Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
400,00 - 499,00
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
1-20 od 20 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
1-20 od 20
1-20 od 20 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Tag

    Knjige za decu
  • Tag

    Osnovna škola
  • Cena

    400 din - 499 din

ABADAZAD 1-2 Žanrovi: Knjige za decu Izdavač: Beli put, Beograd Pismo: latinica Povez: meki Format: 125x250 Godina izdanja: 2007 Ilustovano. Stanje kao na slici. Odlično očuvane. Nove!! ABADAZAD 1-2: 1. ABADAZAD - Put do nezamislivog 2. ABADAZAD - Kradljivac snova Abadazad je serijal koji je delom roman, delom strip – i pred čitaoce svih uzrasta donosi potpuno novi i originalan pristup pričanju priča. Kejt i njen brat, Meti, odrastaju u velikom gradu i život im nije nimalo lak. Zbog toga oni vole da čitaju ABADAZAD, serijal knjiga napisanih pre više od sto godina. A onda počinje da se dešava gomila misterioznih stvari...

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

1. BROJALICE - DRAGAN LUKIĆ 2. DAROVI SUNCA I ZEMLJE - DUŠAN DJUKIĆ 3. KAPETAN I LULA - BRANA CRNČEVIĆ 4. LETEĆI ODRED - KOSTA STEPANOVIĆ 5. PISCI I NJIHOVA DELA - MILIJA STANIĆ

Prikaži sve...
450RSD
forward
forward
Detaljnije

Priče iz Pančatantre, 1-2,Dečje novine, Gornji Milanovac, 1981, mek povez.Knjige us NOVE, NEKORIŠĆENE. Najčuvenije delo indijske književnosti, nastalo u trećem veku nove ere, na sanskritu, sada se pojavljuje prvi put na srpskom jeziku u izvornoj verziji. Uz Bibliju, PANČATANTRA je najprevođenija knjiga na svetu – prevedena je na oko 60 jezika, u preko 200 verzija, a zanimljivo je da se jedan od prvih prevoda u Evropi pojavio u 12. veku, na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika.

Prikaži sve...
400RSD
forward
forward
Detaljnije

SVA ŠEKSPIROVA DELA SU PREVEDENA NA SRPSKI 1. ROMEO I JULIJA 2. TIT ANDRONIK 3. JULIJE CEZAR 4. TROIL I KRESIDA 5. HAMLET 6. OTELO 7. KRALJ LIR 8. MAGBET 9. ANTONIJE I KLEOPATRA 10. KORIOLAN 11. TIMON ATINJANIN (1608) KOMEDIJE: 1. UZALUDNI LJUBAVNI TRUD 2. DVA PLEMIĆA IZ VERONE 3. KOMEDIJA ZABUNE 4. SAN LETNJE NOĆI 5. MLETAČKI TRGOVAC 6. UKROĆENA GOROPAD 7. MNOGO VIKE NI OKO ČEGA 8. VESELE ŽENE VINDZORSKE 9. BOGOJAVLJENSKA NOĆ 10. KAKO VAM DRAGO 11. SVE JE DOBRO ŠTO SE DOBRO SVRŠI 12. RAVNOM MEROM 13. PERIKLE 14. CIMBELIN 15. ZIMSKE PRIČE 16. BURA ISTORIJSKE DRAME: 1. KRALJ HENRI VI (1591) 2. KRALJ RIČARD III (1593) 3. KRALJ RIČARD II (1594) 4. KRALJ ĐON (1594) 5. KRALJ HENRI IV (1596 - 1597) 6. KRALJ HENRI V (1599) 7.KRALJ HENRI VIII (1612) PESME: 1. SONETI - PISANI IZMEĐU 1595 - 1599 2. VENERA I ADON 3. OTMICA LUKRECIJE 4. STRASTVENI HODOČASNIK IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 63 + 63 JE 126 STRANA FORMAT: 35 CM POVEZ: MEK

Prikaži sve...
400RSD
forward
forward
Detaljnije

    Oglas

  • 20. Dec 2020.

