ABADAZAD 1-2 Žanrovi: Knjige za decu Izdavač: Beli put, Beograd Pismo: latinica Povez: meki Format: 125x250 Godina izdanja: 2007 Ilustovano. Stanje kao na slici. Odlično očuvane. Nove!! ABADAZAD 1-2: 1. ABADAZAD - Put do nezamislivog 2. ABADAZAD - Kradljivac snova Abadazad je serijal koji je delom roman, delom strip – i pred čitaoce svih uzrasta donosi potpuno novi i originalan pristup pričanju priča. Kejt i njen brat, Meti, odrastaju u velikom gradu i život im nije nimalo lak. Zbog toga oni vole da čitaju ABADAZAD, serijal knjiga napisanih pre više od sto godina. A onda počinje da se dešava gomila misterioznih stvari...

1. BROJALICE - DRAGAN LUKIĆ 2. DAROVI SUNCA I ZEMLJE - DUŠAN DJUKIĆ 3. KAPETAN I LULA - BRANA CRNČEVIĆ 4. LETEĆI ODRED - KOSTA STEPANOVIĆ 5. PISCI I NJIHOVA DELA - MILIJA STANIĆ

Starinski kalendar i termometar 2 u 1. Kalendar se nalazi na koznom kaisu a u donjem delu je termometar okruglog oblika i koji je ispravan, ukupna duzina kalendara sa termometrom je 55 cm , precnik termometra je 7 cm, doneto iz Nemacke.

U dobrom stanju! Sava Babić (Palić, 27. januar 1934 — Beograd, 24. novembar 2012) bio je pisac, pesnik, prevodilac i profesor.[1] Sava Babić dolaѕi u Beograd 1993. godine prelazi na Filološki fakultet, gde formira Katedru za hungarologiju, koja počinje s radom 1994-95 školske godine.[2]. Preveo je na srpski jezik dela mađarskih pisaca u koje spadaju Šandor Petefi, Ištvan Erkenj, Mikloš Hubaj, Đula Ilješ, Tibor Deri, Đula Krudi, Ištvan Erši, Šandor Vereš, Adam Bodor, Lajoš Sabo, Oto Tolnaj, Peter Esterhazi, Bela Hamvaš, Imre Madač i Šandor Maraj.

Nekorišćena knjiga, odlično očuvana, unutrašnjost netaknuta, uključujući i slagalicu `Nikola Tesla` (slika 2), koja je u zaštitnoj futroli nedostaju 2 od ukupno 10 stikera (slika 3), ogrebotina nu donjem delu zadnjih korica (slika 1). Opasnost od struje, šta treba da znaš i da izbegavaš, Humanitarna organizacija Dečije srce, Beogradska poslovna mreža, EPS, Beograd, 2006, meki povez sa preklopom, 20 stranica + slagalica + stikeri, 250g. Izuzetno zanimljiva intearktivna knjiga (bojanka (slika 3) + lepljenje stikera+ slaganje slagalice) za manju decu sa idejom da se upute u opasnosti koje im prete od električne struje.

Tragom mrtve princeze 1-2, Kenize Mourad tvrd povez Znanje Zagreb 1989 Kenize Murad, unuka turskog sultana Murata, rođena je u Parizu i piše na francuskom. Svetsku slavu postigla je, krajem osamdesetih, upravo ovim romanom. Priču o svojoj majci, turskoj princezi Selmi, autorka je zasnovala na istinitoj priči, a protkala ju je ljubavlju i nežnošću, obojivši istorijske činjenice ljudskom toplinom. Kroz život sultanove porodice u izgnanstvu, u ovoj knjizi opisan je način života i običaji u Libanu, a zatim u Indiji, gde princeza Selma dospeva nakon udaje za indijskog radžu. U poslednjem delu knjige prikazan je i Pariz, u atmosferi neizvesnosti pred Drugi svetski rat. Ovo je priča o mojoj majci, princezi Selmi, rođenoj u jednoj palati u Istanbulu… Retko se desi da jedna knjiga spoji srce i istoriju na jedan tako intiman način. Takav je slučaj s priočm princeze Selme, najromanesknijom od svih priča. Ovaj roman je pun nežnosti; čita se u jednom dahu, i otkriva nam daleke predele tokom izuzetno važnog perioda istorije Otomanskog carstva.biblioteka Hit, 2 knjige, tvrd povez,zaštitni omot, latinica, 331 + 384 strane ,

