Dušan Baranin Sabrana dela 1-15 komplet 1. Hajduk Veljko 2. Mehmed-paša Sokolović 3. Golaći / Deligrad 4. U oluji prva knjiga 5. U oluji druga knjiga 6. Gladni zemlje / Njih troje 7. Veliki gospodar 8. Osamsto deveta 9. Zamke 10.Toma Vučić Perišić od vojvode do prosjaka 11.Smail-aga / Dvojnik 12.Niče raja 13.Drino, vodo / Karađorđe 14.Knez Mihailo 15.Pripovetke Beograd,Vuk Karadžić 1969/1972. Tvrd povez, zlatotisk, cirilica. Stanje: Vrlo dobro.

Sabrana dela Ive Andrića Ovo je prvi komplet Sabranih dela u kojem se našao jedan broj novih tekstova koji su od 1981. godine iz Andrićeve ostavštine i fonda priređeni. Reč je o novim tekstovima proze, eseja, zapisa, dnevnika i pisama. Romani, priče, pripovetke. Isto toliko je važno da je u ovo izdanje uvršten jedan potpuno novi naslov, rekonstrukcija Andrićevog prvog romana Na sunčanoj strani. Tako se u ovom izdanju pojavljuje, praktično, za čitaoca novi Andrićev roman, koji je bio poznat samo akademskoj publici iz jednog izdanja Matice srpske u veoma malom tiražu. Spisak tomova u sabranim delima Ive Andrića 1. Pesme Ex Ponto nemiri 2. Pripovetke 3. Nove pripovetke 4. Pripovetke 5. Pripovetke II 6. Lica 7. Kuća na osami 8. Na sunčanoj strani 9. Travnička hronika 10. Na Drini ćuprija 11. Gospođica 12. Prokleta avlija 13. Omerpaša Latas 14. Disertacija eseji i kritike I 15. Eseji i kritike II 16. Zapisi putopisi 17. Znakovi pored puta 18. Sveske dnevnici 19. Pisma 20. Razgovori Format: 21 cm Povez knjige: Tvrd, zaštitna kutija 20 tomova O Ivi Andriću Jedan od naših najpoznatijih književnika koji je rođen 1892. godine i dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. godine. Njegovo najpoznatije delo je roman "Na Drini ćuprija", ali je takođe poznat po romanima poput "Travnička hronika", "Prokleta avlija", "Znakovi pored puta" i "Gospođica", ali i mnogim drugim. Andrićeva dela često istražuju složenost ljudskih odnosa, istorijske događaje i kulturne specifičnosti Balkana.

Branislav Nušić Sabrana dela 1-25, komplet 1. autobiografija,strana 255. 2. gospođa ministarka/tako je moralo biti/iza božjih leđa,strana 353. 3. pripovetke, strana 285. 4. nahod/večnost/knjiga druga,strana 325 5. male scene/mali komadi,strana 419. 6. sumnjivo lice/hajduci, strana 305. 7. ben akiba i, strana 259. 8. ben akiba ii, strana 340. 9. ben akiba iii, strana 303. 10. put oko sveta/svet, strana 287. 11. devetstopetnaesta i, strana 325. 12. devetstopetnaesta ii, strana 309. 13. pripovetke jednog kaplara/ramazanske večeri, str. 301 14. opštinsko dete, strana 273. 15. narodni poslanik/opasna igra/običan čovek, strana 316. 16. protekcija/kneginja od tribala/pučina/prva parnica, str.390. 17. mister dolar/žena bez srca/tomaida, strana 287. 18. pripovetke,strana 283. 19. ožalošćena porodica/ujež/svinja/velika nedelja,str 345. 20. beograd nekad i sad/listići/male priče/konferencije, strana 276. 21.dr/pokojnik/vlast, strana 306. 22. tašula/iz poluprošlosti/posmrtne besede/pred pozorištem/u srpskoj kući, strana 329. 23. razni spisi , pripovetke sa obala ohridskog jezera /kosovo/s kosova na sinje more, strana 325. 24. retorika, strana 475. 25. retorika/ dragoljub vlatković bibliografija, strana 403. Beograd, 1966. jež, novinsko-izdavačko preduzeće, tvrdi povez, zlatotisk, ćirilica Stanje Veoma dobro.

Branislav Nušić – Sabrana dela 1-25, komplet 1. autobiografija,strana 255. 2. gospođa ministarka/tako je moralo biti/iza božjih leđa,strana 353. 3. pripovetke, strana 285. 4. nahod/večnost/knjiga druga,strana 325 5. male scene/mali komadi,strana 419. 6. sumnjivo lice/hajduci, strana 305. 7. ben akiba i, strana 259. 8. ben akiba ii, strana 340. 9. ben akiba iii, strana 303. 10. put oko sveta/svet, strana 287. 11. devetstopetnaesta i, strana 325. 12. devetstopetnaesta ii, strana 309. 13. pripovetke jednog kaplara/ramazanske večeri, str. 301 14. opštinsko dete, strana 273. 15. narodni poslanik/opasna igra/običan čovek, strana 316. 16. protekcija/kneginja od tribala/pučina/prva parnica, str.390. 17. mister dolar/žena bez srca/tomaida, strana 287. 18. pripovetke,strana 283. 19. ožalošćena porodica/ujež/svinja/velika nedelja,str 345. 20. beograd nekad i sad/listići/male priče/konferencije, strana 276. 21.dr/pokojnik/vlast, strana 306. 22. tašula/iz poluprošlosti/posmrtne besede/pred pozorištem/u srpskoj kući, strana 329. 23. razni spisi , pripovetke sa obala ohridskog jezera /kosovo/s kosova na sinje more, strana 325. 24. retorika, strana 475. 25. retorika/ dragoljub vlatković bibliografija, strana 403. Beograd, 1966. jež, novinsko-izdavačko preduzeće, tvrdi povez, zlatotisk, ćirilica Stanje vrlo dobro.

Olimpijske igre u Berlinu: plan i program (2 kom), raspored takmičenja, dnevni program za 05. avgust, brošura: - Plan i program: na nemačkom: Deutschland, Olympische Spiele Berlin 1936 1.-16. August. Die XI. Olympiade in Berlin 1936, Zeitübersichtsplan und Programm. 20 str. dim: 20,5x22,5 cm, 2 kom, 3.000,00 komad - Raspored takmičenja, Deutschland, Olympische Spiele Berlin 1936 1.-16. August, Zeitplan, presmotano na 4 dela, dim: 22x10 cm, 5.000,00 - Dnevni program za 5. avgust : Tages Programm XI. Olympische Spiele Berlin 1936 - 5.August, 3.500,00 - Raspored Olimpijske igre mladih : Olympische jugend festspiel, 42 str. dim: 15x22 cm, 8000,00 - Plan i program : Deutschland, Olympische Spiele Berlin 1936 1.-16. August, Zeitubersichtsplan und program, presmotano na 4 dela, dim: 22x10 cm, 10.000,00 - Brošura: XI. Olympiade Belin 1936 : Turnen (2 kom : na nemačkom i francuskom): Brochure „Reportage Photographique Distribution Internationale,“ published by Organising Committee in French, 32 str. Dim: 13x18,5 cm, 12.000,00 komad Može pojedinačna prodaja K SS O 1 2

Mark Tven IZABRANA DELA KOMPLET 1-6 KOLEKCIONARSKI * BIBLIOFILSKI Narodna knjiga Beograd, 1980. godine, tvrd povez, zlatotisak, suvi žig, ćirilica. Knjige su IZVANREDNO OČUVANE, moguće da NISU ČITANE, čiste, uredne, bez ikakvih oštećenja, kožni hrbati i uglovi na koricama. Prevod Stanislav Vinaver. Komplet sadrži sledeće naslove: 1. DOŽIVLJAJI TOMA SOJERA 2. KRALJEVIĆ I PROSJAK 3. ŽIVOT NA MISISIPIJU 4. DOŽIVLJAJI HAKLBERIJA FINA 5. JENKI NA DVORU KRALJA ARTURA I 6. JENKI NA DVORU KRALJA ARTURA II Malo je poznato da je Mark Tven zapravo umetničko ime koje je američki književnik Samjuel Langhorn Klemens (1835-1910) koristio i po kome je poznat širom sveta. Tokom svog života, doživeo je veoma širok dijapazon osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa, pogotovo kada je izgubio ženu i ćerke. Na našim prostorima poznat je ne samo kao izvanredan književnik čija su dela odavno deo obavezne lektire u našim školama - još svi pamtimo tetka Polu, Beki i Haka Fina iz `Toma Sojera` i njihovog života u gradiću na Misisipiju, nego i kao dobar prijatelj Nikole Tesle sa kojim se u jednom periodu života intenzivno družio. # 10