  • Smederevska Palanka

  • kupindo.com

e.istraži Google Mladinska knjiga, 2007. Tvrd povez, A4 format, 96 ilustrovanih strana. Lepo očuvana knjiga. Jedinstveni spoj knjige i ekskluzivnog vebsajta, kreiran u saradnji s Google™, najvećim svetskim pretraživačem. Savršena za školske zadatke a nezamenjiva za dobru zabavu! Uz ovu knjigu domaći zadaci više nikada neće biti dosadni! Sve najnovije informacije sada su nadohvat ruke - od uzbudljive avanture vas deli samo nekoliko koraka: 1. Ukucajte veb adresu 2. Pronađite ključnu reč u knjizi 3. Ukucajte je na vebsajtu 4. Kliknite na željeni link, preuzmite fantastične slike ili produžite dalje ka Google bazi 5. Vratite se knjizi za svaku novu temu koju poželite da istražite Sjajni DK/Google linkovi vas vode do animacija, filmova, zvukova, virtualnih tura, inteaktivnih kvizova, baza podataka, vremenskih linija, najnovijih izveštaja!

Prikaži sve...
400RSD
forward
forward
Detaljnije

Nekorišćena knjiga, odlično očuvana, unutrašnjost netaknuta, uključujući i slagalicu `Nikola Tesla` (slika 2), koja je u zaštitnoj futroli nedostaju 2 od ukupno 10 stikera (slika 3), ogrebotina nu donjem delu zadnjih korica (slika 1). Opasnost od struje, šta treba da znaš i da izbegavaš, Humanitarna organizacija Dečije srce, Beogradska poslovna mreža, EPS, Beograd, 2006, meki povez sa preklopom, 20 stranica + slagalica + stikeri, 250g. Izuzetno zanimljiva intearktivna knjiga (bojanka (slika 3) + lepljenje stikera+ slaganje slagalice) za manju decu sa idejom da se upute u opasnosti koje im prete od električne struje.

Prikaži sve...
450RSD
forward
forward
Detaljnije

NEBOJŠA IKODINOVIĆ SLADJANA DIMITRIJEVIĆ SANJA MILOJEVIĆ NENAD VULOVIĆ 1. RADNI UDŽENIK, POTPIS, JEDNO ZAOKRUŽENJE SA MALIM KOMENTAROM I ZAGRADOM, VEOMA OČUVANA, OCENA: 4... 2. ZBIRKA ZADATAKA; RIKNA SA ZADNJE STRANE POHABANA OD DOLE DO POLA, ZADNJE KORICE SE U TOM DELU ZACEPLJENE, POMALO SA UŠIMA, UNUTRAŠNJOST OČUVANA, OCENA: 4-... PA I VIŠE, KNJIGE KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 64

Prikaži sve...
477RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Radović, Dušan, 1922-1984 = Radović, Dušan, 1922-1984 Naslov Ponedeljak : pesme / Dušan Radović Vrsta građe poezija Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod : Narodna knjiga, 1983 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 108 str. ; 21 cm Zbirka Poezija i proza za decu : u četiri knjige ; 1 (Plast. s omotom) Napomene Tiraž 10.000. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963–1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG10 (N)

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

ROBERT TAKARIČ JEDNOM JE LETO MOJA LJUBICE Tvrdi povez Izdavač Bookland Роберт Такарич (1968) је истакнути српски писац за децу. Роберт Такарич живи у Зрењанину и у Сенти. Ради као професор и педагог драме. [1] Дела Романи Једно је лето, Љубице (2011) Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве (2012) Дневник прве љубави (2013) Ударио ме пубертет у главу (2016) Девојчице су обично више (2017) Приче Идемо по Ољу у Зелену земљу на Зеленом мору (2003) Девојчице су јачи пол (2007) Девојчице узвраћају ударац (2008) Мењам пубертет за било шта! Повољно! (2009) Пола девојчица, пола птица певачица 100% добра девојчица (2009) Најбоље године (2009) Шест и по најгорих мувања од постанка света (2010) Татина принцеза (2014) Сестрице (2014) Недостајеш (2015) Наша школа је купила диносауруса (2016) Драме Недељом срчемо супу (2003) У потрази за коњском срећом (2003) Мона Лиза је била лепша (2004) Ауу, сестро, и ми се играмо позоришта (2007) Сликовнице Школица за змајеве (2011) Школица за виле (2011) Школица за витезове (2011) Школица за сирене (2011) Школица за пирате (2011) Школица за принцезе (2011) Школица за суперхероје (2013) Школица за диносаурусе (2013) Два пријатеља на фарми (2014) Два пријатеља & откриће Америке (2014) Два пријатеља & 7 светских чуда (2014) Два пријатеља у зоолошком врту (2014) Два пријатеља уче бонтон (2014) Два пријатеља и велики светски проналасци (2014) Два пријатеља на древним олимпијским играма (2014) Два пријатеља постају детективи (2014) Два пријатеља у потрази за Мона Лизом (2014) Популарна наука Траже се паметни детективи за откривање историје (2013) Траже се паметни детективи за откривање историје. 2, Средњи век (2015) Траже се паметни детективи за откривање историје Војводине (2015) Паметна књига о школском позоришту (2011) Награде Мали принц (2010) за најбољи дечји роман у Југославији за дело Мењам пубертет за било шта! Повољно! Невен (2014) за најбољу књигу из популарне науке за децу за дело Тражи се паметни детектив за откривање историје Доситејево перо за дело Шест и по најгорих мувања од постанка света