Potpuno nova knjiga, bez posvete. Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Бранко В. Радичевић (Чачак, 14. мај 1925 — Београд, 11. јануар 2001) био је српски књижевник и новинар.[1] Писао је поезију, романе, приповетке, сценарија и књижевност за децу. Живот и стваралаштво Потиче из грађанске породице, од оца Велимира и мајке Косаре, рођ. Миликић. У раној младости, током Другог светског рата, још као шеснаестогодишњак, био је партизански курир Ратка Митровића. Одведен је у логор у Смедеревској Паланци, где се тешко разболео, једва преживео, и тек онда наставио школовање у чачанској Гимназији.[2] После рата, једно време је живео у Сарајеву, где почињу његови стваралачки дани. Сели се у Београд, где завршава Правни факултет.[3] Упоредо с студирањем, ради као новинар за Дугу и као сарадник у многим листовима и часописима. Као уредник едиција „Жар птица“, више година ради у Борби.[2] Био је и председник издавачке куће Српска књижевна задруга из Београда.[1] Покренуо је културне манифестације: Дисово пролеће у Чачку и Драгачевски сабор трубача у Гучи.[2] Стваралаштво му садржи и преко сто наслова песама, приповедака, романа и књига за децу. Истраживао је и споменике- „крајпуташе“, (крајпуташи- његова реч), направио је и две монографије о сеоским споменицима - крајпуташима. Био је и велики истраживач и познавалац српског језика. Дела Најпознатија дела су му: „Песме о мајци“, „Прича о животињама“, „Са Овчара и Каблара“, „Војничке песме“, „Поноћни свирачи“, „Сељаци“ и „Антологија српског песништва“.[4] Активан је у књижевном и друштвеном животу до пред крај свога живота. Велики успех стиче и његово последње дело „Сујеверице“. Добитник је Вукове и Седмојулске награде.[5] Песме Сутонски дани, 1945. Песме, 1949. Лирика, 1951. Земља, 1954. Вечита пешадија, 1956. Три чокота стихова а о вину ни речи, 1961. Божја крчма, 1965. Са Овчара и Каблара, 1970. Сељачка поема, 1971. Изабране песме, 1971. Похвалице и покудице, 1974. Земљосанке, 1978. Текла река Лепеница, 1979. Вита јела, зелен бор, 1986. Кадионик, 1990. Романи Бела жена, 1955. Изгубљени град, 1957. Четврта ноћ, 1957. Поноћни свирачи, 1959. Ноћ тела, 1963. Грубићи и нежнићи, 1968. Сељаци, 1971. Ћорава посла, 1972. Сведок, 1977. Празнина, 1992. Књиге приповедака Љубав и смрт, 1982. Горка грла, 1986. Такав је живот, 1989. Будућност, 1991. Књиге за децу Приче о дечацима, 1952. Дух ливада (приче), 1954. Учени мачак (новела), 1957. Посластичарница код веселог чаробњака, 1950. Чудотворно око (приче и бајке), 1964. Бајка о шаљивчини и друге приче, 1967. Бајке о гуслама, 1967. Гвозден човек и друге приче, 1967. Ђаволије и друге приче, 1967. Песме о мајци, 1979. Деветаци, 1976. Скитница или песме и приче за децу, 1988. Приче о животињама, 1990. Како је Јошика отишао на небо, приче из циганског живота, 1992.

Autor - osoba Radović, Dušan, 1922-1984 = Radović, Dušan, 1922-1984 Naslov Ponedeljak : pesme / Dušan Radović Vrsta građe poezija Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod : Narodna knjiga, 1983 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 108 str. ; 21 cm Zbirka Poezija i proza za decu : u četiri knjige ; 1 (Plast. s omotom) Napomene Tiraž 10.000. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963–1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG10 (N)

ROBERT TAKARIČ JEDNOM JE LETO MOJA LJUBICE Tvrdi povez Izdavač Bookland Роберт Такарич (1968) је истакнути српски писац за децу. Роберт Такарич живи у Зрењанину и у Сенти. Ради као професор и педагог драме. [1] Дела Романи Једно је лето, Љубице (2011) Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве (2012) Дневник прве љубави (2013) Ударио ме пубертет у главу (2016) Девојчице су обично више (2017) Приче Идемо по Ољу у Зелену земљу на Зеленом мору (2003) Девојчице су јачи пол (2007) Девојчице узвраћају ударац (2008) Мењам пубертет за било шта! Повољно! (2009) Пола девојчица, пола птица певачица 100% добра девојчица (2009) Најбоље године (2009) Шест и по најгорих мувања од постанка света (2010) Татина принцеза (2014) Сестрице (2014) Недостајеш (2015) Наша школа је купила диносауруса (2016) Драме Недељом срчемо супу (2003) У потрази за коњском срећом (2003) Мона Лиза је била лепша (2004) Ауу, сестро, и ми се играмо позоришта (2007) Сликовнице Школица за змајеве (2011) Школица за виле (2011) Школица за витезове (2011) Школица за сирене (2011) Школица за пирате (2011) Школица за принцезе (2011) Школица за суперхероје (2013) Школица за диносаурусе (2013) Два пријатеља на фарми (2014) Два пријатеља & откриће Америке (2014) Два пријатеља & 7 светских чуда (2014) Два пријатеља у зоолошком врту (2014) Два пријатеља уче бонтон (2014) Два пријатеља и велики светски проналасци (2014) Два пријатеља на древним олимпијским играма (2014) Два пријатеља постају детективи (2014) Два пријатеља у потрази за Мона Лизом (2014) Популарна наука Траже се паметни детективи за откривање историје (2013) Траже се паметни детективи за откривање историје. 2, Средњи век (2015) Траже се паметни детективи за откривање историје Војводине (2015) Паметна књига о школском позоришту (2011) Награде Мали принц (2010) за најбољи дечји роман у Југославији за дело Мењам пубертет за било шта! Повољно! Невен (2014) за најбољу књигу из популарне науке за децу за дело Тражи се паметни детектив за откривање историје Доситејево перо за дело Шест и по најгорих мувања од постанка света

