Detalji predmeta Stanje Polovno 1) Braća Karamazovi 1 2) Braća Karamazovi 2 3) Zločin i kazna 4) Idiot 1 5) Idiot 2 6) Zli dusi 1 7) Zli dusi 2 8) Mladić 9) Poniženi i uvređeni, Bedni ljudi 10) Zapisi iz mrtvog doma, Zapisi iz podzemlja 11) Njetočka Njezvanova, Selo Stepančikovo 12) Bele noći, Kockar i Dvojnik knjiga Zločin i kazna se malo razlikuje po korici, ali po svemu ostalom odgovara kompletu ► Rad, 1969 ► nema podvlačenja ► očuvanost: 4-/5 G

Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Posebna izdanja, knjiga CDLXXXV Odeljenjedruštvenih nauka, knjiga 78 Povez: broširan Broj strana: 130 Veoma dobro očuvana. S A D R Ž A J: 1. Materijalizam na delu 2. Dijalektika posrednog i neposrednog 3. Izvori, osnove i perspektive dijalektike na delu 4. Dijalektička složenost, uzročnosti na delu 5. Stvaralačka novost misli Lenjinove i dijalektika opšteg, posebnog i pojedinačnog na delu 6. Hegelova logika i materijalistička dijalektika kao sistem 7. Filozofija i istorija filozofije 8. Istorija kao metoda naučnog istraživanja (K-123)

Antonije Isaković PripovetkeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruАнтоније Исаковић (Београд, 6. новембар 1923 — Београд, 13. јануар 2002) био је српски и југословенски књижевник и потпредседник Српске академије наука и уметности од 1980. до 1992. године.[1][2]БиографијаТабла на згради где је становаоДобитник је многих књижевних награда, познат је и као писац чија дела су у Југославији највише екранизована („Господар и слуга”, „Трен 1” и „Трен 2”, „Говори и разговори”). Позната приповетка „Кашика” је обавезни део градива из предмета Српски језик и књижевност у основној школи.Његова ћерка је глумица Милица Милша, а супруга српска списатељица Лепосава Миланин.[3]Преминуо је 13. јануара 2002. године у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у селу Бабе код Сопота.[4]НаградеЗмајева награда, за књигу Велика деца, 1955.Андрићева награда, за књигу Трен 1, 1976.НИН-ова награда, за књигу Трен 2, 1982.Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1994.Награда „Златни прстен Багдале”, 1995.Награда „Меша Селимовић”, 1995.Награда „Светозар Ћоровић”, за књигу Нестајање, 2001.ДелаКњигеВелика деца, приповетке, Београд 1953.Папрат и ватра, приповетке, Београд 1962.Приповетке, 1964.Празни брегови, приповетке, Београд 1969.Сабрана дела у пет томова, Београд, 1976.Трен 1, роман, Београд, 1976.Трен 2, роман, Београд, 1982.Берлин капутт, Београд, 1982.Образ, приповетке, 1988.Говори и разговори, 1990.У знаку априла: и друге приче, Београд 1991.Миран злочин, роман, Београд 1992Други део мог века: да се не заборави, 1993.Господар и слуге, роман, Београд, 1995.Риба, 1998.Нестајање, 2000.9/8

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak NAJBOLJA CENA !! Gustav Krklec - Odabrana dela 1-6, Alfa / Prosvjeta, Zagreb 1977 godine Tvrd povez. Omotači. Knjige su veoma lepo očuvane, iz nepušačkog doma i zatvorene vitrine. U kompletu se nalaze sledeći naslovi: 1. Srebrna cesta 2. Žubor života 3. Lica i krajolici 4. Pisma iz provincije 5. Noćno iverje 6. Majmuni i naočari

Komentar opsteg dela krivicnog zakonika КОМЕНТАР ОПШТЕГ ДЕЛА КРИВИЧНОГ ЗАКОНИКА Под општом редакцијом Моше ПИЈАДЕ АРХИВ ЗА ПРАВНЕ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ Б е о г р а д 1 9 4 8 ... Кривични законик ФНРЈ, проглашен је 4. децембра 1947. године, а следећа година (1948), била је политички и безбедносно бурна, када је маршал Југославије Јосип Броз Тито, одлучно рекао НЕ Стаљину и утро пут независној држави. У односу на данашње сервилно и поданичко `три пута љубљење у образ и руку` Владимира Путина, био је то херојски чин, који је Југославију винуо у звездане висине! Тако се то ради у озбиљним државама!!! 302 str K.S.N. O. 4. POL.2

Detalji predmeta Stanje Polovno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine TURGENJEV - SABRANA DELA U XX KNJIGA Tvrd povez - 20 knjiga NARODNA PROSVETA BEOGRAD 1935 - 1936 Na svim predlistima potpis prethodnog vlasnika U knjizi XI par listova se odvojilo - u 2 knjige nedostaju predlisti Knjige su dobro očuvane obzirom na godine - nema pisanja ni podvlačenja Stanje kao na fotografijama 1. Lovčeve beleške I 2. Lovčeve beleške II 3. Ocevi i deca 4. Uoči novih dana 5. Dim 6. Plemićko gnezdo 7. Novina 8. Ruđin 9. Andreja Kolosov i druge pripovetke 10. Tri susreta 11. Put u Poljesje 12. Prva ljubav i druge pripovetke 13. Čudan slučaj 14. Prolećnje vode 15. Časovnik i druge pripovetke 16. Književne i životne uspomene 17. Scene i komedije I 18. Scene i komedije II 19. Scene i komedije III 20. Kritike i pisma

Detalji predmeta Stanje Polovno Stevan Sremac-sabrana dela.Izdanje Prosveta-Beograd, 1977.god.Tvrd povez, zlatotisk, cirilica.U veoma dobrom stanju.Koriscena samo pop Cira i pop Spira. 1. Pop Cira i pop Spira - Limunacija u selu 2. Ivkova slava - Zona Zamfirova -Pripovetke 3. Vukadin i druge pripovetke

