Ms Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova raskošno nacrtana svemirska epopeja prati doživljaje futurističkog reportera LEA ROE koji će na svom putovanju kroz vreme i prostor neizbežno nailaziti na svemirske pirate, galaktičke teroriste i najrazličitija stvorenja iz mašte maestra Himeneza. Vizuelno na istom visokom nivou kao i Metabaroni i Četvrta sila, LEO ROA je bez sumnje jedinstveni `eye candy`. Juan Antonio Giménez López ([ˈxwaŋ xiˈmenes]; 26. studenog 1943. - 2. travnja 2020.) bio je argentinski crtač stripova i pisac, najpoznatiji po svojim detaljnim slikama nalik strojevima. Među njegovim zapaženim djelima su priče za francuski Métal Hurlant i argentinski časopis L`Eternauta, te strip serijal Metabarons koji je zajedno razvio Alejandro Jodorowsky. Biografija Giménez López rođen je u Mendozi u Argentini. Završio je srednju školu kao industrijski dizajner. Zatim je pohađao Školu za umjetnost i dizajn Nacionalnog sveučilišta Cuyo, a zatim Akademiju likovnih umjetnosti u Barceloni.[1] Dok je njegova rana profesionalna karijera bila provedena u oglašavanju, s pisanjem i crtanjem stripova kao sporednom aktivnošću, na kraju je prešao u strip kao profesiju s punim radnim vremenom u svojim tridesetima.[2] Giménez je svoje vlastite priče počeo objavljivati kada je imao šesnaest godina u argentinskim časopisima Frontera, Misterix i Hora Cero.[3] Njegove prve priče, za argentinske urednike kao što su Colomba i Record,[4] bile su uvelike inspirirane Hugom Prattom (tijekom godina koje je proveo u Argentini) i Franciscom Solano Lópezom. Vrativši se u Španjolsku, radio je za španjolske časopise Zona 84 i Comix International [4] te talijanske (Lanciostory, Skorpio) časopise.[3] Njegovo stvaralaštvo ovog razdoblja uglavnom je vezano za ratne i znanstveno-fantastične žanrove. Objavio je svoje prvo francusko izdanje Leo Roa (The Starr Conspiracy) 1979. godine.[4] Godine 1980. dizajnirao je segment `Harry Canyon` filma Heavy Metal.[5] Tijekom 1980-ih surađivao je s nekoliko europskih časopisa, uključujući španjolsko izdanje Josepa Toutaina iz 1984., francuski Métal Hurlant i talijanski časopis L`Eternauta, eksperimentirajući s grafičkim i narativnim inovacijama.[5] Iz tog razdoblja datira ono što se ubraja među njegove najbolje serije, kratke znanstveno-fantastične priče poznate pod naslovom Paradoks vremena.[6] Također su vrijedni pažnje Ciudad, koji je napisao Ricardo Barreiro, [2] i Le Quatrième Pouvoir (Četvrta moć), koji je sam napisao.[1] Giménezov stil postao je poznat po iznimnoj pažnji koju posvećuje tehničkim i povijesnim detaljima; njegov serijal Pik As definiran je kao `komična enciklopedija Drugog svjetskog rata.` [7] Giménez je također surađivao s važnim autorima kao što su Carlos Trillo, Emilio Balcarce i Roberto Dal Prà.[8] Jedna od njegovih najpoznatijih suradnji bila je s Čileancem Alejandrom Jodorowskim za popularnu seriju stripova Metabarons koja je započela 1992. i trajala do 2003. u izdanju Humanoidsa.[5] Djelo se temeljilo na likovima koji su se pojavili u Incalu Jodorowskog i Jeana Girauda, te adaptiranim elementima koje je Jodorowsky planirao upotrijebiti u filmskoj adaptaciji Dine Franka Herberta. Giménezova umjetnost za seriju hvaljena je jer obuhvaća široku viziju i raspon koji je postavio Jodorowsky. Jodorowsky je o Giménezovoj smrti rekao: `Blisko sam surađivao s Juanom Giménezom 10 godina i zajedno smo stvorili sagu Metabarons. Ono što mi je olakšalo zadatak jer smo mu ponudili da radi na složenom svijetu Metabarona bilo je to što je on već utjelovio besmrtno Ne -Ime, posljednji Metabaron. U mojoj nesvijesti, Juan Giménez ne može umrijeti. Nastavit će dalje, crtajući poput majstora ratnika kakav je i bio.` [4] Giménez je među ostalim dobio nagradu Yellow Kid za najboljeg stranog umjetnika na Međunarodnom sajmu stripa u Lucci 1990. i nagradu Gaudia na Međunarodnom sajmu stripa u Barceloni 1990. [5] Umro je u Mendozi 2. travnja 2020. od COVID-19; bio je hospitaliziran od 22. ožujka nakon što se nedavno vratio s putovanja u Sitges u Španjolskoj gdje se vjerovalo da je bio zaražen.

vrlo dobro retko u ponudi kao na slikama RETKO U PONUDI Autor Kanižaj, Pajo Naslov Prsluk pucam / Pajo Kanižaj ; ilustrirao Miroslav Šutej Vrsta građe poezija ; dečje, opšte Jezik scr Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Školska knjiga, 1976 Fizički opis 38 str. : ilustr. ; 25 cm Ostali autori Šutej, Miroslav Zbirka Biblioteka Modra lasta Miroslav Šutej (Duga Resa[1], 29. april 1936. - Krapinske Toplice, 13. maj 2005.[1]), hrvatski slikar i grafičar. Biografija Šutej se školovao na zagrebačkoj Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu i Akademiji likovnih umjetnosti na Odsjeku grafike u klasi profesora M. Detonija, koju je završio 1961. Nakon tog bio je 2 godine na specijalki (1961. - 1963.) kod Krste Hegedušića. Osvojio je Grand-prix za slikarstvo, na 3. bijenalu mladih u Parizu 1963. Ta nagrada omogućula mu je jednogodišnji boravak u Parizu (1964. -1965.) . Od 1978. do smrti 2005. godine radi kao profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Postao je član dopisni član JAZU 1990., a od 2007. redovni [2] Šutej se uz slikarstvo bavio se scenografijom, opremanjem interijerai grafičkim dizajnom (dizajnirao je hrvatske insignije , novčanice kune i čuvene maskote kviza Kviskoteke, legendarnog Kviska, drvene figure ). Predsjednička zastava rad Miroslava Šuteja Šutej je bio umjetnik bogate mašte i izvanredna senzibiliteta, ispočetka opčinjem Op artom, kasnije se zainteresirao za kinetičku umjetnost. U tom duhu nastali su njegovi ludistički - pomični crteži (City 10, 1972) koji se sastoje od dva sloja, statičnog i dinamičnog, pomoću kojih se mogu stvarati razne kombinacije. U djelu Bombardiranja očnog živca I. iz 1962. dolazi do izražaja njegova izrazito moćna kreativnost. U ciklusu Aure (1986-88) koristi se nasljeđem Op arta i novih tendencija. Gotovo pola vijeka predstavljao se uvijek sa novim i zanimljivim radovima, pokazujući snagu svoje mašte. Njegovo iznimno stvaralačko umijeće ostavilo je vidan trag na hrvatskoj likovnoj sceni. Šutejevi radovi nalaze se u vodećim svjetskim galerijama i muzejima kao što su londonska Galerija Tate, Muzej moderne umjetnosti u New Yorku te u zbirkama zagrebačkog i riječkog Muzeja suvremene umjetnosti. tags: dečje knjige knjige za decu ilustracije ilustrovano ilustrovao ilustrovana zbirka poezije hrvatska avangarda neoavangarda apstraktna umetnost

Tvrd povez sa omotom, omot pozuteo na rubu, ima potpis, 5 Hudozestvennaja literatura Moskva 1970 Ivan Sergejevič Turgenjev (rus. Ива́н Серге́евич Турге́нев; Orel, 9. novembra 1818 — Bužival, 3. septembra 1883) je bio ruski književnik i dramaturg. Njegovo delo Očevi i deca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku. U njemu je prvi put definisao pojam nihilizam kome je suprotstavio „pozitivnog heroja”. Osim toga poznat je i po zbirci pripivedaka Lovčevi zapisi koja je prvi put štampana 1852. Biografija Ivan Turgenjev je rođen u bogatoj zemljoposedničkoj porodici 1818. godine.[1][2] Prvih 9 godina života proveo je na imanju svoje majke Spaskoje-Lutovinovo u Orelskoj guberniji.[3] Bogati roditelji su mu obezbedili dobro obrazovanje.[4] Školovao se kod kuće, a kasnije u internatu u Moskvi. Počeo je da studira filologiju 1833. na Univerzitetu u Moskvi, studije je nastavio u Sankt Peterburgu (1834—1837) i Berlinu (1838—1841).[5] Posle povratka u Rusiju 1841, počeo je da radi kao činovnik u ministarstvu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Taj posao je napustio posle dve godine da bi se posvetio književnom radu. Turgenjev je odbacivao politički radikalizam koji su podjednako iskazivali kritičari i pobornici carskog režima, ali je bio razočaran represivnom unutrašnjom politikom cara Nikolaja I. Aktivno je iskazivao svoje protivljenje kmetstvu što je pokazao i kada je nasledio roditeljsko imanje 1850. Tada je oslobodio sve kmetove, a posle zvaničnog ukidanja kmetstva 1861, pomogao je emancipaciju i ekonomski položaj kmetova na svome imanju. Državna vlast nije sa simpatijama gledala na njegove otvoreno iznete stavove. Uhapšen je u maju 1852. i proveo je dve godine zatočen na porodičnom imanju. Razlog je bio članak posvećen preminulom Gogolju kojim je zaobišao zvanične cenzore. Odbojnost ka preovladavajućem političkom stanju u Rusiji bila je razlog što je mnogo godina proveo u inostranstvu. Konačno je emigrirao 1861. prvo u Baden-Baden (do 1870), a kasnije u Pariz, gde je živeo do smrti.[5] U Rusiju se vraćao povremeno u posebnim prilikama. Ljubavni život Pisac je imao ljubavnu vezu sa Avdotjom Jermolajevom, koja je radila kao švalja na imanju Spasko i iz te veze vanbračnu ćerku Pelagiju, što je u vreme piščevog života bilo veliko opterećenje za devojku, pa je ćerku smestio u jedan pansion u Parizu. U jesen 1843, u Petrogradu je gostovala Italijanska opera, a među članicama i pevačica španskog porekla Polina Garsija Viardo, sa kojom se pisac upoznao i u koju se zaljubio toliko da kad je opera završila gostovanje, pisac je napustio državnu službu da bi otišao u inostranstvo sa primadonom sa kojom je živeo do njene smrti. Književni rad Iako je pisao još kao student, prvo objavljeno delo Turgenjeva je Paraša. Jedna od bitnih osobina proze Turgenjeva je da je rusko selo pomerio sa periferije dešavanja u sam centar zbivanja. On prvi stvara brojnu galeriju ruskih likova seljaka. To naročito dolazi do izražaja u Lovčevim zapisima. Turgenjev se u književnosti afirmisao pre svega kao romanopisac iako je pisao i drame, brojne zbirke pripovedaka i pesme. Najpoznatiji romani su Ruđin, Plemićko gnezdo, Očevi i deca, Uoči novih dana itd. Osobina njegovih romana je da piše o najaktuelnijim problemima svog vremena. Lik suvišnog čoveka postojao je u delima ruskih pisaca i pre Turgenjeva (Aleksandar Puškin, Mihail Ljermontov itd.), ali on je prvi uveo taj naziv u književnost pripovetkom Dnevnik suvišnog čoveka. Od ostalih pripovedaka značajna je priča Prolećne vode, koja nosi gotovo sve osobine Turgenjevljevog motiva ljubavi. Napisao ju je kada se vraćao preko Italije i Švajcarske u Nemačku pa je doživeo zanimljiv susret u Frankfurtu na Majni. I pripovetka Prva ljubav ima autobiografske elemente. To je priča o odnosu njegovog oca i majke ispričana kroz lik šesnaestogodišnjeg Vladimira Petroviča, koji predstavlja samog pisca. Osobine Turgenjevljevog tipa ruske žene prikazane su kroz tri lika: Natalije iz romana Ruđin, Asje iz istoimene pripovetke i Marjane u romanu Novina. Nasleđe Program večeri posvećene pedesetogodišnjici smrti Ivana Turgenjeva u Kolarcu 1933. godine. Umetnička čistoća Turgenjeva učinila ga je miljenikom istomišljenika pisaca sledeće generacije poput Henrija Džejmsa i Džozefa Konrada, koji su obojica više voleli Turgenjeva nego Tolstoja i Dostojevskog. Džejms, koji je napisao ne manje od pet kritičkih eseja o Turgenjevljevom delu, tvrdio je da je `njegova zasluga forme prvog reda` (1873) i pohvalio je njegovu `izuzetnu delikatnost` zbog koje se čini da nas previše njegovih rivala drži, za poređenje nasilnim sredstvima, i upoznajte nas, za poređenje sa vulgarnim stvarima “(1896). Vladimir Nabokov, poznat po ležernom otpuštanju mnogih velikih pisaca, pohvalio je Turgenjevljevu „plastičnu muzičku prozu“ ali je kritikovao njegove „naporne epiloge“ i „banalno rukovanje zapletima“. Nabokov je izjavio da Turgenjev `nije veliki pisac, iako prijatan` i svrstao ga je na četvrto mesto među ruskim proznim piscima 19. veka, iza Tolstoja, Gogolja i Čehova, a ispred Dostojevskog. Njegove idealističke ideje o ljubavi, posebno odanost koju žena treba da pokaže mužu, cinično su pominjali likovi u Čehovljevoj „Anonimnoj priči“. Isaija Berlin pohvalio je Turgenjevljevu posvećenost humanizmu, pluralizmu i postepenim reformama nad nasilnom revolucijom kao najbolje aspekte ruskog liberalizma. Bibliografija Odabrani romani 1857 - Rudin 1859 - Dvorianskoie gnezdo 1860 - Nakanune 1862 - Ottsi i deti 1867 - Dim 1872 - Vesne vodi 1877 - Novembar Odabrana kraća beletristika 1850 - Dnevnik suvišne osobe 1852 - Beleške jednog lovca 1854 - Mumu 1855 - Jakov Pasinkov 1855 - Faust 1858 - Asja 1860 - Prva ljubav 1870 - Stepski kralj Lir 1881 - Pesma pobedničke ljubavi 1883. - Clara Milich Ivan Turgenjev Ivan Turgenjev Ива́н Серге́евич Турге́нев Rođenje 28. 10. 1818. Rusija Orel, Rusko Carstvo Smrt 3. 9. 1883. (dob: 64) Francuska Bougival, Pariz Književni period realizam Važnija djela Ivan Sergejevič Turgenjev (ruski Ива́н Серге́евич Турге́нев, Orel, 9. studenog 1818. - Bougival, 3. rujna 1883.) bio je ruski književnik Njegovo djelo Očevi i djeca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. stoljeću. Biografija Turgenjev je rođen 9. novembra 1818. U Orelu u Centralnoj Rusiji, a obrazovan je u Petrogradu i Berlinu. Na porodičnom imanju, dok je još bio djete, svjedočio je patnji i mučenju služničadi. Takve patnje, tada jako proširene u Ruskom ekonomskom sistemu, jedne su od glavnih tema njegovih djela. Prije nego što se posvetio književnoj karijeri, Turgenjev je radio kao manji civilni sluga u Petrogradu. Njegovo prvo izdano djelo, duga poema Paraša (1843.) dobro je primljeno od kniževnih kritičara. Kroz slijedeće godine, izdanja njegovih kratkih priča osigurale su Turgenjevu titulu istaknutijeg ruskog književnika. Postao je upleten u ideološku kontroverziju između dvije grupe intelektualaca znani kao Zapadnjaci i Slavenofili. Zapadnjaci su urgirali da se Ruski narod ugleda na razne razvijene Europske kulture i njihov način života. Slavenofili, naravno pravoslavci, urgirali su da Rusi zadrže svoju jedinstvenu kulturu i način života i da ne padaju pod uticaj ikakvih drugih zemalja. Turgenjev je bio pristaša Zapadnjaka. Kasnije su usljedili periodi u kojima je Turgenjev duže vrijeme izbijao iz Rusije, pretežito da bi bio u blizini priznate operne pjevačice Pauline Viardot-Garcia, u koju je bio zaljubljen. Nakon 1871. ostao je u Parizu. Tu je i umro, u Bougivalu, 3. septembra 1883. Književni rad Turgenjev je pisao drame, priče, romane i ne-fikcijske crteže. Turgenjev je izdao mnoge pjesme i prozne crteže prije izlaska njegove prve knjige, Lovčevi zapisi (1852.), zbirke priča o životu seljaka u Rusiji. Od mongih drama koje je napisao rano u karijeri, prva je najvjerovatnije Mjesec dana na selu (1850.), nježna, ali prodrjevjuća skica aristokratskog života koja se i danas izvodi. Od njegovih priča ili kratkih romana, Prva ljubav (1860.) i Bujice proljeća (1872.) su važne zbog liričnih, preljiepo realiziranih zazivanja ljubavi. Njegovi duži romanu uključuju djela Na Badnjak (1860.) i Dim (1867.), oba portreti strastvenih mladih djevojaka i njihovih olujnih ljubavnih afera. U njegovom remek-djelu Očevi i djeca (1862.), Turgenjev imenuje, definira i analizira filozofiju nihilizma. Bazarov, junak romana je idealistički mladi radikal, student na univerzitetu, odan univerzalnoj slobodi i osuđen na tragediju u vlastitom životu. Turgenjev je vjerovao u ciljeve svog junaka, no vjerovao je da se oni mogu ostvariti samo dugom postupnom promjenom, a ne revolucijom. Ton mnogih Turgenjevljevih djela je melankoličan. Nebo je nazivao `praznom bezgraničnošću`. Za njega nema Boga, nebo je prazno pa mu je za takvo shvaćanje svijeta logično bliža `vlažna noga patke` ili kapljica vode koja pada s njuške nepomične krave`.

