Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Mačak u čizmama` je evropska bajka, prvi put objavljena 1697. godine u delu Šarla Peroa.[1] Najraniji pronađeni tekst pripadao je Đovaniju Frančesku Straparoli, a drugu verziju je nešto kasnije objavio Đambatista Bazile.[1] `Mačak u čizmama` je vekovima pružao inspiraciju kompozitorima, koreografima i drugim umetnicima. Mačka se pojavljuje u trećem činu pas de caractère baleta Čajkovskog Uspavana lepotica,[2] pojavljuje se u nastavcima i istoimenom izdanju animiranog filma Šrek i označena je u logotipu japanskog anime studija Toei Animation. Mačak u čizmama je takođe popularna pantomima u Velikoj Britaniji. Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma.[1] Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca.[2] Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge.[3] Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”.[1] Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671—1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Kralj Lir Mletacki Trgovac Ukrocena Goropad Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ucenici radili ilustracije za ovu knjigu. Mladen Kušec (Zagreb, 24. veljače 1938. – Zagreb, 2. studenoga 2020.) bio je hrvatski pjesnik, pripovjedač, publicist i novinar. Rođen je u Zagrebu 1938. godine. U rodnom je gradu polazio osnovnu školu, gimnaziju i studij na Filozofskom fakultetu.[1] Diplomirao je jugoslavistiku 1963. godine na Filozofskome fakultetu u Zagrebu. Preminuo je 2. studenoga 2020. godine u 83. godini života.[2] Profesionalni put U svojem je radu jednako prisutan na Hrvatskoj televiziji i na Hrvatskom radiju kao i u književnosti, posebice onoj za djecu. Godine 1963. zaposlio se kao novinar na tadašnjem Radio Zagrebu. Do danas je osmislio i ostvario brojne emisije (Tonkica Palonkica, frrr..., Patuljci pojma nemaju, Bijela vrana, Hihotići i dr.) koje su stekle veliku popularnost, jednako među mladima i među odraslima. I kad piše i kad razgovara s djecom na hrvatskom radiju ili televiziji, njegova su tema djevojčice i dječaci, mame i tate, koji nikad nemaju dovoljno vremena za sebe. Kroz šalu, smijeh ili zanimljivu priču, pokušava djeci i ljudima pomoći da nađu sebe, da prepoznaju sve one čari života oko sebe i da čuvaju sve dobro među ljudima i u prirodi koja ih okružuje. Bio je urednik Obrazovnog i dječjeg programa na Hrvatskom radiju od 1989. do 1994. godine. godine, a nakon toga godinu i pol urednik Radio Sljemena. Od 1963. godine član je Hrvatskog novinarskog društva, a od 1968. godine Društva hrvatskih književnika. Radijske i TV emisije Tonkica Palonkica frrr..., Bijela vrana, Hihotići, Patuljci pojma nemaju i Sedmi vjetar i danas su prepoznatljive radio i televizijske emisije djeci i odraslima. Radio emisija Bijela vrana emitira se od 1973. godine. U njoj propituje jesu li djeca doista mala ili ih odrasli samo ne shvaćaju ozbiljno. U razgovorima s neobičnom djecom, bijelim vranama, dokazuje da djeca često razmišljaju ozbiljnije od odraslih. `Bio sam oduvijek Bijela Vrana, pa sam ih kao književnik i novinar tražio. I djeca su male bijele pozitivne vrane u kojima ćeš uvijek naći i otkriti nešto novo.`, Mladen Kušec o sebi. Radio emisija Tonkica Palonkica frrr... 2014. godine uprizorena je na kazališnim daskama. Književni rad Njegov je književni rad, pjesništvo i proza, posvećen djeci i mladeži. Od ranih 1970-ih, kada je objavio prvu knjigu Dobar dan, napisao je još tridesetak knjiga. Mjesto radnje je često zagrebačka sredina, gdjekad i s autobiografskim elementima kao Krijesnice predgrađa, 1994. godine. Pjesme i prozu povezuje prožetost humorom te jednostavno progovaranje o temama zanimljivima djeci. Knjige u kojima se uobličava tzv. filozofija djetinjstva su dječje ljubavne pjesme Volim te, iz 1973. godine te Plavi kaputić, iz 1974. godine. Godine 2012. izdaje slikovnicu Adrianin plavi svijet namijenjenu osnovnoškolskoj djeci, koja uči ekologiji, a objavljena je na hrvatskom, talijanskom, njemačkom i engleskom jeziku. Objavio je i knjigu o Domovinskome ratu, Ubili su mi kuću, 1991. godine. Nagrade i priznanja 1979.: Nagrada Zlatno pero Hrvatskog novinarskog društva, za knjigu Donatela, nastalu prema radijskoj emisiji Bijela vrana[3] 1991.: Nagrada Ivan Šibl HRT-a, za životno djelo[4] 1993.: Nagrada Mato Lovrak, za roman Mama, tata i ja 2018.: Večernjakova ruža, za radijsku osobu godine[5] 2019.: Nagrada Otokar Keršovani Hrvatskog novinarskog društva, za životno djelo (postumno).. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Bosiljka Kicevic Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `BIBLIOTEKA 1001 RADOST` Slike: Mirjana Dragić-Lehner Izdavač: Zavod Beograd 1985. Tvrdi povez, veći format Mirjana Lehner Dragić (Beograd, 28. 7. 1936), srpska i jugoslavenska slikarica. Mirjana Lehner Dragić je rođena 28. 7. 1936 godine u Beogradu u porodici Alfreda i Mirjam Lehner. Otac joj je rodom iz Osijeka, a majka iz sarajevske jevrejske porodice Papo.[1] Po izbijanju Drugog svetskog rata sa porodicom se krila u predgrađima Beograda i okolnim selima, zatim u selu Vučaku u okolini Kruševca, da bi potom sa tetkom izbegla u Sarajevo.[2] Mirjana je sa roditeljima preživela Holokaust, dok je gotovo cela majčina porodica odvedena u logor Staro sajmište. Po okončanju rata Mirjam Lehner nije mogla prihvatiti činjenicu da je ostala bez svojih najbližih. Spas je potražila u preseljenju u Izrael, napustivši FNR Jugoslaviju u Prvoj aliji (pojam kojim se označuje doseljavanje Jevreja u Eretz Jisrael tj. Izrael i Palestinu) 1948 godine. Mirjana je ostala živjeti u Beogradu sa ocem Alfredom.[1] Zbog rata, osnovnu školu je upisala sa zakašnjenjem. Srednju školu je pohađala u Prvoj ženskoj gimnaziji. Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1963 na smeru za grafički odsek, u klasi profesora Mihajla Petrova. Od 1965 godine ima status slobodnog umetnika. Član `Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije` (ULUPUDS) postala je 1970 posle čega je otišla u Pariz na studijsko putovanje. U Parizu je provela godinu i po dana i izlagala u nekoliko galerija poput `La Bateay Lavoir` i `Lafayette`. Usavršavala se u Italiji, Grčkoj i Izraelu. U godinama posle studija inspiraciju je nalazila pre svega u prirodi. Motivi slika bili su jadranski gradovi i morske dubine, pejzaži Srbije, očuvanje prirode. Istovremeno se bavila ilustrovanjem i grafičkim opremanjem knjiga i likovno-pedagoškim radom. Školske godine 1972/73 bila je profesor opreme knjige i dekorativnog pisma u novosadskoj srednjoj školi `Likovni tehničari`.[2] Niz godina je bila saradnik Zbirke odeljenja za arheologiju Narodnog muzeja Srbije, Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, Muzeja Vojvodine u Novom Sadu i Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici. Sa akademikom Bogdanom Bruknerom radila je na arheološkim lokalitetima Gomoglava i Sremska Mitrovica. Sarađivala je i sa akademikom Borom Jovanovićem na lokalitetu Hajdučka vodenica, a 1969 je za monografiju akademika Dragoslava Srejovića `Lepenski vir - nova praistorijska kultura u Podunavlju` uradila umetničke crteže. Na Drugoj međunarodnoj konferenciji međunarodne organizacije (The Second International Conference of the Biopolitics International Organization) održanoj u Atini 1988 učestvovala je kao prvi slikar ekolog na skupu tog tipa. Od 1995 je član londonske galerije `Ben Uri`, pri Jevrejskom muzeju umetnosti (The Ben Uri Gallery, The London Jewish Museum of Art).[2] Sarađivala je sa brojnim izdavačkim kućama kao što su: `Narodna knjiga`, `Prosveta`, `Zavod za udžbenike i nastavna sredstva`, `Nolit` i `Rad`. Od devedesetih godina 20. veka, teme su joj istorija i tradicija jevrejskog naroda i život sefardske porodice. Skoro pune dve decenije vodila je likovnu sekciju `Leon Koen` u Jevrejskoj opštini Beograd, a za predstave beogradskog jevrejskog pozorišta `Kralj David` uradila je niz scenografija. Sa scenografijom za predstavu `Violonista na krovu` 2001 učestvovala je na 12. međunarodnom trijenalu pozorišne scenografije i kostima u Novom Sadu. Motivima Sarajevske hagade, portretima rabina, prikazom porušenih i malobrojnih sačuvanih sinagoga opremila je jevrejske kalendare za 5762. (2001/02) i 5767. (2007/08) godinu. Od 1969 učestvovala je na preko pedeset samostalnih i na brojnim grupnim izložbama. Dobitnica je godišnje nagrade ULUPUDS-a za izložbe `Mostovi života` (1993), `Čipke moje tetke Erne` (2002) i `Sinagoga kao umetničko nasleđe` (2006). Druga najvažnija dela su joj: `Poster za dečiju sobu`, `More i kamen`, `Pejzaži iz Srbije`, `Mostovi života`, `Pesnikinja Desanka Maksimović kao inspiracija`, `Obnavljanje`, `I tu je prošao čovek`, `Njih ne smemo zaboraviti` i `Put kasvetlosti`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! BAJKE NARODA SVETA narodne bajke Narodna knjiga, 1977. 168 strana, tvrd povez. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim. Maje, Asteci

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u gornjem delu, nista strasno! Ilustracije: Branislav Mojsilovic Grigor Vitez, pravim imenom Grigorije Vitez, (Kosovac kraj Okučana, 15. veljače 1911. – Zagreb, 23. studenoga 1966.), bio je hrvatski i srpski[1][2][3][4] pjesnik, dječji pisac i prevoditelj.[5][6][7][8] Smatra se začetnikom moderne hrvatske književnosti za djecu.[9] Autor je brojnih pjesama i priča namijenjenima djeci, te je autor i mnogobrojnih članaka u časopisima. Djeca se kroz svoje školovanje mogu često susresti s djelima Grigora Viteza jer se ona često nalaze u školskim čitankama.[10][11] Grigor Vitez dobitnik je Zlatne ptice, posebnog priznanja za vrhunska dostignuća u književnosti za djecu. Grigor Vitez rodio se 15. veljače 1911. godine pod imenom Grigorije u obitelji srpskoga podrijetla, kao dijete Ane i Teodora Viteza.[12] O svojem je obiteljskom podrijetlu pisao u knjizi Ahmeta Hromadžića `Dječji pisci o sebi`. Majka Grigora Viteza prezivala se Milosavljević, a njezini su preci došli u Slavoniju iz Bosne krajem 17. stoljeća. S očeve strane preci su došli iz sjeverne Dalmacije, iz Ravnih kotara ili Bukovice, a nosili su prezime Alavanja.[13] Jedan od Alavanja koji je došao u okučanski kraj od Marije Terezije dobio je počasni naslov viteza, i to je kasnije uzeto kao prezime.[14] Djetinjstvo, obrazovanje i posao učitelja Odrastao je u tipičnom slavonskom multietničkom selu. Njegova obitelj bila je mnogočlana i bavili su se zemljoradnjom. Imao je dva starija brata (Joco i Savo) i jednog mlađeg (Pero). Bez oca je ostao kao predškolarac, pred početak Prvog svjetskog rata. Osnovnu školu završio je u Okučanima, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Prve dvije pjesme napisao je kao maturant. Krajem 20-ih godina 20. stoljeća, upisao je učiteljsku školu u Pakracu, nakon koje je stekao zvanje učitelja. Prvo radno mjesto kao učitelj imao je u selu Slobodna Vlast pokraj Đakova, nakon čega dobiva premještaj u Voćin, gdje upoznaje svoju suprugu Elizabetu Perlik, te se tu i vjenčavaju.[14] Drugi svjetski rat i razdoblje do smrti Početkom Drugog svjetskog rata, dobiva premještaj u Gornji Vakuf, a nakon toga u Golince pokraj Donjeg Miholjca. Nedugo zatim, pridružuje se partizanima, kojima je vodio učiteljske tečajeve, kako bi bili educirani nakon rata predavati u školama. Poslije rata radio je u Ministarstvu prosvjete u Zagrebu, te kao urednik u izdavačkoj kući Mladost. Godine 1957. pokreće knjižnicu `Vjeverica`, u okviru koje je objavljeno oko 500 naslova za djecu. Tijekom 50-ih godina 20. stoljeća bio je tajnik Društva književnika Hrvatske. 60-ih godina 20. stoljeća zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo. Kralježnica mu je bila nepovratno oštećena. I pokraj toga, stvarao je prikovan za krevet. Umro je 23. studenoga 1966. godine, a pokopan je u rodnom Kosovcu.[14] Stvaralaštvo Pisao je poeziju za djecu i odrasle (Sto vukova, Kad bi drveće hodalo, Gdje priče rastu), a prevodio je s ruskog, francuskog i slovenskog jezika. Njegovom poezijom dominiraju jednostavne i neposredne lirske slike u tradiciji poetskog izraza Dobriše Cesarića. Stihovi skladni i muzikalni, a svojim je pjesmama zbog aktualnosti i duhovitih poanti osvojio široki krug čitatelja. Objavio je nekoliko poetskih zbirki među kojima se ističu: Pjesme, Naoružane ruže, Povjerenje života i Kao lišće i trava. Njegove pjesme prevođene su na gotovo sve europske jezike.[9] Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Postoji Nagrada `Grigor Vitez` koja se od 1967. godine dodjeljuje piscu i ilustratoru najbolje knjige za djecu u godišnjoj produkciji.[15] Djela Nepotpun popis: San boraca u zoru, Nakl. Navod Hrvatske, Zagreb, 1948. Pjesme, Zora Državno izdavačko poduzeće Hrvatske, Zagreb, 1950. Naoružane ruže, Kultura, Zagreb, 1955. Vesele zamke, Mladost, Zagreb, 1955. Prepelica, Prosvjeta, Zagreb, 1956. Lirika o Slavoniji, urednik, Slavonija danas, Osijek, 1956. Povjerenje životu, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1957. Sto vukova, i druge pjesme za djecu, `Svjetlost`, Sarajevo, 1957. (1987.; 1990.) Perzijske bajke, Mladost, Zagreb, 1958. Kad bi drveće hodalo, Mladost, Zagreb, 1959. (1990.; Mozaik knjiga, 2015.) Kao lišće i trava: pjesme, Matica hrvatska, Zagreb, 1960. Maksimir, Mladost, Zagreb, 1960. Iza brda plava: izbor pjesama za djecu, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Hvatajte lopova, `Svjetlost`, Sarajevo, 1964. Gdje priče rastu, Mladost, Zagreb, 1965. (1978.) Zekina kuća, Mladost, Zagreb, 1965. Nevidljive ptice, Mozaik knjiga, 2002.