Entoni Horovic Dečaci iz Paun BlanaTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaO autoruEntoni Horovic (engl. Anthony Horowitz; Stenmor, Ujedinjeno Kraljevstvo, 5. april 1955) jedan je od najpopularnijih dečjih pisaca, čije se knjige prodaju u mnogim zemljama širom sveta.Britanski ministar kulture nazvao je gospodina Horovica „ne tako tajnim oružjem kako bi se dečaci motivisali da čitaju“.[1] Napisao je preko pedeset knjiga, a takođe je adaptirao i mnogobrojne serije o Herkulu Poapou koje su bazirane na romanima Agate Kristi.[2] Ovaj svestrani pisac iz severnog dela Londona svoje romane objavljuje još od svoje dvadeset treće godine, mada njegova prava popularnost nastupa tek pošto pisac zalazi u četrdesete, i to zahvaljujući pojavi Aleksa Rajdera – dečaka špijuna. Romani iz serije o Aleksu Rajderu su redovno na vrhu top listi „Njurojk Tajmsa“, a prodati su u preko dvanaest miliona primeraka širom sveta. Dela gospodina Horovica prevedena su na više od dvadeset i osam jezika. On je jedan od najsvestranijih umetnika Velike Britanije, s obzirom na broj žanrova u kojima se dokazao: beletristika, žurnalistika, pisanje scenarija za televiziju, pozorište, film i dr. [3]DetinjstvoRođen je u severnom delu Londona, a neki kažu da je njegovo detinjstvo ličilo na neki Dikinsov roman ili pak na priču braće Grim. Odgojen je u bogatoj porodici gde su ga uglavnom čuvale guvernante, a deo piščeve svakodnevice bili su takođe posluga, šoferi... Za Horovicove roditelje bi se moglo reći da su bili pomalo ekscentrični. O tome najbolje možda svedoči podatak da mu je majka jednom prilikom za rođendan poklonila ljudsku lobanju. [3] Horovic inače kaže da je već sa osam godina bio svestan činjenice da će se sigurno baviti pisanjem. Na prvom mestu zato što, kako sam pisac zasigurno ironično ističe, „nije imao talenta ni za šta drugo“. Prvi komad napisao je sa devet godina, dok je svoj prvi strogo literarni rad, Zlokobna Tajna Krederika K. Bauera objavio sa svega dvadeset i dve godine.[4] Pisac ističe da je još kao dete želeo da kreira lik dečaka tinejdžera koji spasava svet koji bi ga makar u mašti odveo iz učmale atmosfere stroge privatne škole. [5]Zrelo doba i porodični životHorovic živi u centralnom Londonu sa svojom ženom Džil Grin koja je televizijski producent, i dvojicom svojih sinova – Kasijanom i Nikolasom. Njegova čitava porodica je uključena u kreativni proces, pa je tako supruga Džil producirala Horovicov scenario za komad „Fojlov Rat“ koji je 2003. godine dobio Lu Grejd nagradu. Sin Kasijan se već oprobao i dokazao u nekoliko glumačkih rola, dok mu Nikolas pomaže u istraživanju i prikupljanju materijala i ideja za svoje radove. Muški deo porodice kao hobi praktikuje ronjenje, snoubording i surfovanje.[2]Književna delaEntoni Horovic jedan je od najplodnijih i najuspešnijih pisaca Britanije. Jedinstven je i prepoznatljiv pre svega zbog svog izražavanja kroz najrazličitije medije. Entoni je napisao preko trideset i pet knjiga, a u njegovom književnom opusu svakako posebno mesto zauzima serija knjiga o Aleksu Rajderu, dečaku špijunu, koja je 2006. godine adaptirana za film koji je kasnije prikazivan širom sveta. Procenjeno je da je u svetu prodato preko trinaest miliona kopija ovog avanturističkog romana. Osim kao dečji pisac, Entoni je stekao brojna priznanja i kao pisac knjiga za odrasle. „Konan Dojl Estejt” i „Orion Buks”, napravili su narudžbinu kako bi Horovic napisao novi roman o slavnom liku Artura Konana Dojla - Šerloku Holmsu. Novembra 2011. godine objavljen je roman Kuća od svile o pomenutom Dojlovom junaku koji je jednoglasno proglašen naslovom jeseni pomenute godine. Trenutno radi sa Stivenom Spilbergom i Piterom Džeksonom na nastavku animirane avanture Tintin5/31

