Stendalova knjiga iz dva dela, iz biblioteke „Bestseler“, u izdanju lista „Politika“ i izdavačke kuće „Narodna knjiga“, iz 2005. godine: - „KARTUZIJANSKI MANASTIR U PARMI“, deo I, 244 strane, ISBN 86-331-2329-7 - „KARTUZIJANSKI MANASTIR U PARMI“, deo II, 233 strane, ISBN 86-331-2322-3 Remek-delo svetske književnosti koje prati zgode i nezgode mladog Fabrisa del Donga. Osvojivši naklonost i strasnu ljubav svoje tetke, prelepe vojvotkinje Sanseverine, ugledne dame u dvorskom društvu, Fabris započinje niz avantura, viteških i sentimentalnih. Nekorišćene. U mekom povezu. Dimenzije 12 x 16,5 cm. Idealan poklon za Vama dragu osobu. N A P O M E N A: Prodajem i drugačije, starije Prosvetino izdanje ove knjige („Parmski kartuzijanski manastir“) (jedna knjiga od 717 strana), iz 1966. godine, u tvrdom, platnenom povezu sa zlatotiskom, izuzetno očuvano, prikazano na trećoj fotografiji (samo je zaštitni omot iskrzan, dok sam povez i knjiga nisu). Ukoliko ste pre zainteresovani za to izdanje, kontaktirajte me Kupindo porukom, pa mogu da oformim novi Kupindo predmet u skladu sa onim što dogovorimo (cena, način plaćanja, način preuzimanja i sl.). Ovde možete pogledati i ostale predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/arbi/SpisakPredmeta

odlično očuvane 1963/2 1964/11970/1 1972/2-3,4 iz sadržaja: Značajne pojave i pisci u srednjovekovnoj književnosti O specifičnosti govora naših muslimana O arhiepiskopu Danilu II Padežna problematika u univerzitetskoj nastavi metodološki i metodski aspekti nastave književnosti na visokim školama Sinaksička sinonimika Od optimističkog do pesimističkog doživljavanja života u delima srpskih realista...

Izdavač: BIGZ, Beograd, 1982 Tvrd povez sa omotom, strana 465+559, format 14,5 x 20,5 cm Zbornik Uvod u istoriju sociologije u redakciji Harija El- mera Barnesa, koji je prvi put objavljen 1948. godine (i koji je do danas doživeo više izdanja), jedan je od prvih radova iz proučavanja istorije sociologije. Istovremeno, ovaj Uvod je, po svojoj obuhvatnosti, svakako i jedna od najpotpunijih istorija ove nauke čiji uvid ide od socijalne filozofije u starom i srednjem veku, preko ,,pionira sociologije` Konta, Spensera, Morgana, Samnera, Vorda do Sorokina i posebnih prikaza socioloških mislilaca po jezičkom području nemačkih i austrijskih, te sovjetskih, francuskih, italijanskih i španskih, zatim engleskih, američkih i latinoameričkih. Sve u svemu, ovde se prikazuju najznačajnija shvatanja 45 teoretičara iz oblasti sociološke misli. U okviru vrlo širokog vremenskog i prostornog određenja nastanka sociologije, razmatranjem osnovnih problema kojima su se pojedini mislioci bavili i ukazivanjem na radove koje su objavljivali, ovaj zbornik ima veliku informativnu vrednost. Kao pionirski rad iz oblasti proučavanja sociološke misli, Uvod u istoriju sociologije H. E. Barnesa, svakako spada u klasična dela sociološke literature.

Socijala Istorija Umetnosti i Književnosti 1-2. Arnold Hauzer *6827*03-2023 Arnold Hauzer autor izdanje: KULTURA Beograd 1966.g Tvrd Šiven povez,1013 str.( 486+527. strana),Latinica, ilustrovana, format: 24,5 x 16cm, težina 2000.grama Stanje: vrlo dobro-nema ispisivanja -korice tek manje promene i dopune Socijala Istorija Umetnosti i Književnosti 1-2. Arnold Hauzer - I tom, 485. straana, - II tom, 526. strana. Legenda o zlatnom veku veoma je stara. Sociološki uzrok veličanja prošlosti nije nam sasvim poznat; možda su mu koreni u plemenskoj i porodičnoj solidarnosti ili u nastojanju povlašćenih klasa da svoje povlastice zasnuju na nasleđu. U svakom slučaju, shvatanje da ono što je starije mora biti i bolje još uvek ima toliku moć da istoričari umetnosti i arheolozi u pokušajima da dokažu da je onaj umetnički stil koji se njima najviše dopada ujedno i najstariji ne prezaju čak ni od istorijskih falsifikata. Prema tome da li u u metnosti vide način za savlađivanje i potčinjavanje stvarnosti, ili je osećaju kao sredstvo za prepuštanje prirodi, neki naučnici izjavljuju da pr ve podatke o umetničkoj delatnosti predstavlja umetnost zasnovana na strogo formalnim principima, na stilizaciji i idealizaciji života dok je to za druge umetnost koja se zasniva na reprodukovanju i očuvanju prirodnog života stvari. Arnold Hauzer (1892-1978) je bio istoričar umetnosti i filma. Njegovo najvažnije delo Socijalna istorija umetnosti i književnosti objavljena je na engleskom jeziku 1950. godine i izazvala oprečna reagovanja zbog svoje ideološke obojenosti. Marksistički pristup umetnosti je u Zapadnoj Evorpi prihvaćen tek 60-ih i 70-tih godina XX veka. Ipak, interesovanje za njega počinje da jenjava kako se bližio raspad Sovjetskog saveza tako da se drugi istoričari umetnosti retko u svojim delima pozivaju na ovo veoma značajno Hauzerovo delo.

Dobro ocuvane knjige, nema pisanja. Pašić, Feliks Naslov Glumci govore. [Knj.] 1 / [razgovore vodio] Feliks Pašić Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej : Sterijino pozorje, 2003 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 403 str. : fotogr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Milićević, Ognjenka Kolarić, Aleksandra Bogatinčević, Pavle Urbanova, Nevenka Spiridonović, Olga Aleksić, Mija Stupica, Mira Jelisić, Đorđe Banjac, Mira Tadić, Ljuba Sadrži i O glumcu / Ognjenka Milićević (5-6). Sa Pavlom Bogatinčevićem (7-37); Sa Nevenkom Urbanovom (39-77); Sa Olgom Spiridonović (79-123); Sa Mijom Aleksićem (125-183); Sa Mirom Stupicom (185-229); Sa Đorđem Jelisićem (231-275); Sa Mirom Banjac (277-317); Sa Ljubom Tadićem (319-377). Registar imena (379-392); Registar dela / priredila Aleksandra Kolarić (393-403). ISBN 86-7639-715-5 (broš.) Napomene Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Sadrži bio-bibliografske beleške o intervjuisanim osobama. Str. 5-6: O glumcu / Ognjenka Milićević Registri / priredila Aleksandra Kolarić. Predmetne odrednice Bogatinčević, Pavle, 1905-1994 – Intervjui Urbanova, Nevenka, 1909- – Intervjui Spiridonović, Olga, 1923-1994 – Intervjui Aleksić, Mija, 1923-1995 – Intervjui Stupica, Mira, 1923- – Intervjui Jelisić, Đorđe, 1925- – Intervjui Banjac, Mira, 1929- – Intervjui Tadić, Ljuba, 1929-2005 – Intervjui Pozorišni glumci – Srbija – Intervjui Autor - osoba Pašić, Feliks Naslov Glumci govore. [Knj.] 2 / [razgovore vodio] Feliks Pašić Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej : Sterijino pozorje, 2003 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 428 str. : fotogr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kolarić, Aleksandra Šalajić, Stevan Radmilović, Zoran Stojković, Danilo Simić, Nikola Janketić, Mihailo Spasojević, Neda Kralj, Petar Bojković, Svetlana Sadrži i Sa Stevanom Šalajićem (5-43); Sa Zoranom Radmilovićem (45-103); Sa Danilom Stojkovićem (105-147); Sa Nikolom Simićem (149-191); Sa Mihailom Janketićem (193-245); Sa Nedom Spasojević (247-291); Sa Petrom Kraljem (293-353); Sa Svetlanom Bojković (355-403); O knjizi / F. P. (404). Registar imena (405-417); Registar dela / priredila Aleksandra Kolarić (418-428). ISBN 86-7639-716-3 (broš.) Napomene Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Sadrži bio-bibliografske beleške o intervjuisanim osobama. Registri / priredila Aleksandra Kolarić. Predmetne odrednice Šalajić, Stevan, 1929-2002 – Intervjui Radmilović, Zoran, 1933-1985 – Intervjui Stojković, Danilo, 1934-2002 – Intervjui Simić, Nikola, 1934- – Intervjui Janketić, Mihailo, 1938- – Intervjui Spasojević, Neda, 1941-1981 – Intervjui Kralj, Petar, 1941- – Intervjui Bojković, Svetlana, 1947- – Intervjui Pozorišni glumci – Srbija – Intervjui Feliks Pašić (Split, 19. februar 1939 — Beograd, 31. jul 2010) bio je srpski pozorišni i literarni kritičar, novinar, publicista i prevodilac. Dobitnik je više priznanja i nagrada, od toga dve Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006). Bibliografija Knjige Savremenici (1965) Oluja (1987) Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (1992) Karlo Bulić - avantura kao život (1992) Zoran (1995) Glumci govore I, II (2003) Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006) Joakimovi potomci (2006) Monografije Grad teatar Budva - Prvih deset godina (1998) Deset festivala pozorišta za đecu (2002) Grad teatar Budva - Drugih deset godina (2007) Beogradsko dramsko pozorište - 60 godina (2007) Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933-2008 (2008) Zvezdara teatar 1984-2009 (2009)