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор Стојадиновић, Драгољуб Наслов Значења и тумачења : један поглед на дело Николе Милошевића Врста грађе књига Језик српски Година 2008 Издавање и производња Београд : Чигоја штампа, 2008 (Београд : Чигоја штампа) Физички опис 207 стр. ; 21 cm Остали аутори Милошевић, Никола ISBN 978-86-7558-594-7 (брош.) Напомене Тираж 300 Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 — Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke. Sadržaj 1 Život i delo 2 Teorijski doprinos 3 Nagrada „Nikola Milošević“ 4 Reference 5 Literatura 6 Spoljašnje veze Život i delo Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1994. godine. Posebno se angažovao 1968. na studentskim demonstracijama. Zapamćen je po svojim svakodnevnim, ironičnim i duhovitim komentarima uvodnih članaka lista „Politika“. Bio je jedan od intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke, lider Srpske liberalne stranke, oštri kritičar režima Slobodana Miloševića, a od 2003. godine bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. Preminuo je u Beogradu 24. januara 2007. godine posle duge i teške bolesti u 78. godini života. U svom plodnom radu bavio se filozofijom, književnim radom, publicistikom i književnom kritikom. Bio je predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski“. Autor je više knjiga, književno istorijskih i književno teorijskih studija, kao i velikog broja eseja, predgovora, recenzija i književnih kritika. Učestvovao je u mnogim književnim i političkim javnim tribinama. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana. U svom književno-teorijskom radu pretežno se bavio hermeneutičkom analizom dela koja se široko smatraju vrhuncem zapadne književnosti (Alber Kami, Migel de Servantes, Dostojevski itd). Bio je jedan od prvih mislilaca koji je u srpskoj sredini analizirao dela ruske religiozne filozofije (posebno Berđajeva). Takođe se bavio problemima filozofske antropologije, filozofije religije, odnosa između književnosti i filozofije kao i odnosa između ideologije i filozofije (posebno je razmatrao različita pitanja marksističkih ideologija i filozofije). Svoj osobeni pristup književnim delima i filozofskim problemima razvio je još u svojoj prvoj objavljenoj knjizi, Antropološki eseji iz 1964. godine. Od studentskih dana Milošević se bavio filozofskim problemima u književnim delima. Nakon završenih studija predavao je na Odseku za književnost Filozofskog fakulteta (docnijem Filološkom fakultetu). Tu je predavao kurseve iz oblasti teorije književnosti, specijalističke kurseve o Dostojevskom i antičkoj poetici. Važio je za dobrog predavača cenjenog među svojim studentima. O njemu kao predavaču posebno je povoljno pisao njegov student Milo Lompar. Milošević je rado držao i javna predavanja o različitim filozofskim temama. Tokom 80-ih godina 20. veka bio je jedan od najaktivnijih predavača na javnim predanjima (po broju predavanja ispred njega su bili Branko Pavlović i Vladeta Jerotić). Tumačeći različita književna dela razvio je specifični metod književne hermeneutike gde je nastojao, pronalazeći nedoslednosti u filozofskim i književnim delima (u filozofskim delima te protivurečnosti se, po Miloševićevoj mišljenju, sastoje u logičkoj nedoslednosti dok se u književnim delima sastoje u neubedljivoj psihološkoj motivaciji likova), da otkrije i protumači psihološku ili ideološku motivisanost tvorca određenog dela.[1][2] Teorijski doprinos Psihologija znanja i filozofska antropologija bile su predmet naučno-filozofskog rada Nikole Miloševića, pretočenog u dvadesetak knjiga, počev od dela "Ogledi iz antropologije" ("Antropološki eseji") za koje je dobio NOLIT-ovu nagradu 1964. godine, pa do knjige "Istina i iluzija" (2001). Ostajući dosledan svom putu istine i poštenja, odbio je svojevremeno da primi Nagradu "Isidora Sekulić" i Oktobarsku nagradu grada Beograda. Rodonačelnik je filozofije diferencije, odnosno učenja koje se može sažeti na sledeći način: Sve ono što spoznajemo uvek je diferencirano, ali nikada na isti način i u istoj meri. Kroz ovakvu diferenciranu optiku valja sagledavati i odnos psiholoških i socijalnih činilaca, problem slobode volje i slobode izbora. Ukazao je i u svojim delima dokazao da uvek bira neka određena ličnost, sa određenim duševnim sklopom, te da tu ličnost opredeljuje psihološki činilac koji (unapred) određuje za koju će se mogućnost ličnost opredeliti ("Ideja slobodnog izbora podrazumeva da je podjednako moguće i ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo, a tako ne može biti" - Istina i iluzija; Skica za moj pogled na svet). Psihološka struktura jedne ličnosti je određena, determinisana, za razliku od "ljudske prirode", neodređenog termina dobijenog neosnovanom hipergeneralizacijom. Pokušao je Nikola Milošević da zasnuje i jednu novu disciplinu - psihologiju znanja, koja bi se bavila odnosima između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, kroz sagledavanje čitave lepeze "različitih odnosa zavisnosti između teorijske i i umetničke stvarnosti s jedne strane, i psihološke ravni s druge strane". Zaključio je da svaka usmerenost pretpostavlja neki ugao gledanja, a samim tim i neki ugao deformacije, tako da se nužno javlja jednostranost, na koju opet deluju različiti psihološki činioci koji obitavaju u duševnom sklopu svih stvaralaca. Psihologija znanja pretpostavlja imanentnu analizu, koja podrazumeva traganje za protivrečnostima u sklopu neke teorijske tvorevine, ali ne ostaje zarobljena u njenim okvirima. Najpoznatije su mu knjige: Antropološki eseji, Roman Miloša Crnjanskog, Negativan junak, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam, Psihologija znanja, Antinomija marksističkih ideologija, Pravoslavlje i demokratija Carstvo Božije na zemlji. Filozofija diferencije Ima li istorija smisla Filozofija i psihologija Nit Miholjskog leta Kutija od orahovog drveta Senke minulih ljubavi Profesor Milošević je svoju ličnu biblioteku sa više hiljada knjiga zaveštao Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njegova supruga i sin predali su knjige, prepisku, beleške i ostalu Nikolinu zaostavštinu ovom fakultetu, na kojem je tako formiran Legat profesora Miloševića. Nagrada „Nikola Milošević“ Dodeljuje se za dostignuća u oblasti teorije književnosti i umetnosti. Nagrada postoji od 2002. godine a 2007. je dobila ime po Nikoli Miloševiću. Dobitnica nagrade za 2014. istovremena i prva žena je Jasmina Ahmetagić,[3] a za 2016. dobitnica je Jelena Pilipović.[4] Dobitnik za 2018. godinu je Jovan Babić za delo „Ogledi o odbrani”,[5] a za 2019. godinu Nenad Nikolić za delo „Identitet srpske književnosti Priča o književnoistorijskoj ideji”.[6] Dobitnik za 2020. godinu je Novica Milić za knjigu „Politička naratologija - ogled o demokratiji” u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada.[7][8] Reference Radenović, Dragan. „Disident neodustajni”. galaksijanova.rs. Pristupljeno 24. 1. 2020. Milošević, Nikola. „Ptice Nikole Miloševića”. riznicasrpska.net. Pristupljeno 24. 1. 2020. Istine i laži u pripovedanju („Večernje novosti“, 15. februar 2015) Jeleni Pilipović uručena nagrada „Nikola Milošević” („Politika”, 9. februar 2017) Jovanu Babiću nagrada „Nikola Milošević" („Politika”, 29. januar 2019) Nenadu Nikoliću uručena nagrada „Nikola Milošević” („Politika”, 12. februar 2020) „MILIĆU "NIKOLA MILOŠEVIĆ": Nagrada za najbolju teorijsku knjigu”. Večernje novosti. 29. 1. 2021. Pristupljeno 29. 1. 2021. „Novici Miliću nagrada „Nikola Milošević"”. Politka. 28. 1. 2021. Pristupljeno 2. 2. 2021. Literatura I. Marić, Filozofska delta, Beograd 2009. M. Lompar, Negde na granici filozofije i literature, Beograd 2008. Реч о аутору: стр. 205-206. Предметне одреднице Милошевић, Никола, 1929-2007 УДК 821.163.41.09 Милошевић Н. COBISS.SR-ID 149897740