Ima posvetu inače lepo očuvano kao na slikama Autor:: Svetlana Velmar-Janković Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 139 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Pisma iz provincije / Gustav Krklec ; [priredio Berislav Nikpalj] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Alfa : Prosvjeta, 1977 (Pula : `Otokar Keršovani`) Fizički opis 264 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikpalj, Berislav Zbirka Odabrana djela Gustava Krkleca ; ǂknj. ǂ4 (Pl. sa omotom) ANTE SCRIPTUM Za razliku od privatnih pisama kojima se ponekad naknadno dodaje pripis (P. S.), ovim „Pismima iz provincije“ trebalo bi nekoliko prethodnih riječi umjesto uobičajenog uvoda ili predgovora, osobito stoga što su ona u prvom redu upućena našoj najširoj javnosti. I veliki A. G. Matoš svakoj bi svojoj knjizi na čelo stavio slovo „Čitaocu“, upućujući mu ga pred sveskama „Ogledi“ (1905), „Vidici i putovi“ (1907) i „Naši ljudi i krajevi“ (1910), te bi njegovu šegrtu možda dovoljno bilo da se posluži kojim još uvijek aktualnim citatom davno preminulog majstora, ali time ne bi bilo potkrijepljeno ništa drugo, no da je Matoš sve do dana današnjega ostao – nenadmašen. Sve ove književne kozerije, publicistički osvrti, do krajnjih mogućnosti obazrive polemike, novinski feljtoni i prigodni članci izlazili su redom, od subote do subote u kulturnoj rubrici zagrebačkog dnevnika „Narodni list“, u razdoblju od 18. VI 1953. do 17. VII 1955, pod ironičkim naslovom „Književna pisma iz provincije“ i pod simboličkim pseudonimom Martin Lipnjak iz Krapine. Tim su „Pismima“ dodana sada i dva članka: „Tinova zdravica trezvenjaštvu“ iz „Globusa“ (12. III 1955) i „Oproštaj s Tinom“ iz tjednika „Vjesnik u srijedu“ (16. XI 1955), jer sačinjavaju s njima nerazdvojnu cjelinu. – Zašto „Pisma iz provincije“? – Čemu pseudonim? Hoću da budem što kraći! Eto, bilo je sve to zamišljeno kao pokušaj da se jedan javni kulturni radnik s koliko-toliko iskustva „odrekne imena“ i povuče u prikrajak, te da tako iz „objektivnog kuta“ stane pratiti najvažnije po njegovu sudu događaje, zbivanja i previranja u našem cjelokupnom javnom kulturnom životu, reagirajući na njih brzo, neposredno i iz dotad nova aspekta, s težnjom da podjednako suzbija sve pojave preživjelog provincijalizma, nezdravog modernizma i svakojakih, uglavnom uvoznih „izama“, kao i da brani, štiti i daje podršku svima čestitim stvaralačkim naporima i ostvarenjima u okviru našeg socijalističkog humanizma i općeg napretka. Po tom, čini se, ova „Pisma iz provincije“ tvore izvjesnu cjelinu, iako su zapravo letimična publicistička kronika i fragmentarni ljetopis jednog našeg relativno kratkog kulturnog razdoblja. Njihovu je autoru – tj. meni! – ponajviše bilo stalo do uspostave srdačnog i bliskog kontakta sa širokim krugom čitalaca, i ta je činjenica uvjetovala ton, stil i karakter ovih „Pisama“, u jednom trenutku kad se takvo obraćanje pisca širokoj javnosti pokušalo omalovažavati od strane „izabranih“. No ja sam smatrao, a držim i dalje, da pisci koji se s prezirom odnose prema širokoj javnosti ne treba ni da joj se obraćaju. Tako su mi još za izlaženja u novinama ova „Pisma“ pribavila šaku ogorčenih protivnika, ali u velikoj mjeri i proširila krug prijateljâ, te ih sada, ovako sabrana u knjizi bez ikakvih izmjena i naknadnih „friziranja“, upućujem širokoj našoj javnosti sa željom da brzinu pisanja, neizbježivu u takvom radu, nadoknadi trajnost onih opažanja koja su, ako ništa drugo, bar signalizirala opasnost od nezdravih, ili upozoravala na zdrave pojave u našem sve bujnijem i snažnijem kulturnom kretanju i poletu. (Uz 1. izdanje) Krapina, 1956. Gustav KRKLEC Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada „Hrvatski orač“, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. MG9

Tvrd povez, ima posvetu, sem toga je odlično očuvana. Sebastijan ili u vlasti strasti Lorens Džordž Darel (engl. Lawrence George Durrell; Džalandar, 27. februar 1912 — Somijer, 7. novembar 1990) bio je britanski književnik irskog porekla. Veći deo života je proveo van svoje domovine. Stvaralac je širokog interesa, iskustva i kulture. Pisao je drame, poeziju, putopise, eseje i posebno romane, sa kojima je stekao slavu. Čuven je po romanesknoj teatrologiji „Aleksandrijski kvartet”. Detinjstvo je proveo u rodnoj Indiji, gde je rođen u porodici britanskih kolonizatora. Kada je napunio 12 godina, zajedno sa bratom Leslijem, poslat je u Englesku, gde su pohađali prvo školu Sv. Olafa i Sv. Spasitelja u Sautvarku, a potom školu Sv. Edmunda u Kenterberiju. Nasledivši omanji imetak nakon očeve smrti, Darel je napustio školu i preselio se u Blumsberi sa namerom da postane pisac. U martu 1935. preselio se na ostrvo Krf zajedno sa svojom prvom ženom, majkom i mlađom braćom i sestrom. Na Krfu se susreo sa mediteranskom kulturom, koja će izvršiti presudan uticaj na njegovo stvaralaštvo. Radio je na nižim pozicijama diplomatske službe u britanskim ambasadama u Egiptu, Rodosu, Argentini, Jugoslaviji[1] i Kipru. Od 1966. do svoje smrti živeo je u selu Somijer na jugu Francuske.[2] Njegov mlađi brat je bio prirodnjak Džerald Darel. Na književnom polju debitovao je zbirkom pesama „Čudni fragmenti” 1931, ali je priznanje stekao pišući romane. Pisao je pod snažnim uticajem D. H. Lorensa, T. S. Eliota i Henrija Milera. Najpoznatiji je po tetralogiji Aleksandrijski kvartet, koja se sastoji iz romana „Justina”, „Baltazar”, „Mauntoliv” i „Klea”. Ova senzualna i poetska studija o ljubavi napisana je istančanim i bogatim jezičkim izrazom i tehnikom menjanja perspektive. Tetralogija je postala internacionalni bestseler i omogućila je Darelu ekonomsku nezavisnot. Ipak, njegova kasnija dela, uključujući i sličnom tehnikom napisano petoknjižje „Avinjonski kvintet”, ostali su u senci njegovog najpoznatijeg ostvarenja. Bio je osam puta nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nikada nije osvojio....