Odlično stanje Marko Ristić (Beograd, 20. jun 1902 — Beograd, 20. jul 1984) bio je srpski i jugoslovenski pesnik.[1] Ristić je bio vođa i glavni ideolog srpskog nadrealizma. Biografija[uredi | uredi izvor] On, kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju (Od sreće i od sna, 1925; Nox microcosmica, 1956), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike.[2] Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: Književna politika (1952) i Istorija i poezija (1962). U obema su najvećma sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je on zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Umetnost se stvara iz najdubljih potreba života i izraz je težnje ljudskog duha za samootkrivanjem. Zato umetničko stvaranje mora biti neposredno, ničim nekontrolisano, ni zahtevima zdravog razuma, ni konvencijama estetike, ni praktičnim potrebama društva, jer sve to ograničava slobodu stvaranja, bez koje nema prave umetnosti. Estetika se bavi samo onim što je spoljašnje, zanatsko, tehničko, a bit je umetnosti u unutrašnjem, spontanom, iracionalnom, biti umetnosti jeste poezija. Drugi bitan sastojak svake velike umetnosti jeste humor. Ristić je u njemu video podsmeh besmislu sveta i istovremeno naročit oblik otkrivanja dubljih aspekata stvarnosti. Kao najviši kvaliteti umetnosti, poezija i humor imanentni su stvarnosti, oni su deo života, a umetnost ih samo otkriva, ističe, pojačava, čini ih predmetom intenzivnog doživljaja. Polazeći od tog shvatanja, Ristić je došao do paradoksalnog razrešenja osnovne dileme 30-ih godina, dileme o angažovanoj literaturi. Poezija teži istom cilju kojem stremi svak moralna i socijalna akcija: potpunom oslobođenju čoveka, samo što ona tom cilju ide vlastitim putem. Otuda, ukoliko izražava unutrašnje biće čovekovo, poezija se „izjednačava sa moralom“, dok prestaje biti moralna ako se podredi društvenom moralu i utilitarnim ciljevima. Na isti način, pravi pesnik samom je suštinom svog dela revolucionaran, jer teži istom cilju kao i revolucija, totalnom oslobođenju čoveka, a prestaje to biti u trenutku kada svoje stvaranje podredi spoljašnjem diktatu, kad postane glasnogovornik određene ideologije, partije itd. Drugim rečima, poezija ima moralni i socijalni smisao samo kada ne služi ni moralnim ni socijalnim nego svojim vlastitim, pesničkim ciljevima (Moralni i socijalni smisao poezije, 1934; Predgovor za nekoliko nenapisanih romana, 1935; Istorija i poezija, 1935. i dr.). Tih stavova Ristić se držao i u svojim kritikama i polemikama. Uvek je isticao značaj poezije i poetskog, nezavisno od toga je li delo u stihu ili u prozi. U kritičkim ocenama pokazivao je izoštreno osećanje za vrednosti ali istovremeno, kada su bila u pitanju njegova teorijska opredeljenja ili čak njegov lični odnos prema piscima, znao je biti dogmatski isključiv, ličan, često nepravičan. U njegovom stilu spajaju se intelektualni s emocionalnim kvalitetima. Svoje stavove umeo je iskazati precizno ali i sugestivno, poetski nadahnuto. Kritički prikazi, naročito oni objavljeni u novinama, odlikuju se kratkoćom, sažetošću, britkošću i štedljivošću izraza, dok su ogledi o piscima, književnim pojavama i teorijskim pitanjima, obično veoma opširni, često pisani tehnikom montaže. Najbolji je u esejima, gde su teorijski stavovi i kritičke analize povezane s ličnim iskustvima i doživljajima autorovim. U tim sintezama esejističkog, kritičkog i autobiografskog Ristić je ostvario izuzetne domete modernog srpskog eseja. Grob Ristića i njegove supruge Ševe u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Obavljao je funkciju ambasadora Jugoslavije u Francuskoj od 1945. do 1948. godine, a potom predsednik Komisije za kulturne veze sa inostranstvom.[1] Bio je dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti i Saveta federacije.[1] Bio je oženjen Jelicom Živadinović - Ševom Ristić.[1] Ristićev legat u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sadrži oko 10.000 knjiga, od čega je gotovo 4.000 primeraka nadrealističkih časopisa, kompletnih i sistematizovanih serija, koji su raritet u globalnim razmerama.[3] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima potpis na nultoj stranici, ostalo uredno! Jako lepo ilustrovano! Ilustracije: Mladen Veza Dobriša Cesarić (Slavonska Požega, 10. siječnja 1902. - Zagreb, 18. prosinca 1980.) hrvatski pjesnik. Dobriša Cesarić je rođen u Požegi 10. siječnja 1902.godine. Djetinjstvo provodi u Osijeku gdje završava osnovnu školu i četiri niža razreda gimnazije. U jeku Prvog svjetskog rata dolazi 1912. godine u Zagreb gdje završava gimnaziju, a poslije mature 1920. godine upisuje filozofiju. Kratko vrijeme radi u zagrebačkom kazalištu, a zatim dugo godina kao knjižničar u Higijenskom zavodu, da bi poslije Drugog svjetskog rata radio kao urednik u izdavačkom poduzeću Zora. Umro je u Zagrebu 18. prosinca 1980. godine. Bio je član Jugoslavenske akademije nauka i umjetnosti. Književna karijera U književnosti se prvi put, kao četrnaestogodišnjak, pojavio 1916.godine pjesmom `I ja ljubim`. Prvu zbirku pjesama `Lirika` objavljuje 1931. godine i za nju dobiva nagradu Jugoslavenske akademije. Surađuje u mnogim književnim časopisima - Književnoj republici, Pečat, Savremeniku, Kritici, Hrvatskoj reviji...- objavljuje književne prikaze, prevodi sa njemačkog i ruskog jezika. Objavio je sljedeće knjige: Lirika, Spasena svijetla; Izabrani stihovi; Pjesme; Knjiga prepjeva; Osvijetljeni put; Goli časovi; Izabrane pjesme, a izašla mu je i zbirka prijevoda svjetskih pjesnika, Knjiga prepjeva. Pjesničko djelo Dobriše Cesarića sadrži 10-ak knjiga pjesama te veći broj knjiga iz njegove poezije i prepjeva. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

K61 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Žan-Klod Forest, Žak Tardi Žanrovi:: Stripovi i grafičke novele Izdavač:: Komiko Godina izdanja:: 2019. Broj strana: 188 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 31 cm Kultni francuski strip Žan-Klod Foresta i Žaka Tardija. Ovo delo je jedan od prvih frankofonih grafičkih romana (roman graphique) i originalno je izlazilo u nastavcima u listu A suivre tokom 1978. godine, da bi naredne 1979. bilo publikovano i kao album u izdanju Kastermana. Sada, napokon, ovo je mračno, zabavno i neprestano iznenađujuće remek-delo dobija svoju premijeru na srpskom jeziku, u prevodu Gorana Kostrovića. Neočekivana, ali glatka saradnja između mračnog cinika Žaka Tardija i zaigranog sanjara Žan-Kloda Foresta (autora Barbarele i Kosmičkih putnika) rezultirala je ovim modernim klasikom čija je radnja smeštena na malom ostrvu na francuskoj pučini gde su beskrupulozni zemljoposednici oduzeli zemlju poslednjem nasledniku nekada uvažene i bogate porodice. Taj naslednik, koji je u beketskom obrtu sada osuđen da po cele dane hodi zidinama koji ograđuju parcele zemlje koja mu je nekada pripadala i jedva zarađuje za život prikupljanjem dažbina na kapijama. Baš ovdašnji govori o vlasništvu i ljudskoj prirodi, ali, možda još važnije, o pravu i pravdi u nesavršenom svetu. Ograđena Zemlja naizgled je karikatura, ali je poput svake karikature smešna baš zato što se temelji na stvarnosti. Slično u uvodu navodi i Žan-Klod Forest, mudro prećutavši detalje, jer deo šarma ovog dela leži i u postepenom otkrivanju sve većeg apsurda koji raste poput melodije bolera – od nepravde koju otkrivamo kroz važnost statike i kvaliteta zidova do epidemiološkog problema, humanitarne misije i sudbine dveju država. Baš ovdašnji odvija se u Tardijevoj omiljenoj epohi ranog 20. veka i nacrtan je njegovim jasnim stilom elegantne stilizacije, uz mnoštvo detalja i izuzetan balans crnih i belih površina. Ova izuzetna saradnja dva autora na vrhuncu svojih kreativnih potencijala ništa nije izgubila na svežini ni posle četiri decenije, što bez sumnje ukazuje da se radi o istinskom remek-delu koje zavređuje mesto na centralnoj polici bilo koje biblioteke. Jacques Tardi (francuski: [taʁdi]; rođen 1946.) francuski je crtač stripova. Često se pripisuje isključivo kao Tardi. Tardi was born on 30 August 1946 in Valence, Drôme. After graduating from the École nationale des beaux-arts de Lyon and the École nationale supérieure des arts décoratifs in Paris, he started drawing comics in 1969, at the age of 23, in the Franco-Belgian comics magazine Pilote, initially illustrating short stories written by Jean Giraud and Serge de Beketch, before creating the political fiction story Rumeur sur le Rouergue from a scenario by Pierre Christin in 1972.[1][2] A highly versatile artist, Tardi successfully adapted novels by controversial writer Louis-Ferdinand Céline and crime novelist Léo Malet. In Malet`s case, Tardi adapted his detective hero Nestor Burma into a series of critically acclaimed graphic novels, though he also wrote and drew original stories of his own. Tardi also created one of French comics` most famous heroines, Adèle Blanc-Sec. This series recreates the Paris of early 20th century where the moody heroine encounters supernatural events, state plots, occult societies and experiments in cryogenics. Another graphic novel was Ici Même [fr] which was written by Jean-Claude Forest, best known as the creator of Barbarella. A satire, it describes the adventures of Arthur Même who lives on the walls of his family`s former property. Tardi has produced many antiwar graphic novels and comics, mainly focusing on the collective European trauma of the First World War, and the pitfalls of patriotism spawned several albums (Adieu Brindavoine, C`était la guerre des tranchées, Le trou d`obus, Putain de Guerre...). His grandfather`s involvement in the day-to-day horrors of trench warfare, seems to have had a deep influence on his artistic expression. He also completed a four-volume series on the Paris Commune, Le cri du peuple. In the English language, many of Tardi`s books are published by Fantagraphics Books, edited and translated by Fantagraphics` co-founder Kim Thompson.[3] Books published by Fantagraphics include West Coast Blues (Le Petit bleu de la côte ouest), You Are There (Ici Même), It Was the War of the Trenches (C`était la guerre des tranchées), Like a Sniper Lining Up His Shot (La Position du tireur couché) and The Arctic Marauder (Le Démon des glaces). Four books, including two albums collecting the first four Adele Blanc-Sec volumes, were previously published by NBM Publishing, the previous rightsholder to Tardi`s works, in translations by Jean-Marc Lofficier and Randy Lofficier. In January 2013, Tardi was nominated as a Chevalier in France`s Legion of Honour, the country`s highest distinction.[4] However, he turned down the distinction, citing that he will `remain a free man and not be held hostage by any power whatsoever.`

Ova interaktivna izdanja omogućiće vašoj deci da na što zabavniji način nauče engleski jezik, a da pri tom uživaju u svojim omiljenim bajkama. Svaka knjiga serijalaPročitaj mi bajku predstavlja kvalitetnu audio-vizelnu celinu, zabavni i umetnički doživljaj sa velikom edukativnom notom. Savremen dizajn, preglednost i zanimljive ilustracije su nešto što bajke iz ove edicije izdvaja od ostalih i koje se preporučuju kako deci, tako i roditeljima za zajedničko druženje. Možda najzanimljiviji segment edicije je audio CD koji se dobija na poklon uz svaku knjigu. Na CD-u se nalaze interpretacije bajki na srpskom jeziku koje čita Dragoljub Ljubičić Mićko, i na engleskom ih interpretira Ana Sofrenović. Nezaobilazan detalj svakog odrastanja su bajke. Dozvoliti svom detetu da uz iste bajke odraste i nauči sve što su i njihovi roditelji u svom detinjstvu, i to na mnogo zabavniji način i zajedno sa njima, od izuzetne je važnosti za odrastanje deteta. Ispričane razumljivim i jednostavnim jezikom i prilagođene svim uzrastima, bajke iz ove edicije u najboljem maniru pripovedačke tradicije prenose univerzalna i vanvremenska značenja. U posebnom delu na kraju svake knjige data su objašnjenja pojmova i rečnik engleskih reči. 1. Crvenkapa/Pepeljuga Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Crvenkapa i Pepeljuga, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 2. Tri praseta/Ružno pače Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Tri Praseta i Ružno Pače, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 3. Olovni vojnik/Snežana i sedam patuljaka Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Olovni Vojnik i Snežana i Sedam Patuljaka, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 4. Snežna kraljica/Devojčica sa šibicama Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Olovni Vojnik i Snežana i Sedam Patuljaka, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova.

