Jovan Skerlić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Скерлић (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.Рођен је у Београду 20. августа (8. по јулијанском календару) 1877. године у грађанској породици од оца Милоша и мајке Персиде[1] рођ. Марковић (из Пеште), у породичној кући на углу Господар Јевремове и Добрачине улице, код Чукур-чесме на Дорћолу. Његов отац је био власник фирме и продавнице шешира, (мајстор шеширџијског заната) који је имао радњу и продавницу у Васиној улици код Кнез Михаилове улице. Јован Скерлић је имао две сестре, Јованку и Јелену, удату за Владимира Ћоровића.[2]Имао је супругу Клару и кћи Љиљану.[3], оне су касније живеле у Француској.[4]Његов животни мото гласио је: „Живети — значи радити!“. Живот му је био непрекидан, напоран рад. Он није знао за одмор, нити је марио за умор, „све докле његов преморени и у раду сагорели организам није клонуо пред чељустима смрти“.[5] Преминуо је Јован изненада у 37. години, 15. маја (2. маја по јулијанском календару) 1914.Образовање и просветни радЈован Скерлић са родитељима и сестрамаОсновну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6]Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.[тражи се извор]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.Књижевни и национално-политички радЈован СкерлићИ поред своје велике књижевне делатности, којом се прославио као најпопуларнији и најобилнији српски критичар, Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на политичком и националном пољу. Још као ђак је пришао социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио Самосталној радикалној странци, створеној од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. Последње две године живота је био посланик у Народној скупштини, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против банака које својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста југословенског народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше Аустроугарске најзначајније је оно у Прагу, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне идеологије, најбољи је оглед о Анти Старчевићу, проповеднику великохрватске идеје. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење латинице у Срба (анкета у Српском књижевном гласнику). Лазар Томановић је о томе записао: ...а Скерлић је био готов да и ћирилицу батали.[7]Иако је умро млад, Скерлићев књижевни рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: Омладина и њена књижевност и Српска књижевност у 18. веку, велика студија о Јакову Игњатовићу; затим огледи: Поглед на данашњу француску књижевност, Уништење естетике и демократизација уметности, књижевно-политички оглед Светозар Марковић. Од 1905. године до смрти уређивао је Српски књижевни гласник, у почетку у друштву са Павлом Поповићем, а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела Београдске романсе, потписујући се са псеудонимом „Београђанин9/3

Jovan Skerlić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Скерлић (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.Рођен је у Београду 20. августа (8. по јулијанском календару) 1877. године у грађанској породици од оца Милоша и мајке Персиде[1] рођ. Марковић (из Пеште), у породичној кући на углу Господар Јевремове и Добрачине улице, код Чукур-чесме на Дорћолу. Његов отац је био власник фирме и продавнице шешира, (мајстор шеширџијског заната) који је имао радњу и продавницу у Васиној улици код Кнез Михаилове улице. Јован Скерлић је имао две сестре, Јованку и Јелену, удату за Владимира Ћоровића.[2]Имао је супругу Клару и кћи Љиљану.[3], оне су касније живеле у Француској.[4]Његов животни мото гласио је: „Живети — значи радити!“. Живот му је био непрекидан, напоран рад. Он није знао за одмор, нити је марио за умор, „све докле његов преморени и у раду сагорели организам није клонуо пред чељустима смрти“.[5] Преминуо је Јован изненада у 37. години, 15. маја (2. маја по јулијанском календару) 1914.Образовање и просветни радЈован Скерлић са родитељима и сестрамаОсновну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6]Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.[тражи се извор]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.Књижевни и национално-политички радЈован СкерлићИ поред своје велике књижевне делатности, којом се прославио као најпопуларнији и најобилнији српски критичар, Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на политичком и националном пољу. Још као ђак је пришао социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио Самосталној радикалној странци, створеној од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. Последње две године живота је био посланик у Народној скупштини, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против банака које својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста југословенског народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше Аустроугарске најзначајније је оно у Прагу, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне идеологије, најбољи је оглед о Анти Старчевићу, проповеднику великохрватске идеје. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење латинице у Срба (анкета у Српском књижевном гласнику). Лазар Томановић је о томе записао: ...а Скерлић је био готов да и ћирилицу батали.[7]Иако је умро млад, Скерлићев књижевни рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: Омладина и њена књижевност и Српска књижевност у 18. веку, велика студија о Јакову Игњатовићу; затим огледи: Поглед на данашњу француску књижевност, Уништење естетике и демократизација уметности, књижевно-политички оглед Светозар Марковић. Од 1905. године до смрти уређивао је Српски књижевни гласник, у почетку у друштву са Павлом Поповићем, а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела Београдске романсе, потписујући се са псеудонимом „Београђанин9/3