DRAGAN LUKIĆ PRIČE SA PISAĆEG STOLA Tvrdi povez Izdavač Bookland Драган Лукић (Београд, 30. новембар 1928 — Београд, 1. јануар 2006) био је српски дечји писац.[1][2] Биографија Рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама.[2] Током 1946. почео је да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као фудбалери.[2] Године 1954, завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године. Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај”. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други. Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду.[3] Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у белој кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града”. Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима. Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић, Октобарска награда града Београда, Орден рада са златним венцем. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964—1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967—1993. После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006. године.[4] По њему су назване Дечија библиотека „Драган Лукић” у Београду и ОШ „Драган Лукић“ Нови Београд. „Ивин воз” и друге песме Драгана Лукића извео је Колибри.

MILOVAN VITEZOVIĆ KAD JE NEVEN BIO SUNCE Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ S MILIM BOGOM Tvrdi povez Izdavač Bookland Knjiga „S milim Bogom“ je zbirka uglavnom kratkih, a neposrednih i radosnih pesama o deci i veri. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

U dobrom stanju! Doktore Lerne, sub-bog je fantastični roman Mauricea Renarda, objavljen 1908. Autor inspiriran H. G. Vellsom, Ostrvom doktora Moreau-a, autor posebno predstavlja snažnu varijantu: sam narator se našao u eksperimentu transplantacije ludog hirurga, doktora Lerna. Adaptacija Jean-Daniela Verhaeghea, pod naslovom L`Etrange Chateau du Docteur Lerne, emitovana je na francuskoj televiziji na Antenni 2, 28. decembra 1983, u kojoj su bili Jackues Dufilho, Jean-Paul Roussillon, Pierre Clementi, Dora Doll i Pierre Etaik Maurice Renard (FR Maurice Renard) (28. februara 1875., Chalon-en-Champagne, Francuska - 18. novembar 1939, Rochefort-sur-Mer, Francuska) - francuski pisac, predstavnik masovne književnosti. Jedan od vodećih nacionalnih pisaca naučne fantastike prvih decenija KSKS veka, priznati majstor avanturističkih i zločinačkih romana, jedan od originalnih prethodnika moderne naučne fantastike, takođe poznat kao `okultni` i pseudogotski roman. Maurice Renard rođen je u uglednoj buržoaskoj porodici, bio je najmlađi od troje dece i uživao je posebnu ljubav svojih roditelja. Njegov otac, prekršajni advokat Achilles Renard, takođe je bio osnivač i predsednik gradskog sportskog društva, njegov djed, Pierre Edouard Renard radio je kao sudija, a njegova baka je bila vlasnica nogavice. Djetinjstvo mu je prošlo u Reimsu, gdje mu je otac predsjedavajući suda. Tokom leta Renard je otišao kod svog dede, izabranog za gradonačelnika Epernaia, u zamak Saint-Remi (uništen tokom rata 1918.), gde je porodica zauzela mali paviljon u Saint-Vincentu u ogromnom parku. Omiljene knjige bila su dela Charlesa Dickensa i Edgara Allana Poea. Studirao je na Bons-Enfants koledžu. 1894. diplomirao je književnost i filozofiju. Nakon što je u Reimsu završio trogodišnju vojnu službu, završivši je u čin narednika. Zatim je za sebe otkrio delo Herberta Velsa. 1899. preselio se na studij prava u Pariz, ali ubrzo je napustio studije i u potpunosti se posvetio književnosti. U svojim studentskim godinama Renard je pokazivao veliko interesovanje za poeziju, komponovao poeziju. 