Ova interaktivna izdanja omogućiće vašoj deci da na što zabavniji način nauče engleski jezik, a da pri tom uživaju u svojim omiljenim bajkama. Svaka knjiga serijalaPročitaj mi bajku predstavlja kvalitetnu audio-vizelnu celinu, zabavni i umetnički doživljaj sa velikom edukativnom notom. Savremen dizajn, preglednost i zanimljive ilustracije su nešto što bajke iz ove edicije izdvaja od ostalih i koje se preporučuju kako deci, tako i roditeljima za zajedničko druženje. Možda najzanimljiviji segment edicije je audio CD koji se dobija na poklon uz svaku knjigu. Na CD-u se nalaze interpretacije bajki na srpskom jeziku koje čita Dragoljub Ljubičić Mićko, i na engleskom ih interpretira Ana Sofrenović. Nezaobilazan detalj svakog odrastanja su bajke. Dozvoliti svom detetu da uz iste bajke odraste i nauči sve što su i njihovi roditelji u svom detinjstvu, i to na mnogo zabavniji način i zajedno sa njima, od izuzetne je važnosti za odrastanje deteta. Ispričane razumljivim i jednostavnim jezikom i prilagođene svim uzrastima, bajke iz ove edicije u najboljem maniru pripovedačke tradicije prenose univerzalna i vanvremenska značenja. U posebnom delu na kraju svake knjige data su objašnjenja pojmova i rečnik engleskih reči. 1. Ali baba/Knjiga o džungli Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Ali baba i Knjiga o džungli, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 2. Krcko Oraščić/Mala sirena Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Krcko Oraščić i Mala sirena, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 3. Carevo novo odelo/Alisa u zemlji čuda Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Carevo novo odelo i Alisa u zemlji čuda, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 4. Mačak u čizmama/Pinokio Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Mačak u čizmama i Pinokio, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 5. Palčica/Aladin i čarobna lapma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bauer, Ljudevit (Ludwig), hrvatski književnik i prevoditelj (Sisak, 13. VIII. 1941). Studij jugoslavenskih jezika i književnosti te ruskog jezika i književnosti završio na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1965), a poslijediplomski studij u Pragu (1973). Napisao više ogleda o češkoj i slovačkoj književnosti te o recepciji slovačke književnosti u Hrvatskoj. Piše prozu za djecu (Parnjača Colombina, 1979; Dokaz da je Zemlja okrugla, 1987; Poliglot i pas, 1989; Tri medvjeda i gitara, 1990), romane (Trag u travi, 1984; Trik, 1985; Kratka kronika porodice Weber, 1990; Biserje za Karolinu, 1997; Partitura za čarobnu frulu, 1999; Don Juanova velika ljubav i mali balkanski rat, 2003; Zapisi i vremena Nikice Slavića, 2007; Zavičaj, zaborav, 2010; Karusel, 2011; Toranj kiselih jabuka, 2013; Šoferi, 2017; Muškarac u žutom kaputu, 2018), poeziju i drame. Prevodi s češkoga, slovačkoga i engleskoga. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Lečenje raka i drugih bolesti - Tadej Štrabulović Godina izdanja: 2017 Broj strana: 77 Povez: Mek Rak nije ni zarazan niti prelazan kaže Otac Tadej. Gospod je otkrio kako se leči rak. Hranom se unose otrovi u organizam koji ga izazivaju pa ga i lekovitom ishranom i treba lečiti. Idemo redom a na kraju je i recept za lečenje raka. Prvo što od starta mora da se razume je da bolesti koje su nastale zbog greha (ličnog ili roditeljskog) i ako se duše kroz to čiste ili ispaštaju, moraju prvo da prekinu lanac nasleđa greha (praroditeljskog, roditeljskog ili ličnog) i to se prekida samo okretenjem ka Bogu a okretanjem leđa grehu. Prvo se mora ispovediti čitav život, od 7 godine do sada. Potom da se živi pobožno koliko je to moguće (zavisno od stepena kancera) postiti i ići na liturgiju. Osnovno je ne jesti meso i to je pod 1. Takođe je dobro svaki dan jesti semenke kajsije, ako je kancer u početnoj fazi jede se oko 20, 30 dnevno semenki (ima da se nađe u zdravoj hrani) ima u sebi B17 vitamin, ako je u odmakloj onda oko 80 semenki kajsije. Preventivno se jede oko 10 semenki svaki dan, ne više. Molite se Bogu i Svetom Vasiliju Ostroškom i Ocu Tadeju da vas isceli od raka, kao što je skoro iscelio jednog mog brata u Hristu i koji više nema nikakve tragove kancera. Evo recepta, metode kako se leči svaki oblik `RAKA` ako osoba živi pobožno. 1. Onima koji boluju od raka Otac Tadej kao osnovno i suštinski važno preporučuje da uopšte ne jedu meso. Mesa se dele na bela i crvena, bela mesa su riblja mesa i ona su zdrava. Crvena mesa su štetna, ali mi ne znamo da su to sva ostala osim ribljem i danas je toliko meso zatrovano kancerogenim materijama, od mesa prosto bujaju ćelije raka, zbog silnih otrova to meso danas više ne treba jesti čak ni živinsko. To je pod 1. da se izbaci meso. 2. Kopriva svojim sastojcima zamenjuje meso, jako je snažna i snažno deluje na organizam. 3. Vodu iz česme ne treba uopšte piti (posebno ko ima tumor, rak) jer ako pijete vodu iz česme i ako ne jedete meso (što je pod 1. obavezno) ipak ne možete ozdraviti jer je u njoj dvostruko ako ne i više hlora nego što je dozvoljeno. Recept (ovo nije reklama za Prolom Banju već je zaista ta voda po saveti starca lekovita ako se i isključivo ovako koristi kroz ishranu): - Prolom voda leči rak ali samo pod jednim uslovom, da se ništa sveže ne jede niti prženo na ulju, ništa, samo da se kuva u prolom vodi. Ništa nekuvano ni sveže voće i povrće niti išta se ne jede osim povrća kuvanog u prolom vodi. Prolom voda se pije i ni jedna druga. Bukvalno ni salata ne sme da se jede ako nije skuvana u prolom vodi. Jeste teško i neukusno jer se samo jede kuvano i pije prolom voda ali to je jedini način. Kada se bolesnik izleči, što traje nekada 40 dana a nekada koji mesec, treba nastaviti takvu ishranu (kuvana hrana i voće i povrće u prolom vodi i da se pije ta voda isključivo a ne druga) još 30 dana treba posle nastaviti sa takvom ishranom. Bolesni od raka obavezno treba da idi u crkvu, na liturgiju svake nedelje, da se detaljno ispovede i pričešćuju, smirenje će takođe pomoći da naši organi funkcionišu mnogo bolje i pravilno rade. Čak i onda kada lekari dignu ruke od bolesnika za njega nije kasno ako ako se bude pridržavao ovoga uputstva. U ovoj dušekorisnoj knjižici, možete pronaći mnogo dušekorisnih i sažetih saveta koje nam je ovaj sveti Starac dao.

Start exploring Kao na slikama Edukativna bojanka Insekti Start Exploring Insects: A Fact-filled Coloring Book Paperback – 31 October 1991 by George S. Glenn Insekti (lat. Insecta) su najmnogobrojnija klasa životinja.[3][4] Vrlo su raznoliki po obliku i načinu života;[5] većinom su malih razmera; telo im je sastavljeno iz tri jasno odeljena dela: glave, grudi i trbuha; na glavi imaju par pisaka i tri para usnih delova; na grudima sa donje strane imaju tri para člankovitih nogu a sa gornje dva para krila, ređe jedan par ili su bez njih. Prema građi krila i usnog aparata dele se na mnogobrojne redove: tvrdokrilce, opnokrilce, pravokrilce, leptire, dvokrilce, riličare itd. Razvijaju se preobražajem (metamorfozom) koja može da bude potpuna (obuhvata jaje, larvu, lutku i odraslog insekta) ili nepotpuna (bez stadijuma lutke). Igraju značajnu ulogu u prirodi, kao oprašivači biljaka, a mnogi su velike štetočine poljoprivrednih i šumskih kultura ili paraziti čoveka (buva, stenica) i domaćih životinja (obad, golubačka mušica[6]). Mnogi su prenosioci epidemičnih bolesti čoveka i stoke (tifus, malarija, spavaća bolest). Mnogi su korisni kao paraziti i predatori štetnih insekata; direktno su korisni pčela i sviloprelja. Procenjuje se da postoji oko 800.000 opisanih vrsta insekata, što je više od broja svih ostalih vrsta životinja zajedno. Insekti žive na svim mestima na Zemlji, u svim okruženjima, mada je jako mali broj insekata prilagođen životu u moru. Postoji oko 5.000 vrsta Odonata, 2.000 Mantodea, 20.000 skakavaca, 170.000 leptira, 120.000 mušica, 82.000 Hemiptera, 350.000 buba, i 110.000 vrsta mrava i pčela. Nauka o insektima se zove entomologija.[7][8] Opis[uredi | uredi izvor] Anatomija insekta A - Glava (cephalon); B - Grudi (thorax) C - Trbuh (abdomen) 1. antena 2. donje ocele 3. gornje ocele 4. oko 5. mozak (cerebralna ganglija) 6. prothorax 7. dorzalna arterija 8. traheje 9. mezotoraks 10. metatoraks 11. prednje krilo 12. zadnje krilo 13. stomak 14. srce 15. jajnik 16. zadnje crevo 17. anus 18. vagina 19. nervi (abdominalna ganglija) 20. malpigijeve cevčice 21. јастук 22. kandže 23. tarzus (tarsus) 24. tibija (tibia) 25. femur (femur) 26. trohanter (trochanter) 27. prednje crevo 28. torakalna ganglija 29. kuk, koksa (coxa) 30. pljuvačne žlezde 31. podždrelna ganglija 32. usni aparat Klasa insekata obuhvata oko milion opisanih vrsta što čini 2/3 ukupnog broja vrsta na našoj planeti, a po nekim mišljenjima njihov broj je daleko veći i iznosi između 10 i 30 miliona vrsta. Osim po brojnošću vrsta insekti dominiraju i po brojnošću jedinki unutar svake vrste. Procenjuje se da je ukupna biomasa insekata na Zemlji 12 puta veća od biomase celokupnog stanovništva. Insekti imaju ogroman značaj kako u prirodi tako i za čoveka, tako da je razvijena posebna nauka, entomologija, za njihovo proučavanje. Obzirom na razviće, insekti se dele u dve grupe: ametabolni insekti, koji imaju direktno razviće; metabolni insekti koji imaju razviće metamorfozom. Metabolni insekti mogu biti: hemimetabolni insekti ili holometabolni insekti. Hemimetabolni insekti u razviću prolaze kroz tri stadijuma: jaje, larva i imago (odrasla jedinka). Holometabolni kroz četiri razvojna stupnja: jaje, larva, lutka i imago. Presvlačenje i metamorfoza su pod uticajem juvenilnog hormona. Ponašanje insekata je veoma složeno, pogotovo socijalnih (obrazuju društva). Na ponašanje utiču egzohormoni (luče ih egzokrine žlezde) nazvani feromoni. Na telu insekata razlikuju se tri regiona: glava (cephalon), grudi (thorax) i trbuh (abdomen). Na glavi imaju jedan par antena na kojima su čulo dodira i mirisa. Usni ekstremiteti (mandibule i dva para maksila) grade, u zavisnosti od načina ishrane, različite tipove usnih aparata: za grickanje (skakavac), bodenje i sisanje (komarac), sisanje (leptir), lizanje (muva) i srkanje (pčela). Oči insekata su složene facetovane koje se odlikuju mozaičkim vidom. Insekti su u stanju da razlikuju oblik, udaljenost, pokrete pa čak i boju. Grudi se sastoje od tri segmenta na kojima se nalaze tri para nogu za hodanje. Pored hodanja oni mogu da obavljaju i druge funkcije – kopanje, plivanje, skakanje i dr. Na drugom i trećem grudnom segmentu se, kod krilatih insekata, nalaze dva para krila. Na trbuhu nema ekstremiteta, ali se kod nekih grupa na poslednjem segmentu nalaze ostaci ekstremiteta u vidu nastavaka, kao što su legalica i žaoka. Etimologija[uredi | uredi izvor] Nauka koja se bavi insektima naziva se entomologija, a stručnjaci za insekte su entomolozi. Entomologija je opsežna po području delovanja, te se deli na oštu i primenjenu entomologiju. Popularna je širom sveta, te se njome osim naučnika bave i brojni amateri, te brojna naučna i stručna udruženja.[9] Morfologija[uredi | uredi izvor] Opis spoljašnjeg izgleda (morfologija) insekata, odnosi se na odrasle spolno zrele jedinke, a ne na larve. Veličina insekata jako varira. Većina insekata je duga od jednog do 20 mm. Ali postoje i vrste dužine od 0,2 mm, kao i oni koji su dugi 16 a široke 6 cm (Titanus giganteus), ili čak do 33 cm dugih jedinki paličnjaci (Phasmatodea). Telo insekta može biti izduženo, spljošteno ili manje-više kuglasto. Telo svih insekata izgrađeno je od hitina, koji može biti krut (čvrsti delovi) ili elastičan (povezivanje čvrstih delova). Jasno je podeljeno na 3 osnovna dijela: glavu (Caput), grudi (Thorax) i stomak (Abdomen). Na oklopu se razlikuje leđna strana (dorzalna), trbušna strana (ventralna), te bočne strane (pleuralne). Svaki deo hitinskog egzoskeleta sastoji se od pojedinačnih sraslih segmenta: leđnih pločica (tergiti), trbušnih pločica (sterniti) i bočnih pločica (pleuriti). Otvori kroz koje insekti dišu (stigme) otvaraju se bočno, te u telu prelaze u gusti kapilarni splet dišnih cevčica traheja pomoću kojih dišu, a broj traheja jako varira od vrste do vrste. Glava insekta: oči, pipci, usni aparat[uredi | uredi izvor] Portret insekta Glava insekta nastala je spajanjem 6 embrionalnih kolutića, što se odražava na spoljašnje i unutrašnje strukture. Na gornjoj strani glave se nalazi jedan par pipaka s čulima za miris, a sa svake strane glave je po jedno složeno oko. Složeno oko se može sastojati i od hiljada manjih okaca. Mnoge vrste (cvrčci, ose, pčele, mravi) imaju i dodatne jednostavne oči na temenu, a služe im za lakše snalaženje u mraku. Mnoge pećinske vrste nemaju oči. Na donjoj strani hitinske čaure glave se nalaze po tri para usnih organa: gornja usna (odozgo zatvara usta), gornja i donja vilica i donja usna, sa pipalima. Ti usni organi su prilagođeni (vrsta hrane, način prehrane) za griženje (termiti), bodenje (komarci), lizanje (pčele) i sisanje (leptiri). Način ishrane u uskoj je vezi s načinom kretanja, pa je neki lovac mesožder npr. trčak hitar, biljožder npr. gusenica se često dobro penje, a neki razlagač npr. balegar dobro kopa. Tu su i razne kombinacije s letenjem i bez letenja, specijalizacije građe vilice lovca za veći i manji plen, ili građe rila biljoždera (npr. dužina rila leptira ili bumbara) za posebne biljke. Grudi[uredi | uredi izvor] Prikaz rada letnih mišića. Istezanjem i skupljanjem tela unutrašnji spoj krila menja položaj (gore-dole) u odnosu na spoljni spoj i krila se pomiču. a krila b spoj krila c leđnotrbušni (dorzalnoventralni) mišići d uzdužni mišići. Noge instkta sastoje se od 6 članaka. Delovi noge na primeru noge: a: kuk (coxa); b: nožni prstenak (trochanter); c: bedro (femur); d: cevanica (tibia); e: stopalo (tarsus); f: predstopalo (praetarsus); g: kandže (ungues). Grudi je deo na kojem su smeštene noge i krila. Glavna funkcija prsišta je pokretačka. Insekti su jedini krilati člankonošci. U prsištu su smešteni i snažni i izdržljivi mišići, koji omogućuju pokretanje nogu i krila. Prsa se, brojeći od glave, dele na tri dela: prototoraks, mezotoraks i metatoraks, tj. prednje, srednje i stražnje grudi. Svaki prsni kolutić nosi svoj par nogu, a srednji i zadnji imaju i svoj par krila. Što se insekt više služi krilima prsni kolutići su zbijeniji, što se više služi nogama kolutići su razdvojeniji. Na svakom delu nalaze se pločice, dlačice, rupice, šavovi. U prsištu su smešteni prednji deo sistema za varenje, nervnog i respiratornog sistema, te su njime povezani glava i stomak. Krila[uredi | uredi izvor] Insekti uglavnom imaju dva para krila iako su nekim posebnim prilagođavanjima vrstama krila delomično ili potpuno nestala. Nalaze se s gornje strane srednjeg i zadnjeg grudnog segmenta. Oblikom i veličinom prilagođena su njihovim životnim potrebama. Dnevni leptiri lagano lepršajući zamahnu krilima oko 9 puta u sekundi, noćni