Detalji predmeta Stanje Polovno 1. Pesme 2. Dnevnik o Čarnojeviću i druga proza 3. Seobe 1 4. Seobe 2 5. Seobe 3 6. Kod Hiperborejaca 1 7. Kod Hiberborejaca 2 8. Roman o Londonu 1 9. Roman o Londonu 2 10. Drame 11. Putopisi 12. Eseji 13. Embahade 1-3 14. Embahade 4 ► Nolit, 1983 ► tvrd povez ► nema podvlačenna, stranice ne ispadaju ► očuvanost: 4/5 G010

Laza Lazarević Izabrana delaTvrdi povezO autoruЛазар Лаза К. Лазаревић (Шабац, 13. мај 1851 — Београд, 10. јануар 1891) био је српски књижевник и лекар.[1] По њему је добила име Специјална болница за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић у Београду и у Падинској Скели.БиографијаЊегов отац Кузман, пореклом из Херцеговине, држао је са братом Михаилом трговачку радњу. Мајка Јелка, кћи шабачког кујунџије, оставши сироче удаје се за петнаест година старијег Кузмана у својој петнаестој години. У породици Лазаревић владао је примеран патријархалан ред. Када је Лаза имао девет година изненада му умре отац[1] а годину дана касније и стриц Михаило. Тешке прилике у које је запала породица наметале су Лазаревићевој мајци велику одговорност. Она је требало да води рачуна и изведе на прави пут четворо деце, Лазу и његове три сестре: Евицу (1842), Милку (1844) и Катицу (1857). Његова сестра Милка била је удата за Милорада Поповића Шапчанина.[2] Лазина приврженост породици одразила се на његов књижевни рад. Култ породице и жртвовање њеним интересима је стално био присутан како у животу тако и у делима овог писца.Основну школу и четири разреда гимназије Лазаревић је завршио у Шапцу.[1] Његов отац је био пренумерант на многе књиге које су тада излазиле па је Лазаревић већ у раном детињству имао прилику да се упозна и заволи књижевност. У јесен 1867. када му је било шеснаест година, Лазаревић уписује Правни факултет Велике школе.[3] Постао је секретар великошколског удружења „Побратимство“.[1] Током студија права у Београду Лазаревић је био под утицајем Светозара Марковића и одушевљење за руски језик и књижевност захвата и Лазаревића, који је учио руски језик и читао дела руских револуционарних демократа Чернишевског, Писарева и Доброљубова. Пре него што је завршио права 15. јануара 1871. године изабран је за државног питомца да студира медицину у Берлину али му је стипендија одузета због прилика које су настале услед Париске комуне. Након тога, Лазаревић завршава права и постаје практикант Министарства просвете.[1] Почетком наредне године поново му је потврђена стипендија и он одлази у Берлин. За време Српско-турског рата 1876 — 1877. Лазаревић прекида студије пошто је позван на војну дужност. Служио је као лекарски помоћник и био одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Вративши се у Берлин завршава студије медицине[1] 8. марта 1879. По повратку у Београд постављен је за лекара београдског округа а 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. [1]Исте године Лазаревић се оженио Полексијом, сестром свог друга Косте Христића,[4] са којом је имао три сина: Милорада, Кузмана и Владана и ћерку Анђелију (видети Вучић-Перишићи). Кузман је преминуо након годину дана а Владан две године по рођењу. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. За десет година написао је свега девет приповедака док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу. Фебруара 1889. постаје лични лекар краља Милана и бива унапређен у чин санитетског потпуковника. Српска академија наука је 8. јула 1890. наградила Лазаревићеву последњу приповетку „Он зна све“, а 10. јануара 1891. (29. децембра 1890. по јулијанском календару) Лаза Лазаревић је преминуо.Преводилачки радУ јуну 1868. Лазаревић објављује у часопису „Вила“ превод „Како је постало и напредовало позориште у старих Грка“. Децембра исте године, такође у часопису „Вила“ објављује превод „Припитомљавање наше домаће животиње“. У новембру и децембру 1869. године, у часопису „Матица“ штампа превод одломка „Особењак“ из романа Чернишевског „Шта да се ради“ а наредне године, такође у „Матици“ објављује превод Гогољеве приповетке „Ђавоља посла“ и заједно са једним другом преводи позоришни комад „Царица“ од Е. Скриба и дело „Пуковник и војник“.9/3