GROZDANA OLUJIĆ OLDANINI VRTOVI Tvrdi povez Izdavač Bookland Гроздана Олујић (Ердевик, 30. август 1934 — Београд, 16. март 2019) била је српска списатељица, есејисткиња, преводитељка и антологичарка.[1] Легат Гроздане Олујић налази се у Адлигату. Као романсијер, објавила је шест романа: Излет у небо (1957), Гласам за љубав (1962), Не буди заспале псе (1964), Дивље семе (1967), Гласови у ветру (2009) и Преживети до сутра (2017).[2] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона. Такође, као бајкописац, објавила је велики број бајки и збирки бајки. Међу њима посебно се истичу 10 збирки: Седефна ружа и друге бајке (1979), Небеска река и друге бајке (1984), Дечак и принцеза (1990), Принц облака (1990), Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни свет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007). Њена дела доживела су бројна издања у земљи, а преведена су на чак 36 светских језика. Добитница је многобројних књижевних награда и признања, како домаћих, тако и страних — Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2004), НИН-ова награда за најбољи роман (2009), награда Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара, повеља Змајевих дечјих игара (2001), награда Народне просвјете, награда Телеграма, награда Златни лептир и Стара маслина (2002), награда Бора Станковић (2018), награда за најбољу светску причу и награда за најбољу модерну бајку света (1994). Додељен јој је витешки орден Dannebrog, 31. августа 1977. Била је почасни члан Универзитета у Ајови (САД) од 1970. и почасни грађанин града Осла.[1] Биографија Основну школу завршила је у родном месту, а гимназију у Бечеју. Дипломирала је и магистрирала на Групи за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду.[3] Током студија радила је као новинарка за неколико омладинских листова.[4] Књижевним радом почела је да се бави веома рано, још у средњој школи. Своја дела објављивала је у листовима Стражилово и Млада култура. Добила је награду за најбољу причу на конкурсу који је организовала Борба 1953. године.[5] Тада јој је штампана прва приповетка, те је тако, са само 19 година, закорачила у свет књижевности. Важан део своје заоставштине (део своје библиотеке, збирку књига са посветама и својих личних предмета) поклонила је Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, чија је била чланица.[6] Преминула је 16. марта 2019. године, у 85. години, у Београду, након дуже болести.[7][8] Ту вест саопштио је Адлигат, дан после њене смрти.[9] Сахрањена је 21. марта 2019. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду у 12 часова.[10][11][12] Два сата раније у Удружењу књижевника Србије био је приређен комеморативни скуп на ком су говорили књижевници и критичари: Александар Јовановић, Драган Лакићевић, Радивоје Микић, Зорана Опачић и Петар Пијановић.[13] Каријера Гроздана Олујић, аутор фотографије: Бранко Белић Романсијер Први роман o младима и за младе Излет у небо објавила је у 22. години.[14] Штампан 1957. године, доживео је и успех и оспоравање, односно и позитивне и негативне реакције. Био је и цензурисан због аморалности.[15] Превођен је на неколико језика и прилагођен за извођење у позоришту. По њему је снимљен и филм Чудна девојка у режији Јована Живановића.[16][17] Сценарио је, осим књижевнице, писао и Југ Гризељ, југословенски новинар. Главне улоге додељене су Шпели Рогозин, Воји Мирићу и Зорану Радмиловићу.[18] Филм је рађен у продукцији „Авала филма”,[19] а премијерно је приказан 1962. године.[20] У међувремену, 1959. године, издавачка кућа „Младо поколење” објављује књигу Писци о себи, збирку књижевних разговора са савременим југословенским писцима, у којој се нашла и млада Гроздана.[21] Три године касније, 1962, београдско издавачко предузеће „Просвета” објавило је њен роман Гласам за љубав. Загребачки часопис за политику и културу Телеграф доделио јој је 1963. године награду за најбољи кратки роман. И ово дело доживело је своју позоришну и филмску адаптацију. Филм је био у режији Томе Јанића, који је заједно са књижевницом написао сценарио. Продуцент филма је Хидајет Чалкић, а објављен је 1965. године у продукцији „Босна филма”. Главне улоге поверене су Вукосави Крунић, Слободанки Марковић, Браниславу Миладиновићу, Драги Митровићу и Хермини Пипинић. У наредним годинама, Просвета јој је објавила омладинске романе Не буди заспале псе, 1964, и Дивље семе, 1967. године. Овај други је ушао у ужи избор за НИН-ову награду. Енглеска верзија те књиге под насловом Wild Seed постала је и обавезна лектира појединих универзитета у Америци. У његовом фокусу је урбани живот младих људи, њихови проблеми, љубави и недоумице, што представља прекретницу у савременој књижевности за омладину. Од тада се окреће писању бајки и збирки бајки. Године 2009, Српска књижевна задруга јој је објавила породични, емигрантски роман[22] Гласови у ветру. Он говори о једној српској грађанској породици, породици Арацки.[23] Већинском одлуком жирија за доделу НИН-ове награде, роман је проглашен за најбољи роман исте године.[24] Породични роман Преживети до сутра, завршен 1962. године, објављен је тек 2017. године у издању Српске књижевне задруге.[25] Разлог због ког је роман касно објављен јесте цензура и жестоко оспоравање њеног првог романа (Излет у небо), као и то да он није приказан из идеолошки обојеног дискурса социјалистичке епохе.[26] Због те чињенице списатељица је сматрала да није време за његово објављивање и завршени рукопис није ником показивала.[27] Уопштено, он говори о Другом светском рату у војвођанској равници.[28] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона.[29] Њена сабрана дела у 14 књига објавила је Српска књижевна задруга.[30] Бајкописац Године 1979, загребачка издавачка кућа „Младост” објављује јој збирку бајки Седефна ружа и друге бајке, која је доживела велики успех и за коју је Гроздана добила награду Политикиног забавника.[31] Прича Варалица и смрт из ове збирке освојила је награду на конкурсу за најбољу модерну бајку света у организацији Светског конгреса за уметност и културу (World Congress for Art and Culture) 1994. године у Сједињеним Америчким Државама.[32][33] По бајкама Гроздане Олујић снимљене су плоча и касета Седефна ружа у интерпретацији Мије Алексића,[34] уз музичку пратњу Лазе Ристовског и телевизијска серија (девет наставака од по тридесет минута). Сценарио за серију написала је Татјана Павишић, а режирала Вера Белогрлић. Главне улоге тумачили су глумци Радмила Савићевић и Жика Миленковић, те деца из дечје радио групе Радио-телевизије Србије. Пет година касније, 1984. године, објављена је збирка Небеска река и друге бајке, такође у издању издавачког предузећа Младост. Исте године, издавачка кућа „Народна књига” објављује јој збирку Афричка љубичица, чије су приче укључене у низ светских антологија у Немачкој, САД, Русији, Израелу, Индији, Енглеској и Француској.[35] Прича Игра из ове књиге награђена је на конкурсу за најбољу светску причу у Арнсбергу, у Немачкој. Роман-бајка Звездане луталице, објављен 1987. године у издању Просвете, имао је добар пријем публике, а критичари су га врло добро оценили. Шест година касније, 1990. године, излази збирка Дечак и принцеза, као и збирка Принц облака. Потом су уследиле збирке: Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни цвет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007).[36] Есејисткиња, преводитељка и антологичарка Посвета Десанке Максимовић Гроздани Олујић. Налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` Поред бајки и романа, Гроздана Олујић је објавила и бројне есеје о књижевницима Францу Кафки, Томасу Вулфу и Марселу Прусту, као и делу Поетика Бајке.[37] Објавила је и студију Проблем идентитета личности у делу Вирџиније Вулф.[38] Бавила се и преводилачким радом. Превела је драме енглеског писца Арнолда Вескера, јапанског књижевника Јукија Мишиме и америчког нобеловца Сола Белоуа, романе савремене индијске књижевнице Амрите Притам (Тај човек и Костур),[39] дело добитника Пулицерове награде — Вилијема Кенедија (Коров) и приредила и превела песме за антологију савремене индијске поезије Призивање светлости коју је 1980. године објавило издавачко предузеће „Рад”.[40] У издању Српске књижевне задруге 2001. године објављено је дело Антологија љубавних бајки света, прво ове врсте у свету, у ком су се на око петсто страна, нашле најлепше кинеске, руске, српске, хавајске, шкотске, индијске, бразилске, естонске, јапанске, аљаске народне бајке, као и низ ауторских уметничких бајки Ханса Кристијана Андерсена, браће Грим, Шарла Пероа итд.[41] Легат Гроздане Олујић Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” баштини легат Гроздане Олујић. Књижевница је Удружењу Адлигат поклонила део личне библиотеке, збирку књига са посветама, награде и личне предмете. У легату се налазе две писаће машине, укључујући књижевницину омиљену писаћу машину „Олимпија” коју је користила деценијама и мању портабилну коју је носила на летовања.[33] У збирци књига са посветама је и посвета Добрице Ћосића (који пише: „Мојој милој првој саговорници, књижевници Гроздани Олујић са љубављу”). Друго писци који су написали посвете Гроздани Олујић су: Душан Матић, Света Лукић, Божидар Шујица, Драган Колунџија, али и страни писци, Марко Смит, бестселер аутор Њујорк Тајмса са писмом заосталим у књизи, индијски писци Шрикант Варма и Ситакант Махапатре, аустријски аутор Херберт Кунера, бугарски аутор Ефтима Клетниоква и други.[33] Легат се налази у Музеју српске књижевности. У мају 2022. установљена је награда „Гроздана Олујић“ намењена књижевницима до 35 година.[42][43] Награде Награђени роман Гласови у ветру, аутор фотографије: Бранко Белић Добитница је Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије (2004). Поред тога, добитница је НИН-ове награде за најбољи роман (Гласови у ветру) у 2009. години,[44] прве награде Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара,[45][46][47] награде Народне просвјете за роман Излет у небо, награде Телеграма за роман Гласам за љубав,[48] награда Златни лептир и Стара маслина (2002), те награде Бора Станковић (2018) за целокупно дело са посебним освртом на роман Преживети до сутра.[49] Освојила је награду за најбољу модерну бајку света коју додељује Светски конгрес за уметност и културу (1994) за причу Варалица, објављена у збирци Седефна ружа.[26] Одликована је данским витешким орденом Данеборг за заслуге на пољу књижевности, а почасни је грађанин града Осла, главног града Норвешке.[50] Критика О значају Гроздане Олујић за српску, југословенску, али и светску књижевност писали су бројни књижевни критичари попут Александра Јовановића, Ивана В. Лалића, Драгана Лакићевића и Слободана Ж. Марковића, Зоране Опачић, Марка Недића, Петра Пијановића итд. Многе њене бајке врло дискретно критикују дешавања у свету у којем је живела и многе њене бајке подстичу младог човека да буде пркосан да буде свој. — Зорана Опачић, српски историчар књижевности, књижевни критичар, антологичар и професор Универзитета у Београду.[51][52] Гроздана Олујић је била слободна као личност, неконвенционална. Све је то онда преносила у своје ликове, а њени ликови су млади људи, девојке, младићи, савременог ондашњег града и она је творац урбане прозе у послератној српској књижевности — Марко Недић, српски књижевник и књижевни критичар[53] Сазнање да је бајка лековита, а бајковитост неопходна помаже Гроздани Олујић да гради своју поетску визију на темама и мотивима уроњеним у савременост, модерним изразом и новим стиловима, ослањајући се на стваралачко искуство својих претходника, а нарочито на богатство и разуђеност наше народне бајке. — Слободан Ж. Марковић, српски професор књижевности и књижевни критичар[54] Гроздана Олујић остаје међу млађим читаоцима позната и вољена као бајкописац, али су њени ауторски почеци, средином протеклог вијека, у знаку романа који су освајали дотад неосвојене слободе младих у идеолошки оклопљеном друштву. Роману се у завршном периоду и вратила, да би код зналаца и читалаца изнова потврдила своју књижевну вишестраност и вриједност. — Владан Вукосављевић, српски политичар и Министар културе и информисања Републике Србије[55] Дела Олујић, Гроздана (1957). Излет у небо. Београд: Народна књига. Олујић, Гроздана (1962). Гласам за љубав. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1964). Не буди заспале псе. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1967). Дивље семе. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1979). Седефна ружа и друге бајке. Загреб: Младост. Олујић, Гроздана (1984). Небеска река и друге бајке. Загреб: Младост. Олујић, Гроздана (1984). Афричка љубичица. Београд: Народна књига. Олујић, Гроздана (1987). Звездане луталице. Београд: Просвете. Олујић, Гроздана (1990). Дечак и принцеза. Олујић, Гроздана (1990). Принц облака. Олујић, Гроздана (1998). Златни тањир и друге бајке. Олујић, Гроздана (1998). Месечев цвет. Олујић, Гроздана (2002). Светлосна врата. Олујић, Гроздана (2002). Камен који је летео и друге бајке. Олујић, Гроздана (2004). Снежни цвет и друге бајке. Олујић, Гроздана (2007). Јастук који је памтио снове и друге бајке. Олујић, Гроздана (2009). Гласови у ветру. Београд: Српска књижевна задруга. Олујић, Гроздана (2017). Преживети до сутра. Београд: Српска књижевна задруга. Олујић, Гроздана (2017). Били су деца као и ти. Београд: Букланд.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Crtezi i vinjete: Ljubica Sokic Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Ljubica Cuca Sokić (Bitolj, 9. decembar 1914 — Beograd, 8. januar 2009) bila je srpska slikarka i akademik SANU. Biografija Rođena je kao kćerka Manojla Sokića (1887—1941),[1] prvog vlasnika i glavnog urednika beogradskog lista „Pravda“ i njegove supruge Ruže, rođene Kuzmanović. Gimnaziju je pohađala u Beogradu, gde joj je profesor crtanja bila Zora Petrović, a kasnije upisuje i Kraljevsku umetničku školu.