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

Entoni Horovic Dečaci iz Paun BlanaTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaO autoruEntoni Horovic (engl. Anthony Horowitz; Stenmor, Ujedinjeno Kraljevstvo, 5. april 1955) jedan je od najpopularnijih dečjih pisaca, čije se knjige prodaju u mnogim zemljama širom sveta.Britanski ministar kulture nazvao je gospodina Horovica „ne tako tajnim oružjem kako bi se dečaci motivisali da čitaju“.[1] Napisao je preko pedeset knjiga, a takođe je adaptirao i mnogobrojne serije o Herkulu Poapou koje su bazirane na romanima Agate Kristi.[2] Ovaj svestrani pisac iz severnog dela Londona svoje romane objavljuje još od svoje dvadeset treće godine, mada njegova prava popularnost nastupa tek pošto pisac zalazi u četrdesete, i to zahvaljujući pojavi Aleksa Rajdera – dečaka špijuna. Romani iz serije o Aleksu Rajderu su redovno na vrhu top listi „Njurojk Tajmsa“, a prodati su u preko dvanaest miliona primeraka širom sveta. Dela gospodina Horovica prevedena su na više od dvadeset i osam jezika. On je jedan od najsvestranijih umetnika Velike Britanije, s obzirom na broj žanrova u kojima se dokazao: beletristika, žurnalistika, pisanje scenarija za televiziju, pozorište, film i dr. [3]DetinjstvoRođen je u severnom delu Londona, a neki kažu da je njegovo detinjstvo ličilo na neki Dikinsov roman ili pak na priču braće Grim. Odgojen je u bogatoj porodici gde su ga uglavnom čuvale guvernante, a deo piščeve svakodnevice bili su takođe posluga, šoferi... Za Horovicove roditelje bi se moglo reći da su bili pomalo ekscentrični. O tome najbolje možda svedoči podatak da mu je majka jednom prilikom za rođendan poklonila ljudsku lobanju. [3] Horovic inače kaže da je već sa osam godina bio svestan činjenice da će se sigurno baviti pisanjem. Na prvom mestu zato što, kako sam pisac zasigurno ironično ističe, „nije imao talenta ni za šta drugo“. Prvi komad napisao je sa devet godina, dok je svoj prvi strogo literarni rad, Zlokobna Tajna Krederika K. Bauera objavio sa svega dvadeset i dve godine.[4] Pisac ističe da je još kao dete želeo da kreira lik dečaka tinejdžera koji spasava svet koji bi ga makar u mašti odveo iz učmale atmosfere stroge privatne škole. [5]Zrelo doba i porodični životHorovic živi u centralnom Londonu sa svojom ženom Džil Grin koja je televizijski producent, i dvojicom svojih sinova – Kasijanom i Nikolasom. Njegova čitava porodica je uključena u kreativni proces, pa je tako supruga Džil producirala Horovicov scenario za komad „Fojlov Rat“ koji je 2003. godine dobio Lu Grejd nagradu. Sin Kasijan se već oprobao i dokazao u nekoliko glumačkih rola, dok mu Nikolas pomaže u istraživanju i prikupljanju materijala i ideja za svoje radove. Muški deo porodice kao hobi praktikuje ronjenje, snoubording i surfovanje.[2]Književna delaEntoni Horovic jedan je od najplodnijih i najuspešnijih pisaca Britanije. Jedinstven je i prepoznatljiv pre svega zbog svog izražavanja kroz najrazličitije medije. Entoni je napisao preko trideset i pet knjiga, a u njegovom književnom opusu svakako posebno mesto zauzima serija knjiga o Aleksu Rajderu, dečaku špijunu, koja je 2006. godine adaptirana za film koji je kasnije prikazivan širom sveta. Procenjeno je da je u svetu prodato preko trinaest miliona kopija ovog avanturističkog romana. Osim kao dečji pisac, Entoni je stekao brojna priznanja i kao pisac knjiga za odrasle. „Konan Dojl Estejt” i „Orion Buks”, napravili su narudžbinu kako bi Horovic napisao novi roman o slavnom liku Artura Konana Dojla - Šerloku Holmsu. Novembra 2011. godine objavljen je roman Kuća od svile o pomenutom Dojlovom junaku koji je jednoglasno proglašen naslovom jeseni pomenute godine. Trenutno radi sa Stivenom Spilbergom i Piterom Džeksonom na nastavku animirane avanture Tintin5/31