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Izdavač: Otokar Keršovani - Opatija, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 20 cm. 641 str. „Čudesan roman sa čijih stranica isijavaju životna energija, umetnost i duhovitost.“ Washington Post Ovo je životopis T. S. Garpa - vanbračnog sina Dženi Filds - feministkinje koja je bila napredna za svoje vreme. Ovo je prikaz života i smrti čuvene majke i njenog zamalo čuvenog sina. Oni žive u svetu seksualnih ekstremnosti, pa čak i seksualnih ubistava. Ovo je roman pun „ludila i tuge“, a opet, mračni i nasilni događaji ove priče ne umanjuju osećaj katkad pomalo vulgarnog, a ponekad i robusnog humora. Na više od trideset jezika, u više od četrdeset zemalja, više od deset miliona čitalaca dosad je posvedočilo da je ovaj roman urnebesno svedočenje sopstvene zaključne rečenice: „U svetu po Garpu, svi smo mi nasmrt bolesni.“ „Džon Irving nam ovim delom stavlja do znanja da je istinski veliki umetnik.“ Los Angeles Times „Briljantna zbirka savremenih stavova o seksu, braku, roditeljstvu, feminističkom pokretu, i pre svega, dragocen portret životnih uloga koje su nam dodeljene polom. Irvingovi likovi će nas sve nadaleko nadživeti.“ Chicago Tribune „Kao i sva velika dela, čini nam se da je Svet po Garpu oduvek postojao i samo čekao da ga, poput nekog dragulja, otkrijemo u mraku.“ Cosmopolitan „Čitanjem ovog romana iskusićete zanos, uznesenje, emocionalni rolerkoster i blažen umor posle ekstaze.“ Kirkus Reviews

ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ НОВЕМБАР 1989 НОВИ САД I. ДВЕСТОПЕДЕСЕТА ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА 1. ЈОВАН ДЕРЕТИЋ: ДоситејОбрадовић инаши сусрети са светом 2. АЛЕКСАНДАРМ. ПЕТРОВИЋ: Античко и византијско наслеђе уДоситејевом делу 3. ДРАГИША ЖИВКОВИЋ: Доситеј и жене II. ЛИКОВНИ ПРИЛОЗИ ЖАНА ТАНГЕЛИЈА - ЦРНО-БЕЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ(8) ( На фотографији ТАНГЕЛИ поред `Pi - Stop`, 1984) III. ЏЕК КЕРУАК IV. КАРЛ ПОПЕР .................................................................. БРОШ ЋИРИЛИЦА 485-662 СТРАНИЦЕ

Prevod: prof. Miloš Moskovljević Sarajevo 1967. Tvrd povez, zaštitni omot, 723 + 828 strana. Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; na predlistu prve knjige posveta; knjige su veoma dobro / odlično očuvane. J14 Ovo monumentalno delo Mihaila Šolohova prikazuje rusko društvo u širokoj istorijskoj panorami Prvog svetskog rata, kao i u vremenu presudnih događanja Oktobarske revolucije. Tihi Don kombinuje u sebi bogatstvo žanrova: opisi ratnih dejstava praćeni su poetikom muško-ženskog odnosa, socijalnim akcentima i psihološkom dinamikom. U pitanju je delo koje svojom višeslojnošću neprekidno izmiče pokušajima jednostranih klasifikacija i evaluacija. Zbivanja “ Tihog Dona” vremenski su omeđena revolucionarnim gibanjima donskog Kozaštva u deceniji od maja 1912. do marta 1922. godine. Za tih deset godina desili su se epohalni događaji. To je poslužilo piscu kao pozadina za njegovu sagu o jednoj tipičnoj („ srednjačkoj`) kozačkoj porodici Melehovih, a tragedija najboljeg među njima, Grigorija, simbolizuje tragediju celog Kozaštva. Šolohov je za ovaj roman 1965. godine nagrađen i Nobelovom nagradom.