[2] Slikanju su je učili profesori Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Jovan Bijelić i Ivan Radović. Ljubica Sokić je radila i izlagala u Parizu u godinama od 1936. do 1939. Po povratku iz Pariza, prvi put je samostalno izlagala svoje radove februara 1939.[3] u beogradskom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Jedan je od osnivača umetničke grupe „Desetoro“. Bila je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1948. do 1972. Godine 1968. postala je dopisni član SANU, a od 1978. bila je redovni član. Pored slikarstva, bavila se ilustracijom dečjih knjiga i časopisa, kao i izradom skica za filmove. Njeno slikarstvo se opisuje kao intimističko. U početku je slikala mrtve prirode, pejzaže, figure i portrete. Kasnije je težila ka uprošćavanju formi, geometrizaciji i umerenoj apstrakciji. Povremeno je koristila tehnike kolaža i eksperimentalnih materijala. Bavila se crtanjem stripa.[4] Preminula je 8. januara 2009. u Beogradu i sahranjena 13. januara na Novom groblju u Beogradu. Sačuvan je njen dnevnik iz 1940-1941 godine.[5][6] Slikarska grupa „Desetoro“ Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[7] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Ordan Petlevski Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. U partizanima Vladimir Nazor, rad Zvonka Cara Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.[3] Januara 1943. je u zapaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta napisao jednu od najpotresnijih pesama o stradanjima Srba „Majka pravoslavna“.[4] Poslije rata Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu je bio predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskog Sabora. Kao novoprimljeni akademik, 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao odlomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. Za pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio italijanske i njemačke pjesnike.[5] Njegovim imenom je nazvana najveća nagrada u Republici Hrvatskoj „Nagrada Vladimir Nazor“, koja se dodjeljuje za najbolja umjetnička ostvarenja na području književnosti, muzike, filma, likovnih i primijenjenih umjetnosti, pozorišne umjetnosti, kao i arhitekture i urbanizma.[6] Osnovna škola u Đurđinu, kod Subotice nosi njegovo ime. Kritika Spomenik Vladimira Nazora u parku Tuškanac u Zagrebu, rad Stjepana Gračana iz 1972. godine Grob Vladimira Nazora na zagrebačkom groblju Mirogoj Nazor je jedan od najplodnijih pisaca u hrvatskoj književnosti, autor obimnog djela sastavljenog od različitih žanrova: pjesama, epova, novela, romana, dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, članaka, priča i igrokaza za djecu. Prvih dvadesetak godina njegovog stvaralaštva uglavnom se poklapaju s razdobljem hrvatske moderne i u tom vremenu Nazor je prešao put od diletantskog pjesnika u traženju vlastitog puta, preko nacionalno angažovanog poetskog tribuna — ponesenog mitološko-legendarnim i istorijskim slovenskim motivima (Slavenske legende, 1900; Živana, 1902; Knjiga o kraljevima hrvatskijem, 1904) te potrebom za osvješćivanjem i prosvjećivanjem istarskog puka (poema Krvava košulja, 1905) — preko pjesnika dionizijske životne radosti i panteističkog zanosa prirodom koji se napaja na vrelu poganskoga klasicizma, te starozavjetnih biblijskih tekstova (Lirika, 1910; Nove pjesme, 1913), do sebi okrenuta refleksivnog lirika koji se počinje zatvarati u svoj unutrašnji svijet (Intima, 1915). Nazorova ditirampski raspjevana lirika, puna poleta i optimizma, razlikovala se od preovlađujućih pesimističkih, sumornih raspoloženja u poeziji hrvatske moderne, ali po svojoj okrenutosti mitu i legendi, pa i kultu snage, ona se ipak uklapala u slična neoromantičarska strujanja evropske moderne. Njegovi prozni radovi iz modernističke faze, s jedne strane, naslanjaju se na prošlovekovnu nacionalno-prosvjetiteljsku tradiciju (roman Krvavi dani, 1908), ali s druge strane u njima su vidljivi i uticaji novih, modernističkih stilova. U svojim Istarskim pričama (1913) Nazor je ostvario srećan kompromis između odrađivanja nacionalnog „duga“ i uklapanja u tokove moderne književnosti. U njima je snažno istaknuta autorska nacionalna i socijalna angažovanost, ali je ona iskazana na nov, moderniji način, specifičnim nazorovskim miješanjem realnog i fantastičnog, dok se uplitanje folklornih motiva (u Velom Joži, Boškarini i Divičinom gradu) podudaralo s neoromantičnim okretanjem folklornoj baštini i mitu. Njemu je odgovarala forma poetske alegorijske priče, veoma bliske artističkoj bajci Oskara Vajlda i Mauricija Meterlinka, a njegova liričnost, sklonost prema simbolu i umjetna dekorativnost idealno su se poklapale s njegovim umjetničkim nadahnućima, pa je svojim Istarskim pričama, posebno onima uvrštenima u prvo izdanje zbirke Halugica, Albus kralj..., potpuno zakoračio u svijet bajkovite modernističke secesionističke priče. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene (1915) Nazor se sve više zatvarao u svoj unutrašnji svijet. U njegovom stvaralaštvu postaju dominantne teme unutrašnjeg pročišćenja, samopregorne žrtve i uzvišene usamljenosti, a sklonost ka alegorijskom iskazu sve je više bila vidljiva (ep Utva zlatokrila, 1916; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922; Pjesme o četiri arhanđela, 1927). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su raznolika, jer je kod njega primetna stalna težnja za promenom. Tako u vreme kad su u hrvatskoj književnosti postali sve dominantniji avangardni stilovi, posebno ekspresionizam, Nazor je tražeći nov izraz i nove motive pokušao da slijedi posleratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali je nove kvalitativne domete u svom stvaralaštvu ostvario na drugom području, okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na ostrvu i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izveštačenost, koja je karakterisala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava, te odnosa među njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastali su: knjiga poezije Niza od koralja, 1922. Priče iz djetinjstva, 1924. i Priče s ostrva, iz grada i sa planine, 1927. (dvije zbirke autobiografske novelistike). Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929; roman Šarko, 1930) tematski i hronološki znače nastavak njegovog pričanja o samom sebi. Pokušavajući da progovori o sebi „sada i ovdje“ Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutrašnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izolovanosti i samotnjačke udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio da oblikuje kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okrenuo motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj književnosti preovlađuju socijalne teme Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931; ciklus feljtonskim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije *Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentiše, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930; Topuske elegije, 1933). Uz to, počinje da piše dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838—1900, 1935), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijumskoj istoriji rodnog ostrva (Pastir Loda, 1938, 1939), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su do kraja bile iscrpljene. S Partizanima Priključivši se partizanima, Nazor je revitalizovao kreativni opus, unoseći nove teme i intonaciju: Pjesme partizanke, 1944. Dnevnik S partizanima, 1945. Pored dnevnika Dragojla Dudića i Vladimira Dedijera, jedan od napoznatijih partizanskih dnevnika Istina, tu ima i dosta melanholičnih stihova koji ne mogu odoljeti ozbiljnijoj kritici, no treba reći da je i to izliv Nazorovog bujnog mediteranskog temperamenta i vitalističkog zanosa. Treba napomenuti da je to razdoblje u kojem je Nazor dao i neke od svojih najboljih stihova nacionalne tematike (Hrvatski jezik, 1944), ne upavši u melodramatski patos. Vladimir Nazor se istakao i kao prevodilac s nekoliko jezika (Dante, Šekspir, Hajne...).... Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Nikolajevič Afanasjev (Afanasjev, Afanasjev ili Afanasjev, [1] ruski: Aleksandr Nikolaevič Afanasʹev) (23. srpnja [11. srpnja] 1826. — 5. listopada [23. rujna] 1871.) bio je ruski slavist i etnograf koji je objavio gotovo 600 Ruske bajke i narodne priče, jedna od najvećih zbirki folklora na svijetu.[2] Ova zbirka nije bila isključivo ruska, već je uz ruske narodne priče uključivala i narodne priče iz Ukrajine i Bjelorusije.[3] Prvo izdanje njegove zbirke objavljeno je u osam tomova od 1855. do 1867., čime je stekao reputaciju ruskog pandana braći Grimm.[4] Život Aleksandar Afanasjev rođen je u gradu Bogučaru u Voronješkoj guberniji Ruskog Carstva (današnja Voronješka oblast u Rusiji) u obitelji skromnog imovinskog stanja. Njegova majka Varvara Mikhailovna Afanasyeva potjecala je iz običnih ljudi. Alexander joj je bio sedmo dijete; teško se razboljela nakon poroda i do kraja godine umrla. Djecu je odgajao njihov otac Nikolaj Ivanovič Afanasjev, titularni vijećnik koji je služio kao pomoćnik tužitelja u vjerojatnim slučajevima i kojeg je Aleksandar opisao kao čovjeka visokih intelektualnih i moralnih kvaliteta, `zasluženo poznatog kao najpametnija osoba u cijelom ujezdu`. [5][6] Nakon tri godine obitelj se preselila u Bobrov, Voronjež, gdje je Alexander proveo djetinjstvo. Rano je postao ovisan o čitanju, imajući pristup dobro opremljenoj knjižnici koju je ostavio njegov djed (član Ruskog biblijskog društva), kao i raznim časopisima. Godine 1837. poslan je u voronješku mušku gimnaziju, a 1844. upisao se na Pravni fakultet Sveučilišta u Moskvi koji je završio 1848..[7] Tamo je slušao predavanja Konstantina Kavelina, Timofeja Granovskog, Sergeja Solovjova, Stepana Ševirjova, Osipa Bodjanskog i Fjodora Buslajeva. Objavio je niz članaka o državnom gospodarstvu za vrijeme Petra Velikog, o Pskovskoj sudbenoj povelji i drugim temama u časopisima Sovremennik i Otechestvennye Zapiski. Iako je bio jedan od najperspektivnijih studenata, nije uspio postati profesor. Konzervativni ministar nacionalnog prosvjetljenja, grof Sergej Uvarov, koji je nadgledao završne ispite, napao je Afanasjevljev esej koji je raspravljao o ulozi autokracije u razvoju ruskog kaznenog prava tijekom 16. i 17. stoljeća.[8] Godine 1849. Konstantin Kavelin mu je pomogao da dobije mjesto u Moskovskoj glavnoj arhivskoj upravi pri Ministarstvu vanjskih poslova Ruskog Carstva, gdje je Afanasjev radio sljedećih 13 godina. U to vrijeme upoznao je mnoge ljude iz znanosti i kulture, prikupio mnoštvo starih knjiga i rukopisa koji su činili golemu knjižnicu. Njegovi članci, prikazi, etnografski i povijesni radovi redovito su izlazili u vodećim ruskim časopisima, novinama, almanasima i znanstvenoj periodici. Njegovi eseji o ruskoj satiri 18. stoljeća te o djelima istaknutih pisaca i izdavača rezultirali su monografijom iz 1859. `Russkie satiričeskie žurnaly 1769–1774 g.` (`Ruski satirični časopisi 1769—1774`), objavljen u `Otečestvennim zapisima` (br. 3, 4 iz 1855; br. 6 iz 1859).[8] Godine 1855. vodio je državno povjerenstvo za izdavanje zakonodavnih, povijesnih i književnih djela. Od 1858. do 1861. radio je i kao glavni urednik kratkotrajnog časopisa `Bibliografske bilješke` [ru]` koji je zapravo služio kao paravan za prikupljanje građe, cenzurirane i revolucionarne literature socijalistu u emigraciji Aleksandru Hercenu. Godine 1862. vlasti su uhitile narodnjaka Nikolaja Černiševskog, dok su drugi ljudi povezani s Herzenom, uključujući Afanasjeva, došli pod sumnju.Njegov stan je pretražen, i iako ništa nije otkriveno, on je ipak izgubio svoje mjesto u Moskovskom arhivu.[8] Nakon otkaza nekoliko godina nije mogao pronaći stabilan posao i morao je prodati svoju knjižnicu kako bi prehranio obitelj. Nakon toga je radio kao tajnik u Moskovskoj gradskoj dumi i na Moskovskom kongresu mirovnih sudaca, nastavljajući svoja etnografska istraživanja. Napisao je veliko teoretsko djelo (tri toma po 700 stranica) – `Pjesnički pogled Slavena na prirodu [ru]` – koje je izašlo između 1865. i 1869.[4][9] Godine 1870. objavljene su njegove Russkie detskie skazki (Ruske dječje bajke). Afanasjev je svoje posljednje godine proveo živeći u oskudici. Umro je u Moskvi u 45. godini, bolujući od tuberkuloze. Pokopan je na groblju Pjatnickoje.[10] Raditi Afanasjev se počeo zanimati za stare ruske i slavenske tradicije i priče 1850-ih (u to vrijeme `folklor` kao područje proučavanja nije postojao). Njegovi rani znanstveni članci, uključujući – `Vedun i vedʹma` (`Čarobnjak i vještica`, objavljen u `Kometa`, 1851.); `Âzyčeskie predaniâ ob ostrove Buâne` (`Poganske legende o otoku Buyan`, objavljeno u `Vremennike obŝ. ist. i drev. ross.` iz 1858. br. 9) – temelji se na takozvanoj mitološkoj školi koja se bavila legendama i pričama kao rudnik informacija za proučavanje drevnije poganske mitologije (vidi njegovo konačno djelo na temu `Poétičeskie vozzreniâ slavân na prirodu` (`Pjesnički pogled na prirodu kod Slavena [ru]`, 1865.–1869.). U takvom je tumačenju bajku smatrao Vasilisa Lijepa kao prikaz sukoba između sunčeve svjetlosti (Vasilisa), oluje (njezina maćeha) i mračnih oblaka (njezine polusestre). [11] Veliki arhivist, njegova djela pružaju obilje informacija, dokaza, dokumenata i odlomaka iz stare kronike koje se odnose na starorusku kulturu, povijest i tradiciju, kao i druge indoeuropske jezike, folklor i legende, posebno njemačke tradicije (znao je do savršenstva njemački, kao i sve slavenske jezike i stare).