Ostvarujući svoju nemerljivu prosvetno - kulturnu misiju, Zavod za udžbenike je u okviru svoje biblioteke koju predstavljaju sabrana ili izabrana dela naših velikana, objavio osam tomova Izabranih dela Mihajla Pupina Idvorskog. Pored poznate autobiografije Od pašnjaka do naučenjaka, za koju je dobio i Pulicerovu nagradu, ova izabrana dela sadrže i Pupinove monografije, patente koje su mu doneli slavu, kao i predavanja i članke, kao i one koji svedoče o njegovom političkom i nacionalnom radu. Mihajlo Pupin je još za života bio nosilac velikog broja priznanja i titula počasnog doktora nauka, a od 1958. godine, u Sjedinjenim američkim državama, za posebne zasluge dodeljuje se medalja sa njegovim imenom. Isto tako, o čemu svedoče ova Izabrana dela, presudna je bila upravo Pupinova uloga, da njegov rodni Banat ostane u granicama tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Dodatne informacije ISBN 86-17-05550-2 Povez TVRDI Godina izdanja 1997 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 205 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

2. tom: PROBLEMI OPŠTE PSIHOLOGIJE Lav Vigotski (1896 – 1934) je jedan od najznačajnijih psihologa XX veka, čiji je originalni teorijski sistem izvršio ogroman uticaj na razvojnu psihologiju. Zanimljivo da je Lav Semjonovič Vigotski svoju naučnu delatnost započeo još kao student Pravnog fakulteta Moskovskog fakulteta, mada je istovremeno studirao na istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta Šanjavskog. Zahvaljujući velikom obrazovanju i svojim izuzetnim sposobnostima, Vigotski je ostvarivao čudesne rezultate. Pisao je sjajne pozorišne kritike, a rodnom Gomelju vodio je kružok istorije za učenice starijih razreda, a takođe, više nego zapaženo istupao je na seminarima iz političke ekonomije na Moskovskom univerzitetu. Bavio se naukom o književnosti i filozofijom, proučavao je marksizam, ali je njegov omiljeni filozof ostao Spinoza. U književnosti, posebno ga je zanimala autorova ličnost, njegova zamisao, objektivna usmerenost dela, njen moralni i socijalno-politički smisao. Vigotskog je interesovalo kako umetničko delo doživljava čitalac, tj. Problem analize psihologije čitaoca, problem psihološkog delovanja umetnosti. Tako je Vigotski, negde od 1924., pa do 1924. godine, prešao na naučnu psihologiju. Već naredne, 1925. godine, on je u jednom svom radu postavio pitanje o nužnosti konkretno-psihološkog proučavanja svesti kao konkretne psihološke realnosti. Jedan od najznačajnijih psihologa proteklog veka je u psihološku nauku uveo dijalektički metod , posebno razrađujući svoj istorijsko-genetički metod. To je Vigotskom omogućilo da dođe do niza sjajnih naučnih otkrića. Za nepunih deset godina bavljenja psihologijom, on je napisao 180 radova. Ali, i za tako vreme njegove ideje su postale toliko značajne da se navode kao opšte poznate, pokatkad i bez navođenja njegovih radove, a katkada i bez njegovog imena. Ovim Sabranim delima Lava Vigotskog na srpskom jeziku, zahvaljujući Zavodu za udžbenike, srpska psihologija podiže pravi spomenik ovom velikom i uticajnom naučniku, na način da on ovako, na korist savremenih generacija, postaje i deo naše naučne tradicije. Dodatne informacije ISBN 86-17-01565-9 Povez TVRDI Godina izdanja 1996 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 393 Pismo Latinica Napišite Recenziju Please login or register to review

Broj strana: 355 (prva knjiga), 286 (druga knjiga) Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2018 Težina knjige: 750g Zbog svoje svestranosti, specifične naravi, titule večitog romantika, znanja iz oblasti prava, medicine i mnogih drugih, Laza Kostić je za mnoge pisce velika inspiracija i renesansna ličnost. Iz tih razloga i profesorka književnosti i srpskog jezika Ljiljana Pakić napisala je dva dela o Lazi Kostiću.

Petar II Petrović Njegoš Izabrana delaGorski vijenacLuča MikrokozmaLažni car Šćepan maliMeki povezПетар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2]Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3]Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4]Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5]Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6]Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7]Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8]БиографијаРодословље Петра II Петровића ЊегошаПоријекло и дјетињство[9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14]Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише:„ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ”По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17]Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20]Избор за насљедникаМанастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда.Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22]Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24]Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27]Сламање опозицијеПослије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30]Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању.Успостављање Правитељствујушчег сенатаГлавни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдскиСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част.Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36]Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21]Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39]Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивањаСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо.Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41]Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43]Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35].Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47]Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владикуНа народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12]Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21]Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената.Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48]Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на ГраховуГодине 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.Друго путовање у Санкт ПетербургНа четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50]Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор]Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53]Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48.Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39]Покушаји модернизацијеТабља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године.Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији.Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено.Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59]Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I.Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61]Завјера за убиство Смаил-аге ЧенгићаДопринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62]Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62]Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63]Напад Осман-паше СкопљакаОстрво ВрањинаСкадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64]Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу.Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65]Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.8/1

Aristotel. 1. `Metafizika / prijevod s izvornika i sedmojezični tumač temeljnih pojmova (grčki, latinski, engleski, francuski, njemački, ruski, novogrčki) Tomislav Ladan ; predgovor Ante Pažanin.` Djela. Zagreb: Liber, 1985. LII, 408 str. ; 22 cm. 2. `O pesničkoj umetnosti.` Prevodi Miloša N. Đurića. 4, Beograd: Dereta, 2002. 1. Deretino izd. 238 str. ; 17 cm. Lepo očuvano.