Spolja kao na slikama, unutra odlično očuvan! Autor - osoba Servantes Saavedra, Migel de, 1547-1616 = Cervantes Saavedra, Miguel de, 1547-1616 Naslov Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1-2 / Migel De Servantes Saavedre ; preveo Đorđe Popović ; predgovor Sreten Marić Jedinstveni naslov ǂEl ǂIngenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha. srpski jezik Ostali naslovi Don Kihot Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1975 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 412 str. ; 459 str ; 19 cm Drugi autori - osoba Popović, Đorđe, prevodilac = Popović, Đorđe, prevodilac Marić, Sreten, 1903-1992 = Marić, Sreten, 1903-1992 Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta / [Prosveta, Beograd] ; 108 (Broš.) Napomene Prevod dela: El Ingenioso hidalgo Don Quixote De La Mancha / Miguel de Cervantes Saavedra. Kor. stv. nasl.: Don Kihot od Manče Hrpt. stv. nasl.: Don Kihot Knj. 1: Tragična luda: str. 5-27. Knj. 2: Predgovor čitaocima: str. 4-10 Str. 431-448: Život i dela Servantesa / Đorđe Popović Migel de la Servantes: str. 451-453 Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Servantes Saavedra, Migel de, 1547-1616 -- `Don Kihot` Don Kihot ili Don Kihote (šp. Don Quijote) je jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, autora Migela de Servantesa. Jedna je od najviše objavljivanih i najprevođenijih knjiga na svetu. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih objavljenih dela fikcije svih vremena, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp. Siglo de Oro). Izdanja Prvi deo je objavljen 1605. godine pod punim nazivom Veleumni plemić Don Kihot od Manče (šp. El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha). Drugi deo, pod nazivom Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče (šp. Segunda parte del ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha), objavljen je 1615. godine. Prvi deo je objavljen u Madridu o trošku Fransiska de Roblesa (šp. Francisco de Robles), štampan u štampariji Huana de la Kueste (šp. Juan de la Cuesta), krajem 1604. godine. U prodaji je bio u januaru 1605. godine i bio je pun štamparskih grešaka zbog brzine koju je nametao izdavački ugovor. Ovo izdanje opet je štampano iste godine i u istoj štampariji, tako da u stvari postoje dva različita izdanja iz 1605. godine. Knjiga je ubrzo doživela veliku popularnost i vrlo brzo su se pojavila piratska izdanja štampana u Valensiji i Lisabonu. Sledila su izdanja u Aragonu i Portugalu za koja je Robles kupio prava u februaru. Međutim, kako je Servantes zadržao samo prava na štampanje u Kastilji, nije imao skoro nikakve koristi od popularnosti i brojnih izdanja svog dela. Do avgusta 1605. godine već su izašla dva izdanja u Madridu, dva u Lisabonu i jedno u Valensiji. Godine 1607. izašlo je jedno izdanje u Briselu, a 1608. godine Robles je štampao još jedno izdanje u Madridu. Godine 1610. pojavilo se jedno italijansko izdanje, a 1611. još jedno izdanje je štampano u Briselu. Prvo izdanje drugog dela je izašlo iz iste štamparije kao i prvi deo, krajem 1615. godine. Vrlo brzo je isto izdanje štampano u Briselu i Valensiji (1616) i Lisabonu (1617). Zajedničko izdanje prvog i drugog dela pojavilo se prvi put u Barseloni 1617. Inspiracija Pretpostavlja se da ideja o sredovečnom plemiću koga su zaludeli viteški romani u stvari i nije nova i da se verovatno prvi put pojavila u obliku jedne od Servantesovih Uzornih noveli (šp. Novelas exemplares) koja je kružila u rukopisu pod naslovom Veleumni plemić od Manče (šp. El ingenioso caballero de la Mancha) i da je roman u stvari proširenje ove novele koja je, po rečima samog Servantesa u prologu prvog dela, nastala prilikom jednog od njegovih boravaka u zatvoru. Na ovu pretpostavku nas navode aluzije na veliku popularnost ovog dela koje nalazimo kod Servantesovih savremenika kao što su Fransisko Lopez de Ubeda (šp. Francisco López de Úbeda) i Lope de Vega (šp. Lope de Vega). Godine 1920. Ramon Menendes i Pidal (šp. Ramón Menéndez y Pidal), poznati španski filolog, istoričar i folklorist, iznosi svoju teoriju o tome kako je inspiraciju za ovo delo Servantes našao u Međuigri romansi (šp. Entremés de los romances) nepoznatog autora u kojoj se govori o jednom seljaku koji se zaludeo čitanjem viteških knjiga i odlučio da napusti ženu i da, isto kao i Don Kihot, krene u avanturu kao lutajući vitez i da ispravlja krivde, brani nezaštićene i spasava device. Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547 – Madrid, 23. april 1616) bio je španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče. Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta. Život Migela Servantesa je do 18. veka bio nepoznanica i postavljao je mnoge nedoumice. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas, čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas posedujemo o ovom velikom španskom piscu, pesniku i dramaturgu. Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna, kao npr. period između 1597. i 1604. koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid, ili na primer o motivima mnogih presudnih odluka koje je doneo u životu: odlazak u Italiju, odabir vojničke službe, povratak u Španiju koji je bio osujećen gusarskim napadom, njegovo lutanje po Andaluziji između 1587. i 1597. kao sakupljač poreza, definitivan povratak u Madrid 1608. i povratak pisanju. Odatle i mnoge pogrešne namerne ili nenamerne zamene mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka. Servantes je retko govorio u svoje ime i više je voleo da daje podatke o sebi preko izmišljenih likova kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz Don Kihota, ili u svojim prolozima, posvetama i u „Putu na Parnas“, gde daje škrte i razbacane opise autora, tj. sebe, koji se ne mogu tumačiti sa sigurnošću. Tako se zna da je kršten 9. oktobra 1547. godine u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor), ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi. Pretpostavlja se da je to bilo 29. septembra, na dan sv. Mihajla (Migel – Mihajlo/Mihailo na španskom), ali i o tom pitanju postoje mnoge nedoumice. Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko ili 1587. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar Detinjstvo Servantes se rodio u Alkali de Enares kao treće od petoro dece (Andrea i Luisa su bile starije, a Rodrigo i Magdalena mlađi od Migela) Leonor de Kortinas (šp. Leonor de Cortinas) i Rodriga Servantesa (šp. Rodrigo de Cervantes) porodičnog lekara i hirurga za koga se smatra da je verovatno bio jevrejskog porekla (novi hrišćanin). Bio je kršten u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor). Otkriće njegove krštenice iz te crkve u 18. veku, konačno je razrešilo misteriju mesta njegovog rođenja. Porodica se stalno selila tako da se ne zna mnogo o Servantesovom detinjstvu. Godine 1551. porodica Servantes se definitivno preselila u Valjadolid u potrazi za boljim životom. Nakon entuzijazma novog početka, Rodrigo Servantes je zapao u dugove zbog kojih je više puta dospevao i u zatvor, a cela imovina mu je bila konfiskovana. Nakon nekoliko veoma teških godina, godine 1553. Rodrigo Servantes se vratio s porodicom u Alkalu na kratko, da bi potom otišao sam u Kordobu, u pratnji samo svoje majke. Tamo je, zahvaljujući svom ocu (s kim isprva nije bio u dobrim odnosima), dobio posao lekara i hirurga u zatvoru Inkvizicije. Ubrzo zatim je doveo i svoju porodicu iz Alkale da mu se pridruže u Kordobi. U Kordobi je Migel krenuo da se školuje na akademiji Alonsa de Vijerasa (šp. Alonso de Vieras). Ubrzo će pokazati veoma veliko interesovanje za književnost. Nešto kasnije nastavio je školovanje kod kordopskih jezuita. U to doba će videti prve predstave Lopea de Ruede (šp. Lope de Rueda) koje će, kao i kordopska pikareska, ostaviti dubok trag na mladog Servantesa. Nakon smrti Migelovih dede i babe, Servantesov otac je odlučio da krene opet na put – prvo u Granadu a zatim u Sevilju, grad koji je u ono doba bio u punom razvoju i smatrao se najvažnijim gradom u Španiji. U Sevilji Migel je nastavio svoje školovanje kod seviljskih jezuita. Njegov profesor je bio otac Asevedo (šp. Padre Acevedo) u čijim su komedijama igrali njegovi studenti. Otac Asevedo će takođe veoma mnogo uticati na formiranje budućeg dramaturga Servantesa. U to doba će Servantes početi da piše i svoje prve pozorišne komade realističnog karaktera. Početkom 1566. godine porodica se preselila u Madrid, grad koji je bio u usponu i doživljavao je demagrafsku eksploziju zahvaljujući tome što se u to doba tamo preselio dvor Filipa II. U to doba Serantes je napisao svoje prve stihove – sonet u čast rođenja druge kćerke Filipa II i njegove druge žene, Izabel de Valoa. Huan Lopez de Ojos (šp. Juan López de Hoyos), profesor u školi „Estudio de la Vilja“ (šp. Estudio de la Villa), koju je Servantes pohađao, objavio je čak neke Servantesove stihove (nuestro caro y amado discípulo – „našeg nam dragog i voljenog učenika“) u svojoj knjizi o bolesti i smrti Izabele de Valoa. Prema dokumentima nađenim u Arhivu Simankas (šp. Archivo de Simancas), zbog navodnog učešća u dvoboju u kom je bio ranjen izvesni Antonio de Segura (šp. Antonio de Sigura), 15. septembra 1569. godine Migel Servantes je osuđen na proterivanje na 10 godina i na odsecanje desne šake, zbog čega će Servantes pobeći prvo u Sevilju, a odatle u Italiju. Mladost – Italija, Bitka kod Lepanta i alžirsko zarobljeništvo U Italiji je stupio u službu kardinala Akvavive (šp. Acquaviva). Prošao je Italiju uzduž i popreko, i video nekoliko italijanskih pozorišnih remek-dela. Godine 1570. ipak je odlučio da napusti palatu svog gospodara i da se prijavi kao vojnik u Špansku armadu. Otišao je u Napulj gde se pridružio četi koju je predvodio Alvaro de Sande (šp. Álvaro de Sande). U maju 1571. godine osnovana je Sveta liga, kao i vojska don Huana od Austrije, kraljevog polubrata, a španske snage se užurbano spremaju za odlučujući sukob sa Turcima. U leto 1571. u Italiju je pristigla i četa Dijega de Urbine (šp. Diego de Urbina) u kojoj je služio Migelov mlađi brat, Rodrigo i kojoj se Migel pridružio, ne toliko iz ubeđenja koliko iz privatnih razloga. Učestvovao je u čuvenoj bici kod Lepanta, 7. oktobra 1571. godine protiv Turaka i njihovog sultana Selima II, u kojoj je izgubio levu ruku i zbog čega su ga zvali Jednoruki sa Lepanta (šp. Manco de Lepanto). Servantes je bio izuzetno ponosan na svoje učešće u ovom zajedničkom vojnom poduhvatu mletačkih, papskih i španskih snaga pod vrhovnim vođstvom Huana od Austrije u kom je učestvovalo više od 200 galija, 50 fregata i 80.000 ljudi, što će više puta naglasiti u svojim delima. Nakon pobede koja je označila kraj osmanskog preimućstva na moru, Migel, teško ranjen, prebačen je u Mesinu u bolnicu na lečenje i oporavak, gde je proveo nekoliko meseci da bi u aprilu 1572. godine ponovo stupio u službu, kada je bio unapređen u „elitnog vojnika“ (šp. soldado aventajado) zbog zasluga u bici kod Lepanta. Potom će učestvovati u vojnim ekspedicijama protiv Turaka na Krfu i u Tunisu, da bi 1574. godine definitivno napustio vojnu službu. ...Ali nisam mogao da ne osetim što me je nazvao matorim i jednorukim, kao da je do mene stojalo da zadržim vreme, te da za me ne protiče, kao da sam moju ruku izgubio u kakvoj krčmi, a ne u najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti. Ako moje rane ne blistaju u očima onoga koji ih gleda, bar ih poštuju oni koji znaju gde sam ih zadobio; a vojniku bolje dolikuje da je mrtav u boju negoli slobodan u bekstvu; pa o tome ja mislim, kad bi mi sad predložili i ostvarili nešto nemoguće, ja bih više voleo što sam se našao u onom divnom boju negoli da sam sad izlečen od mojih rana, a da nisam bio u njemu... Tada će nastati i neka od njegovih značajnih dela – Put na Parnas (šp. Viaje del Parnaso), Galateja (šp. La Galatea), Uzorne novele (šp. Novelas Ejemplares), Pustolovine Persilesa i Sihismunde (šp. Los trabajos de Persiles y Segismunda). U tom periodu, glavni uticaji koje je Servantes primio na polju književnosti bili su Petrarka, Bokačo, Ariosto i Bojardo, iako se njegova kasnija dela ne ograničavaju samo na imitaciju ovih velikana italijanske renesansne književnosti. Godine 1575. Servantes se ukrcao na brod u Napulju i krenuo ka Barseloni, kući. Sa sobom je nosio preporuke Huana od Austrije i vojvode od Sese. Međutim, brod je pao u ruke berberskih gusara, koji su njega i njegovog brata (koji je s njim putovao) odveli u Alžir, gde je u zarobljeništvu proveo pet godina (1575–1580). Smatra se da je Servantes toliko godina proveo u zarobljeništvu upravo zbog preporuka tako visokih ličnosti koje je nosio sa sobom – naime, gusari, videvši te preporuke, bili su ubeđeni da im je neka veoma uvažena ličnost dopala šaka, te su uporno tražili preveliki otkup za njega i njegovog brata, a koji njegova porodica nije mogla da plati. Iskustvo iz ovog perioda Servantesovog života će se reflektovati u njegovim delima Alžirske dogodovštine (šp. El trato de Argel) i Alžirske tamnice (šp. Los baños de Argel). U toku tih pet godina, Servantes je bezuspešno pokušao četiri puta da pobegne iz zatočeništva. U aprilu 1576. godine Servantesov otac je saznao da mu je sin zatočen u Alžiru, te je pokušao da skupi novac za otkup, ali bez uspeha. Tražio je pomoć od Kraljevskog saveta (šp. Consejo Real) i Saveta Kastilje (šp. Consejo de Castilla), ali je bio odbijen. Onda je Servantesova majka Leonor izašla pred Krstaški savet (šp. Consejo de la Cruzada) i pod lažnim izgovorom da je udovica, uspela da dobije pomoć u vidu pozajmice. Međutim, suma nije bila dovoljna, a Migel, siguran u beg koji je bio planirao, odrekao se prava prvorođenog sina u korist svog brata, te je tako Rodrigo, a ne Migel bio oslobođen na osnovu poslatog otkupa. Beg, međutim, nije uspeo, a Servantes, pošto je priznao da je bio vođa, morao je da provede pet meseci u kraljevskim tamnicama. Ovo nije bio ni prvi ni poslednji put da je Servantes pokušao da pobegne. Samo ga je status privilegovanog zatočenika koji je imao zahvaljujući pismu Huana od Austrije koje je nosio sa sobom u trenutku zarobljavanja spasao od sigurne smrti. U maju 1580. godine u Alžir je stigao fra Huan Hil (šp. Fray Juan Gil), glavni prokurator religioznog reda Sv. Trojice. Sa sobom je nosio otkup koji se jednim delom sastojao od sume koju je priložila Servantesova majka (280 eskuda) i delom od novca koji je dat