leptiri 70-80 puta, pčele skoro 200 puta, a muve više od 300 puta. Raznovrsnost oblika krila i rasporeda rebara na njima omogućava raspoznavanje grupa insekata. Kod vretenaca su oba para jednake opnaste strukture i pokreću se nezavisno, kod većine drugih insekata prednja i zadnja krila se pokreću zajedno. Kod mrežokrilaca su krila isprekrštana rebrima, kod opnokrilaca i leptira su zadnja krila manja od prednjih, kod dvokrilaca su zadnja krila smanjena u neznatne maljice, kod ravnokrilaca su zadnja krila veća od prednjih, kod kornjaša su prednja krila hitinizirana u tvrdo pokrilje ispod kojega je presložen mnogo veći opnasti zadnji par krila, kod polukrilaca je jače hitinizirana samo prednja polovina prednjih krila. Krila su potpuno nestala kod parazita: buva, vaši, stenica, pećinskih insekata. Krila su nestala samo kod ženki svitaca, nekih grbica, kod smokvine kovnarice (Blastophaga psenes) su samo mužjaci bez krila. Bez krila su radnici mrava i termita, dok su polni oblici krilati. Parazitska muva, ovčija ušara (Melophaus ovinus) leti okolo dok ne nađe domaćina, a kad zasedne na domaćinu odbaci krila. Noge[uredi | uredi izvor] Prema upotrebi noge mogu biti hodalice, trkalice, plivalice, kopalice, skakalice, grabilice, sabiralice, čistilice. Hodalice su noge kod većine insekata, trkalice su jake noge za trčanje (npr. kod trčka), plivalice su spljoštene i krute stražnje noge, na rubovima proširene dugim dlakama (kod vodenih polukrilaca), kopalice su kratke i raširene prednje noge (kod rovaca), skakalice su jako produžene stražnje noge sa snažnim bedrima (kod skakavaca, buva), grabilice su savijene prednje noge tako da je but pridružen bedru omogućava hvatanje plena (kod bogomoljke), sabiralice su dlakave stražnje noge za sabiranje cvetnog praha (u cvetara), čistilice su nežne i dlakave prednje noge (kod leptira). Trbuh[uredi | uredi izvor] Trbuh je stražnji dio insekta u kojemu se nalazi najveći deo utrobe pa se zbog toga njegov volumen može menjati. Sastoji se od 11 kolutića, koji su u nekih insekata srasli, a kod nekih utisnuti jedni u druge. Kod odraslih oblika trbuh nema ekstremitete, dok se kod gusenica i nekih opnokrilaca na trbuhu razvijaju lažne nožice. Na zadnja dva kolutića češći su tanki člankoviti dršci (стyли) ili nastavci (церци), npr. kod vodenocvetova i uholaža. Na zadnjem se kolutiću nalazi analni otvor i organi za parenje. Anatomija[uredi | uredi izvor] Nervni sistem[uredi | uredi izvor] Nervni sistem čini niz nervnih čvorova (ganglija), koji su lestvičasto povezani. Ganglija glave složene je strukture. Najrazvijenija je kod zadružnih opnokrilaca, i to jače u radilica nego kod polnih životinja. Kod različitih se insekata opaža povezanost između veličine mozga i stupnja aktivnosti. Mozak pčele je 1/174 deo tela, a gundelja 1/3290. Sa nervnim sistemom povezana su čula i pojedini organi, kod nekih insekta su vidni živci veći od ostatka mozga.[10][11][12] Iz 3 prsne ganglije živci izlaze u noge, a iz srednje i stražnje prsne ganglije u krila. Simpatički nervni sistem opskrbljuje nervima utrobu. Disanje i krvotok[uredi | uredi izvor] Insekti dišu preko ektoderma kroz disajne cevi (uzdušnice, traheje), čiji ogranci zalaze u sve organe. Vazduh ulazi u traheje kroz otvore na površini tela – stigme koje se nalaze sa bočne strane u parovima i pomoću njih se vrši razmjena gasova između tkiva i spoljašnje sredine. Krvotok je otvorenog tipa što znači da nema arterija, vena i kapilara nego se krv slobodno razliva po telesnoj šupljini insekata. Boja insekatske krvi može biti zelena, smeđa, crvena ili žuta i u njoj su zastupljena samo bela krvna zrnca tzv. leukociti. Varenje i ekskrecija[uredi | uredi izvor] Sistem za varenje se sastoji prednjeg, srednjeg i zadnjeg creva. U prednjem crevu se nalazi ždrelo koje je jako mišićavo. Jednjak je tanak i nabran, u obliku je prave cevi. Polni organi[uredi | uredi izvor] Kod većine insekata je jasno izraženo polno dvoličje. Dvopolci (hermafroditi) su retki. Polne žlezde su parne, leže u zadnjem delu, većinom imaju zajednički otvor ispred analnog otvora. Neki se insekti pare samo jednom u životu, a sperma odložena u semenoj vrećici ženke oplođuje jaja godinama (npr. kod pčelinje matice). Ženke nekih vrsta imaju posebnu legalicu za polaganje jaja. Životni prostori[uredi | uredi izvor] Insekti su rašireni po svim kontinentima i u svim klimatskim područjima. Najčešće su kopnene životinje, samo poneki žive u slatkoj vodi, a mali broj u moru. To su organizmi koji u svom telu sadrže preko 50% vode i čiji gubitak dovodi do propadanja, kao što u suvišku dovodi do ugibanja. Bitan su činilac u prirodi: razaraju mrtvu organsku materiju, pomažu pri oplodnji biljki (30% evropskih cvetnica oprašuju insekti), prenose zarazne bolesti, parazitiraju na biljkama i životinjama. Opstaju na temperaturi od -40 do 48 stepeni i izvan te granice nijedna vrsta ne može preživeti. Način života[uredi | uredi izvor] Insekti su često dobri letači. Neki mogu bez odmaranja preletjeti nekoliko stotina kilometara. Broj zamaha krilima varira od 6 do 10 u sekundi kod krupnih dnevnih leptira, oko 250 u sekundi kod pčela, a kod komaraca oko 1.000 u sekundi. Trajanje života odraslog insekta vrlo je različito: vodenocvetokrilaši žive nekoliko sati, leptiri nekoliko meseci, pčelinja matica 5 godina, a neki mravi i do 15 godina.[13] Razmnožavanje i razvoj[uredi | uredi izvor] Ukratko: jaje - larva - lutka - odrasli insekat Odrasli polno zreli insekt ima dovršen razvoj, pa se naziva i završenim insektom. Takav oblik nastaje dugotrajnim rastom, sazrevanjem i telesnim preoblikovanjem niza mlađih razvojnih oblika, pa život insekta svakako traje duže od nekoliko dana, ili nedelja. Razvoj započinje oplodnjom jajeta, pri čemu se razvija zametak (embrion). To je tzv. zametni (embrionalni) razvoj. Stariji zametak sazreva i nastaje larva, koja je spremna za život izvan jajeta. Nakon probijanja i izlaska iz jajeta, larve se moraju hraniti i rasti. Zato su živahne i najčešće pokretljive, da mogu dohvatiti hranu. Prilikom rasta, moraju odbacivati delove tela koji ne rastu, tj. presvlače se. Presvlačenje se događa kod larvi svih vrsta insekata. Osim rasta, događa im se i promena oblika preobrazba (metamorfoza). Ima više tipova razvoja insekata, a najlakše je razlikuju dva osnovna tipa preobrazbe: 1. nepotpuni preobražaj Larve onih vrsta kojima mladi već nakon izlaska iz jaja nalikuju odraslima (skakavci, bogomoljke, bubašvabe, stenice, uholaže itd.) ne moraju da se potpuno promene da bi izgledali kao odrasli. Nakon svakog presvlačenja larve postaju sve veće i sve sličnije odraslima, te u zadnjem presvlačenju zadobiju i krila i polne organe. potpuna preobrazba Kod drugog tipa razvoja, larve, iako se presvlače i rastu, nisu nimalo slične odraslima, nego stalno imaju crvolik izgled. Takva je većina insekata (ose, pčele, mravi, muve, leptiri, kornjaši, itd.). Leptirove larve, iako su crvolike, imaju poseban naziv gusjenice. Da bi mladi crvoliki insekti postali odrasli komarci, kornjaši itd., moraju se potpuno i naglo promeniti. Zadnjim presvlačenjem larve, umesto još veće crvolike larve, ispod stare kože izviruje novi i sasvim drukčiji oblik - lutka. Život u obliku lutke prividno je miran. Lutka se ne pomiče i ne hrani, ali se u unutrašnjosti životinje događaju velike modifikacije organa. Kad lutka sazri, puca njena spoljašnja površina, a iz unutrašnjosti izlazi odrasli insekat. Krila mu olakšavaju kretanje, radi pronalaska novih prostora i partnera za produženje vrste. Počinje životna faza odraslog insekta. Proizvodnja zvuka i sluh[uredi | uredi izvor] Duration: 18 seconds.0:18 Cvrkanje skakavca Insekti se najčešće oglašavaju pomoću organa za stridulaciju. On se sastoji od dva tvrda, nazubljena, hitinska dela tela (zrikala) koja se brzim pokretima međusobno taru. Zrikanje ili čegrtanje zavisi od strukture zupčanika, brzine prevlačenja i od pridodatih rezonatora. Položaj zrikala može biti na prednjim krilima, na nogama, prsima ili stomaku. Zrikalo često imaju samo mužjaci koji se na taj način javljaju ženkama. Značaj insekata[uredi | uredi izvor] Insekti paraziti i prenosioci zaraznih bolesti : bumbar telesna vaš (Pediculus humanis) koja prenosi pegavi tifus; stidna vaš (Phthiris pubis), koja nije prenosilac bolesti, već samo parazitira na čoveku; obična buva (Pulex), ektoparazit koji se hrani krvlju čoveka; kućna muva (Musca domestica), prenosi dizenteriju i trahom (zapaljenje vežnjače oka); običan komarac (Culex), hrani se krvlju – ektoparazit; malarični komarac (Anopheles), prenosi uzročnika malarije; komarac žute groznice (Aedes) koji prenosi žutu groznicu ; muva ce-ce (Glossina), prenosi bolest spavanja; obad (Tabanus), čiji se mužjaci hrane biljnim sokovima, a ženke krvlju životinja, a napadaju i čoveka; Ekonomski značajni insekti : medonosna pčela (Apis melifera); bumbari (Bombus), značajni za oprašivanje biljaka; svilena buba (Bombyx mori) itd. Sistematika, taksonomija i evolucija insekata[uredi | uredi izvor] Klasifikacija Insecta proširiMonocondylia Dicondylia proširiApterygota Pterygota proširiPaleoptera proširiNeoptera Kladogram živih grupa insekata,[14] sa brojevima vrsta u svakoj grupi.[8] Mouće je da su Apterygota, Palaeoptera, i Exopterygota parafiletske grupe. Najstariji oblici nalaze se u slojevima srednjega devona.[15][16] Tradicionalna sistematika, koja je bazirana na morfologiji ili izgledu, obično daje heksapodama rang superklase,[10]‍:180 i identifikuje četiri grupe unutar nje: insekti (Ectognatha), skokuni (Collembola), Protura, i Diplura, pri čemu su zadnje tri grupisane zajedno kao Entognatha na bazi internalizovanih delova usta. Hijerarhijski odnosi su prošli kroz brojne promene sa napretkom metoda baziranih na evolucionoj istoriji i genetičkim podacima. Sadašnje stanovište je da su heksapode polifiletske (gde zadnji poznati predak nije bio član grupe), pri tome klasa Entognatha ima zasebnu evolucionu istoriju od Insecta.[17] Za mnoge tradicionalne, na izgledu bazirane taksone je pokazano da su parafiletski, tako da umesto korišćenja rangova poput podklasa, nadred, i podred, pokazano je da je bolje da se koriste monofiletske grupe (u kojima je zadnji poznati prethodnik član grupe). Sledeće predstavlja najbolje podržano monofiletsko grupisanje klase Insecta. Insekti se mogu podeliti u dve grupe koje su istorijski tretirane kao podklase: beskrilni insekti, poznati kao Apterygota, i krilni insekti, poznati kao Pterygota. Apterygota se sastoji od primitivnog beskrilnog reda Zygentoma. Archaeognatha sačinjava Monocondylia na bazi oblika njihovih vilica, dok su Zygentoma i Pterygota grupisane zajedno kao Dicondylia. Moguće je da Zygentoma nisu monofiletski, sa familijom Lepidotrichidae, već da su sestrinska grupa Dicondylia (Pterygota i preostalih Zygentoma).[18][19] Paleoptera i Neoptera su krilati redovi insekata koji se diferenciraju po prisustvu otvrdnutih delova tela zvanih skleriti, i kod Neoptera, mišića koji omogućavaju da se njihova krila ravno preklope preko stomaka. Neoptera se može dalje podeliti na metamorfozno nekompletne (Polyneoptera i Paraneoptera) i kompletne grupe. Pokazalo se da je teško da se pojasne odnosi između redova kod Polyneoptera, zato što konstantan priliv novih nalaza uslovljava revizije taksona. Na primer, ispostavilo se da je Paraneoptera srodnija sa Endopterygota nego sa ostalim članovima Exopterygota. Nedavni molekularni nalazi nalaze da su tradicionalni redovi vaši Mallophaga i Anoplura proizašli iz Psocoptera je dovelo do formiranja novog taksona Psocodea.[20] Predloženo je da Phasmatodea i Embiidina formiraju Eukinolabia.[21] Smatra se da Mantodea, Blattodea, i Isoptera formiraju monofiletsku grupu Dictyoptera.[22] Moguće je da je Exopterygota parafiletska u odnosu na Endopterygota. Pitanja koja su proizvela polemike uključuju zajedničko grupisanje Strepsiptera i Diptera kao Halteria na bazi redukcije jednog para krila – što je stanovište koje nema jaku podršku entomološke zajednice.[23] Neuropterida se često spajaju ili razdvajaju po hirovima taksonomista. Za buve se sad smatra da su blisko srodne boreidnim mekopteranima.[24] Mnoga pitanja ostaju otvorena u pogledu osnovnih relacija među redovima endopterigota, a posebno Hymenoptera. Izučavanje klasifikacije ili taksonomije insekata se zove sistematska entomologija. Ako je fokus na spedifičnom redu ili familiji, termin može da postane specifičan za taj red ili familiju, na primer sistematska dipterologija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena sve ostalo uredno! Jako lepe ilustracije Andrew Lang FBA (31. ožujka 1844. - 20. srpnja 1912.) bio je škotski pjesnik, romanopisac, književni kritičar i suradnik na području antropologije. Najpoznatiji je kao sakupljač narodnih i bajki. Predavanja Andrewa Langa na Sveučilištu St Andrews nazvana su po njemu. Lang je rođen 1844. u Selkirku na škotskim granicama. Bio je najstariji od osmero djece rođene od Johna Langa, gradskog službenika Selkirka, i njegove supruge Jane Plenderleath Sellar, koja je bila kći Patricka Sellara, faktora prvog vojvode od Sutherlanda. Dana 17. travnja 1875. oženio se Leonorom Blanche Alleyne, najmlađom kćeri C. T. Alleynea iz Cliftona i Barbadosa. Bila je (ili je trebala biti) na različite načine priznata kao autorica, suradnica ili prevoditeljica Langovih knjiga o bojama/Rainbow Fairy Books koje je uređivao.[1] Školovao se u gimnaziji Selkirk, školi Loretto i Akademiji u Edinburghu, kao i na Sveučilištu St Andrews i Balliol Collegeu u Oxfordu, gdje je 1868. pohađao prvi razred završnih klasičnih škola, postajući stipendist, a potom i počasni kolega s Merton Collegea.[2] Ubrzo je stekao reputaciju jednog od najsposobnijih i najsvestranijih pisaca tog vremena kao novinar, pjesnik, kritičar i povjesničar.[3] Bio je član Reda Bijele ruže, neojakobitskog društva koje je privuklo mnoge pisce i umjetnike 1890-ih i 1900-ih.[4] Godine 1906. izabran je za FBA.[5] Umro je od angine pektoris 20. srpnja 1912. u hotelu Tor-na-Coille u Banchoryju, Banchory, preživjela je njegova supruga. Pokopan je u sklopu katedrale u St Andrewsu, gdje se može posjetiti spomenik u jugoistočnom kutu dijela iz 19. stoljeća. Stipendija Folklor i antropologija `Rumpelstiltskin`, Henryja Justicea Forda iz Langovih bajki Lang je danas uglavnom poznat po svojim publikacijama o folkloru, mitologiji i religiji. Interes za folklor bio je od ranog doba; čitao je Johna Fergusona McLennana prije dolaska u Oxford, a potom je bio pod utjecajem E. B. Tylora.[6] Najranije od njegovih publikacija je Običaj i mit (1884.). U Myth, Ritual and Religion (1887.) objasnio je `iracionalne` elemente mitologije kao preživljenja iz primitivnijih oblika. Langovo stvaranje religije bilo je pod jakim utjecajem ideje o `plemenitim divljacima` iz 18. stoljeća: u njoj je održavao postojanje visokih duhovnih ideja među takozvanim `divljim` rasama, povlačeći paralele sa suvremenim zanimanjem za okultne fenomene u Engleskoj. .