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

Ima posvetu inače lepo očuvano kao na slikama Autor:: Svetlana Velmar-Janković Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 139 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Prikaži sve...
490RSD
forward
forward
Detaljnije

DRAGAN LUKIĆ PRIČE SA PISAĆEG STOLA Tvrdi povez Izdavač Bookland Драган Лукић (Београд, 30. новембар 1928 — Београд, 1. јануар 2006) био је српски дечји писац.[1][2] Биографија Рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама.[2] Током 1946. почео је да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као фудбалери.[2] Године 1954, завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године. Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај”. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други. Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду.[3] Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у белој кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града”. Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима. Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић, Октобарска награда града Београда, Орден рада са златним венцем. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964—1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967—1993. После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006. године.[4] По њему су назване Дечија библиотека „Драган Лукић” у Београду и ОШ „Драган Лукић“ Нови Београд. „Ивин воз” и друге песме Драгана Лукића извео је Колибри.

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

MILOVAN VITEZOVIĆ KAD JE NEVEN BIO SUNCE Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

MILOVAN VITEZOVIĆ S MILIM BOGOM Tvrdi povez Izdavač Bookland Knjiga „S milim Bogom“ je zbirka uglavnom kratkih, a neposrednih i radosnih pesama o deci i veri. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

ORIGINALNO IZDANJE KUPLJENO OD IZDAVACA-`Stylos Art`-Novi Sad!RAZLIKUJE SE OD OSTALIH ZBIRKI, ZATO STO JE SVEOBUHVATNA! U OVOJ KNJIZI SE NALAZE 7 POGLAVLJA KAO 7 ZBIRKI PESAMA-PROCITATI NASLOVE POGLAVLJA: SADRZAJ: 1)-CRTEZI 2)-PRVI TANGO 3)PRVA LJUBAV 4)SVE BOJE SVETA 5)PLAVI CUPERAK 6)POSLE DETINJSTVA 7)BASNA(Basne) Autor: Miroslav Antić Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Domaća poezija Ostali naslovi iz oblasti: Poezija Jezik: Srpski ISBN:978-86-7473-490-2 Izdavač: `Stylos Art`-Novi Sad Ilustrovano, slike rukopisa Miroslava Antića Broj strana:164 Pismo: Ćirilica Povez:Bros-mek Format: 14.5x20.5 cm IMA POSVETU Godina izdanja: 2009. Opis: Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo... Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.M. Antić „Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. . . . Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.“ Miroslav Antić Biografija: Miroslav Antić Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