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Hašek, Jaroslav Наслов Dobri vojak Švejk v prvi svetovni vojni / Jaroslav Hašek ; [prevedel Jože Zupančič ; ilustracije po originalni češki izdaji] Јединствени наслов Osudy dobrého vojáka Švejka za světové války. slovenski Врста грађе роман ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик словеначки Година 1962-1966 Издавање и производња Ljubljana : Državna založba Slovenije, 1962-1966 (Ljubljana : Delo) Физички опис 2 zv. (393, 400 str.) : ilustr. ; 19 cm Други аутори - особа Zupančič, Jože, 1894-1969 Збирка ǂZbirka ǂKiosk ; 27-28; 56-57 Напомене Prevod dela: Osudy dobrého vojáka Švejka za světové války 1. zv. tiskan l. 1963; v kolofonu 2. zv.: 3. in 4. del Предметне одреднице češka književnost -- romani УДК 821.162.3-3

Detalji predmeta Stanje Polovno Mek povez Stanje kao na slikama 1.Bura-Nenagradjeni ljubavni trud (komedije) 2.Dva viteza iz Verone-Vesele zene Vindzorske-Ravnom merom (komedije) 3.Zabune-Mnogo vike ni oko cega- Snovidjenje u noc Ivanjsku (komedije) 4.Mletacki trgovac-Kako Vam drago-Ukrocena zloca (komedije) 5.Sve je dobro sto se dobro svrsi-Bogojavljenska noc-Zimska Bajka 6.Trol i Kresida-Koriloan (tragedije) 7.Tit Andronik-Romeo i Djulijeta (tragedije) 8.Timon Atinjanin-Julije Cezar (tragedije) 9.Makbet-Hamlet (tragedije) 10.Kralj Lir-Otelo (tragedije) 11.Antonije i Kleopatra (tragedija) 12.Simbelin-Perikle (tragedije) 13.Kralj Dzon-Ricard drugi (istorijske drame) 14.Henri cetvrti, prvi i drugi deo (istorijske drame) 15.Henri peti-Ricard treci (istorijske drame) 16.Henri sesti, prvi i drugi deo (istorijske drame) 17.Henri sesti, treci deo-Henri osmi (istorijske drame) 18.Soneti i ostala poezija

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Tvrd povez. Nekorišćeno. Nema ostecenja na knjigama. Nema posvete, niti bilo kakvih zvrljanja. Nema mirisa od stajanja. 1. Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924 2. Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942 3. O vrhovnom Bogu u staroj srpskoj religiji 4. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama 5. Stara srpska religija i mitologija Ako imate neka pitanja u vezi sa predmetom stojim vam na raspolaganju.

Laza Kostić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЛазар „Лаза“ Костић (Ковиљ, 31. јануар / 12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910) био је српски књижевник, песник, доктор правних наука, адвокат, новинар, драмски писац и естетичар.БиографијаРођен је 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Отац му се звао Петар Костић, а мајка Христина Јовановић. Имао је и старијег брата Андрију, али њега и своју мајку није упамтио јер су они преминули док је Лаза још био беба. Петар Костић, Лазин отац, преминуо је 1877. године. Основну школу је учио у месту рођења, где му је учитељ био Глигорије Глиша Каћански.[1] Гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права 1866. на Пештанском универзитету.[2][3][4][5] Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана.[6]Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био председник Српске народне читаонице која се данас по њему назива.У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.[7]Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.9/3

1. Vođi francuske revolucije 2. Političke i pravne rasprave 3. Ustavobranitelji i njihova vlada (1838-1858) 4. Vlada Milana Obrenovića (knjiga prva 1868-1878) 5. Vlada Milana Obrenovića (knjiga druga 1878-1889) 6. Vlada Aleksandra Obrenovića (knjiga prva 1889-1897) 7. Vlada Aleksandra Obrenovića (knjiga druga 1897-1903) 8. O drzavi, osnovi jedne pravne teorije 9. Iz istorije političkih doktrina (Platon, Makijaveli, Berk, Marks) 10. Primeri politicke sociologije (Engleska, Francuska, Nemačka 1815-1914) 11. Iz istorije i knjizevnosti 1 12. Iz istorije i knjizevnosti 2 Priredili Radovan Samardžić, Živorad Stojković Bibliografski pregled radova Slobodana Jovanovića sastavila Milana Đurđulov O Slobodanu Jovanoviću Radovan Samardžić Slobodan Jovanović 1869-1958 biografski podaci i prilozi Radoje l. Knežević Album Slobodana Jovanovića Izdavač BIGZ Jugoslavijapublik Srpska književna zadruga 1990 1991 Broj stranica 6540 110 stranica sa tablama Format udzbenicki 24 x 15 Povez tvrd luksuzno zlatotisak

Lajoš Zilahi - Razbesneli anđeo The Angry Angel / Zilahy Lajos Izdavač: Bratstvo-jedinstvo, 1979, Novi Sad Štampa: Radiša Timotić, Beograd Biblioteka: Izabrana dela Kolo 1, knjiga 10 Broj stranica: 357 latinica, tvrde korice, 13cm x 20cm x 2,4cm težina 390 grama Stanje knjige: 5-- [2]

Neobično snažna umetnička proza koja obrađuje istorijske događaje koji su se odigrali neposredno posle Hitlerovog napada na Sovjetski Savez 22.juna 1942.godine. Roman je preveden na mnoge svetske jezike i, po mišljenju kritike, predsavlja jedno od zapaženih dela o drugom svetskom ratu uopšte. …Autor Stadnjuk, Ivan Autor Stadnjuk, Ivan Naslov Požar nad Evropom. Knj. 1, 2 / I. Stadnjuk ; preveo sa ruskog jezika Slobodan Mandić Jedinstveni naslov Voйna. scc Vrsta/sadržaj tыpe of material knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Privredni pregled, 1980 (Čačak : Litopapir) Ostali autori Mandić, Slobodan Fizički opis 2 knj. (493 str.) ; 25 cm Zbirka Biblioteka Sećanja i svedočenja Napomene Prevod dela: Voйna / I. F. Stadnюk Tiraž 6.000.7/17

LOT 1- 9 1. S PARTIZANIMA -Vladimir Nazor 2. PRIČE O MALIM BORCIMA - Aleksa Milić 3. NA POZORNICI 4. CICIBAN - Oton Župančić 5. BRATIMLJENJE 6. PARTIZANSKE PRIČE France Bevk 7. PRIČE IZ DEČJE SOBE - Elinor Fadžen 8. IZ KNJIZEVNIH DELA MAKEDONSKIH PISACA 9. O KNJIZEVNOSTI I UMETNOSTI - Katl Marks , Fridrih Engels L. 1. O. 5. ŠAH

Antonije Isaković Prazni bregoviTvrdi povezAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković Prazni bregoviTvrdi povezAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković ObrazTvrdi povez sa zaštitnim omotomAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković ObrazTvrdi povez sa zaštitnim omotomAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković Paprat i vatraTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač ProsvetaAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković Velika decaTvrdi povezIzdavač NolitAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.12/0

Antonije Isaković Paprat i vatraTvrdi povezIzdavač NolitAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.12/0

Priručnik za nastavnike je podrška nastavniku u realizaciji nastave likovne kulture. Objašnjava koncepciju i način korišćenja Udžbenika sa Skicama nastavnog časa, kao i dela Saznaj nešto više. Dodatne informacije ISBN 86-17-13003-2 Povez Godina izdanja 2005 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 79 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