[citat potreban] Početkom 1850-ih, budući da je već bio poznat po svojim člancima, Afanasjev je počeo razmišljati o zbirci narodnih priča. Tada ga je Rusko geografsko društvo (etnografska sekcija) iz Sankt Peterburga zamolilo da objavi arhive narodnih priča koje je Društvo posjedovalo desetak godina. Ovi arhivi su na početku njegove zbirke. Afanasjev je među njima odabrao 74 priče. Dodao im je ogromnu zbirku Vladimira Dala (oko 1000 tekstova), od koje je zadržao 148 brojeva, smatrajući ostale previše iskrivljenima, vlastitu zbirku (od 10-ak narodnih priča iz Voronješke oblasti) i još nekoliko zbirki. Dodao je već objavljene priče (kao što su Marija Marijevna, Žar ptica, Sivi vuk itd.), nekoliko priča koje potječu iz epskih pjesama, priče o mrtvima, nekoliko srednjovjekovnih satiričnih tekstova (kao što je Šemijakina rečenica) i anegdote. . Svoje istaknuto mjesto u povijesti slavenske filologije zahvaljuje ponajprije ovim Ruskim bajkama (Narodnye russkie skazki), objavljenim između 1855. i 1863., a inspiriranim poznatom zbirkom braće Grimm. Sa znanstvenog gledišta, njegova zbirka ide dalje. Imao je na raspolaganju mnogo suradnika, nastojao je dati izvor i mjesto gdje je priča ispričana, nikada nije pokušao dati neku konačnu verziju narodne priče: tako, ako je skupio sedam verzija jedne narodne vrste, uredio je sve njih (ovo je slučaj s The Firebird na primjer). Godine 1860. izazvan je skandal nakon objavljivanja `Russkih narodnih legendy` (`Ruske narodne legende`, 1860.), zbirke narodnih priča iz cijele zemlje temeljenih na životima Isusa i kršćanskih svetaca. Rezultat je bio jedinstveni spoj kršćanstva s poganstvom i društvenim prizvukom. Neke od njih Presveti Sinod je označio kao nepravoslavne i knjiga je službeno zabranjena.[8] Također je pripremio Zavetnye skazki (`Dragocjene priče`), izbor redigiranih priča iz `Russkih narodnih legendy` plus druge potencijalno kontroverzne priče – objavljene kao Ruske zabranjene priče u Švicarskoj anonimno zbog njihove opscene i antiklerikalne tematike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Aleksandar Nikolajevič Afanasjev (Afanasjev, Afanasjev ili Afanasjev, [1] ruski: Aleksandr Nikolaevič Afanasʹev) (23. srpnja [11. srpnja] 1826. — 5. listopada [23. rujna] 1871.) bio je ruski slavist i etnograf koji je objavio gotovo 600 Ruske bajke i narodne priče, jedna od najvećih zbirki folklora na svijetu.[2] Ova zbirka nije bila isključivo ruska, već je uz ruske narodne priče uključivala i narodne priče iz Ukrajine i Bjelorusije.[3] Prvo izdanje njegove zbirke objavljeno je u osam tomova od 1855. do 1867., čime je stekao reputaciju ruskog pandana braći Grimm.[4] Život Aleksandar Afanasjev rođen je u gradu Bogučaru u Voronješkoj guberniji Ruskog Carstva (današnja Voronješka oblast u Rusiji) u obitelji skromnog imovinskog stanja. Njegova majka Varvara Mikhailovna Afanasyeva potjecala je iz običnih ljudi. Alexander joj je bio sedmo dijete; teško se razboljela nakon poroda i do kraja godine umrla. Djecu je odgajao njihov otac Nikolaj Ivanovič Afanasjev, titularni vijećnik koji je služio kao pomoćnik tužitelja u vjerojatnim slučajevima i kojeg je Aleksandar opisao kao čovjeka visokih intelektualnih i moralnih kvaliteta, `zasluženo poznatog kao najpametnija osoba u cijelom ujezdu`. [5][6] Nakon tri godine obitelj se preselila u Bobrov, Voronjež, gdje je Alexander proveo djetinjstvo. Rano je postao ovisan o čitanju, imajući pristup dobro opremljenoj knjižnici koju je ostavio njegov djed (član Ruskog biblijskog društva), kao i raznim časopisima. Godine 1837. poslan je u voronješku mušku gimnaziju, a 1844. upisao se na Pravni fakultet Sveučilišta u Moskvi koji je završio 1848..[7] Tamo je slušao predavanja Konstantina Kavelina, Timofeja Granovskog, Sergeja Solovjova, Stepana Ševirjova, Osipa Bodjanskog i Fjodora Buslajeva. Objavio je niz članaka o državnom gospodarstvu za vrijeme Petra Velikog, o Pskovskoj sudbenoj povelji i drugim temama u časopisima Sovremennik i Otechestvennye Zapiski. Iako je bio jedan od najperspektivnijih studenata, nije uspio postati profesor. Konzervativni ministar nacionalnog prosvjetljenja, grof Sergej Uvarov, koji je nadgledao završne ispite, napao je Afanasjevljev esej koji je raspravljao o ulozi autokracije u razvoju ruskog kaznenog prava tijekom 16. i 17. stoljeća.[8] Godine 1849. Konstantin Kavelin mu je pomogao da dobije mjesto u Moskovskoj glavnoj arhivskoj upravi pri Ministarstvu vanjskih poslova Ruskog Carstva, gdje je Afanasjev radio sljedećih 13 godina. U to vrijeme upoznao je mnoge ljude iz znanosti i kulture, prikupio mnoštvo starih knjiga i rukopisa koji su činili golemu knjižnicu. Njegovi članci, prikazi, etnografski i povijesni radovi redovito su izlazili u vodećim ruskim časopisima, novinama, almanasima i znanstvenoj periodici. Njegovi eseji o ruskoj satiri 18. stoljeća te o djelima istaknutih pisaca i izdavača rezultirali su monografijom iz 1859. `Russkie satiričeskie žurnaly 1769–1774 g.` (`Ruski satirični časopisi 1769—1774`), objavljen u `Otečestvennim zapisima` (br. 3, 4 iz 1855; br. 6 iz 1859).[8] Godine 1855. vodio je državno povjerenstvo za izdavanje zakonodavnih, povijesnih i književnih djela. Od 1858. do 1861. radio je i kao glavni urednik kratkotrajnog časopisa `Bibliografske bilješke` [ru]` koji je zapravo služio kao paravan za prikupljanje građe, cenzurirane i revolucionarne literature socijalistu u emigraciji Aleksandru Hercenu. Godine 1862. vlasti su uhitile narodnjaka Nikolaja Černiševskog, dok su drugi ljudi povezani s Herzenom, uključujući Afanasjeva, došli pod sumnju.Njegov stan je pretražen, i iako ništa nije otkriveno, on je ipak izgubio svoje mjesto u Moskovskom arhivu.[8] Nakon otkaza nekoliko godina nije mogao pronaći stabilan posao i morao je prodati svoju knjižnicu kako bi prehranio obitelj. Nakon toga je radio kao tajnik u Moskovskoj gradskoj dumi i na Moskovskom kongresu mirovnih sudaca, nastavljajući svoja etnografska istraživanja. Napisao je veliko teoretsko djelo (tri toma po 700 stranica) – `Pjesnički pogled Slavena na prirodu [ru]` – koje je izašlo između 1865. i 1869.[4][9] Godine 1870. objavljene su njegove Russkie detskie skazki (Ruske dječje bajke). Afanasjev je svoje posljednje godine proveo živeći u oskudici. Umro je u Moskvi u 45. godini, bolujući od tuberkuloze. Pokopan je na groblju Pjatnickoje.[10] Raditi Afanasjev se počeo zanimati za stare ruske i slavenske tradicije i priče 1850-ih (u to vrijeme `folklor` kao područje proučavanja nije postojao). Njegovi rani znanstveni članci, uključujući – `Vedun i vedʹma` (`Čarobnjak i vještica`, objavljen u `Kometa`, 1851.); `Âzyčeskie predaniâ ob ostrove Buâne` (`Poganske legende o otoku Buyan`, objavljeno u `Vremennike obŝ. ist. i drev. ross.` iz 1858. br. 9) – temelji se na takozvanoj mitološkoj školi koja se bavila legendama i pričama kao rudnik informacija za proučavanje drevnije poganske mitologije (vidi njegovo konačno djelo na temu `Poétičeskie vozzreniâ slavân na prirodu` (`Pjesnički pogled na prirodu kod Slavena [ru]`, 1865.–1869.). U takvom je tumačenju bajku smatrao Vasilisa Lijepa kao prikaz sukoba između sunčeve svjetlosti (Vasilisa), oluje (njezina maćeha) i mračnih oblaka (njezine polusestre). [11] Veliki arhivist, njegova djela pružaju obilje informacija, dokaza, dokumenata i odlomaka iz stare kronike koje se odnose na starorusku kulturu, povijest i tradiciju, kao i druge indoeuropske jezike, folklor i legende, posebno njemačke tradicije (znao je do savršenstva njemački, kao i sve slavenske jezike i stare).[citat potreban] Početkom 1850-ih, budući da je već bio poznat po svojim člancima, Afanasjev je počeo razmišljati o zbirci narodnih priča. Tada ga je Rusko geografsko društvo (etnografska sekcija) iz Sankt Peterburga zamolilo da objavi arhive narodnih priča koje je Društvo posjedovalo desetak godina. Ovi arhivi su na početku njegove zbirke. Afanasjev je među njima odabrao 74 priče. Dodao im je ogromnu zbirku Vladimira Dala (oko 1000 tekstova), od koje je zadržao 148 brojeva, smatrajući ostale previše iskrivljenima, vlastitu zbirku (od 10-ak narodnih priča iz Voronješke oblasti) i još nekoliko zbirki. Dodao je već objavljene priče (kao što su Marija Marijevna, Žar ptica, Sivi vuk itd.), nekoliko priča koje potječu iz epskih pjesama, priče o mrtvima, nekoliko srednjovjekovnih satiričnih tekstova (kao što je Šemijakina rečenica) i anegdote. . Svoje istaknuto mjesto u povijesti slavenske filologije zahvaljuje ponajprije ovim Ruskim bajkama (Narodnye russkie skazki), objavljenim između 1855. i 1863., a inspiriranim poznatom zbirkom braće Grimm. Sa znanstvenog gledišta, njegova zbirka ide dalje. Imao je na raspolaganju mnogo suradnika, nastojao je dati izvor i mjesto gdje je priča ispričana, nikada nije pokušao dati neku konačnu verziju narodne priče: tako, ako je skupio sedam verzija jedne narodne vrste, uredio je sve njih (ovo je slučaj s The Firebird na primjer). Godine 1860. izazvan je skandal nakon objavljivanja `Russkih narodnih legendy` (`Ruske narodne legende`, 1860.), zbirke narodnih priča iz cijele zemlje temeljenih na životima Isusa i kršćanskih svetaca. Rezultat je bio jedinstveni spoj kršćanstva s poganstvom i društvenim prizvukom. Neke od njih Presveti Sinod je označio kao nepravoslavne i knjiga je službeno zabranjena.[8] Također je pripremio Zavetnye skazki (`Dragocjene priče`), izbor redigiranih priča iz `Russkih narodnih legendy` plus druge potencijalno kontroverzne priče – objavljene kao Ruske zabranjene priče u Švicarskoj anonimno zbog njihove opscene i antiklerikalne tematike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis! Jako lepe ilustracije! Biblioteka Bambi Ilustracije: Zeljko Marjanovic Grigor Vitez, pravim imenom Grigorije Vitez, (Kosovac kraj Okučana, 15. veljače 1911. – Zagreb, 23. studenoga 1966.), bio je hrvatski i srpski[1][2][3][4] pjesnik, dječji pisac i prevoditelj.[5][6][7][8] Smatra se začetnikom moderne hrvatske književnosti za djecu.[9] Autor je brojnih pjesama i priča namijenjenima djeci, te je autor i mnogobrojnih članaka u časopisima. Djeca se kroz svoje školovanje mogu često susresti s djelima Grigora Viteza jer se ona često nalaze u školskim čitankama.[10][11] Grigor Vitez dobitnik je Zlatne ptice, posebnog priznanja za vrhunska dostignuća u književnosti za djecu. Grigor Vitez rodio se 15. veljače 1911. godine pod imenom Grigorije u obitelji srpskoga podrijetla, kao dijete Ane i Teodora Viteza.[12] O svojem je obiteljskom podrijetlu pisao u knjizi Ahmeta Hromadžića `Dječji pisci o sebi`. Majka Grigora Viteza prezivala se Milosavljević, a njezini su preci došli u Slavoniju iz Bosne krajem 17. stoljeća. S očeve strane preci su došli iz sjeverne Dalmacije, iz Ravnih kotara ili Bukovice, a nosili su prezime Alavanja.[13] Jedan od Alavanja koji je došao u okučanski kraj od Marije Terezije dobio je počasni naslov viteza, i to je kasnije uzeto kao prezime.[14] Djetinjstvo, obrazovanje i posao učitelja Odrastao je u tipičnom slavonskom multietničkom selu. Njegova obitelj bila je mnogočlana i bavili su se zemljoradnjom. Imao je dva starija brata (Joco i Savo) i jednog mlađeg (Pero). Bez oca je ostao kao predškolarac, pred početak Prvog svjetskog rata. Osnovnu školu završio je u Okučanima, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Prve dvije pjesme napisao je kao maturant. Krajem 20-ih godina 20. stoljeća, upisao je učiteljsku školu u Pakracu, nakon koje je stekao zvanje učitelja. Prvo radno mjesto kao učitelj imao je u selu Slobodna Vlast pokraj Đakova, nakon čega dobiva premještaj u Voćin, gdje upoznaje svoju suprugu Elizabetu Perlik, te se tu i vjenčavaju.[14] Drugi svjetski rat i razdoblje do smrti Početkom Drugog svjetskog rata, dobiva premještaj u Gornji Vakuf, a nakon toga u Golince pokraj Donjeg Miholjca. Nedugo zatim, pridružuje se partizanima, kojima je vodio učiteljske tečajeve, kako bi bili educirani nakon rata predavati u školama. Poslije rata radio je u Ministarstvu prosvjete u Zagrebu, te kao urednik u izdavačkoj kući Mladost. Godine 1957. pokreće knjižnicu `Vjeverica`, u okviru koje je objavljeno oko 500 naslova za djecu. Tijekom 50-ih godina 20. stoljeća bio je tajnik Društva književnika Hrvatske. 60-ih godina 20. stoljeća zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo. Kralježnica mu je bila nepovratno oštećena. I pokraj toga, stvarao je prikovan za krevet. Umro je 23. studenoga 1966. godine, a pokopan je u rodnom Kosovcu.[14] Stvaralaštvo Pisao je poeziju za djecu i odrasle (Sto vukova, Kad bi drveće hodalo, Gdje priče rastu), a prevodio je s ruskog, francuskog i slovenskog jezika. Njegovom poezijom dominiraju jednostavne i neposredne lirske slike u tradiciji poetskog izraza Dobriše Cesarića. Stihovi skladni i muzikalni, a svojim je pjesmama zbog aktualnosti i duhovitih poanti osvojio široki krug čitatelja. Objavio je nekoliko poetskih zbirki među kojima se ističu: Pjesme, Naoružane ruže, Povjerenje života i Kao lišće i trava. Njegove pjesme prevođene su na gotovo sve europske jezike.[9] Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Postoji Nagrada `Grigor Vitez` koja se od 1967. godine dodjeljuje piscu i ilustratoru najbolje knjige za djecu u godišnjoj produkciji.[15] Djela Nepotpun popis: San boraca u zoru, Nakl. Navod Hrvatske, Zagreb, 1948. Pjesme, Zora Državno izdavačko poduzeće Hrvatske, Zagreb, 1950. Naoružane ruže, Kultura, Zagreb, 1955. Vesele zamke, Mladost, Zagreb, 1955. Prepelica, Prosvjeta, Zagreb, 1956. Lirika o Slavoniji, urednik, Slavonija danas, Osijek, 1956. Povjerenje životu, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1957. Sto vukova, i druge pjesme za djecu, `Svjetlost`, Sarajevo, 1957. (1987.; 1990.) Perzijske bajke, Mladost, Zagreb, 1958. Kad bi drveće hodalo, Mladost, Zagreb, 1959. (1990.; Mozaik knjiga, 2015.) Kao lišće i trava: pjesme, Matica hrvatska, Zagreb, 1960. Maksimir, Mladost, Zagreb, 1960. Iza brda plava: izbor pjesama za djecu, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Hvatajte lopova, `Svjetlost`, Sarajevo, 1964. Gdje priče rastu, Mladost, Zagreb, 1965. (1978.) Zekina kuća, Mladost, Zagreb, 1965. Nevidljive ptice, Mozaik knjiga, 2002.