42551) SRPSKA KNJIŽEVNOST U 100 KNJIGA komplet , Izdavač: Matica srpska, Srpska književna zadruga, Beograd-Novi Sad 1969-1972; biblioteka Srpska književnost u sto knjiga 1. STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST 1 2. STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST 2 3. STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST 3 4. ANTOLOGIJA NARODNIH LIRSKIH PESAMA - 5. ANTOLOGIJA NARODNIH EPSKIH PESAMA 1 6. ANTOLOGIJA NARODNIH EPSKIH PESAMA 2 7. ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA 8. ANTOLOGIJA STARIJE SRPSKE POEZIJE 9. NARODNE UMOTVORINE 10. Dositej Obradović IZABRANI SPISI 11. Simeon Piščević-MEMOARI 12. Vuk Stefanović Karadžić-PRVI I DRUGI SRPSKI USTANAK -ŽIVOT I OBIČAJI NARODA SRPSKOG 13. Vuk Stefanović Karadžić-KRITIKE I POLEMIKE 14. Vuk Stefanović Karadžić-PISMA 15. Matija Nenadović – MEMOARI 16. Jovan Sterija Popović – KOMEDIJE 17. Jovan Sterija Popović –PESME -PROZA 18. Petar Petrović Njegoš – PJESME - LUČA MIKROKOZMA - GORSKI VIJENAC 19. Petar Petrović Njegoš – LAŽNI CAR ŠĆEPAN MALI - PISMA 20. Branko Radičević – RUKOVET - 21. Ljubomir P. Nenadović – ODABRANA DELA 22. Stjepan Mitrov Ljubiša – PRIPOVETKE 23. Marko Miljanov – JESEN RATNIKA – odabrane stranice 24. Jovan Jovanović Zmaj – PESME 25. Đura Jakšić – PESMA - JELISAVETA - PROZA 26. Laza Kostić – ODABRANA DELA – 1 27. Laza Kostić – ODABRANA DELA – 2 28. Jakov Ignjatović – MILAN NARANDŽIĆ - ČUDAN SVET 29. Jakov Ignjatović – VASA REŠPEKT - VEČITI MLADOŽENJA - PITA HILJADU FORINATA - POGLED NA KNJIŽESTVO - IZ MEMOARA 30. Svetozar Marković – ODABRANI SPISI 31. . Milovan Glišić – ODABRANA DELA 32. Laza Lazarević – DELA 33. Janko Veselinović – HAJDUK STANKO 34. Svetolik Ranković – GORSKI CAR - PRIPOVETKE 35. Milan Đ. Milićević – POMENIK 36. Simo Matavulj – BILJEŠKE JEDNOG PISCA - BAKONJA FRA BRNE 37. Simo Matavulj – PRIPOVETKE - O KNJIŽEVNOSTI 38. Stevan Sremac – POP ĆIRA I POP SPIRA -PRIPOVETKE 39. Stevan Sremac – IVKOVA SLAVA - VUKADIN - PRIPOVETKE nedostaje donja polovina 101 stranice 40. Vojislav Ilić – IZABRANA DELA 41. Ljubomir Nedić – STUDIJE IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI 42. Božidar Knežević – ČOVEK I ISTORIJA 43. Radoje Domanović – SATIRE 44. Ivo Ćipiko – PAUCI -PRIPOVETKE 45. Svetozar Ćorović – IZABRANE STRANICE 46. Petar Kočić – JAUCI SA ZMIJANJA 47. Borisav Stanković – NEČISTA KRV - KOŠTANA 48. Borisav Stanković – PRIPOVETKE 49. Milutin Uskoković – DOŠLJACI 50. STARIJI DRAMSKI PISCI 51. Aleksa Šantić – PJESME 52. Jovan Dučić – PESME - O PESNICIMA 53. Jovan Dučić – ESEJI - PUTOPISI 54. Milan Rakić – PESME 55. Vladislav Petković Dis – PESME 56. Sima Pandurović – PESME 57. PESNICI – 1 58. PESNICI – 2 59. Branislav Nušić – ODABRANE KOMEDIJE -1 60. Branislav Nušić – ODABRANE KOMEDIJE -2 61. NAUČNICI 62. Bogdan Popović – OGLEDI I ČLANCI IZ KNJIŽEVNOSTI 63. Stojan Novaković – IZ SRPSKE ISTORIJE 64. PESNIČKI PREVODI 65. Pavle Popović – IZ KNJIŽEVNOSTI 66. PRIPOVEDAČI 67. Jovan Skerlić – STUDIJE 68. Jovan Skerlić – KRITIKE 69. O KNJIŽEVNOSTI I JEZIKU 70. O KNJIŽEVNOSTI I JEZIKU 71. Veljko Petrović – PRIPOVETKE 72. Veljko Petrović – PESME - ESEJI 73. Isidora Sekulić – PROZA 74. Isidora Sekulić – OGLEDI I ZAPISI 75. Pero Slijepčević – OGLEDI 76. Isak Samokovlija – PRIPOVIJETKE 77. Branimir Ćosić – POKOŠENO POLJE 78. Stevan J. Jakovljević – DEVETSTO ČETRNAESTA 79. Ivo Andrić – PRIPOVETKE 80. Ivo Andrić – NA DRINI ĆUPRIJA 81. Miloš Crnjanski – LIRIKA - PROZA - ESEJI 82. Miloš Crnjanski – SERBIA - SEOBE - LAMENT NAD BEOGRADOM 83. Rastko Petrović – OTKROVENJE – poezija ,proza,eseji 84. Momčilo Nastasijević – PESME - PRIPOVETKE -DRAME 85. Desanka Maksimović – PESME 86. Milan Bogdanović – KRITIKE 87. Jovan Popović Đorđe Jovanović – IZABRANE STRANICE 88. Stanislav Vinaver – ČUVARI SVETA 89. Skender Kulenović – POEZIJA - ESEJI 90. Branko Ćopić – PRIPOVETKE ima podvučenih redova,ali je sve čitko i vidljivo 91. Mihailo Lalić – LELEJSKA GORA 92. Milan Dedinac – NOĆ DUŽA OD SNOVA 93. Dobrica Ćosić – KORENI 94. Dušan Matić – BITKA OKO ZIDA 95. Meša Selimović - DERVIŠ I SMRT 96. Erih Koš – CVEĆE I BODLJE 97. Antonije Isaković – VELIKA DECA, pripovetke 98. Vasko Popa – PESME 99. Stevan Raičković – PESME 100. Dušan Radović – DOKOLICE

Tvrd povez, zlatotisak, Rad / Prosveta Beograd 1978, odlicno ocuvane knjige. 1. Rat i mir I 2. Rat i mir II 3. Rat i mir III 4. Rat i mir IV 5. Detinjstvo / Dečaštvo / Mladost 6. Priče iz nove azbuke 7. Drame 8. Sevastopoljske i druge pripovetke 9. Hadži Murat i druge pripovetke 10. Ana Karenjina I 11. Ana Karenjina II 12. Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke 13. Tri smrti i druge pripovetke 14. Vaskrsenje

Tvrd povez, Rad Beograd 1974, jako lepo ocuvane knjige. 1. Kameleon, Debeli i mršavi i druge pripovetke 2. Konjsko prezime, Zločinac s predumišljajem i druge pripovetke 3. Podoficir Mamuzić, Tuga i druge pripovetke 4. Roman s kontrabasom, To je bila ona i druge pripovetke 5. Kaštanka i druge pripovetke 6. Stepa i druge pripovetke 7. Paviljon br. 6, Priča nepoznatog čoveka i druge pripovetke 8. Kuća s mezaninom, Seljaci i druge pripovetke 9. U jaruzi, Čovek u futroli i druge pripovetke 10. Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre, Višnjik.