[3] Njegova Plava knjiga bajki (1889.) bila je lijepo proizvedeno i ilustrirano izdanje bajki koje je postalo klasik. Slijedile su mnoge druge zbirke bajki, koje su zajedno poznate pod imenom Andrew Lang`s Fairy Books. U predgovoru Knjige o vilama jorgovana pripisuje svojoj supruzi prevođenje i transkripciju većine priča u zbirkama.[7] Lang je ispitao podrijetlo totemizma u Društvenom podrijetlu (1903.). Psihičko istraživanje Lang je bio jedan od utemeljitelja `psihičkih istraživanja`, a njegovi drugi spisi o antropologiji uključuju Knjigu snova i duhova (1897.), Magiju i religiju (1901.) i Tajnu totema (1905.).[3] Bio je predsjednik Društva za psihološka istraživanja 1911. godine.[8] Lang je opširno citirao europski spiritualizam devetnaestog i dvadesetog stoljeća kako bi osporio ideju svog učitelja Tylora da su vjera u duhove i animizam inherentno iracionalni. Lang je koristio Tylorov rad i vlastito psihičko istraživanje u nastojanju da postavi antropološku kritiku materijalizma.[9] Andrew Lang žestoko je raspravljao sa svojim kolegom iz Folklornog društva Edwardom Cloddom o `Psiho-folkloru`, cjelini discipline koja je imala za cilj povezati folklor s psihičkim istraživanjima.[10] Klasična stipendija Vidi također: engleski prijevodi Homera § Lang Surađivao je sa S. H. Butcherom u proznom prijevodu (1879.) Homerove Odiseje te s E. Myersom i Walterom Leafom u proznoj verziji (1883.) Ilijade, obojica još uvijek poznati po svom arhaičnom, ali privlačnom stilu. Bio je homerski učenjak konzervativnih pogleda.[3] Ostala djela uključuju Homer i proučavanje grčkog jezika u Essays in Little (1891), Homer i ep (1893); prozni prijevod Homerskih himni (1899.), s književnim i mitološkim esejima u kojima povlači paralele između grčkih mitova i drugih mitologija; Homer i njegovo doba (1906.); i `Homer i antropologija` (1908).[11] povjesničarka Andrew Lang na poslu Langove spise o škotskoj povijesti karakteriziraju znanstvena briga za detalje, pikantan književni stil i dar za razmrsavanje kompliciranih pitanja. Misterij Marije Stuart (1901.) bio je razmatranje svježeg svjetla koje su Lennoxovi rukopisi u Sveučilišnoj knjižnici u Cambridgeu bacili na Mariju, kraljicu Škotske, odobravajući je i kritizirajući njezine tužitelje.[3] Napisao je i monografije Portreti i dragulji Marije Stuart (1906.) i James VI i misterij Gowrie (1902.). Pomalo nepovoljno stajalište o Johnu Knoxu izneseno u svojoj knjizi John Knox and the Reformation (1905.) izazvalo je znatne kontroverze. Dao je nove informacije o kontinentalnoj karijeri mladog pretendenta u Pickleu špijunu (1897.), prikazu Alestaira Ruadha MacDonnella, kojeg je identificirao s Pickleom, ozloglašenim hannoverskim špijunom. Slijedili su The Companions of Pickle (1898.) i amonografija o princu Charlesu Edwardu (1900). 1900. započeo je Povijest Škotske od rimske okupacije (1900.). Sobarova tragedija (1903.), koja je dobila naslov iz eseja o Dumasovom čovjeku u željeznoj maski, prikuplja dvanaest radova o povijesnim misterijama, a Redovnik iz Fife (1896.) je izmišljena pripovijest za koju se tvrdi da ju je napisao mladi Škot u Francuska 1429.–1431..[3] Ostali spisi Langova najranija publikacija bila je svezak metričkih eksperimenata, The Ballads and Lyrics of Old France (1872.), a nakon toga su u intervalima slijedili drugi svesci finih stihova, Ballades in Blue China (1880., prošireno izdanje, 1888.), Ballads and Verses Vain (1884), odabrao g. Austin Dobson; Rhymes à la Mode (1884), Trava s Parnasa (1888), Ban i Arrière Ban (1894), New Collected Rhymes (1905).[3] Njegova zbirka iz 1890., Stari prijatelji: Eseji u epistolarnoj parodiji, sadrži slova koja kombiniraju likove iz različitih izvora, u onome što je danas poznato kao crossover, uključujući i ono temeljeno na Northanger Abbey Jane Austen i Jane Eyre Charlotte Brontë - rani primjer objavljene izvedenice djelo temeljeno na Austen.[12] Lang je bio aktivan kao novinar na razne načine, počevši od blistavih `lidera` za Daily News do raznih članaka za Morning Post, a dugi niz godina bio je i književni urednik Longman`s Magazina; niti jedan kritičar nije bio traženiji, bilo za povremene članke i uvode u nova izdanja ili kao urednik finih pretisaka.[3] Uredio je Pjesme i pjesme Roberta Burnsa (1896.), a bio je odgovoran za Život i pisma (1897.) JG Lockharta i Život, pisma i dnevnici (1890.) Sir Stafforda Northcotea, 1. grofa od Iddesleigha. Lang je raspravljao o književnim temama s istim humorom i kiselinom koja je obilježila njegovu kritiku kolega folklorista, u knjigama Books and Bookmen (1886), Pisma mrtvim autorima (1886), Pisma o književnosti (1889) itd. Grace Dalles Clarke je američka umjetnica, ilustratorica dječjih knjiga i urednica dječjih knjiga čija je aktivna karijera nastala tijekom druge polovice 20. stoljeća. Clarke je rođena u Cheswicku u Pennsylvaniji, kći Johna i Lucy (Valicenti) Dalles. Pohađala je javne škole u Cheswicku i Aspinwallu Pennsylvania i diplomirala u srednjoj školi Aspinwall. Nakon toga je upisala program likovnih umjetnosti na Carnegie Institute of Technology, gdje je diplomirala likovne umjetnosti. . Njezina karijera ilustratorice započela je narudžbom za dizajn čestitki za britansku tvrtku; ilustracije su poslane i tiskane u Engleskoj, ali su prodane u SAD-u. Također je kreirala ilustracije za časopis `Highlights`. U to vrijeme, oni u izdavačkoj industriji koji su se divili njezinu radu savjetovali su je da, ako želi doći bilo gdje u svijetu umjetnosti, mora biti u New Yorku. Ova odluka ubrzo je dovela do angažmana u Western Publishing Company i njezinoj Golden Books, jer je Clarke stvarao ilustracije za dječje knjige, baš u vrijeme odrastanja bebi boomera. Mnogi od njih, kao i sljedeće generacije, odrastali su uz Clarkeovo živopisno i veselo umjetničko djelo, kao dio svog ranog čitalačkog iskustva. . U knjigama kao što je `Zlatna slikovnica pjesama (prikazana gore, korice ruže s sjenicama i djecom), Clarke je često koristila članove obitelji i prijatelje kao modele za svoje likove. Njezini roditelji, braća i sestre i rodni grad svi su dio šarma Ako netko pažljivo pogleda željezničku stanicu prikazanu na jednoj od stranica, ime `Cheswick` pojavljuje se na znaku stanice. Njeno poimanje `Heidi` podsjeća na samu Clarke u toj dobi.

Ex libris, 2003. Novo, mediteransko izdanje Odavno rasprodato, izuzetno retko u ponudi. Iznimno popularna knjiga proznih zapisa i crtica o prehrambenim uspomenama Pavla Pavličića sjajan je portret ne samo prehrambenih navika nego općenito i jednoga vremena, 50-ih i ranih 60-ih godina prošloga stoljeća kada, kako autor smatra, regionalizmi, odnosno kontrast sjevera i juga određuju ne samo prehrambeni nego i hrvatski civilizacijski identitet uopće. Pavao Pavličić (Vukovar, 16. kolovoza 1946.),[1] hrvatski je akademik, književnik, književni znanstvenik, prevoditelj i scenarist, istaknut po pisanju kriminalističkih romana za djecu i odrasle. Životopis Pavao Pavličić rođen je 16. kolovoza 1946. godine u Vukovaru gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1969. na Filozofskom fakultetu Zagrebačkoga Sveučilišta diplomirao je komparativnu književnost i talijanski jezik, a doktorirao je 1974. godine tezom iz područja metrike (Sesta rima u hrvatskoj književnosti: književnoteorijski i književnohistorijski aspekti).[1] Od 1970. godine zaposlen je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gdje je redoviti profesor na Odsjeku za komparativnu književnost. Član suradnik Razreda za književnost HAZU bio je od 3. prosinca 1992. do 30. siječnja 1997. godine a redoviti je član Razreda za književnost HAZU od 30. siječnja 1997. godine.[2] Književno i znanstveno stvaralaštvo Književni i znanstveni interesi kod njega su podjednako zastupljeni i isprepliću se. Kao znanstvenika, Pavličića zaokupljaju teme iz starije hrvatske književnosti i literarne teorije. Iz tog područja objavio je veći broj rasprava i nekoliko knjiga: Rasprave o hrvatskoj baroknoj književnosti (1979.), Književna genologija (1983.), Stih u drami, drama u stihu (1985.), Sedam interpretacija (1986.), Poetika manirizma (1988.), Stih i značenje (1993.), Barokni stih u Dubrovniku (1995.), Moderna hrvatska lirika (1999.), Hrvatski dramski stih (2000.), Barokni pakao: rasprave iz hrvatske književnosti (2003.) i dr. Književnu karijeru započeo je kao novelist i objavio je zbirke pripovjedaka: Lađa od vode (1972., 2003.), Vilinski vatrogasci (1975.), Dobri duh Zagreba (1976., 1996., 1999., 2003., 2004., 2005., 2006., 2007.), Radovi na krovu (1984.), Skandal na simpoziju (1985.), Kako preživjeti mladost (1997.) i Otrovni papir (2001.) te više od dvadeset romana: Plava ruža (1977., 2001.), Stroj za maglu (1978., 1995.), Umjetni orao (1979., 2004.), Večernji akt (1981., 1982., 1983., 1984., 1990., 1997., 1999.), Slobodni pad (1982.), Eter (1983.), Trg slobode (1986.), Rakova djeca (1988.), Koraljna vrata (1990., 1996., 2004.), Diksilend (1995.). Pavao Pavličić piše i lirsko-memoarske knjige i to ponajviše o svom rodnom gradu Vukovaru: Dunav (1983., 1992., 1999.), Šapudl (1995.), Kruh i mast (1996., 2003.), Vodič po Vukovaru (1997.), Vesele zgode djeda i bake (2000.), Vukovarski spomenar (2007.) i dr., feljtone: Zagrebački odrezak (1985.), Inventura (1989.), Prolazna soba (1992.), Leksikon uzaludnih znaja (1995.) i dr., te eseje: Sve što znam o krimiću (1990.), Svoj svome (1992.), Rukoljub (1995., 2001.), Ulica me odgojila (2004.) i dr. Neraskidiva veza Pavličićeva znanstvenog i književnog interesa može se i `pročitati` iz njegovih romana. Naime, gotovo svi njegovi glavni junaci imaju nekakve veze s njegovim zvanjem. Tako u romanu Koraljna vrata filolog odlazi na Lastovo pregledati stare spise među kojima će pronaći dva izgubljena pjevanja Gundulićeva Osmana. U Rupi na nebu glavni lik je prevoditelj (Pavličić je prevodio talijanske dolcestilnoviste) koji otkriva zagrebačke gornjogradske podzemne hodnike, a u njegovu romanu Numerus clausus u središtu pozornosti je student književnosti kao pripovjedač i njegov prijatelj, student medicine. Već u Pavličićevoj novelističkoj fazi (treća zbirka pripovjedaka Dobri duh Zagreba) primijećena je stanovita promjena u njegovu pisanju koja je postala njegova trajna odlika: miješanje fantastike i postupaka karakterističnih za kriminalistički roman. Naime, u osnovi većine Pavličićevih romana je struktura enigme, a fantastične elemente koristi pri stvaranju zapleta. Osim strukture enigme i fantastičnih elemenata, u njegovim romanima uočljivi su i postupci karakteristični za tzv. zabavnu književnost: dinamična fabula (puna neočekivanih obrata), jednostavan izraz, plošni likovi, odnosno likovi svedeni na funkcije koje imaju u strukturi zapleta. Knjige su mu prevađane na slovački i češki. Roman Večernji akt 1981. godine bio je proglašen knjigom godine.[3] Scenarist Pavao Pavličić autor je scenarija za filmove: Ritam zločina, (1981.) Zločin u školi, (1982.) Treći ključ, (1983.) San o ruži, (1986.) Osuđeni, (1987.) Čovjek koji je volio sprovode, (1989.) Orao, (1990.) Vukovar se vraća kući, (1994.) Putovanje tamnom polutkom, (1996.) Treća žena, (1997.) Djela Cjelokupan opus do ožujka 2016. (ukupno 95 djela) Zbirke pripovijesti Lađa od vode, Zagreb 1972., Beograd 2003. Vilinski vatrogasci, Zagreb 1975. Dobri duh Zagreba, Zagreb 1976., 1996., 1999., 2003., 2004., 2005., 2006.,2008., 2011. (dva izdanja) Radovi na krovu, Beograd 1984. Skandal na simpoziju, Split 1985. Kako preživjeti mladost, Zagreb 1997. Otrovni papir, Zagreb 2001. Tko je to učinio? (sabrane kriminalističke priče), Zagreb 2006. Romani Plava ruža, Zagreb 1977.; 2001. Stroj za maglu, Zagreb 1978., Rijeka 1995. Umjetni orao, Zagreb 1979., 2004. Večernji akt, Zagreb 1981., 1982., 1983., 1984.,1990., 1997., 1999., 2014. Slobodni pad, Zagreb 1982. Eter, Zagreb 1983. Kraj mandata, Zagreb 1984. Čelični mjesec, Zagreb 1985. Trg slobode, Zagreb 1986. Krasopis, Zagreb 1987. Rakova djeca, Zagreb 1988., 2001. Sretan kraj, Zagreb 1989. Koraljna vrata, Zagreb 1990., 1996., 2004., 2008. Rupa na nebu, Zagreb 1992. Nevidljivo pismo, Zagreb 1993. Škola pisanja, Zagreb 1994. Diksilend, Zagreb 1995. Zaborav, Rijeka 1996. Pokora, Zagreb 1998. Numerus clausus, Zagreb 1998. Nepovrat, Zagreb 1999. Pasijans, Zagreb 2000. Pjesma za rastanak, Zagreb 2000. Kronika provincijskog kazališta, Zagreb 2002. Tužni bogataš, Zagreb 2002., 2003., 2004. Melem, Zagreb 2003., 2004. Mrtva voda, Zagreb 2003. Krvnik u kući, Zagreb 2004. Odbor za sreću, Zagreb 2004. Zmijska serenada, Zagreb 2005. Devet spomenika, Zagreb 2006. Cvijeće na vjetru, Zagreb 2007. Literarna sekcija, Zagreb 2008. Trajanovo pravilo, Zagreb 2009. Žive igračke, Zagreb 2009. Stara ljubav, Zagreb 2010. Brda se miču, Zagreb 2011. Muzej revolucije, Zagreb 2012. Krvna veza, Zagreb 2014. Crveno pile, Zagreb 2014. Tri petka u travnju, Zagreb 2015. Tajno ime, Zagreb 2015. Vlasnik, glasnik, hodočasnik, 2015. Romani za djecu Trojica u Trnju, Zagreb 1984., 1987., 1992. 1996., 1999. 2008., 2014. Zeleni tigar, Zagreb 1986., 1990., 2005., 2007. Petlja, Zagreb 1988., 2005., 2007., 2008., 2011. Lopovska uspavanka, Zagreb 1992. Mjesto u srcu, Zagreb 1996., 2000. San koji se ponavlja, Zagreb 2001. Memoarska proza Dunav, Zagreb 1983., 1992., 1999., 2008. Šapudl, Zagreb 1995., 2014. Kruh i mast, Zagreb 1996., Split-Zagreb 2003. Vodič po Vukovaru, Zagreb 1997. Vesele zgode djeda i bake, Zagreb 2000. Vukovarski spomenar, Zagreb 2007. Bilo pa prošlo, Zagreb 2011. Narodno veselje, Zagreb 2013. Feljtoni Zagrebački odrezak, Zagreb 1985. Inventura, Zagreb 1989. Prolazna soba, Zagreb 1992. Leksikon uzaludnih znanja, Rijeka 1995. Zagrebački trgovi, Zagreb 1998. (suautor Pavao Cajzek)[4] Ulica me odgojila, Zagreb 2004. Knjiški moljac, Zagreb 2009. Ljetno kino, Zagreb 2013. Eseji Sve što znam o krimiću, Beograd 1990., Zagreb 2008. Svoj svome, Zagreb 1992. Rukoljub, Zagreb 1995., 2001. More i voda, Zagreb 2014. Znanstvene knjige Rasprave o hrvatskoj baroknoj književnosti, Split 1978. Književna genologija, Zagreb 1983. Stih u drami & drama u stihu, Zagreb 1985. Sedam interpretacija, Rijeka 1986. Poetika manirizma, Zagreb 1988. Stih i značenje, Zagreb 1993. Barokni stih u Dubrovniku, Dubrovnik 1995. Studije o Osmanu, Zagreb 1996. Moderna hrvatska lirika, Zagreb 1999. Hrvatski dramski stih, Split 2000. Barokni pakao, Zagreb 2003. Skrivena teorija, Zagreb 2006. Epika granice, Zagreb 2007. Mala tipologija moderne hrvatske lirike, Zagreb 2008. Petnaest riječi, Zagreb 2011. Vrijeme u pjesmi, Zagreb 2011. Moderna alegorija, Zagreb 2013. Uvod u Marinkovićevu prozu, Zagreb 2014. Prijevodi Na slovenski: Večerni akt (Večernji akt), prev. Bilka Matė, Ljubljana 1984. Lepopis (Krasopis), prev. Đurđa Strsoglavec, Ljubljana 2009. Na makedonski: Етер (Eter), prev. Ljube Cvetanovski, Skopje 1986. Na slovački: Zlatá ruža, Prístroj na hmlu, Umelý orol, (Plava ruža, Stroj za maglu, Umjetni orao), prev. Ján Jankovič, Bratislava 1986. Na rumunjski: Clarobscur (Večernji akt), prev. Octavia Nedelcu & Adrian Costea, Bucuresti 1991. Na bugarski: Стоманената луна (Čelični mjesec), prev. Kristina Makaveeva, Hemus, Sofija, 1992.