Retko Vera Obrenović - Delibašić Dečja knjiga 1952 Vera Obrenović Delibašić (1906–1992) prva je bosanskohercegovačka romansijerka. Osnovnu školu završila je u selu pored Bosanskog Šamca kada je i počela pisati prve pjesme. Gimnaziju je maturirala u Kostajnici, a učiteljsku i muzičku školu u Sarajevu. Nakon gimnazijske mature i preseljenja u Sarajevo, objavila je prvu zbirku pjesama Nemiri mladosti 1927. U Sarajevu je završila Višu pedagošku školu u kojoj je radila kao nastavnica muzičke kulture i umjetnosti do 1932. kada dobija otkaz i zabranu rada u javnim ustanovama zbog proleterskih i komunističkih stavova koje je međuratna monarhijska jugoslavenska vlast strogo sankcionirala. U Sarajevskoj filharmoniji svirala je prvu violinu. Bila je članica bosanskohercegovačkog udruženja književnika međuratne Jugoslavije Grupa Sarajevskih književnika (1928–1941). Radove je objavljivala u časopisima Pregled, Srpski književni glasnik, Gajret, Bosanska vila, Oslobođenje, Žena danas i drugima. Tokom rata bila je učesnica Narodnooslobodilačke borbe (NOB), a nakon rata članica glavnog odbora Antifašističkog fronta žena (AFŽ) u Sarajevu i suosnivačica Udruženja književnika BiH 1945. Uređivala je časopis za kulturu i društvena pitanja Vidik u izdanju Oslobođenja i nekoliko brojeva AFŽ-ovog glasila Nova žena. Kao članica Umjetničke čete Užičkog partizanskog odreda `Dimitrije Tucović` izravno je pratila i učestvovala u narodnooslobodilačkim događajima i oblikovala prvi socrealistički romaneskni narativ iz ženske književne perspektive. Roman Kroz Ničiju zemlju objavljen je u dva nastavka (1948. i 1950) i glavna je okosnica književnoga stvaralaštva ove autorice kojim je ujedno postala i prva bosanskohercegovačka romansijerka. U Muzeju književnosti i pozorišne umjetnosti Bosne i Hercegovine u Sarajevu nalazi se zbirka dokumentarnih i književnih materijala o njenom životu i književnom radu. Zbirku je formirala Razija Handžić, osnivačica i prva direktorica Muzeja. U okviru svog rada i djelovanja, Muzej nastoji kreirati i čuvati znanje o radu i značaju `književnice Revolucije` Vere Obrenović Delibašić. U povodu obilježavanja Međunarodnog dana žena 8. marta 2015, prvi je puta organizirana izložba o njezinoj književnosti i javnom angažmanu Ničija zemlja: Vera Obrenović Delibašić: rekonstrukcija nepostojećeg kanona bosanskohercegovačke književnosti u autorstvu Zlatana Delića, kustosa-istraživača i Šejle Šehabović, direktorice ovog muzeja. Premda je Vera Obrenović Delibašić bila angažirana književnica i kulturna djelatnica, aktivna učesnica modernizacijskih i emancipacijskih preobražaja međuratne i socijalističke Jugoslavije godine, politike odbacivanja artikulirane su naknadno usljed čega postaje preskočena iz zvaničnih pregleda historije književnosti (post)jugoslavenske kulturne i jezične zajednice. U takvim je okolnostima književnicama zanemareno ne samo prisustvo u književnoj produkciji, nego i samo učešće u Revoluciji, gdje žene, premda aktivne učesnice sloma monarhističkog i uspostave socijalističkog jugoslavenskoga društva, nisu dobijale zaslužena mjesta. Shodno tome, izložba i opširno istraživanje predstavljaju naučnu intervenciju prevrednovanja njene književnosti i javnog angažmana, kako bi se književni i društveni značaj Vere Obrenović Delibašić po prvi puta unutar jasno definiranog književnoteorijskog okvira sveobuhvatno razmotrio.[potreban citat][1] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Objavljena djela: Nemiri mladosti (1927) Pesme (1930) Pesme (1941) Pjesme (1946) Kroz Ničiju zemlju (1948) Kroz Ničiju zemlju 2 (1950) Po njivama pabirčimo (1952) Sa rodne grude (1952) Zore nad mahalama (1955) Od kolijevke do Sutjeske (1961) Višnja iz Ničije zemlje (1971) Osim poezije, romana, pripovijetki i književnost za djecu, pisala je drame i scenarije za filmove koje nije objavljivala. Tags: Stare ex yu Knjige za decu ilustrovane dečje dečije zbirke priča poezije price pesme životinje o životinjama

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Ivan Kozaric Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske. Biblioteka Vjeverica

Autor - osoba Brooks, Max, 1972- = Bruks, Maks, 1972- Naslov Minecraft. Ostrvo / Maks Bruks ; [prevod Ivan Vlajić] Jedinstveni naslov Minecraft. ǂThe ǂIsland. srpski jezik Ostali naslovi Minecraft: Ostrvo Majnkraft Majnkraft: Ostrvo Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Publik praktikum, 2018 (Zemun : Alpha print) Fizički opis 230 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vlajić, Ivan, 1987- = Vlajić, Ivan, 1987- (broš.) Napomene Prevod dela: Minecraft: The Island / Max Brooks Tiraž 1.000 O autoru: str. 230. Minecraft: Ostrvo Maksa Bruksa, istaknutog autora Njujork tajmsovog bestselera Svetski rat Z, je prvi zvanični Minecraft roman. Vodeći se tradicijom svima dobro poznatih avantura poput Robinsona Krusoa i Ostrva sa blagom, Minecraft: Ostrvo govori o novom heroju, nasukanom u Minecraft svetu, koji mora da se izbori sa okrutnim, nepoznatim okruženjem i otkrije tajne ostrva. „Zabavna avantura; Robinson Kruso digitalnog doba.” — NPR Majnkraft (engl. Minecraft) je video-igra koju je napravio švedski programer Markus Person poznatiji kao Noč (engl. Notch) i njegova kompanija Mojang. Pojavila se u prodaji 17. maja 2009. U igri je sve izgrađeno od kockastih blokova, a igrač u njoj može slobodno da se kreće. Video-igra je 9. maja 2012. izašla i za Xbox 360. Minecraft Pocket Edition je izašao 16. avgusta 2011. za Xperia play i Gugl plej prodavnice. Majnkraft je preveden na mnogo svetskih jezika, uključujući i srpski jezik. Majnkraft je prvi put napisan u programskom jeziku C++. Način igre Postoje tri načina igre i četiri težine. U zavisnosti od odabranog načina težine igre, ciljevi i način za postizanje tih ciljeva su potpuno različiti, i iskustvo igranja skoro kao iz različitih igara. Načini Preživljavanje U Preživljavanju (engl. Survival) igrač treba da skuplja resurse i preživi. Konstantno je pod napadom neprijateljskih stvorenja, a mora da pazi i na glad. Mada je konačni cilj preživljavanja dolazak do Bespuća i poražavanje zmaja koji se tamo nalazi, to nije jedini cilj igre, jer se nakon toga igra nastavlja. Različiti igrači igraju igru na različite načine, te neki pokušavaju da nabave najbolju opremu, i poraze što više neprijateljskih stvorenja, dok drugi grade građevine za dekoraciju ili kompleksne mašine za brzo skupljanje resursa. Kreativno U Kreativnom (engl. Creative) igrač ima neograničen pristup skoro svim resursima i može da leti, bez opasnosti od agresivnih stvorenja. Ovaj način igre nema skoro nikakav predodređeni cilj, i služi uglavnom za gradnju. Tvrdokorno U Tvrdokornom (engl. Hardcore) igrač isto radi što i na Preživljavanju, ali ima samo jedan život i igra je uvek nameštena na najtežu težinu. Težine Igrač može da menja težinu igre u opcijama. Na mirnom igrač ne mora da jede, leči se brže, i ne stvaraju se opasna stvorenja. Na lakom se stvaraju neprijateljska stvorenja. Na normalnom se isto stvaraju neprijateljska stvorenja, ali zadaju više štete igraču. Na teškom zombiji mogu da provale drvena vrata i stvorenja zadaju mnogo više štete igraču. Takođe postoje varijacije u opremljenosti stvorenja oklopima i oružjem, količini poena zdravlja zmaja Bespuća, itd. Popularnost Popularnost ove igre se menjala tokom godina. Majnkraft je godinama sticao sve veću i veću popularnost, ali zbog prodaje kompanije Mojang 2014. godine, igra naglo gubi popularnost zbog manjka nadogradnji. Od početka 2019. godine igra ubrzo dobija na popularnosti i uspeva da postane najprodavanija video-igra svih vremena, prestižući Tetris. Elementi igre Blokovi „Blokovi” su glavna i najprepoznatljivija komponenta igre. To su uglavnom kockaste(Stepenice mogu da popune 6, a ponekad i 5 ili 7 osmina cele kocke. Poluploče popunjavaju donju ili gornju polovinu celog bloka, sloj snega i tepih po 1/16, dok neki blokovi nemaju zapreminu, već samo dvodimenzionalnu sliku u svetu(npr. cveće)...) Većina blokova, ukoliko iskopana odgovarajućim alatom, nestaje i ostavlja iza sebe minijaturnu kopiju(tzv predmet), koja levitira par centimetara iznad poda i koju igrač može da pokupi ukoliko joj se približi. Tada se taj blok pojavljuje u igračevom inventaru, i on može da ga postavi drugde u svetu desnim klikom. Blokovi variraju po velikom broju karakteristika, poput izgleda, otpornosti na eksplozije, podložnosti vatri, interakcija sa drugim blokovima, po tome da li na njih deluje gravitacija... Tečnosti, poput lave i vode, nije moguće iskopati, već se kupe i postavljaju kofom. Crvenkamen Crvenkamen je crvenkast prah dobijen iz rude koja se stvara duboko pod zemljom. Sam prah se može posuti na zemlju, i stvara neki tip žice. Od njega se prave razne komponente, uglavnom vezane za električnu mehaniku igre(tzv. crvekamen struju), poput klipova koji guraju blokove i pojačivača koji pojačavaju signal u žici. Od crvenkamena se može napraviti veliki broj kompleksnih mašina, poput letelica koje mogu da lete neograničeno daleko, ili vrata od klipova koja mogu da otvore ili zatvore rupe u zidu izuzetno brzo. Zanimljivo je da se od crvenkamena mogu napraviti sve 3 osnovne logičke kapije, što majnkraft čini Tjuring potpunim, i znači da je, teoretski, moguće napraviti svaki kompjuter u igri, ukoliko se pretpostavi beskonačno vreme i prostor. Stvorenja Postoje tri vrste stvorenja u Majnkraftu. Pasivna, neutralna i neprijateljska. Stvorenja koja ne napadaju igrače spadaju u pasivna. To su: Krave , Svinje, Ovce, Kokoške, Divlje Mačke, Zečevi, Konji, Lisice, Slepi Miševi, Gljivokrave (Pečurkrave), Magarci, Papagaji, Lignje, Kornjače, razne vrste Riba i Seljaci. Stvorenja koja napadaju igrače pod određenim okolnostima spadaju u neutralna. To su: Delfini, Lame, Pande, Polarni Medvedi, Vukovi, Endermeni (Besputnici),Svinjoljudi (Svinjci), Zombi Svinjoljudi (Zombi Svinjci), Paukovi i Pećinski Paukovi. Delfini, Lame, određene Pande, Gvozdeni Golemi ,Vukovi i Zombi Svinjoljudi uzvraćaju ako budu napadnuti prvi. Polarni medvedi napadaju ako se igrači previše približe njihovim mladuncima ili ako oni budu napadnuti. Endermeni (Besputnici) napadaju ako igrač direktno gleda u njih ili ako ih igrač udari. Problem sa pogledom može biti rešen ako igrači stave bundeve na glavu, ali to znatno ometa vidokrug i nije poželjno. Paukovi i Pećinski Paukovi napadaju ako se igrač nalazi u mraku ili ako padne noć (bez obzira na nivo svetlosti). Svinjoljudi (Svinjci) napadaju igrača u tri slučaja i sa tri različita nivoa agresije: 1. Ako primete da igrač ne nosi zlatni oklop na sebi, to se može izbeći oblačenjem bilo kog dela zlatnog oklopa ili davanjem zlatne poluge Svinjočoveku koji će potom odustati od napada. 2. Ako vide da igrač otvara kovčeg u građevini pod nazivom Ostaci utvrđivanja, to se takođe može izbeći davanjem zlatne poluge Svinjočoveku. 