Estetika glazbe - ogledi - Zofia Lissa Izdavač: NAPRIJED ZAGREB 1977. 279 strana. Knjiga je malo pokisla u gornjem delu sa zadnje strane pa se malo ocrtava i talasasto je. 1.Bit glazbenog dijela 2.Procesualnost glazbe 3.Vremenska struktura i doživljaj vremena u glazbenom djelu 4.O povijesnoj promenljivosti glazbenog primalaštva 5. Komično u glazbi 6.Estetske funkcije glazbenog citata 7.Tišina i stanka u glazbi, 8.Vrijednosni problemi glazbe 19. stoljeća 9.Pogledi Lunačarskog na glazbu 10.O nacionalnom stilu u glazbi 11.Glazba i revolucija, Šiveno, 280 str

Ivan Mažuranić Izabrana delaTvrdi povezO autoruИван Мажуранић (Нови Винодолски, 11. август 1814. – Загреб, 4. август 1890) је био хрватски песник, лингвиста и политичар. Обављао је дужност бана Хрватске и Славоније од 1873. до 1880. године.[1]БиографијаИван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски бан). Потиче из имућне грађанско-тежачке[1], пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Иван је био трећи од четири сина Ивана Мажуранића Петрова и Марије Мажуранић. Браћа су му били Јосип који је остао да води породично имање, Матија који је био ковач и путописац и Антон филолог и правник.[2] Био је ожењен Александром Деметер (сестром књижевника Димитрија Деметера богатом и образованом девојком из Загреба, са којом је имао седморо деце. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука Ивана Брлић-Мажуранић хрватска књижевница.[3]Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Пучку школу је завршио у родном месту (1825-27), имназију је завршио у Ријеци (1828-33)[1], где је добро научио мађарски језик. Сем мађарског, тада је добро научио и немачки, латински и италијански језик. Касније ће сваладати и енглески, француски и све словенске језике.[1] Започео је филозофију у Загребу 1833. године на лицеју[1], а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу,[4] па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу на Краљевској академији знаности[5] (1835-37)[1], и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој "Даници"[6] је исте године објавио свој првенац, "Оду" Људевиту Гају. Међутим започео је књижевни рад као "мађарски песник", објавивши 1832. године у Ријеци, "Опроштајну песму", на мађарском језику.[7] Радио је током 1841. године на "Немачко-илирском рјечнику". Писао је политичке чланке у новинама: "Народне новине" и "Словенски југ". Године 1841. положио је у Пешти специјалистички испит из меничног права и те исте године се оженио са Александром Деметер.[1]Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одвјетник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник. Тада готово сасвим престаје са радом на лепој књижевности и тада је перовођа саборски, састављач најважнијих политичких докумената. Тада објављује брошуру Хрвати Мађаром,[1] и на хрватском и на мађарском језику (A’ Horvátoka a’ Magyaroknak felelet az 1848-ik Martziusi és Áprilisi Magyar hirdetményekre).[8]Тада је члан и редакције демократског листа хрватске левице Славенски југ од 1848. до 1849. године.[1]Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара[9](1861-66)[1], а пошто је поравнање обављено укинута је Дворска канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Покренуо је оснивање Стола седморице, 1862. године.[2] Исте године је започео радове на оснивању Самосталне народне странке, у којој је наредних година био на челу.[2]Именован је септембра 1873. године за хрватског бана[10], и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"[11]) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,[12], претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".[13] За време бановања Ивана Мажуранића реформисано је школство, управа и правосуђе, отворен универзитет и донети многи закони.[8]Када је окончана његова дужност бана није више учествовао у јавном животу већ се бавио астрономијом и математиком, проучавао филозофе.[1]Године 1830. за време школовања написао је прве стихове – Винодолски долче, да си здраво! и 1832. штампао прву песму на мађарском језију – оду Ференцу Ирмењију.[8] Прва штампана песма на хрватском језику је Приморац Даници која је обкјављена у Даници илирској 1835. године.[1][8] У „Даници“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне Гундулићева „Османа“ (1844)[8], дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење метричких проблема везаних за хрватски језични израз, и вергилијански еп с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.Као лингвиста, остварио је први модеран хрватски речник: заједно с Јосипом Ужаревићем, саставио је дело од 40.000 речи[2] у ком је, осим апсорпције старијег називља из речника Микаље и Стуллија, сковао хрватско појмовље за многа подручја градске цивилизације и тиме утро пут Богославу Шулеку. Његов песнички углед био је у то доба већ тако непрепоран, да га је тек основана Матица илирска изабрала да за њено прво, инаугурално издање допише XIV. и XV. певање Гундулићева великог епа. Три песника пробала су се у том послу пре њега: Пјерко Соркочевић, Марин Златарић и један који се није потписао; после њега нико више није ни покушавао надмашити Ивана Мажуранића: толико се његова допуна стопила с целином Гундулићевог дела. Успех је и у јавности био толики да га је, карловачког адвоката, шурјак Димитрија Деметера, брат његове супруге Александре, наговорио да за алманах “Искра” напише нешто ново. То ново био је спев “Смрт Смаил-аге Ченгића” (1846)[5], који није само испунио све наде него и надмашио сва очекивања. Качић и Гундулић: то су темељи на којима је подигнута зграда Мажуранићева епа. Ако је пошао од Качића, тек преко Гундулића досегао је властити израз. У своме данас већ класичном делу, једном од најблиставијих, најмоћнијих уметнина хрватске речи, опевао је стварни догађај, али га је он, не држећи се свих историјских чињеница (есенцијално, ради се о морално двојном провинцијалном догађају-убиству локалнога тиранина на претворно-мучки начин), песнички толико прерадио, и продубио, да се у њему један појединачни случај уздиже до опште, универзалне идеје, мисли-водиље целог нашег препородног покрета: идеје слободе и правде.Након објављивања епа, није затим ништа урадио за следеће 34 године (1880). У антологији хрватског песништва из 1892. године изашла је његова ода "Грофу Јанку Драшковићу".[14]Био је и председник Матице илирске од 1858. до 1872. године.[5]Гроф Иван Мажуранић је умро 1890. године у Загребу.[15] Сахрањен је у илирској аркади на Мирогоју.9/3

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 Наслов Сабрана дела. Књ. 1, Песме, приповетке / Драга Гавриловић ; [приредио за штампу Владимир Миланков ; уредник Недељко Радловић] Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1990 Издање 1. изд. Издавање и производња Кикинда : Књижевна заједница Кикинде, 1990 (Бечеј : Пролетер) Физички опис 196 стр. : фотогр. ; 24 cm Остали аутори Радловић, Недељко, 1946- = Radlović, Nedeljko, 1946- Миланков, Владимир Збирка Едиција Баштина Садржај С а д р ж а ј: Драга Гавриловић / Владимир Миланков (7-12). - Песме (13-16): У спомен Ђ. Јакшићу (15); За слободу (16). - Приповетке (17-196): Из учитељичког живота (19-52); Мисли у позоришту (54-59); Недеља пред избор кметова на селу (60-78); Божићни дар учитељицама (79-81); Ко је крив (82-85); Дипломатски (86-94); Мора се покренути (95-99); Једно за друго (100-123); И она је ускочила (124-128); Разуме се, ону лепшу (129-135); Бабадевојка (136-172); Орангутан (174-179); Последњи чланак (180-183); Сан (184-196). ISBN 86-81441-17-5 ! (Брош.) Напомене Тираж 1000. Драга Гавриловић / Владимир Миланков: стр. 7-12. Предметне одреднице Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 УДК 821.163.41-32 Draga ili Draginja Karolina Gavrilović (Srpska Crnja 14. mart 1854 — Srpska Crnja, 25. februar 1917) je bila srpska književnica, pedagog i prevodilac.[1] Prva je srpska pripovedačica i romansijerka.[2] Njeno delo Devojački roman iž 1889. godine smatra se prvim ženskim romanom kod Srba.[3] Biografija Rođena je u Srpskoj Crnji, 14. marta 1854. u uglednoj trgovačkoj porodici, od majke Milke i oca Milana, kao najstarije od osmoro dece.[4] Imala je još pet sestara i dva brata, od kojih je dvoje rano umrlo.[5] Otac je jedno vreme radio kao školski upravitelj. U kući je, isto kao i njene sestre i braća govorila srpski, mađarski i nemački jezik, stekla solidno muzičko i književno obrazovanje[4] i bila upoznata sa književnim dešavanjima.[5] Kao odlična učenica je završila četvorogodišnju[5] osnovnu školu 1865. u Novom Sadu, posle čega se vratila u rodno mesto i posvetila se kućnim poslovima, kao što su to nalagali tadašnji običaji. Zahvaljujući pokretu Ujedinjene omladine srpske, koja je pokrenula temu o školovanju devojaka i devojčica, godine 1871. donesena je Uredba o Višim devojačkim školama, kojom su devojke stekle pravo na redovno školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru.[4] Draga je pripadala jednoj od prvih generacija devojaka, koje su studirale u Učiteljskoj školi u Somboru (1875—1978).[4] Zbog krhkog zdravlja, tokom školovanja je dosta odsustvovala sa nastave i nije uspela da postigne odličan uspeh.[5] Od 1888 do 1911. je radila kao učiteljica u Srpskoj Crnji, a jedno kraće vreme u Zaječaru. Učestvovala je u omladinskom pokretu i radila je na prosvećivanju seoskih žena.[1] Prema svedočanstvima ljudi iz Srpske Crnje, koji su je poznavali, bila je prava narodna učiteljica.[6] Književnošću je počela da se bavi odmah po završetku školovanja. Pisala je pesme, pripovetke, humoreske, priče i romane.[4] Takođe je prevodila tekstove sa nemačkog i mađarskog jezika.[4] Njena prva pesma, o smrti Đure Jakšića je objavljena u novosadskom „Javoru”. U istom časopisu je objavila i prve pripovetke, u obliku feljtona u 11 nastavaka. U kikindskom časopisu „Sadašnjost” je objavljivala značajne polemičke tekstove i književne radove, posebno pripovetke „Misli u pozorištu”, „Nedelja pred izbor kmetova na selu” i „Slike iz života`.[4] Njeni radovi su objavljeni i u listovima „Starmali”, „Neven”, „Novi Trebević”, „Orao”, „Bosanska vila”, kao i „Hacfelder Zeitung” na nemačkom.[1] U njena obimnija dela spadaju pripovetke „Iz učiteljskog života” (1884) i „Dvojački roman” (1889), koji su izlazili u nastavcima.[1] „Dvojački roman” obiluje autobiografskim elementima.[6] Roman je izašao u časopisu „Javor”, pošto su ga prethodno urednici „Sadašnjosti” odbili, jer su ga smatrali preobimnim. Zbog „Devojačkog romana” Draga se smatra prvim ženskim srpskim romanopiscem. Prema spisku pronađenom u njenoj zaostavštini, koji je sama načinila, objavila je ukupno trinaest pripovedaka, nekoliko članaka i nekoliko dečjih pesama, dok su neobjavljeni i zasad izgubljeni, ostali rukopisi „Seoskog romana”, kao i nekoliko pripovedaka i članaka na srpskom i nemačkom jeziku. Često je svoje radove objavljivala pod pseudonimom ili se potpisavala kao „jedna učiteljica”, „jedna narodna učiteljica” ili „tvoja iskrena drugarica”.[4] Najčešće je pisala o položaju i životu žena, a njene glavne junakinje većinom su bile učiteljice, književnice, glumice, pametne i buntovne devojke ili starije neudate žene.[1] Njena neskriveno feministička, odnosno humanistička proza je kritikovala patrijarhalan model društva i ulogu žene u društvu[4] i suočavala čitaoce sa mitovima o odnosu srpskog društva prema ženama. Zagovarala je promenu patrijahalnog modela društvv jer proizvodi teror u porodici, braku, školstvu, sveštenstvu književnosti i kulturi uopšte.[7] Smatrala je da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije naišla na podršku. Godine 1900. godine, u listu „Sadšnjost” je objavila svoj poslednji tekst, koji nije potpisala. Tom prilikom je objasnila da će prestati da objavljuje svoje radove zbog nedostatka poštovanja i uvreda koje je doživela.[4] Nikada se nije udala i nije imala dece. Bila je krhkog zdravlja, od 1893.[5] je bolovala od tuberkuloze.[4] Kako je zbog bolesti, od 1909. često odsustvovala sa posla, penzionisana je.[1] Umrla je u rodnom mestu i tamo je sahranjena, u porodičnoj grobnici.[1] Jedna ulica u Srpskoj Crnji nosi naziv u njenu čast. Njena dela za života su se pojavljivala isključivo u periodici, nisu štampana u obliku zasebnih knjiga, sve do 1990. kada su objavljena njena „Sabrana dela”, u dve knjige.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 Наслов Сабрана дела. Књ. 1, Песме, приповетке / Драга Гавриловић ; [приредио за штампу Владимир Миланков ; уредник Недељко Радловић] Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1990 Издање 1. изд. Издавање и производња Кикинда : Књижевна заједница Кикинде, 1990 (Бечеј : Пролетер) Физички опис 196 стр. : фотогр. ; 24 cm Остали аутори Радловић, Недељко, 1946- = Radlović, Nedeljko, 1946- Миланков, Владимир Збирка Едиција Баштина Садржај С а д р ж а ј: Драга Гавриловић / Владимир Миланков (7-12). - Песме (13-16): У спомен Ђ. Јакшићу (15); За слободу (16). - Приповетке (17-196): Из учитељичког живота (19-52); Мисли у позоришту (54-59); Недеља пред избор кметова на селу (60-78); Божићни дар учитељицама (79-81); Ко је крив (82-85); Дипломатски (86-94); Мора се покренути (95-99); Једно за друго (100-123); И она је ускочила (124-128); Разуме се, ону лепшу (129-135); Бабадевојка (136-172); Орангутан (174-179); Последњи чланак (180-183); Сан (184-196). ISBN 86-81441-17-5 ! (Брош.) Напомене Тираж 1000. Драга Гавриловић / Владимир Миланков: стр. 7-12. Предметне одреднице Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 УДК 821.163.41-32 Draga ili Draginja Karolina Gavrilović (Srpska Crnja 14. mart 1854 — Srpska Crnja, 25. februar 1917) je bila srpska književnica, pedagog i prevodilac.[1] Prva je srpska pripovedačica i romansijerka.[2] Njeno delo Devojački roman iž 1889. godine smatra se prvim ženskim romanom kod Srba.[3] Biografija Rođena je u Srpskoj Crnji, 14. marta 1854. u uglednoj trgovačkoj porodici, od majke Milke i oca Milana, kao najstarije od osmoro dece.[4] Imala je još pet sestara i dva brata, od kojih je dvoje rano umrlo.[5] Otac je jedno vreme radio kao školski upravitelj. U kući je, isto kao i njene sestre i braća govorila srpski, mađarski i nemački jezik, stekla solidno muzičko i književno obrazovanje[4] i bila upoznata sa književnim dešavanjima.[5] Kao odlična učenica je završila četvorogodišnju[5] osnovnu školu 1865. u Novom Sadu, posle čega se vratila u rodno mesto i posvetila se kućnim poslovima, kao što su to nalagali tadašnji običaji. Zahvaljujući pokretu Ujedinjene omladine srpske, koja je pokrenula temu o školovanju devojaka i devojčica, godine 1871. donesena je Uredba o Višim devojačkim školama, kojom su devojke stekle pravo na redovno školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru.[4] Draga je pripadala jednoj od prvih generacija devojaka, koje su studirale u Učiteljskoj školi u Somboru (1875—1978).[4] Zbog krhkog zdravlja, tokom školovanja je dosta odsustvovala sa nastave i nije uspela da postigne odličan uspeh.[5] Od 1888 do 1911. je radila kao učiteljica u Srpskoj Crnji, a jedno kraće vreme u Zaječaru. Učestvovala je u omladinskom pokretu i radila je na prosvećivanju seoskih žena.[1] Prema svedočanstvima ljudi iz Srpske Crnje, koji su je poznavali, bila je prava narodna učiteljica.[6] Književnošću je počela da se bavi odmah po završetku školovanja. Pisala je pesme, pripovetke, humoreske, priče i romane.[4] Takođe je prevodila tekstove sa nemačkog i mađarskog jezika.[4] Njena prva pesma, o smrti Đure Jakšića je objavljena u novosadskom „Javoru”. U istom časopisu je objavila i prve pripovetke, u obliku feljtona u 11 nastavaka. U kikindskom časopisu „Sadašnjost” je objavljivala značajne polemičke tekstove i književne radove, posebno pripovetke „Misli u pozorištu”, „Nedelja pred izbor kmetova na selu” i „Slike iz života`.[4] Njeni radovi su objavljeni i u listovima „Starmali”, „Neven”, „Novi Trebević”, „Orao”, „Bosanska vila”, kao i „Hacfelder Zeitung” na nemačkom.[1] U njena obimnija dela spadaju pripovetke „Iz učiteljskog života” (1884) i „Dvojački roman” (1889), koji su izlazili u nastavcima.[1] „Dvojački roman” obiluje autobiografskim elementima.[6] Roman je izašao u časopisu „Javor”, pošto su ga prethodno urednici „Sadašnjosti” odbili, jer su ga smatrali preobimnim. Zbog „Devojačkog romana” Draga se smatra prvim ženskim srpskim romanopiscem. Prema spisku pronađenom u njenoj zaostavštini, koji je sama načinila, objavila je ukupno trinaest pripovedaka, nekoliko članaka i nekoliko dečjih pesama, dok su neobjavljeni i zasad izgubljeni, ostali rukopisi „Seoskog romana”, kao i nekoliko pripovedaka i članaka na srpskom i nemačkom jeziku. Često je svoje radove objavljivala pod pseudonimom ili se potpisavala kao „jedna učiteljica”, „jedna narodna učiteljica” ili „tvoja iskrena drugarica”.[4] Najčešće je pisala o položaju i životu žena, a njene glavne junakinje većinom su bile učiteljice, književnice, glumice, pametne i buntovne devojke ili starije neudate žene.[1] Njena neskriveno feministička, odnosno humanistička proza je kritikovala patrijarhalan model društva i ulogu žene u društvu[4] i suočavala čitaoce sa mitovima o odnosu srpskog društva prema ženama. Zagovarala je promenu patrijahalnog modela društvv jer proizvodi teror u porodici, braku, školstvu, sveštenstvu književnosti i kulturi uopšte.[7] Smatrala je da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije naišla na podršku. Godine 1900. godine, u listu „Sadšnjost” je objavila svoj poslednji tekst, koji nije potpisala. Tom prilikom je objasnila da će prestati da objavljuje svoje radove zbog nedostatka poštovanja i uvreda koje je doživela.[4] Nikada se nije udala i nije imala dece. Bila je krhkog zdravlja, od 1893.[5] je bolovala od tuberkuloze.[4] Kako je zbog bolesti, od 1909. često odsustvovala sa posla, penzionisana je.[1] Umrla je u rodnom mestu i tamo je sahranjena, u porodičnoj grobnici.[1] Jedna ulica u Srpskoj Crnji nosi naziv u njenu čast. Njena dela za života su se pojavljivala isključivo u periodici, nisu štampana u obliku zasebnih knjiga, sve do 1990. kada su objavljena njena „Sabrana dela”, u dve knjige.