[5] Na danski: Ørnen (Umjetni orao), prev. Henning Mørk, Århus 1994. Na francuski: La calligraphie (Krasopis), prev. Ljiljana Huibner-Fuzellier & Raymond Fuzellier, Boulogne 1994. Na češki: Večerní akt (Večernji akt), prev Dušan Karpatský, Praha 1997. Na slovački: Večerný akt (Večernji akt), prev. Ján Jankovič, Bratislava 2006. Na njemački: Die Donau (Dunav), prev. Tamara Marčetić, Klagenfurt 2008. Nagrade 1974.: nagrada A.B. Šimić za zbirku pripovijesti Vilinski vatrogasci 1974.: Nagrada Večernjeg lista za kratku priču (II.) 1981.: NIN-ova nagrada za roman Večernji akt 1983.: Nagrada Politikinog zabavnika za roman Trojica u Trnju 1986.: nagrada Ksaver Šandor Gjalski za roman Trg slobode 1990.: nagrada Goran za roman Koraljna vrata 1994.: nagrada Miroslav Krleža za roman Nevidljivo pismo 1995.: nagrada Ksaver Šandor Gjalski za memoarsku prozu Šapudl 1996.: nagrada Judita za Studije o Osmanu 1996.: nagrada Josip i Ivan Kozarac za cjelokupni doprinos 1997.: nagrada Grigor Vitez za roman za djecu Mjesto u srcu 1997.: Nagrada Mato Lovrak za roman za djecu Mjesto u srcu 2001.: nagrada Josip i Ivan Kozarac za roman Pasijans 2003.: Nagrada Večernjeg lista za kratku priču (I.), Što da se radi s Krležom? 2008.: Nagrada Matice hrvatske za književnu i umjetničku kritiku `Antun Gustav Matoš`, za knjigu Mala tipologija moderne hrvatske lirike[6] 2013.: nagrada Ksaver Šandor Gjalski za roman Muzej revolucije 2014.: Nagrada Večernjeg lista za kratku priču (I.) Ugovor s Viragom 2014.: nagrada Zvane Črnja za memoarsku prozu Narodno veselje 2015.: nagrada Josip i Ivan Kozarac za roman Tri petka u travnju 2015.: Nagrada Vladimir Nazor, za životno djelo[7] 2020.: Nagrada za životno djelo Grada Vukovara, za iznimne zasluge u području hrvatske književnosti koju je oplemenio svojim djelima u kojima je promicao i svoj rodni grad Vukovar[8] Osobni život Godine 1985. na književnoj večeri u Osijeku upoznao je Julijanu Matanović, knjževnicu koja je tri godine prije kao studentica napisala negativnu novinsku kritiku za njegov roman Slobodni pad. Pavličić je 1989. godine bio član vijeća pri njezinoj obrani magisterija. Matanović je 1995. godine bila urednica njegove knjige Diksilend u Biblioteci HIT. Surađivali su i kao predavači na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Nakon dvogodišnje ljubavne veze vjenčali su se u prosincu 2017. godine u Osijeku, u kojem je Matanović provela svoju mladost.[9]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Magarac - Macka - Konj - Zaba - Insekti - Zec - Lav - Vuk - Ptice - Medved - Ribe - Mis - Lisica - Majmun - Covek Žan de Lafonten (franc. Jean de La Fontaine; Šato-Tijeri, 8. jul 1621 — Pariz, 13. april 1695), francuski pesnik i basnopisac. Lafonten je kršten (a verovatno i rođen) 8. jula 1621. godine u Šato-Tijeriju (franc. Château-Thierry) u Šampanji, kao prvo dete imućne i ugledne porodice, Šarla de Lafontena (franc. Charles de La Fontaine) i Fransoaz Pidu (franc. Françoise Pidoux). Njegov otac je bio kraljev ministar voda, šuma i lova. Do desetog razreda škole je živio u rodnom mestu, završio gimnaziju u Remsu, a potom se preselio u Pariz 1636. godine. Pet godina kasnije počeo je da studira teologiju i medicinu kod Oratorianskog reda što je napustio 1643. godine. Od 1645. do 1647. godine je studirao pravo a 1647. se je oženio 14-godišnjom devojkom Marijom Erikar (franc. Marie Héricart) u Šato-Tijeriju. Sa Marijom je dobio sina Šarla (franc. Charles) 1653. godine. Po ženidbi se preselio u Pariz gde je stupio u kontakt sa literarnim krugovima. U Parizu je odlučio da postane pisac gde je 1654. godine objavio svoje prvo delo, `Evnuha` (franc. L’Eunuque), koje je bilo prevod stare verzije pozorišnog komada Publija Terencija Afera, a zatim herojsku poemu `Adonis` 1658., inspirisan Ovidijem. Lafonten je `Adonisa` posvetio tadašnjem francuskom ministru finansija Nikoli Fukeu (franc. Nicolas Fouquet). Ovo vreme Lafonten zove vreme poetske penzije kada je živeo na Pikeovom imanju Vo l` Vikomt (franc. Vaux-le-Vicomte) gde je imao priliku da sretne Peroa, Rasina i mnoge druge pisce i umetnike. Francuski kralj Luj XIV je uhapsio i zatvorio Fukea 1662. što je primoralo Lafontena da pobegne iz Pariza u Limož gde je završio i objavio svoju prvu knjigu stihova `Dogodovštine i vesti u stihu` (franc. Contes et nouvelles en vers) 1665. i 1666. godine. Ranije 1664. godine je objavio svoje prve dve bajke `Đokonda` (franc. Joconde) i `Rogonja i srećni` (franc. Le Cocu battu et content). U Parizu je ponovo od 1664. do 1672. godine gde živi u dvorcu Luksemburg (franc. Palais du Luxembourg) pod patronstvom Margarete de Loren (franc. Marguerite de Lorrain), udovice Gastona de Orleana (franc. Gaston d’Orlean). U Parizu Lafonten piše svoje glavno delo - basne. Svoje basne objavljuje u dva toma 1668. godine pod naslovom `Odabrane basne u stihovima od J. de Lafontena` (franc. Fables choisies, mises en vers par Ј. de La Fontaine). Od 1672. godine je gost udovice bankara Margarite de la Sabje (franc. Marguerite de la Sablière) na duže vreme. Ima mogo problema sa cenzurom a novo izdanje njegove knjige `Dogodovštine i vesti` je bilo zabranjeno. U periodu 1667-1669. godine piše i izdaje četvti i peti tom njegovih `Odabranih basni`. Godine 1684. postao je član Francuske akademije a Komedi Fransez (franc. Comédie Française) postavlja na svoj repertoar Lafontenov `Susret` (franc. Le Rendez-Vous) koji će biti izveden na sceni samo četiri puta. Lirsku tragediju `Astrea` (franc. Astrée) je napisao 1691. godine koja je izvedena na sceni samo šest puta. Godine 1692. izdaje revidirane i kompletne `Dogodovštine i vesti` a iste godine se i razboleo. Madam de la Sabje je umrla 1693. godine, a Lafonten se odrekao svojih `Dogodovština i vesti`. Do svoje smrti 1695. godine posvetio se isključivi religiji. Književni stil i interes Lafonten se nije ustručavao da slobodno pozajmljuje od drugih pisaca, antičkih i savremenih, ali je istovremeno stvorio svoj stil i poetski svet u isto vreme lični i univerzalan, specifičan i intiman, ali pristupan svima. Smatra se da je bio najveći lirski pesnik Francuske 17. veka. Iako je najviše bio poznat po svojim basnama, basne su ipak bile samo manji deo njegovog stvaralaštva. On je takođe napisao jedan broj lascivnih povesti u stihovima, pozorišnih komada, i romansi. Ogledao se i u žanru elegije i mašte, epigrama i komedije. Skoro sve što je napisao odražava njegove lične refleksije i elegantne ironije. Benvenuto Benvenuti (5. listopada 1881. – 1959.) bio je talijanski slikar, uglavnom pejzažista. Biografija Rođen je u Livornu i prvo se školovao kod Lorenza Cecchija na Školi za umjetnost i obrt u Livornu. Bio je pod utjecajem Macchiaiolijevog pejzažista Adolfa Tommasija, koji mu je postao blizak prijatelj. Benvenuto je počeo izlagati kao 15-godišnjak 1896. Tijekom sljedećeg desetljeća, mogao je upoznati ili biti pod utjecajem Lloyda, Fattorija i Signorinija. Godine 1900. počeo je eksperimentirati s divizionizmom, pod utjecajem Vittorea Grubicyja, s kojim je postao blizak prijatelj. Godine 1901–2 izlagao je Cavallo alla mangiatoia i Trittico di Suese. Preselio se u Milano gdje je upoznao Pellizza da Volpeda i Morbellija. Godine 1907. izlaže krajolike Livorna na Talijanskoj divizionističkoj izložbi, organiziranoj u galeriji Grubicy u Parizu, a 1909. sudjeluje na pariškom Salon d`Automme sa svojim kolegama Toskancima, Lloydom i Plinijem Nomellinijem. Godine 1911. izlaže na Mostra di Arte Libera u Milanu. Godine 1914., sa svojim prijateljima Raffaellom Gambogijem i Puccinijem, formirao je dio 83. Espositiona Società Amatori e Cultori iz Rima. Tijekom Prvog svjetskog rata bio je kratko zatočen u Njemačkoj. Godine 1921., ponovno u Livornu, izlaže na Prvom biennalu Romana zajedno s Ulvijem Liegijem, Lloydom i Nomellinijem. Benvenuti je, zajedno s drugim umjetnicima, često posjećivao lokalni Caffè Bardi.[1] Godine 1922. i 1923. izlagao je na izložbama Gruppo Labronico u Livornu. Tijekom 1920-ih Benvenuti je stvarao grafički dizajn i litografiju za časopise i plakate. Do 1932., bolest noge uzrokovala je amputaciju. Godine 1935. Galleria Scopinich iz Milana izložila je Benvenutijevu L`idea e la luce`, navodeći u bilješkama uz izložbu da je to `u znak poštovanja prema dvojici velikih izabranih duhova: Victoru Grubicyju i Angelu Contiju, mojim savršenim gospodarima`.[ 2] Benvenuti je proveo Drugi svjetski rat u Lucci, izlažući s ostalim članovima `Gruppo Labronico` (1945., Galleria Tallone, Milano; 1948., Casa Dante, Firenca). Sve veća sljepoća prekinula je njegov rad na slikanju krajolika 1950-ih.[3] Umro je u Livornu 1959.

Opis Potpuno nov način učenja funkcionisanja JavaScript koda u realnim situacijama "24-časovna obuka" je nova edicija najnovijih tehnologija na delu. Svaku knjigu prati i DVD sa vežbama. Različita praktična iskustva opisuju kako funkcioniše JavaScript u realnom svetu. Osnovno o knjizi: Kako da vaše web stranice budu interaktivnije i dinamičnije. Pojavila se nova generacija web čitača, koja je posebno optimizovana za mogućnosti korišćenja JavaScript koda. Ovaj jedinstevni paket, koji se sastoji od knjige i DVD diska, prikazuje vam kako da koristite JavaScript da biste svoje web stranice učinili dinamičnijim i interaktivnijim, tako da možete da kreirate nejbolje moguće korisničko iskustvo. Sastavljen od eksperski napisanih lekcija, ovaj komplet, koji morate posedovati, obezbeđuje praktične demonstracije na pratećem DVD disku, koje olakšavaju učenje JavaScript jezika, a sastoje se od demoa sa uputstvima i korisnih primera. Uz pretpostavku da imate malo prethodnog programerskog iskustva, lekcije vas vode kroz upoznavanje osnova programiranja korišćenjem JavaScript jezika i postepenu nadgradnju osnovnog znanja. Pregled JavaScript promenljivih, tipova podataka, funkcija i upravljačkih struktura Kako izbegavati često pravljene greške, debagirati kod i primenjivati najbolja programerska iskustva Kako manipulisati HTML kodom pomoću JavaScript koda Postupak modifikovanja stila elemenata Detaljan opis rukovanja događajima korišćenjem pomoćnog objekta za upravljan je događajima u različitim čitačima Isticanje konvencija i najboljih iskustava koja pomažu prilikom opisanja efikasnijeg koda Slanje i prijem podataka pomoću Wrox vodiči su napisani tako da prikazuju programske jezike i tehnologije jednostavni je nego što biste vi zamislili. Pisali su ih programeri za druge programere, tako da sadrže strukturni format u obliku uputstava, koji vodi čitaoca kroz sve opisane tehnike. Šta se nalazi na pratećem DVD disku? Nemojte samo da učite - radite. Lekcije u okviru knjige su povezane sa dodatnim demonstracionim materijalom na DVD disku – postoji preko četiri sata video uputstava! Naučićete kako da: Dodajete JavaScript na web stranicu Kreirate JavaScript animacije Izvršavate kod zasnovan na uslovima Ponavljate kod u okviru petlji Koristite objektno orijentisano programiranje korišćenjem JavaScript koda Pristupate stilovima i menjate ih Sinamički kreirate nove HTML elemente Pristupate objektnom modelu dokumenta Omogućavate prevlačenje u Web čitaču Rukujete greškama i uklanjate greške pomoću Firebug alata Kratak sadržaj Predgovor. Deo I: Uvod u JavaScript. Lekcija 1: Dodavanje JavaScript koda na Web stranicu. Lekcija 2: Promenljive i JavaScript sintaksa. Lekcija 3: Funkcije. Lekcija 4: Donošenje odluka. Lekcija 5: Petlje. Lekcija 6: Domet. Lekcija 7: Objekti i ugrađeni tipovi. Lekcija 8: Samostalno kreirani objekti. Lekcija 9: Prototipovi i nasleđivanje (Function objekat). Deo II: Programiranje vezano za čitač. Lekcija 10: Objekat prozora. Lekcija 11: Windows skriptovanje. Lekcija 12: Skriptovanje frejmova. Lekcija 13: Document Object Model. Lekcija 14: Dodavanje HTML pomoću JavaScript koda. Lekcija 15: Modifikovanje stila elementa. Lekcija 16: Uvod u događaje. Lekcija 17: Definisanje rukovalaca događajima pomoću HTML atributa. Lekcija 18: Korišćenje rukovalaca događajima. Lekcija 19: Primena standarnih DOM i IE rukovalaca događajima. Lekcija 20: Pisanje rukovalaca događajima za različite čitače. Lekcija 21: Standardan objekat događaja. Lekcija 22: Objekat događaja za Internet Explorer. Lekcija 23: Pisanje koda za više čitača. Lekcija 24: Prevlačenje. Lekcija 25: Tajmeri i animirani elementi. Lekcija 26: Forme - osnove. Lekcija 27: Pisanje skriptova za tastere. Lekcija 28: Pisanje skriptova za tekstualne elemente. Lekcija 29: Pisanje skriptova za selekciona polja. Lekcija 30: Pisanje skriptova za polja za potvrdu i radio tastere. Lekcija 31: Uvod u Ajax. Lekcija 32: Korišćenje XMLHttpRequest objekata. Lekcija 33: Kreiranje Ajax zahteva pomoću GET. Lekcija 34: Kreiranje Ajax zahteva pomoću POST. Lekcija 35: JSON. Deo III: Rukovanje greškama, uklanjanje rešaka i najbolja praktična iskustva. Lekcija 36: Najčešće greške prilikom kodiranja. Lekcija 37: Rukovanje greškama. Lekcija 38: Uklanjanje grešaka pomoću Firebug alata. Lekcija 39: Vodilje vezane za kodiranje. Lekcija 40: Izdvajanje JavaScript i HTML koda. Lekcija 41: Izdvajanje JavaScript i CSS. Lekcija 42: Izbegavanje globalnog dometa. Lekcija 43: Optimizovanje vašeg koda. Dodatak: Šta se nalazi na DVD disku? Indeks. Jeremy McPeak je profesionalni programer i analitičar, koji najčešće koristi JavaScript i C#. Dao je svoj doprinos u kreiranju knjiga Profesionalni Ajax i JavaScript za početnike. Povez knjige : broširani Strana : 456 Format : Pismo : latinica

