Ranko Marinković - SABRANA DELA 1-6 1. Četiri drame 2. Geste i grimase 3. Pod Balkonom 4. Ruke 5. Kiklop 6. Zajednička kupka Izdavač: Grafički zavod Hrvatske Povez: tvrd + zaštitni omot Godina izdanja: 1982 Broj stranica: 291+183+210+166+406+157 Knjige, njihova unutrašnjost i korice, izuzetno su dobro očuvani, gotovo besprekorno, većina je nečitana; na zaštitnom omotu šeste knjige sitno oštećenje na oko 2 cm (ojačana je sa unutrašnje strane) i slikano tako da možete videti na fotografijama. s

omotnice i bok tabaka nisu perfektno beli, str.,tvrdi povez,20cm, š k20 1. Pesme / Gec od Berlihingena 2. Ifigenija na Tavridi / Torkvato Taso / Faust I deo 3. Patnje mladog Vertera / Izbor po srodnosti 4. Godine učenja Vilhelma Majstera I 5. Godine učenja Vilhelma Majstera II 6. Poezija i stvarnost (izbor) / Putovanje po Italiji (izbor) 7. Spisi o književnosti i umetnosti (izbor) / Maksime i refleksije (izbor) 8. Pisma / Bibliografija / Hronološke tablice / Pogovor

Suseno voce "NONI" za pripremu caja. Najjeftinije koristenje u lecenju i prevenciju ocuvanja zdravlja.Poreklo: Indija. -Povecava imunitet organizma,vrsi detoksikaciju organizma. -Regeneraciju i podmladjivanje celija u organizmu. -Zastitu od malignih pojava kao i usporavanja rasta vec potojecih. -antivirusno i antibakterijsko dejstvo. -antidepresivno dejstvo i regulaciju ciklusa sna. -Manjak energije i koncentracije. -Kardiovaskularna oboljenja i njihovu prevenciju. -Pospesavanje razvoja misica i sprecavanje njihoe razgradnje. -Lucenje sokova za probavu,smanjenje znacajnog dela problema degestivnog trakta. -Dijabetes TIP-1 i TIP-2. -Artitis,ostoporozu,reumu. -Alergiju. -Problem sa disajem,asmu. -U terapiji raznih bolesti zavisnost od pusenja,alkoholizma,narkomanije jer sanjuje simptome odvikavanja.

Knjige su kao nove. Bez posvete. Besplatna poštarina CC paketom. Montenj je pisac 16. veka. Dvesta godina već za njega zna srpski jezik i to iz izvoda i izbora. Pred srpskim čitaocem, tek sada, prvi put, nalazi se integralno izdanje znamenitih Ogleda – delo filozofskih, moralnih, opštepoučnih rasprava i saznanja koja već stolećima oduševljavaju i opominju čovečanstvo. Na oko 1.800 strana teksta, ovo delo je složeno od mnogih znanja, misli, priča, citata: književnost, filozofija, istorija, etikaa. Pred nama je delo koje predstavlja celu jednu biblioteku u civilizaciju. Preciznim prevodom i jezičkim majstorstvom ovo delo je do savršenstva dovela prof. dr Izabela Konstantinović. Ona je sa akribijom i erudicijom dala mnoga objašnjenja, tumačenja i napomene. Mišel de Montenj (1538-1592) vodi poreklo iz bogate francuske porodice. Povukavši se iz javnog života, posvetio se radu na svojim esejima koji su rezultat duge sistematske discipline kojoj podređuje ceo život. Sa svojim univerzalnim mislima i danas pleni čitaoce širom sveta. Školovan na klasičnim delima Platona, Seneke, Cicerona i drugih on je, uvek radikalan, preteča revolucionarnih građanskih mislilaca XVIII veka. O vaspitanju dece O prijateljstvu O lažljivcima O svireposti O dokolici O kajanju O samoći KNJIGA I Ogledi. Knj. 1 / Mišel de Montenj ; prevod, predgovor i napomene Izabela Konstantinović Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2013 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XLIV, 523 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela Srpska književna zadruga ; kolo 105, knj. 705 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 O piscu Ogleda: str. V-XXVIII Iz hronologije događaja i biografije Mišela od Montenja: str. XXIX-XLIV Napomene: str. 429-514 Registar. KNJIGA II Ogledi. Knj. 2 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević ; redaktor italijanskog teksta Dragan Mraović] Jezik srpski Godina 2017 Srpska književna zadruga, 2017 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 686 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Konstantinović, Filip Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Mraović, Dragan, 1947-2022 = Mraović, Dragan, 1947-2022 Zbirka Srpska književna zadruga ; kolo 109, knj. 729 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Str. 5-6: Petstogodišnjica Mišela de Montenja u 21. veku / Ph. [Philip] K. [Konstatinović] Napomene: str. 637-675 Napomene i bibliogrfske reference uz tekst Registri. KNJIGA III Naslov Ogledi. Knj. 3 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević] Jezik srpski Godina 2020 Beograd : Srpska književna zadruga, 2020 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 502 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 112 ; knj. 747 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Napomene: str. [465]-494 Beleška o prevodiocu: str. [501]-502 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Montaigne, Michel de, 1533-1592 Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592

Usisna grana za Citroen C5 benzinski motor 1.8 ili 2.0 16 v Ima otvore za plinski uredjaj. Svi delovi za Citroen Peugeot i Renault. Delovi su već sledeći dan na vašoj adresi nakon narudžbine. Garancija na ispravnost, moguć povrat i zamena dela.

Komplet od 6 knjiga. Celokupna dela.1. Pjesme: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana ali odlicna 52. Spjevovi: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana ali odlicna 53. Drame: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana ali odlicna 5, na par mesta malo olovke u predgovoru4. Govori: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana ali odlicna 5, na 2-3 mesta malo olovke5. Autobiografija, Memoari, Putopisi: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana i pohabana, i kod korica malo zacepana iznutra, na par mesta ima malo olovke ali nista mnogo, 5-6. Pisma, Bibliografija: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana ali odlicna 5 Obod Cetinje - Biblioteka Cjelokupna djela Nikole I Petrovica Njegosa 1969

požutele po boku tabaka, 5 knjiga je malo iskrivljeno,usukano usled neadekvatnog transporta i skladištenja, vidi slike, str.,tvrdi povez,20cm, š k16 1. Ksenofont - Helenska istorija 2. Herodotova istorija I 3. Herodotova istorija II FALI 4. Marko Tulije Ciceron - Filozofski spisi FALI 5. Pseudo-Kalisten - Život i djela Aleksandra Makedonskog 6. Plutarh - Slavni likovi antike I 7. Plutarh - Slavni likovi antike II 8. Gaj Julije Cezar - Galski rat / Građanski rat 9. Aristofan - Žabe 10. Lucije Anej Seneka - Pisma prijatelju

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Prošlost i razmišljanja Tom 1 i Tom 2 - Aleksandar Ivanovič Hercen Izdavač: Signature Godina izdanja: 2016 Broj strana: 916 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Prošlost i razmišljanja spadaju u vrh svetske memoarske literature. To je priča o Hercenovoj porodičnoj drami i o istorijskim zbivanjima, kako u Rusiji tako i u najznačajnijim državama Evrope tokom nekolio decenija 19. veka, napisana bez licemerja, otvoreno i strasno, te je istovremeno i remek-delo ruske umetničke publicistike. Boraveći u inostranstvu (Italija, Švajcarska, Francuska, Engleska), Hercen je sretao među demokratskom emigracijom vođe evropskih socijalnih narodnooslobodilačkih pokreta. Predstavio je čitavu galeriju realističkih portreta “gorskih vrhova” kao što su Stanislav Vorcel, Lajoš Košut, Đuzepe Macini, Đuzepe Garibaldi, Robert Oven. Aleksandar Ivanovič Hercen bio je prvi ruski politički emigrant u Evropi, prvi pisac i izdavač ruske književnosti na ruskom jeziku u zagraničju, pisac, publicist, filozof i revolucioner. Rodio se u jeku Napoleonove najezde na Rusiju  (6. aprila 1812. godine) u Moskvi u porodici prebogatog veleposednika I. A. Jakovljeva iz njegove nezakonite veze sa Lujzom Haag iz Štutgarta. Godine 1829. upisao se na fizičko-matematičko odeljenje Moskovskog univerziteta. U julu 1833. završio je univerzitet, a godinu dana kasnije je uhapšen sa ostalim članovima kružoka i 1835. poslat u progonstvi gde se počeo baviti beletristikom (Prvi susret 1836; Legenda 1836; Hofman 1836. itd). Godine 1842. vratio se u Moskvu gde je sledeće četiri godine  objavio svoje glavne filosofske rasprave Diletantizam u nauci (1842-1843) i Pisma o izučavanju prirode (1844-1846). Stalno uznemiravan i progonjen, on je 1847. godine zajedno sa porodicom emigrirao najpre u Francusku, a zatim u Englesku. On se 1852, nakon niza ličnih nesreća, seli u London gde osniva slobodnu rusku štampariju, objavljuje najpre proglase i proklamacije, zatim almanah Polarna zvezda i list Kolokol, što je početak razvoja emigrantskog kraka ruske književnosti van Rusije. Umro je 1870. godine u Parizu.

DRUŠTVENA IGRA MONOPOL IZ DOBA SFRJ JUGOSLAVIJE. POLJA SU OBELEŽENA SA TADAŠNJIM IMENIMA ULICA GLAVOG GRADA TJ. BEOGRADA. KARTICE SA POLJIMA SU KOMPLETNE, KARTE ŠANSE I IZNENAĐENJA TAKOĐE. POKLOPAC KUTIJE JE SELOTEJPOM IZLEPLJEN, JER DECA U TOM PERIODU NISU NI SLUTILA DA ĆE IMATI `PAMETNE` TELEFONE TE SE OVAKVA IGRA OBILNO KORISTILA... TABLA ZA IGRU JE ODLIČNA,NA NJENOJ POZADINI JE ISPISANO UPUTSTVO ZA IGRU,A NA SREDIŠNJEM DELU JE FOTOGRAFIJA TADA SAVEZNE SKUPŠTINE. NA TABLI SU PO POLJIMA ISPISANE SLEDEĆE ULICE: 1. KARAĐORĐEVA 2. BALKANSKA 3. ULICA 29 NOVEMBRA 4. VASE ČARAPIĆA ILI VASINA 5. TRG REPUBLIKE 6. MARŠALA TITA 7. MOŠE PIJADE 8. BULEVAR REVOLUCIJE 9. TRG MARKSA I ENGELSA 10. KNEZ MIHAJLOVA 11. TERAZIJE 12. ŠUMICE 13. DUŠANOVAC 14. NIŠKI PUT 15. JUŽNI BULEVAR 16. MAKSIMA GORKOG 16. ULICA 14 DECEMBRA 17. BULEVAR JNA 18. TRG DIMITRIJA TUCOVIĆA 19. NEMANJINA 20. SLOBODANA PENEZIĆA 21. TRG BRATSTVA I JEDINSTVA

Fix&Go SENSOR je vrhunski asortiman za popravku guma za vozila sa četiri točka. U nekoliko jednostavnih koraka, on je u stanju da popravi gume gradskih automobila, limuzina, superautomobila, terenskih vozila, RV i komercijalnih vozila. Komplet je rezultat stalnih inženjerskih istraživanja i laboratorijskih testova koji su stvorili njegove brojne patentirane elemente unutrašnjosti, uključujući senzor koji je u stanju da elektronski kontroliše doziranje zaptivne mase unutar gume. Kanister za zaptivač je sastavljen od jednog komada materijala visoke otpornosti koji se ne može otvoriti tako da je nemoguće slučajno doći u kontakt sa tečnošću, za zagarantovanu sigurnost. PRIBOR Detalji koji čine razliku Svaki SENSOR komplet je opremljen adapterima za naduvavanje biciklističkih guma, lopti, vazdušnih dušeka itd. Jednostavno i zgodno. BEZBEDNOST Pre, tokom i posle popravke SENSOR takođe pomaže nakon popravke probušene gume: uklonite nalepnicu Fik&Go i postavite ga na kontrolnu tablu da uvek imate na umu maksimalnu brzinu koju treba poštovati. TECNOST ZA GUME Ekološki prihvatljiv i na bazi prirodnog lateksa Fik&Go je godinama radio na razvoju prirodnog zaptivača na bazi lateksa koji je usklađen sa najrigoroznijim međunarodnim standardima, pored formule zaptivača neće oštetiti gumu nakon upotrebe ili TPMS sistem vozila. KONTROLA I PRECIZNOST Na usluzi Manometar sa pozadinskim osvetljenjem omogućava očitavanje pritiska u bilo kojoj situaciji. Prekidač za biranje funkcija je razvijen da vas natera da popravite probušenu gumu ili je samo naduvate. Pored toga, dno za oslobađanje vazduha pomaže vam u slučaju preteranog naduvavanja gume. SERVISNA SVETLA Vidljivost čak i pod teškim uslovima Dva LED svetla postavljena u prednjem delu SENZORA omogućavaju maksimalnu vidljivost čak iu uslovima slabog osvetljenja, za popravku bez neprijatnosti. REPAIR Zagarantovana sigurnost SENSOR je opremljen ekskluzivnim sigurnosnim sistemom koji može elektronski kontrolisati pravilno povezivanje creva sa gumom, izbegavajući trošenje zaptivača i oštećenje vašeg vozila.