Interpress, Beograd, Mek povez, 16 strana ILUSTRACIJE DUSAN VUKOTIC I RUDOLF BOROSAK! EKSTREMNO RETKO! U VEOMA DOBROM STANJU Душан Вукотић (Билећа, 7. фебруар 1927 — Загреб, 8. јул 1998) је био филмски редитељ, сценариста, аниматор, једини југословенски оскаровац и професор на Филмској академији у Загребу, члан Црногорске академије наука и умјетности. Биографија Рођен је 1927. у Билећи, гдје је провео дјетињство.[1][2] Његов отац је био службеник, па су се због посла преселили у Загреб.[2] Још за време студентских дана на загребачком Архитектонском факултету крајем четрдесетих година прошлог века постаје стални карикатурист у хумористичком недељнику „Керемпух“. Објављује такође у „Јежу“, „Вјеснику“, „Филмској култури“ и другим. На цртаном филму ради од 1951. године. Почео је у загребачком „Дуга-филму“. Дебитује са цртаним филмом „Како се родио Кићо“. Од 1956. године ствара у „Загреб филму“, предузећу за производњу документарних и кратких филмова у којем је основан Студио за цртани филм. Те године настаје „Несташни робот“ за који је на 3. југословенском филмском фестивалу у Пули Душан Вукотић добио Златну арену у категорији цртаног филма. То је била прва ауторска награда додељена нашем цртаном филму. Две године касније, у оквиру смотре светског анимираног филма у Кану 1958. године приказано је седам југословенских филмова од којих су три Вукотићева: „Каубој Џими“, „Чаробни звуци“ и „Абракадабра“. На овим сусретима првим пут је лансирана синтагма „Загребачка школа цртаног филма“. Филм „Сурогат“, ингениозну асоцијацију на савремене уметнине, синтетске творевине које преплављују сва подручја цивилизације, завршава 1961. године. Овај филм је 1962. године добио Оскара. Био је то први Оскар додељен неамеричком аутору цртаног филма. Вукотић је у својим филмовима комплетан аутор: режира, црта, анимира и, углавном сам себи пише сценарије. Експериментише комбиновањем цртаног и играног филма (`Мрља на савјести“ 1967, „Опера кордис“ 1968, „Арс грација артис“ 1970, „Скакавац“ 1975. и други). Поред анимираних Душан Вукотић је реализовао низ документарних, информативних, телевизијских, рекламних и три дугометражна играна филма. То су „Седми континент“ 1966, `Акција стадион` 1977. и „Гости из галаксије“ 1981. године. Вукотић је својим филмовима освојио 146 домаћих и међународних награда. Награђиван је на свим најзначајнијим међународним филмским фестивалима као што су фестивали у Берлину, Мелбурну, Лондону, Сан Франциску, Бергаму, Оберхаузену, Корку, Карловим Варима, Ансију, Монтевидеу, Мексико Ситију, Холивуду, Прагу, Манхајму, Њујорку, Кану, Милану, Барселони, Лајпцигу, Трсту, Атланти, Техерану и другим. Међународном наградом за животно дело „за изузетан допринос уметности анимације“ наградила га је 1987. године Међународна асоцијација цртаног филма.[3] Душан Вукотић је 25 година предавао филмску режију на Академији за казалиште, филм и телевизију у Загребу. По њему је названа награда која се додељује на Фестивалу анимираног филма.[4] Borošak, Rudolf, hrvatski filmski scenograf, crtač i redatelj (Zagreb, 10. III. 1932 – Zagreb, 6. II. 2022). Završio je Školu primijenjenih umjetnosti u Zagrebu, a od 1957. djelovao kao scenograf (tj. crtač pozadina) u mnogim animiranim filmovima Studija za crtani film Zagreb filma, među kojima i u više istaknutih ostvarenja u režiji Borivoja Dovnikovića, Nedeljka Dragića, Zlatka Grgića, Aleksandra Marksa i Vladimira Jutriše te Dušana Vukotića. Sedamdesetih i 80-ih godina XX. st. ostvario je više autorskih crtanih filmova u kojima slijedi poetiku Zagrebačke škole crtanog filma (Astralis, 1972; Univerzum, 1976; Slika, 1980; San, 1982; Klaun, 1987; Genesis, 1988). Radio je kao crtač pozadina i u seriji Profesor Baltazar.

Prikaži sve...
444RSD
forward
forward
Detaljnije

m8 Izdavač: Liber Novus - Beograd, 2014. god. Tvrd povez, 20 cm. 303 str. Naučno-fantastični roman francuskog pisca Žila Verna, u kom je predviđena izgradnja podmornice sa ljudskom posadom i osvajanje Južnog pola. Kada se Nautilus pojavio u moru, mnogi su mislili da je u pitanju morsko čudovište, sve dok se profesor Aronaks nije odvažio da, u društvu svog sluge Saveta i ćudljivog, prostodušnog Neda Landa, konačno otkrije kakvo je čudo u pitanju. Našavši se u Nautilusu, pod rukovodstvom kontroverznog kapetana Nema, ekipa prelazi čudesnih 20 000 milja, upoznaje neslućene mogućnosti i karakteristike podmornice, kao i očaravajući život mora, a avantura koja ih prati na tom putu, ne dozvoljava da prekinete čitanje ove genijalno osmišljene priče. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike”. Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina. Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje.

Prikaži sve...
400RSD
forward
forward
Detaljnije

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj