Stanje kao na fotografijma ! 50cm x 70cm Harry Potter and the Deathly Hallows: Part 1 Hari Poter i relikvije Smrti: Prvi deo (engl. Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 1) je britanski film iz 2010. godine, režisera Dejvida Jejtsa, snimljen po romanu Hari Poter i relikvije Smrti Dž. K. Rouling. To je sedmi deo serijala filmova o Hariju Poteru. Iako postoji sedam knjiga po kojima su filmovi snimani, odlučeno je da poslednja, zbog obimnosti radnje, bude podeljena u dva filmska dela.[2] Scenario je napisao Stiv Klouvs, a producenti su bili Dejvid Hejman, Dejvid Baron i Roulingova. U glavnoj ulozi je Danijel Radklif kao Hari Poter, dok Rupert Grint i Ema Votson repriziraju svoje uloge kao Ron Vizli i Hermiona Grejndžer. Nastavak je filma Hari Poter i Polukrvni Princ, a prati ga direktni nastavak Hari Poter i relikvije Smrti: Drugi deo. Priča prati Harija Potera, koga je Albus Dambldor zadužio da pronađe i uništi Horkrukse − tajnu Voldemorove besmrtnosti. Snimanje je počelo 19. februara 2009, a završeno je 12. juna 2010. godine. Film je realizovan u 2D bioskopima i IMAKS formatima širom sveta 19. novembra 2010. godine. Film je dobio pozitivne kritike, a naročito su hvaljeni gluma, kinematografija, vizuelni efekti, muzika i emocionalna dubina priče. Tokom premijernog vikenda, film je zaradio 330 miliona dolara, čime je postigao treći najuspešniji premijerni vikend u serijalu i najuspešniji u 2010. godini. Sa ukupnom zaradom od preko 976 miliona dolara, postao je treći najuspešniji film iz 2010. godine, iza filmova Priča o igračkama 3 i Alisa u zemlji čuda, kao i treći najuspešniji film iz serijala, iza filmova Relikvije Smrti: Drugi deo i Kamen mudrosti. Na 83. dodeli Oskara, film je bio nominovan za najbolju scenografiju i najbolje vizuelne efekte. Cast Further information: List of Harry Potter cast members Daniel Radcliffe as Harry Potter: A 17-year-old wizard. Rupert Grint as Ron Weasley: A young wizard and one of Harry`s best friends and ally. Emma Watson as Hermione Granger: A young witch and one of Harry`s closest friends and ally. Bonnie Wright as Ginny Weasley: Ron`s younger sister and Harry`s love interest. Helena Bonham Carter as Bellatrix Lestrange: A Death Eater, Sirius Black`s insane cousin and murderer, and the aunt of Draco. Robbie Coltrane as Rubeus Hagrid: Harry`s half-giant friend, and gamekeeper at Hogwarts. Warwick Davis as Griphook: A goblin and former employee at Gringotts Bank. Davis replaced Verne Troyer, who portrayed the character physically in the first film, though Davis had dubbed Griphook`s lines. Tom Felton as Draco Malfoy: a Death Eater and son of Lucius and Narcissa Malfoy. Ralph Fiennes as Lord Voldemort: An evil power-hungry wizard, and the leader of the Death Eaters. Michael Gambon as Professor Albus Dumbledore: Former headmaster of Hogwarts killed by Severus Snape in the previous film. Brendan Gleeson as Alastor `Mad-Eye` Moody: A member of the Order of the Phoenix. John Hurt as Garrick Ollivander: A wandmaker abducted by the Death Eaters. Rhys Ifans as Xenophilius Lovegood: The eccentric father of the trio`s friend Luna. Jason Isaacs as Lucius Malfoy: Draco Malfoy`s father and a disgraced Death Eater. Helen McCrory as Narcissa Malfoy: Draco`s mother and Bellatrix`s sister. Bill Nighy as Rufus Scrimgeour: The new Minister for Magic. Alan Rickman as Professor Severus Snape: A double agent to the Death Eaters and the new headmaster of Hogwarts. Jim Broadbent as Professor Horace Slughorn: The new Potions teacher at Hogwarts, who has secret knowledge regarding Lord Voldemort. Timothy Spall as Peter Pettigrew/Wormtail: The Death Eater who betrayed Harry`s parents to Voldemort. Imelda Staunton as Dolores Umbridge: Senior Undersecretary to the Minister for Magic and Head of the Muggle-born Registration Commission. David Thewlis as Remus Lupin: A member of the Order of the Phoenix and a former teacher at Hogwarts. Natalia Tena as Nymphadora Tonks: Remus Lupin`s wife and a member of the Order of the Phoenix. George Harris as Kingsley Shacklebolt: Another member of the Order of the Phoenix. Julie Walters as Molly Weasley: The Weasley matriarch and a mother figure to Harry. Mark Williams as Arthur Weasley: Ron Weasley`s father, an Auror at the Ministry of Magic. Domhnall Gleeson as Bill Weasley: Arthur and Molly`s eldest son who helps Harry to escape from Little Whinging and who is to marry Fleur. Clémence Poésy as Fleur Delacour: A French Witch of the Beauxbatons School who also helps Harry to escape from Little Whinging. Guy Henry as Pius Thicknesse: The puppet Minister of Magic installed by Voldemort. Peter Mullan as Corban Yaxley: A Death Eater at the Ministry of Magic. Carolyn Pickles as Charity Burbage: The Muggle Studies teacher at Hogwarts, tortured and killed by Voldemort David Ryall as Elphias Doge: An old schoolfriend of Albus Dumbledore who defends him in an obituary. Richard Griffiths as Vernon Dursley: Harry`s Muggle uncle. Fiona Shaw as Petunia Dursley: Harry`s Muggle aunt. Directed by David Yates Screenplay by Steve Kloves Based on Harry Potter and the Deathly Hallows by J. K. Rowling Produced by David Heyman David Barron J. K. Rowling Starring Daniel Radcliffe Rupert Grint Emma Watson Helena Bonham Carter Robbie Coltrane Warwick Davis Ralph Fiennes Michael Gambon Brendan Gleeson Richard Griffiths John Hurt Jason Isaacs Alan Rickman Fiona Shaw Timothy Spall Imelda Staunton David Thewlis Julie Walters Cinematography Eduardo Serra Edited by Mark Day Music by Alexandre Desplat Production companies Warner Bros. Pictures[1] Heyday Films Distributed by Warner Bros. Pictures Release dates 11 November 2010 (Odeon Leicester Square) 19 November 2010 (United Kingdom and United States) Running time 146 minutes[2] Countries United Kingdom United States Language English Budget $250 million (shared with Part 2)[3][4] Box office $977 million Originalan filmski plakat

434 Stanje kao na fotografijama! Hotel Moskva, nekadašnja Palata Rosija, je hotel i nekadašnja zgrada osiguravajućeg društva Rosija-Fonsier u Beogradu. Nalazila se nekada na uglu ulica Kralja Milana i Balkanske; to je sada na uglu Terazija i Balkanske ulice. Zgradu su projektovali arhitekta Jovan Ilkić i grupa arhitekata iz Sankt Peterburga.[1] Rok za podnošenja projekata gradnje bio je 15/28. januar 1905. godine, a predviđena cena gradnje nije trebala da prelazi iznos od 750.000 dinara. Ocenjivački sud koji je trebao da nadzire rad činilo je šest arhitekata: dva iz Rusije, dva iz Austrougarske i dva iz Kraljevine Srbije. To su bili srpski arhitekti, profesori beogradske Velike škole, Andra Stefanović i Nikola Nestorović. Gradnja palate je otpočela u proleće 1905. godine, a svečano je otvorena 14. januara 1908. godine. Bila je najveća privatna zgrada u Kraljevini Srbiji, nalazila se na stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama. Građevina je na svojim zidovima imala natpis Palata Rosija. Direktor Srpskog brodarskog društva Svetozar Vukadinović, koji je bio vlasnik gostionice Velika Srbija na Terazijama, otputovao je u Rusiju, u kojoj je ranije bio emigrant,[2] da nađe osiguravajuće društvo koje će na njegovom imanju da izgradi velelepno zdanje. Glavni direktor društva Rosija Roman Ivanovič Poicl je pristao na Vukadinovićevu ideju. Konkurs za zgradu osiguravajućeg društva Rosija bio je raspisan oktobra 1904. godine.[3] Prvu nagradu na konkursu dobio je zagrebački arhitekta Viktor Kovačić, dok je Jovan Ilkić dobio drugu nagradu. Ipak, direkcija osiguravajućeg društva Rosija odlučila se za Ilkićev projekat.[4] U zgradi na sprat, koja je tu ranije stajala, postojali su, sa strane Terazija, bakalska radnja sa delikatesima, u sredini je bila mala duvandžinica a na uglu do Balkanske kafana `Velika Srbija`. Lokacija je smatrana najlepšom u gradu ali i teškom za gradnju: prilikom kopanja temelja se naišlo na `naslage nepropustljive ilovače i na vodu`. Za vodu se mislilo da potiče od `zaostale žice nekog starog vodovoda`, kasnije je izvirala u betonskom podrumu i dalje se slivala propustima.[5] Gradnja palate je počela u martu 1905. godine. U temelje su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetra, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama dugim po devet metara, 10 vagona tvrdog ripanjskog kamena. Preko toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra. Zidanjem ciglama otpočelo je tek u proleće 1906. godine. Radove je izvodio građevinar Karlo Knol sa zidarima iz Crne Trave. Nadzorni inženjer bio je arhitekta Jovan Ilkić. Radovima za armirani beton rukovodio je arhitekta Matija Šnajder. Površina spoljašnjih zidova od prvog sprata do krova obložena je žućkastim pločicama a ukrašena ornamentima zelene boje.[6] Keramička obloga je doneta iz Pečuja, iz fabrike Žolnai u kojoj se i danas čuvaju kalupi pomoću kojih je izlivena. Zgrada je zidana u stilu secesije. Stepenište je bilo izrađeno od ripanjskog i švedskog granita. Ukupna vrednost zgrade iznosila je 2 miliona zlatnih dinara. Građevina je u potpunosti završena 1907. godine. Za ono vreme bio je to najveći hotel u Beogradu sa 50 postelja i sobama na sva tri sprata.U aprilu 1941. bila je jako oštećena bombardovanjem. Zgrada hotela Moskva[7] dostigla je visok stepen stilske emancipacije ovog perioda i približila se postavkama moderne arhitekture. Zidna platna oslobođena su horizontalnih podeonih venaca, plastike oko otvora, lizena i pilastera. Upotreba mermera, keramičkih pločica i fajansa za oplatu fasade označilo je prihvatanje secesijskih postavki o upotrebi novih, plemenitih i trajnijih materijala. Većim delom slobodne površine fasada obložene su zelenim keramičkim pločicama po čemu zgrada spada među retke u Beogradu sa hromatskom fasadom. Preokret u beogradskoj secesiji obeležila je zgrada osiguravajućeg društva Rosija, hotel Moskva. Otvaranje Svečano otvaranje je izvedeno iz dva dela. 14. januara 1908. godine uz dvorski orkestar, kralj Petar I Karađorđević je otvorio palatu Rosiju sa gostionicom Moskva. Svečano otvaranje i veselje obavljena su i 17. januara 1908. uz koncert Kraljeve garde. U palati Rosija je bio smešten hotel, kafana, restoran, stanovi za rentu i kancelarije beogradske filijale osiguravajućeg društva Rosija, za čijeg je direktora postavljen Svetozar Vukadinović. Izgradnja palate Rosija bila je velika ruska privredna, ali i politička investicija u Kraljevini Srbiji, što nije bilo po volji ostalim velikim silama. Osiguravajuće društvo „Rosija” prodalo je zgradu Građanskoj banci septembra 1921. za 11,5 miliona dinara - kuriozitet je da je na akt o prodaji moralo biti prilepljeno 6.500 taksenih markica od po 100 dinara, na 65 tabaka.[8] Građanska banka je bila fuzionisana sa Jugoslovenskom trgovačkom u Ujedinjenu banku, koja je prodala imanje (banka je pala u novembru 1923).[9] Kafana `Moskva` je u međuratnom Beogradu bila jedna od najvećih, bila je zatvorena jedno vreme 1939. radi preuređenja.[10] Renoviranje hotela je završeno 2013. godine, posle skoro četiri godine rada.

Ovde imate na jednom mestu najveci skup tih kartica iz American pro wrestling udruzenja (Smackdown,RAW,NXT,Tag Team,WWE plus objects),ukupno 81 razlicitu karticu (abecedno poredjanih),bez duplikata. Nagadjam da je u pitanju nesto na fazon Slam Attax Mayhem ili neceg slicnog,ali pozadi nista ne pise,samo 2012 trading cards. Ovo sto sledi NIJE spisak svih kartica u ponudi (posto nisam mogao da ga nadjem online),ali je PRIBLIZAN spisak koji su keceri u pitanju: 1 John Cena 2 Randy Orton 3 Beth Phoenix 4 Sheamus 5 Brock Lesnar 6 Daniel Bryan 7 Mick Foley 8 Cody Rhodes 9 Cameron 10 Christian 11 Kelly Kelly 12 Hornswoggle 13 Brodus Clay 14 Aksana 15 Epico 16 Mark Henry 17 Maxine 18 Jey Uso 19 Zack Ryder 20 Ricardo Rodriguez 21 JTG 22 Hunico 23 Kofi Kingston 24 Matt Striker 25 Kane 26 Jimmy Uso 27 Naomi 28 The Great Khali 29 Tyler Reks 30 Josh Matthews 31 Derrick Bateman 32 Camancho 33 Kharma 34 Heath Slater 35 Evan Bourne 36 Yoshi Tatsu 37 Big Show 38 Ryback 39 Percy Watson 40 Kaitlyn 41 The Miz 42 William Regal 43 Michael Cole 44 Wade Barrett 45 Rey Mysterio 46 Alicia Fox 47 Triple H 48 Layla 49 Chris Jericho 50 Jinder Mahal 51 Eve 52 Johnny Curtis 53 Lord Tensai 54 Titus O`Neil 55 Vickie Guerrero 56 Justin Gabriel 57 Primo 58 Booker T 59 Goldust 60 Natalya 61 Jack Swagger 62 Ezekiel Jackson 63 John Laurinaitis 64 Ted DiBiase 65 R-Truth 66 Trent Barreta 67 Jerry Lawler 68 Tyson Kidd 69 David Otunga 70 Rosa Mendes 71 Michael McGillicutty 72 Drew McIntyre 73 Alex Riley 74 Theodore Long 75 Dolph Ziggler 76 Sin Cara 77 Justin Roberts 78 Alberto Del Rio 79 Curt Hawkins 80 Tamina Snuka 81 Mason Ryan 82 Darren Young 83 Scott Stanford 84 Lilian Garcia 85 Santino Marella 86 Antonio Cesaro 87 The Rock 88 A.J. 89 CM Punk 90 Undertaker Ima ih mnogo,ne mogu sad da popisujem sve.Neki od njih su prikazani i u albumu WW Superstars Uncovered.Mozda neki i fali na ovoj listi (viska ima sigurno).Zato sam ih sve slikao (to sa slika sve dobijate). Cena je za sve. Polovno,odlicno i vrlo dobro ocuvano.

329 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko listova se odvojilo od tabaka, znaci nije pocepano samo se odvojilo. Simpsonovi (engl. The Simpsons) je američka je animirana komedija situacije tvorca Meta Grejninga za mrežu Fox Broadcasting Company. Postala jedna od prvih uspešnih serija ove kuće, a takođe i jedna od najuspešnijih i najcenjenijih u istoriji medija. „Simpsonovi“ su u stvari spin-of serije kratkih animiranih filmova prvobitno emitovanih u emisiji „Trejsi Ulman šou“[1]. Serija je satirična parodija načina života američkog srednjeg staleža, predstavljenog kroz život porodice iz naslova. Bavi se raznim aspektima čovekovog života, baš kao i američkom kulturom, društvom u celini, ali i samim fenomenom televizije, a najpoznatija je po samokritičkom humoru te po metareferencama. I sama porodica iz serije imala je značajan upliv u pop-kulturu, pa su u svakodnevnu upotrebu ušle razne fraze iz serije, a uzvik nezadovoljstva „dou!“ (d`oh!) uvršten je i u rečnik engleskog jezika. Navodi se da je nastanak mnogih animiranih serija za odrasle bio pod uticajem „Simpsonovih“, pri čemu se naročito misli na serije „Kralj brda“, „Saut Park“ i „Porodični čovek“. Iako je tokom poslednjih nekoliko godina, po nekima, došlo do pada kvaliteta, serija je još uvek veoma gledana i dalje dobija pozitivne kritike. „Simpsonovi“ su do danas najdugotrajniji američki sitkom i najdugotrajnija animirana serija uopšte. Od dana emitovanja prve epizode (17. decembra 1989) pa do kraja 33. sezone proizvedeno je i emitovano 707 epizoda. Dana 27. jula 2007. bila je premijera dugometražnog filma Simpsonovih. Nastanak Grejning je ideju za Simpsonove dobio u hodniku kancelarije Džejmsa Bruksa. Bruks ga je pozvao na dogovor o stvaranju kratke animirane serije, a Grejning je došao s idejom da predstavi svoj strip „Život u paklu“ (engl. Life in Hell). Kada je shvatio da bi animiranje njegovog stripa zahtevalo da se odrekne autorskog prava nad svojim životnim delom, Grejning je odlučio da krene u drugom smeru[2]. Na brzinu je skicirao svoju verziju disfunkcionalne porodice. Likove je oblikovao po članovima vlastite porodice, zamenivši svoje ime sa „Bart“ Simpsonovi su se prvi put pojavili u nizu kratkih animiranih filmova u emisiji „Trejsi Ulman šou“, a prva epizoda „Laku noć“ emitovana je 19. aprila. 1987[1]. Porodica je bila prilično grubo nacrtana budući da je Grejning animatorima predao samo skice verujući da će ih oni doraditi, međutim, animatori su te skice samo precrtali[2]. Simpsonovi su 1989. prilagođeni u niz polučasovnih epizoda za TV kuću Foks. Prva emitovana epizoda bila je „Simpsons Roasting on an Open Fire“ umesto planirane prve epizode „Baš začarano veče“. Ta je epizoda morala biti ponovno nacrtana nakon što su autori uočili loš kvalitet animacije i bila je emitovana kao poslednja epizoda prve sezone. Simpsonovi je bila prva Foksova serija koja je dospela među trideset najgledanijih u sezoni[3]. Trejsi Ulman podnela je tužbu protiv Foksa, tvrdeći da je njena emisija razlog uspeha Simpsonovih i da joj stoga sleduje deo zarade serije. Slučaj je na kraju završen u korist TV kuće[4]. Serija je od samog početka izazivala kontroverzu - Bart Simpson je bio buntovnik i često se izvlačio bez posledica, što je dovelo do toga da ga neka roditeljska udruženja i konzervativni glasnogovornici smatraju lošim uzorom deci. Džordž H. V. Buš je jednom prilikom rekao: „Nastavićemo da se trudimo da osnažimo američku porodicu. Da učinimo da bude više nalik porodici Volton, a manje porodici Simpson“. Majice sa likovima iz serije, kao i druga roba sa Simpsonima kao zaštitnim znakom su zabranjeni u nekim školama u pojedinim delovima Sjedinjenih Država. Međutim, proizvodi su se i dalje odlično prodavali. U prvih 14 meseci prodaje ukupna zarada širom sveta je iznosila oko dve milijarde dolara... Panini je italijansko preduzeće sa sedištem u Modeni, nazvano po braći Panini koja su ga osnovala 1961. godine.[1] Proizvodi knjige, stripove, časopise, nalepnice, sličice i druge artikle preko svojih kolekcionarskih i izdavačkih podružnica.[2][3] Distribuira sopstvene proizvode i proizvode trećih dobavljača. Održava Odeljenje za licenciranje za kupovinu i preprodaju licenci i pružanje agencija za pojedince i novine koji žele da kupe prava i licence za strip.[4] Preko svoje podružnice, preduzeće koristi softver koji se aktivira glasom za snimanje fudbalske statistike, koja se zatim prodaje agentima, timovima, medijskim kućama i proizvođačima video-igara.[5] New Media upravlja aplikacijama na internetu ovog preduzeća i ostvaruje prihod od prodaje sadržaja i podataka.[6] Udruživši se sa FIFA-om 1970. godine, Panini je objavio svoj prvi album sa samolepljivim sličicama za Svetsko prvenstvo u fudbalu za Svetsko prvenstvo 1970. godine.[7] Od tada, prikupljanje i razmena sličica i nalepnica postalo je deo iskustva Svetskog prvenstva, posebno za mlađe generacije. Godine 2017. album sa samolepljivim sličicama za Svetsko prvenstv iz 1970. koji je potpisao Pele prodat je za rekordnih 10.450 funti.[8][9] Panini je do 2015. proizvodio sličice i nalepnice za UEFA Ligu šampiona. Od 2019. ima licencna prava za međunarodna takmičenja u fudbalu kao što su FIFA Svetsko prvenstvo, UEFA Liga nacija i Kopa Amerika, kao i domaće lige uključujući Premijer ligu (od sezone 2019/2020), špansku La ligu,[10] italijansku Seriju A[11] i argentinsku prvu ligu....