1903. oženio se Stephanie La Batieu. Par je imao četiri sina: Reno (rođen 1904), Remi (1905-1977), Ciril (rođen 1915), Daniel (1918-1919). Godine 1905. objavio je prvu zbirku svojih kratkih priča „Duhovi i lutke“ pod pseudonimom Vincent Saint-Vincent. Prvi pisac roman, `Dr Lern, polubogov` (u ruskom prevodu je nazvan `Nova zvijer`), kojem je autor poslao posvetu Herbertu Velsu, nije doživeo veliki uspeh u javnosti, ali je izazvao veliko interesovanje kritičara [1]. Umjetnički stil Renarda odlikuje se složenim preplitanjem događaja i linija priče, usmjerenih na kratak i krajnje svijetao konačni efekt [2]. U romanu, koji je oduševljeno prihvatio Guillaumea Apollinaire [3], razvija se tema metempsihoze, neobično se otkriva slika „ludog naučnika“ koji je u 20. veku postao široko rasprostranjen. Naknadni romani i kratki romani Renarda stekli su mu reputaciju majstora pripovedanja naučne fantastike koji je povezan sa tradicijama Henrija de Rainijera i Žana Lorraina. Renard se 1910. godine konačno preselio u Pariz, gde je primao goste i održavao prepisku sa poznatim predstavnicima književnog sveta: Pierre Benoisom, Pierreom Mac-Orlanom, Claudom Farrerom, Colette, Henri de Monterlanom. 1914-1918. Učestvovao je u ratu kao oficir konjanice. Od 1919. zarađivao je za književnost. 1921. godine objavljen je roman „Dizajnirani čovek“ koji govori o mladiću koji se vratio iz zarobljeništva i koji je podvrgnuo ogromnim eksperimentima misterioznog lekara Prozopa da bi vratio vid. Od 1924. redovno je provodio ljeta na ostrvu Oleron; ovde se odvija radnja njegovog delimično autobiografskog romana „Devojka sa jahte“ (1930), koji je imao veliki komercijalni uspeh. U romanu „Čovek među mikrobima“ (1928), dobro poznatom klasiku Sviftovih putovanja Svifta, klasični motiv je kombinovan sa elementima anti-utopije; Renard delimično predviđa da je Hukleijev Hrabri novi svet ovde, delimično popularni zaplet za kinematografiju dvadesetog veka, povezan sa temom `neverovatno opadajućeg čoveka`. Nakon teškog razvoda od supruge 1930. godine, Renard, uprkos uspehu „Devojke sa jahte“, gotovo da nije pisao naučnofantastična dela, povremeno su objavljivali pojedinačne priče i višeslojne eseje, u velikoj meri bio je primoran da se uključi u radni dan književnog dana. Knjiga „Gospodar svetlosti“ (1933.) jedinstveno je iskustvo u stvaranju Renardovog istorijskog romana, koji uključuje detektivne i fantastične elemente; Renard je predvidio originalni koncept „usporavajućeg stakla“ Boba Shava kroz koji možete videti prošlost, čija je priča „Svetlost prošlosti“ (1966.) veoma popularna u engleskoj literaturi [4]. Pisac je umro 1939. godine u Rochefortu od posledica komplikacija posle operacije prostate. Sahranjen je na ostrvu Oleron [5]. Poslednje delo, priča „Zatvor od gline“, objavljeno je posle smrti pisca 1942, a na engleskom je objavljeno tek nakon Drugog svetskog rata 1947. Plava pretnja Novela „Plava pretnja“ (1912.) (druge verzije prevoda naziva: „Plava smrt“, „Plava opasnost“) rani je primer naracije o problemima kontakta sa izvanzemaljskim civilizacijama. Na knjigu utiču Vells i Joseph Roni Sr .. Roman je prvenstveno usmeren na deblokiranje antropocentrizma karakterističnog za novu evropsku kulturu (uključujući nehumanu pojavu stranaca) i kombinuje naučnofantastičnu intrigu sa detektivskim elementima, sve do direktne parodije na Conana Doila [6] (Sam Conan Doile nije dužan ostao i 1913. napisao priču „Užas sa visine“, ideološki odjekujući knjigom Renarda). Postoji razlog da se u „Plavoj pretnji“ vidi delimično iščekivanje „hipoteze o zoološkim vrtovima“, ali Renardovi pridošlice nisu ograničeni na jednostavno posmatranje zemljaka. Ime Plava pretnja, možda inspirisano vremenom Renara sa teorijom o `žutoj opasnosti`. `Ruke Orlaka` Ideja romana nastala je već 1911-1912, ali Prvi svetski rat je odložio njegovu implementaciju. Roman je objavljen kao feuilleton na stranicama lista L`Intransigeant u maju-julu 1920., zasebna publikacija objavljena je 1921. Po definiciji francuskog naučnika Cl. Demeoka, knjiga je „mešavina ljubavnih, detektivskih, naučnih fantastika, naučne fantastike i okultnih romana“ [7]. Zaplet se fokusira na temu transplantacije ljudskih organa. Ovaj zaplet je delom inspirisan vojnim utiscima pisca, delom književnom tradicijom: „Frankenstein“ Mari Shellei, „Ostrvo doktora Moreaua“ Vells-a, „Locus Solus“ Raimonda Russell-a. Pored toga, na knjigu je pod jakim uticajem Stevensonov roman „Čudna priča o dr Jekill-u i Mr. Hide-u“ (tema podeljene ličnosti). Roman je više puta sniman (1924., 1935., 1960. i 1962. u filmovima i adaptiran za televiziju 2013.), što je ostavilo jedno od najpoznatijih dela pisca; najpoznatija je prva adaptacija koju je Robert Vien snimio 1925. godine.