Opis Ljudi, instrumenti, dela Norber Difurk Vuk Karadžić Beograd 1982

Nensi Kejtou : Sve rijeke teku 1 - 2 / prevodioci Donka Čabak, Vesna Balvanović Australijski roman Jezik hrvatski, srpski Sarajevo : Svjetlost, 1987 Fizički opis (461; + 269 str.) ; 20 cm, omot, Zbirka ǂBiblioteka ǂFeniks Napomene Prevod dela: All the Rivers Run Pogovor / Vesna Balvanović: knj. 2, str. 267-269. Očuvanost 4-.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Лоренс, Дејвид Херберт, 1885-1930 Наслов Izgubljena devojka. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević] Јединствени наслов ǂThe ǂlost girl. srpski jezik Врста грађе роман Језик српски Година 1965 Издавање и производња Cetinje : Obod, 1965 (Cetinje : Obod) Физички опис 189 str. ; 20 cm Други аутори - особа Nikolajević, Kaliopa B. = Николајевић, Калиопа Б. Збирка ǂBiblioteka ǂGlobus ; ǂkolo 1 , ǂsv. 2 ISBN (Pl.) Напомене Prevod dela: The lost girl / D. H. Lawrence. УДК 821.111-31 Аутор - особа Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Лоренс, Дејвид Херберт, 1885-1930 Наслов Izgubljena devojka. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević] Јединствени наслов ǂThe ǂLost Girl. srpski jezik Врста грађе роман Језик српски Година 1965 Издавање и производња Cetinje : Obod, 1965 (Cetinje : Obod) Физички опис 195 str. ; 20 cm Други аутори - особа Nikolajević, Kaliopa B. = Николајевић, Калиопа Б. Збирка ǂBiblioteka ǂGlobus ; ǂkolo 1, ǂsv. 3 ISBN (Pl.) Напомене Prevod dela: The Lost Girl / D. H. Lawrence. УДК 821.111-31 COBISS.SR-ID 96141575

Harold Robbins,Odabrana djela ,1-8 - Betsy, strana 413 - Samotnica 1,strana 291 - Samotnica 2,strana 272 - Kamen za Dannyja Fishera 1, strana 281 - Kamen za Dannyja Fishera 2, strana 300 -Prvo umiru snovi,strana 330 -Kamo ljubav ode,strana 347 -Park avenija 79, strana 331 Znanje, Zagreb, 1981, Tvrd povez sa zaštitnim omotom, Stanje: Vrlo dobro.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI ODABRANA DELA 1-15, BIBLIOTEKA ODABRANA DELA SVETSKIH KLASIKA, IZDAVAČKA RADNA ORGANIZACIJA RAD, BEOGRAD 1975. GODINE TVRD POVEZ. U KOMPLETU SE NALAZE SLEDEĆI NASLOVI: 1. BRAĆA KARAMAZOVI I na par stranica lagano lepo podvučeno grafitnom olovkom, može se obrisati gumicom 2. BRAĆA KARAMAZOVI II 3. ZLOČIN I KAZNA 4. IDIOT I 5. IDIOT II 6. ZLI DUSI I 7. ZLI DUSI II 8. MLADIĆ 9. PONIŽENI I UVREĐENI / BEDNI LJUDI 10. ZAPISI IZ MRTVOG DOMA / ZAPISI IZ PODZEMLJA korica knjige ima flekicu - vidi slike 11. NJETOČKA NJEZVANOVA / SELO STEPANČIKOVO 12. BELE NOĆI / KOCKAR / DVOJNIK 13. PRIPOVETKE I 14. PRIPOVETKE II 15. PRIPOVETKE III VRLO DOBRO OČUVANE KNJIGE, SMATRAM DA VEĆINA KNJIGA NIJE ČITANA, LISTOVI BELI ČISTI, HRBAT IZBLEDEO VEROVATNO OD BRISANJA PRAŠINE NA POLICI :) Fjodor Mihajlovič Dostojevski (11.11. 1821. - 9.2. 1881.) je ruski književnik poznat kao jedan od prvih predstavnika psihološkog realizma u evropskoj književnosti.[2] Dostojevski je u mladosti bio radikalni protivnik ruskog carskog režima te je godine 1849. uhapšen, osuđen na smrt i u trenutku lažnog pogubljenja pomilovan te poslan na dugogodišnju robiju u Sibiru.[3] To je iskustvo s vremenom dovelo do evolucije njegovih političkih stavova od liberalizma prema konzervativizmu i odbacivanju zapadnih vrijednosti. Dostojevski je bio poznat kao patološki kockar, što je imalo bitan uticaj na njegov književni rad - bilo kao inspiracija, bilo kao poticaj na pisanje kako bi pokrio financijske gubitke. Njegovi romani, poput Zločina i kazne i Braće Karamazovih, se smatraju inspiracijom za egzistencijalistički pravac filozofije u 20. vijeku.