РАСПУЋИН И ДРУГЕ ПРИЧЕ НАДЕЖДА ЛОХВИЦКА ТЕФИ НОЛИТ БЕОГРАД 2ОО8 Заборављена сјајна руска списатељица *********** НАДЕЖДА ЛОХВИЦКА ТЕФИ, рођена 1872. у Санкт Петербургу, умрла у Паризу 1952. Изузетна књижевница. Ценили су је савременици: Иван БУЊИН, Зајцев, Леонид АНДРЕЈЕВ, Куприн, КЕРЕНСКИ. Распућин је чак покушавао да је учини својом љубавницом ??? После Октобарске револуције избегла у Кијев, па у Париз.... ........................................................... ЖИВОТ И ДЕЛО НАДЕЖДЕ Л. ТЕФИ (9. мај 1872. Санкт Петербург - 6. октобар 1952. Париз) Р е ф е р е н ц е 1. НОСТАЛГИЈА 2. СЕЋАЊА 3. ПРИЧЕ (13) 4. ЖИВОТ И ДЕЛО НАДЕЖДЕ Л. ТЕФИ .............................................................. Брош Ћирилица 2ОО страница НЕКОРИШЋЕНО Изврсно за ПОКЛОН **********

U dobrom stanju Godina II - Knjiga III/2 Podnaslov: od br. 8/9 (1973) Mesečni književni časopis; od br. 1/2 (1976) Mesečni časopis za teoriju, kritiku i poeziju; od br. 1 (1988) Mesečni časopis za teoriju, kritiku, poeziju i nove ideje Urednici: od br. 1 (1961) Oskar Davičo; od br. 11 (1961) Muharem Pervić; od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin; od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević Štamparije: od br. 4 (1956) Prosveta, Beograd; od br. 3 (1957) Vojno štamparsko preduzeće, Beograd; od br. 6/7 (1959) Prosveta, Beograd; od br. 4 (1976) `Slobodan Jović`, Beograd; od br. 7 (1978) BIGZ, Beograd; od br. 10 (1979) Kultura, Beograd; od br. 1 (1980) BIGZ, Beograd; od br. 4 (1980) Glas, Beograd; od br. 3 (1981) `Srbija`, Beograd.

ZA UBISTVO JE POTREBNO DVOJE 1 i 2 Najbolje svetske krimi price Priredio Zoran Glušcevic Izdavac: Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1988 Format: 20 X 12 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana knjiga 1: 488 Broj strana knjiga 2: 489 - 1056 Krimi prica je najprivlacniji književni žanr bez koga se više ne može zamisliti savremena književnost u svetu. Ona obogacuje ljudski duh zadovoljavajuci našu iskonsku žudnju za avanturom, izazovom, radoznalošcu, saznanjem, pravdom, romantikom, mitom, idealom, uzbudljivošcu, zapletom, neizvesnošcu, tajanstvom, jezom, neizrecivim doživljajem - sve u isti mah. U ovom izboru od 44 price, od kojih nujedna nije ranije objavljena na našem jeziku, zastupljeno je 38 najboljih krimi-pisaca sveta. Dok citate njihove price, pridružite se najvecem broju citalaca koje je ikada okupio jedan književni rod i otkrvate duhovna bogastva i njiževne lepote koje vam dosad nisu bile poznate. Ove price vezuju vašu pažnju i drže vas u napetosti do posledne procitane stranice. Sadržaj knjiga 1: Predgovor - Zoran Glušcevic......7 Artur Konan Dojl - ÐAVOLJE STOPALO....45 Artur Konan Dojl - NOVE KATAKOMBE....79 Enist Brama Smit - DIONISIJEV NOVCIC....95 Gilbert Kit Cesterston - POGREŠAN OBLIK....115 Somerset Mom - PRE PRIJEMA......137 Žak Futrel - SABLASNI AUTOMOBIL.....167 Henri Kristofer Bejli - SLUCAJ SPALJENOG LEŠA....185 Lord Danseni - UKRŠTENE RECI......223 Tomas Berk - RUKE GOSPODINA OTERMOLA......235 Reks Staut - PAS NA PLOCNIKU.....257 Agata Kristi - SLAVUJEV DOM.....311 Doroti Li Sejers - VAŽNO JE UMETI......339 Milvord Kenedi - UZALUDNO UBISTVO....357 Oldos Haksli - ÐOKONDIN OSMEH.....375 Vilijam Fokner - DIM.....409 Lusi Beatrice Melson - (ENTONI GILBERT) NE VEŠA SE DVAPUT....441 Horhe Luis Borhes - DVANAEST FIGURA SVETA.....469 Sadržaj knjiga 2: Horhe Luis Borhes: Tai Anovo produženo traganje. Siril Besi: Sestra Besi. Siril Her: Za ubistvo je potrebno dvoje. Žorž Simenon: Covek na ulici, Svedocenje decaka iz crkve. Grejem Grin: Soba u suterenu. Eleri Kvin: Slucaj bradate žene. Džon Dikson Kar: Gospodin iz Pariza. Heri Kemelman: Šetnja od devet milja. Patrik Kventin: Sedmo nebo. Majkl Gilbert: Milo za drago. Jirži Marek: Otisak prsta. Ruald Dal:Žrtveno jagnje, Gazdarica. Barbara Gordon: Haron iz Brezovice. Filis Doroti Džejms: Žrtva. Hajserg Martin: Dobri noževi dugo ostaju oštri. Fridrih Direnmant: Nazgoda. Edmund Krispin i Džefri Buš: Ko je ubio Bejkera? Klareta Cerio: Prokletstvo rdavog dela. Andre-Pol Dišato: Bulevar macaka. Renato Olivieri: Pansio dobre nade. Marek Hlasko: Begunac. Vladimir Kajak. Brigita. Žan Mazaren: Posrednik. Vitorio Kurton: Osveta u provinciji. Zoran Glušcevic roden je 1926. godine u Užickoj Požegi. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Posebno se bavio izucavanjem nemacke književnosti, a bio je veoma cenjen kao književni kriticar. Osim eseja pisao je drame za radio i televiziju. Autor je tridesetak knjiga medu kojima se izdvajaju: Putevi humaniteta I i II (Oktobarska nagrada 1966. godine), Perom u raboš, Studija o Kafki, Alfa i omega, Književnost i rituali, Okultna moc, Sava Rakocevic, Antologija krimi price, i Život u ružicastom – antologija svakodnevnog kica. Njegovo poslednje delo Mefisto i on objavila je Prosveta 2005. godine. Važio je za najboljeg domaceg poznavaoca opusa Hermana Hesea i bio priredivac njegovih sabranih dela koje je objavilo Slovo ljubve. Kao urednik u nekoliko izdavackih kuca priredio je mnoge naslove, medu kojima i sabrana dela Isidore Sekulic. Svojevremeno je bio urednik `Književnih novina`. U ovom casopisu 1969. godine objavio je clanak kojim osuduje ulazak vojnih trupa SSSR u Cehoslovacku, zbog cega je osuden na šest meseci zatvora. U svojim knjigama bavio se i aktuelnom politickom situacijom, pa su dela Kosovo i nikad kraj, Ratne igre oko Kosova, F-117 ili sunovrat NATO strategije posvecena kritici medunarodne politike prema Kosovu i SCG. ***Ocuvano***