kona i sekira - Džejms Bilington Istorija ruske kulture, jedno tumačenje Izdavač: Rad Biblioteka: `Rad` Prevod dela: The Icon and the Axe an Interpretive History of Russien Culture - James H. Billington Prevod: Branko Vučićević Godina: 1988 Broj strana: 718 Format: 24.5x15 Povez: tvrd sa omotom Očuvanost: odlično 5 ------- Druga polovina 19.veka u delu Džejmsa Bilingtona, Ikona i sekira: istorija ruske kulture, jedno tumačenje Zahvaljujući najpre političkim, društvenim i verskim vezama istorija Rusije često je predmet interesovanja Srba. Međutim, nedostatak istoriografske literature o Rusiji na srpskom jeziku više je nego primetan. Upravo zbog toga je prevod knjige američkog akademika, Džejmsa Bilingtona, privukao pažnju kako naučne, tako i šire javnosti. Bilingtonova knjiga obrađuje period istorije ruske kulture od formiranja Kijevske Rusije, tj. pokrštavanja kneza Vladimira 988.g. pa do Hruščovljeve ere (1953-1964). Prema rečima samog autora, za naslov dela su izabrane dve tvorevine od trajnog značaja za ruski narod – ikona i sekira – koje služe da nagoveste dva aspekta ruske kulture, vizionarski i ovozemaljski.[1] Pojam kultura u knjizi se koristi u svom najširem značenju, kao skup karakterističnih postignuća, verovanja i tradicija tokom razvoja ruskog života. Knjiga se sastoji iz šest poglavlja. U ovom radu će u osnovnim crtama biti predstavljene opšte karakteristike druge polovine 19.veka u Rusiji, viđene Bilingtonovim očima. Uvodni deo petog poglavlja govori o ,,potrazi za novim oblicima umetnosti i života sred društvenih poremećaja, industrijskog razvoja i urbanizacije tokom druge polovine 19.veka.“[2], te nosi naziv ,,Ka novim obalama“. Iako slika Rusije kao broda ima korene u ranoj hrišćanskoj simbolici, u drugoj pol.19.veka ona postaje odraz ruske političke svesti da Tihi okean i Crno more nude prostor za razvijanje trgovine. Talentovani slikar jermenskog porekla, Ivan Ajvazovski (1817-1900), možda je najviše učinio kako bi Rusiju doveo u vezu sa morem – pre svega svojim slikama među kojima se ističu ,,Bure“, ,,Deveti talas“ i ,,Uništenje turskog bojnog broda“. U okviru petog poglavlja obrađuje se rusko ,,Okretanje društvenoj misli“ koje je karakteristično za period od 40-ih do 80-ih godina 19.veka. Ova društvena misao bila je zapravo odgovor na događanja i reforme u Francuskoj između 1830. i 1848.g. U ovom periodu ruski intelektualci – aristokrate pokazuju ozbiljnije interesovanje za analizu društva. Autor smatra da je remek-delo ovog žanra delo Nikolaja Turgenjeva ,,Rusiji i Rusima“, objavljeno u Parizu 1847.g. Turgenjev se u delu divio naprednijim delovima Carstva (Poljskoj i Finskoj), dok je prema podjarmljenoj Rusiji pokazivao samo naklonost. Bilington posebno ističe činjenicu da ruska aristokratija nije upoznala muke seljaka na sopstvenim imanjima, već u knjigama.[3] Tek nakon što je baron Avgust fon Haksthauzen 1843.g. objavio trotomnu studiju o ruskom svakodnevnom životu običnog čoveka, ruska aristokratija je shvatila da je poboljšanje položaja seljaštva put ka opštem boljitku. U ovom kontekstu autor naglašava da je ,,Krimski rat vododelnica u ruskoj istoriji“[4], jer je poraz na domaćem tlu ostavio podsticaj za reforme. Međutim, nijedan potez nije tako direktno ukazivao na društvene promene kao izgradnja železničkih pruga. Prva pruga išla je linijom Sankt Peterburg – Carsko Selo iz 1835.g. God.1851. Moskva je šinama povezana sa Sankt Peterburgom, s tim da su francuski sen-simonovci finansirali veliki deo ovih aktivnosti. Drugi deo ovog poglavlja bavi se ,,Agonijom narodnjačke umetnosti“, tj. pokušajima običnog sveta da odbrani tradiciju, kako u svakodnevnom životu, tako i umetnosti, pri uticaju ,,modernizujućih sila Zapada.“ Dva stvaralačka genija najdublje su obeležila ovaj period: Modest Musorgski (1839-1881) i Fjodor M. Dostojevski (1821-1881). Musorgski je bio istinski čovek iz naroda, hvalio se nedostatkom muzičkog obrazovanja smatrajući da je umetnost sredstvo razgovora sa narodom. Za sobom je ostavio dve velike opere: Borisa Godunova i Hovanščinu. Kao što je već rečeno, uz Musorgskog stoji Dostojevski koji je i sahranjen nedaleko od kompozitora na groblju manastira Aleksandra Nevskog. Od svog prvog romana koji opisuje gradski život (,,Bedni ljudi’’), Dostojevski pokazuje otpor prema zataškavanju neprijatnih činjenica iz ruske svakodnevice, ali i prema romantičnim bekstvima u istoriju. Treći deo ovog poglavlja nosi naziv „Nove perspektive veka na izmaku“. Sa stanovišta kulture, vladavina Aleksandra Trećeg (1881-1894) bila je razdoblje duboke depresije u kome je narodnjačka umetnost nastavila da dominira.[5] Upravo je ovaj period dao dva dugo rađena remek-dela: Rjepinovu sliku ,,Zaporoški kozaci pišu pismo sultanu“ i Borodinovu operu ,,Knez Igor“. Rjepinova slika predstavlja spontani i zajednički prkos kolektiva zavojevaču, dok Borodinova opera obrađuje epsku stranu Igorovog boja sa Polovcima sjedinjujući komiku i stvarnost. Namučeni narod je utehu tražio i u lepoti baleta Petra I. Čajkovskog, ,,Labudovom jezeru“, ,,Krcku Oraščiću“, ,,Uspavanoj lepotici“, odnosno operama ,,Evgenije Onjegin“ i ,,Pikova dama“. Vodeći slikar ovog razdoblja, Isak Levitan se potpuno otuđio od ljudi i na njegovim slikama iz poslednjih 20 godina njegovog života takođe nema ni jedne ljudske figure. Možda najtužnije raspoloženje vlada u delima Levitanovog prijatelja, Antona P. Čehova. Autor ističe da čitalac nigde više nego u Čehovljevim dramama ne nalazi patetičnu komediju ljudske uzaludnosti. Čehovljeve velike drame poput ,,Galeba“, ,,Ujka Vanje“ i ,,Tri Sestre“ veličaju one koji pate, ali ne ulivaju nadu da će likovi pronaći sreću i spokoj na zemlji. Usred umora ovog perioda, u Rusiji su se istakle dve ličnosti: Konstantin Pobedonoscev i Lav Tolstoj. Koliko god bili suprotstavljeni, obojica su se suprotstavljali revolucionarima iz 60-ih godina i bili verni narodnjačkom dobu u kome su odgajani. Pobedonoscev je kao pravnik i svetovni šef crkvenog Sinoda postao tvorac i simbol Aleksandrovog programa reakcije, dok je Tolstoj preobrazivši se iz književnika u verskog propovednika postao simbol anarhističkog narodnjačkog protesta.[6] Kakav je odnos običan ruski čovek imao sa autorom ,,Ane Karenjine“ i ,,Rata i mira“, svedoči činenica da su mnogi Rusi izjavljivali da imaju dva cara – krunisanog cara u Sankt Peterburgu i nekrunisanog u Jasnoj Poljani. Autor na samom kraju poglavlja zaključuje da je kultura Rusije početkom 20.veka bila i egzotična i nenadmašna. ,,To je bila gozba delikatesa obojena crnom slutnjom.“[7] Knjiga ,,Ikona i sekira“ daje nov i upečatljiv pogled na rusku kulturu, a upravo zbog toga može biti zanimljiva kako stručnoj, tako i široj javnosti. Posebnu vrednost knjizi daje bogata bibliografija koja u mnogome može olakšati posao budućim istraživačima. Knjiga je pisana jasnim i čitljivim stilom, a sam autor je u predgovoru naveo da je pisao za širi krug čitalaca. Međutim, određeni delovi teksta često zahtevaju solidno poznavanje ruske istorije. Bez obzira na Bilingtonovo naglašavanje da ova studija odražava ,,objektivnu stvarnost Rusije“, on je na mnogim mestima u suprotnosti sa slikom koja je do sada bila zastupljena u nama dostupnoj literaturi. ----- Kristina Jorgić

Lav sa istoka Smaragdna lupa Aurelijine suze Sve knjige su iznutra odlične. Bez pisanja, podvlačenja i posveta. Lav sa istoka ima malo zacepanu koricu, Smaragdna lupa je odlična 5, Aurelijine suze ima sitna okrznuća za ocenu 5- Kolin Makalou Lični podaci Puno ime Kolin Margareta Makalou Datum rođenja 1. jun 1937. Mesto rođenja Velington, Novi južni Vels, Australija Datum smrti 29. januar 2015. (77 god.) Mesto smrti Ostrvo Norfok, Australija Književni rad Period 1974–2013 Najvažnija dela Ptice umiru pevajući Nagrade Orden Australije Kolin Margareta Makalou (engl. Colleen Margaretta McCullough; Velington, 1. jun 1937 — 29. januar 2015) bila je australijska književnica, u Srbiji najpoznatija po romanu Ptice umiru pevajući, po kome je snimljena istoimena TV serija koja je svojevremeno postala planetarni hit.[1] Kolin Makalou dobitnica je niz nagrada i priznanja. Bila je talentovana književnica koja se u svojim romanima fokusirala na različite žanrove.[2] Mladost i školovanje Kolin Makalou rođena je 1937. godine u Velingtonu, u centralno-zapadnom regionu Novog Južnog Velsa,[3] u porodici Džejmsa i Lori Makalou.[4] Otac joj je bio irskog porekla, a majka novozelanđanka, delom maorskog porekla. Tokom njenog detinjstva porodica se često selila,[5] da bi se konačno nastanila u Sidneju.[6] Kolin je imala brata Karla, koji se u 25. godini utopio kod obala Krita, pokušavajući da spasi turiste u nevolji. Na osnovu njegovog karaktera kasnije je gradila lik u romanu Ptice umiru pevajući, a o njemu je pisala i u svojoj knjizi memoara Život bez dosadnih sitnica (Life Without the Boring Bits).[7] Kolin Makalou je u mladosti bila zaninteresovana podjednako i za društvene i za prirodne nauke.[8] Završila je u Sidneju medicinski fakultet.[6] Do završetka studija Kolin je zarađivala za život radeći kao nastavnica, bibliotekarka i novinarka.[5] Na prvoj godini studija medicine konstatovano je da pati od dermatitisa izazvanog hirurškim sapunom i savetovano joj je da se odrekne svojih snova da postane lekar. Zato se prebacila na studije neurologije.[6] Medicinska karijera Po završetku studija radila je kao neurofiziolog[9] u Kraljevskoj bolnici severne obale u Sidneju.[6] Godine 1963. preselila se Veliku Britaniju, gde je četiri godine radila u londonskoj bolnici Great Ormond Street Hospital. U Londonu je upoznala načelnika odeljenja za neurologiju univerziteta Jejl, koji joj je ponudio mesto naučnog saradnika. Na Univerzitetu Jejl (Nju Hejven, Konektikat) je ostala od 1967. do 1976. godine, baveći se istraživačkim radom. Istovremeno je radila i kao predavač na katedri za neurologiju Medicinskog fakulteta.[10] Književni rad Tokom boravka na Jejlu napisala je svoja prva književna dela. Roman Ptice umiru pevajući (1997), postala je međunarodni bestseler i jedna od najprodavanijih knjiga u istoriji, sa prodatih više od 30 miliona primeraka širom sveta.[11] Prema ovom romanu 1983. godine snimljena je TV serija, koja se smatra jednim od najpopularnijih televizijskih mini seriala svih vremena. Uspeh ove knjige omogućio joj je da odustane od naučne karijere i da pokuša da živi kao frilenser.[12] Krajem 70-ih, preselila se na australijsko Ostrvo Norfok u Južnom Pacifiku,[9] gde je upoznala svog budućeg muža Rika Robinsona[10] sa kojim se venčala aprila 1984. godine.[13] Pored samostalnih romana Kolin Makalou napisala je i seriju istorijskih romana o Starom Rimu, kao i pet kriminalističko-detektivskih romana sa glavnim likom policijskim detektivom Karminom Delmonikom[2] Osim prozom, bavila se i pisanjem tekstova za pozorišne mjuzikle.[14] Kontroverze Roman Independence of Miss Mary Bennet (Nezavisnost gospođice Meri Benet), koji je Kolin Makalou napisala 2008. godine, izazvao je kontroverzne rasprave o tome da li je u ovom delu zapravo kopirala likove iz romana Gordost i predrasuda, engleske književnice Džejn Ostin.[15] Romani Kolin Makalou u Srbiji Prvi romani Kolin Makalou u Srbiji (i Jugoslaviji) su se pojavili 80-ih godina 20. veka, u izdanju izdavačke kuće „Znanje” iz Zagreba,[16] a 90-ih i u izdanju domaćih izdavača, na srpskom jeziku (sa pogrešno transkribovanim imenom autorke).[17] Smrt Zatvorite njen nadgrobni spomenik na groblju na ostrvu Norfolk, 2015 Kolin Makalou preminula je 29. januara 2015. godine, u 77 godini života, usled prestanka rada bubrega, posle niza manjih srčanih udara. Na kraju života vid joj je oslabio zbog hemoragijske degeneracije makule, ali je uprkos tome nastavila da piše knjige, diktirajući ih saradnicima.[18] Patila je i od osteoporoze, neuralgije, dijabetesa i raka grlića materice. Bila je vezana za invalidska kolica.[10][19] Sahranjena je na Ostrvu Norfolk, na groblju Zaliv Emili (Emily Bay).[20] Počasti Godine 1984. godini, portret Kolin Makalou, koji je naslikao Vesli Volters, bio je finalista na takmičenju za nagradu Arčibald. Nagrada se dodeljuje za `najbolji portret muškarca ili žene koji su se istakli u umetnosti, književnosti, nauci ili politici`.[21] Dubina istorijskih istraživanja u serijalu romana o Starom Rimu donela joj je 1993. godine titulu doktora filologije na Univerzitetu Mekvori u Sidneju.[22] Godine 1996. Australijski nacionalni fond proglasio ju je živim nacionalnim blagom,[2] a 12. juna 2006. odlikovana je Ordenom Australije za `služenje umetnosti kao autora i služenje društvu u ulozi podrške nacionalnih i međunarodnih obrazovnih programa, medicinsko-naučnih disciplina i dobrotvornih organizacija`.[23] Bibliografija Samostalni romani Tim (1974) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Tim 1985[24] The Thorn Birds (1977) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Ptice umiru pjevajući 1984[25] Godine 2018, u izdanju izdavačke kuće Laguna objavljen je na srpskom jeziku, pod naslovom Trn u grudima[26] An Indecent Obsession (1981) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Drugo ime za ljubav 1983[16] A Creed for the Third Millennium (1985) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Vjera za treći milenij 1987[27] The Ladies of Missalonghi (1987) The Song of Troy (1998)[28] - objavljen na srpskom jeziku 2005, pod naslovom Pesme o Troji[29] Morgan`s_Run (2000) The Touch (2003) - objavljen na srpskom jeziku 2009, pod naslovom Dodir[30] Angel (2005) The Independence of Miss Mary Bennet (2008) Bittersweet (2014)[2] Serijal istorijskih romana o Starom Rimu The First Man in Rome (1990) - Objavljen u Srbiji 2003. godine kao trilogija Prvi čovek Rima: Put časti,[31] Put pobede[32] i Put slave[33] The Grass Crown (1991) - Objavljen u Srbiji 2006. godine kao trilogija Venac od trave: Lav sa Istoka,[34] Smaragdna lupa[35] i Aurelijine suze[36] Fortune`s Favourites (1993) - Objavljen u Srbiji 2007. godine kao trilogija Fortunini miljenici: Predstava za gospodara,[37] Nekrunisani kralj[38] i Moćni ratnici[39] Caesar`s Women (1995) - Objavljen u Srbiji 2009. godine kao trilogija Cezarove žene: Ljubavnica hladnog srca,[40] Jedina ljubav[41] i Biser za Harpiju[42] Caesar (1997) - Objavljen u Srbiji 2011. godine u dve knjige Cezar: Kralj Galije[43] i Vladar sveta[44] The October Horse (2002) - Objavljen u Srbiji 2014. godine u dve knjige Oktobarski konji - pripovest o Cezaru i Kleopatri: Čast i dužnost[45] i Pad Titana[46] Antony and Cleopatra (2007) - Objavljen u Srbiji 2015. godine u dve knjige Antonije i Kleopatra: Biseri boje mesečine[47] i Kraljica zveri[48] Serijal detektivsko-kriminalističkih romana Kolin Makalou objavila je i pet kriminalističko-detektivskih romana u serijalu Karmin Delmoniko.[49] Ovi romani još uvek nisu objavljeni na srpskom jeziku. On, Off (2006) Too Many Murders (December 2009) Naked Cruelty (2010) The Prodigal Son (2012) Sins of the Flesh (2013)[2] Biografiski rad The Courage and the Will: The Life of Roden Cutler VC (1999; Hrabrost i volja: biografija Rodena Kutlera)[50] Memoari Life Without the Boring Bits (2011; Život bez dosadnih sitnica)[51] Ekranizacije Tim — film iz 1979, sa Melom Gibsonom i Pajper Lori u glavnim ulogama Ptice umiru pevajući — mini TV serija iz 1983. godine, sa Ričardom Čemberlenom i Barbarom Stenvik u glavnim ulogama Nepristojna opsesija — film iz 1985. godine, sa australijskim glumcem Gerijem Svitom u glavnoj ulozi Ptice umiru pevajući: Nestale godine — TV serija iz 1996. godine, sa Ričardom Čemberlenom u glavnoj ulozi. U ovom serijalu obuhvaćen je period od 14 godina, koji je opisan u romanu, ali koji je izostavljen u prvom serijalu.

1. Kuća duhovne vatre – Sima Andrejević Igumanov – Skroman, inteligentan, duhovan, nesebičan, veran otadžbini, zaljubljenik u Prizren, dalekovid, sačinio je 1880. godine testament koji, i danas, može biti obrazac za večno trajanje. 2. Dunavski kapetan nežnog srca – Miša Anastasijević – Od ovčara, učitelja, turskog pisara, zemljoradnika, drvoseče, tegljača lađi na Dunavu, dućanskog pomoćnika, samostalnog trgovca, carinika, knjazovog poverenika – postaje jedan od najbogatijih i najhumanijih Srba XIX veka. 3. Knjiga na dukatima – Ilija Milosavljević Kolarac – Čitavog života je neumorno i pošteno radio i štedeo, posrtao i usrajao, zadojen rodoljubjem i velikom željom da sve stečeno jednoga dana testamentom ostavi otadžbini za trajno razvijanje znanja i kulture. 4.Tapija na znanje – Luka Ćelović Trebinjac – I kada je postao bogat trgovac, ostao je skroman i radan, tih i sasvim povučen. Bio je ubeđen da svako ima svoj dug prema otečestvu. Pošto je posebno cenio znanje – celokupno bogatstvo je poklonio Beogradskom univerzitetu. 5. Vitez sa perom u ruci – Sava Popović Tekelija – Plemić, prvi srpsli doktor nauka, neumorni prosvetitelj, veliki borac za nacionalna prava, esteta, patriota, poliglota, pisac, polemičar, osnivač Tekelijanuma, doživotni predsednik Matice srpske, jedan od najvećih dobrotvora. 6. Daj da bi opet imao – Đorđe Vajfert Prvi srpski o industrijalac, vlasnik rudnika i pivara, vizionar, bankar, rodoljub, pokrovitelj kulture, ljubitelj trkačkih konja, mason, strelac, kolekcionar, nosilac brojnih odlikovanja, veliki dobrotvor. On je primer, on je istorija, on je uspeh. 7. Blago u testamentu – Nikola Spasić – Opančar golubijeg srca, čovek koji je imao i obraz i čast; skroman, vredan, uporan, jedan od najvećih dobrotvora srpskog naroda. Sve što je stvorio, a njegovo bogatstvo se procenjivalo na više od deset miliona tadašnjih dolara, poklonio je svom otečestvu.„Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš. Ostavi nešto na stranu, nek se nađe zlu ne trebalo, niko ne zna šta nosi dan a šta noć.“ – Životni moto Nikole Spasića. 8.Vidoviti pastir iz Idvora – Mihajlo Idvorski Pupin – Fizičar koji je promenio svet i dobrotom menjao ljude. Mihajlo Pupin Idvorski je sanjao rodni Idvor i ponavljao poruke majke Olimpijade. Na vrhuncu slave, kao izumitelj epohalnih patenata koju su promenili čitavu planetu, kao dobitnik najvećih naučnih i drugih priznanja, ostao rodoljub i dobrotvor, verni hrišćanin, skroman čovek, uvek spreman da pomogne sopstvenoj domovini. *Autor – Milomir Kragović – Pisac, novinar, publicista, dugogišnji urednik knjiga u kompaniji „Novosti“. Rođen je u Raškoj. Napisao je četrdeset knjiga poezije, proze, publicistike, objavio je dvadesetak knjiga za decu. Za svoje stvaralaštvo dobio je najznačajnije književne i društvene nagrade. Njegova dela su prevedena na slovenački, nemački, engleski, rumunski i kineski jezik. Živi i piše u Zemunu.

303 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice labave sve ostalo u redu! Retko !!! Ukoriceni br u jednu knjigu! 1962 g. Crta: Andrija Maurovic Strip obrada: N. Neugebauer Grička vještica je ciklus romana hrvatske književnice Marije Jurić Zagorke. Grička vještica nije jedan jedinstveni roman, nego ciklus romana od sedam svezaka. Prvi roman čuvenog ciklusa pod nazivom `Tajna krvavog mosta` počinje izlaziti 1912. godine u Malim novinama, a tiska se u svescima. Uspjeh je tako živ da vlasnici tiskare, ne pitajući Mariju Jurić Zagorku, objavljuju na kraju romana da je to tek uvod i da će se uskoro pojaviti nastavak. Zapregnuta u taj pripovjedačko-novinarski jaram, autorica piše iz dana u dan, te objavljuje uoči I. svjetskog rata (1913.-1914.) `Kontesu Neru`, i `Malleus maleficarum`. Poslije rata u `Novostima` i `Večeri` ostale romane koji se ideološki i tematski nadovezuju na one spomenute: `Dvorska kamarilla`, `Suparnica Marije Terezije` i `Buntovnik na prijestolju`. Dana 18. lipnja 1918. godine u HNK-u u Zagrebu izvedena je dramatizacija nadasve popularnog romana spisateljice Marije Jurić Zagorke `Grička vještica`. Kazališna je uprava točno znala da će to djelo i na pozornici požnjeti nezapamćeni uspjeh. Priču o progonu vještica u Zagrebu autorica je odjenula u romantičarsko pustolovno ruho. Djelo je dalo veliki doprinos u opismenjavanju naših ljudi i izvan granica Hrvatske. Andrija Maurović (1901 — 1981) je bio jugoslovenski i hrvatski crtač stripova, slikar i ilustrator. Delujući u maloj zemlji s nerazvijenom strip-tradicijom, zemlji neažurnih poslenika kulture, Maurović je, nažalost, iskusio sudbinu mnogih velikih umetnika i ostao je gotovo anoniman izvan njenih granica. Biografija Andrija Maurović, rođen je 29. marta 1901. godine u malom mestu Muo, kraj Kotora, kao sedmo dete Bokeljke i Slovenca, apotekarskog službenika austro-ugarske vojske. Nakon kratkotrajnog boravka u Krakovu, u Poljskoj, porodica Maurović se preselila u Dubrovnik, gde je Andrija proveo dane dečaštva i mladosti. Bio je slab đak, ali je od najranije mladosti pokazivao talenat za crtanje. U jesen 1920. godine prvi put odlazi u Zagreb u nameri da studira slikarstvo, ali se zbog besparice vraća kući. Prva izložba Kao osamnaestogodišnjak, 1919. godine, na jednoj zajedničkoj izložbi je u Dubrovniku izložio svoje prve radove. O uspehu tog prvog izlaganja nema nikakvih podataka, ali već sledeće 1920. godine Maurović ponovo izlaže i to 32 slike u tehnikama akvarela, ulja, pastela i ugljena. `Fali mu još dosta toga - osobito u tehnici; boje mu nemaju svježinu i prelazi su tvrdi ali se sve to dade postići školom i vježbanjem. Maurović je sada u 8. razredu gimnazije. Ovako mlad nas je začudio svojom prvom izložbom` - pisala je tadašnja kritika. Studije Kraće vreme (1921./1922.) bavio se glumom u sarajevskom pozorištu, a glumio je i u nekoliko nemih filmova. Pokazalo se kasnije da je ovo kratko filmsko iskustvo uveliko odredilo njegov način kadriranja stripova i ilustracija. Nakon odsluženja vojnog roka u Nišu, po drugi put odlazi u Zagreb kako bi otpočeo sa studiranjem na `Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt`, što je bio tadašnji naziv za Akademiju likovnih umetnosti. Upisao se u klasu Ferde Kovačevića. Ovoga puta Finansijski problemi su manji jer ga je pripomogla dubrovačka opština. Ipak Maurović je zarađivao za život izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige. U to vreme pravila Akademije zabranjivala su studentima takav rad, pa Maurović ubrzo prekida studije. U arhivi Akademije nisu pronađeni dokumenti na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je došlo do sukoba sa upravom i da je Maurović isključen sa Akademije. Profesionalac Nakon prekida školovanja u potpunosti se posvećuje ilustratorskom radu. Povremeno objavljuje karikature u dubrovačkom `Ježu`. Među sačuvanim brojevima `Ježa` prvi Maurovićev crtež naslovljen je Madam Pompadur i taj crtež možemo smatrati njegovim najranijim sačuvanim crtežom (`Jež`, Dubrovnik 1921., br. 4 od 1.5.1921). Od 1925. godine povremeno sarađuje i sa tada najznačajnijim humorističko-satiričnim časopisom u Hrvatskoj `Koprive`, a od 1928. dobija poverenje da radi naslovnice i zadnje strane za taj časopis i pokoji crtež unutar broja. Tokom 1930. godine većinu naslovnica je uradio Maurović što govori da je stekao ugled i status među ilustratorima i karikaturistima. Sarađivao je sa velikim brojem novina i časopisa među kojima su `Jutarnji list`, `Novosti`, `Koprive`, `Ženski svet` i `Kulisa`. Zlatno doba: 1935—1941 Uvozni strip, pretežno američki, sredinom tridesetih godina počeo je da osvaja čitaoce, pa su urednici zagrebačkih `Novosti` odlučili da otpočnu sa objavljivanjem domaćeg stripa, a taj veliki posao su poverili Andriji Mauroviću. Svoj prvi strip `Vjerenica mača`, prema delu francuskog pisca Paula Fevala, `Novosti` su počele objavljivati 2. maja 1935. godine. Reprint ovog Maurovićevog prvenca, u okviru biblioteke `Velikani hrvatskog stripa`, objavio je Osiječki `Format` 2006. godine. Posle `Verenice mača`, prvog `romana u slikama`, usledila su dva naučno-fantastična stripa, `Podzemna carica` i `Ljubavnica s Marsa`, a onda su se kao na pokretnoj traci počeli ređati stripovi: `Plen demona džungle`, `Razbojnikova verenica`, `Krvolok od Tanipura`, `Ognjem i mačem`, `Zlatarevo zlato` i mnogi drugi. Veliku slavu je stekao sa svoja prva dva vestern-stripa `Trojica u mraku` i `Sedma žrtva` za kojima slede `Gospodar Zlatnih bregova`, `Poslednja pustolovina Starog Mačka`, `Sablast zelenih močvara`... Strip junaci naprečac osvajaju publiku širom zemlje, a svom tvorcu donose ogromnu slavu - i isto toliko novca. `Zarađivao sam po sedamdeset-osamdeset hiljada tadašnjih dinara mesečno, a za taj novac je kuća mogla da se kupi`. - rekao je Andrija Maurović. `Ali, kako je dolazilo, tako je i odlazilo: piće, žene, lumpovanje, četa prijatelja koji se za tren okupe oko čoveka punog para; koliko god da ih ima, nikad dovoljno, i ništa mi od sveta toga nije ostalo...` Svoj stvaralački vrhunac Maurović je imao između 1935. i 1941. godine. U drugoj polovini pedestih godina (1956-60) nije objavio nijedan strip pokušavajući da se vrati na puteve čistog slikarstva. Često je govorio da ga slikarstvo odmara, a da je strip upropastio njegov život. U periodu 1970-76 takođe se uzdržava od crtanja stripova. U 1976. objavljuje svoj poslednji strip `Povratak Starog Mačka`. Drugi svetski rat Početkom rata (1941-43.) Maurović nije crtao stripove, ali je tokom 1943. i 1944. za `Zabavnik` nacrtao sledeće stripove: Grob u prašumi, Seoba Hrvata, Knez Radoslav, Tomislav, Zlatni otok i Ahuramazda na Nilu. Pred kraj Drugog svetskog rata Maurović je pristupio partizanima i bio u sastavu Osme kordunaške divizije. Uglavnom je radio plakate i zidne novine. Nakon rata je nacrtao opus od 6 kratkih stripova iz partizanskog života. Ti stripovi su objedinjeni u strip-albumu `Priče o odvažnim ljudima` (Izdavač: KIC `Privlačica`, Vinkovci 1989). Za naslovnicu je upotrebljena njegova slika (ulje na platnu) iz 1945. godine .[1] Strip-album `Priče o odvažnim ljudima` sadrži sledeće stripove: `Brodolomci na otoku Mega` (Scenario Marcel Čukli. Prvo objavljivanje `Horizontalni zabavnik`, 1952.) `Protiv smrti (scenario Vicko Raspor. Prvo objavljivanje `Omladina`, 1954.) `Rankov odred` (Scenario: Mahmud Konjhodžić i Norbert Neugebauer. Prvo objavljivanje `Plavi vjesnik`, 1961.) `Vreme odvažnih` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Strip magazin`, 1966.) `Istinite priče o malim borcima` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Kekec`, 1967/68.), sadrži zbirku kratki stripova: `Prijeteći pozdrav`, `Zaslađeni benzin`, `Most je popravljen`, `Spašeno selo`, `Ruke uvis`, `Lekovi su nabavljeni`, `Spašena žetva`, `Snalažljivi kurir`, `Beg iz doma`, `Uništeni plakati`. Poslednji šesti strip iz partizanskog opusa pod nazivom `Sinovi slobode` nije objavljen u ovom albumu jer su originalne table izgubljene, a reprint iz `Modre laste` nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Na ivici ponora `Pio sam po desetak litara vina dnevno, po dva litra najjače rakije od kukuruza, pušio po osamdeset cigareta, predavao se jednako neumerenim čulnim uživanjima - i tako preko dvadeset godina, dok nisam dospeo na rub ponora, na granicu potpunog rastrojstva i kraha. Tek onda, kad mi je već bilo četrdeset pet godina, uspeo sam da se trgnem, da bih koliko-toliko produžio menicu života.` - izjavio je Maurović za magazin `Start` .[2] Opus - bibliografija Andrija Maurović je za života nacrtao preko 200 stripova. Veliki broj stripova je urađen po književnim delima među kojima je verovatno najpoznatija adaptacija `Gričke vještice` po motivima istoimenog romana Marije Jurić Zagorke. `Večernji list` je prvi započeo objavljivanje, u periodu 1960/62., ali je strip u celosti objavljen u ediciji `Strip-strip`, u izdanju `Lykos` (koji će kasnije promeniti ime u `Epoha`). Ediciju je štampao `Vjesnik` 1962. godine u 14 svezaka na ukupno 364 stranice. Po romanima Šenoe je uradio `Zlatarevo zlato` i `Čuvaj se senjske ruke`. `Ljubavnica s Marsa` je delo Alekseja Tolstoja, `Ognjem i mačem` Henrika Sjenkjeviča Kompletan opus možete pogledati ovde: Stripovi Andrije Maurovića Posthumno je NLC Media Grupa, Zagreb objavila Maurovićevu zbirku erotskih skica i crteža pod nazivom `Kandaul` ISBN 978-953-98075-7-1 koja je štampana u nekoliko izdanja. Crteži su rađeni u olovci. Na pojedinim mestima olovka se razmazala, pa tekst nije dovoljno čitak. Na nekim tablama sličice su razrađene do najsitnijeg detalja dok su na drugima ostale samo kao proste skice. Maurović se nije previše trudio jer je stripove sa erotskom sadržinom radio iz razonode, samo za sebe. Smrt Poslednjih godina svog života Andrija Maurović je u svojoj okolini važio za čudaka i ekscentrika. Prihvatio je spartansko-asketski način života, opredelio se za najstroži vegetarijanski način ishrane, ustajao zorom a legao s prvim mrakom. Odrekao se poroka i društva ljudi i vratio se svojoj prvoj ljubavi - slikarstvu. Nakon kraće bolesti umro je u oskudici 2. septembra 1981. godine u vlastitoj kući u Zagrebu, na Pantovčaku 45. Maurović je 9 godina nakon svoje smrti sahranjen po drugi put 16. decembra 1990. godine. Piscu Maurovićeve biografije, novinaru Aleksandru Vojinoviću, pripada zasluga, pored pisanja biografije, što su Maurovićevi posmrtni ostatci premešteni iz grobnice koja je bila u katastrofalnom stanju u pristojnu grobnicu na zagrebačkom groblju Mirogoj. Priznanja Kulturno društvo klub devete umetnosti iz Ljubljane (Vošnjakova 4.) je 1978. godine ustanovio nagradu `Andrija` Zagrebačko nevladino udruženje `Art 9`, koje okuplja strip crtače, scenariste, kolekcionare, istoričare i stripofile, ustanovilo je 2009. godine nagradu `Andrija Maurović` koja se dodeljuje hrvatskim strip autorima za životno delo...

Odlično Posveta autora Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937 — Poatje, 23. novembar 2022)[1][2] bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac i akademik. Danojlić je bio član SANU,[3] predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine[4] i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu,[5] u kome se nalazi njegov legat. Bio je jedan od intelektualaca koji su učestvovali u obnovi Demokratske stranke. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice.[6][7] Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život.[6] Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika.[6] Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život.[7] Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Milovan Danojlić sa Haroldom Pinterom (krajnje desno) i Sašom Milenićem (drugi sleva), u Londonu 2009. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija.[7] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je Crkvu Svetog Nikole, 2000. godine.[8] Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca[9] poput V. Šekspira (kompletni soneti), Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa”, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima” i „Balada o siromaštvu”. Za položaj pesnika je govorio: Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[10] O poeziji je pisao: Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`.[10] Preminuo je 23. novembra 2022. godine u Poatjeu. Sahranjen je 28. novembra 2022. pored crkve koju je podigao u svom rodnom selu.[11] Kritika[uredi | uredi izvor] „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” - Mihajlo Pantić[12] „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” - Dragan Hamović[12] „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” - Gojko Božović[12] „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” - Svetlana Šeatović-Dimitrijević[12] Matija Bećković navodi da je Danojlić bio jezički znalac i čistunac, a od njegove lirske proze u „Godini koja prolazi kroz avliju” teško da imamo čistije lirike.[13] Legat Milovana Danojlića[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Legat Milovana Danojlića Legat Milovana Danojlića (desna strana prostorije) u Muzeju srpske književnosti. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine.[14] Nagrade[uredi | uredi izvor] Orden Svetog Save Nagrada lista „Mladost”, za zbirku pesama Kako spavaju tramvaji, 1960. Nagrada „Mlado pokolenje”, za zbirku pesama Kako spavaju tramvaji, 1960.[15] Književna nagrada „Neven”, za knjigu pesama Furunica jogunica, 1970.[15] Nagrada „Miloš N. Đurić”, za prevod dela Stanica u pustinji Josifa Brodskog, 1972.[15] Književna nagrada „Neven”, za knjigu pesama Rodna godina, 1973. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Put i sjaj, 1976.[15] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Zmijin svlak, 1979. Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Zmijin svlak, 1980. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Godina prolazi kroz avliju, 1992.[15] NIN-ova nagrada za delo Oslobodioci i izdajnici, 1997. Nagrada „Desanka Maksimović”, 1999.[15] Nagrada „Zlatni suncokret”, za knjigu Balada o siromaštvu, 1999. Nagrada „Žička hrisovulja”, 2004.[15] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2008. Dučićeva nagrada, 2010. Nagrada Srpske književne zadruge, 2010. Nagrada „Dr Špiro Matijević”, za roman Priča o pripovedaču, 2010. Nagrada „Izviiskra Njegoševa”, za celokupni rad, 2014. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Pisma bez adrese, 2013.[15] Zlatna medalja za zasluge, 2016.[16] Nagrada „Drainac”, za zbirku pesama Životi, životi, 2017. Nagrada „Književni vijenac Kozare”, za životno delo, 2017.[17] Nagrada „Grigorije Božović”, za trilogiju Pisma bez adrese, za 2018. Velika nagrada „Ivo Andrić”, 2021.[18] Povelja Matice srpske za negovanje srpske jezičke kulture, 2023.[19] Dela[uredi | uredi izvor] Rukopis Milovana Danojlića „Kako spavaju tramvaji` u Udruženju „Adligat` Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji[6], Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju[20], BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak[21], Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati[22], Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću[23], Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s.n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici[24], Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata `Nikola Tesla`, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Igre s rečima, Filip Višnjić, Beograd, 2005.[25] Srbija na zapadu[26], NB `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica `Borisav Stanković`, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika[27], Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti[28], Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese[29], Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022.[30] Prevodi Soneti - Šekspir Stanica u pustinji - Josif Brodski Kratak pregled raspadanja - Sioran

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U originalnoj kutiji. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karakteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Natprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolenja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić.... - Andersen Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha... - Sarl Pero Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića - Braca Grim Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812.), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero. Veze sa srpskom književnošću Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Bili su i u vezi sa Vukom Stefanovićem Karadžićem. Bajke braće Grim Detaljnije: Bajke braće Grim Snežana i sedam patuljaka Pepeljuga Ivica i Marica Crvenkapa Hrabri krojač Toma palčić Ramplstilskin ili Cvilidreta Zlatna guska Zlatokosa Kralj žaba Ivica i Marica Stočiću, postavi se Bratac i sestrica Vila Perka Tri brata Trnova Ružica...

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. joseph beuys, harry madsen, doris lilly, david bowie, roman polanski lee radziwill