310 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, sve ostalo uredno unutra u super stanju! Sa sabranim, rukom kolorisanim stripovima iz Plavog Vjesnika, i pričama Biser zla, Ukleti brod, Kišova zagonetka i Uglomi gospodar pećina. Andrija Maurović (Muo u Boki kotorskoj, 29. ožujka, 1901. – Zagreb, 2. rujna 1981.), bio je hrvatski slikar, ilustrator i crtač stripova, često zvan ocem hrvatskog stripa. Andrija Maurović rođen je 1901. godine mjestu Muo u Boki kotorskoj. Rodom Hrvat, od majke Bokeljke[1][2] i oca Slovenca (prezimena Maurowitch[2]).[3][4] Obitelj Maurović se nakon kratkog boravka u Krakovu seli u Dubrovnik[5] gdje Andrija pohađa gimnaziju. U školi se ne ističe akademskim uspjehom, ali ubrzo je opažena njegova nadarenost za crtanje. Gimnaziju je završio 1922. godine.[6] Po savjetu Iva Vojnovića, a s preporukom Ivana Meštrovića,[6] upisuje se 1923. godine na Likovnu akademiju u Zagrebu gdje je studirao do 1924. godine. Za život zarađivao je izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige (osobito za nakladu St. Kugli). Onodobna pravila akademije branila su studentima takav rad pa Andrija ubrzo dolazi u sukob s upravom, a nešto kasnije, iako je bio među najboljim studentima crteža, napustio je studij i potpuno se posvetio ilustratorskom radu, najviše u novinama i časopisima Jutarnji list, Novosti, Koprive, Ženski svijet, Oko i Kulisa. Tiskare se jagme za njegovim radovima. Od siromaštva dospijeva do bogatuna. Ali što je zaradio to je potrošio. Samo u vrijeme svojih zlatnih godina (1936.-1938.) od zarađenoga mogao je svaki mjesec kupiti kuću. On je to radije podijelio s prijateljima, a posebice prijateljicama noći. Na dan bi radio dvije table, popušio dvije kutije cigareta, popilo bi se dvije litre vina, dvije litre rakije, dok su čitači stajali u repu očekujući nove nastavke dramatičnih i zapletenih radnji njegovih junaka.[7] S Franjom M. Fuisom 1938. godine pokrenuo je reviju Mickey strip.[8] Neumjeren u trošenju novca i vlastita života, doživio je psihički i fizički brodolom. Fizički uništen, liječen od alkohola i nikotina, bio je ubrzo i napušten. Okrenuo se proučavanju mudrih štiva, vegetarijanizmu, prirodnom životu, proglašavajući sve užitke smrtnom bolešću i sve ugode vražjim darovima koji truju duh i tijelo. Ostao je pomalo bez volje ili želje da čuje koju riječ o svojoj besmrtnosti, živcirale su ga fraze o trajanju njegova djela i životu poslije smrti. Istodobno željan ljudskih kontakata i riječi, birao je često i krive sugovornike, vjerovao svim riječima i svim obećanjima. Čak bi znao i odriješiti kesu za čovjeka koji se u njegovo ime, navodno, pobio ili koji je, pretjerano (ga) zagovarajući među samim urotnicima, neprijateljima, zaradio otpust s posla, te mu je plaćao operacije, liječenja psihičkih i fizičkih boli. Ili prodaja njegovih djela na rate, od koje bi prvu vidio, a potom više ni točne adrese, ni kupca, ni novca. Ali i nadalje je grlio ljude koje bi tek upoznao kao da su rasli s njim, a potom ih iznevjeren slao u neku stvar osamljeniji neko ikada.[7] Neko je vrijeme, nastupajući u Shakespeareovu Snu ljetnje noći, bio i glumac u Sarajevu, ali se (predvidljivo) posvadio s nekom ruskom redateljicom te napustio družinu. Glumio je i u češkom filmu koji se snimao u okolici Dubrovnika.[7] Umro je u Zagrebu 1981. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Strip U stripovima, ma koliko imao vrsne scenariste ili uzore (Franjo M. Fuis, Krešimir Kovačić i drugi) ili ih radeći po literarnim uzorima provlači se njegova samovolja i njegovo uporno iscrtavanje crno-bijele slike svijeta Dobra i Zla. Nekim je likovima podario vlastite karakterne i fizionomijske crte (Stari Mačak — Andrija Maurović), razdijelio svijet na Svjetlo i Tminu, a svoje junake ostavio na čistini između Kulture i Prirode, izvornog i neškodljivoga divljašta na jednoj te pitomosti naravi na drugoj strani. I jedan njegov lik, Dan iz Sedme žrtve, zanimljiv je primjer toga temeljnog sukoba — lik kojemu Maurović daje za pravo da ubije sedmoricu ljudi zbog jedne kobile ili životinje koje su »mnogo bolje nego ljudi«. Sve ambivalencije i svoje naravi, mjeru Divljine i Kulture, Prirodnoga i Protuprirodnoga, nose i glavni likovi njegovih stripova (koje je, primjerice, D. Glavan pronašao u njegovu Radoslavu). Ali to je uglavnom svijet u kojemu žene u Maurovićevoj moralnoj hijerarhiji ne zauzimaju baš neka naročita mjesta, jer po njemu (poput Tarzanove družice), težeći Civilizaciji lakomisleno manipuliraju i »veslaju žedne preko vode«. Ali da sudeći o čovjeku koji je volio krajnosti ne ispadnemo amaterski psiholozi, recimo da je doista u svojem stripu znao naglasiti i sugerirati najveće dramatske naboje, iskazati onu gustoću atmosfere po kojem Divlji zapad djeluje nekako poznato i domaće. Kao da je riječ o pozornici karlovačke ili jastrebarske ravničarske sumaglice ili o vodenim parama Lonjskoga polja. Smjelo kadrirano, filmski glatko, znalačkom podjelom na krupne, srednje ili daleke planove (ili istoga motiva s raznih strana) znao je iskazati raspoloženja, a filmskom dramaturgijom i osjećajem za montažne konfiguracije svojih stripovnih naracija pojednostavnjenih dramskih zapletaja znao je ostvariti tečnost koju poznaje samo filmska traka. Uz to, znao je nepogrešivo naglasiti psihološki temelj svakoga dramskog sukoba znajući zaustaviti prizor, dati mu emocionalnu ili kontemplativnu mirnoću odvajajući se od afektivnih, nikada smirenih slika drugih autora koje govore o podvizima glavnih junaka i njihovih rješenja te najzamršenijih situacija. Maurović je prezirao taj ležerni senzacionalistički kretenizam nemogućih i sretnih ishoda. Koliko je volio izvorno promišljati scene, vidi se i po tome što je dvojici glavnih aktera u svojim vestern stripovima, konju Satanu i jahaču, pridružio i psa ili, bolje rečeno, poludivljeg vuka (Bart), sadržajno zasićujući i psihološki usložavajući scenu. Bilo kako bilo, visoke morfološke i rukopisne vrijednosti stripa, a posebice crno-bijelo crtanje karaktera njegovih junaka vizualno je i etički odgojilo generacije koji su se u školskoj klupi, »duhovno borili između stripa Stari Mačak i Lava Tolstoja« (Z. Zec).