1. Šarl Lalo. `Osnovi estetike.` Mala filozofska biblioteka. Beograd: BIGZ, 1974. 2. izd. XI, 80 str. ; 20 cm 2. Miodrag Pavlović. `Hram i preobraženje : jedna knjiga.` Novo lice klasike. 9, Beograd: Sfairos, 1989. 113 str. ; 20 cm. NOVA! 3. Miodrag Pavlović. `Poetika žrtvenog obreda.` Sabrana dela Miodraga Pavlovića. Beograd: Dereta, 2000. 3. izd. 249 стр. ; 21 cm 4. Ljubodrag Simonović. `Filozofski aspekti modernog olimpizma.` Beograd: Lorka, 2001. 386 str. ; 23 cm

Izdavači: BIGZ / Genes-s štampa / Prosveta / SKZ Izabrana dela Mihaila Markovića, tom VIII Pogovor: Ljubomir Tadić Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 612 Sadržaj priložen na slikama. Pečatirana, malo požutela po obodu, veoma dobro očuvana. Knjiga je podeljena na pet tematskih celina: 1. Um kao moć osporavanja 2. Filozofija i praksa 3. Smisao života i istraživanje budućnosti 4. Srpsko nacionalno pitanje 5. Angažovani dijalozi (K-155)

Beograd 2004. Mek povez, 398 strana. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. J6 Osnovna greška naših autora, koji su pisali o Dostojevskom, jeste što su postavljali pitanje »šta je pisac hteo da kaže« i, u potrazi za odgovorom, iznosili su svoja mišljenja nezavisno od onoga što je Dostojevski želeo da saopšti i što je napisao. Umesto takvog postupka, ja sam prepustio Dostojevskom da objašnjava svoju ličnost i delo, uz minimalne etičke intervencije jer, ako Svidrigajlov u Zločinu i kazni devojčicu od pet godina »u krevetu skida golu«, onda je besmisleno vraćanje Bogu ulaznice za raj, ako se mora platiti samo jednom dečjom suzom, kako govori Ivan Karamazov u Legendi u Velikom inkvizitoru ! Podela knjige na biografski deo i prikaz umetničkih dela je uslovna, jer se Dostojevski, za razliku od ostalih pisaca, bolje upoznaje preko umetničkih dela, nego li preko biografskih podataka, i ova činjenica je unosila najveću zabunu u razumevanje lika i dela Dostojevskog: umetnički svet Dostojevskog nije realno postojeći svet kakvog znamo, već negativne karakterne osobine Dostojevsko od kojih je, savršenim psihološkim analizama, stvorio zaokruženu predstavu o čoveku i svetu, a da pri tome nije objasnio uzrok nijednoj psihološkoj pojavi. Sadržaj: I. POREKLO FJODORA MIHAJLOVIČA DOSTOJEVSKOG Roditelji Dostojevskog Odnosi među roditeljima Dostojevskog Nasilna smrt oca Dostojevskog Roditelji kao uzrok seksualne dezorijentacije Dostojevskog II. OBRAZOVANJE F. M. DOSTOJEVSKOG Kućno obrazovanje Dostojevskog Školski drugovi o Dostojevskom Unapređenje Dostojevskog u oficirski čin III. VASKRSENJE DOSTOJEVSKOG KAO KNJIŽEVNIKA Izlazak Dostojevskog na rusku književnu scenu IV. BOLESTI DOSTOJEVSKOG Dostojevski je voleo epilepsiju Emfizem pluća Dostojevskog V. ŽIVOT DOSTOJEVSKOG U PODZEMLJU PETROGRADA Život Dostojevskog medu prostitutkama VI. DOSTOJEVSKI U KRUŽOKU PETRAŠEVSKOG Učešće Dostojevskog u kružoku Petraševskog Istraga, presuda i priprema za streljanje Uloga brata Mihajla u hapšenju Dostojevskog Ni robija Dostojevskog nije popravila VII. KARAKTER (ZBIR OSOBINA) DOSTOJEVSKOG Strukturiranje ličnosti bez roditeljske ljubavi Dostojevski je voleo čovečanstvo, a mrzeo čoveka Bezosećajnost i sebičnost uzroci ljubavi za zločin VIII. PSIHOLOGIJA DOSTOJEVSKOG Nepromenljivost karakternih osobina čoveka Patnja kao izvor zadovoljstva kod Dostojevskog Odsustvo uzročno-posledičnog mišljenja Opravdanje i osuda zlostavljanja dece Zlostavljanja Dostojevskog u roditeljskom domu IX. RELIGIOZNOST DOSTOJEVSKOG Hristos je demagog koji će loše završiti karijeru Bosa devojka u krevetu oca Nila Ljubav prema bližnjem prema Hristu je nemoguća X. DOSTOJEVSKI O RUSKOM NARODU Ko je bolji: mi ili narod? Sablažnjivo delovanje votke i razvrata XI. DOSTOJEVSKI O SRPSKOM NARODU Evropa pomaže dranje kože Srbima Pomoć Rusije srpskom narodu Na kom kilometru prestaje čovekoljublje XII. DOSTOJEVSKI O JEVREJSKOM NARODU Narod božji ne voli da radi Žeđ da se napiju krvi i znoja XIII. INTIMNI ŽIVOT DOSTOJEVSKOG Dostojevskog nije interesovala sudbina žene Ljubim ti „nožice i ručice” Sadomazohizam Dostojevskog Naklonost Dostojevskog prema suparnicima Kocka kao seksualna perverzija 1. Marija Dimitrijevna Isajeva 2. Apolinarija Prokofjeva Suslova 3. Ana Vasiljevna Korvin — Krukovska 4. Aleksandra Ivanovna Kulikova 5. Marta Braun 6. Ana Grigorijevna Snjitkina XIV. POSLEDNJI OVOZEMALJSKI DANI DOSTOJEVSKOG DRUGI DEO: PRIKAZ DELA DOSTOJEVSKOG 1. Bedni ljudi 2. Dvojnik 3. Gospodin Proharčin 4. Gazdarica 5. Njetočka Njezvanovna 6. Roman u devet pisama 7. Seljak Marej 8. Polzunkov 9. Krotka 10. Slabo srce 11. Bele noći 12. Zapisi iz mrtvog doma 13. Mali junak 14. Jelka i svadba 15. Ujakov san 16. Bobac 17. San smešnog čoveka 18.nPoniženi i uvređeni 19. Selo Stepančikovo 20. Zapisi iz podzemlja 21. Zločin i kazna 22. Kockar 23. Večni muž 24. Odvratna priča 25. Idiot 26. Zli dusi 27. Mladić 28. Braća Karamazovi a. Nikolaj (Kolja) Krasotkin b. Pavel Karamazov Smerdjakov v. Aleksej (Aljoša) Karamazov g. Ivan Karamazov d. Dmitrij Karamazov đ. Fjodor Pavlovič Karamazov e. Agrafena Aleksandrova Grušenjka ž. Sveti starac Zanovije Zosima

NOLIT,1988. TVRD POVEZ, 442+501. STRANA knjiga je kao nova Milutin Milanković( Dalj 1879-1958., Beograd), uz Nikolu Teslu, svakako najznačajniji srpski naučnik, dao je dva fundamentalna doprinosa svetskoj nauci. Prvi je „Kanon osunčavanja zemlje“, koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. To je ujedno i jedan od šest tomova ovog dragocenog izdanja Milankovićevih Izabranih dela. Drugi doprinos svetskoj nauci ovog našeg naučnika je njegovo teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje je posledica astronomskih promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Danas se oni i kod nas i u svetu nazivaju Milankovićevi ciklusi Time su objašnjene pojave ledenih doba u prošlosti, ali i klimatske promene koje se mogu očekivati u budućnosti. On je takođe osnovao planetarnu klimatologiju, a svojim delom „Pomeranjem zemljinih polova rotacije“, u oblasti geofizike, smatra se ko-autorom teorije tektonskih ploča. Milutin Milanković je bio matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, pionir raketnog inženjerstva, potpredsednik SANU u tri mandata, direktor beogradske Astronomske opservatorije, izuzetan popularizator nauke. U njegovu čast, po jedan krater na Mesecu, kao i na Marsu nose ime Milutina Milankovića. Njegovo ime nosi i i jedan asteroid. Evropsko geofizičko društvo od 1993. godine kao posebno svoje priznanje dodeljuje medalju koja takođe nosi ime Milutina Milankovića. Ovo Zavodovo izdanje Izabranih dela predstavlja izuzetnu priliku da se naša javnost upozna sa velikim delom jednog od najznačajnijih Srba svih vremena.

Autor: Džon Mark DeMatis, Majk Plug Izdavač: Beli put Br.strana: 144+144 God.izdanja: 2008. Povez: Meki povez, 250x125 Abadazad je serijal koji je delom roman, delom strip – i pred čitaoce svih uzrasta donosi potpuno novi i originalan pristup pričanju priča. Kejt i njen brat, Meti, odrastaju u velikom gradu i život im nije nimalo lak. Zbog toga oni vole da čitaju ABADAZAD, serijal knjiga napisanih pre više od sto godina. A onda počinje da se dešava gomila misterioznih stvari...

O VOJNOJ VEŠTINI 1 i 2 grupa autora, Vojnoizdavački zavod Vojno Delo , Beograd 1960, zbornik članaka, Tvrd povez , format 20x14 , 2 knjige, latinica , preko 1400 strana (711 + 713 strana ) Ocuvane dosta dobro za ovu starost i obim , kao na slici , bez vecih ostecenja jedna korica pozadi malo iskrzana , pozutele sa strane deo sadržaja: Teoretska razmatranja o osnovnim faktorima oružane borbe i ratne veštine Osnovni faktori rata i njihova uloga O borbenoj primeni RBH sredstava Obmanjivanje u ratu O pokretljivosti u savremenim uslovima Novo korišćenje nuklearne energije-Pavle Savić O upotrebi artiljerije Uloga ratne mornarice,zadaci i osnovni vidici dejstva Zadaci vojne psihologije Snabdevanje u savremenom ratu Mogućnosti zaštite stanovništva u uslovima nuklearnog rata Protivatomska tzaštita pomorskih baza Nemački sistem okupacije u Sloveniji 1941 Vođeni projektili Pogledi velikih sila na upotrebu taktičkog vazduhoplovstva Atomsko bombardovanje ciljeva taktičkog značaja Strategija i fortifilkacija i brojni drugi vojni i istorijski članci sa temom Drugog svetskog rata knjiga II Uloga ratnih iskustavau izgradnji teorije ratne veštine-Veljko Kadijević Ratni potencijal Vazdušni desanti-mogućnost i perspektive Problemi izviđanja u savremenim uslovima Maskiranje u savremenim uslovima O nekim merama ABH obezbeđenja trupa u borbi Torpedni čamci u uslovima atomskog rata Savremena mehanizacija kopnene vojske Manevar taktičke avijacije Voda i namirnice u savremenom ratu Uticaj atomskog dejstva na dužinu i strukturu artpripreme ABH odbrana aerodroma Pravni položaj ratnih zarobljenika O protivvazdušnoj odbrani trupa sa malih visina Evakuacija vazduhoplova sa mesta prinudnog sledanaj Dejstva na brdsko-planinskom zemljištu Neki problemi sadejstv lakih pomorskih snaga i avijacije Vojničke veštine i navike Značaj pravilnog određivanja uloge oklopnih jedinica i brojni drugi vojni i istorijski članci sa temom Drugog svetskog rata Vojno delo Beograd 1960 vojna vestina , vojna istorija , strucne knjige iz vojne istorije i teorije , vojska , drugi svetski rat , avijacija , oklopne jedinice , o vojnoj vestini , vojna taktika , artiljerija ŠIF427

КРАЊЕВСКА КРВ СИНКЛЕР ЛУИС ПОЛИТИКА Б е о г р а д 2 О О 4 БИСЕРИ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Белешка о писцу и делу Ћирилица Тврде корице 3 1 4 страница НЕКОРИШЋЕБО НЕОТВОРЕНО Екстра *****************

Boris Prikril Nevidljivi neprijatelj Sabrana djela Borisa Prikrila Otokar Keršovani Zagreb Opatija 1985 tvrd povez, ilustracije, 22cm vrlo dobro ocuvano Nevidljivi neprijatelj na Atlantiku (1-2) cena po komadu licno preuzimanje u Zemunu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Branko Vujanovic PIRGO - Anđelka Martić Priča o prijateljstvu dečaka i laneta u danima Drugog svetskog rata. Zagreb 1979 god, 115 str, tvrd povez Anđelka Martić (Zagreb, 1. svibnja 1924. – Zagreb, 11. studenoga 2020.) hrvatska je književnica i prevoditeljica, poznata po svojim djelima za djecu. [1] [2] [3] Najčitanije joj je djelo kratki roman Pirgo, priča o prijateljstvu dječaka i laneta u danima Drugog svjetskog rata. Rođena je u Zagrebu 1. svibnja 1924. godine. Odrasla je na zagrebačkoj Trešnjevci, u obitelji s troje djece od kojih je ona bila srednje. Otac joj umire 1933. godine, a majka često zbog bolesti izbiva pa Anđelka provodi vrijeme kod očinskih bake i djeda na selu. To djetinjstvo između sela i grada kasnije će joj postati jedan od glavnih motiva i inspiracija te će ga opisati u mnogima od svojih knjiga. Početkom Drugoga svjetskog rata završava tadašnju Srednju trgovačku školu u Zagrebu. Nakon što joj je, kao aktivni ilegalac i član Komunističke partije, 1941. u Zagrebu uhvaćen te 1942. u Jasenovcu ubijen stariji brat Ivica, Anđelka Martić se pridružuje partizanima i radi kao ratna dopisnica 28. slavonske divizije. Prve pjesme objavljuje joj Grigor Vitez u časopisu Kulturni prilozi koji je izlazio na Papuku.[3] Sudjeluje u oslobođenju Beograda, pri čemu zarađuje Orden za hrabrost spasivši ranjenog kapetana ispred neprijateljskog tenka. Nakon oslobođenja Beograda postaje član uredništva lista jugoslavenske Prve armije, Za pobedu. Poslije rata radi kao novinarka u listovima Vjesnik i Omladinski borac te u dječjem časopisu Pionir. Bila je glavna i odgovorna urednica dječjeg časopisa Radost i glavna urednica nakladničke kuće Naša djeca u Zagrebu. Od 1954. bila je član Društva hrvatskih književnika.[4] Književni rad Pisala je pjesme, crtice, dječje priče i tekstove za slikovnice; izdana joj je i knjiga proze za odrasle. Najznačajniji je autor hrvatske ratne proze za djecu,[1] a piše i autobiografska djela te fantastičnu prozu u stilu Ivane Brlić-Mažuranić. U romanu Pirgo, pisanome u prvom licu, lirskom toplinom priča o ratu u kojem bez razlike stradaju sva bića.[1] Djela su joj prevođena na mnoge strane jezike, od poljskog, češkog, ruskog i talijanskog do esperanta, kineskog i farsija.[2] Ona sama je prevela i veći broj knjiga sa slovenskog jezika. Knjige za djecu: Mali konjovodac i druge priče – Zagreb 1951. Bjelkan – Zagreb 1951. Pirgo – Zagreb 1953. (40 hrvatskih izdanja i prijevodi na mnoge svjetske jezike) Jezero u planini – Zagreb 1956. Vuk na Voćinskoj cesti – Zagreb 1956. U vihoru – Zagreb 1958. Dječak i šuma – Zagreb 1960. Kurir Dragan i njegovo konjče – Sarajevo 1961. Neugasivi životi – Zagreb 1961. Mali borac – Zagreb, 1964. Proljeće, mama i ja –Zagreb, 1968. Baba Kata – Zagreb 1971. Djedica Pričalo i čarobni vrutak – Zagreb, 1977. Šašavi dani – Zagreb 1978. Mali konjovodac – Zagreb, 1985. Izabrana djela u Pet stoljeća hrvatske književnost, knj. 181/1 – Zagreb, 1991. Zarobljenik šumske kuće – Zagreb, 1999. Tri lisice i šumski car – Zagreb, 2002. Dječak div i druge bajke – Zagreb, 2002. Nagrade i priznanja Poljski Orden osmijeha Za svoj književni rad Anđelka Martić odlikovana je Ordenom rada sa zlatnim vijencem. Godine 1969. dobila je nagradu Ivan Goran Kovačić, 1971. nagradu festivala Kurirček u Mariboru, a 1972. nagradu Kurir Jovica koju je dodjeljivao Savet za vaspitanje i zaštitu dece Jugoslavije.[5] 1973. u Poljskoj je odlikovana Ordenom osmijeha, jedinstvenim odlikovanjem koje Republika Poljska u ime djece Poljske dodjeljuje ljudima posebno zaslužnima za njihovo vedrije i ljepše djetinjstvo.[6] Godine 1975. dobila je nagradu Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije 4. juli za svoje književno stvaralaštvo, a 1984. povelju Zmajevih dečjih igara za životno djelo. Nagrada Ivan Goran Kovačić – 1969. Nagrada festivala Kurirček – 1971. Nagrada Kurir Jovica – 1972. Orden osmijeha – 1973. Nagrada 4. juli – 1975. Nagrada Ivana Brlić Mažuranić za knjigu Djedica pričalo i čarobni vrutak – 1977. Povelja Zmajevih dečjih igara – 1984. Biblioteka Vjeverica

IDRIS ŠAH ORIJENTALNA MAGIJA B I G Z BEOGRAD 1989 BIBLIOTEKA: MISTIKA ČUVENO ENCIKLOPEDIJSKO DELO O ZABRANJENIM ZNANJIMA ISTOKA !!! R e f e r e n c e 1. JEVREJSKA MAGIJA 2. EGIPATSKA MAGIJA 3. IRANSKA MAGIJA 4. INDIJSKA ALHEMIJA 5. LJUBAVNA MAGIJA 6. JAPANSKA MAGIJA 7. SOLOMUN: KRALJ I OPSENAR 8. NATPRIRODNO U VAVILONU 9. FAKIRI I NJIHOVA UČENJA 10. ARAPSKI DOPRINOS 11. PRIZIVANJE DUHOVA 12. MAGIJSKI OBREDI ATARVA VEDE 13. OKULTTNE VEŠTINE U KINI 14. TIBETANSKI ČUDOTVORCI ................................................................ LATINICA B R O Š 21 CM 210 STRANICA ODLIČNO *******

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice radio: Radomir Stevic Ras John Boynton `J. B.` Priestley, OM (/ˈpriːstli/; 13. septembar 1894 – 14. august 1984) bio je engleski književnik, publicist i radio-komentator. Najpoznatiji je kao autor vatrenih propagandnih govora na radiju tokom bitke za Britaniju, a za koje se smatra da su značajno digli moral britanske javnosti u najkritičnijem trenutku Drugog svjetskog rata. Njegove ljevičarske socijalističke ideje, odnosno zalaganje za sistem države blagostanja su ga potakle da 1942. godine stane na čelo kratkotrajne Stranke zajedničkog bogatstva u službenoj opoziciji Churchillovoj ratnoj vladi. Radomir Stević Ras (26. februar 1931 — 22. novembar 1982)[1] je bio srpski slikar, ilustrator i dizajner. Bio je i osnivač i vlasnik privatnog pozorišta u bivšoj Jugoslaviji koje je ekskluzivno predstavljalo radove domaćih autora. Biografija Ras je rođen u selu Prekopuce (Toplički okrug). Bio je treće dete Borivoja i Krune Stevića. Po završetku školovanja za obradu metala (po raznim pokrajinskim gradovima u Srbiji) odlazi u Beograd da studira na beogradskoj Akademiji umetnosti kod profesora Mihajla S. Petrova.[2] Radovi Radomira Stevića Rasa izloženi su u Gutenberg muzeju u Majncu, Nemačka; Ruska akademija nauka, Moskva, Rusija; Kraljevska biblioteka Belgije, Brisel, Belgija; Fords muzej, San Francisko, SAD i Narodni muzej Srbije, Beograd, Srbija. Njegova najznačajnija dela su: 1. Azbuka po Rasu. 2 Ilustracije za knjige Branka Miljkovića `Krv što žari`, Matije Bećkovića `Vera Pavldoljska`, Dositeja Obradovića `Pismo Haralamiju`, Filipa Višnjića `Početak bune protiv dahija` i `Srbija` Oskar Davičo. 3. Eva za Šarojana (naslov slike). Ras je bio oženjen Evom Ras (srpska glumica, književnica i slikarka). Eva je bila njegova muza i model za mnoge njegove slike. Bio je otac pisca i novinara Vuka Stevića Rasa (1957 - 2017), a takođe i najmlađeg objavljenog srpskog pisca Krune Rasa (1969 - 1993). Ras je preminuo 22. novembra 1982. godine u Beogradu.

PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ IZABRANA DELA GORSKI VIJENC LUČA MIKROKOZMA LAŽNI CAR ŠĆEPAN MALI Meki povez Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2] Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3] Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4] Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5] Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6] Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7] Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8] Биографија Родословље Петра II Петровића Његоша Поријекло и дјетињство [9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14] Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише: „ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ” По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17] Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20] Избор за насљедника Манастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда. Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22] Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24] Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27] Сламање опозиције Послије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30] Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању. Успостављање Правитељствујушчег сената Главни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски Споменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част. Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36] Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21] Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39] Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивања Споменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо. Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41] Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43] Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35]. Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47] Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владику На народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12] Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21] Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената. Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48] Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на Грахову Године 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он. Друго путовање у Санкт Петербург На четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50] Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор] Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53] Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48. Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39] Покушаји модернизације Табља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године. Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији. Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено. Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59] Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I. Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61] Завјера за убиство Смаил-аге Ченгића Допринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62] Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62] Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63] Напад Осман-паше Скопљака Острво Врањина Скадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64] Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу. Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65] Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.[67] Посљедње године и смрт Владика Петар II Петровић у народној ношњи, у Бечу у љето 1851, талботипија (калотипија), Анастас Јовановић, Музеј града Београда. Ово је једина позната фотографија Његоша. До 1849. Његош је почео непрекидно да кашље и ускоро је љекар из Котора открио да болује од туберкулозе. До почетка 1850. било је јасно да је његово стање тешко. Свјестан болне чињенице да Црна Гора није имала ниједног школованог љекара, у прољеће је отпутовао у Котор[68] и саставио свој тестамент. Послао га је поштом вицеконзулу Гагићу у Дубровник, са поруком да му се документ врати неотворен у случају да му се врати здравље. Затим је кренуо у Венецију и Падову, гдје је највише времена провео одмарајући и наочиглед је успио да заустави своју болест. Кашаљ му се вратио послије осам дана. Напустио је Падову и вратио се у Црну Горе у нади да ће му свјеж планински ваздух ублажити симп

Jugoslavijapublik, 1989. Prva knjiga iz kompleta najcelovitijeg izdanja Čehova kod nas. Ovde su neke od najpoznatijih Čehovljevih priča. Predgovor: Milosav Babović Anton Pavlovič Čehov (rus. Антóн Пáвлович Чéхов; Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.[1][2] Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine.[3] U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka.[4][5] Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište. Čehov je u početku pisao priče samo radi finansijske dobiti, ali kako su njegove umetničke ambicije rasle, on je uveo formalne inovacije koje su uticale na evoluciju moderne kratke priče.[6][7] Njegova shvatanja umetnosti, naročito dramske i scenske, vrlo su razložno saopštena u njegovoj prepisci.[2] Biografija Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu `Bez oca`, koja nije pronađena do danas. Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. Između 1880. i 1887. Piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez... i t.d. Godine 1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923, skoro 20 godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnom putu. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Peterburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorina i slikara Isaka Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vreme. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde seli sa porodicom. Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892—1893, A Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje 11 priča među kojima je i Moja žena, Skakavac i jednočinku Jubilej. Godine 1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Ostrvo Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volodja i mali Volodja. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela Student, Učitelj književnosti, Crni monah. Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudožestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujka Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće i Divljak. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze. Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75.000 rubalja, što bi u današnjoj vrednosti bilo oko 80.000 dolara, i počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama sa psetancetom. Tog leta prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti. Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u 16 tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava dramu Višnjik. Nakon toga, zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje sa suprugom Olgom Kniper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-devičje u Moskvi. Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizilazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova.[8][9] Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što doprinosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja. Stvaralaštvo Iako je tvrdio da mu je medicina žena, a književnost ljubavnica, i uprkos tome što je svoj profesionalni život češće posvećivao upravo lečenju, u medicini je ostao poznat više kao – bolesnik, a svetsku slavu donelo mu je pozorište.[10] Ivanova U septembru 1887. pozorišni preduzetnik F.A. Korš naručuje od Čehova pozorišni komad za upravo započetu pozorišnu sezonu u svom pozorištu. Čehov se na deset dana povlači u izolaciju i u stvaralačkoj groznici piše dramu u četiri čina – Ivanova. Glavni lik je 35-godišnji Nikolaj Ivanov, vlasnik poseda, koji je u depresiji zbog raznih životnih problema. Njegova žena, Ana Petrovna, rođena kao Sara Abramson je Židovka koja se zbog udaje preobratila na pravoslavnu vjeru i izgubila miraz. Ana Petrovna umire od tuberkuloze. Jedino što joj može pomoći je odmor na Krimskome poluostrvu, ali Ivanov joj to ne može omogućiti jer duguje novac Zinaidi Savišnoj. Ivanov zapravo ne voli svoju umiruću ženu i jedini motiv za udaju bio mu je Anin veliki miraz koji je izgubila preobrativši se, a sad kad mu je supruga na samrti zaljubio se u kći Lebdjeva i Zinaide – Sašu. U prvoj verziji teksta Ivanov umire prirodnom smrću, tiho i neprimetno, što je kasnije Čehov promenio te se na kraju četvrtoga čina Ivanov ubija revolverom. Predstava je praizvedena 19. novembra 1887. godine u Ruskom dramskom pozorištu F.A. Korša u Moskvi. Probe za predstavu su trajale desetak dana, Čehov je gledao svaku probu te je bio vrlo nezadovoljan glumačkim izvođenjem. Deo publike primio je predstavu s oduševljenjem i velikim pljeskom dok je drugi deo publike glasno zviždao, a nakon premijere odigrane su još samo dve reprize. Čehov je na Ivanovu još radio, promenio je kraj i dve godine kasnije, 1889, predstava je 31. januara odigrana u Aleksandrinskom pozorištu u Sankt-Peterburgu, u režiji Fjodorova Jurkovskog. Ova predstava bila je vrlo uspešna, čak je i sam Čehov izašao na poklon s glumcima, a nakon ostalih izvođenja dobivao je još mnoge čestitke. Sljedeće godine Čehovu izlazi prva ozbiljna duža priča Stepa, a jednočinke Medved i Prosidba izvode se s uspehom, dok kratka priča U suton dobija Puškinovu nagradu Akademije nauka. Program večeri posvećene Čehovu, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1949. godine. Ujka Vanja U oktobru 1889. Čehov završava dramu Šumski goblin, predstava igra u decembru, ali dobija jako loše kritike, te je početkom nove godine Čehov pretvara u dramu Ujak Vanja, koja će biti objavljena tek 1897. Ujak Vanja događa se na ruskom selu, gde se na posedu nalaze četiri lika bez ikakvog smisla u životu, i bez nade u promenu. Osnovni odnos je ljubavni četvorougao. Jelena Andrejevna, mlada je i zgodna žena starog profesora Serebrjakova, koji je pre bio oženjen Vanjinom sestrom, iz toga prošlog braka Serebrjakov ima kćerku Sonju. Sonjin ujak Vanja, kao i seoski lekar i osobenjak Astrov zaljubljeni su u Jelenu Andrejevnu, dok se Sonji sviđa Astrov. Na kraju niti jedna veza ne biva ostvarena, a Serebrjakovi odlaze. Sve ostaje kako je i bilo bez ikakve nade da će biti bolje. Različita pozorišta u Kijevu, Krakovu i Nižem Novgorodu izvode Ujaka Vanju 1899, a Čehov razmišlja da dramu pretvori u kratki roman, ali ipak to ne čini. Iste godine, s obzirom da Čehov zbog bolesti nije mogao da dođe u Moskvu na predstave Moskovskog hudožestvenog pozorišta, pozorište je s celom trupom, kostimima, scenografijom i rekvizitom krenulo na dugi put prema Krimskom poluostrvu i Jalti. Tamo su hudožestvenici za A. P. Čehova i Maksima Gorkog izveli Galeba, Ujaka Vanju, Usamljene od Hauptmanna i Heddu Gabler Ibsena. Galeb Dramu Galeb Čehov piše 1895. godine, a ta drama govori o pozorištu, nepremostivim razlikama između stare i mlade generacije, ljubavi prema umetnosti. Glavni lik Galeba je poznata glumica Irina Nikolajevna Arkadina koja s ljubavnikom književnikom Borisom Aleksejevičem Trigorinom dolazi na imanje svoga bolesnog brata Sorina. Na imanju sin Irine Nikolajevne, Konstantin Gavrilovič Trepljov želi da postavi predstavu, pokušavajući da pronađe novi pozorišni oblik, ali majka nema sluha niti razumevanja za sinovljeve pokušaje. Glavna glumica te predstave je Nina Mihajlovna Zarečna, mlada devojka kojoj se Trepljov želi svideti pa joj daruje mrtvog galeba kojega je sam ubio. Nina je zgrožena tim postupkom, a istovremeno je opčinjena Trigorinom koji je zavodi povlačeći paralele između njenoga života i mrtvoga galeba kojega je dobila na poklon. Depresivni Trepljov, kojeg je Nina odbila, pokušava samoubistvo, ali metak mu je samo okrznuo glavu. Irina Nikolajevna Arkadina želi da ide nazad u Moskvu, dok Trigorin želi ostati na imanju. On ipak popušta željama ljubavnice. Nina i Trigorin se poslednji put vide pre njegovog odlaska, ona mu obećava da će postati glumica i da će se videti u Moskvi. Poslednji čin se događa dve godine kasnije, saznaje se da su Nina i Trigorin imali dete koje je umrlo i da se Trigorin vratio Irini Nikolajevnoj Arkadini. Nina je te dve godine provela putujući uokolo s drugorazrednom glumačkom družinom i sada sve to priča Trepljovu, koji se na kraju drame ustreli. Galeba je obeležio neuspeh na premijeri u Aleksandrovom pozorištu u Sankt-Peterburgu, ali već drugo izvođenje je pokazalo da mu je publika ipak sklona. Dana 17. decembra u Moskovskom hudožestvenom pozorištu premijerno je i s vrlo velikim uspjehom izvedena drama Galeb u režiji K.S. Stanislavskog, ali sam Čehov nije prisustvovao premijeri. U telegramu koji mu je nakon predstave poslao na u Jaltu V. Nemirovič-Dančenko napisao je: Tek što smo odigrali Galeba. Uspeh kolosalan. Publika je molila da ti u njeno ime pošaljemo telegram. Mi smo poludeli od sreće. Svi te ljubimo. Galeb je posle tog uspjeha postao simbolom MHAT-a. Tri sestre U januaru 1900. Čehov je izabran je za počasnog člana Književnog odela Akademije nauka. Objavljuje dela U Raveni i Na Božić. Od avgusta do decembra piše svoju najpoznatiju dramu Tri sestre koju završava u Nici. Glavni likovi drame su Olga, Maša i Irina, sestre Prozorov i njihov brat Andrej. Radnja drame zbiva se u ruskom provincijskome gradu gde su se preselile pre jedanaest godina zbog prekomande njihovog oca. Kroz dramu se provlači želja i čežnja za povratkom u Moskvu. Prvi čin započinje slavljem Irininog imendana, no to je ujedno i godišnjica smrti njihovoga oca. U goste im dolaze oficiri Tusenbah, Soljoni i Čebutkin koji su na službi u gradu te u društvo uvode novog zapovednika Veršinjina. Olga predaje u gimnaziji, a Maša, jedina od sestara koja je u braku, udana je za profesora Kuligina. Andrej prosi Nataliju Ivanovnu. Između prvog i drugog čina protiče godinu dana. U drugome Andrej i Natalija Ivanovna dobili su sina, no Andrej je nezadovoljan brakom i kocka. Maša je takođe nezadovoljna svojim brakom i prihvaća udvaranje Veršinjina. U Irinu su zaljubljeni Tusenbach i Soljoni, kojeg ona odbija. Soljoni potom preti da će ubiti svakog suparnika. U trećem činu celi grad je zahvaćen velikim požarom. Olga odlazi da pomogne nastradalima, Kuligin traži Mašu, a Irina nije sigurna želi li pristati na brak s Tusenbahom. Andrej saopštava da je prokockao kuću, te na njegove reči Olga sa sluškinjom odlazi da žiti u školskom stanu. U poslednjem činu vojska napušta grad, Veršinjin se oprašta s Mašom, dok su Soljoni i Tusenbach ugovorili dvoboj, u kojem Tusenbah smrtno strada. Drama završava monolozima sestara u kojima kao i kod ostalih Čehovljevih junaka dolaze do spoznaje da se njihovi životi ne mogu promeniti. To se vidi u rečima Olge: Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, zaboraviće nas, zaboraviće nam lica, glasove i koliko nas je bilo, ali patnje naše pretvoriće se u radost za one koji će živeti posle nas, i nastupiće na zemlji sreća i mir, pa će ljudi spomenuti dobrom reči i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, život naš još nije dovršen. Živećemo! 1902. godine dobiva Gribojedovu nagradu Društva dramskih pisaca i operskih kompozitora za Tri sestre. Višnjik Godine 1902. počinje da piše svoju poslednju dramu, u kojoj se bavi propadanjem ruske aristokratije – Višnjik. Drama počinje povratkom Ljubove Andrejevne Ranjevske i njene kćeri Anje iz Pariza na staro imanje koje je pod hipotekom. Višnjik i kuća za nekoliko meseci će biti prodati na aukciji. Ranjevska želi da spasi imanje udajom svoje kćeri Varje za Lopahina, bogatog i uspešnog trgovca, koji želi da poseči višnjik i izgraditi odmaralište. Lopahin kupuje imanje na aukciji, odlučuje da poseče višnjik i ne oženi Varju. Drama završava odlaskom Ranjevske i njezinog brata Gajeva te sečom višnjika. Višnjik je simbol jedne porodice i klase koja polako propada. Dana 17. januara 1904. premijerno je izveden Višnjik, a glavnu žensku ulogu Ranjevske igrala je Čehovljeva supruga Olga Kniper. Međutim Čehov je bio nezadovoljan predstavom, jer je Višnjik nazvan komedijom, a K.S. Stanislavski i V. Nemirovič Dančenko su ga postavili kao tragediju. Predstava doživljava veliki uspeh u Moskvi i Sankt-Peterburgu. Značajnija dela: Drame: Galeb (rus. Чайка) (1896) Ujka Vanja (rus. Дядя Ваня) (1897) Tri sestre (rus. Три сёстры) (1900) Višnjik (rus. Вишнёвый сад) (1903) Zbirke priča: Melpomenine bajke (1884) Šarene priče (1886) U pomračini (1887) itd.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hipnoza je premošćavanje kritičnog faktora između svesnog i podsvesnog dela uma i predstavlja uspostavljanje prihvatljivog selektivnog razmišljanja.[1][2][3][4] Postupak „Hipnotička indukcija“, se sastoji od preliminarnih razgovora, u kojima se daju saveti i uputsva. Hipnoza može biti samostalna - autohipnoza (kroz autosugestije), ili hipnoza koju sprovodi obrazovano lice - hipnotarapeut. Korišćenje hipnoze u kliničke svrhe se naziva hipnoterapija. Postoje mnogi mitovi o hipnozi, međutim hipnoza je potpuno bezbedna i hipnoterapeuti ne mogu ništa uraditi osobi što ona ne želi, suprotno, osoba koja želi da reši neki problem odlazi sa svesnim znanjem kod hipnoterapeuta (celokupna terapija izgleda kao razgovor, osoba je potpuno svesna svega u svakom trenutku, u svakom trenutku može, ukoliko želi prestati, čak mnogi misle da je hipnoterapija bila neuspešna zato što su bili svesni sve vreme) i na kraju rešava svoj problem. Najčešći slučajevi su prestanak pušenja, redukcija stresa, nemoć na seksualnom planu, depresija, fobije, redukcija telesne težine, alergije... Napomena: zvanična definicija prihvaćena od strane »International Hypnosis Federation« i »National Guild of Hypnosis, USA«