DOSITEJ OBRADOVIĆ IZABRANA DELA Tvrdi povez Димитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3] Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4] Биографија Доситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије. Калуђер Доситеј Када се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве. Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију. Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код Книна Од 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11] Пут по Европи Доситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића. Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе. Први српски устанак Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник. У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16] Књижевни рад и критички осврт Живот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783. Совети здраваго разума, 1806. `Мезимац` (1818), други део Собранија Први његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783. Доситејево просветитељство Прво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера. Доситејев национални програм Први Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20] Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују. Верска трпељивост Доситејева улица у Београду Мисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21] Рад на популаризацији науке Место племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже. Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа Валдеца Педагогија и васпитање Као практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку. Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српског Раскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством. Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22] Народни језик у Доситејевим делима Графит — мисао Доситеја Обрадовића У погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца. Рационалиста и реформатор европски Доситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура. Наслеђе Кућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор). Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. године Спомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гроба Награде имена Доситеја „Доситејева награда“ „Доситејево перо` „Доситејев штап` „Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1 Награда Доситеј Обрадовић за животно дело Награда Доситеј Обрадовић страном издавачу У популарној култури Јастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30] Списак културних установа које носе Доситејево име ОШ „Доситеј Обрадовић” у Београду ОШ „Доситеј Обрадовић” Чукарица ОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врању ОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39] ОШ „Доситеј Обрадовић” Волујац ОШ `Доситеј Обрадовић` у Зрењанину ОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Путинцима ОШ „Доситеј Обрадовић” у Смедереву ОШ „Доситеј Обрадовић” у Добоју ОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој Луци ОШ „Доситеј Обрадовић” у Приједору ОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница) ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој Цркви ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бочару ОШ „Доситеј Обрадовић” Враново ОШ „Доситеј Обрадовић” Ердеч Школски центар „Доситеј Обрадовић” Суботица Економско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у Алибунару Средња школа „Доситеј Обрадовић” у Крагујевцу Дом културе „Доситеј Обрадовић” у Станишићу Библиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41] Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у Бeограду Дела Слово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр. Писмо Харалампију, 1783. Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783. Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр. Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр. Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр. Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр. Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр. Востани Сербије, 1804. Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр. Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42] Ижица, 1830 Писма, Будим, 1829, 126 стр. Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр. Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813. Преводи Слово поучително, 1784. Истина и прелест, (кратка прича), 1788. Пут у један дан, (кратка прича), 1788. Езопове басне Христоитија Буквица Етика Венац Дамон Инглеска изреченија

Stanje kao na slikama.. Valovitost donjeg dela knjige. Više nego čitljiva i pregledna .. Izdanje 1987 godine 280 strana

Detalji predmeta Stanje Polovno ► Matica srpska, 1978 ► tvrd povez ► nema podvlačenja, stranice ne ispadaju ► očuvanost: 4/5 1. Đulići uveoci 2. Pevanija I 3. Pevanija II 4. Snohvatice Devesilje 5. Političke i satirične pesme I 6. Političke i satirične pesme II 7. Pesme za decu 8. Pesme i priče za decu 9. Proza 10. Prepevi G015

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Тољати, Палмиро Наслов Toljati : fragmenti iz dela / [izvode odabrala i prevela Mirjana Janković] Врста грађе есеј Језик српски Година 1965 Издавање и производња Beograd : Komunist, 1965 (Beograd : Prosveta) Физички опис 198 str., [4] lista s tablama fotogr. : ilustr. ; 20 cm Други аутори - особа Јанковић, Мирјана Влаховић, Вељко Козман, Марко ISBN (Broš.) Напомене Veliki revolucionar / Veljko Vlahović: str. 7-11 Palmiro Toljati / [Marko Kozman]: str. 171-198 str. Предметне одреднице Тољати, Палмиро, 1893-1964 Palmiro Toljati Članak Razgovor Latinica Čitaj Uredi Uredi izvor Istorija Alatke S Vikipedije, slobodne enciklopedije Palmiro Toljati Toljati drži govor u Berlinu 1950. Lični podaci Datum rođenja 26. mart 1893. Mesto rođenja Đenova, Kraljevina Italija Datum smrti 21. avgust 1964. (71 god.) Mesto smrti Jalta, Sovjetski Savez Državljanstvo Italijansko Narodnost Italijan Religija Ateista Politička karijera Politička stranka Italijanska socijalistička partija (do 1918) Komunistička partija Italije (1918—1964.) Mandati Generalni sekretar KPI 1927 — 21. avgust 1964. Prethodnik Antonio Gramši Naslednik Luiđi Longo Palmiro Toljati (ital. Palmiro Togliatti; Đenova, 26. mart 1893 — Jalta, 21. avgust 1964) bio je italijanski političar, revolucionar i dugogodišnji vođa Komunističke partije Italije. Biografija Rođen je 1893. godine u Đenovi, u srednje imućnoj porodici. Pre Prvog svetskog rata bio je član Italijanske socijalističke partije. Učestvovao je u ratu kao dobrovoljac, ali se razboleo, pa je poslan kući. Nakon toga je sarađivao s Antonijom Gramšijem. Bio je jedan od osnivača Komunističke partije Italije 1918. godine. Nakon što su fašisti zatvorili Gramšija, postao je novi sekretar KPI. Fašisti su 1926. zabranili legalno delovanje KPI, nakon čega je Toljati delovao u inostranstvu (Sovjetski Savez, Francuska). Godine 1935, postao je član Sekretarijata Kominterne. Godine 1939, bio je nakratko zatvoren u Francuskoj, ali je ubrzo pušten i za vreme Drugog svetskog rata bio u Moskvi, odakle je pozivao italijanski narod na otpor fašizmu i nacističkoj marionetskoj državi Salo. U Italiju se vratio 1944. godine. U zemlji je zauzeo liniju protiv oružane borbe kao načina komunista da dođu na vlast. Neko vreme je bio ministar pravosuđa Italije. Godine 1945, postao je zamenik premijera u De Gasperijevoj vladi. Na izborima 1946, KPI je osvojila 19% glasova i 104 poslanička mesta u parlamentu. Toljati i svi ostali ministri iz KPI izbačeni su iz vlade maja 1947. godine, pod pritiskom američkog predsednika Harija Trumana. Ista stvar dogodila se i s francuskim komunistima. Dana 14. jula 1948, na Toljatija je počinjen atentat. Bio je pogođen tri puta i ozbiljno ranjen. Nekoliko dana njegov je život visio o niti, a za to su vreme diljem Italije pokrenuti masovni štrajkovi.[1] Godine 1948, Toljati je bio nosilac liste na prvim posleratnim izborima.[2] Na izborima je pobedila Demohrišćanska partija, prvenstveno zbog velike američke podrške i opstruisanja rada KPI.[3] KPI je u koaliciji s Italijanskom socijalističkom partijom osvojila 31% glasova. Pod Toljatijevim vođstvom, KPI je do 1950-ih bila druga najjača politička partija u Italiji. Intervencija Sovjetskog Saveza u Mađarskoj 1956, izazvala je rascepe u mnogim komunističkim partijama, ali je Toljati podržao stav Sovjetskog Saveza vezan uz Mađarsku. Na izborima 1963, KPI je osvojila 25,2% glasova, ali ponovno nije dostigla većinu. Smrt i nasleđe Palmiro Toljati umro je tokom odmora na Jalti 21. avgusta 1964. godine. U njegovu čast, Stavropolj na Volgi promenio je ime u Toljati, grad u kojem je Toljati bio ključan za formiranje industrije automobila AutoVAZ u saradnji s italijanskim Fijatom. Reference Blood on the Cobblestones[mrtva veza], Time, July 26, 1948 How to Hang On[mrtva veza], Time, April 19, 1948 The Battle Continues[mrtva veza], Time, May 3, 1948 Spoljašnje veze Portal: Biografija Palmiro Toljati na Vikimedijinoj ostavi. Normativna kontrola Uredi na Vikipodacima Kategorije: Rođeni 1893.Umrli 1964.ItalijaniItalijanski komunistiItalijanski političariLičnosti Hladnog rataItalijanski ateistiĐenovljaniItalijanski marksisti

Detalji predmeta Stanje Polovno Dve knjige iz sabranih dela. Čvrste korice. Na koricama 2. Knjige mali tragovi vlage.

Naslov: Dekameron. Ljubavne priče 1 i 2 deo Autor: Đovani Bokačo Izdavač: Ringier Axel Springer Izdanje: Blic Biblioteka, Beograd, 2015. Broj strana: po 64 u I i II delu Stanje: kao novo, nekorišćeno Cena od 200 dinara je za oba dela. Cena za kupovinu samo jednog dela je 150 dinara. Može i preuzimanje u Beogradu

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Namenjeno za 2. razred Predmet Matematika Izdavač Novi Logos Svet oko nas -6.izmenjeni izdanje 2023.god (Udzbenici i radna sveska) Matematika - 1.izdanje 2024.godine (Sva četiri dela) Logos, drugi razred