U dobrom stanju! Korice malo izlizane po ivicama nista starsno, ostalo u dobrom i urednom stanju! Grimove priče I- II, priredio M.Jurkić Grimove priče I Ilustracije Vladimira Kirina (ilustracije su iz 1949-1950. godine) Priredio: Mirko Jurkić Izdanje:Naša djeca, Zagreb, 1964. godina Grimove priče II Ilustracije Vladimira Kirina (ilustracije su iz 1949-1950. godine) Priredio: Mirko Jurkić Naša djeca, Zagreb, 1964. godina Vladimir Kirin (Zagreb, 31. svibnja 1894. – Zagreb, 5. listopada 1963.) Rodio se kao drugo od šestero djece u obitelji Franje Kirin i Marije Kelemenec. Otac Franjo bijaše operetni pjevač i glumac Hrvatskoga zemaljskoga kazališta kojega je sam Freudenreich iz Samobora doveo u Zagreb i stipendirao tijekom školovanja. Majka Marija Kelemenec bila je lijepa glasa i odličnoga glazbenoga obrazovanja. Vladimir se rano susreo s umjetničkim miljeom ondašnjeg Zagreba. U kući Kirinovih su dolazili Nikola Mašić, Menci Klement Crnčić. Nikola Mašić je kumovao na kršenju budućem slikaru Vladimira. U Zagrebu je pohađao pučku školu i četiri razreda niže Realne gimnazije. Godine 1909. polazi srednju graditeljsku školu u Zagrebu. Na Građevinskoj stručnoj školi u Zagrebu su mu bili profesori: perspektive Ivan Tišov, prostoručnog risanja Oton Iveković i Ferdo Kovačević. S Kirinom na toj školi su tehničko znanje stjecali i budući slikari Marino Tartagia i Ernest Tomašević, kipar Frano Kršinić i arhitekt Alfred Albini. Prvi svjetski rat i mobilizacija prekidaju školovanje i odlazi u rat. Nakon završene časničke škole služio je u Šestome domobranskom artiljerijskom puku i tijekom dvije godine rata napredovao do natporučnika. Teško ranjen dobio je dužu poštedu i prekomandu u Pardubice. Uspijeva maturirati na Graditeljskoj školi 1919 i u jesen odlazi u London da studira grafiku. U Jesen 1924. odlazi u Beč i upisuje Akademiju likovnih umjetnosti – grafički odjel. Nekoliko se mjeseci usavršava kod Ferdinanda Schmutzera U Kirinovom domu na Prilazu 2, - koji je bio ispunjen kućnim ljubimcima, mačkama, papigama – u braku s Maksimilijanom Borošić živi sretno, te u siječnju 1932. dobiva kćerku Maju. Agodine 1936. kćer Nevu. Umjetnički rad Još u školi je Vladimir iskazivao izvanredan crtački dar. Njegove risanke su bile ispunjene crtežima – precrtavajući Mašićeve i Crnčićeve crteže. Za boravka u Pardubicama je uradio niz crteža, a u zagrebu kompletira mapu Iz češkog baroka. Vladimir Kirin:Motiv iz Pardubica 1918. Za vrijeme boravka u Londonu 1919. izabrao je glasoviti Waterloo Bridge koji radi suhom iglom i prvu litografiju London – na Temzi Kratko radi kod arhitekta Tannera-Voysa, zatim dobiva stalni angažman u časopisu The Studio, a dobiva i preporuku za Langham Studio. Radi kao ilustrator priča, crtač arhitektonskih spomenika, cjelina i gradskih veduta, kao karikaturist. Usporedo s radom posjećuje londonske muzeje i grafičke zbirke gdje proučava djela starih talijanskih i francuskih majstora. Zanimaju ga i moderniji grafičari kao Francuz Charles Meryon bakrorezac, a oduševljava ga Franck Brangwyn bakropisac velikog formata i Amerikanac Joseph Pennell koji je dva desetljeća boravio u Londonu. Za vrijeme božićnih blagdana 1919. i uskrsnih 1920. boravi u Zagrebu. Crta i akvarelira motive iz starog Zagreba. Ilustrira knjigu povjesničara i arhivista Josipa Matasović Iz galantnog stoljeća Vladimir Kirin:Stara zagrebačka katedrala s biskupskim dvorom, kulama i voćnjakom, 1919. 1921. dobiva narudžbu za ilustriranje knjige priča Oscara Wildea i Fantastične pripovijesti Edgara Allana Poea. U proljeće 1921. napušta London i kreće na putovanje po europskim kulturnim i umjetničkim središtima. Obilazi Amsterdam, Pariz, Veneciju i Firencu. Po povratku u Zagreb objavljuje prvu grafičku mapu Litografije s motivima Londona, pariza, Amsterdama, Venecije i Firence. Surađuje s engleskim časopisima The Architectural Review, The Studio, grafičkim revijama The Apple i Colour i njemačkim časopisom za umjetnost Die Kunst. Grafički oblikuje suvremenik i knjige izdanja Društva sv. Jeronima. Dobiva atelje u Zagrebu, Trg kralja Tomislava 21 u potkrovlju zgrade Društva sv. Jeronima. U proljeće 1922. dobiva poziv od općine grada Splita da načini seriju crteža i za mapu litografija s motivima Splita. Odmah i grad Trogir pokazuje zanimanje za portretiranje stare gradske jezgre. Slijedili su Šibenik i Hvar. Mnoge je crteže i akvarelirao. Krajem 1922. predstavljena je prva mapa Split (14 listova) s predgovorom Luje Vojnovića, zatim mapa Trogir (14 listova) s predgovorom Ivana Delalle i mapa Šibenik(12 listova) s predgovorom Ćirila Metoda Ivekovića gdje Iveković Kirina naziva pravom pjesničkom dušom. Napokon 1925. otisnuo je mapu Zagreb s 24 bakropisna lista. Kao prijatelj sina Ivane Brliž-Mažuranić dolazi u kontakt s spisateljicom. Tijekom 1922. Kirin radi na ilustriranju engleskog izdanja priča Ivane Brlić-Mažuranić Priče iz davnina. Englesko izdanje Priča iz davnina izlazi iz tiska u Londonu 1924., a treće hrvatsko izdanje u Zagrebu 1926. Definitivno treće hrvatsko izdanje Priča iz davnina doživljava svoj uspjeh. 1923. godine Kirin pokreće časopis Grafička revija koji je neprekidno izlazio u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu sve do 1940. godine. O tisućoj obljetnici Hrvatskog kraljevstva od slobodnog i kraljevskog grada Zagreba dobiva narudžbu grefičke mape Zagreb. Grafički oblikuje Zbornik kralja tomislava, a uredništvo Matice hrvatske poziva ga da oblikuje poseban Zbornik Matice hrvatske posvećen 1000- godišnjici Hrvatskog kraljevstva. U Zagrebu bilježi promjene, a često na osnovu starih fotografija crtački i slikarski rekonstruira arhitektonske dijelove kojih više nije bilo. Nakana mu je bila perom i kistom snimiti povijesni biskupski Kaptol i svjetovni Grič i tako pred navalom nove i bezobzirne regulacije za naraštaje sačuva sliku zagreba kako je nekada izgledao. 1927. ilustrira Čitanku o zdravlju na stihove Ivane Brlić Mažuranić koja je izašla u nakladi Higijenskg zavoda. Bila je to prva slikovnica objavljena u Zagrebu s ilustracijama jednog hrvatskog autora. Grafičku uređuje knjigu austrijskog teoretičara Josefa Strzygowskog Starohrvatska umjetnost. Vladimir Kirin: Dolac, 1938. Godine 1928. imenovan je umjetničkim urednikom Hrvatske revije i Kola, dvaju mjesečnika Matice Hrvatske. Također je izabran, nakon natječaja, za ravnatelja Zaklade tiskare Narodnih novina gdje ostaje sve do 1940. godine. Odmah po stupanju na dužnost kupuje novi stroj za izradu litografija fotomehaničkim putem Hausleiterovim postupkom, te se pobrinuo za modernizaciju knjigotiskarstva. Sam je izradio nacrt novog tipa slova, te je proširio nakladnički program i unapredio hrvatski tiskarski zavod. U ljeto 1929. boravi u Istri i crta, na Hvaru gradi kuću na osnovu vlastitih nacrta. U Londonu je u proljeće priređena velika izložba jugoslavenskog kiparstva i slikarstva na kojoj je i Kirin izlagao. na toj izložbi je bio izložen trogirski motiv. U Beogradu učestvuje na izložbi s četiri litografije iz mapa Split, Trogir i Zagreb U povodu 500. obljetnice početka izgradnje šibenske katedrale, 1931., u Hrvatskoj reviji je objavljen članak Ljube Karamana s pet reprodukcija Kirinovih crteža. Ljeti 1933. na poziv Milutina Cihlara Nehajeva odlazi u Senj gdje crta i slika Uskočku ulicu, Nehaj kulu i druge znamenitosti Senja. Potom obilazi manje gradove Hrvatskog primorja: Vrbnik, Zrinski grad u Kraljevici, rapske zvonike, Zrinskog ulicu u Bakru te je litografirana i objavljena tek 1943. godine u nakladi Hrvatskog izdavačkog bibliografskog zavoda. Mapa sadržava 24 lista s motivima koji prikazuju, osim već spomenutih i Bribir, Bašku, Grižane, Krk, Omišalj i Novi,a predgovor je napisao Đuro Szabo. 1934. učestvuje na Prvoj izložbi zagrebačkih umjetnika. Izlaže crteže s motivima iz Hrvatskog primorja 1936. godine je poslao nekoliko svojih rješenja na pariški salon lijepe knjige u Petit Palaisu, a najveći uspjeh je postigao s Pričama iz davnina. Nakon pariškog salona uslijedila je izložba u Rimu – Vatikan koja je prezentirala onodobne radove iz „tiska“. Na izložbi Pola vijeka hrvatske umjetnosti zastupljen je sa jednim svojim radom – uljanom slikom Dolac. U siječnju 1941. dobiva zadatak, a na poziv Mate Ujevića, opremanje Hrvatske enciklopedije. Načinio je nacrt za naslovnicu i za hrbat. Vladimir Kirin: Nacrt za hrbat Hrvatske enciklopedije, 1941. Uspostavom NDH mijenja se Kirinov položaj u tiskari. Kirin biva poslan kao cenzor pošte u Suboticu. No zbog svoje stručnosti i iskustva u tiskarskim poslovima, izvanrednih organizacijskih sposobnosti i ugleda koji je imao u zagrebačkom kulturnom krugu nova ga vlast imenuje nadstojnikom umjetničkog odsjeka vlade NDH. Dodijeljen mu je zahtjevan posao u pripremi nastupa hrvatskih umjetnika na Venecijanskom bienalu u ljeto 1942. godine. Uz pomoć Ive Šrepela i Ljube Babića odabire umjetnička djela za tu izložbu. Uz bistu Ante Pavelića koju je uradio Antun Augustinčić, izbornički trojac odabire i djela Joze Kljakovića i Ivana Meštrovića. U siječnju 1943. postaje posebni vladin povjerenik za pripremu velikih izložbi hrvatske moderne umjetnosti u „kulturnim središtima Reicha“. Prvu izložbu je organizirao u berlinskoj Pruskoj akademiji umjetnosti već krajem siječnja, drugu u bečkom Umjetničkom paviljonu u travnju, a posljednja treća u Slovačkom muzeju u Bratislavi. Bečka Albertina je otkupila osam Kirinovih litografija za 100 Reichsmaraka za svaku. Vladimir Kirin: 1000 kuna iz 1943., desno uvečan avers s inicijalima V.K. U Jesen 1943. postaje redovitim profesorom Akademije likovnih umjetnosti u Zagrebu iz predmeta Primijenjeno crtanje i perspektiva. Istodobno izlaže na Trećoj izložbi hrvatskih umjetnika u Umjetničkom paviljonu. Izložio je dva ulja s pariškim motivima i Portret Vladimira Becića. Na Četvrtoj izložbi hrvatskih umjetnika Nezavisne Države Hrvatske izlaže Mrtvu prirodu. Tijekom ratnih godina dizajnirao je drugu i treću seriju novca Nezavisne države Hrvatske, a Hrvatsko numizmatičko društvo danas čuva skicu za nacrt zadnje novčanice najvećeg apoena. Na novčanicama iz 1943. godine javljaju se prvi put kod Kirina folklorni motivi. U povodu zagrebačke filatelističke izložbe 12. rujna 1943. puštena je u promet peigodna poštanska marka s reprodukcijom Kirinova ulja Dolac s pretiskom „Hrvatsko more – 8. IX. 1943.“ Poslije rata Kirin dobiva otkaz na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, što je bila posljedica Tiljkovog suda časti.[1] U svom ateljeu radi na ilustraciji Cervantesova Don Quijotea i to u ulju, a knjiga izlazi u nakladi zagrebačke Prosvjete s 16 reprodikcija u boji s predgovorom Mate Ujevića. Tijekom 1950. godine, a u prigodi pedesete obljetnice utemeljenja Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, slika za samostan na Kaptolu Prikazanje Bogorodice sv. Franji, a za samostan na Trsatu pet velikih uljanih slika na temu Gospe Trsatske i čudotvornog prijenosa svete kućice iz Nazareta . Slike su na Trsat postavljene 1953. godine u crkvi posvećenoj Gospi od Milosti. U ljeto 1953. vraća se crtanju i dalmatinskim motivima, te 1954. objavljuje litografsku mapu Zadar s predgovorom Vjekoslava Maštrovića Sredinom pedesetih godina dvadesetog stoljeća intezivno surađuje s izdavačkom kućom Naklada Naša djeca i tiskarskim zavodom „Ognjen Prica“. Publicirao je pet albuma reprodukcija Narodne nošnje i plesovi Jugoslavije i dva albuma razglednica. U Nakladi „Color“ izlazi nekoliko edukativnih slikovnica o voću, povrću, cvijeću i životinjama s tekstovima Zlate Kolarić-Kišur. Zatim radi crteže za knjigu Slavka Kolara „Petrica Kerempuh“. Najzahtjevniji višegodišnji rad je bio ilustriranje prizora za Andresenove priče I. i II. 1959. Za pjesmaricu Milana Sachsa Miško među životinjama naslikao je 21. ilustraciju. U Samoborskom muzeju 1956. godine je održana samostalna izložba Vladimira Kirina. Izložio je slike sa samoborskim motivima. Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812.), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Jakob Ludwig Karl Grimm rodio se 1795., a Wilhem Karl Grimm 1805., u Hanauu kod Frankfurta. Obrazovali su se u Friedrichs Gymnasium u Kasselu, a zatim su obojica studirali pravo na Sveučilištu Marburg. Od 1837. do 1841. braća Grimm su se pridružila petorici kolega profesora na Sveučilištu u Göttingenu. Ta je skupina postala poznata kao Die Göttinger Sieben (Göttingenska sedmorka). Bunili su se protiv kralja Ernesta Augusta I. od Hanovera, kojeg su optuživali da krši ustav te države. Zato ih je kralj sve istjerao sa sveučilišta. Wilhelm je umro 1859., a njegov stariji brat Jakob 1863. Pokopani su na groblju St Matthäus Kirchhof u Schönebergu, četvrti Berlina. Kasnija izdanja Osim izvornih njemačkih djela, mnoge su izvorne francuske priče ušle u zbirku braće Grimm jer ih je ispričao hugenotski pripovjedač koji je braći bio jedan od glavnih izvora. Današnja izdanja njihovih bajka uglavnom su temeljito pročišćene i zašećerene verzije za djecu; naime, izvorne narodne priče koje su braća skupila nekad se nisu smatrale dječjim pričama. vještice, zlodusi, trolovi i vukovi šuljaju se mračnim šumama oko drevnih sela braće Grimm, kao i kroz podsvijest izoliranih njemačkih gradova-država tog doba. Suvremena analiza Suvremena psihologija i antropologija tvrde da bajke koje se na Zapadu pričaju djeci prije spavanja zapravo predočavaju duševnu tjeskobu, strah od napuštanja, roditeljsko nasilje i/ili spolno sazrijevanje. Dječji psiholog Bruno Bettelheim u knjizi Korištenje očaravanja tvrdi da su izvorne bajke braće Grimm zapravo frojdovski mitovi. Jezikoslovlje Na samom početku 19. stoljeća, u vrijeme kad su živjela braća Grimm, Sveto Rimsko Carstvo je upravo propalo, a Njemačka kakvu znamo danas nije još postojala, nego se sastojala od stotina kneževina i malih ili srednje velikih država. Glavni čimbenik koji je ujedinio njemački narod tog doba bio je zajednički jezik. Svojim su djelima i životom braća Grimm htjeli pomoći da se stvori njemački identitet. Javnost izvan Njemačke uglavnom ne zna da su braća Grimm sastavila njemački rječnik Deutsches Wörterbuch. To je bio prvi veliki korak u stvaranju standardnog `modernog` njemačkog jezika još od Lutherova prijevoda Biblije s latinskog na njemački. Taj vrlo opsežan rječnik (33 sveska, teži 84 kg) još se smatra autoritetom za njemačku etimologiju. Smatra se da je brat Jakob iznio Grimmov zakon, germansku glasovnu promjenu koju je prvi primijetio danski filolog Rasmus Kristian Rask. Grimmov je zakon bio prvo otkriće neke važne sustavne glasovne promjene. Snežana i sedam patuljaka Pepeljuga Ivica i Marica Crvenkapa Hrabri krojač Toma palčić Ramplstilskin ili Cvilidreta Zlatna guska Zlatokosa Kralj žaba Ivica i Marica Stočiću, postavi se Bratac i sestrica Vila Perka Tri brata Uspavana lepotica (Trnova Ružica)

Fototipsko izdanje pripremljeno prema originalu (1910) čiji je vlasnik g.Jovan B. Mirkuš sa Cetinja. Broširano, 44 stranice, 14x21 cm, bez godine izdanja, izdavač Mitropolija crnogorsko-primorska- Cetinjski manastir. Retko izdanje, poseduje ga samo Biblioteka Srpske Patrijaršije, Beograd. U knjizi se posle tekstualnog dela (koji u celosti prenosim) nalaze fotografije 34 pripadnika vladarske dinastije: sl. 1 - Mitropolit DANILO, Gospodar Crne Gore (1697-1735) sl. 2 - Mitropolit SAVA, Gospodar Crne Gore (1735-1782) sl. 3 - Mitropolit VASILIJE, Gospodar Crne Gore (1750-1766) sl. 4 - Mitropolit PETAR I SVETI, Gospodar Crne Gore (1782-1830) sl. 5 - Mitropolit PETAR II, Gospodar Crne Gore (1830-1851) sl. 6 - DANILO I, Knjaz i Gospodar Crne Gore (1851-1860) sl. 7 - DARINKA, Knjaginja crnogorska († 1892) sl. 8 - OLGA DANILOVA, Knjaginjica crnogorska († 1896) sl. 9 - Velika vojvotkinja STANE († 1895) i Veliki vojvoda MIRKO († 1867) sl. 10 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo NIKOLA I, Knjaz i Gospodar Crne Gore sl. 11 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo MILENA, Knjaginja crnogorska sl. 12 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo KNjAZ DANILO, Našljednik prijestola crnogorskog sl. 13 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo KNjAGINjA MILICA, Prestolonašljednikovica sl. 14 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ MIRKO, Veliki vojvoda Grahovca i Zete sl. 15 - Njeno Visočanstvo Knjaginja NATALIJA sl. 16 - Njihove Svjetlosti Knjaz MIHAIL i Knjaz PAVLE, Veliki vojvoda Raški sl. 17 - Njihove Svjetlosti Knjaz STANISLAV († 1907) i Knjaz STEVAN († 1908) sl. 18 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ PETAR, Veliki vojvoda Zahumski sl. 19 - Njihova Visočanstva Knjaginjice crnogorske KSENIJA i VJERA sl. 20 - Njeno Visočanstvo MARIJA, Knjaginjica crnogorska († 1885) sl. 21 - Njegovo Veličanstvo PETAR I, Kralj Srbije sl. 22 - Njeno Visočanstvo ZORKA, Knjaginja Karađorđević († 1890) sl. 23 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaz ALEKSANDAR, Našljednik prijestola Srbije, Knjaz ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ i Knjaginjica JELENA KARAĐORĐEVIĆ sl. 24 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo PETAR NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz Rusije sl. 25 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo MILICA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 26 - Njihova Imperatorska Visočanstva Knjaginjica MARINA, Knjaginjica NADEŽDA i Knjaz ROMAN sl. 27 - Njegovo Veličanstvo VIKTOR EMANUEL III, Kralj Italije sl. 28 - Njeno Veličanstvo JELENA NIKOLAJEVNA, Kraljica Italije sl. 29 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaginjica JOLANDA, Knjaginjica JOVANA, Knjaginjica MAFALDA i Knjaz UMBERTO OD PJEMONTA, Našljednik prijestola Italije sl. 30 - Njegovo Visočanstvo Knjaz FRANC JOSIF BATENBERG sl. 31 - Njeno Visočanstvo ANA NIKOLAJEVNA, Knjaginja Batenberg sl. 32 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo NIKOLAJ NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz ruski sl. 33 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo ANASTASIJA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 34 - Njihova Imperatorska Visočanstva JELENA GEORGIJEVNA, Knjaginjica Romanovska, Hercoginja Lajhtenberška i SERGIJE, Knjaz Romanovski, Hercog Lajhtenberški Династија Петровић-Његош Што утече испод сабље турске, Што на вјеру праву не похули, Што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине, Да гинемо и крв проливамо, Да јуначки аманет чувамо, - Дивно име и свету слободу! - П. П. Њ. Као што су скоро све угледније породице црногорске током времена досељене у Црну Гору из другијех српскијех земаља, тако је досељена и породица Петровића Његоша, и то, према предању које се у тој породици чува, из Босне, из мјеста Зјенице. То се њихово досељење односи добу владавине Ивана Црнојевића (1471-1490.). По досељењу они се настанише на Његушима у Катунској нахији. О поријеклу и животу ове породице прије њихова досељења у Црну Гору ми врло мало што знамо, осим што нам предање казује, да су за неко кратко вријеме прије досељења боравили у Требињу, а затијем у Његошу планини, у мјесту Церовици. Ипак, судећи по једном потпису владике Данила, гдје се он назива `Војводић српске земље`, можемо с правом закључивати, да је то била једна од старих угледнијих властелинских српских породица, која је, као и многе друге, због прилика које настадоше у Босни, пошто је Турци заузеше, напустила своје старо сједиште. Три до четири нараштаја прошла су, може бити, док се је у тој породици родио Петар, по којему се и назваше Петровићи. Унук овога Петра, а отац владике Данила, Шћепан, био је кнез Његушки, а осим тога често је изашиљан био по народним пословима код Патријарха у Пећ и тако је народне ствари заступао, да је због тога, као и због своје правичности и одлучности стекао велик глас и поштовање у народу. Шћепан је, поред друге дјеце, имао сина Николу (доцније владику Данила), који се је као младић васпитавао и учио у цетињском манастиру, али пошто Сулејман-паша скадарски разруши овај манастир, 1692. године, Никола се опет поврати кући својих родитеља. Крај XVII. вијека био је у опште најкритичнији тренутак у историји Црне Горе. С потоњијем каменом манастира Ивана Црнојевића порушен је и потоњи основ оне Црне Горе, коју Црнојевићи засновали бјеху. Изгледало је, да ће слобода црногорска за навијек да угасне, али добри геније Црне Горе показао је Црногорцима пут, којим треба да иду к спасењу. Крајем године 1696. Црногорци се скупе на сабор, да бирају себи Господара и владику, и Провиђење је хтјело, те је њихов избор пао на Николу (Данила) Петровића Његоша. Тај избор био је сретан и Богом благословен. Та породица, која се је одликовала најљепшим људским врлинама: бистрином ума, силом вазда к добру упућене воље, личном храброшћу, мудрошћу и вјештином војничком, живом свијешћу о народним потребама и идеалима, бистрим погледом на вријеме у којему живе, радњом која ствара и иде даље од онога што затече; породица задахнута силним патриотизмом и обдарена најљепшим даром поезије и најдивнијим цртама тјелесне љепоте, - та породица дала је Црној Гори до данас седам владалаца, којима она дугује благодарност за све што има. Пет од овијех владалаца били су у исто доба и црквени поглавари - митрополити, али не треба отуда закључивати, да су Господари из дома Петровића Његоша били Господари зато, што су у исто доба били и митрополити. Они су бивали владаоци прије, него што су узимали на себе то високо црквено достојанство, у којем је била сједињена власт црквеног и државног поглавара. Тако н. пр. владика Данило био је три године од народа изабрани Господар, па је тек послије тога времена примио митрополитско достојанство. Између 1830. и 1833. владика Раде називао се је: `Божјом милошћу, ја ђакон Петар II. Петровић-Његош, Господар Црногорски`, па је тек доцније постао митрополит. Осим тога, они се нијесу ни носили, изузевши св. Петра Цетињског, као црквени поглавари, већ су носили народно руво и оружје. Па и св. Петар у доба рата носио је народне хаљине и оружје. По хронолошком реду они су слиједили овако: МИТРОПОЛИТ (владика) ДАНИЛО, родио се на Његушима. Владао је од 1697-1735. Посветио га је српски патријарх Арсеније III. Чарнојевић. 1701. ударио је при Орловом Кршу на Цетињу основ данашњем цетињском манастиру. У Зети, у селу Српској, приликом освећења цркве, ухвате га Турци и осуде на смрт, али га Црногорци откупе за 3000 дуката. На Царевом Лазу 1712. потукао је велику турску војску, којом је приликом и сам допао рана. Тако утврди земљу с поља, пошто ју је предходно изнутра оснажио, истријебивши из ње потурчењаке, преко којих су се у Црну Гору почели увлачити страни елементи. Ћуприлић паша навали на Црну Гору 1714. са многобројном војском, и попали је до Цетиња, откуда се врати, немогавши је покорити. Владика Данило крену се у Русију за помоћ и утврди са руским царем Петром Великим везе покровитељства и братства, у чему су га шљедовали сви доцнији Господари Црне Горе. Ушљед добрих односа са Млетачком Републиком добио је духовно покровитељство над Боком, која је тада била под млетачком влашћу. Одржавање реда у земљи повјерио је неколицини главара. МИТРОПОЛИТ САВA (1735-1782.). Завладичио га је српски патријарх из Пећи. - 1736. помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење Хришћана на истоку. По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца: МИТРОПОЛИТА ВАСИЛИЈА, којега је завладичио пећски патријарх и дао му назив: `Митрополит црногорски, скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи.` Једном приликом, кад је у Пећи био сабор српских архијереја, добио је од пећског патријарха писмени позив, у којем га патријарх назива: `Митрополитом од принципата Црне Горе`. Митрополити Сава и Василије заједно су владали од 1750-1766., које године Василије умре у Петрограду, гдје је и сахрањен. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР I. (Свети Петар Цетињски), владао је од 1782-1830. Завладичио се у Карловцима 1784., одакле је пошао у Русију. При повратку из Петрограда у домовину, изговорио је знамените ријечи: `ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена` - што су узели за основицу своје политике сви доцнији Господари црногорски. 1787. помагао је Русију и Аустрију у рату са Турском, који није био повољан ни за савезнике, ни за Црну Гору. Два пут је јуначки сузбио турску војску под Махмут-Пашом. Послије другог напада, у којему је погинуо сам Махмут-Паша, Брда су за вазда сједињена са Црном Гором. Јакога је удјела имао са својим Црногорцима и Бокељима у ратним догађајима, који су били судбоносни за Боку и Дубровник. Црногорци су се и Бокељи тада борили заједно са Русима противу Француза. Под његовом владавином присаједињена је Црној Гори Морача, а Бока, која је два пут долазила под његову власт, предана је Аустрији 1814. Обдржавао је сталне везе са Карађорђем за вријеме првог устанка и с њим је склопио савез за ослобођење потлаченог Српства, те је у ту сврху водио знатне борбе са Турцима. Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798., који је проширила Народна Скупштина на Цетињу 1803. Њиме је установљен суд, који се звао `кулук`. Што је Немањићима Св. Сава, то је Петровићима Св. Петар, који је био неустрашиви народни вођа и учитељ, благе природе, а силна ауторитета, којем се покоравао и најопорији горштак. Због његовога богоугодног живота народ га је прозвао, још за живота, светим. Представио се на Цетињу 18. октобра 1830. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР II. (Владика Раде, синовац Петра I.). Васпитач му је био чувени српски пјесник Симо Милутиновић-Сарајлија. Посвећен је за архијереја у Петрограду 1833 , пошто је већ три године као ђакон био Господар Црне Горе. Установио је Сенат. као највишу судску власт, у којем су била заступљена сва племена. Завео је тјелесну гарду (перјанике). Под њим се почео наплаћивати порез. Отворио је прву штампарију послије чувене ободске штампарије (1493. за вријеме владе Ивана Црнојевића). Веће је сукобе имао са Турском због Подгорице, Дробњака и Грахова, гдје је погинуло десет његових рођака Петровића. С Аустријом је уредио пограничне спорове. Он је један од првих српских пјесника. У своме најбољем пјесничком дјелу `Горском Вијенцу`, који је преведен на више европских језика, опјевао је истребљење потурчењака из Црне Горе под својим претком владиком Данилом. Умро је 1851. Сахрањен је по својој жељи у црквици на врху Ловћена изнад Цетиња, КЊАЗ ДАНИЛО I. По жељи народној и пристанку цара руског Николе I. прогласио се у Петрограду за Књаза, и тијем је коначно у Црној Гори свјетовна власт отцијепљена од духовне. Турска се побојала да ће тијем сувише порасти Црној Гори углед, те посла на њу 1852. велику војску под Омер-Пашом. Брат Књаза Данила, Велики Војвода Мирко, отац данашњега Господара Црне Горе, предводио је борбу. Пошто се није могао одржати, склонио се у Острошки Манастир, гдје је са 30 Црногораца девет дана одољевао огромној непријатељској сили, док му није стигла помоћ од Књаза Данила. Дани одбране у Острошкоме Манастиру сачињавају једну од највеличанственијих црногорских ратних епопеја. Борба се завршила 1853. г. када је Турска на интервенцију Великих Сила признала ново стање у Црној Гори. 1858. Турска опет посла велику војску, коју у славној битци на Граховцу на Спасов-дан Црногорци потпуно потукоше под вођством Великог Војводе Мирка. По тада је једна међународна комисија регулисала границе између Црне Горе и Турске. Књаз Данило био је у управи одважан, племенске је свађе и освете искоријенио и ауторитет државне власти високо уздигао. Био је гвоздене воље, јака карактера, неустрашив у остваривању народних идеала и државне мисли. Његово силно родољубље и сјајни ум, потпомаган у извођењу државних задатака несавладљивом личном храброшћу, положили су темељ новој Црној Гори и пред свијетом је у угледу подигли на степен заточника балканске слободе. У напону снаге свршио је трагичном смрћу од атентата, који је, као пошљедица политичких мотива, на њега извршен у Котору 1. августа 1860. На упражњени пријесто послије њега дошао је његов синовац: КЊАЗ НИКОЛА I. који се васпитавао у Паризу, примивши владу у 19. години живота. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, Великог Војводе Мирка. 1862. повео је због ослобођења Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, али се свршио часним миром. 1868. млади Књаз Никола путовао је први пут у Русију, и том приликом је са царем Александром II. још више развио везе, које су са Русијом били утврдили његови преци. По повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску, која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе. 1876. у заједници са Србијом, са којом је Књаз Никола још под владом Књаза Михаила склопио савез, Црна Гора је објавила Турској рат за уједињење и ослобођење српскога народа. Црногорско се оружје прославило у побједама на Вучјем-Долу, Фундини и Никшићу, па пошто је и Русија ушла у рат, Црна Гора заузе Билећ, Бар, Улцињ и Подгорицу. Глас о побједама црногорским би разнесен широм свијета. Пјесници их опјеваше, а Црногорци дадоше Књазу Николи назив: `Цар Јунака`. Црна Гора је изашла из рата проширена и добила излаз на море. Тада су јој признале независност и оне Велике Силе, које јој то до тада формално не признаваху. По рату настало је дуго доба мира, које је Књаз Никола умио искористити, да своју Црну Гору и мудром управом и мирним радом уздигне на степен, на који су је подигле храбре мишице њених синова у славним ратним побједама. Радио је у свијема правцима културнога развића. Подизао је школе, градио путеве, отварао нове вароши, издавао корисне законе, сређивао државну управу завођењем министарстава и подстицао привредни и трговински полет и општу радиност. Али највећа му је брига била војска, коју је, помоћу братске Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и од ње учинио праву народну узданицу. Својим везама сродства са страним дворовима прибавио је Црној Гори још веће поштовање и појачао у великој мјери њен углед. Тешки и дуготрајни рад на народном и државном добру олакшале су му јака воља и жица поезије, која га је учинила популарним српским пјесником. Књаз Никола је творац модерне Црне Горе, која је дјело његове управе и заједничких трудова његових и његовога храброг народа, којем је посветио сав свој живот. Руковођен идејом општега напретка, дао је земљи из слободне воље 6. децембра 1905. Устав, кад му га нико од његових поданика није тражио. Благодарећи аукторитету Књаза Николе, Црногорско је море, приликом пошљедње јевропске кризе због анексије Босне и Херцеговине, ослобођено ограничења наметнутих Берлинским Конгресом, што је не мала добит за културни и привредни развој Црне Горе. Унаприједивши Црну Гору у свијема правцима цивилизаторскога рада, Књаз Никола дочекао је, да ове године може заједно са својим народом, пун поноса и поуздања за будућност, бацити поглед на плодове свога педесетогодишњег владања и дјелања. У свијема својим напорима за опште добро, за све вријеме владавине, имао је помагача, савјетника, сапатника и анђела хранитеља у сапутници свога животаКЊАГИЊИ МИЛЕНИ, жени и владарци ријетких врлина, која га је обдарила прекрасним породом. Књагињу Милену због њене доброте и због племенитости њенога срца народ црногорски прозвао је `народном мајком`.