[7] Predratni stripovi Prvi mu je strip, Vjerenica mača, objavljen 1935. godine, a u sljedeće dvije godine pojavit će se velik broj Maurovićevih stripova, među kojima su: Podzemna carica Ljubavnica s Marsa Trojica u mraku Sedma žrtva Kugina jahta Gospodar zlatnih bregova Sablast zelenih močvara Ognjem i mačem Zlatarevo zlato Na oblikovanje i dramaturgiju nekih Maurovićevih stripova utjecali su i tada popularni westerni. Stvorio je galeriju likova koji će se, što je inače rijetko za Maurovića, ponavljati u nekoliko stripova: tajanstvenog pravednika Crnog Jahača, pjesnika lutalicu Polaganu Smrt i simpatičnog tvrdoglavog starca Starog Mačka. Ratno doba Strip Seoba Hrvata iz 1943. godine U doba NDH Maurović surađuje u Zabavniku braće Neugebauer i Marcela Čuklija, gdje se, između ostalog, posvećuje i nacionalnoj tematici pa su tako među njegovim djelima i: Seoba Hrvata Ahura mazda Grob u prašumi Braća Seljan Knez Radoslav Tomislav Zlatni otok (nastavio Walter Neugebauer nakon Maurovićevog odlaska u Partizane) 1945. nadalje Nakon rata, u Jugoslaviji strip biva kratkotrajno zabranjen kao `kapitalistička tvorevina koja kvari mladež`, ali već 1951. godine Maurović ponovno crta u omladinskim listovima Horizont i Horizontov zabavnik, pa se tako pojavljuju: Meksikanac Opsada Zadra Tri dječaka Jahači rumene kadulje Od 1955. godine surađuje u novopokrenutom Plavom Vjesniku gdje objavljuje Hajdučku pjesmu, a početkom šezdesetih i veći broj stripova u boji: Biser zla 1960./1961. Kišova zagonetka 1960. Djevojka sa Sijere Uglomi gospodar pećina Rankov odred i adaptaciju Šenoine Čuvaj se senjske ruke 1962./1963. Među Maurovićeve adaptacije književnih klasika spada i Grička vještica, scenaristička suradnja s Walterom Neugebauerom, objavljena u nastavcima u Večernjem listu krajem pedesetih. Posljednjih godina života Maurović napušta klasični strip i posvećuje se biblijsko-erotskim motivima. Pet godina nakon smrti, Veljko Krulčić je napravio kapitalnu monografiju Maurović sa osam njegovih remek-djela i opširnom uvodnom studijom. Monografiju je izdala Istarska naklada iz Pule. Utjecaj Njegovi su radovi ušli u sve svjetske publikacije i preglede. U Ljubljani je sedamdesetih utemeljena i nagrada Kluba devete umjetnosti koja je nosila njegovo ime (Andrija). Njegovo se ime našlo i u Svjetskoj enciklopediji stripa (World encyclopedia of comics, izd. Chelsea House Publishers, New York, 1976., str. 485.).[6][7] Spomen O Mauroviću su snimljeni dokumentarni filmovi Svaki je čovjek dobar čovjek u rđavom svijetu (1969., R. Grlić); Stari Mačak (1977.) i Povratak Starog Mačka (1979.) J. Remenara; Povodi i tragovi – čudesni svijet stripa (1985., M. Bukovčan) te Andrija Maurović ili jeza nekog drugog svijeta (1995., Ž. Ivanjek).[6] Za dostignuća u razvoju jugoslavenskoga stripa Klub devete umjetnosti dodjeljivao je od 1978. do 1988. godine Nagradu »Andrija«.[6] Uz obljetnicu rođenja 2001. godine u Republici Hrvatskoj izdana je poštanska marka s motivom Crnoga Jahača.[6] Od 29. ožujka do 29. travnja 2007. godine u galeriji Klovićevi dvori u Zagrebu bila je postavljena izložba radova Andrije Maurovića Poznato i nepoznato. Za prinos razvoju hrvatskoga stripa udruga Art 9 od 2009. godine dodjeljuje Nagradu »Andrija Maurović« za životno djelo.[6] Zanimljivosti Na 9. šahovskoj olimpijadi održanoj 1950. godine u Dubrovniku igralo se figurama koje je Maurović skicirao, a izradio drvotokar Vjekoslav Jakopović. Te su figure proglašene najboljima na svijetu zbog praktičnosti, tj. optimalnog odnosa veličine figura i veličine polja te pogodnoga prstohvata. Robert Fischer je oba svoja meča protiv Spaskog (1972., 1992.) igrao s njima. Danas se izrađuju i u plastičnoj inačici...

ORIGINALNO IZDANJE KUPLJENO OD IZDAVACA-`Stylos Art`-Novi Sad!RAZLIKUJE SE OD OSTALIH ZBIRKI, ZATO STO JE SVEOBUHVATNA! U OVOJ KNJIZI SE NALAZE 7 POGLAVLJA KAO 7 ZBIRKI PESAMA-PROCITATI NASLOVE POGLAVLJA: SADRZAJ: 1)-CRTEZI 2)-PRVI TANGO 3)PRVA LJUBAV 4)SVE BOJE SVETA 5)PLAVI CUPERAK 6)POSLE DETINJSTVA 7)BASNA(Basne) Autor: Miroslav Antić Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Domaća poezija Ostali naslovi iz oblasti: Poezija Jezik: Srpski ISBN:978-86-7473-490-2 Izdavač: `Stylos Art`-Novi Sad Ilustrovano, slike rukopisa Miroslava Antića Broj strana:164 Pismo: Ćirilica Povez:Bros-mek Format: 14.5x20.5 cm IMA POSVETU Godina izdanja: 2009. Opis: Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo... Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.M. Antić „Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. . . . Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.“ Miroslav Antić Biografija: Miroslav Antić Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]