3. Ako vide da igrač povređuje drugog Svinjočoveka , osim ako ga ubije u jednom udarcu (što je veoma teško) , taj vid agresije se ne može zaustaviti sve dok igrač ne umre ili pobegne danje od određene daljine. Stvorenja koja napadaju igrače u svim okolnostima su neprijateljska. To su: Zombiji, Kosturi, Kriperi (Bauci), Veštice, Ljige (Slajmovi), Čuvari, Srebrne Bube, Endermiti, Fantomi, Ljuske, Lutalice i Zliljaci. Svi (sem Endermita i Zliljaka) se stvaraju u mraku. Zombiji su najčešći među neprijateljskim stvorenjima. Oni se mogu stvoriti sa oklopom i oružjem. Postoje i Zombi Seljaci. To su Seljaci pretvoreni u Zombije. Oni se mogu stvoriti, ali i mogu nastati od običnog seljaka kada zombi napadne jednog. Seljaci su jedina stvorenja koje zombiji napadaju sem igrača. Takođe postoje i Zombi Bebe(mali Zombiji). Kosturi se mogu takođe stvoriti sa oklopom, ali se svi stvaraju sa lukom. Kriperi su stvorenja koja se samo-detoniraju u prisustvu igrača. Takođe, u odvojenoj dimenziji koja se zove Neder postoje posebna stvorenja koja se samo tamo mogu naći. To su: Magme, Plamenovi, Aveti (Duhovi) i Usahnuli Kosturi. U Bespuću, još jednoj dimenziji, se nalaze Šulkeri, stvorenja iz Besput Gradova. Takođe tu je i Ender-Zmaj, glavno stvorenje u igri. Neke od prethodnih životinja mogu da se pripitome, kao na primer Vuk i Konj. Isto tako, postoje i tri stvorenja koje samo igrač može da napravi. To su Snežni Golem (Sneško Belić), Gvozdeni Golem i Usahnuli. Dok dva prva navedena pomažu igraču, Usahnuli je još jedno glavno stvorenje koje igrač može pobediti. Neka stvorenja se stvaraju samo u određenim biomima i strukturama. Stvari i Alati Stvari i Alati se ne mogu postaviti kao blokovi. Već, oni se koriste kako bi igrač obnovio život, kako bi prikupio neke određene blokove, kako bi lakše pobedio neprijatelje itd. Jedna od najbitnijih vrsta stvari je hrana. Hrana je potrebna kako bi se igrač prehranio i kako bi se oporavio od povreda. Alati konkretno služe da bi igrač mogao da kopa, da obrađuje zemlju, kako bi mogao lakše da cepa drva i slične funkcije. Prikupljene stvari se dobijaju od određenih stvorenja, kada se iskopa neki blok. Pomoću njih igrač pravi ostale stvari. Hrana spada u ovu kategoriju takođe. Postoje i napici. Oni služe da bi igrač dobio određene sposobnosti, kao na primer da diše pod vodom ili da ima otpornost od vatre i lave. Predeli Minecraft pruža jako veliki svet pun raznih bioma i struktura. Biomi dostupni u igri su: Pustinje, Savane, Mese, Planine (Ekstremna Brda), Šume, Mračne Šume, Džungle, Ravnice, Ledene Ravnice, Tajge, Močvare, Okeane i Ostrva Pečuraka. Građevine koje se stvaraju su: Sela, Pustinjski Hramovi, Hramovi u Džungli, Napušteni Rudnici, Tamnice, Igloi, Utvrđenja, Šumske Palate, Okeanski Spomenici, Potonuli Brodovi i Okeanske Strukture. Postoje i dve dimenzije: Bespuće i Vilajet. MG85 (N)

Ljubivoje Ršumović Ilustr. D. Petričić Kao na slikama Unutra sve lepo očuvano Koš! / Ljubodrag Simović, Ljubivoje Ršumović, Dušan Petričić ; [fotografije Ratomir Knežević] Beograd : Nolit, 1974 Kicanovic Dalipagic .. Kosarkaska reprezentacija jugoslavije Љубивоје Ршумовић (Љубиш, 3. јул 1939) српски је књижевник и песник, истакнути дечји писац, аутор култних дечјих емисија „Фазони и форе“, „Двоглед”, „Хиљаду зашто“ и других. Написао је преко 90 књига, углавном за децу, а један је од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије.[1] Љубивоје Ршумовић Fondacija Ršum - Saradnici Sunca2020 5.jpg Љубивоје Ршумовић 2020. године Датум рођења 3. јул 1939. (82 год.) Место рођења Љубиш Краљевина Југославија Награде „Награда Змајевих дечјих игара“ „Бранкова награда“ „Златни кључић“ Веб-сајт www.ljubarsum.com Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.[2] Са породицом и пријатељима је основао непрофитну организацију Фондација Ршум. Биографија Рецепција дела Дела Уреди Књиге Уреди Ршумовић је објавио преко 90 књига укључујући: Тандара - мандара и још једна прича, Борба, Београд 1966, ћир. Причанка, Младо поколење, Београд, 1968, ћир. Ма шта ми рече, Змајеве дечје игре, 1970. Још нам само але фале, БИГЗ, Београд, 1974, ћир. Домовина се брани лепотом, Установа спомен парк, Крагујевац, 1974, ћир. Нови Сад, Радивој ћирпанов, 1976, лат. Кош, у сарадњи са Љубодрагом Симоновићем, Нолит, Београд, 1975, ћир. Невидљива птица, БИГЗ, Београд, 1975, ћир. Вести из несвести, БИГЗ, Београд, 1976, ћир. Зов тетреба, Знање, Загреб, 1977, 1978, 1981. Зрински, Чаковец и Црвена звезда - агенција, Београд, 1988, лат. Успон вртовима, са тринаест графичких листова Владимира Величковића, библиофилско издање збирке Бишкупић, Загреб, 1977, лат. Хајде да растемо, Нолит, Просвета и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1978, 1979, 1979, 1980, 1980, 1981, 1982, 1983, 1984, 1986, 1987, 1988, 1989, 1990, 1991, ћир. Рошави анђео, Знање, Загреб, 1979, лат. У шетње без сметње, Покрајински савет за безбедност саобраћаја, Нови Сад, 1979, ћир. 1980 на мађарском, словачком и румунском. Магнет, Јединство, Приштина, 1980, ћир. Уторак вече ма шта ми рече, Графички завод Хрватске, Загреб, 1980, лат. Наши нови знанци - саобраћајни знаци, Општинска конференција народне технике, Нови Сад, 1980, ћир. Лопта не зна саобраћајне знаке, Покрајински савет за безбедност саобраћаја, Нови Сад, 1981, ћир. Причанка, Градска библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин, 1981, лат. Питање части, Светлост, Крагујевац, 1982, ћир. Сјај на прагу, Српска књижевна задруга, 1982, ћир. Ко је ово, са Д. Петричићем, Књижевне новине, Београд, 1982, ћир. Песме уличарке, Знање, Загреб, 1983, лат. Имате ли ршума, Знање, Загреб, 1983, лат. Славољубова звезда, Задруга, Београд, 1984, ћир. Сексуални живот камила, са Звезданом Поповић, ауторско издање, са М. Драмићанин, 1985, ћир. Десет љутих гусара, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985, 1985, ћир. Певанка, са нотним записима, Градска библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин, 1985, 1986, 1986, 1986, 1986, 1990, заједно са причанком, 1994, лат. Црвена звезда, Агенција црвена звезда, 1986, ћир. Сонгови и слонгови, на македонском, избор, препев и поговор Ефтим Клетников, Детска радост, Скопје, 1987. Прварица, Прва књижевна комуна, Мостар, 1987, лат. Песме, избор, Рад, Београд, 1988, ћир. Обад, Зрински, Чаковец и Црвена звезда - агенција, 1988, лат. Успавана лепотица, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990, ћир. Питају ме зашто штрчим, Дневник, Нови Сад, 1990, ћир. Дете са седам језика, Рад, Београд, 1990, 1991, ћир. Северозападни крокодил, Лаковић, Сараорци, 1991, ћир. Моје љубавне песме, Научна књига, Београд, 1991, ћир. Фазони и форе, Ршум, Београд, 1991, 1992, 1993, ћир. Деца могу да полете, Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1991, 1994, 1996, 1998, ћир. Деца су украс света, Српска књижевна задруга, Београд, 1992, ћир. Лирски покер, са Душком Трифуновићем, Мошом Одаловићем и Драганом Радуловићем, СБМ - Ршум, Београд, 1994, ћир. Буквар дечјих права, на енглеском, Ршум, Београд, 1995,. Буквар дечјих права, 1995, 1996, 1997, 1998, ћир. Такнуто ћакнуто, са Драгославом Андрићем, СБМ - Ршум, Београд, 1995, ћир. Доста је глупоће, Смедеревска песничка јесен, Град Смедерево и Санба, Београд, 1995, ћир. Песме, избор, Букленд, Београд, 1995, ћир. Опасан сведок, Просвета, Београд, 1995, ћир. Ово је време чуда, ИНГ - Комерц, Нови Сад, 1996, 1997, ћир. Ишли смо у Африку, Образовање, Нови Сад, 1996, ћир. Избор поезије за децу, Будућност, Нови Сад, 1996, ћир. Не вуците ме за језик, Матица српска, нови сад, 1997, ћир. Смешна прашума, Школска књига, Нови Сад, 1997, ћир. Види мене, у сарадњи са д. Андрићем, НИС Југопетрол, Београд, 1997, ћир. Откуд мени ова снага, Епоха, Пожега, 1997,. Одакле су делије, Дечје новине, Горњи Милановац, 1998, ћир. Деца су украс света, Драганић, Београд, 1999, ћир. Петорица из српског, са Д. Трифуновићем, Д. Ерићем, М. Одаловићем и Д. Радуловићем, Драганић и Ршум, Београд, 1999, ћир. Сабрана дела у пет књига: ма шта ми рече, причанка и певанка, још нам само але фале, вести иy несвести, успавана лепотица, Прометеј, Нови Сад, 2000, ћир. Was die drachen ales machen, edition j-punkt, karlsruhe, 2005. лат. Ршумдани, Прво слово, Београд, 2007. лир. Три чвора на трепавици, Тен 2002, Београд, 2007. Ћир. Чини ми се вековима, Завод за уџбенике, Београд, 2009. ћир. Сунчање на месечини, Лагуна, Београд, 2009, ћир. Ујдурме и зврчке из античке Грчке, Лагуна Београд, 2010. ћир. Заувари, Лагуна, Београд, 2011. ћир. Што на уму то на друму, Пчелица, Чачак, 2012. ћир. Провале и цаке, Пчелица, Чачак, 2013. ћир. Изволте у бајку са чика Ршумом, Пчелица, Чачак, 2019. ћир. Радост деци крила даје, Пчелица, Чачак, 2019. Дела извођена у позориштима Уреди „Шума која хода`, „Невидљива птица`, „Баба рога`, „Рокенрол за децу`, „Успавана лепотица`, „Ау, што је школа згодна`, „У цара Тројана козје уши`, „Снежана и седам патуљака` и друго. Песме за децу које пева дечји хор „Колибри“ Уреди Лако је пруту Миш Вуче, вуче, бубо лења Нема земље дембелије Сваки дан се сунце рађа Браћу не доносе роде Воз за Чачак Медвед Брундо Другарство Љубав је то Коаутор, приређивач, сарадник Уреди Мародић: Изложба радова у стаклу. Галерија `Себастијан`, Дубровник, 1978. Фотографије: Д. Кажић, Љ. Ршумовић. Душан Оташевић: Салон Музеја савремених уметности. Београд, 27. децембар 1978-15. јануар 1979. Каталог. Фотографије Љ. Ршумовић. Предраг Нешковић: Слике и ефекти... Фотографије М. Ђорђевић, Љ. Ршумовић. - Загреб. Галерија `Форум` 1980. Љубивоје Ршумовић - Душан Петричић: КО ЈЕ ОВО? Београд. `Књижевне новине`, 1982. Са фотографијама Љ. Ршумовића. Тито писцима писци Титу, Приредили: Р. Андрић, Љ. Ршумовић. Београд. `Књижевне новине`, 1982. НАРОД ПЕВА ТИТУ. Приредили Р. Андрић и Љ. Ршумовић. Завод за уџбенике и наставна средства, 1982. Љубивоје Ршумовић - Радомир Андрић: ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ ЉУБИШ 1933 - 1983. Фотографије: Љубивоје Ршумовић. НИРО `Задруга`, 1983. Монографија `Црвена Звезда`. Аутори: Љубивоје Ршумовић, Радоје Станојевић, Милан Томић. - Београд. `Југословенска ревија`, /1986/. Цветник савремене југословенске поезије за децу, Дечје новине, Г. Милановац, 1989. Бранко Ћопић: БОСОНОГО ЂЕТИњСТВО. Избор. Приредио Љ. Ршумовић. - Нови Сад, Књижевна заједница, 1990. Полетарац, часопис Душана Радовића. Приредили Д. Лакићевић, Љ. Ршумовић и Д. Петричић. ИП `Рад`, 1990. (Некомплетно, примедба предлагача). Чланци, предговори, поговори, рецензије, интервјуи Уреди Феномен путовања, Поља, Нови Сад, Април 1965. Шта ће деци телевизија, Радио ТВ ревија, 17.05.1968. Један Зоран - збиља неуморан, Борба, 05.08.1972. Дрво се на дрво ослања - а човек на дете, Борба, 18.11.1972. Оловка први песнички хонорар, Базар, 03.02.1977. Земља хода земљом, Илустрована политика`, 11.04.1978. Мој случајни град на седам брда, Илустрована политика, 10.02.1985. Горућа небулоза, Политика, 20.01.1979. Где је земља Холмија, Политика, 27.01.1979. Непокорни Вук, Политика, 3.02.1979. Стеван из Гостиља, Политика, 10.02.1979, Који Георгије, Политика, 07.02.1979, Лепи песник, Политика, 24.02.1979, Гледање кроз време, Политика, 03.03.1979, Игру сам волео више од школе, Политика за децу, 21.01.1988, Умро је Душан Радовић, ТВ новости, августа 1984, Где је душа земље, Политика, 21.11.1987, Манојлове златне јабуке, `Политика`, 21.12.1991, Успомене на Пауна Петронијевића. - Расковник, III/1970, бр. 7 (пролеће) Игра је у мојој поезији средство да се допре до ђечјег свијета, да се дијете заинтересује, Побједа, Подгорица, 10. VIII 1972. Детињство, игра, судбина. - Милан Брујић: Дивље године, Београд, Нолит 1975, предговор. Нунчаку и карате. Илија Јорга, Спортска књига. 1979. Рецензија. Књига о спорту високо развијеног морала. - Илија Јорга - Владимир Јорга Београд. `Спортска књига`, 1980, Рецензија. Све више ми песма постаје живот, Песничке новине, IV/1980, бр. 4-5. Куварице мање збори. Д. Радовић - Д. Петричић: ТВ куварице Београд. `Народна књига`, 1982; стр. /3-4/ Предговор. Уџбеник за мајсторе, - Илија Јорга - Владимир Јорга...: Нунчаку и карате. Београд. `Спортска књига`, 1982; Рецензија. Бејко Ма и дружина Кла, Раде Дацић. Нови Сад, `Дневник` и РУ `Радивој Ћирпанов`, 1983. Рецензија. Теки и Енпи ката, Илија Јорга. `Спортска књига`, 1984. О Змају и страшном лаву српске поезије. Књижевна реч, 25. VI, 1985. Стварање стваралаца или где се учи за писца. Међај, VI /1986, бр. 9-10. Наташа лирска- Међај, VI/1986. Пут до поезије. Или о `почетку` Душана Радовића. Политика, 31.05. 1986. Придеви од Десанке. Политика, 14.05.1986. У шпијунском покеру нико не губи. Милан Трешњић: Шпијунски покер, рецензија. 1986. Отишао је добри Душко, предговор за књигу ПОЗИВ ДОБРИМ ЉУДИМА, Д. Радовића. Београд, Црвени крст Србије,1988. О песмама Радмиле Мудринић. - Радмила Мудринић: Срце на длану. Београд. `Графос`, 1989; Рецензија. Над рукописом `Моје друго ја` Момчила Параушића, рецензија, Смостална издавачка радња Драган Ђорђевић, 1990. Гвозденовић Шуњић Јаворка: БЕЛЕ КИШЕ. Издање аутора, Крушевац, 1991. Предговор. Појава уличарске мисли код нас, `Књижевна критика`, год. 21, бр. 2, стр. 16-20. 