TIGRA ZA REP -JAMES HADLEY CHASE KRIMINALISTIČKA BIBLIOTEKA SPEKTAR IZABRANA DELA MAJSTORA KRIMINALISTIČKE LITERATURE ZAGREB 1984 god,190 str, zaštitni omot, u vrlo dobrom stanju. L. 1. O. 7. P.2

Detalji predmeta Stanje Polovno Izdavač : Narodna Knjiga Godina : 2006 Povez : tvrd Stanje : očuvane veoma 1. Stepski vuk 2. Demijan 3, Pod točkom 4, Sidarta 5, Igra staklenih perli 1 6, Igra staklenih perli 2 7, Umetnost dokolice Moje ostale knjige možete pogledati preko sledećeg linka: https://www.limundo.com/Clan/diktionaer/SpisakAukcija ili https://www.kupindo.com/Clan/diktionaer/SpisakPredmeta

Detalji predmeta Stanje Polovno Izdavač : RAD Godina : 1988 Povez : tvrd Stanje : veoma očuvane, spoljašnost kao i unutrašnjost, jedina mana su mini potpisi na naslovnim stranicama 1. Jadni ljudi / Dvojnik / Gospodin Proharčin 2. Gazdarica / Bele noći / Netočka Nezvanova 3. Mali junak / Ujakov sin / Selo Stepaničkovo 4. Poniženi i uvređeni 5. Zapisi iz mrtvog doma / Odvratna priča 6. Zimske beleške o letnjim utiscima / Zapisi iz podzemlja / Kockar 7. Zločin i kazna 8. Idiot 9. Zli dusi 1 10. Zli dusi 2 11. Dečko 12. Večni muž i druge pripovetke 13. Braća Karamazovi 1 14. Braća Karamazovi 2 Moje ostale knjige možete pogledati preko sledećeg linka: https://www.limundo.com/Clan/diktionaer/SpisakAukcija ili https://www.kupindo.com/Clan/diktionaer/SpisakPredmeta

Objavljujući Izabrana dela jednog od pionira srpske psihološke nauke, Zavod za udžbenike skreće pažnju ne samo na delo akademika Borislav P, Stevanovića, već i na činjenicu da je psihologija u Srbiji, upravo zahvaljujući ovom vrsnom naučniku, počela da se razvija u vreme kada je počeo i njen planetarni razvoj. Prvi od ukupno šest tomova Izabranih dela je Stevanovićeva knjiga : Eksperimentalno proučavanje mentalnih procesa pri suđenju. Valjanost ove studije učinila je da ona 1938. godine bude uvrštena u jedan od najboljih psiholoških priručnika, u Vudvortovu Eksperimentalnu psihologiju. Njen kvalitet je doprineo da se ime i rad jednog stranca tako upiše u istoriju britanske psihologije. Nakon povratka u zemlju dr Borislav Stevanović biva postavljen za docenta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu(1927), a potom i za upravnika Seminara za eksperimentalnu psihologiju. I preostali tomovi njegovih Izabranih dela ilustrativno svedoče o njegovom potonjem radu kao nastavnika, istraživača i naučnika, izuzetno zaslužnog za razvoj srpske psihološke nauke. Dodatne informacije ISBN 86-17-00638-2 Povez TVRDI Godina izdanja 1988 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 183 Pismo Latinica Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

ISIDORA SEKULIĆ ODABRANA DELA Meki povez Džepni format Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) била је српска књижевница и академик. Секулићева је била прва чланица Српске академије наука и уметности.[а] Биографија Рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела. Родитељи су јој били Данило, варошки капетан[1] и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије.[2] Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године.[3] Положила је 1898. године испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. После тога радила је у Шапцу (1909-1912)[4] и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први председник Удружења писаца Србије.[5] Стваралаштво До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима. Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.[6] Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи. Рекла је Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.[7] Дела У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела: Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника Писма из Норвешке (1914) — путопис Из прошлости (1919) Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке Записи (1941) Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји Записи о моме народу (1948) Његошу књига дубоке оданости (1951) Говор и језик, културна смотра народа (1956).

Detalji predmeta Stanje Polovno ► Minerva, Subotica, 1976 ► tvrd povez, ► nema podvlačenja, stranice ne ispadaju, zaštitni omoti kao na slikama, unutrašnjost bez mane ► očuvanost: 4/5 1. KARTUZIJANSKI MANASTIR U PARMI 2. CRVENO I CRNO 3. ZAPISI JEDNOG PUTNIKA 4. ŽIVOT ANRIJA BRILARA 5. ARMANSA; OPATICA IZ KASTRA 6. O LJUBAVI 7. LISJEN LEVEN G015