Prelep porcelanski češki servis za ručavanje, dezert i kafu , star preko 40 godina. Servis za ručavanje MZ czechoslovakia, 72 dela. Servis sadrži: - 12 plitkih tanjira - 12 dubokih tanjira - 12 malih tanjira - 1 činija za supu sa poklopcem - 1 veliki elepsasti tanjir za serviranje - 2 činije - 2 velika ovalna tanjira - komplet za sos (sa malim tanjirićem) - 12 šoljica za kafu sa tacnama - čajnik sa poklopcem - posuda za mleko, šećer- sa poklopcem

Tvrd povez, Rad Beograd 1970/73, zlatotisak, odlicno ocuvane knjige. 1) Braća Karamazovi I 2) Braća Karamazovi II 3) Zločin i kazna 4) Idiot I 5) Idiot II 6) Zli dusi I 7) Zli dusi II 8) Mladić 9) Poniženi i uvređeni, Bedni ljudi 10) Zapisi iz mrtvog mora, Zapisi iz podzemlja 11) Njetočka Njezvanova, Selo Stepančikovo 12) Bele noći, Kockar i Dvojnik 13) Pripovetke I 14) Pripovetke II 15) Pripovetke III

Izuzetan komplet. Izdanje Matice srpske 1980, sa četiri knjige `Josif i njegova braća` izdatim 1990. Redak komplet od svih 19 knjiga. Prvi vlasnik. Stanje odlično, bez oštećenja, pečata, dopisivanja ili sl. Ipak, jeste čitano. Platneni povez sa zlatotiskom, i obeleživačima strana. Sadržaj kompleta: 1. Čarobni breg I 2. Čarobni breg II 3. Eseji I 4. Eseji II 5. Dnevnici 1933-1934. 6. Izabranik 7. Kraljevsko visočanstvo 8. Lota u Vajmaru 9. Budenbrokovi I 10. Budenbrokovi II 11. Doktor Faustus I 12. Doktor Faustus II Nastanak doktora Faustusa 13. Pripovetke I 14. Pripovetke II 15. Varalica Feliks Krul 16. Josif i njegova braća I 17. Josif i njegova braća II 18. Josif i njegova braća III 19. Josif i njegova braća IV

Snimak koji vidite je iz jedne beogradske galerije u centru grada. Branko Krstic Zenski kat tus na papiru potpisan dole levo oko 50 x 60 cm poznati srpski arhitekta koji je sa bratom Petrom konstruisao crkvu sv. Marka na Tasmajdanu Braća Krstić (Petar, Beograd, 24. decembar 1899 — Beograd, 1991; Branko, Beograd, 15. decembar 1902 — Beograd, 1978), bili su srpski arhitekti. Pripadali su tzv. „srpskom nacionalnom stilu“. Braća Krstić su bili i profesori na Arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Sadržaj 1 Biografije 2 Važnija dela 3 Vidi još 4 Literatura 5 Spoljašnje veze Biografije Udžbenik „Arhitektonske konstrukcije“ Petra Krstića Petar Krstić je diplomirao na Tehničkom fakultetu u Beogradu 1924. Bio je redovni profesor na predmetu Arhitektonske konstrukcije, a Branko, diplomirao 1927. na istom fakultetu, docent na predmetu Arhitektonsko crtanje u periodu od 1949—1959. godine. Petar Krstić je napisao jedan od najvažnijih udžbenika na tom fakultetu: „Arhitektonske konstrukcije“ (u dva toma), a Branko Krstić udžbenik „Arhitektonsko crtanje“. Agrarna banka Važnija dela Paviljon kraljevine Jugoslavije na svetskoj izložbi u Filadelfiji (1924-1925); Vila Stevke Milićević u Beogradu u Užičkoj 54 (1929-1930); Stambena zgrada gospođe Jelinić u Kumanovskoj 13 (1930-1931) u Beogradu; Palata Agrarne banke (1932-1934) u Beogradu; Hram Svetog Marka u Beogradu (1930-1939). Igumanova palata (1938) u Beogradu. Vila Lazića i Mitrovića u Beogradu (1931) Vidi još Dom braće Krstić Literatura Alfirević, Đorđe. Ekspresionizam u srpskoj arhitekturi. Beograd: Orionart, 2016. Marina Đurđević, Petar i Branko Krstić, Beograd, Muzej nauke i tehnike, Muzej arhitekture, 1997.

SRPSKA ISTORIJA OD I SRPSKOG USTANKA DO KRALJEVINE SRBIJE 1-5 Sloboda Beograd, 1971. odnosno 1973. godine, enciklopedijski format 25 x 18 cm, tvrd platneni povez, zlatotisak, suvi žig, ilustrovano litografskim slikama, pojedine knjige sadrže karte, naglašeno je u pojedinačnim opisima. Reprint izdanja iz 1883. - 1884. godine. Knjige su odlično očuvane, čiste i uredne. Moguće da neke od njih nisu čitane. Kvalitetno, LUX izdanje i oprema. KAPITALNO * ODLIČNO OČUVANO Komplet sadrži sledeće naslove: 1. ŽIVOT I DELA KARAĐORĐA I NJEGOVIH VOJVODA I JUNAKA I Konstantin N. Nenadović - sabrao, napisao i izdao 1883. u Beču u Štampariji Jovana N. Vernaja 2. ŽIVOT I DELA KARAĐORĐA I NJEGOVIH VOJVODA I JUNAKA II Konstantin N. Nenadović - sabrao, napisao i izdao 1884. u Beču u Štampariji Jovana N. Vernaja 3. KNEŽEVINA SRBIJA I M. Đ. Milićević, u Beogradu, 1876. godine 4. KNEŽEVINA SRBIJA II M. Đ. Milićević, u Beogradu, 1876. godine, knjiga sadrži karte Kneževine Srbije 5. KRALJEVINA SRBIJA M. Đ. Milićević, u Beogradu, 1884. godine, knjiga sadrži kartu Kraljevine Srbije # 05

Svetski klasici 1-30 Prosveta Beograd 1) 3 Nostromo Džozef Konrad 2) 4 Ocevi i deca I.S.Turgenjev 3) 6 Bura/Vesele žene Vindzorske Vilijem Šekspir 4) 7 Nenagrađeni ljubavni trud ; Kralj Ričard drugi, Vilijem Šekspir 5) 8 ŠAMPAVER Petrus Borel 6) 9 Pripovetke, Henri Džejms 7) 10 BERENIKA MITRIDAT BRITANIK Žan Rasin 8) 11 PUTOVANJE PO ITALIJI Gete 9) 12 Izabrana dela/A.S. Puškin 10) 13 Tesa od D Urbervilovih Hardi 11) 14 Opasne veze, Šoderlo de Laklo 12) 15 ŠPANSKA LIRIKA dva zlatna veka 13) 16 ŠATOBRIJAN Rene Atala Sećanja s onu stranu groba Eseji 14) 17 Laoce/Konfucije/Čuangce - Izabrani spisi 15) 18 KLAJST izabrana dela 16) 19 KRONIKA O VLADAVINI KARLA IX Prosper Merime 17) 20 Rukopis nađen u Saragosi - Jan Potocki 18) 21 Slika Dorjana Greja Oskar Vajld 19) 22 Eneida / Publije Vergilije Maron 20) 23 Venecijanka i druge komedije Makijaveli Aretino Karo 21) 24 Renesansa, Volter Pejter 22) 25 Viljem Sekspir - Soneti 23) 26 NASUPROT Žoris Karl Uismans 24) 27 Antologija novije francuske lirike 25) 28 PAMFLETI PISMA Pol Luj Kurije 26) 29 Judejski rat – Josif Flavije 27) 30 Izabrana dela Ljermontov svetski klasici 28) 31 Antologija moderne američke poezije 29) 32 Kraljevski komentari o Inkama 30) 33 Antologija francuske poezije svetksi klasici Prosveta Beograd , biblioteka Svetski klasici , tvrd povez, format 13,5 x 19,5 cm , zaštitni omot, ćirilica. Stanje Veoma dobro.

SRPSKA KNJIGEŽEVNOST U 100 KNJIGA - 92/100 IZDAVAČ. MATICA SRPSKA SKZ TVRDOG POVEZA SA OMOTIMA 1. STARA SPRSKA KNJIŽEVNOST I 2. STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST II 4. ANTOLOGIJA NARODNIH EPSKIH PESAMA 4 5. ANTOLOGIJA NRODNIH EPSKIH PESAMA II 7. ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA 8. ANTOLOGIJA STARIJE SRPSKE POEZIJE 9. PESNICI I 10. PESNICI II 11. PRIPOVEDAČI I 12. PRIPOVEDAČI II 13. PRIPOVEDAČI III 14. DOSITEJ OBRADOVIĆ IZABRANI SPISI 15. VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ-PRVI SRPSKI USTANAK ŽIVOT I OBIČAJI NARODNA SRPSKOG 16. VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ- KRITIKE I POLEMIKE 17. VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ - PISMA 18. JOVAN STERIJA POPOVIĆ - KOMEDIJE 19. JOVAN STERIJA POPOVIĆ - PESME PROZA 20. ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA 20. PROTA MATIJA NENADOVIĆ - MEMOARI 21. PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ-PJESME LUČA MIKROKOZMAGORSKI VIJENAC 22. PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ LAŽNI CAR ŠĆEPAM MALI PISMA 23. BRANKO RADIČEVIĆ - RUKOVET 24. LJUBOMIR NENADOVIĆ - ODABRANA DELA 25. STJEPAN MITROV LJUBIŠA - PRIPOVETKA 28. DJURA JAKŠIĆ - PESME JELISAVETA PROZA 29. MEMOARI XVIII I XIX VEKA 30. JAKOV IGNJATOVIĆ - ODABRNA DELA I 31 JAKOV IGNJATOVIĆ - ODABRANA DELA II 32. SVETOZAR MAKRKOVIĆ - ODABRNI SPISI 33. MILOVAN GLIŠIĆ - ODABRANA DELA 34. LAZA LAZAREVIĆ - PRIPOVETKE 35. JANKO VESELINOVIĆ - HAJDUK STANKO 36. SVETOLIK RANKOVIĆ - GORSKI CAR PRIPOVETKE 38. STEVAN SREMAC - POP ĆIRA I POP SPIRA 39. STEVAN SREMAC - ZONA ZAMFIROVA PRIPOVETKE 41. LAZA KOSTIĆ - PESME PROZNI SPISI 42. LAZA KOSTIĆ - TRAGEDIJE O POZORIŠTU 43. LJUBOMIR NEDIĆ - STUDIJE IZ SRPSKE KNJIŽEVNOST 44. RADOJE DOMANOVIĆ - SATIRE 45. IVO ĆIPIKO - PAUCI PRIPOVETKE 46. PETAR KOČIĆ - IZABRANE STRANICE 47. BORISAV STANKOVIĆ - NEČISTA KRV KOŠTANA 48. BORISAV STANKOVIĆ - PRIPOVETKE 49. BOGDAN POPOVIĆ - OGLEDI I ČLANCI IZ KNJIŽEVNOSTI 50. MILAN RAKIĆ - PESME 51. ALEKSA ŠANTIĆ-IZABRANE STRANICE, SVETOZAR ĆOROVIĆ-IZABRANE STRANICE 52. JOVAN DUČIĆ - POSME PUTOPISI ESEJI 53. SIMO MATAVULJ-BILJEŠKE JEDNOG PISCA BAKONJA FRA BRNE 54. SIMO MATAVULJ - PRIPOVETKE O KNJIŽEVNOSTI 55. VLADISALV PETKOVIĆ DIS - PESME 56. SIMA PANDUROVIĆ - PESME 57. BRANISLAV NUŠIĆ - ODABRANE KOMEDIJE 58. JOVAN SKERLIĆ - STUDIJE 59. JOVAN SKERLIĆ - KRITIKE 60. SLOBODAN JOVANOVIĆ- PORTRETI IZ ISTORIJE I KNJIŽEVNOSTI 61. BRANIMIR ĆOSIĆ - POKOŠENO POLJE 62. IZBOR SRPSKOG PUTOPISA 63. KNJIŽEVNI ISTORIČARI I KRITIČARI I 64. KNIŽEVNI ISTSORIČARI I KRITIČARI II 65. JOVAN POPOVIĆ-IZABRANE STRANICE, DJORDJE JOVANOVIĆ - IZABRANE STRANICE 66. ISIDORA SEKULIĆ - PROZNI RADOVI 67. ISIDORA SEKULIĆ - OGLEDI 68. RASTKO PETROVIĆ - IZBOR I 69. RASTKO PETROVIĆ - IZBOR II 70. MILOŠ CRNJANSKI - LIRIKA PROZA ESEJI 72. MOMČILO NASTASIJEVIĆ- PESME PRIPOVETKE DRAME 73. STOJAN NOVAKOVIĆ - IZ SRPSKE ISTORIJE 74. STANISLAV VINAVER-ČUVARI SVETA, NIJE SLIKANA, OMOT, OČUVANA, 75. VELJKO PETROVIĆ - PRIPOVETKE 76. VELJKO PETROVIĆ - PESME ESEJI 77. IVO ANDRIĆ-PRIPOVETKE, NIJE SLIKANA BEZ OMOTA, OČUVANA 78. IVO ANDRIĆ NA DRINI ĆUPRIJA 79. MARKO RISTIĆ - OBJAVA POEZIJE 80. MILAN BOGDANOVIĆ - KRITIKE 81. ISAK SAMOKOVLIJA - PRIPOVIJETKE 82. DESANKA MAKSIMOVIĆ - PESME 83. DUŠAN MATIĆ - IZBOR TEKSTOVA 84. OSKAR DAVIČO - SUNOVRATI 85. BRANKO ĆOPIĆ - PRIPOVETKE 86. MIHAILO LALIĆ - ZLO PROLJEĆE 88. NOVINARI 89. FILOZOFI 90. NAUČNICI 91. ESEJI O UMETNOSTI 92. RATNI DRUGOVI 93. VIDJENJE RATA 94. KNJIŽEVNI ISTORIČARI I KRITIČARI III 96. PESNIČKI PREVODI 97. PESNICI IV 98. PRIPOVEDAČI III 99. PRIPOVEDAČI IV 100. ESEJISTI I KRITIČARI STANJE. VEOMA OČUVANE, KNJIGE KAO NA SLICI OCENA. 4... 4+ DOSTAVU PLAĆA KUPAC, NAPOMENA: STAJU U 2 KUTIJE BANANA

002 - Blago u Srebrnom jezeru I (Karl Maj) 003 - Blago u Srebrnom jezeru II (Karl Maj) 004 - Breg svetlosti (Emilio Salgari) 005 - Vatra (Roni Stariji) 006 - Lovci vukova (Dzejms Kervud) 007 - Baskervilski pas (Artur Konan Dojl) 008 - Knjiga o dzungli I (Radjard Kipling) 009 - Knjiga o dzungli II (Radjard Kipling) 010 - Džeri Ostrvljanin (Dž. London) 011 - Kroz pustinju i prasumu 1 (Henrik Sjenkevic) 012 - Kroz pustinju i prasumu 2 (Henrik Sjenkevic) 013 - Lovci zlata (Dzejms Oliver Kervud) 014 - Veliki Van (Nikolaj Bajkov) 015 - Osvetnik Prasume (Zeji Grej) 016 - Vij, kralj duhova (Nikolaj Gogolj) 017 - Iscezli svet (Artur Konan Dojl) 018 - Majkl, brat Dzerijev (Dzek London) 021 - Sin lovca na medvede (Karl Maj) 022 - Duh Ljana Estakada (Karl Maj) 023 - Karik i Valja (Jan Lari) 024 - Dzinovski lav (Zozef-Anri Roni Stariji) 025 - Robin Hud 1 (Henri Gilbert) 026 - Robin Hud 2 (Henri Gilbert) 027 - Pcelica Maja (Valdemar Bonzels) 028 - Rolf i Kvonab (Ernest Tompson-Siton) 029 - Amfibija (Aleksandar Beljajev) 030 - Karkadzu (Roderford Montgomeri) 031 - Crni Gusar (Emilio Salgari) 032 - Rudnici cara Solomona (Radjer Hagard) 033 - Beli ocnjak (Dzek London) 034 - Gaucov sin (Franc Treler) 035 - Crna strela (Robert Luis Stivenson) 036 - Tamo daleko, preko reke (Jurij Korinjec) 037 - Elrik od Melnibonea (Majkl Murkok) 038 - Faraon 1 (Boleslav Prus) 039 - Faraon 2 (Boleslav Prus) 040 - Faraon 3 (Boleslav Prus) 041 - Zvezdani ratovi (Dzordz Lukas) 042 - Zbogom mojih petnaest godina (K. Kampanj) 043 - Frankenstajn (Meri Seli) 044 - Kralj Artur 1 (Dzon Stajnbek) 045 - Kralj Artur 2 (Dzon Stajnbek) 046 - Ridji lisac (Carls Roberts) 047 - Mac od Sanare 1 (Teri Bruks) 048 - Mac od Sanare 2 (Teri Bruks) 049 - Mac od Sanare 3 (Teri Bruks) 050 - Tata dugonja (Dzin Vebster) 051 - Kapije vremena (Madlen Langl) 052 - Hadzi Murat (Lav Tolstoj) 054 - Mornar na moru sudbine (M. Murkok) 055 - Karavan za Oregon (An Ruthers van der Luf) 056 - Ajvanho 1 (Volter Skot) 057 - Ajvanho 2 (Volter Skot) 058 - Kraljica Kariba (Emilio Salgari) 059 - Uhoda (Dzejms Fenimor Kuper) 060 - Ostrvo plavih delfina (Skot o`Del) 061 - Svemirski brod Galaktika (Glen Larson i Robert Terston) 062 - Marijana moje mladosti - (Mendelson) 063 - Rob Huna (Geza Gardonji) 064 - Vihor pred vratima (Madlen Langl) 065 - Senka Sumnje (Vadim Frolov) 066 - U davno doba (Volter Vandzerini) 067 - Tajna napuštenog vrta (Bernet) 068 - Crvenko (Dzim Kjelgard) 069 - Zla kob belog vuka (M. Murkok) 071 - Novi doživljaji Toma Sojera (Mark Tven) 072 - Leon i Leonina 1 (F. A. Suli) 073 - Leon i Leonina 2 (F. A. Suli) 074 - Juzna zvezda (Zil Vern) 075 - Drakula 1 (B. Stoker) 076 - Drakula 2 (B. Stoker) 077 - U dolini smrti (Karl Maj) 078 - Dva kapetana 1 (Veniamin Kaverin) 079 - Dva kapetana 2 (Veniamin Kaverin) 080 - Tihana iz Erga (Predrag Urosevic) 081 - Srce (Edmondo de Amičis) 082 - Sibirski lovac (Karl Maj) 083 - Morski Djavo (Veniamin Vahman) 084 - Mala Vju (Anri Troaja) 085 - Bez porodice 1 (Hektor Malo) 086 - Bez porodice 2 (Hektor Malo) 087 - Kula koja iscezava (Majkl Murkok) 088 - Vidra Tarka (Henri Viliamson) 089 - Brodolom Pacifika 1 (Merijet) 090 - Brodolom Pacifika 2 (Merijet) 098 - Svedske sibice (Robert Sabatje) 099 - Batu-kan (Vasilij Jan) 101 - Vitez sudbine 2 (Majkl Murkok) skoro sve knjige su odlično očuvane, manji broj vrlo dobro neke knjige su dodate naknadno pa se ne vide na slici

Marsel Prust 1-12 U traganju za iščezlim vremenom, komplet Autor: Marsel Prust Marsel Prust – U traganju za iščezlim vremenom, komplet od 12 knjiga sadrži: 1.U Svanovom kraju I 2.U Svanovom kraju II 3.U seni devojaka u cvetu I 4.U seni devojaka u cvetu II 5.Oko Germantovih I 6.Oko Germantovih II 7.Sodoma i gomora I 8.Sodoma i gomora II 9.Zatočenica I 10.Zatočenica II 11.Nestala Albertina 12.Nađeno vreme Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u trci sa bolešću i smrću. U gotovo potpunoj osami i odustajanju od svih drugih delatnosti nastalo je jedno od najobimnijih i najvrednijih dela svetske književnosti,veliki roman „U traganju za izgubljenim vremenom“ (1913—27). Roman od oko 3.200 stranica (zavisno od izdanja) obuhvata period druge polovine 19, početak 20. veka i Prvi svetski rat, kao i teme koje su potresale francusko društvo toga doba (npr. Drajfusova afera). Radnja se odvija u ladanjskoj porodičnoj kući u gradiću Kombreju (u stvarnosti Ilijer), u Parizu, na normandijskoj obali, u Veneciji. Roman ima oblik esejizovanih memoara: to je zapravo fikcionalizovana i minucioznim raščlanjivanjima povezana kvaziautobiografija u kojoj su svi elementi uzeti iz realnosti, ali stilizovani u smislu Prustove filozofije i estetike, u simbolističkom i impresionističkom duhu vremena. Celovitost prividno haotičnog i heterogenog teksta proističe iz kompozicije izgrađene na mreži isprepletenih lajtmotiva, te mita o Vremenu kao dominantnoj nevidljivoj sili u čijem se polju oblikuju i rastaču bića i odnosi. Izdavač: Matica srpska, Novi Sad; Nolit, Beograd; Narodna knjiga, Beograd, 1983 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd sa zaštitnim omotom Format: 19.5 cm Stanje: Veoma dobro, neznatno oštećenje omota.

Set u kožnoj futroli. 1) Pelikan 20 Silvexa crno/srebrno nalivpero / pero od 14-karatnog zlata Proizvođeno je između 2/1965. i 8/1970. Boja tela: crna Boja poklopca: `silvexa` (srebrna) Boja prstena na telu: srebrna Engleski: Pelikan 20 Silvexa Fountain Pen / Black / Nib: 14 ct gold (M20 Silvexa Black) 2) Pelikan 20 Silvexa crno/srebrna mehanička olovka / mine od 1,18mm Proizvođeno 1970-tih. Engleski: Pelikan 20 Silvexa Mechanical Pencil / Black/Silver / 1.18mm Leads Obeleženo je da je komplet polovan bez oštećenja ali najverovatnije je samo par puta korišćen. Odlično je očuvan. Stajao je u futroli i samo se na donjem delu futrole vide male bele tačkice, a unutar futrole su na dva mesta ispisani inicijali. Nalivpero je poređeno radi potvrde serije na sledećem sajtu: https://www.pelikan-collectibles.com/en/Pelikan/Models/Revised-Piston-Fillers/P1-Other/index.html Nema takvih podataka i o mehaničkim olovkama. Dimenzije nalivpera: dužina 131mm, duzina tela: 115mm, dužina poklopca 61mm Težina: 16g Dimenzije mehaničke olovke: dužina 132mm Težina: 18g Težina seta sa futrolom: 78g Pogledajte fotografije. Mogu fotografisati i dodatno po zahtevu.

Mihajlo Paunovic Paun Portret Branka Copica, 1975 Rad je originalan, potpisan je i datiran, videti sliku materijal: bronza, precnik ~ 16 cm Branko Ćopić Biografske informacije Rođenje 1. januar 1915. Hašani, Bosna i Hercegovina (tada Austro-Ugarska) Smrt 26. mart 1984. (dob: 69) Beograd, Srbija (tada SFR Jugoslavija) Obrazovanje Zanimanje pisac, učitelj Opus Književne vrste proza, poezija Jezik srpskohrvatski jezik Znamenita djela Ježeva kućica Orlovi rano lete Branko Ćopić (Hašani kraj Bosanske Krupe, 1. januara 1915. – Beograd, 26. marta 1984.), jugoslovenski književnik. Učiteljsku školu je završio u Banja Luci, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student Ćopić se afirmiše kao pisac od dara, skreće na sebe pažnju književne kritike i dobija zasluženo priznanje dodeljivanjem nagrade Milana Rakića. Wikiquote „Nadahnut i spontan u svom književnom radu, dobar opservator i poznavalac živog narodnog govora, a uz to vedra duha i sa istančanim smislom za humor, Ćopić je lako i brzo osvojio najšire slojeve naše čitalačke publike. On je pisao pripovijetke i romane i njegovao pjesničko stvaralaštvo za djecu. Bio je dobar pisac humorističkih priča, a u toku Drugog svetskog rata i patriotskih pjesama.“ 1 Biografija 2 Bibliografija 2.1 Pripovijetke 2.2 Romani 2.3 Pjesme 2.4 Djela za djecu 3 Pripovedač 4 Romansijer 5 Humorista 6 Pjesnik 7 Dječiji pisac Biografija Uoči Drugog sv. rata nalazio se đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cijele narodnooslobodilačke borbe. Sve vrijeme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe veoma poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem. Djela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, njemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Cijeli radni i životni vijek nakon Drugog svijetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je vrlo često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Mnogi su za njega govorili da je najveći dječiji pisac svih vremena rođen na prostorima bivše Jugoslavije. Iako je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu Branko Ćopić je, kao čovjek velikog obrazovanja, bistrog uma, osjećaja za pravdu i pravednost i kritičkog posmatranja stvarnosti koja ga je okruživala veoma rano počeo da iznosi sopstvena mišljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Dana 26. marta 1984. je izvršio samoubistvo skočivši sa mosta. Bibliografija Ćopićevo književno djelo je obimno i raznovrsno. Najpoznatija su mu djela: Pripovijetke Pod Grmečom (1938), Bojovnici i bjegunci (1939), Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1947), Surova škola (1948), Odabrane ratne pripovjetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Dragi likovi (1953), Dožvljaji Nikoletine Bursaća (1955 ), Bašta sljezove boje (1969); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1962); Orlovi rano lete(1959) Pjesme Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945) i Patnikovo proljeće (1947); Djela za djecu Priče partizanke (1944), Pjesme pionirke (1945), Vratolomne priče (1947), Sunčana republika (1948), Armija, odbrana tvoja (1949), Priče ispod zmajevih krila (1950), Pijetao i mačka (1952) i romani Orlovi rano lete (1959), Slavno vojevanje (1960) Magareće godine (1962) Bitka u zlatnoj dolini – poznate kao „Pionirska trilogija“. Ježeva Kućica - pjesma za najmađe, koja je veliku popularnost doživjela nakon ploče koju je izdao Jugoton 1975[1] Pripovedač Teren sa koga je Ćopić pretežno crpeo građu za svoje pripovjedačko stvaralaštvo bio je njegov zavičaj, vučaran podgrmečki kraj. Ćopića su doratnim pripovjetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, djeca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao miloštom i brižnim, zaštitničkim razumevanjem. Ti njegovi junaci su svijet zaboravljenih, usamljenih i odbačenih ljudi koji bezglasno tuguju zbog zla kome ne mogu i ne umiu da se suprostave. U toku rata Jovanče je sa tim svojim junacima učestvovao u oružanom ustanku i pratio ih u napornim marševima i ljutim okršajima. Posmatrao je kako se njegovi mrgodni ljudi kale u vatri ustanka i preobražavaju u revolucionare. Iskreno oduševljen tim junaštvom i pregalaštvom, on je postao pjesnik i tumač njihovih srdaca. U takvom nadahnuću je nastala njegova ratna proza, njegova poema o malom čoveku koji je srcem krenuo u boj protiv nepravde i nasilja. U tim lirskim intoniranim pripovjetkama Ćopić je prikazivao herojske podvige i junačka pregaranja, primere mučeništva, samopregora i svesnog žrtvovanja za ideale slobode i jednakosti. Romansijer Branko Ćopić se sa uspjehom ogledao i na romanu, iako su prirodi njegovog talenta više odgovarale pripovjetke i novele. Romani Prolom i Gluvi barut slikaju učešće seljaka Bosanske krajine u ustanku, a roman Ne tuguj, bronzana stražo prilagođavanje kolonista novim uslovima života u Vojvodini. Humorista Dobar dio svog stvaralaštva u prozi Ćopić je humoristično intonirao. Humor se nalazi u prirodu i mentalitetu njegovih junaka, koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmiju čak i vlastitoj nevolji. Osim toga, Ćopić je od onih pisaca čija se opservacija naročito manifestovala u otkrivanju sitnih ljudskih mana i nedostataka. Tako se i desilo da je ovaj naš vrsni pripovjedač o mirnim vremenima pripovjedao s tugom, a o ratnim – vedro i nasmijano. Pjesnik Branko Ćopić je pretežno epski pisac, i to pisac sa urođenim darom pripovedača, vještog pejzažiste i duhovitog humoriste. Ali u njegovoj prirodi je isto tako vidna i jedna lirska žica, koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. U burnom vremenu narodnog ustanka iz te lirske niti Ćopićevog talenta potekla je njegova borbena lirska poezija. Sudbonosni događaju narodne revolucija nužno su odredili izraz i sadržaj ove lirike, koja zato i nosi naziv Ognjeno rađanje domovine. NotCommons-emblem-copyrighted.svg Postoji sumnja da ovaj članak ili njegov dio krše autorska prava, a time i politiku Wikipedije o radovima u javnom vlasništvu i GFDL licencu. Prilikom postavljanja ovog šablona obavezno treba navesti dokaze temeljem kojih se dokazuje kršenje aurotskih prava. Za više informacija pogledajte stranicu za razgovor članka. Dječiji pisac On se sa uspjehom ogledao i u stvaralaštvu za djecu. Sa živom maštom i darom za spretno uobličavanje svojih inspiracija, a uz to i odličan humorista, on je našoj dječjoj književnosti dao više dragocijenih priloga. Preko petnaest knjiga za djecu, među kojima su i dva romana, živi su dokaz njegove aktivnosti u ovoj književnoj oblasti. Jedna od najpoznatijih njegovih djela za djecu su svakako Magareće godine i Ježeva kućica.

"Istorija civilizacije 1 - 12" - Vil Djurant Ovaj komplet Istorija civilizacije 1 - 12 predstavlja klasično remek-delo istorije civilizacije: drevne i moderne, istočne i zapadne! Namenjena je širokoj čitalačkoj publici. Naučna istraživanja pretočena su u enciklopedijske zanimljivosti, a svetska kulturna baština predstavljena je obiljem podataka, mudrih zaključaka, zanimljivih, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih događaja i ličnosti. Ovaj komplet sadrži 12 luksuzno opremljenih tomova: 1. ISTOČNE CIVILIZACIJE 2. ŽIVOT GRČKE 3. CEZAR I HRIST 4. DOBA VERE - prvi deo 5. DOBA VERE - drugi deo 6. RENESANSA 7. REFORMACIJA 8. POČETAK DOBA RAZUMA 9. DOBA LUJA XIV 10.DOBA VOLTERA 11.RUSO I REVOLUCIJA 12.NAPOLEONOVO DOBA Istorija civilizacije Vil Djurant Istorija civlizacije autora Vila Djuranta je esencijalno delo svetske literature. Rezultati naučnih istraživanja su oblikovani u fascinantne enciklopedijske činjenice, dok je bogatstvo svetske kulturne baštine predstavljeno kroz mnoštvo podataka, mudrih zaključaka, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih priča o događajima i ličnostima. Ovaj komplet se sastoji iz ovih 12 dela: Istočne civilizacije Dr. Djurant je posvetio svoje napore od 1927. do 1932. godine na stvaranju ove knjige, koja je treća potpuno dopunjena verzija. Ona osvetljava istoriju civilizacije u Egiptu i na Bliskom Istoku do Aleksandrove smrti, kao i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do danas. Uvod o prirodi i osnovama civilizacije, podržan sa 86 ilustracija i mapa, predstavlja impresivan pregled ljudske prošlosti i kulture. Knjiga je monumentalno delo, koje se može uporediti sa velikim enciklopedijskim projektima francuskih mislilaca osamnaestog veka. U ovom delu, čitaoci će pronaći obilje informacija o različitim civilizacijama. Sumer je predstavljen kao kolevka prvih gradova i pisanih zakona, dok su Egipćani opisani kao tvorci monumentalne arhitekture, medicine i prakse mumifikacije pre 3500 godina. Vavilonci su bili pioniri u astronomiji, fizici i ostavili su nasleđe zapadne mitologije. Takođe se istražuje uloga Judejaca, kao i kralja Asurbanipala, koji je predstavljen kao pola čovek, pola čudovište. Knjiga detaljno opisuje otpor Judejaca svim pokušajima uništenja i očuvanje njihove kulture zabeležene u Starom zavetu. Život Grčke Vil Djurant je posvetio punih 50 godina pripremi ovog dela, a rezultat je životna sinteza grčke civilizacije, drugog toma Istorije civilizacije. Knjiga se ističe svojim izuzetnim stilom pisanja koji nas vraća u zlatno doba istorijske proze, pre nego što je usko specijalizovano proučavanje postalo dominantno. Kroz dinamičnu sintezu istorije sveta, autor istražuje večito fascinantan svet grčke civilizacije. Život Grčke, kako ga opisuje Djurant, pruža dubok uvid u život i kulturu ovog drevnog naroda, isto kao što bi to učinio i petovekovni Atinjanin, stalno žedan znanja i sa stalnom željom za otkrivanjem. Knjiga je velika ne samo u fizičkom smislu, već i u smislu dubine i obuhvata, čineći je nezaobilaznim delom za svakog istraživača ili ljubitelja istorije. Ovo remek-delo je nagrađeno Pulicerovom nagradom za istoriju, čime je potvrđena izuzetna vrednost i doprinos Vil Djuranta u proučavanju i razumevanju grčke civilizacije. Cezar i Hrist Treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta, nazvan "Cezar i Hrist", plod je dvadeset petogodišnjeg pripremanja i pet godina intenzivnog pisanja. Ova knjiga, poput prethodnih tomova, samostalno istražuje svoje teme, predstavljajući Djurantovu slavnu kulturnu istoriju u novom svetlu. "Cezar i Hrist" nije samo pregled prošlosti, već i suptilan komentar današnjice. U dubinama rimskih političkih intriga i društvenih borbi, Djurant pronalazi odjekujuće odraze savremenih događaja, od Francuske revolucije do današnjice. On nas podseća na univerzalne obrasce vlasti i manipulacije koji su se protezali kroz vekove. Otkriva nam da su mnogi problemi koji muče moderno društvo već postojali u starom Rimu: bankrotstva, socijalne pomoći, izborna korupcija, državni socijalizam i drugi. Knjiga nije samo istorijski dokument, već poziv na promišljanje sadašnjosti kroz prizmu prošlosti. Dok čitamo o Cezaru i Hristu, učimo i o sebi i o društvu u kom živimo. Doba vere - prvi i drugi deo Pregled srednjovekovne civilizacije – hrišćanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea, od 325. do 1300. godine naše ere, predstavlja putovanje kroz doba vere, istražujući njegove dubine i širine kroz priče o dostignućima i kulturi tog perioda. Ovo delo, poput prethodnih tomova Istorije civilizacije, stoji samostalno, ali istovremeno se uklapa u širi narativ ljudske prošlosti. Čitamo o životima svetog Avgustina, Hipatije, Justinijana, Muhameda, Karla Velikog, Eleonore od Akvitanije, Ričarda Lavljeg Srca, Saladinu i mnogim drugim ličnostima koje su oblikovale srednjovekovnu epohu. Kroz njihove priče, otkrivamo složenu i fascinantnu istoriju tog doba, obeleženu sukobima između tri velike religije i unutrašnjim borbama između religijskih i svetovnih pogleda na život. Uzbudljive ljubavne priče, kao one o Eloizi i Abelaru ili o Danteu i Beatriče, pričaju se s dubokim razumevanjem i erudicijom. Kroz njihove sudbine, sagledavamo širinu i dubinu srednjovekovnog perioda, od ekonomije do umetnosti, od politike do religije. Doba vere je bilo vreme romantičnih priča, siromaštva, sjaja, pobožnosti, ali i feudalizma, monaštva, jeresi i sukoba. Ovo delo nam pruža uvid u bogatstvo i složenost srednjovekovne civilizacije, koja je ostavila neizbrisiv trag na ljudsku istoriju. Renesansa Istorija italijanske civilizacije od 1304. do 1576. godine oslikava jedan od najsjajnijih trenutaka italijanske prošlosti – renesansu, od vremena kada se rodio Petrarka 1304. do smrti Ticijana 1576. godine. Vil Djurant nas vodi kroz ovu fascinantnu epohu, istražujući ekonomske temelje, uspon bankarskih porodica poput Medičijevih i sukobe između rada i kapitala koji su obeležili ovo razdoblje. Pratimo procvat kulture od Firence do Milana, Venecije, Rima i drugih italijanskih gradova, svedočeći veličanstvenim paradama prinčeva, umetnika, filozofa i vojskovođa. Ovo je priča o razvoju industrije, obrazovanja, morala, umetnosti i nauke, kao i o sukobima, epidemijama i prirodnim katastrofama koje su obeležile ovo doba. Kroz žive portrete poznatih ličnosti poput Petrarke, Bokaca, Medicija, Fra Andelika, Donatela, Leonarda da Vinčija, Rafaela i mnogih drugih, Djurant nas vodi kroz stranice renesansne istorije. Dok priča dostiže dramatičan vrhunac sa pustošenjem Rima 1527. godine, pokazuje nam kako je čak i opadanje renesanse bilo plodno, zahvaljujući umetnicima poput Ticijana. Renesansa, obnavljajući klasičnu kulturu, zauvek je promenila tok evropske istorije, okončavajući hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha. Ova knjiga nas priprema za sledeće epohe i titane misli koji su nasledili duh renesanse, koji i danas živi u srcima ljudi širom sveta. Reformacija U ovom tomu Istorije evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564, Vil Djurant istražuje dubine i širine reformacije, fokusirajući se na ljude, ideje i događaje koji su oblikovali ovu značajnu epohu moderne istorije. Ova studija predstavlja nezavisno istraživanje reformacije, koja je možda najvažniji događaj u savremenoj istoriji, a ujedno i nastavak Djurantovog monumentalnog rada. Dok oživljava dramu reformacije, Djurant nas vodi kroz česte revolucije tog doba, istražujući povezanost socijalnih i verskih promena koje su obeležile ovo razdoblje. On nas uvodi u svet religije i njenog uticaja na pojedinca i društvo, razmatrajući stanje i izazove Rimokatoličke crkve pre pojave Lutera. Engleska, Nemačka i Češka služe kao pozornica za prikaz ideja i sukoba luteranske reformacije, dok autor sa razumevanjem prati Erazmove napore za mirno samoreformisanje Crkve. Ova knjiga pruža dubok uvid u dinamiku reformacije i njenu duboku vezu sa socijalnim promenama toga doba, osvetljavajući ključne momente i ličnosti koje su oblikovale evropsku istoriju u ovom turbulentnom periodu. Početak doba razuma U ovoj knjizi nastavlja se istraživanje evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Kroz ovaj period, Djurantova sagovornička porodica nastavlja svoje putovanje kroz istoriju. Autori nas vode kroz razvoj nauke i procvat filozofije usred turbulentnih vojnih i verskih sukoba toga doba. Ovo je vreme koje je obeležilo pojavu velikih umova poput Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, te otkrića poput složenih mikroskopa, teleskopa, termometra i barometra. U isto vreme, doneseni su revolucionarni koncepti poput logaritamskog i decimalnog sistema, kao i otkrića planetarnih orbita i zakona. Kroz ova dostignuća, vidimo postepeno rađanje moderne Evrope, dok se društvo i nauka polako oblikuju pod uticajem novih ideja i tehnoloških inovacija koje će zauvek promeniti tok istorije. Doba Luja XIV U ovom tomu, Kralj Sunce je predstavljen u svojim različitim, ponekad kontrastnim, ali uvek fascinantnim aspektima - od najsjajnijih momenata do najtežih iskušenja i najhumanijih trenutaka. Pored toga, ova knjiga istražuje Englesku u doba Kromvela, pružajući uvid u likove poput Miltona i Čarlsa I, čija genijalnost često prelazi granice ljudske razumne, ali se suočava i sa sopstvenim demonima. Tu su i priče o drugim zemljama poput Švedske i Rusije u doba Petra Velikog, gde su se događale epske transformacije i izazovi. Kroz ove priče, čitaoci će doživeti raznolike aspekte ljudske prirode, od veličanstvenosti do ludila, i pratiti promene koje su oblikovale svet tog vremena. Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca, pružajući dubok uvid u kraj jedne ere i početak novih izazova koji su čekali Evropu. Doba Voltera U doba Voltera, Vil Djurant istražuje period Prosvećenosti, gdje je Volter igrao ključnu ulogu kao zagovornik procvata umjetnosti i nauke. Fokusirajući se na Francusku, Britaniju i Nemačku u periodu od 1715. do 1756. godine, ova knjiga pruža dubok uvid u dinamiku tog vremena. Prateći hronološki sled prethodnih tomova, ova knjiga može se čitati samostalno, prikazujući vladavinu Luja XV, englesku filozofsku misao u prvom delu 18. veka, kao i okruženje u kojem su nastajali Volterovi radovi. Posebna pažnja posvećena je Johanu Sebastianu Bahu, izuzetnom kompozitoru baroka, kao i filozofskoj klimi u tadašnjoj Europi, obuhvatajući radove poput Volterovih teza i enciklopedije Denija Didroa. Ruso i revolucija Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije duboko se uranja u događaje u Francuskoj i ostatku Evrope tokom stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Nastavljajući hronološki sled prethodnih tomova, ova knjiga može se čitati i samostalno, donoseći dragocen uvid u ključne trenutke tog perioda. Prvo poglavlje vodi nas kroz događaje Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo fokusira na poređenje između dvojice savremenika, Voltera i Rusoa. Treće poglavlje istražuje kulturne i političke scene u Italiji, Španiji, Portugalu i Mocartovom Austriji, dok se četvrto bavi slovenskim narodima, osmanskom prisutnošću u toj regiji i vladavinom Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje analizira protestantski sjever i Kantov filozofski doprinos, dok poslednja dva podnaslova knjige istražuju Džonsonovu Englesku i krah francuskog feudalizma. Ovaj tom Istorije Civilizacije, kao i ostala enciklopedijska izdanja Vila Djuranta, nagrađen je Pulicerovom nagradom 1968. godine. Napoleonovo doba Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije detaljno istražuje period Francuske revolucije i vladavinu Napoleona, njegove vojne kampanje i osvajanja. Iako se hronološki nadovezuje na prethodne tomova, ova knjiga je samostalna i pruža uvid u ključne događaje toga doba. Pored analize političkih zbivanja u Francuskoj i Napoleonskih ratova, ovaj tom prati i kulturni i umetnički razvoj tadašnje Evrope, uključujući Betovenovo muzičko stvaralaštvo i književna dela Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje istražuje opsadu Moskve, bitku kod Vaterloa, konačni slom Napoleonove vojske i njegovu progonstvu na ostrvo Sveta Jelena, kao i događaje koji su usledili. Ova knjiga zatvara seriju enciklopedija Vila Djuranta, pružajući sveobuhvatan pregled ključnih istorijskih događaja tog perioda. Povez knjige : tvrd Strana : 10134 Format : 210mm x 290mm Pismo : ćirilica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sve knjige imaju zastitne omote, koji su po malo iskrzani, kod dve knjige zastitni omotac znatno losiji. Sve ostalo u redu. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Kralj Duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar --------- FALI ❗ 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja ---------- Losiji omot VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih pingvina -------- Omot losiji VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera ---------- FALI ❗ 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 FALI CELO DESETO KOLO !!! X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije

Omladina, 1957. Prvo izdanje prve pesničke knjige Branka Miljkovića, jedne od najrevolucionarnijih, najvažnijih knjiga u istoriji srpske i jugoslovenske poezije. Izuzetno retko u ponudi, gotovo nenalazivo. Mali, delimično izbledeli pečat (nejasno čiji, nije bibliotečki, vidi se na slici 2), inače u odličnom stanju. Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934-1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

Borivoje Stevanovic Sa Dusanovca, oko 1922 (rad potice iz skicen bloka sa drugim motivima i zapisima ovog impresioniste) olovka 13,5 x 19,2 cm Fotosertifikat Nikola Kusovac Боривоје Стевановић (Ниш, 14. октобар 1879 — Београд, 19. мај 1976) је био српски сликар, академик САНУ. Први је уметник пореклом са југа Србије и први од уметника рођених у Нишу који је стекао академско ликовно образовање. Овај уметник чији је значај националног карактера, аутохтони је ликовни стваралац и припадник генерације уметника са којима почиње српскa Модерна. Заједно са Костом Миличевићем, Миланом Миловановићем и Надеждом Петровић, био је главни прoтагониста колористичког сликарства у Србији, а по формално-стилским елементима сликарства представља једног од утемељивача београдске варијанте импресионизма. Био је члан и оснивач Удружења ликовних уметника Србије и члан уметничке групе Лада.[1] Садржај 1 Живот и каријера 2 Ликовно стваралаштво 3 Самосталне изложбе 4 Награде и признања 5 Види још 6 Извори 7 Литература 8 Спољашње везе Живот и каријера Рођен је у Нишу 14. октобра по старом односно 27. октобра по новом календару 1879. године, десетак месеци након ослобођена Ниша од Османлија, у варошици која када је ушла у сасатав Кнежевини Србијие имала око двадесетак хиљада становника.[2][3] Породица, нишког адвоката Стевановића и његове супруге Љубице, пореклом из угледне породице, која је живела у махали поред Саборне цркеве, изродила је поред Боривоја још три сина и две кћери. Због потреба очеве службе 1884. године, када је Боривоје имао шест година, прво се са породицом преселило у Пирот, а потом седам година касније трајно у Београд.[4] Школовање Основно ликовно образовање стекао је у Београду од 1895. до 1899. у Првој цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика, заједно са Костом Миличевићем са којим ће се дружити и сликати и касније. У време овог школовања, као двадесетогодишњи младић Боривоје Стевановић је у лето 1898. године одлучио да поново дође у родни град Ниш, овог пута са својим сликама, као млади уметник након прве три године школовања код Кирила Кутлика у Београду, и жељом да организује прву самосталну изложбу икада одржану у Нишу. Изложба је одржана у кафани хотела „Европа” јер организатор Ђорђе Стаменковић није могао пронаћи у Нишу никакву погодну просторију за изложбу слика.[5] Након што је добио стипендију Министарства привреде у Београду, наставио је школовање код Антона Ажбеа у Минхену (1898−1899), након чега је уписао ликовну Академију коју је завршио 1904. године у класи Карл Мара. У Минхену је проширио своје опште и уметничко образовање, овладао одличном техником и стекао наклоност ка природном осветљењу. Наставничка делатност После повратка у земљу годину дана је провео у Скопљу, радећи као наставник цртања у гимназији и Учитељској школи. Када се 1905. године вратио у Београд, радио је најпре као наставник цртања у вечерњој Занатској школи, а 1912. године је постављен за наставника у Трећој мушкој гимназији, све до пензионисања 1932. године. Ратне године Током Првог светског рата због слабог здравља додељен му је рад у војној пошти, а 1916. године заробиле су га окупационе власти у Рашкој. Други светски рат снажно је утицао на Боривоја. Тада се и онако повучен сликар потпуно изолује од било какве друге активности осим сликања. Чланство у ликовним организацијама и САНУ Био је члан и један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије (1907), а од 1908. године члан „Ладе“. Први пут је самостално излагао 1898. године у Нишу. Најзначајнија Стевановићева ретроспектива одржана је у Галерији Српске академије наука и уметности 1970. године. Године 1965. Боривоје Стевановић је, у деветој деценији живота, изабран за дописног, а 1968. за редовног члана Српске академије наука и уметности, уврстивши се тако и формално међу великане српске културе. Након ослобођења живео је у Београду усамљеничким животом, све до своје смрти у Београду 19. маја 1976. године. Ликовно стваралаштво Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана стваралаштво Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је пејзаже, најчешће периферију Београда, мртву природу, фигуре у планеру и портрете. Да је интерес за чист пејзаж, једна од карактеристика Стевановићевог сликарства, говори чињеница, да је почевши од раног пролећа па до у дубоку јесен, на отвореном простору тражио инспирацију за своја ликовна дела, какву су пружали Карабурма, Чубура или Душановац. Тиме је он постао највернији сликар београдске периферије, прве половине 20. века. Импресионистичко стваралаштво Боривоја Стевановића Још за време студија у Минхену усмерава се ка импресионизму. У том смислу серија слика Стари грм са Дунава (1920), заједно са сликама Девојка са књигом (1906) и Савиначка црква (1911) представљају уметника као радозналог и храброг новатора. Из читавог опуса Боривоја Стевановића највише импресионистичка дела јесу студије Старог грма крај Дунава, од којих је сачувано укупно четири. Једно од њих се чува у Галерији Матице српске и изложено је у сталној поставци 20. века. „ Четири различите слике малог формата представљају четири различита доживљаја истог мотива, везана за тренутак дневног осветљења. Сликана брзо, у сеансама од по сат-два, оне носе у себи свежину и карактеристике импресионистичког сликања: разлагање на комплементарне боје сунчевог спектра, ваздушну перспективу, дезинтегрисану форму. Ова серија слободних пејзажа је сликана са јасном тенденцијом да се у њима достигне брзи поступак и звук француских импресиониста, тачније, Клода Монеа. Стевановић бира мотив који ради више пута, у различито доба дана, настојећи да фиксира један одређен тренутак осветљења, да на платно пренесе „импресију“. При том је његова претходна, нешто уздржана палета заснована на контрасту зелених и ружичастих тонова, замењена потпуно расветљеном палетом заснованом на комплементарним сазвучјима у којој се јављају слободне црвене и плаве боје. Сликајући овај једноставни мотив, Стевановићев циљ је сличан као код Монеа када слика своје пластове сена у серијама, тражи посредника између онога што видимо и онога што осећамо.[6] ” Након Четврте југословенске уметничке изложбе 1912. године Стевановић се ослобађа сваког академског утицаја и дефинитивно прихвата импресионизам као уметнички израз. Конструктивизам и посткубизам у стваралаштву Боривоја Стевановића У трећој деценији 20. века, у времену богатом различитим тенденцијама и инспирацијама, његово сликарство попримило је елементе конструктивизма и посткубизма. Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је периферију Београда, али и портрете и нарочито мртве природе. Постреализам и поетски реализам у стваралаштву Боривоја Стевановића Окрећући се проблемима форме приклонио се токовима новог реализма. Тако нпр. његов аутопортрет припада поетском реализму са постимпресионистичким тенденцијама. Према Љ. Миљковићу: „ до краја свог стваралаштва, неговао је традиционални приступ, враћао се импресионистичком проступку ... поетском реализму који је прилагођавао себи.[7] ” За каснији његов рад карактеристично је затварање у специфичну тамну палету и повратак чврстој форми. У том периоду се определио за интимистичко, традиционалистичко сликарство. Самосталне изложбе Хотел Европа у Нишу у коме је уметник одржао прву самосталну изложбу 1898. године 1898. — Ниш, Хотел „Европа” Прва самостална изложба слика Боривоја Стевановића. Десет пута је излагао у Београду — Шабац, Изложба слика 1956. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, заједно са вајарем Илијом Коларевићем.[8] 1960. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1966. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1965. — Ниш, Изложбени павиљон у Тврђави. Ретроспективна изложба слика. [9] 2008. — Београд, Галерија РТС, Боривоје - Бора Стевановић, из приватних колекција.[10] 2018. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, Изложба слика: Боривоје Стевановић, сликар и академик Награде и признања 1961. — Награда за животно дело (Седмојулска награда). 1965. — дописни члан Српске академије наука и уметности. 1968. — редовни члан Српске академије наука и уметности

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.