kao pomoć ekspediciji (220 eskuda). Servantes je u septembru bio oslobođen, ali pre nego što je pošao za Španiju, morao je da se odbrani od optužbi da je sarađivao sa muslimanskim gusarima. Dana 27. oktobra 1580. Servantes se iskrcao u Deniji, na severu Alikantea. Prošavši prvo kroz Valensiju, stigao je konačno u Madrid mesec dana kasnije. Zrelost – Povratak u Španiju i zatvor Litografija Servantesovog portreta. Ne postoje portreti napravljeni za Servantesovog života. Postoje samo portreti načinjeni nakon njegove smrti na osnovu šturih opisa sebe koje je sam autor davao u svojim delima Nakon dolaska u Španiju, Servantes je prvo pokušao da sredi pozajmicu sa Savetom Kastilje koju je njegova porodica dobila za njegov otkup. Takođe želeo je da bude siguran da je pomilovan za dvoboj sa Segurom zbog koga je pre deset godina bio osuđen. U Valensiji će posetiti Timonedu, izdavača dela Lopea de Ruede, a takođe će se družiti sa tamošnjim pesnicima i piscima. Po dolasku u Madrid, svoju porodicu je našao u veoma teškoj situaciji. Otac je bio do guše u dugovima i gluv, a majku je grizla savest zbog toga što je morala da laže zarad svojih sinova. Njegov brat Rodrigo je zbog takve materijalne situacije opet bio u službi vojvode od Albe. U tom periodu je odlučio da ode na dvor i zato će putovati prvo u Oran, zatim Kartahenu i na kraju u Lisabon, ali ne uspeva. Na kraju se vratio u Madrid gde je takođe pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali takođe bez uspeha. U Madridu je po svoj prilici bio u vezi sa izvesnom Anom de Viljafranka (šp. Ana de Villafranca) koja mu je rodila jednu vanbračnu kćerku, a 1585. godine se oženio Katalinom de Salazar i Palasios (šp. Catalina de Salazar y Palacios) koja je bila 22 godine mlađa od njega. Bila je kćerka idalga iz Eskivijasa (šp. Esquivias) gde se Servantes nakon ženidbe trajno nastanio. Iako van Madrida, nije prekinuo veze sa književnim svetom. Obnovio je prijateljstvo sa svojim starim profesorom, Lopezom de Ojosom, koji će biti blisko upoznat sa delom koje je tada počeo da piše, pastoralnim romanom „Galateja“. Takođe se ponovo našao sa svojim starim prijateljima piscima, Pedrom Lajnezom i Fransiskom Figeroom, a sklopio je i nova prijateljstva sa pesnicima Pedrom Padiljom, Huanom Rufom i Galvezom de Montalvom. U delima ovih pesnika se pojavljuju Servantesovi soneti, a i Servantes takođe uključuje u svoj pastoralni roman „Galateja“ neke od soneta ovih pesnika. U ovakvom pozitivnom okruženju, Servantes je 1585. u Alkali objavio pastoralni roman, „Galateja“ koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pod Montalvovim uticajem, koristiće pseudonime i igraće se sa izmišljenim likovima, a kao referencu će više puta pomenuti Montemajorovu Dijanu, delo koje je u to doba bilo popularno. Kasnije će u svom „Don Kihotu“ kritikovati ovu proznu vrstu, smatrajući je lažnom i neodgovarajućom realnosti. „Galateja“ je, međutim, imala uspeha. U madridskim literarnim krugovima mnogi su je hvalili, uključujući i samog Lopea de Vegu. Pet godina kasnije, pojaviće se drugo izdanje. Takođe je i u Francuskoj imala dosta uspeha, mada će tamo biti prvi put objavljena 1611. Međutim, iako je u više navrata obećavao, nikad nije napisao drugi deo. Tih godina se stvaraju mnoge glumačke družine koje prikazuju kako svetovne tako i crkvene pozorišne prikaze po gradovima, nastaju prva improvizovana ali stalna pozorišta koja su se nazivala korali za komedije (šp. corrales de comedias), a uporedo nastaje i nova dramska vrsta, nova komedija, koja je po temama i stilu bliža običnom narodu, a po formi totalno razbija klasičnu koncepciju dramske vrste. U tim počecima nastanka „narodnog“ pozorišta, određeni autori, među kojima je bio i Servantes, pokušavaju da spasu klasični teatar. S tim u vezi, Servantes će napisati nekoliko klasičnih tragedija, od kojih su dve preživele do danas: „Alžirske dogodovštine“ i „Opsada Numansije“. Ne zna se, međutim, ništa o drugih dvadeset ili trideset komedija za koje on sam tvrdi da je napisao u tom periodu. Godine 1587. Servantes se oprostio od svoje žene iz nepoznatih razloga i otišao u Sevilju. Tamo je stupio u službu španske Armade kao intendant. Putovao je Andaluzijom i nabavljao žito za vojsku. Godine 1590. opet je pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali opet bez uspeha. Godine 1592. Servantes je dopao zatvora zbog lažnih optužbi da je ilegalno prodavao žito, gde će ostati dve godine, do 1594. Servantes će u ovom periodu napisati mnoge od svojih Uzornih novela (Ljubomorni Ekstremadurac, Rinkonete i Kortadiljo, Razgovor pasa), kao i druge novele koje su uključene u „Don Kihota“ (Rob). Takođe je napisao i nešto poezije, a postoje dokazi o postojanju ugovora koji je potpisao 1592. godine sa izvesnim Rodrigom Osorijem (šp. Rodrigo Osorio) prema kome se obavezao da će napisati šest komedija „kad bude stigao“, obaveza koju očigledno nije ispunio. Godine 1594. Servantes je dobio posao sakupljača poreza. Posao je obavljao u provinciji Granada i kad ga je konačno završio i vratio se u Sevilju, trgovac Simon Frejre (šp. Simón Freire) kod koga je deponovao sakupljeni porez je bankrotirao, a sam Servantes bio optužen i osuđen da je prisvojio novac koji je sakupio. U tom zatvoru u Sevilji Servantes je imao prilike da dođe u bliski kontakt sa najnižim slojevima društva i njihovim žargonom, pravilima, hijerarhijom, što će kasnije iskoristiti u svojim delima. U tom istom zatvoru će nastati i prvo poglavlje „Don Kihota“, kako sam tvrdi u Prologu prvog dela. Ne zna se sa sigurnošću kada se Servantes ponovo našao na slobodi, ali se zna da je 1600. godine definitivno napustio Sevilju, i da je iste godine zabeleženo njegovo prisustvo u Toledu, a potom 1602. godine u Eskivijasu. Poslednje godine – godine književnog stvaralaštva Godine 1604. Servantes se nastanio sa svojom ženom u Valjadolidu, gde se iste godine preselio i dvor Filipa III. Tu je našao i izdavača Fransiska de Roblesa, sina Blaska de Roblesa koji mu je pre mnogo godina izdao „Galateju“. Krajem decembra 1604. godine izašao je iz štampe prvi deo „Don Kihota“ koji su prethodno najavili Lope de Vega i Lopez de Ubeda. Već u prvim mesecima sledeće godine primećivao se uspeh dela: U martu Servantes je dobio proširenje dozvole štampanja na Portugal i Aragon (prethodno je dobio samo za Kastilju). Pojavila su se i dva piratska izdanja u Portugaliji i drugo izdanje u Kastilji. Pojavljuju se prve narudžbine iz Amerike, a na maskenbalima ljudi su počeli da se prerušavaju u Don Kihota i Sanča Pansu kao popularne literarne ličnosti. Posle izlaska Don Kihota iz štampe, Servantes je postao poznat i van granica Španije. Izlaze nova izdanja „Kihota“: u Briselu (1607) i Madridu (1608). Tomas Šelton prevodi „Don Kihota“ na engleski jezik koji će se pojaviti 1612. Sezar Uden 1611. počinje francuski prevod koji će završiti četiri kodine kasnije. Servantes se definitivno vratio u Madrid februara 1608. Prvo je živeo u ulici Magdalena, a zatim se preselio u ulicu Leon, u, kako se tada zvao, „kvart muza“, gde su živeli i Lope de Vega i Fransisko de Kevedo i Velez de Gevara. Godine 1612. preselio se u ulicu Uertas, da bi konačno 1615. prešao u kuću na uglu ulica Leon i Frankos. Svoje poslednje godine života Servantes uglavnom je provodio u Madridu, iz kog je odlazio samo na kratka putovanja u Alkalu ili Eskivijas. U proleće 1610. grof od Lemosa bio je imenovan vicekraljem Napulja i Servantes (kao i Gongora) se nadao da će biti pozvan da mu se pridruži kao dvorski pesnik, ali od toga na kraju ništa nije bilo. U ovim poslednjim godinama života Servantesa su ophrvali porodični problemi i tri smrti: njegove sestre Andreje u oktobru 1609, njegove unuke, Izabele Sans šest meseci kasnije i njegove druge sestre, Magdalene, januara 1610. Pozne godine su Servantesu takođe donele osećaj bliskosti s Bogom: aprila 1609. godine postao je član „Kongregacije slugu svetog sakramenta“ (šp. Congregación de los Esclavos del Santísimo Sacramento), iako se ništa ne zna o tome da li se striktno pridržavao njihovih pravila (postovi i apstinencija određenih dana, svakodnevno prisustvovanje misama, spiritualne vežbe i posete bolnicama). U julu 1613. postao je iskušenik, a zaredio se 2. aprila 1616, nekoliko meseci pre smrti. U međuvremenu, Servantes je završio i svoje „Uzorne novele“. Neke su najverovatnije nastale u doba njegovih putešestvija po Andaluziji, kao Rinkonete i Kortadiljo ili Ljubomorni Ekstremadurac, druge su pak nastale u periodu njegovog boravka u Valjadolidu, a druge su, opet, nešto kasnije napisane, kao Razgovor pasa, ili Cigančica i u kojima se jasno vide aluzije na rastuću netrpeljivost prema moriskosima koji su 1609. bili proterani kraljevskim dekretom. Delo izlazi iz štampe u izdanju Huana de la Kueste 1612. godine, sa posvetom grofu od Lemosa sa kojim je Servantes mislio da će ići u Italiju. Odmah su doživele uspeh: za deset meseci u Španiji su štampana četiri izdanja, posle kojih će doći još 23 izdanja do kraja veka, a Rose d`Odigije (franc. Rosset y D`Audiguier) ih prevodi na francuski 1615. godine. Francuski prevod je doživeo osam izdanja tokom 17. veka. Godine 1613. počeo je da piše i „Put na Parnas“ po ugledu na istoimeno delo Čezarea Kaporalija (ital. Cesare Caporali). Delo će izaći iz štampe 1614. godine. Nakon kratke pauze kada su se sva pozorišta zatvorila zbog smrti Filipa II, španski teatar doživljava pravi procvat. Stvorila se atmosfera koje je bila inspiracija za mnoge pesnike i dramaturge, a plodni i maštoviti „monstrum prirode“, Lope de Vega, okružen grupom pristalica i učenika, pretvorio se u idola običnog priprostog naroda. Godine 1609. Lope objavljuje svoju čuvenu „Novu umetnost pravljenja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias) u kojoj izlaže svoju poetiku, podvlačeći njegova formula o ugađanju prostom narodu daje više nego dobre rezultate. Kroz usta lika sveštenika u „Don Kihotu“, Servantes nevoljko priznaje genijalnost Lopeu, ali izražava i svoje negodovanje zbog ugađanja ukusima prostog naroda. Verovatno da je to bio i razlog bojkota koji je doživeo kad se vratio u Madrid – naime, nije mogao da nađe ni jednog vlasnika pozorišta (koji su u velikoj većini ujedno bili i pisci novih komedija) koji bi uvrstio na repertoar njegova dela. Svoje razočarenje izrazio je u prologu „Osam komedija i osam entremesa“: ...misleći da još uvek traje ono vreme kad su me hvalili, opet sastavih neke komedije, ali ne nađoh ptiće u gnezdima ranijih vremena; hoću da kažem, ne nađoh nikog ko bi mi ih tražio, jer su znali da ih imam, tako da ih pohranih u kovčeg, posvetih ih i osudih na večitu tišinu... U „Dodatku na Parnas“, Servantes objašnjava kako je odlučio da svoje komedije „publici predstavi u knjizi, kad već ne može u pozorištima“ i tako se septembra 1615. godine pojavila zbirka „Osam komedija i osam novih međuigri“ u izdanju Huana de Viljaroela (šp. Juan de Villarroel). Ove komedije su sastavljene u različito doba i ne može se utvrditi njihov hronološki sled, ali jedno je sigurno – njihovo objavljivanje ih je spaslo od zaborava. Iako je još u prvom delu „Don Kihota“ obećavao nastavak dogodovština veleumnog plemića i njegovog konjušara, Sanča, Servantes je ispunio obećanje tek nakon 10 godina i to tek nakon izlaska apokrifnog drugog dela čiji je autor bio izvesni Alonso Fernandez de Aveljaneda (šp. Alonso Fernández de Avellaneda), rodom iz Tordesiljasa. Apokrifni drugi deo „Don Kihota“ izašao je u Taragoni, u izdanju izvesnog Felipea Roberta (šp. Felipe Roberto). Ovo delo je bilo totalni falsifikat, počev od odobrenja knjige, preko dozvole za štampanje do imena štampača i mesta izdanja. Čak je i ime samog autora bilo lažno. Martin Riker (šp. Martín de Riquer) je relativno skoro uspeo da na osnovu analize teksta iznese pretpostavke da se radi o izvesnom Heronimu de Pasamonteu (šp. Jerónimo de Pasamonte), vojniku i piscu koji je mogao biti inspiracija za lik galijaša Hinesa de Pasamontea koji se pojavljuje u 32. poglavlju prvog „Don Kihota“. Prolog apokrifnog „Don Kihota“, koji se pripisuje Lopeu de Vegi, veoma je povredio Servantesa, u kome mu se preporučuje da „spusti nos i da bude skromniji“, i gde se ismevaju njegove godine uz optužbe da ima „više jezika nego ruku“, aludirajući na Servantesovu sakatost. Servantes mu je odgovorio s merom u Prologu drugog dela „Don Kihota“, rekavši kako je svoje rane zaradio u „najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti“. Zatim je na elegantan način dao i svoju ocenu o samom apokrifnom delu – u samoj knjizi dok Don Kihot prelistava Aveljanedinu knjigu, tu se zadese dva čitaoca koji razočarano komentarišu „budalaštine koje su upravo pročitali“, a potom Servantes ubacuje u radnju i jedan lik iz apokrifnog dela i daje mu priliku da upozna pravog „Don Kihota“ i da uvidi da je Aveljanedin lik jedan običan prevarant. U novembru 1615. godine, posvećen grofu od Lemosa, izašao je drugi deo „Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče“, u kome Servantes opisuje nastavak dogodovština plemenitog idalga i njegovog konjušara, ali ovaj put ga vodi do kraja, do same samrtničke postelje i time uklanja svaku dalju mogućnost pojave novih apokrifnih nastavaka. Nekoliko meseci pred smrt, Servantes poslednjim snagama uspeva da završi svoje poslednje delo, „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“, koje je verovatno počeo još 1609. i najavljivao ga je više puta u svojim ranijim delima. Po tematici, „Persiles“ pripada podvrsti pustolovnog romana koji ima elemente viteškog i ljubavnog romana, veoma popularnog u 16. i 17. veku. Servantes je bio sahranjen 23. aprila 1616. godine. Parohija San Sebastijan je zabeležila samo datum sahrane, prema tadašnjim običajima, i taj datum je do danas ostao zabeležen kao dan smrti Servantesa, na koji se u Španiji i celom svetu slavi Dan knjige. Dela Servantes pripada, kako svojim životom, tako i svojim delom, koliko renesansi, toliko i baroku. Živeo je u jednom prelomnom vremenu, kako političkom, tako i na polju književnosti, koje je nastojao da razume i objasni. Renesansni ideali i način razmišljanja, kao i književne forme polako ali sigurno se menjaju ili nestaju. Na temeljima evropske renesanse formira se tipično španski barok, sa samo sebi svojstvenim i nigde u svetu ponovljivim karakteristikama. Servantes je stvarao u svim književnim rodovima – bio je pesnik, dramaturg i iznad svega, prozni pisac. MG105 (N)