U dobrom stanju KNJIGA 1 Sazrevanje revolucije : (sećanja 1931-1941) / Moma Marković Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1984 Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1984 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 243 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorijsko-memoarska dela Tiraž 3.000 Beleška o piscu: str. [243] Registar. Predmetne odrednice KNJIGA 2 Rat i revolucija u Srbiji : (sećanja 1941-1945) / Moma Marković Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1987 Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1987 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 330 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorijsko-memoarska dela. Posebna izdanja / Beogradski izdavačko-grafički zavod Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 -- Srbija -- Marković, Moma, 1912-1992 -- Memoari Radnički pokret -- Srbija -- 1931-1941 -- U uspomenama Komunistički pokret --

Jaroslav Hasek Dozivljaji dobrog vojnika Svejka 1-2 Izdavač: Matica hrvatska - Zagreb,1959.god. Zabavna biblioteka, Tvrd povez, 19 cm. Ukupno 952 strana Roman u četiri dijela i dvije knjige Stanje: Veoma dobro.

1. Čarls Moris. `Osnovne teorije o znacima.` Mala filozofska biblioteka. Beograd: BIGZ, 1975. 2. Ksenofont. `Uspomene o Sokratu / S originala preveo, uvod napisao i objašnjenja i napomene dodao Miloš N. Đurić ; [urednik Dimitrije Tasić].` Mala filozofska biblioteka. Beograd: BIGZ, 1980. XXV, 138 str. ; 21 cm. 3. Konrad Fidler. `O prosuđivanju dela likovne umetnosti ; Moderni naturalizam i umetnička istina.` Mala filozofska biblioteka. Beograd: BIGZ, 1980. Mane vidite na slikama, unutra solidno.