1990. Шах и књижевност. Књижевна реч, 10.11.1992. Шта је писац хтео да нацрта- Књижевне новине, 15.9. 1994. Светозар Радоњић РАС: ГОДИНА ГРАНАТА. Ужице - Пљевља, Мостови, бр. 133-134, 1994. Добрица Ерић Разапета Земља, Политика, 10.06.1995. Документарна поетика. Књижевне новине, број 937-938, 1996. Хиљаду зашто Ршуму, Дневник, Нови Сад, 06.05.1968. Поезија на позорници, Мај, Београд, 01.11.1972. Ко изгуби живце нек не тражи кривце, Илустрована политика, 16,10.1973. Деци треба све говорити, `Школске новине`, Загреб, бр.40, 1975. Скидам капу женама, Нада, 01.01.1976. Чекам да песма узри, Село, Београд, јануара 1979. О кловновима све најбоље, ТВ новости, 22.02.1980. Не волим да се понављам, Рад, 30.10.1981. Почело је као игра, за `Фото кино ревија`,Београд, новембар 1982. Све о Ршуму - Ршум о свему. Разговор водио Милош Јевтић, објављено као књига Културно просветне заједнице Ужице, 1997. А сад народ учи политичаре, Експрес - недељна ревија, 01.12.1988. Песник се брани добротом, Гласник РТНС, Нови Сад, јануар 1989. У име дечјег народа, Просветни преглед, Београд, 06.11.1990. Више нам але не фале, Глас јавности, Београд, 05.07.1999. Птица иста само невидљива, Таковске новине, Горњи Милановац, 15.08.1999. Деца су професори, Васпитач, Београд, 25.09.1987. Срећу треба узети за руку, Београд, 19.02.1986. Гетеовски избор по сличности. Уна, Загреб, 04.04.1988. Scrivere per l’infanzia. Разговор водили Радован Поповић и Драган Мраовић за `La vallisa`, quadrimestrale di letteratura ed altro, anno IX, N. 27, Bari, Italia, dicembre 1990, поводом међународне награде `Пуља` за целокупно стваралаштво за децу. Ршумовић је први странац који је добио ову престижну награду. Уз ове разговоре објављено је осам песама у препеву Д. Мраовића. Деца су украс - политике, Борба, Београд, 1991. Чекајући министра за децу, Глас подриња, Шабац, 20.06.1991. Наша игра, Југославија, бр. 4, Београд, 01-15/јануар 1992. Шугава времена за поезију, Народни лист, Загреб, 6 сијечња 1990. Сведок дечјег народа, Политика, 01.04.1995. Буквар за цео свет, Борба, Београд, 17.04.1997. Кажи своју муку, Грађанин, Београд, 22.04.1997. Пјесници су за ђетињство задужени, Никшићке новине, 18.05.1995. Ћалац професионалац, Политика базар, 28.07.1995. Стигао је пробисвет, Свици, 22.06.1995. Ршум и успавана лепотица, Дневник, Нови Сад, 11.11.1990. Приче о деци и славним коњима, НИН, бр. 1655, 19.09.1982. Децу гаји ведрина, ТВ новости, 15. 12. 1989. Што смешније то боље, Политика за децу, 02.02.1989. Сањао сам шлемове, НИН, 23.04.1993. Над рукописом `Поруке и поуке` Милојка П. Ђоковића. Рецензија. Књижевно друштво Развигор, Пожега, 1995. Цртежи и стихови уз цртеже у књизи `Куд и камо` Душка Трифуновића, `Слово`, Врбас, 1996. Предговор за књигу `Ја сам ветар` Марије Вучинић, `Графос`, Цетиње, 1996. Рецензија за књигу-зборник `Шумадијске метафоре`, Младеновац, Аматерско друштво Пркос, 1992. Песник и публика заједно певају. Рецензија књиге `У сунчевом крилу` Бранка Живковића, Београд, Санба, 1996. Над рукописом `Отпевана времена`. Рецензија књиге Зорана Р. Ковачевића, Београд, Рад, 1996. Љубишине заљубљиве песме, рецензија књиге `Заљубљиве песме` Љубише Ђидића, Дечје новине, Горњи Милановац, 1996. Над књигом песама `Наша радост` Радосава Савића Лаке, рецензија, Београд, ауторско издање, 1996. Поетско миље. Рецензија књиге `Казалица` Александра Газиводе, Пожаревац, Медиа Сватовац, 1998. Добрица Ерић: Разапета земља, Приказ, Политика, 10.06.1995. Славна плејада Стевана Несторовића, Међај, Ужице, бр. 42. 1998. Песме и приче објављене у антологијама и зборницима Уреди Ћосић, Бора: ДЕЧЈА ПОЕЗИЈА СРПСКА. Матица српска и Српска књижевна задруга, Нови Сад - Београд, 1965. Песме Љ. Ршумовића: Уторак вече - ма шта ми рече, Телефонијада, и Како деца зими расту или једна хо - рукијада. МОЈ ДОМ. Из современој совјетској и зарубежној поезији дља детеј. Антологија. Детскаја литература, Москва, 1980. Ршумовић Заступљен песмом `Звјозди.` Миларић Владимир: ЗЕЛЕНИ БРЕГОВИ ДЕТИЊСТВА. Антологија нове српске поезије. - Нови Сад. Змајеве дечје игре. Културни центар, 1970. Песме Љ.Ршумовића: Хајде да растемо. Ма шта ми рече. Како деца расту или једна хо-рукијада. Др.Пражић Милан: ПЛАВИ ЗЕЦ. Нова српска дечја поезија. - Нови Сад. Змајеве дечје игре. Раднички универзитет `Радивој Ћирпанов`, 1972. Песме Љ.Ршумовића: Телефонијада. Гајите патке. Смешна прашума. Ау што је школа згодна. Вук и овца. Живот је плетен од танких нити. Иза првог угла. Био једном један вук. Ово је време чуда. Плави кактус и клекиње. Досадно ми је. На пољу где се чавке чавче. Од села до села путељак. Кад би ми неко рекао. Дугме служи капуту. Домовина се брани лепотом. У једном дану. Хајде да растемо. Једног зеленог дана. Марковић, Слободан Ж. ЂАКУ ПРВАКУ. Избор поезије. Културно просветна заједница Србије, Београд, 1973. Ршумовић Заступљен песмама: Како деца зими расту или једна хо-рукијада и Смешна прашума. Миларић Владимир: МАМА, избор дечјег песништва. Нови Сад, Раднички универзитет `Радивој Ћирпанов`, 1981. Заступљен Љ. Ршумовић песмом `Дугме служи капуту`. Покривка, Власта: ДИЈЕТЕ И СЦЕНСКА ЛУТКА: приручник за одгајање у ђечјим вртићима. Загреб. Школска књига, 1978. Заступљен и Љ. Ршумовић. Миларић, Владимир: АУ ШТО ЈЕ ШКОЛА ЗГОДНА. Књига за читање најмлађима. Нови Сад. Издавачки центар. Раднички универзитет `Радивој Ћирпанов`, 1982. Песме Љ.Ршумовића: Хајде да растемо, Ау што је школа згодна. КО СЕ БОЈИ ВУЧКА ЈОШ, олимпијска сликовница. Антологија. Удружени издавачи Југославије, 1982. Заступљен и Љ. Ршумовић. Витезовић Милован /и/ Смиљанић Радомир: АНТОЛОГИЈА САВРЕМЕНЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ, Књига 1, 2. - Аранђеловац. `Напредак` (преузето издање `Записа`, Београд), 1984. Песме Љ. Ршумовића: I књига: Хајде да растемо. Генерале сило љута. А мазе татине. Гњави ме теча. Уторак вече ма шта ми рече. Био једном један вук. Замислите земљу Србију. - II књига: Бегунци од куће. Ау што је школа згодна. Домовина се брани лепотом. Једанпут у Паризу. У заседи иза петнаесте. Има једно место. У једном дану. ДОСТА СУ СВЕТУ ЈЕДНЕ ШУМАРИЦЕ. Зборник поеме о Крагујевачком октобру. Крагујевац. Спомен-парк `Крагујевачки октобар`, 1977. Објављена је и поема Љ.Ршумовића: Домовина се брани лепотом (стр. 83-101). Марковић, Слободан Ж.: АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ.- Београд. Српска књижевна задруга, 1984. Приче Љ.Ршумовића: Прича о слону Крњи у којој учествује и слон Џон. Прича о проналазачу Америке Магелану Ђорђевићу из Пожеге. Тандара Мандара. / И у свим потоњим издањима/. Пајовић, Миленко: НОВА СРПСКА САТИРА. Антологија 1945 -1985. Београд `Рад`, 1987. Песме Љ.Ршумовића: Без наравоученија. Самоубиство. Играјте се значкама. Забрањено газити траву. Сила ником није мила (217-221 стр.) Јахњин, Леонид: ДВЕНАДЦАТ СЛОНОВ. Антологија скаски Југославских писателеј. `Детскаја литература`, Москва, 1983. Ршумовић Заступљен са 19 кратких прича. Романенко, Александар: МОЛОДИЕ ПОЕТИ ЈУГОСЛАВИИ. `Молодаја гвардија`, Москва, 1974. Ршумовић заступљен са три песме. ПА МИ ВЕРЈАМЕТЕ. Избор југославенскега модернега песништва за младино. Изабрал, уредил и спремна беседила написал Нико Графенауер. - Љубљана. Младинска књига, 1980. Песме Љ. Ршумовића: Бегавчки. Там за седмими морји (прев.Саша Вегри). Перишић Милана - Видачек, Злата: ХАЈДЕ ДА РАСТЕМО. Поезија за децу предшколског узраста. Друго прерађено и допуњено издање. - Београд. Завод за уџбенике и наставна средства, 1980. Песме Љ.Ршумовића: Деца су украс света. Запертлана пертла. Ципеле. Кад сам пао - питалица. Питала деца. Лаке загонетке. Слон. Порука. Лако је пруту. Има један. Смешна прашума. Зашто аждаја плаче. Ако видите аждају. Радовић Душан: АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ. Београд. Српска књижевна задруга, 1984. Песме Љ.Ршумовића: Шта је он. Ако желиш мишице. Уторак вече ма шта ми рече. Ау што је школа згодна. Шта једе мала ала. Зашто аждаја плаче. Било је пролеће, месец мај. Лепа Ката. Откуд мени ова снага. Има једно место. Господин Видоје Станић. Змај. Аждаја свом чеду тепа. Кад би ми неко рекао. Била девојка Мара. Вук и овца. Иза првог угла. Шта мајке из Ливна нису знале. Генерале сило љута. Био једном један вук. Једног змаја крај. Два акрепа. У заседи иза петнаесте. Залар, Иво: ЧАРОБНИ ГОВОР ЂЕТИЊСТВА. Лектира за четврти и пети разред основне школе. `Школска књига`, Загреб, 1987. Ршумовић Заступљен са седам песама: Жабља басна, Генерале сило љута, Вук и овца, Шта је досадно, Ау што је школа згодна, Тужица дворске будале, Сонг о лепом и ружном. КРВАВА БАЈКА, песме о Крагујевачком октобру. Спомен парк Крагујевачки октобар, 1988. Објављена поема Љ. Ршумовића `Домовина се брани лепотом`. Огњановић, Драгутин: СМЕШНО ЧУДО. Антологија српске хумористичке поезије за децу. Дечје новине, Горњи Милановац, 1990. Ршумовић заступљен са седам песама: Уторак вече ма шта ми рече, Плави кактус и клекиње, Лаве мајка му стара, Телефонијада, Вук и овца, Од села до села путељак, Господин Видоје Станић. Огњановић, Драгутин: СМЕШНЕ ПРИЧЕ. Антологија српске хумористичке приче за децу. `Просвета` Ниш, 1996. Ршумовић заступљен са две приче: Прича о мачку Миклеланђелу и лепим Вероникама, Прича о проналазачу Америке Магелану Ђорђевићу из Пожеге. Марјановић, Воја, Србија је велика тајна: Антологија српске родољубиве поезије за младе. Београд, `Књиготека`, 1994. Ршумовић заступљен са две песме: Домовина се брани лепором, Шта је оно. Марјановић, Воја, Мама и тата су љубав: Антологија српске поезије о родитељима за младе. `Књиготека`, Београд, 1994. Ршумовић заступљен са три песме: Мајка, Браћу не доносе роде, Генерале сило љута. Марјановић, Воја, УЧИМО СЕ ВРЕМЕ НАМ ЈЕ. Мала антологија српске поезије о родитељима, учењу и ђацима. Клуб Бранко Ћопић, Београд, 1995. Ршумовић заступљен са две песме: Сонг из самоће, Ау што је школа згодна. Марјановић, Воја, НОВА АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ. Дечје новине, Горњи Милановац, 1995. Ршумовић заступљен са 9 песама: Уторак вече ма шта ми рече, Од села до села путељак, О мазама, Миш је добио грип, Вук и овца, Вуче вуче бубо лења, Лепа Ката, У једном дану, Домовина се брани лепотом. (Некомплетно, примедба предлагача) - Венац, 12/1987-1/1988, бр. 155-156, стр. 6-7. Шијан, Дане: ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ. У књизи САВРЕМЕНИ ЂЕЧЈИ ПИСЦИ ЈУГОСЛАВИЈЕ. Стyлос, Загреб, 1975. (Некомплетно, примедба предлагача) Награде и признања Легат Љубивоја и Наташе Ршумовић Види још Референце Литература Спољашње везе Istorija jugoslovenske košarke Ex yu kosarka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica

Џонатан Свифт: ГУЛИВЕРОВА ПУТОВАЊА Издавач: ДРЖАВНИ ИЗДАВАЧКИ ЗАВОД ЈУГОСЛАВИЈЕ, Београд, 1946.год. Меки повез, 319 страна, ћирилица Превео с енглеског др. Сретен Марић Очувано као на фотографијама (доња и десна ивица листова није опсечена, мали потпис на предлисту...). `Гуливерова путовања (1726, измењено издање 1735), је роман Џонатана Свифта који је уједно сатира и пародија путописних прича. То је Свифтово најпознатије дело, убраја се у класике енглеске, али и светске књижевности. Пун назив романа је Путовања у неколико далеких светских земаља, у четири дела. Лемјуел Гуливер, првобитно хирург а затим капетан неколико бродова. Овај роман је стекао огромну популарност непосредно после објављивања и од тада није престајао да се штампа. Џон Геј је у писму Свифту 1726. године написао `ово је универзална књига, од политичке канцеларије до обданишта`. Гуливерова путовања су парадигма енглеске сатиричне књижевности. Све време се врши поређење земаља у које Гуливер доспева са европским светом тог времена. Елементи утопије и дистопије се дистрибуирају различито, некад на страни Енглеске, некад на страни других земаља. На плану упоређивања култура конституише се сатира: критички однос према одређеним вредностима поретка и друштва и успостављају се матрице утопијског и дистопијског поретка. Кратак садржај Наратор нам на самом почетку представља роман као обичну путописну књигу уз поднаслов Путовања у неколико далеких светских земаља, у четири дела., чији је једини аутор Лемјуел Гуливер, првобитно хирург а затим капетан неколико бродова. Различита издања садрже различите верзије увода. Постоји измишљени редактор, Р. Симпсон, који нас упућује у дело. Наиме, њему је Гуливер дао овај рукопис, те га је Симпсон приредио и издао. Ту се критикује роман, каже се да је превише прост, да аутор описује догађаје који су занимљиви. Он врши апологију истинитости текста, и на томе ће се инсистирати кроз читаво дело. На тај начин се схвата релативистичка перспектива, перспектива која делује уверљиво. Прва редакција читаоцу јесте да је текст фантастичан и стога је неопходан предговор због могућих оптужби на рачун неистинитости и ускраћивања димензије која може да образује, а не само да забави. Први део: Путовање у Лилипут (4. мај 1699. - 13. април 1702.) На почетку романа је експозициони одломак где сам Гуливер прича о свом животу. Представља се као лекар који ужива у путовањима и тако започиње своје прво путовање. На свом првом путовању, Гуливер доживљава бродолом, после кога се буди на обали као заробљеник људи дванаест пута мањих од стандардне људске величине. Они су становници граничних земаља - Лилипута и Блефуска. Након што је дао потврду свог лепог понашања, Гуливер добија `боравишну дозволу` у Лилипуту и постаје омиљен у крају. Затим се описује краљева палата, што је могућа сатира самог краља Џорџа I, тадашњег краља Велике Британије. Подробно се описује царева личност и одело, забаве на двору, престоница Лилипута - Миленда. Научници уче Гуливера свом језику. Помаже Лилипутанцима да поразе становнике Блефуска (крађом њихове флоте), због чега добија високу почасну титулу. На крају бива обавештен да се против њега кује завера, и уплашен близином смртне пресуде, Гуливер бежи у Блефуску, па у Енглеску. Прва књига, Путовање у Лилипут, сродна је другој јер поседује квантитативно онеобичавање. Он се међу малим људима суочава са страхом и неверицом. Прва импресија на коју наилазимо јесте с једне стране комика, а с друге евидентно онеобичавање Гуливерове величине и сићушњавање света у коме се нашао. Тема сатире овде нису пошалице везане за величину, већ само уређење друшва. Компарација између земље из које долази и земље у коју је дошао успоставља једнакост механизама рода друштва. Гуливер у Лилипуту функционише као нека мисаона машина која врши одбрану свог друштва. Оно што је овде физички мало представља истовремено и ограничено, сведено. Мета сатире је ограниченост као таква. `...Али је природа прилагодила очи Лилипутанаца свему што им треба; они виде врло разговетно, али не на великом одстојању.`... Други део: Путовање у Бробдингнаг (20. јун 1702- 3. јун 1706.) Бробдингнаг је земља џинова. Овде има више елемената чисте комике у односу на прву књигу. Комичне ситуације ствара диспропорција, те опет имамо квантитативно онеобичавање. У Лилипуту је био џин међу патуљцима (1:12), сада је патуљак међу џиновима (1:10). Отвара се нова тема, тема релативизма: `У овом страшном узбуђењу нисам могао да не помислим на Лилипут, чији су становници гледали у мене као у највеће чудо које се икад на свету појавило(...) Размишљао сам какво ће то понижење бити за мене да у овом народу изгледам онако сићушан, као што би један усамљени Лилипутанац изгледао међу нама.` Гуливер почиње да учи, да запажа. Ствари добијају другачији облик зависно од перспективе - `Нема сумње да су филозофи у праву кад говоре да ништа није велико или мало само по себи већ само у неком поређењу.` У самој земљи џинова постоји предање да су некада постојали џинови, што представља парадигму опадања света - човек се све више смањује. Гуливер запажа: `А ко зна да у неком далеком крају света, који још нисмо открили, и ове грдосије би изгледале сићушно...` Гуливерова прича о Бробдингангу има елементе утопије. Њихово устројство успоставља скалу вредности која почива на умерености и производњи. Краљ слуша Гуливера са гнушањем када прича о бомбама и ратовима, и уопште о историји која је пуна размирица и сличних непотребних ствари. Краљ закључује: `Из свега што си ми рекао на види се да је потребна једна врлина да човек код вас дође на ма који положај, а још мање да се тамо добија племство због врлине, да се свештеници унапређују због побожности и учености, војници због подвига и храбрости, судије због поштења (...) Већина ваших урођеника је најпоганија гамад којој је природа икад допустила да гмиже по Земљи.` Гуливер на краљеву опаску гледа као на последицу ограничености, умне скучености, уз чуђење како један краљ кога сви обожавају, који је препун врлина `пропушта пружену му прилику да постане неограничен господар живота, слободе и имовине свога народа` (ужасава се предлога да направе бомбу). Након напуштања ове земље, тешко се привикава на људе блиске му по величини. На морнаре гледа као на кепеце и делују му `ништавни у поређењу са претходним грдосијама.` У Лондону се плашио да не згази некога, те је довикивао људима да му се склоне са пута и закључује: `Ово помињем само као пример велике моћи навике и предрасуда.` Трећи део: Путовање у Лапуту, Балнибарбију, Лугнаг и Глубдубриб (5. август 1706. - 16. априла 1710.) Ова књига обухвата разна предања (резервоар разних сатира). Државне институције су овде најмање исмеване, али се генерално може схватити као апендикс. Лапута (Лебдеће острво) је земља чији становници лебде. Они пуно размишљају; рефлексије су јако честе. Наилазимо на хиперболизацију умности. Код становника Лапуте, математика је тип најопштијег размишљања. Они су непрестано забринути и очекују катастрофу космичких размера. Опис њиховог изгледа је кратак и довољно сугестиван. `Главе су им биле нагнуте или у десно или у лево, једно им око окренуто унутра, друго гледаправо према зениту.` Њихова храна је у облику геометријских фигура; становници могу да чују музику сфера; када желе да уделе комплимент, они описују одређену особу ромбовима, круговима; презиру примењену геометрију. Познају једино математику и музику, у осталом су `смотани и тупави`. Балнибарбија је земља у којој се примењују идеје настале у Лапути. Гуливер посећује њихову Академију која је у основи пародија академских пројеката, научника који се баве практичним стварима на изврнут начин. Ту покушавају да од краставца добију сунчеву светлост; да од измета направе првобитну храну, да претворе лед у барут, да зидање куће почну од крова ка темељу, да унапреде језик избацивањем свих речи и сл. Глубдубдриб је острво волшебника и чаробњака, који кореспондирају са мртвима. Мртви су им ништа више него слуге, а Гуливеру омогућују увид у историју и истину о неким догађајима који су другачије представљени. Ту Гуливер мења своје конзервативно мишљење: `Како сам ниско мишљење имао о људској мудрости и поштењу, кад сам тачно сазнао које су биле побуде и поводи за велике потхвате и револуције у оном свету, и каквим бедним случајностима они захваљују за свој успех.` Лугнаг - у Лугнагу среће бесмртна бића - струлдбурге, који се ретко рађају, али их има доста. Гуливер прво прича шта би он све радио и како би искористио своју бесмртност што конструктивније. Затим му се предочава оно шта заиста бесмртност значи - не вечна младост, већ вечни живот, који не искључује старост. Напротив, много је заступљенија од младости. Слика старости је доведена до хиперболе). Ти људи се после осамдесете године распадају, постају сенилни и мрзовољни, сити живота, добијају и прегршт нових мана, постају живи лешеви. То је сурова и груба визија човека - тело је стално предмет описа (удружено са прљавштином, нискошћу). Четврти део: Путовање у земљу Хуинхма (7. септембар 1710. - 2. јул 1715.) Земља Хуинхма је заправо земља коња. Коњи су овде представљени као разумна бића, чак и више од тога - они су Савршенство Природе (на њиховом језику - Хуинхми). Насупрот њима стоје људи, Јахуи, потпуно деградирани, неутешна појава која би можда кореспондирала једино са пацовима по љигавости. Ова земља несумњиво представља утопијско устројство. Овде је идеалитет хуманости везан за животиње - коње, људи је не поседују. Гуливер се налази на средини - између Јахуа (сличност по изгледу) и Хуинхма (сличност по разуму). Хуинхми не познају лаж; постоје само `ствари које јесу` и `ствари које нису`. Проблем у комуникацији постоји чак и у тренутку када Гуливер овлада потпуно језиком - Хуинхми, заправо, бивају они који не разумеју Гуливера, јер немају речи за моћ, власт, закон, рат, казну итд. Они су наги, природно несакривени - потпуно су природни јер не компликују ствари природе, они не болују ни од какве болести, умиру од старости. Уз то, не познају никакве телесне нелагодности, немају страх од смрти (схватају је као део тока природе). Долази поново до промене перцепције - Гуливер када је први пут видео коње како се уљудно и разумно понашају, питао се како је то могуће код једне неразумне животиње. Хуинхми се касније чуде Гуливеровом напретку у језику, на њега гледају као `на чудо да једна неразумна животиња показује толика својства разумних створења`. Готово су били убеђени да је један од Јахуа, али нису могли да се начуде откуд тај `привид разума`. Гуливер им подробно прича о Енглеској, и Европи уопште - Један од Хуинхма, његов господар већину ствари прихвата са крајњим неразумевањем: `Језик је за то да један другог разумемо и да се обавестимо о чињеницама; сад, ако неко каже ствар која није, ти циљеви су осујећени, јер се онда заправо не може рећи да сам га разумео, и не само што нисам добио обавештење, него сам стављен у горе стање но што је незнање, јер сам наведен да верујем да је нешто црно кад је бело, кратко кад је дугачко. То су били сви његови појмови о способности лагања које људска створења тако добро разумеју.` На сличан начин реагује и кад чује о узроцима ратова, револуција и сличних непотребних ствари. У њему се први пут јавља `душевни немир` и презире чињеницу да Јахуи тако одвратни ипак не чине такве гнусне ствари какве се чине у Гуливеровој земљи, иако њега сматра за мудријег од обичног Јахуа. Хуинхми немају представу о злу у једном разумном бићу. Питају се како је могуће да разумно биће - који види разлику између добра и зла - ипак изабере зло. Чак немају ни реч за било шта лоше; уколико баш морају да употребе нешто слично - додају суфикс Јаху на неку реч. Писац се у разговору са коњем мења - почиње да схвата савршеност коња наспрам људске несавршености. Ипак, јако несрећан мора да напусти острво јер га тамошње власти сматрају за Јахуа. Враћа се у Енглеску и људе посматра као смрдљиве Јахуе. То је коначна мизантропија и осећај крајње нелагодности према људској врсти. Ми очекујемо да Гуливер на крају свог путовања пронађе себе, но дешава се нешто потпуно другачије - наилазимо на Гуливера усамљеника са неоствареним жељама и немогућношћу да их оствари. Карактеризација Лик Гуливера је јако чврст, он је тај који повезује књиге. Но, он је просечан, он је репрезент обичног Енглеза, репрезент просека, који као да нема карактера. Он нема својстава, нема дубинску димензију. Гуливер никада не говори своје мишљење; он описује опште стање, никада лично. У ретким ситуацијама квалификује извесне вредности. Ми о њему знамо јако мало, не знамо чак ни како изгледа. Он је заправо инструмент читаве приповести. Обликован је и формиран тиме што излази- он није само репрезент Енглеске, већ и њен резултат. То је јунак испраног мозга. Ипак, он се мења кроз целу књигу, развија се као лик. Овде развој није онај у правом смислу - овде је то више спознаја која доводи до других односа и према властитом свету.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 101 dalmatinac (engl. 101 Dalmatians) je američki animirani film iz 1961. filmske kompanije Volt Dizni, snimljen po motivima iz istoimenog romana Dodi Smit. Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.