JORGE LUIS BORGES SABRANA DJELA 1923-1982 Knjiga 6 1975-1982 Grafički zavod Hrvatske Z a g r e b 1 9 8 5 Knjiga 6 1975-1982 R e f e r e n c e Željezni novčić (1976) Povijest noći (1977) Lozinka (1981) 25. kolovoza 1983. i druge neobjavljene priče (1982) Latinica Tvrde korice Šiven povez Obeleživač stranica 2 3 9 stranica Praktično nekorišćeno

PRIRODA U DELU ŽILIJANA GRAKA dr JELENA NOVAKOVIĆ Filološki fakultet u Beogradu Beograd 1988 a) Grak Žilijen (1909- ) - Motivi - Priroda b) Grak Žilijen (1909- ) - Bibliografija ....................................................... - Ova knjiga predStavlja delimično izmenjen i sažet tekst doktorske disertacije odBranjene na Filološkom fakultetu u Beogradu 6. decembra 1980. godine pred komisijom koju su sačinjavala profesori: dr Mihajlo Pavlović (mentor), dr Ivan Dimić i dr Slobodan Vitanović. 1. Priroda i `ovostrani svet` 2. Priroda i `onostrani svet` 3. Priroda i čovek - Beleške i komentari - Resume - Bibliografija: str 247-262 Ćirilica, Mek povez, 262 str LEPO OČUVANO Bez posvete, bez potpisa, bez podvlačenja! DB21

Thomas Mann Ispovesti Od varalice Feliks Krul Ispovesti samozvanca Feliksa Krula. Prvi deo memoara je fragment romana Tomasa Mana. Delo je nastalo između 1910. i 1913. i između 26. decembra 1950. i 16. aprila 1954. godine.[1] Roman varalica je planiran kao parodija na Geteovu autobiografiju Poezija i istina.[2] Tomas Man je težio ka travestijskom prenošenju umetnosti u prevaru i kriminal i duhovito je postavio umetnika blizu prevaranta. Delo parodira klasični obrazovni i razvojni roman, kao i memoarsku literaturu i u tradiciji je i avanturističkog i pikarskog romana. potamnela korica, unutra odlična exlibris DEUTSCH.10

GUTAČI BLEDE VATRE Američki roman Vladimira NABOKOVA ZORAN PAUNOVIĆ profesor anglistike na Filološkom fakultetu u BeoGradu PROSVETA B e o G r a d 1 9 9 7 SAVREMENI ESEJ a) NaboKov, VladiMir Vladimirovič (1899-1977) - Romani ............................................................. 1. Uvod: OD SIRINA DO NABOKOVA 2. Stvarni život i fiktivna biografija: STVARNI ŽIVOT SEBASTIJANA NAJTA 3. Snaga i slabost antiUtopije: U ZNAKU NEZAKONITO ROĐENIH 4. Uzvišeno u trivijalnom: LOLITA 5. NeUspela osveta pripovedača: PNIN 6. Monstruozno obličje remek-dela: BLEDA VATRA 7. Porodična hronika kao istorija romana: ADA 8. Iluzija života i stvarnost pripovedanja: PROZIRNE STVARI 9. Pišem, dakle poStojim: POGLEDAJ ARLEKINE 10. EPILOG: Stvarni život Vladimira Nabokova ............................................................. Sumary Bibliografija Latinica Mek povez 400 stranica ODLIČAN PRIMERAK NEKORIŠĆENO NEOTVORENO E k s t r a !!!!!!!!!!!!!

U dobrom stanju Izabrane pesme / Nikolaj Zabolocki ; izbor, prevod i predgovor Miodrag Sibinović Vrsta građe poezija Cilјna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2011 Izdanje 1. izd. Novi Sad : Orpheus, 2011 (Novi Sad : Daniel print) Fizički opis XXV, 286 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 Đilas, Gordana Zbirka Biblioteka Istočno nebo. kolo 2 ; 10 Tiraž 300 Poezija Nikolaja Zabolockog: str. III-XXV Na koricama beleške o autoru s njegovom slikom Str. 281: Selektivna bibliografija dela Nikolaja Aleksejeviča Zabolockog objavlјenih na srpskom jeziku / sastavila G. Đ. [Gordana Đilas]. Zabolocki, Nikolaj Aleksejevič, 1903-1958

Anri Bejl Stendal Crveno i crnoTvrdi povezRadnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti?Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom.Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal, [1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.StendalStendhal. jpgStendalov portret, Johan Olaf ZodermarkPuno imeMari-Anri BelDatum rođenja23. januar 1783.Mesto rođenjaGrenobl, FrancuskaDatum smrti23. mart 1842.   (59 god. )Mesto smrtiPariz, FrancuskaBiografija UrediStendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti. [4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „ nekolicini srećnika“ , misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „ otkrili“ njegov talenat.Detinjstvo i mladost UrediIz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „ pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“ . Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ ljubaznog i zabavnog“ . Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…5/14

PSIHOLOGIJA DETETA I MLADIH 1-3: Leon Žlebnik Naslov Psihologija deteta i mladih. Deo 1, Na početku razvoja / Leon Žlebnik ; [prevod Albin Vilhar] Jedinstveni naslov Psihologija otroka in mladostnika. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Delta-pres, 1972 (Zenica : Dom štampe) Fizički opis 332 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vilhar, Albin, 1902-1975 = Vilhar, Albin, 1902-1975 ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Psihologija otroka in mladostnika Rezime. Predmetne odrednice Psihologija, dečja Naslov Psihologija deteta i mladih. Deo 2, Detinjstvo / Leon Žlebnik ; [prevod Albin Vilhar] Jedinstveni naslov Psihologija otroka in mladostnika. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Delta-pres, 1972 (Zenica : Dom štampe) Fizički opis 455 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vilhar, Albin, 1902-1975 = Vilhar, Albin, 1902-1975 ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Psihologija otroka in mladostnika. Predmetne odrednice Psihologija adolescencije Naslov Psihologija deteta i mladih. Deo 3, Adolescencija-mladost / Leon Žlebnik ; [prevod Albin Vilhar] Jedinstveni naslov Psihologija otroka in mladostinka. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Delta-pres, 1972 (Zenica : Dom štampe) Fizički opis 261 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vilhar, Albin, 1902-1975 = Vilhar, Albin, 1902-1975 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Psihologija otroka in mladostinka Bibliografija: str. 255-261. Predmetne odrednice Psihologija adolescencije Potpis na predlistu, odlično očuvane knjige. žs

BIGZ - 1977. DŽEPNI FORMAT, MEK POVEZ. NA UNUTRAŠNEM DELU PREDNJE KORICE, NA TRI OD ČETIRI KNJIGE, IMA HEMIJSKOM OLOVKOM ISIPISANO IME BIVŠEG VLASNIKA KNJIGA, DATUM I MESTO. 1. Tehnika, stolarija, obrada metala, 140strana 2. Mašine, alatke, mini radionica, hemikalije i poliplasti, 109 strana 3. Zidanje, krov, bašta, farbanje, 204 strane 4. Komunalije, adaptacije, zaštita, 177 strana

Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci Novi Sad 1998 kao NOVA Prevele s francuskog: Plemenka Vlahović, Snežana Gudurić, Nada Milošević, Ljubica vLahović-Mikić SADRŽAJ: Predgovor Uvod - Poreklo govora I GLASOVI 1. Glasovna materija 2. Fonetski sistem i njegove promene 3. Fonetska reč i verbalna slika II GRAMATIKA 1. Reči i morfeme 2. Gramatičke kategorije 3. Različite vrste reči 4. Afektivni govor 5. Morfološke transformacije III REČNIK 1. Priroda i širina rečnika 2. Kako reči menjaju značenje 3. Kako pojmovi menjaju naziv IV STRUKTURA JEZIKA 1. Govor i jezici 2. Dijalekti i specijalni jezici 3. Zajednički jezici 4. Jezički kontakti i jezičke mešavine 5. Jezička srodnost i komparativna metoda V PISMO 1. Poreklo i razvoj pisma 2. Pisani jezik i pravopis Zaključak - Usavršavanje govora Bibliografija Dopunska bibliografija Žan Pero - Pogovor Predmetni registar `Ovo delo Žozefa Vandrijesa, člana instituta i počasnog dekana Filozofskog fakulteta univerziteta u Parizu, koje je doživelo ogroman uspeh kako u Francuskoj tako i izvan nje u prevodima na druge jezike, svoju postojanu slavu duguje nesumnjivo, na prvom mestu, temi koju obrađuje. Nije li govor jedno od najčudnovatnijih ostvarenja ljudskog jezika? S druge strane, pak, iako postoje mnogobrojni radovi o jeziku, tako jednostavno, tako jasno i ujedno tako naučno kao u ovom radu. Ova knjiga, u stvari, vodi čitaoca do samih izvora nauke o jeziku. `

SOCIJALNA ISTORIJA UMETNOSTI I KNJIŽEVNOSTI - kompet 1-2 Autor: Arnold Hauzer Izdavač: Kultura, Beograd Godina izdanja: 1962. Broj strana: 488 + 533 + ilustracije Pismo: latinica Povez: tvrd Format: 24x16 Stanje kao na slici. Dobro očuvane za ovu starost. Tom I ima iskrzane korice, listovi požuteli od starosti, tekst podvačen na nekoliko mesta, ima pečat na nekoliko mesta, izuzev toga u dobrom stanju. Tom II ima mečat na nekoliko mesta, listovi požuteli sa strane od starosti, izuzev toga u odličnom stanju. SOCIJALNA ISTORIJA UMETNOSTI I KNJIŽEVNOSTI I tom - preveo dr Veselin Kostić SOCIJALNA ISTORIJA UMETNOSTI I KNJIŽEVNOSTI II tom - prevela dr Ksenija Atanasijević Iz sadržaja: I Praistorijsko doba, II Staroistočne gradske kulture, III Grčka i Rim, IV Srednji vek, V Renesansa, Manirizam, Barok, VI Rokoko, Klasicizam i Romantizam, VII Naturalizam i Impresionizam, VIII Filmsko doba Legenda o zlatnom veku veoma je stara. Sociološki uzrok veličanja prošlosti nije nam sasvim poznat; možda su mu koreni u plemenskoj i porodičnoj solidarnosti ili u nastojanju povlašćenih klasa da svoje povlastice zasnuju na nasleđu. U svakom slučaju, shvatanje da ono što je starije mora biti i bolje još uvek ima toliku moć da istoričari umetnosti i arheolozi u pokušajima da dokažu da je onaj umetnički stil koji se njima najviše dopada ujedno i najstariji ne prezaju čak ni od istorijskih falsifikata. Prema tome da li u u metnosti vide način za savlađivanje i potčinjavanje stvarnosti, ili je osećaju kao sredstvo za prepuštanje prirodi, neki naučnici izjavljuju da pr ve podatke o umetničkoj delatnosti predstavlja umetnost zasnovana na strogo formalnim principima, na stilizaciji i idealizaciji života dok je to za druge umetnost koja se zasniva na reprodukovanju i očuvanju prirodnog života stvari. Arnold Hauzer (1892-1978) je bio istoričar umetnosti i filma. Njegovo najvažnije delo Socijalna istorija umetnosti i književnosti objavljena je na engleskom jeziku 1950. godine i izazvala oprečna reagovanja zbog svoje ideološke obojenosti. Marksistički pristup umetnosti je u Zapadnoj Evorpi prihvaćen tek 60-ih i 70-tih godina XX veka. Ipak, interesovanje za njega počinje da jenjava kako se bližio raspad Sovjetskog saveza tako da se drugi istoričari umetnosti retko u svojim delima pozivaju na ovo veoma značajno Hauzerovo delo.

ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ Tvrd povez - 1134 strana ŠKOLSKA KNJIGA ZAGREB 1989 Korice sa vidljivim znacima korišćenja - vidi se na slici Bleda žuta mrlja i blaga naboranost stranica u zadnjem delu knjige Po obodu primetne mrlje - vidi se na slikama Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja 1 - 2 ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kao i njegov otac i deda pre njega, Kino je siromašan ronilac, skuplja bisere iz zaliva koji je nekada doneo veliko bogatstvo španskim kraljevima, a sada obezbeđuje Kino, Huanu i njihovog malog sina oskudne egzistencije. Zatim, na dan kao i svaki drugi, Kino izlazi iz mora sa biserom velikim kao jaje galeba, „savršenim kao mesec“. Sa biserom dolazi nada, obećanje udobnosti i sigurnosti... Priča klasične jednostavnosti, zasnovana na meksičkoj narodnoj priči, Biser istražuje tajne čovekove prirode, pohlepu, najmračnije dubine zla i blistave mogućnosti ljubavi. Džon Ernst Stajnbek Mlađi (engl. John Ernst Steinbeck Jr.; Salinas, 27. februar 1902 — Njujork, 20. decembar 1968), bio je američki književnik i nobelovac. Književni uspeh postigao je romanom Kvart Tortilja iz 1935. godine, a njegova najčuvenija dela su O miševima i ljudima, Plodovi gneva, Istočno od raja i Zima našeg nezadovoljstva, za koju je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Džon Stajnbek je rođen 27. februara 1902. godine u kalifornijskom gradu Salinasu u SAD.[3] Njegov otac, istoimeni Džon Ernst Stajnbek, obavljao je više poslova tokom života, a jedno vreme je radio kao blagajnik okruga Monterej. Majka, Olivija Hemilton bila je učiteljica po profesiji. [4][5] Džon Stajnbek je odrastao je u maloj i plodnoj dolini nedaleko od pacifičke obale. Kao dečak i mladić radio je preko leta na farmama sa sezonskim radnicima.[6] Posle završetka srednje škole u Salinasu, neredovno je pohađao Englesku književnost na Univerzitetu Stanford od 1919. do 1925. godine. U narednom periodu je pokušavao da se probije kao pisac. Zarađivao je za život kao radnik i novinar u Njujorku, a potom kao turistički vodič, čuvar imanja i u ribolovištu na jezeru Taho, sve vreme pišući svoj prvi roman Zlatni pehar (eng. Cup of Gold, 1929). U Tahou je upoznao svoju prvu suprugu Karol Hening. Brak je sklopljen 1930. godine u Los Anđelesu, gde je par živeo oko pola godine. Supružnici su se zatim nastanili u Pacifik Grouvu, u kući Džonovog oca, nedaleko od grada Monterej. Džon se posvetio pisanju i uskoro je objavio dva romana: Rajske pašnjake (Pastures of Heaven, 1932) i Zemlji i Nebu (To a God Unknown, 1933). [7][6] Prekretnica za Džona Stajnbeka bilo je objavljivanje zbirke priča Kvart Tortilja (Tortilla Flat, 1935) o monterejskim paisanosima. Ona je dobila pozitivne kritike i donela Stajnbeku popularnost i finansijsku stabilnost. Usledilo je objavljivanje Neizvesne bitke (In Dubious Battle, 1936), O miševima i ljudima (Of Mice and Men, 1937) i po, mišljenju mnogih, njegovog najboljeg dela Plodova gneva (The Grapes of Wrath, 1939).[7] Plodovi gneva doneli su mu 1940. godine Pulicerovu nagradu za književnost.[1] Džon Stajnbek 1939. godine Džon Stajnbek je pisao na osnovu iskustva, opsežnih istraživanja i posmatranja ljudskih stanja, eksperimentišući i praveći zaokrete.[8][7] Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik za jedne njujorške novine, prikupljajući građu i za svoja dela. Za taj period vezane su: Bombe su bačene (Bombs Away, 1942), kontroverzna novela-drama Mesec je zašao (The Moon is Down, 1942), Ruski dnevnik (A Russian Journal, 1948), i kolekcija depeša iz rata, Jednom je bio rat (Once There Was a War) 1958).[4][8] Džon Stajnbek 1962. godine, fotografija za Nobelovu fondaciju Pisac se nakon rata vraćao i socijalnoj kritici, i to u delima Gužva u fabrici (Cannery Row, 1945), Zalutali autobus (The Wayward Bus, 1947) i Biser (The Pearl, 1947), koja su prožeta opuštenijim i sentimentalnijim tonom u odnosu na svoja ranija dela.[1] U svojim poznim Godinima pisao je intenzivno i bavio se raznim temama. Delima Vatrena svetlost (Burning Bright, 1950), Istočno od raja (1952) i Zima našeg nezadovoljstva (The Winter of Our Discontent, 1961) nastojao da potvrdi status vodećeg romanopisca.[1] Vatrena svetlost je dramski komad upakovan u roman, drama o moralu koja se okreće oko supružnika Džoa i Mordin Saul.[9] Istočno od raja je monumentalna saga o dolini Salinas, hronika piščeve porodice i alegorijski roman o identitetu, tuzi i čovečnosti koji je namenio svojim sinovima.[10] Roman Zima našeg nezadovoljstva je priča o samospoznaji i žudnji koja istovremeno daje moralni potret Amerike šezdesetih godina 20. veka.[11] Iako su kritičari bili mišljenja da se ova dela nisu mogla meriti sa njegovim ranijim postignućima, Džon Stajnbek je za roman Zima našeg nezadovoljstva dobio Nobelovu nagradu za književnost 1962. godine. [1][3][2][12] Književna dela Džona Stajnbeka dobila su niz filmskih ekranizacija. Sam Stajnbek je napisao nekoliko scenarija, za dokumentarni film Zaboravljeno selo (1941), u koautorstvu za igrani film Biser (1947), za Crvenog ponija (1949) i biografski film Viva Zapata (1949).[1] Pisac je poslednje decenije svog života proveo u Njujorku i Sag Harboru.[7] Ženio se tri puta i imao je dvoje dece. Sa svojom prvom ženom, Karol Hening, razveo se 1942. godine. Od 1943. do 1948. bio je oženjen sa Gvindolin Konger i iz tog braka je dobio sinove Tomasa i Džona. Sa trećom ženom Elejn Anderson Skot bio je u braku od 1950. do svoje smrti 1968. godine. Napisao je preko dvadeset knjiga: romana, novela, zbirki priča.[4][13][14] Važnija dela Kvart Tortilja (1935) O miševima i ljudima (1939) Plodovi gneva (1939) Istočno od raja (1952) Zima našeg nezadovoljstva (1961) Putovanja sa Čarlijem (1962)

DRUGDE PUTOPISI ALEKSANDAR TIŠMA PROSVETA B e o g r a d 1 9 9 6 IZABRANA DELA R e f e r e n c a Beograd Biciklom prema jugu Novi sad Sremski Karlovci Beograd Zemun Lipovačke šume Stepojevac Lazarevac Valjevo Kosjerić Trebava Titovo Užice Užička Požega Kukovo Guča Čačak Kraljevo Podunavci Vrnjačka Banja Goč Rašovka Predole Bare Baljevac Đumor Raška Jerina Lešak Slatina Kosovska Mitrovica Srednja Evropa Engleska Francuska Švajcarska Ženeva Cirih Lozana Bern Berlin Indija Amerika Njujork Manhatan Vašington Filadelfija Los Anđeles Crnci Belci ............................................................ Broš Latinica 2 9 3 stranice NEKORIŠĆENO perfekT kondicijA: 1O

U dobrom stanju Izabrana djela / Marcel Šnajder ; izbor, redakcija tekstova i pogovor Jelena Berberović Vrsta građe izabrana dela Jezik bosanski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1986 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 369 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Berberović, Jelena, 1938- Azinović, Mirko Biblioteka Kulturno nasljeđe Bosne i Hercegovine Str. 7-8: Uvod / Jelena Berberović: Str. 255-326: Marcel Šnajder - život i djelo / Jelena Berberović Napomene i bibliografske reference uz tekst Str. 327-361: Bibliografija radova Marcela Šnajdera / Mirko Azinović Registar. Marcel Šnajder (Dembica, Austro-Ugarska Monarhija 28. 1. 1900 – ?, 1941), jugoslavenski filozof i matematičar, jedan od prvih doktora filozofije u Bosni i Hercegovini za vrijeme Kraljevine Jugoslavije. Dr. Marcel Šnajder je rođen u jevrejskoj porodici 28. 1. 1900 godine u Debici (današnja Poljska) za vrijeme Austro-Ugarske Monarhije. Odatle su mu roditelji, u njegovom ranom djetinjstvu, s činovničkom službom prešli u bosansko-hercegovačku provinciju. Klasično gimnazijsko školovanje započeo je u Mostaru i, u godinama Prvog svjetskog rata, nastavio i završio u Travniku. Opseg njegovog talenta i intelektualnog interesa bio je već u ovim gimnazijiskim godinama toliko prostran da ga nije mogao ispuniti program školskog obrazovanja i dosta opsežno, ali pažljivo kontrolisane školske lektire. U godinama nakon rata upisao je univerzitetske studije u Zagrebu i Beču. Studirao je godinu dana u Zagrebu, a zatim u Beču filozofiju tj. čistu filozofiju, matemutiku i fiziku.[2] 1924 godine Marcel je završio studije matematike i filozofije na Zagrebačkom univerzitetu i iste godine predao doktorsku disertaciju pod naslovom `Pokušaj određenja istine`, a koju je sa istaknutim uspjehom odbranio 1925 godine. 1924 godine zaposlio se kao profesor matematike i filozofije na `I ženskoj gimnaziji` u Sarajevu, odakle je 1939 godine iz političkih razloga za kaznu bio premješten u Gornji Milanovac, gdje ga je i zatekao Drugi svjetski rat. Njegovo prisustvo odmah se osjetilo u krugu naprednih nastavnika sarajevskih srednjih škola gdje je, zajedno sa Ognjenom Pricom, Stjepanom Tomićem, Jovanom Kršićem i Kalmijem Baruhom unosio novi duh i nova shvatanja o ulozi škole i nastavnika u društvenim kretanjima. Od učenika je tražio mnogo i postizao mnogo, ne sredstvima pritiska, straha i nametnute discipline, nego svojim sistemom nastave iz kojeg je uvijek zračio i njegov pogled na svijet. Marcel nikad nije spadao među one, ne tako rijetke, intelektualce koji su svoja napredna ubjeđenja zadržavali za sebe i u sebi. On ih je smjelo iznosio u javnost u napisima i javnim predavanjima. Kao simpatizer komunizma bio je trn u oku vlastima Kraljevine Jugoslavije, naročito klerofašističkih krugova. Bio je poznat kao izvrstan predavač, velike opšte kulture, i dobar znalac književnosti i umjetnosti. Vladao je ruskim, poljskim, njemačkim i francuskim jezikom. Obim Marcelovog naučno-publicističkog djela obuhvata preko 40 radova, pretežno objavljenih u časopisu `Pregled`« u periodu od 1932 do 1940 godine, koji se, velikom većinom odnose na filozofske i sociološke teme. U oblast matematike spadaju njegove naučne rasprave, recenzije i udžbenici, te radovi koji su objavljeni u stručnim časopisima i posebnim knjigama, ili preostali u rukopisima. Najvažniji mu je rad prevod Kantova `Vječnog mira`, koji je snabdio predgovorom. Posljednjih dana jula 1941 godine ustaše su uhapsile Marcela zajedno za Perom Pešutom. Odveden je i ubijen iste godine negdje u ustaškim jamama u Lici.

Jako lepo očuvano kao na slikama Gustav Majrink Urednik: Dragos Kalajic Predgovori: Herman Hese Borhes Gustav Meyrink (19. siječnja 1868. – 4. prosinca 1932.) bio je pseudonim Gustava Meyera, austrijskog pisca, romanopisca, dramatičara, prevoditelja i bankara, najpoznatijeg po svom romanu Golem. Opisan je kao `najcjenjeniji pisac na njemačkom jeziku u području natprirodne fikcije` Gustav Meyrink rođen je pod imenom Gustav Meyer u Beču, Austro-Ugarska (danas Austrija) 19. siječnja 1868. Bio je izvanbračni sin baruna Karla von Varnbülera und zu Hemmingena, württemberškog ministra, i glumice Marije Wilhelmine Adelheyd Meyrink. Meyrink, unatoč izjavama nekih njegovih suvremenika, nije bio židovskog podrijetla – ta je glasina nastala zbog zabune njegove majke s Židovkom istog imena.[1] Do svoje trinaeste godine Meyrink je živio uglavnom u Münchenu, gdje je završio osnovnu školu. Zatim je kratko ostao u Hamburgu, sve dok se njegova majka nije preselila u Prag 1883. Prag Meyrink je u Pragu živio dvadeset godina i više puta ga je prikazao u svojim djelima. Godine 1889., zajedno s nećakom pjesnika Christiana Morgensterna, Meyrink je osnovao vlastitu bankovnu tvrtku pod nazivom `Meier & Morgenstern`. U Pragu se dogodio događaj koji je odigrao providonosnu ulogu u Meyrinkovu životu. Meyrink ga je opisao u autobiografskoj priči `Pilot`. Tog dana, 14. kolovoza 1892., na Veliku Gospu, Meyrink, star dvadeset i četiri godine, navodno je stajao za njegovim stolom s pištoljem na glavi, odlučan da se ubije. U tom trenutku začuo je čudan zvuk grebanja i nečija mu je ruka stavila malenu knjižicu ispod vrata. Knjižica se zvala Zagrobni život. Meyrink je bio iznenađen ovom dramatičnom slučajnošću i počeo je proučavati literaturu okultizma.[1] Studirao je teozofiju, kabalu, kršćansku sofiologiju i istočnjački misticizam. Do svoje smrti Meyrink je prakticirao jogu i druge okultne vježbe. Rezultati tih studija i praksi nalaze se u Meyrinkovim djelima, koja se gotovo uvijek bave raznim okultnim tradicijama. U to vrijeme Meyrink je također bio član Hermetičkog reda Zlatne zore u Londonu. O tome svjedoči pismo Williama Wynna Westcotta (1893.), koje je ostalo u Meyrinkovoj privatnoj arhivi.[potreban citat] Također je bio član Teozofskog društva, ali samo privremeno. Godine 1902. Meyrink je optužen za prijevaru. Optužen je za korištenje spiritualizma kako bi imao koristi od bankarskih operacija. Iako je nakon dva mjeseca pušten iz zatvora, njegova bankarska karijera je zapravo okončana. Njegova iskustva iz zatvora opisana su u njegovom najpoznatijem romanu Golem (1913–14).[2] Rani radovi Naslovnica Vrućeg vojnika i drugih priča. Tijekom 1900-ih Meyrink je počeo objavljivati ​​satirične kratke priče u časopisu Simplicissimus, potpisujući ih majčinim prezimenom. Tijekom proljeća 1903. objavljena je Meyrinkova prva knjiga The Hot Soldier and Other Stories. Otprilike u isto vrijeme preselio se u Beč. Gotovo odmah nakon njegova dolaska nova kompilacija njegovih kratkih priča, Orhideja. Čudne priče, objavljen je. Dana 8. svibnja 1905. Meyrink se oženio Philomene Bernt, koju je poznavao od 1896. 16. srpnja 1906. rodila mu se kćer Sybille Felizitas. Dana 17. siječnja 1908., dva dana prije Meyrinkovog četrdesetog rođendana, rođen je drugi sin, Harro Fortunat. Nakon toga, glavni lik drugog Meyrinkovog romana Zeleno lice dobio je isto ime. Godine 1908. objavljena je treća zbirka kratkih priča, Waxworks. Budući da je trebao novac, Meyrink je počeo raditi kao prevoditelj i postao je plodan; tijekom pet godina uspio je prevesti na njemački petnaest svezaka Charlesa Dickensa, kao i djela Rudyarda Kipliga i Lafcadija Hearna.[3] Nastavio je prevoditi sve do svoje smrti, uključujući razna okultna djela, pa čak i Egipatska knjiga mrtvih. Meyrink je također uredio niz knjiga o okultizmu. Godine 1911. Meyrink se s obitelji preselio u mali bavarski gradić Starnberg, a 1913. u Münchenu je objavljena knjiga Des deutschen Spießers Wunderhorn (Čarobni rog njemačkog filistinca). Bila je to kompilacija kratkih priča iz prethodne tri knjige i nekoliko novih; naslov je parodija na Des Knaben Wunderhorn. Mnoge od tih priča imale su satirične stilove, ismijavajući institucije kao što su vojska i crkva; Austrijski pisac Karl Kraus kasnije će opisao Meyrinkov rad kao spoj `budizma s nesklonošću prema pješaštvu`.[3] Slava Godine 1915. objavljen je prvi i najpoznatiji Meyrinkov roman Golem, iako se njegovi nacrti mogu pratiti do 1908. Roman se temelji na židovskoj legendi o rabinu koji je zarađivao za život poznatom kao golem (גולם) iz gline i animirao ga kabalističkom čarolijom, iako ove legende nemaju mnogo veze s zapletom priče. Glavni lik je Athanasius Pernath, suvremeni lapidarij iz Praga. Čitatelju je prepušteno da odluči hoće li Pernath jednostavno zapisivati ​​svoje halucinacije ili postupno postaje pravi golem. Frenschkowski opisuje Golema i kao `priču o dubokoj inicijaciji i urbanu fantaziju`.[1] Roman je postigao veliki komercijalni uspjeh. Godine 1916. objavljena je još jedna kompilacija kratkih priča Šišmiši, a ubrzo i drugi roman Zeleno lice. Sljedeće godine njegov treći roman, Walpurg je noć, napisano je. Uspjeh ovih djela doveo je do toga da Meyrink bude rangiran kao jedan od tri glavna autora natprirodne fikcije na njemačkom jeziku (zajedno s Hannsom Heinzom Ewersom i Karlom Hansom Stroblom).[4] Meyrink se protivio Prvom svjetskom ratu, zbog čega su ga njemački nacionalisti osudili; Njemački `Völkisch` novinar Albert Zimmermann (1873.-1933.) opisao je Meyrinka kao `jednog od najpametnijih i najopasnijih protivnika njemačkog nacionalističkog ideala. On će utjecati - i korumpirati - na tisuće i tisuće, baš kao što je Heine učinio`.[5] ][6] Godine 1916. Des deutschen Spießers Wunderhorn je zabranjen u Austriji.[5] Do 1920. Meyrinkovi financijski poslovi su se poboljšali tako da je kupio vilu u Starnbergu. Vila je postala poznata kao `Kuća kod posljednje lampe` prema nazivu kuće iz Golema. Tamo su on i njegova obitelj živjeli sljedećih osam godina i napisana su još dva djela – Bijeli dominikanac i Meyrinkov najduži roman Anđeo zapadnog prozora.[6] Godine 1927. Meyrink je formalno prešao na mahayana budizam.[1] Smrt Ime `Fortunat` nije donijelo mnogo sreće Meyrinkovu sinu: tijekom zime 1931. godine, na skijanju, teško je ozlijedio kičmu te je do kraja života bio prikovan za fotelju. 12. srpnja, u dobi od 24 godine, počinio je samoubojstvo – u istoj dobi kada je to namjeravao učiniti njegov otac. Meyrink je preživio sina za pola godine. Umro je 4. prosinca 1932. u Starnbergu, Bavarska, Njemačka.[2] Pokopan je na groblju Starnberg. Ugled Frenschkowski primjećuje `kao i one većine drugih njemačkih i austrijskih fantastičnih pisaca, njegove su knjige bile zabranjene tijekom nacističke ere`.[1] Kasnije je Meyrinkov rad doživio preporod; O Meyrinku se raspravljalo u posebnom izdanju francuskog časopisa L`Herne (1976.),[1] a njegovo djelo je prevedeno na francuski, ruski, portugalski, nizozemski i engleski. Poslednja knjiga objavljena je 1927, pet godina pred Majrinkovu smrt i za duhovne tragaoce verovatno je najznačajnija. Nakon što je prošao kroz razvoj opisan u prethodnim delima, u Anđelu sa zapadnog prozora Majrink otvara sasvim novi svet, prodirući u teme prave alhemije i transfiguracije. Pojavljuje se pojam reda ili bratstva i čovek više nije prepušten sam sebi, već mu se pruža pomoć bratstva. Centralna tema je istorija preobražaja poslednjeg stanovnika iskonskog božanskog mikrokosmosa. U ovoj knjizi je Majrink opisao sve korake na putu svakog tragoca, sačinivši storiju u kojoj nijedan aspekt puta koji svi treba da pređemo nije zaboravljen. Kroz Hoela Dhata, večnog čoveka, Majrink opisuje koliko je čovečanstvo uronjeno u dijalektiku: njegovo postepeno buđenje, odluku da traži i krene putem spasenja, oslobodi se niže prirode i oslobodi večnog čoveka, „onog drugog“ u sebi. Ovo izbavljenje prikazano je figurom Džona Dija, koji, odustajanjem od svega zemaljskog, vodi svoj mikrokosmos u slobodu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 — Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik, pesnik, romansijer, novinar i dečji pisac. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji.[2] Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet.[3] Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi.[2] Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda.[1] Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči.[2] Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“.[4] Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade.