REDOVNA 1.00 DIN SVETLA ZČ 13 1/4:12 1/2 1976 TABAK SA GREŠKOM - TIPIČNA GREŠKA NA DELU TIRAŽA - MRLJA NA KUĆI - 95. MARKA.

Komplet kvalitetnih burgija za PCB , modelarstvo u dimenzijama od 1.1mm do 2.0mm Precnik dela koji se drzi.: 3.175mm Ukupna duzina: 37.5mm

BEOGRAD IZ VREMENA KOMUNISTIČKE JUGOSLAVIJE SRPSKA RAZGLEDNICA R e f e r e n c e 1. `MOSTARSKA PETLJA` - Auto-put koji katastofalno `seče` Beograd na dva dela - zasluga tadašnjeg gradonačelnika Branka Pešića. 2. ZGRADA SUP-a SAVSKI VENAC 3. PALATA PRAVDE 4. STARA ZGRADA ŽELEZNIČKE STANICE `BEOGRAD` NA SAVSKOM TRGU, koja to više nije ****** 5. ŽELEZNIČKO ČVORIŠTE, koga više nema zbog izgradnje `Beograda na vodi` 6. U DALJINI SE VIDI KUPOLA SAVEZNE NARODNE SKUPŠTINE Mihajlo Grušić ................................................................ SRPSKA RAZGLEDNICA NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT KOLEKCIONARSKI PRIMERAK iz 1981. ******* Ekstra ******* mbk2/2

Temperaturna sonda -20-110℃- NTC tip Sonda poseduje magnet u metalnome delu koji se koristi za merenje i pri tome se sa njom moze lako manevrisati tj moze se koristit u razne svrhe tipa eksperimentalnih, mernih itd. Karakteristike: - Temperatura: -20-110 ℃ - Tip: NTC (10kohm±2% 3950) - Dužina: 2 m - Dimenzije ispitnoga dela - magneta: F22 x 10 mm - Dvožična veza - Tipična disipacija: 5 mW/°C - Otpornost izolacije: > 100 MOhm - Naprezanje: 9.8 N (1kgF) 1 minut bez deformacije

PRVI DAN 1. 11. 2019 F D C UMETNOST SRBIJA 125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ЗОРЕ ПЕТРОВИЋ (Добрица, 1894-Београд, 1962) 125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА РИСТЕ СТИЈОВИЋА (Посгорица, 1894-Београд, 1974) УПОРЕДНИ ТЕКСТ СРПСКО-ЕНГЛЕСКИ НА НАСЛОВНОЈ СТРАНИ ГЛАВА Р.С. и СЛИКА З.П. ЖИГ ПОШТЕ 1. 11. 2019 + 2 ПОШТАНСКЕ МАРКЕ / СЛИКА ЗОРЕ ПЕТРОВИЋ + ВАЈАРСКО ДЕЛО РИСТЕ СТИЈОВИЋА ПОШТА 24а/2019 ФОРМАТ 16,5 x 11,5 цм НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра *********** db11pf1

Komplet - Burgije prečnika 0,3-1,2 mm odlične za štampane ploče. Karakteristike: - Količina: 10 komada - Prečnik burgija: 0.3~1.2 mm (0.3 0.4 0.5 0.6 0.7 0.8 0.9 1.0 1.1 1.2) - Dužina za bušenje: 5~10 mm - Prečnik dela koji se drži: 3.175 mm (1/8`) - Ukupna dužina: 37.5 mm - Materijal burgija: metal karbid

BEOGRAD POZDRAV IZ BEOGRADA TURISTIČKA ŠTAMPA - BEOGRAD 1970 BEOGRAD pre NATO bombardovanja ********* SRPSKA RAZGLEDNICA R e f e r e n c e 1. TV TORANJ NA AVALI, pre rušenja od NATO bombi 1999! 2. SABORNA CRKVA 3. HOTEL `SLAVIJA` NA SLAVIJI 4. `POBEDNIK` na gornjem delu Kalemegdanske tvrđave, rad znamenitog vajara IVANA MEŠTROVIĆA .................................................................. NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT KOLEKCIONARSKI iz 1970. ******** Ekstra ********* mbk30 db11pfbk33

`Nova` stara maramica Paja Patak i sestrići Walt Disney Productions. Maramica kvadratnog oblika obrubljena sa glavnim dominantnim motivom u donjem levom uglu Paje Patka koji glumi saobraćajca i verovatno neopravdano piše kaznu sestrićima koji voze auto. U ostala tri ugla lica nadrndanih sestrića. Retro, vintage, Paja Patak, Donald Duck, 1312, Gaja, Raja, Vlaja, maramica, salveta, nos, semafor, Walt Disney Productions, Volt Dizni. Nedostaci: tamnija mrlja/fleka dimenzije o,9 × 4 cm nastala kao ostatak trake/obujmice maramice i dve žuće linije na desnoj strani maramice u delu gde je savijena dimenzija približno o,2 x 1 cm. Ne znam da li mogu da se skinu/operu fleke. Generalno stanje odlično/nekorišćeno. Dimenzije približno: 22,5 x 22,5 cm, težina 5,9 gr. Stanje kao na fotografijama.

!!! OBAVEŠTENJE !!! PAŽLJIVO PROČITAJTE OPIS AUKCIJE I MOJE USLOVE PRODAJE, jer naknadne reklamacije ne uvažavam! U ponudi su autici starijeg datuma marke Herpa, generalno odlicno ocuvani, neotpakovani i kao takvi predstavljaju kolekcionarski primerak svoje vrste. Set cine sledeci modeli: 1. Citroen 2 CV 6 2. Prosche 928 3. Opel Vectra 4. Mercedes Benz E 320 5. Mazda Xedox 9 6. Fiat Cinquecento 7. Opel Kadett 8. Mercedes Benz 600 SEC 9. Porsche 944 (kutija na gornjem delu naprsla) 10. Opel Kadett 11. Jaguar XJ 6/12 12. Opel Calibra V6 13. Mercedes Benz E 320 14. Renault Laguna Razmera 1/87 Herpa Made in Germany Prava prilika za sve kolekcionare da po extra ceni upotpune svoje kolekcije retro igracaka - autica. Objektivno stanje autica je prikazano na slikama. Za sve dodatne informacije, slobodno pitajte. Ostale moje aukcije i predmete možete pogledati http://www.limundo.com/Clan/PeleAFC/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/PeleAFC/SpisakPredmeta Srećna kupovina :)

JASENOVAC 1. PANORAMA MJESTA 2. Skulptura `MRTVI LOGORAŠI` (akad. kipar STANKO JANČIĆ) 3. JASENOVAČKI CVIJET NOĆU (arh. BOGDAN BOGDANOVIĆ Izdavač: SPOMEN PODRUČJE JASENOVAC 1980 ... U desnom delu fotografije čuveni JASENOVAČKI CVET, kamena skulptura kao simbol strašne golgote, stradanja i smrti Srba, Jevreja, Roma i drugih manjina, u hrvatskoj, ustaškoj državi NDH, rad legendarnog arhitekte i demokratskog gradonačelnika Beograda, BOGDANA BOGDANOVIĆA, koji je zbog svojih antifašističkih stavova i razornog delovanja srpskog nacionalizma izbegao iz Beograda u Beč, gde je i umro !!! Veliki ČOVEK !!! Slava mu !!! (Mihajlo Grušić) .................................................................. RAZGLEDNICA NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO KOLEKCIONARSKI, 1980. EKSTRA ****** dsp19/bk100

BEOGRAD POZDRAV IZ BEOGRADA PRE NATO BOMBARDOVANJA ********* 1980 SRPSKA RAZGLEDNICA R e f e r e n c e 1. TRG REPUBLIKE 2. KNEZ MIHAILO NA KONJU 3. CRKVA SVETOG MARKA 4. SAVA / PRISTANIŠTE - PRE `BEOGRADA NA VODI` ******* 5. SAVEZNA SKUPŠTINA 6. TVRĐAVA KALEMEGDAN 7. MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI NA NOVOM BEOGRADU 8. GRB BEOGRADA u centralnom delu razglednice ********* 7. `POBEDNIK`, simbol Beograda, rad znamenitog hrvatskog vajara Ivana Meštrovića, `miljenika` YU kralja Aleksandra Karađorđevića. Pobednik je prvobitno trebalo da bude postavljen u centru Beograda, ispred hotela Moskve na Terazijama, ali su se pobunile tadašnje beogradske dame jer se jasno video ogoljeni falus Pobednika što je, navodno, dame vizuelno i na javi `vređalo`, pa je onda Pobednik smešten na isturenom, gornjem delu Beogradske tvrđave na Kalemegdanu, da nadgleda i kontroliše ušće Save u Dunav. Spomenik je postavljen 1928. godine. Godine 2020 je restauriran i ojačan postament. Ubedljivo je najslikaniji simbol Beograda i tako traje i živi već 94 godine na radost i ponos Beograđan, svih boja ********* Za Pobednika boljeg i srećnijeg rešenja za postavljanje nije bilo do ovog da sa visine tvrđave, VEČNO gleda ušće Save u Dunav i simbolično kontroliše odbranu grada sa reka **** (Михајло Грушић) ..................................................................... SRPSKA RAZGLENICA NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT IZUZETAN KOLEKCIONARSKI PRIMERAK iz 1980. ******** Retko ******** Ekstra ****** mbk2/2 db11pfbk33/1

Plakat je malo iskrzan po ivicama, ostalo u dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Put oko sveta je jugoslovenski film iz 1964. godine. Scenario filma zasnovan je na delu Branislava Nušića Put oko sveta Jovanče Micića. Žanr komedija avantura vestern Režija Soja Jovanović Scenario Soja Jovanović Nenad Jovičić Producent Petar Šobajić Glavne uloge Miodrag Petrović Čkalja Dara Čalenić Rade Marković Muzika Đorđe Karaklajić Borivoje Simić Kamera Nenad Jovičić Montaža Milanka Mladenović Izdavačka kuća Avala film Beograd Godina 1964. Trajanje 105 minuta Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Filmski plakat Miodrag Petrović „Čkalja“ (Kruševac, 1. april 1924 — Beograd, 20. oktobar 2003) je bio srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji. U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ vojnoj jedinici formiranoj 1. oktobra 1944. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Godine 1946, postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija). Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika. Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama `Servisna stanica` (1959), `Ljubav na seoski način` (1970), `Kamiondžije` (1972), `Vruć vetar` (1980) i `Kamiondžije 2` (1983), kao i u filmovima `Orlovi rano lete` (1966), `Bog je umro uzalud` (1969), `Paja i Jare` (1973), `Avanture Borivoja Šurdilovića` (1980) i `Kamiondžije opet voze` (1984). Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem. Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Miodrag Petrović Čkalja i Danica Aćimac nagrađeni su kao Glumački par godine, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini.[1] Čkaljin sin Čedomir Petrović je glumac i reditelj, a unuka takođe glumica Jovana Petrović. Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji DOS-a.[2] Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu u 80. godini života. Njemu u čast postavljena je spomen-tabla 9. februara 2018. u Beogradu.

Lajoš Zilahi / Originalni Potpis / Autogram Kao na fotografijama Lajoš Zilahi (mađ. Zilahy Lajos; Nađsalonta, Transilvanija , 27. mart 1891 — Novi Sad, 1. decembar 1974) bio je mađarski pisac i dramaturg. Jedan je od vodećih, ako ne i najčitaniji prozni mađarski autor dvadesetog veka. Rođen je u Salonti, Transilvanija, tada deo Kraljevine Mađarske. Studirao je pravo na Univerzitetu u Budimpešti[1] pre nego što je poslat na Istočni front tokom Prvog svetskog rata,[2] gde je bio ranjen. Posle ranjavanja 1916. je napustio front i od tada radio kao novinar.[1] O svojim iskustvima sa ratišta potresno svedoči u romanu „Zarobljenici“ (mađ. Két fogoly). Njegovo najpoznatije delo je „Ararat“, deo trilogije, a najpotresnije „Samrtno proleće“. Njegovim delima provejava duh aristokratske Mađarske, odnosno Austrougarske, a izuzetno živim opisima uspeva da gane čitaoca. On je takođe bio aktivan i na filmu.[3]Osnovao je i svoju filmsku kuću.[1] Njegov roman iz 1928. Nešto pluta na vodi ekranizovan je dva puta. Njegova predstava General snimljena je kao film pod nazivom Vrli sin 1930. i kao Pobunjenik 1931. Nekoliko njegovih romana je prevedeno na bugarski, hrvatski, danski, holandski, češki, engleski, estonski, finski, francuski, nemački, italijanski, japanski, poljski, rumunski, srpski, slovački, španski, švedski i turski. Edicija njegovih kratkih priča dostupna je na španskom, neke od njegovih pripovedaka prevedene su na bugarski, hrvatski, engleski, estonski, francuski, nemački, italijanski, poljski, portugalski, slovački, španski i švedski, a neki od njegovih pesama na nemački. Od 1948. godine je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, u emigraciji. Krajem pedesetih je često boravio u Novom Sadu gde je kupio kuću. Samo jednom, 1973. godine je posetio Budimpeštu. Planirao je da se vrati u Mađarsku, ali ga je smrt u tome sprečila. Lajoš Zilahi je sahranjen na budimpeštanskom groblju Kerepeši.

nije putovala kao na slikama ne znam tacnu godinu, procenjeno po izgledu Vasilije „Vasa” Eškićević (Irig, 1/13. januar 1867 — Novi Sad, 21. januar/3. februar 1933) je bio srpski slikar i nastavnik crtanja. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Vidi još 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Irigu, 1/13. januara 1867. godine, od oca Koste ratara i majke Ljube rođ. Lazić iz Bukovca.[1] Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, učio je berberski zanat, ali ga je napustio zbog umetnosti. Posle toga je otišao u Beč i upisao jednu privatnu slikarsku školu. U Beču je pohađao i večernji kurs crtanja pri Akademiji likovnih umetnosti. Posle tri godine školovanja u Beču otišao je u Rusiju gde je završio petorazrednu umetničku školu, kao pitomac ruske države.[2] Posle te škole pohađao je još tri godine privatni institut kneginje Tenišove u Petrogradu pod vođstvom čuvenog ruskog realiste Ilje Rjepina, a 1900. godine primljen je kao Rjepinov đak u Imperatorsku akademiju umetnosti, koju je završio 1908. dobivši diplomu za konkursnu sliku „Zabajkalski kozaci u mandžurskim klancima“.[3] Do Prvog svetskog rata ostao je u Rusiji kao nastavnik crtanja i izlagao u Moskvi i Petrogradu. Kad je počeo Prvi svetski rat došao je u Srbiju i postao dobrovoljac, ratni slikar Prve srpske armije. Kao dobrovoljac u vojsci je proveo pet godina i prošao golgotu Albanije, boravak na Krfu i proboj Solunskog fronta. Posle toga se vratio u Irig. Nedugo zatim prešao je u Novi Sad, u kome je nastavio da živi sve do smrti, 1933. godine.[2] Najveći deo njegovih starijih slika ostao je u Petrogradu. Osim slika koje se nalaze u Rusiji, opus mu sačinjavaju uglavnom portreti ratnika, scene i položaji iz rata i, ređe, pejzaži. Radio je u stilu akademskog realizma. Prema novijim stavovima likovne kritike, u njegovim delima ima elemenata ekspresionizma. Bavio se i književnim radom i prevođenjem. Bio je član književnog odeljenja Matice srpske. Pesme, članke i prevode objavljivao je u „Otadžbini“ (1892), „Luči“ (1896—99), „Braniku“ (1898-99 i 1904), „Srbadiji“ (1923—24), „Severnoj Srbiji“ (1925—26). Njegova autobiografija, skice i ostali rukopisi čuvaju se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Njegova porodica je najvredniji deo umetničke zaostavštine poklonila Galeriji Srpske čitaonice i knjižnice u Irigu. Najveći privatni kolekcionar njegovih slika sa motivima iz Prvog svetskog rata bio je Željko Ražnatović Arkan. Umro je u Novom Sadu, 21. januara/2. februara 1933. godine.[2]

Predsednik Skupstine grada Beograda Branko Pesic moli ________ da izvoli prisustvovati Svecanom prijemu koji priredjuje povodom Dana oslobodjenja Beograda u sredu 20. oktobra 1971. godine u 20.00 casova u zgradi Skupstine grada Beograda Dolazak do 19.45 casova Ulaz iz Pionirskog parka Kljucne reci za pretragu E Series Italian republic Ministry of Education General Directorate of Antiquities and Fine Arts Entrance ticket Lire 250 Full Rate No tip Серија Е Италијанска република Министарство за образовање Генерална управа за старине и ликовне уметности Улазница Лире 250 Укупна цена Нема напојнице Serija E Italijanska republika Ministarstvo za obrazovanje Generalna uprava za starine i likovne umetnosti Ulaznica Lire 250 Ukupna cena Nema napojnice Serie E Republica Italiana Ministero Dela Publica Istruzione Direzione Generale Dele Antichita E Bele Arti Biglietto Dingresso D ingresso Lira 250 Tarifa Intera Nesvna Mancia Italia italija italy italijanske italijanski italijansko tickets ulaznica ulaznice starina starine lepa lepo umetnost umetnosti art arts kolekcionarstvo kolekcionarski primerak zbirka ulaznica za zbirku karata karta karte lira lire pozivnica pozivnice ulaynica ulaynice serija serije a antika antikvitet antikviteti antikvarni 1 2 3 4 kec dvojka trojka cetvorka golf kais kaisa rebrastog zupcastog rebrasti zupcasti drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri lenjir kljucne reci za pretragu bitumen bitulit brosura brosure katalog katalozi industrija bitumenskih proizvoda beograd bulevar jna broj br 67-69 izolacione mase izolaciona masa bitumeni bituliti kraberoid 120 blank industrija bitumenskih i sintetickih proizvoda proizvod proizvodi hidroizolacione kiselootporne i druge mase masa vinaz-vinil azbestnih ploca azbestne ploce nacin primene tehnicke karakteristike svojstva osobine rugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri - Prve savezne radne akcije omladine Jugoslavije prva savezna randa akcija omladina jugoslavije ra radna akcija radne akcije Kolekcija 8 beograd beograda branka pesica gradonacelnik belgrade pozivnica pozivnice na grb pionirski park skupstina grada beograda grad beograd dan svecani prijem

U dobrom stanju! Ima ispisano nesto obicnom olovkom, nista strasno! Il portiere di notte (u prijevodu Noćni portir), u međunarodnoj distribuciji poznat pod engleskim naslovom The Night Porter, je italijanski igrani film snimljen 1974. u režiji Lilliane Cavani. Po žanru je drama, a radnja mu je smještena u Beč krajem 1950-ih. Naslovni protagonist, koga tumači Dirk Bogarde, je portir u jednom tamošnjem hotelu koji je za vrijeme drugog svjetskog rata bio SS-oficir u koncentracionom logoru, a koga sreće jedna od gošći (čiji lik tumači Charlotte Rampling), koja je u istom logoru za vrijeme rata bila zatvorenica i koja s njim obnavlja bizarnu sadomazohističku vezu. Noćni portir se smatra jednim od najpoznatijih djela u filmografiji Bogardea, Rampling i Lilliane Cavani, ali i jednim od najkontroverznijih filmova svog vremena. Kritičari su bili duboko podijeljeni na one koji su film optuživali za senzacionalizam i eksploataciju stradanja u Holokaustu, te na one koji su Cavani hvalili zbog ozbiljnog nastojanja da se obrade dotadašnje tabu-teme kao što su Stockholmski sindrom, alternativni oblici seksualnosti. Scena u kojoj polugola Rampling imitira Marlene Dietrich se smatra jednom od najpoznatijih u svjetskoj kinematografiji 1970-ih. Režija Liliana Cavani Producent Robert Gordon Edwards Esa De Simone Scenario Liliana Cavani Uloge Dirk Bogarde Charlotte Rampling Philippe Leroy Gabriele Ferzetti Isa Miranda Muzika Daniele Paris Fotografija Alfio Contini Distribucija The Criterion Collection Datum(i) premijere 3. april 1974 (Francuska) 1. oktobar 1974 (SAD) Trajanje 118 min. Zemlja Italija Jezik engleski italijanski Liliana Cavani (rođena 12. siječnja 1933., Carpi, Italija) [1] talijanska je filmska redateljica i scenaristica. Pripada generaciji talijanskih filmaša iz Emilije-Romagne koja je istaknuta sedamdesetih godina, uključujući Bernarda Bertoluccija, Pier Paola Pasolinija i Marca Bellocchia. Cavani je postala međunarodno poznata nakon uspjeha u igranom filmu iz 1974. Il portiere di notte (Noćni portir). Njezini filmovi imaju povijesnih problema. [2] Uz igrane filmove i dokumentarne filmove, režirala je i operu. Filmski plakat

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Sodoma i Gomora - u Sjedinjenim Državama poznati kao Posljednji dani Sodome i Gomore - epski je film DeLuxe Color iz 1962. godine koji se labavo temelji na biblijskom čitanju Sodome i Gomore. Film je bio francusko-talijansko-američka koprodukcija koju su napravili Pathé, SGC i Titanus. Režirao ga je Robert Aldrich, a producirali Maurizio Lodi-Fe, Goffredo Lombardo i Joseph E. Levine. Scenarij su napisali Giorgio Prosperi i Hugo Butler, a glazbenu notu skladao je Miklós Rózsa. Directed by Robert Aldrich Written by Giorgio Prosperi Hugo Butler Produced by Joseph E. Levine Maurizio Lodi-Fe Goffredo Lombardo Starring Stewart Granger Pier Angeli Anouk Aimée Stanley Baker Rossana Podestà Cinematography Alfio Contini Silvano Ippoliti Cyril J. Knowles Mario Montuori Edited by Mario Serandrei Peter Tanner Music by Miklós Rózsa Production companies Pathé SGC Titanus Distributed by 20th Century Fox Release date 4 October 1962 (Italy) 23 January 1963 (US) Running time 154 minutes Countries Italy France United States Language English Budget $4.5 million[1] Box office $2.5 million (US/ Canada)[2][3] 1,614,441 admissions (France) Stewart Granger as Lot Anouk Aimée as Queen Bera Pier Angeli as Ildith, Lot`s wife Stanley Baker as Prince Astaroth Rossana Podestà as Shuah Rik Battaglia as Melchior Giacomo Rossi-Stuart as Ishmael Scilla Gabel as Tamar Anthony Steffen as The Captain (as Antonio de Teffi) Gabriele Tinti as Lieutenant Enzo Fiermonte as Eber Daniele Vargas as Segur Claudia Mori as Maleb Feodor Chaliapin Jr. as Alabias Mitsuko Takara as Orphea Massimo Pietrobon as Isaac Mimmo Palmara as Arlok Liana Del Balzo as Rich Hebrew woman Francesco Tensi as 1st old man Andrea Tagliabue as Eber`s son Alice Kessler as Dancer Ellen Kessler as Dancer Originalan filmski plakat AdriaFilm

FUDBALSKA EKIPA RADNIKA FABRIKE AVIONA ROGOŽARSKI A.D. 9x6,5 cm. Прва српска фабрика аероплана Живојин Рогожарски А. Д. је формирана на основу одобрења Индустријске коморе у Београду 21. априла 1924. године. Оснивач фабрике је био Живојин Рогожарски. Историјат У свом раду „Мемоар о организацији ваздухопловства у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца“ генерал пилот Милан Узелац је поред свега осталог, истако значај развоја домаће ваздухопловне индустрије. Он у том свом раду на једном месту каже: `Према изложеном моћи ће се ваздухопловство, да у рату буде стално способно за акцију, само на домаћем производу аеронаутичког материјала основати, тј. у нашим сопственим фабрикама, које би нам осигурале исто тако допуну текућих губитака, као у свако доба неопходну нужну опрему најновијим типовима.` Не само искуство Србије него и осталих земаља учесница у Првом светском рату говоре у прилог ове тврдње. Стога је 1923. Министарство војске и морнарице расписало конкурс за избор домаћих предузећа, којима би се уз одговарајућу техничку, материјалну и организациону помоћ државе поверила израда авиона. На расписаном конкурсу се пријавило неочекивано велики број државних и приватних предузећа. У оштрој конкуренцији уговор су добиле две мале приватне фирме: Икарус из Новог Сада и Рогожарски из Београда. Рогожарски је првобитно била столарска радионица у Београду, али је давала наду да ће бити у могућности да организује производњу ваздухоплова, јер је њен власник Живојин Рогожарски у току Првог светског рата радио у Будимпешти као мајстор на изради аероплана. Фабрика Рогожарски је основана 21. априла 1924. године као Прва српска фабрика аероплана Рогожарски у Београду. Почетак производње У циљу провере, Одељење за ваздухопловство је код Рогожарског наручило израду двадесет и седам крила за авион Мали Бранденбург ШБ-1 (оригиналан назив Ханса Бранденбург Б1). Испорука првих фабрикованих крила за ШБ-1 је отпочела 1924. године., пошто је успешно обавила посао, фабрика Рогожарски је склопила уговор и за израду 10 комплетних авиона ШБ-1. ШБ-1 је био лаки школски авион-двокрилац са једним мотором Мерцедес снаге 100КС. Пробни лет првог серијског авиона ШБ-1 израђеног код Рогожарског је извршен на Бањици 10. маја 1925. године.[1] До краја 1926. године код Рогожарског је произведено 22 примерка авиона ШБ-1 и 24 примерака авиона типа Средњи Браденбург СБ-1 са моторима Аустро-Дајмлер снаге 160 КС и 185 КС. Фабрика је била охрабрена овим напретком и почела је да уговара нове послове. Крајем 1927. године Команда ваздухопловства на челу са генералом Станојловићем наручује 12 извиђачких авиона Физир-Мајбах од 260 KS. Осим серије од 12 Физир-Мајбаха, у фабрици Рогожарски је на основу исте концепције, у периоду од 1928. до 1931. године израђено више прототипа, као што су: једномоторним Физир Лорен 1928. године, са мотором снаге 450 KS, Физир Хиспано 1928. године, са мотором снаге 450 KS, једномоторни Физир-Рајт 1930. године, са мотором снаге 220 KS, Физир Ф1Г-Кастор 1930. године, са мотором снаге 220 KS и Физир Ф1Г-Титан 1930. године, са мотором снаге 230 KS. Израда овако великог броја прототипова је било проузроковано великим проблемом набавке авио мотора који су потицали из увоза, репарација или ратног плена јер домаће производње авио мотора у то време није било. У серијску производњу је ушао само прототип Физир-Рајт. Комплетну производњу ваздухоплова типа Физир је касније у потпуности преузела фабрика Змај из Земуна. Развојно - техничка функција Схватајући значај развојне функције у производњи авиона, Рогожарски је запослио инж. Виљема Шустера, формирао конструкциони биро и решио да осим лиценцне производње почне да реализује и домаће пројекте. Тада је (1929. године) покренуо израду сопственог тренажног авиона Рогожарски АЖР, са мотором Валтер Кастор снаге 240 КС. Овај авион у хоризонаталном лету могао је да постигне брзину од 240 km/h и ако је имао време пењања 38 минута на висину од 5000 m, због примедби на управљивост авиона Команда ваздухопловства није дозволила серијску производњу. Криза Рогожарски је у то време доста новца инвестирао у развој нових пројеката и производних погона, па је делом због тога али и због изостајања нових поруџбина изазваних светском економском кризом и неплаћених дугова доспео у стечај. Главни поверилац фабрике авиона Рогожарски је била Општа трговинска банка која је почетком 1934. године преузела контролу над предузећем. Исте године 1934. компанија је поново почела са радом, али као акционарско друштво под називом Прва српска фабрика аероплана Живојин Рогожарски А. Д.. Управа предузећа је поверена млађој и способној екипи у којој је техничко руковођење фабриком преузео већ афирмисани конструктор авиона Сима Милутиновић. Доласком инж. Симе Милутиновић за техничког директора фабрике Рогожарски знатно је ојачана и развојна функција што доказује број прототипова и фабрикованих авиона у периоду од 1934. до 1941. године. Први посао који је направљен у трансформисаном предузећу Рогожарски био је израда прототипа школског ловачког авиона Рогожарски ПВТ. Војска је са своје стране помогла да се фирма извуче из дугова откупом авиона Рогожарски АЖР и поруџбином од 40 авиона Физир ФН у 1935. години. Поновни успон Од 1935. године долази до оживљавања привредних активности у Краљевини СХС па тиме и ваздухопловне индустрије. Фабрика авиона Рогожарски прати општи тренд развоја и овај период од 1935. до 1941. године представљају „златне године“ у пословању фабрике авиона Рогожарски. Вредност производње 1935. године износила је 4,5 милиона динара а 1939. преко 51 милион, што је повећање преко десет пута. То је пратило повећање производних капацитета и броја радника са 85 у 1935. на 899 крајем 1939. године. Пред рат, фабрика је имала око 1.000 запослених радника. У том периоду Рогожарски је произвео следеће авионе: школски авион Физир ФН, по пољској лиценци РВД-8, РВД-13 и РВД-13С, школскои ловачки авион Рогожарски ПВТ, тренажни авион једносед са ознаком Рогожарски Р-100, чувени југословенски ловац ИК-3, спортски авион Рогожарски СИМ-VI, школски тренажни Рогожарски СИМ-Х, акробатски авион Рогожарски СИМ-XI, хидроавионе Рогожарски СИМ-XII-Х и Рогожарски СИМ-XIV-Х, прототип школског авиона Рогожарски Бруцош, прототип вишенаменског борбеног авиона Рогожарски Р-313. Рогожарски је такође 1941. године, по енглеској лиценци израђивао и чувени британски ловачки авион Хокер харикен Мк-1.[2] Поред редовне производње (серијске и израде прототипова) у фабрици су вршене веће поправке авиона, оне које нису могле да обаве пуковске радионице, ревизије авиона властите и туђе производње и производња делова авиона по поруџбини. Други светски рат Априла месеца 1941. године након капитулације Краљевине Југославије, Немци су запленили сав материјал, делове и започете као и затечене авионе на оправци или ревизији у фабрици авиона Рогожарски у Београду, реквирирали фабрику која је наставила да ради за потребе немачких окупационих власти под именом Werwirtschaftsstab Südost und Verbindungsstelle der C.L. - Rogozarski. Савезничко бомбардовање Током рата тј. 16. и 17. априла 1944. године фабрика Рогожарски је оштећена у току савезничког бомбардовања Београда. Национализација Након ослобођења Београда и Земуна преостали производни капацитети фабрике Рогожарски су укључени у опште напоре за ослобођење земље. Фабрика Рогожарски је припојена заједно са делом фабрике Змај 1946. године Земунском Икарусу у новоформирану потпуно национализовану ваздухопловну индустрију (Државна Фабрика Авиона). Од тада је Рогожарски престао да ради као Прва српска фабрика аероплана Рогожарски. За 22 године свога постојања у погонима ове фабрике произведено је 305 авиона. Развијено је и израђено 15 прототипова авиона домаће конструкције а 5 типова авиона је произвођено на основу купљених лиценци. Касније је (1948. године) у погонима фабрике Рогожарски на простору оивичен улицама Далматинска, Станоје Главаша, Кнез Данилова и Старине Новака формирана Индустрија Котрљајућих Лежаја - ИКЛ Београд. Технологија производње авиона у фабрици авиона Рогожарски У време док је радила фабрика авиона Рогожарски доминантан конструкциони материјал за израду авион је било дрво. Дрво као конструкциони материјал за израду авиона има следеће добре особине: малу специфичну тежину, лако се и јефтино обрађује, висока отпорност на замор материјала, јефтина и лака поправка авиона направљених од дрвета, ниска цена дрвета у односу на остале конструктивне материјале и отпорност на рђу. Када се овоме дода још и то да у то време у нашој земљи није постојала развијена производња осталих конструктивних материјала као што су високо легирани челици, легуре алуминијума типа Дурал или остале лаке легуре на бази магнезијума, а дрвета свих могућих врста и квалитета смо имали у изобиљу природно је било очекивати да се производња авиона у нас углавном одвијала на бази дрвета као основног конструктивног материјала. Фабрика авиона Рогожарски је важила за најбољу фабрику авиона дрвених конструкција у тадашњој Југославији. Почела је као столарска радионица непосредно после Првог светског рата и развила се у првокласну фабрику авиона. Док су остале фабрике авиона као што су Икарус, Змај и Фабрика авиона у Краљеву, захваљујући лиценцама, прешле на производњу авиона металне или комбиноване конструкције, Рогожарски је остао везан за традиционалну производњу авиона дрвене конструкције све до почетка Другог светског рата. Производња авиона домаће конструкције Физир-Мајбах - школски (32 примерака 1927. до 1929. год.) Физир Лорен – школски (1 примерак конверзија - прототип 1928. год.) Физир Хиспано – школски / извиђач (1 примерак конверзија – прототип 1928. год.) Физир-Рајт – школски (1 примерак - прототип 1930. год.) Физир Ф1Г-Кастор – школски (1 примерак - прототип 1931. год.) Физир Ф1Г-Титан – школски (1 примерак - прототип 1931. год.) СИМ-VIII - спортско туристички авиона (3 примерка 1931. год.) Рогожарски АЖР- прелазни школски (1 примерак –прототип 1934. год.) Рогожарски ПВТ – (скраћеница од Прелазни Ваздухопловно Технички)-ловачки школски авион (61 примерак 1935—1941. год.) Физир ФН - школски (40 примерака 1935. год.) Рогожарски СИМ-VI - спортско-туристички (2 примерка-прототип 1936. и 1937. година) Рогожарски ПВТ-Х – прелазно школски хидроавион (1 примерак конверзија ПВТ +3 примерка 1937. год.) Рогожарски СИМ-Х – једномоторни школски авион двосед за почетну обуку и пилотажу (21 примерак 1937. год.) Рогожарски СИ-ЏИП – модификација СИМ-Х са мотором Џипси Мајор (1 примерак конверзија СИМ-Х 1940. год ) Рогожарски СИ-ЏИП – модификација СИМ-Х школски авион за ноћно летење (1 примерак конверзија СИМ-Х 1941. год) Рогожарски ИК-3 – ловац једносед (1 примерак – прототип 1937. год.) Рогожарски ИК-3 – ловац једносед (12 примерака – серијска производња 1940. год.) Рогожарски Р-100 – једномоторни авион, једносед за обуку у вишим пилотским школама (26 примерака 1938. и 1939. год.) Рогожарски СИМ-XI – акробатски авион, једносед намењен за обуку и тренажу пилота ловаца (1 примерак – прототип 1938. год.) Рогожарски СИМ-XII-Х – школски хидроплан (1 прототип +4 примерка 1938. + 4 примерка 1940. год.) Рогожарски СИМ-XIV-Х – обални извиђач (1 прототип 1938. + 6 примерака 1939. год.) Рогожарски СИМ-XIVБ–Х – бомбардер хидроавион (12 примерака 1940. год.) Рогожарски Бруцош (НМС)– школски авиона (1 прототип 1940. год.) Рогожарски Р-313 (првобитно назван СИМ-XV) – вишенаменски борбени авион –разарач (1 примерак – прототип 1940. год) Производња авиона по лиценци Мали Бранденбург - (школски двосед 22 примерака 1925—1928. год) Средњи Бранденбург - (школски двосед прелазни 24 примерака 1926—1928. год) РВД-8 – спортско туристички авион по пољској лиценци (3 примерак 1935. год.) РВД-13 – спортско туристички тросед по пољској лиценци (4 примерка 1939. год.) РВД-13С – санитетски авион по пољској лиценци (2 примерка 1939. год.) Хокер харикен Мк-1 - ловачки авион произведен по енглеској лиценци (18 примерака 1941. год)

Stanje kao na fotografijma ! 50cm x 70cm Harry Potter and the Deathly Hallows: Part 1 Hari Poter i relikvije Smrti: Prvi deo (engl. Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 1) je britanski film iz 2010. godine, režisera Dejvida Jejtsa, snimljen po romanu Hari Poter i relikvije Smrti Dž. K. Rouling. To je sedmi deo serijala filmova o Hariju Poteru. Iako postoji sedam knjiga po kojima su filmovi snimani, odlučeno je da poslednja, zbog obimnosti radnje, bude podeljena u dva filmska dela.[2] Scenario je napisao Stiv Klouvs, a producenti su bili Dejvid Hejman, Dejvid Baron i Roulingova. U glavnoj ulozi je Danijel Radklif kao Hari Poter, dok Rupert Grint i Ema Votson repriziraju svoje uloge kao Ron Vizli i Hermiona Grejndžer. Nastavak je filma Hari Poter i Polukrvni Princ, a prati ga direktni nastavak Hari Poter i relikvije Smrti: Drugi deo. Priča prati Harija Potera, koga je Albus Dambldor zadužio da pronađe i uništi Horkrukse − tajnu Voldemorove besmrtnosti. Snimanje je počelo 19. februara 2009, a završeno je 12. juna 2010. godine. Film je realizovan u 2D bioskopima i IMAKS formatima širom sveta 19. novembra 2010. godine. Film je dobio pozitivne kritike, a naročito su hvaljeni gluma, kinematografija, vizuelni efekti, muzika i emocionalna dubina priče. Tokom premijernog vikenda, film je zaradio 330 miliona dolara, čime je postigao treći najuspešniji premijerni vikend u serijalu i najuspešniji u 2010. godini. Sa ukupnom zaradom od preko 976 miliona dolara, postao je treći najuspešniji film iz 2010. godine, iza filmova Priča o igračkama 3 i Alisa u zemlji čuda, kao i treći najuspešniji film iz serijala, iza filmova Relikvije Smrti: Drugi deo i Kamen mudrosti. Na 83. dodeli Oskara, film je bio nominovan za najbolju scenografiju i najbolje vizuelne efekte. Cast Further information: List of Harry Potter cast members Daniel Radcliffe as Harry Potter: A 17-year-old wizard. Rupert Grint as Ron Weasley: A young wizard and one of Harry`s best friends and ally. Emma Watson as Hermione Granger: A young witch and one of Harry`s closest friends and ally. Bonnie Wright as Ginny Weasley: Ron`s younger sister and Harry`s love interest. Helena Bonham Carter as Bellatrix Lestrange: A Death Eater, Sirius Black`s insane cousin and murderer, and the aunt of Draco. Robbie Coltrane as Rubeus Hagrid: Harry`s half-giant friend, and gamekeeper at Hogwarts. Warwick Davis as Griphook: A goblin and former employee at Gringotts Bank. Davis replaced Verne Troyer, who portrayed the character physically in the first film, though Davis had dubbed Griphook`s lines. Tom Felton as Draco Malfoy: a Death Eater and son of Lucius and Narcissa Malfoy. Ralph Fiennes as Lord Voldemort: An evil power-hungry wizard, and the leader of the Death Eaters. Michael Gambon as Professor Albus Dumbledore: Former headmaster of Hogwarts killed by Severus Snape in the previous film. Brendan Gleeson as Alastor `Mad-Eye` Moody: A member of the Order of the Phoenix. John Hurt as Garrick Ollivander: A wandmaker abducted by the Death Eaters. Rhys Ifans as Xenophilius Lovegood: The eccentric father of the trio`s friend Luna. Jason Isaacs as Lucius Malfoy: Draco Malfoy`s father and a disgraced Death Eater. Helen McCrory as Narcissa Malfoy: Draco`s mother and Bellatrix`s sister. Bill Nighy as Rufus Scrimgeour: The new Minister for Magic. Alan Rickman as Professor Severus Snape: A double agent to the Death Eaters and the new headmaster of Hogwarts. Jim Broadbent as Professor Horace Slughorn: The new Potions teacher at Hogwarts, who has secret knowledge regarding Lord Voldemort. Timothy Spall as Peter Pettigrew/Wormtail: The Death Eater who betrayed Harry`s parents to Voldemort. Imelda Staunton as Dolores Umbridge: Senior Undersecretary to the Minister for Magic and Head of the Muggle-born Registration Commission. David Thewlis as Remus Lupin: A member of the Order of the Phoenix and a former teacher at Hogwarts. Natalia Tena as Nymphadora Tonks: Remus Lupin`s wife and a member of the Order of the Phoenix. George Harris as Kingsley Shacklebolt: Another member of the Order of the Phoenix. Julie Walters as Molly Weasley: The Weasley matriarch and a mother figure to Harry. Mark Williams as Arthur Weasley: Ron Weasley`s father, an Auror at the Ministry of Magic. Domhnall Gleeson as Bill Weasley: Arthur and Molly`s eldest son who helps Harry to escape from Little Whinging and who is to marry Fleur. Clémence Poésy as Fleur Delacour: A French Witch of the Beauxbatons School who also helps Harry to escape from Little Whinging. Guy Henry as Pius Thicknesse: The puppet Minister of Magic installed by Voldemort. Peter Mullan as Corban Yaxley: A Death Eater at the Ministry of Magic. Carolyn Pickles as Charity Burbage: The Muggle Studies teacher at Hogwarts, tortured and killed by Voldemort David Ryall as Elphias Doge: An old schoolfriend of Albus Dumbledore who defends him in an obituary. Richard Griffiths as Vernon Dursley: Harry`s Muggle uncle. Fiona Shaw as Petunia Dursley: Harry`s Muggle aunt. Directed by David Yates Screenplay by Steve Kloves Based on Harry Potter and the Deathly Hallows by J. K. Rowling Produced by David Heyman David Barron J. K. Rowling Starring Daniel Radcliffe Rupert Grint Emma Watson Helena Bonham Carter Robbie Coltrane Warwick Davis Ralph Fiennes Michael Gambon Brendan Gleeson Richard Griffiths John Hurt Jason Isaacs Alan Rickman Fiona Shaw Timothy Spall Imelda Staunton David Thewlis Julie Walters Cinematography Eduardo Serra Edited by Mark Day Music by Alexandre Desplat Production companies Warner Bros. Pictures[1] Heyday Films Distributed by Warner Bros. Pictures Release dates 11 November 2010 (Odeon Leicester Square) 19 November 2010 (United Kingdom and United States) Running time 146 minutes[2] Countries United Kingdom United States Language English Budget $250 million (shared with Part 2)[3][4] Box office $977 million Originalan filmski plakat

Ovde imate na jednom mestu najveci skup tih kartica iz American pro wrestling udruzenja (Smackdown,RAW,NXT,Tag Team,WWE plus objects),ukupno 81 razlicitu karticu (abecedno poredjanih),bez duplikata. Nagadjam da je u pitanju nesto na fazon Slam Attax Mayhem ili neceg slicnog,ali pozadi nista ne pise,samo 2012 trading cards. Ovo sto sledi NIJE spisak svih kartica u ponudi (posto nisam mogao da ga nadjem online),ali je PRIBLIZAN spisak koji su keceri u pitanju: 1 John Cena 2 Randy Orton 3 Beth Phoenix 4 Sheamus 5 Brock Lesnar 6 Daniel Bryan 7 Mick Foley 8 Cody Rhodes 9 Cameron 10 Christian 11 Kelly Kelly 12 Hornswoggle 13 Brodus Clay 14 Aksana 15 Epico 16 Mark Henry 17 Maxine 18 Jey Uso 19 Zack Ryder 20 Ricardo Rodriguez 21 JTG 22 Hunico 23 Kofi Kingston 24 Matt Striker 25 Kane 26 Jimmy Uso 27 Naomi 28 The Great Khali 29 Tyler Reks 30 Josh Matthews 31 Derrick Bateman 32 Camancho 33 Kharma 34 Heath Slater 35 Evan Bourne 36 Yoshi Tatsu 37 Big Show 38 Ryback 39 Percy Watson 40 Kaitlyn 41 The Miz 42 William Regal 43 Michael Cole 44 Wade Barrett 45 Rey Mysterio 46 Alicia Fox 47 Triple H 48 Layla 49 Chris Jericho 50 Jinder Mahal 51 Eve 52 Johnny Curtis 53 Lord Tensai 54 Titus O`Neil 55 Vickie Guerrero 56 Justin Gabriel 57 Primo 58 Booker T 59 Goldust 60 Natalya 61 Jack Swagger 62 Ezekiel Jackson 63 John Laurinaitis 64 Ted DiBiase 65 R-Truth 66 Trent Barreta 67 Jerry Lawler 68 Tyson Kidd 69 David Otunga 70 Rosa Mendes 71 Michael McGillicutty 72 Drew McIntyre 73 Alex Riley 74 Theodore Long 75 Dolph Ziggler 76 Sin Cara 77 Justin Roberts 78 Alberto Del Rio 79 Curt Hawkins 80 Tamina Snuka 81 Mason Ryan 82 Darren Young 83 Scott Stanford 84 Lilian Garcia 85 Santino Marella 86 Antonio Cesaro 87 The Rock 88 A.J. 89 CM Punk 90 Undertaker Ima ih mnogo,ne mogu sad da popisujem sve.Neki od njih su prikazani i u albumu WW Superstars Uncovered.Mozda neki i fali na ovoj listi (viska ima sigurno).Zato sam ih sve slikao (to sa slika sve dobijate). Cena je za sve. Polovno,odlicno i vrlo dobro ocuvano.

329 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko listova se odvojilo od tabaka, znaci nije pocepano samo se odvojilo. Simpsonovi (engl. The Simpsons) je američka je animirana komedija situacije tvorca Meta Grejninga za mrežu Fox Broadcasting Company. Postala jedna od prvih uspešnih serija ove kuće, a takođe i jedna od najuspešnijih i najcenjenijih u istoriji medija. „Simpsonovi“ su u stvari spin-of serije kratkih animiranih filmova prvobitno emitovanih u emisiji „Trejsi Ulman šou“[1]. Serija je satirična parodija načina života američkog srednjeg staleža, predstavljenog kroz život porodice iz naslova. Bavi se raznim aspektima čovekovog života, baš kao i američkom kulturom, društvom u celini, ali i samim fenomenom televizije, a najpoznatija je po samokritičkom humoru te po metareferencama. I sama porodica iz serije imala je značajan upliv u pop-kulturu, pa su u svakodnevnu upotrebu ušle razne fraze iz serije, a uzvik nezadovoljstva „dou!“ (d`oh!) uvršten je i u rečnik engleskog jezika. Navodi se da je nastanak mnogih animiranih serija za odrasle bio pod uticajem „Simpsonovih“, pri čemu se naročito misli na serije „Kralj brda“, „Saut Park“ i „Porodični čovek“. Iako je tokom poslednjih nekoliko godina, po nekima, došlo do pada kvaliteta, serija je još uvek veoma gledana i dalje dobija pozitivne kritike. „Simpsonovi“ su do danas najdugotrajniji američki sitkom i najdugotrajnija animirana serija uopšte. Od dana emitovanja prve epizode (17. decembra 1989) pa do kraja 33. sezone proizvedeno je i emitovano 707 epizoda. Dana 27. jula 2007. bila je premijera dugometražnog filma Simpsonovih. Nastanak Grejning je ideju za Simpsonove dobio u hodniku kancelarije Džejmsa Bruksa. Bruks ga je pozvao na dogovor o stvaranju kratke animirane serije, a Grejning je došao s idejom da predstavi svoj strip „Život u paklu“ (engl. Life in Hell). Kada je shvatio da bi animiranje njegovog stripa zahtevalo da se odrekne autorskog prava nad svojim životnim delom, Grejning je odlučio da krene u drugom smeru[2]. Na brzinu je skicirao svoju verziju disfunkcionalne porodice. Likove je oblikovao po članovima vlastite porodice, zamenivši svoje ime sa „Bart“ Simpsonovi su se prvi put pojavili u nizu kratkih animiranih filmova u emisiji „Trejsi Ulman šou“, a prva epizoda „Laku noć“ emitovana je 19. aprila. 1987[1]. Porodica je bila prilično grubo nacrtana budući da je Grejning animatorima predao samo skice verujući da će ih oni doraditi, međutim, animatori su te skice samo precrtali[2]. Simpsonovi su 1989. prilagođeni u niz polučasovnih epizoda za TV kuću Foks. Prva emitovana epizoda bila je „Simpsons Roasting on an Open Fire“ umesto planirane prve epizode „Baš začarano veče“. Ta je epizoda morala biti ponovno nacrtana nakon što su autori uočili loš kvalitet animacije i bila je emitovana kao poslednja epizoda prve sezone. Simpsonovi je bila prva Foksova serija koja je dospela među trideset najgledanijih u sezoni[3]. Trejsi Ulman podnela je tužbu protiv Foksa, tvrdeći da je njena emisija razlog uspeha Simpsonovih i da joj stoga sleduje deo zarade serije. Slučaj je na kraju završen u korist TV kuće[4]. Serija je od samog početka izazivala kontroverzu - Bart Simpson je bio buntovnik i često se izvlačio bez posledica, što je dovelo do toga da ga neka roditeljska udruženja i konzervativni glasnogovornici smatraju lošim uzorom deci. Džordž H. V. Buš je jednom prilikom rekao: „Nastavićemo da se trudimo da osnažimo američku porodicu. Da učinimo da bude više nalik porodici Volton, a manje porodici Simpson“. Majice sa likovima iz serije, kao i druga roba sa Simpsonima kao zaštitnim znakom su zabranjeni u nekim školama u pojedinim delovima Sjedinjenih Država. Međutim, proizvodi su se i dalje odlično prodavali. U prvih 14 meseci prodaje ukupna zarada širom sveta je iznosila oko dve milijarde dolara... Panini je italijansko preduzeće sa sedištem u Modeni, nazvano po braći Panini koja su ga osnovala 1961. godine.[1] Proizvodi knjige, stripove, časopise, nalepnice, sličice i druge artikle preko svojih kolekcionarskih i izdavačkih podružnica.[2][3] Distribuira sopstvene proizvode i proizvode trećih dobavljača. Održava Odeljenje za licenciranje za kupovinu i preprodaju licenci i pružanje agencija za pojedince i novine koji žele da kupe prava i licence za strip.[4] Preko svoje podružnice, preduzeće koristi softver koji se aktivira glasom za snimanje fudbalske statistike, koja se zatim prodaje agentima, timovima, medijskim kućama i proizvođačima video-igara.[5] New Media upravlja aplikacijama na internetu ovog preduzeća i ostvaruje prihod od prodaje sadržaja i podataka.[6] Udruživši se sa FIFA-om 1970. godine, Panini je objavio svoj prvi album sa samolepljivim sličicama za Svetsko prvenstvo u fudbalu za Svetsko prvenstvo 1970. godine.[7] Od tada, prikupljanje i razmena sličica i nalepnica postalo je deo iskustva Svetskog prvenstva, posebno za mlađe generacije. Godine 2017. album sa samolepljivim sličicama za Svetsko prvenstv iz 1970. koji je potpisao Pele prodat je za rekordnih 10.450 funti.[8][9] Panini je do 2015. proizvodio sličice i nalepnice za UEFA Ligu šampiona. Od 2019. ima licencna prava za međunarodna takmičenja u fudbalu kao što su FIFA Svetsko prvenstvo, UEFA Liga nacija i Kopa Amerika, kao i domaće lige uključujući Premijer ligu (od sezone 2019/2020), špansku La ligu,[10] italijansku Seriju A[11] i argentinsku prvu ligu....

Stanje kao na fotografijama. Ima dve crtice u levom donjem delu, nista strasno! 49cm x 69cm Scalawag je film iz 1973. godine koji je režirao Kirk Douglas, njegov prvi od dva režirana filma, a drugi je Posse. Film je vestern repriziranja Otoka blaga Roberta Louisa Stevensona. Kirk Douglas as Peg Mark Lester as Jamie Neville Brand as Brimstone / Mudhook George Eastman as Don Aragon Don Stroud as Velvet Lesley-Anne Down as Lucy-Ann Danny DeVito as Fly Speck Mel Blanc as Barfly the Parrot (voice) Phil Brown as Sandy Davor Antolic as Rooster Stole Arandelovic as Beanbelly Fabijan Sovagovic as Blackfoot Shaft Douglas as Beau Directed by Kirk Douglas Written by Sid Fleischman Albert Maltz Starring Kirk Douglas Mark Lester Neville Brand Music by John Cameron Cinematography Jack Cardiff Edited by John C. Howard Antonietta Zita Production company The Bryna Company Distributed by Paramount Pictures Release date 1973 Country United Kingdom Language English Film je temeljen na originalnoj priči Alberta Maltza. Najavljeno je 1966. godine i bit će koprodukcija između produkcije Joel Production Kirka Douglasa i Coldwater Productions Malcolma Stuarta. Douglas bi glumio. To bi bilo prvi put da je Maltz dobio ekranski kredit u 19 godina. [1] Snimanje je odgođeno. Douglas je osnovao vlastitu tvrtku koja je to stvorila i prikupio novac. Zaposlio je suprugu kao producenta, sina kao fotografa, a drugog sina kao uredskog dječaka. `Dakle, ako ovaj film zaudara, krivnju imamo za cijelu obitelj Douglas`, rekao je Douglas. Dodao je, `Moj telefon više ne zvoni. Moram pronaći vlastiti posao.` [2] 1972. Douglas je rekao da će ga producirati i režirati, kao i glumiti, a scenarij je napisao Sid Fleischman. Snimanje je trebalo započeti u Jugoslaviji u lipnju 1972. [3] Do svibnja u glumačkoj su postavi bili Mark Lester, Lesley Ann Down i Danny DeVito. [4] Douglas je rekao da je prepisao scenarij. [5] `Htio sam vratiti stari osjećaj filmova koje sam proživio kao dijete`, rekao je Douglas, `gusari, glupavi, ljudi ubijaju, ali ne vidite krv.` [6] `To je verzija Otoka blaga smještenog na starom zapadu na konju`, rekao je Douglas. `Postoje avantura, nasilje, a ima i romantike - djevojka pjeva romantičnu pjesmu dok sanja o dobrom momku. Da, to je staromodno, ali to je ono što sam voljela kao dijete. Pretpostavljam da nisam izgubila ljubav prema romantici ili moj osjećaj nevinosti. `[7] Douglas je rekao, `Nije bilo pretencioznosti` oko snimanja. `Živjeli smo u primitivnim uvjetima bez zahoda i naučili jednu jugoslavensku frazu da spasimo život -` Bex bela luka `. To znači` bez češnjaka `. U kasnoj emisiji vidite stare filmove i svi pitaju zašto ne snimaju filmove Kritičari su učinili modernim pretencioznost i nesuvislost. ` Inex Film

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm 0 Rillington Place (sh. Ulica Rillington Place br. 10), u Jugoslaviji prikazan i pod naslovom Ubica sa Rillington Squarea, je britanski kriminalistički film snimljen 1971. godine u režiji Richarda Fleischera. Temelji se na istoimenoj knjizi novinara i aktivista Ludovica Kennedyja kojom su opisani stvarni događaji koji su doveli do jedne od najzloglasnijih sudskih nepravdi u britanskoj historiji te potakli ukidanje smrtne kazne u Velikoj Britaniji 1967. godine. Protagonist, koga tumači Richard Attenborrough, je sredovječni poštanski službenik koji početkom 1950-ih živi u londonskoj četvrti Notting Hill, pri čemu nitko, pa ni njegova supruga (koju tumači Pat Heywood), ne zna da je on serijski ubica koji davi žene kako bi zadovoljio svoju nekrofilsku pohotu. Radnja prikazuje kako njegova nova meta postaje mlada susjeda (čiji lik tumači Judy Geeson), a koju još prikladnijom čini njen naivni muž Tim (koga tumači John Hurt) kome će biti lako namjestiti dokaze za ubistvo. Fleischeru je 10 Rillington Place bio jedan od nekoliko filmova u karijeri koji su se temeljili na stvarnim kriminalističkim slučajevima. Kao i u Bostonskom davitelju snimljenom nekoliko godina ranije, Fleischer se odlučio za tehniku dokudrame nastojeći biti što vjerniji službenim dokumentima; osim toga se inzistiralo na snimanju na autentičnim lokacijama, a kao tehnički savjetnik je angažiran i službeni krvnik Albert Pierrepoint, koj je u stvarnom životu izveo vješanje rekonstruirano u filmu. Sam Attenborrough, glumac poznat po ulogama dobroćudnih likova, je kasnije tvrdio da je ulogu monstruoznog ubice prihvatio sa velikom nelagodom, ali da ga je u potpunosti prožela s obzirom da zaplet predstavlja `razornu osudu prakticiranja smrtne kazne`. Nakon premijere su kritičari bili podijeljeni. Sa jedne strane su hvalili Fleischerovo inzistiranje na detaljima, ali su isto tako smatrali da ono film čini nimalo atraktivnim, a ni intrigantnim, odnosno da scenario uopće nije objasnio niti natuknuo razloge koji su Christieja potakli da počini tako monstruozna djela. Režija Richard Fleischer Producent Leslie Linder Martin Ransohoff Scenario Clive Exton Predložak Ten Rillington Place; autor: Ludovic Kennedy Uloge Richard Attenborough Judy Geeson John Hurt Muzika John Dankworth Fotografija Denys Coop Montaža Ernest Walter Studio Filmways Genesis Productions Distribucija Columbia Pictures Datum(i) premijere 10. februar 1971 Trajanje 111 min. Zemlja Ujedinjeno Kraljevstvo Jezik engleski Richard Attenborough ... John Reginald Christie John Hurt ... Timothy John Evans Judy Geeson ... Beryl Evans Pat Heywood ... Ethel Christie Isobel Black ... Alice Phyllis MacMahon ... Muriel Eady Ray Barron ... Workman Willis Douglas Blackwell ... Workman Jones Gabrielle Daye ... Mrs. Lynch Jimmy Gardner ... Mr. Lynch Edward Evans ... Detektiv inspektor Tenniel Evans ... Detektiv narednik David Jackson ... Policajac George Lee ... Policajac Richard Coleman ... Policajac koji hapsi Christieja André Morell ... Sudac Lewis Robert Hardy ... Malcolm Morris Geoffrey Chater ... Christmas Humphreys Basil Dignam ... Član medicinskog odbora Edward Burnham ... Član medicinskog odbora Edwin Brown ... Krvnik Sam Kydd ... Trgovac namještajem Rudolph Walker ... Čovjek iz Zapadne Indije br. 1 Tommy Ansah ... Čovjek iz Zapadne Indije br. 2 Reg Lye ... Skitnica Norma Shebbeare ... žena u kavani Originalan filmski plakat Avala Genex

434 Stanje kao na fotografijama! Karlovac (nem. Karlstadt, mađ. Károlyváros) je grad u Hrvatskoj i administrativno središte Karlovačke županije. Prema rezultatima popisa iz 2011. u gradu je živelo 55.705 stanovnika, a u samom naselju je živelo 46.833 stanovnika.[1] Geografija Karlovac je grad u središnjoj Hrvatskoj, 56 km jugozapadno od Zagreba i 130 km istočno od Rijeke. Smješten je na dinarskom rubu Panonske nizine, a upravo s karlovačkog područja počinje bregoviti i planinski dio prema Mediteranu. Nalazi se na raskršću važnih saobraćajnih i željezničkih pravaca iz Zagreba prema Rijeci i Splitu. Uz mnogobrojne parkove i zelene prostore, specifičnost Karlovca su čak četiri rijeke koje prolaze kroz grad — Korana, Kupa, Dobra i Mrežnica. Istorija Karlovac, srpska pravoslavna crkva „Sv. Nikola“ U međurječju četiri rijeke podignut je u 16. vijeku idealni renesansni grad u obliku šestokrake zvijezde, podijeljene u 24 pravilna prostorna bloka. Zbog odbrane od turskih osvajača, započela je 13. jula 1579. godine izgradnja karlovačke tvrđave. Bilo je to na posjedu vlastelinske porodice Zrinskih, pod samim starim gradom Dubovcem. Gradnjom je upravljao tada poznati graditelj Martin Gambon. Samo ime Karlovac (Carlstadt) grad je dobio u čast svoga osnivača austrijskog nadvojvode Karla Habsburškog.[2] Tvrđava je pravi biser onovremenog graditeljskog i fortifikacijskog umijeća. Grade se bedemi i bastioni, a unutar tvrđave, u samom geometrijskom središtu starog gradskog jezgra, prvo su izgrađeni vojni i sakralni objekti. Tako je na središnjem renesansnom trgu još 1580. godine podignuta prvobitna crkva Svete Trojce. Tokom 16. i 17. vijeka tvrđava i vojska upravljaju gradom koji malo po malo mijenja svoje lice. Ugrožavale su ga poplave, pustošili ga požari. U velikom požaru 1594. godine izgorio je cijeli grad. Karlovcem su harale epidemije kuge, od kojih je najteža bila 1773. godine, kada je pomrla gotovo polovina stanovništva. Turci su ukupno sedam puta opsjedali Karlovac, ali ga nisu uspjeli zauzeti. Posljednja osmanlijska opsada dogodila se 1672. godine. Karlovačka je tvrđava, zbog plavljenog i prostorno ograničenog terena polako ali neizbježivo gubila svoju strategijsku važnost. Već u prvim decenijama 18. vijeka traže se rješenja izvan granica njenog prostora. Počinje obnova bedema i bastiona stare renesansne tvrđave i izgradnja kuća od čvršće građe, koje će odoljevati čestim požarima. Grad Karlovac, koji je izgrađen kao tvrđava za odbranu od Turaka, bio je pod vojnom upravom. Kruti vojni propisi bili su kočnica ekonomskog razvitka grada budući da su onemogućavali slobodan razvoj trgovine. Nezadovoljni takvim ograničenim položajem građani Karlovca zahtevali su od kraljice Marije Tereze da Karlovac proglasi slobodnim gradom i u njemu uvede civilnu upravu. Nakon učestalih molbi građana u Karlovcu je 1693. godine uveden Magistrat s ograničenom samoupravom. Ubrzo se, međutim, pokazalo da ovakva ograničena samouprava i zavisnost od vojne uprave ograničava razvoj trgovine. Stoga su građani Karlovca i dalje tražili da Marija Tereza Karlovac izuzme od vojne vlasti i proglasi ga slobodnim i kraljevskim gradom. Nakon dugogodišnjih zahtijevanja građana Karlovca, hrvatski sabor je na zasjedanju održanom 1770. godine tražio je da se hrvatsko primorje vrati Hrvatskoj, a Karlovac proglasi slobodnim i kraljevskim gradom i pripoji civilnoj Hrvatskoj. Poslije dugih rasprava kraljica Marija Tereza je svojim otpisom od 1776. godine odlučila da se grad i luka Rijeka, zajedno s onim dijelom bakarskih komorskih dobara koji se nalaze na desnoj strani Karolinskog puta, vrate Kraljevini Hrvatskoj, te da se za ta područja osnuje nova Severinska županija. Istim je otpisom određeno i da se Karlovcu daje položaj slobodnog grada. Severinska županija osnovana je 1777. godine. Imenovano je i kraljevsko povjereništvo koje je Karlovac i predjele nove županije trebalo da preda civilnim gradskim vlastima. Poslovi su povjereni riječkom gubernatoru i županu nove Severinske županije Josipu Majlatu de Sekelju, Nikoli Škrlecu Lomničkom i generalu Basenu. S vremenom, grad koji raste i razvija se, raskida s vojnim vlastima. Godine 1763. izabran je prvi gradski magistrat, a dvije godine kasnije osnovana je i karlovačka Gimnazija. Carica Marija Tereza proglašava Karlovac slobodnim kraljevskim gradom, a car Josip II izdaje 1781. godine Povelju o privilegijama slobodnog kraljevskog grada s grbom. U 18. vijeku i u većem dijelu 19. vijeka. Karlovac će postati najvažniji trgovački grad između Jadranskog mora i Podunavlja. Grade se putevi: Karolinski put Karlovac – Rijeka, Jozefinski put Karlovac – Senj i Lujzinski put Karlovac – Rijeka. Krajem 18. vijeka Karlovac je proživljavao svoje prvo „zlatno doba“ ekonomskog razvoja, a sredinom 19. vijeka. svoje drugo „zlatno doba“ procvatom lađarstva na Kupi. Na samom početku 20. vijeka Karlovac je po broju stanovnika i ekonomskom potencijalu bio treći grad u Hrvatskoj. Za vrijeme Drugog svjetskog rata u Karlovcu su ustaše pobile mnoge Srbe. To se ponovilo i za vrijeme posljednjeg rata kada su mnogi Srbi stradali. Tada je u Karlovcu porušen i hram Svetog Nikole, izgrađen 1785. godine.

422 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali 24 slicice 76 od 100 Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.