Stanje kao na fotografijama. Ima dve crtice u levom donjem delu, nista strasno! 49cm x 69cm Scalawag je film iz 1973. godine koji je režirao Kirk Douglas, njegov prvi od dva režirana filma, a drugi je Posse. Film je vestern repriziranja Otoka blaga Roberta Louisa Stevensona. Kirk Douglas as Peg Mark Lester as Jamie Neville Brand as Brimstone / Mudhook George Eastman as Don Aragon Don Stroud as Velvet Lesley-Anne Down as Lucy-Ann Danny DeVito as Fly Speck Mel Blanc as Barfly the Parrot (voice) Phil Brown as Sandy Davor Antolic as Rooster Stole Arandelovic as Beanbelly Fabijan Sovagovic as Blackfoot Shaft Douglas as Beau Directed by Kirk Douglas Written by Sid Fleischman Albert Maltz Starring Kirk Douglas Mark Lester Neville Brand Music by John Cameron Cinematography Jack Cardiff Edited by John C. Howard Antonietta Zita Production company The Bryna Company Distributed by Paramount Pictures Release date 1973 Country United Kingdom Language English Film je temeljen na originalnoj priči Alberta Maltza. Najavljeno je 1966. godine i bit će koprodukcija između produkcije Joel Production Kirka Douglasa i Coldwater Productions Malcolma Stuarta. Douglas bi glumio. To bi bilo prvi put da je Maltz dobio ekranski kredit u 19 godina. [1] Snimanje je odgođeno. Douglas je osnovao vlastitu tvrtku koja je to stvorila i prikupio novac. Zaposlio je suprugu kao producenta, sina kao fotografa, a drugog sina kao uredskog dječaka. `Dakle, ako ovaj film zaudara, krivnju imamo za cijelu obitelj Douglas`, rekao je Douglas. Dodao je, `Moj telefon više ne zvoni. Moram pronaći vlastiti posao.` [2] 1972. Douglas je rekao da će ga producirati i režirati, kao i glumiti, a scenarij je napisao Sid Fleischman. Snimanje je trebalo započeti u Jugoslaviji u lipnju 1972. [3] Do svibnja u glumačkoj su postavi bili Mark Lester, Lesley Ann Down i Danny DeVito. [4] Douglas je rekao da je prepisao scenarij. [5] `Htio sam vratiti stari osjećaj filmova koje sam proživio kao dijete`, rekao je Douglas, `gusari, glupavi, ljudi ubijaju, ali ne vidite krv.` [6] `To je verzija Otoka blaga smještenog na starom zapadu na konju`, rekao je Douglas. `Postoje avantura, nasilje, a ima i romantike - djevojka pjeva romantičnu pjesmu dok sanja o dobrom momku. Da, to je staromodno, ali to je ono što sam voljela kao dijete. Pretpostavljam da nisam izgubila ljubav prema romantici ili moj osjećaj nevinosti. `[7] Douglas je rekao, `Nije bilo pretencioznosti` oko snimanja. `Živjeli smo u primitivnim uvjetima bez zahoda i naučili jednu jugoslavensku frazu da spasimo život -` Bex bela luka `. To znači` bez češnjaka `. U kasnoj emisiji vidite stare filmove i svi pitaju zašto ne snimaju filmove Kritičari su učinili modernim pretencioznost i nesuvislost. ` Inex Film

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm 0 Rillington Place (sh. Ulica Rillington Place br. 10), u Jugoslaviji prikazan i pod naslovom Ubica sa Rillington Squarea, je britanski kriminalistički film snimljen 1971. godine u režiji Richarda Fleischera. Temelji se na istoimenoj knjizi novinara i aktivista Ludovica Kennedyja kojom su opisani stvarni događaji koji su doveli do jedne od najzloglasnijih sudskih nepravdi u britanskoj historiji te potakli ukidanje smrtne kazne u Velikoj Britaniji 1967. godine. Protagonist, koga tumači Richard Attenborrough, je sredovječni poštanski službenik koji početkom 1950-ih živi u londonskoj četvrti Notting Hill, pri čemu nitko, pa ni njegova supruga (koju tumači Pat Heywood), ne zna da je on serijski ubica koji davi žene kako bi zadovoljio svoju nekrofilsku pohotu. Radnja prikazuje kako njegova nova meta postaje mlada susjeda (čiji lik tumači Judy Geeson), a koju još prikladnijom čini njen naivni muž Tim (koga tumači John Hurt) kome će biti lako namjestiti dokaze za ubistvo. Fleischeru je 10 Rillington Place bio jedan od nekoliko filmova u karijeri koji su se temeljili na stvarnim kriminalističkim slučajevima. Kao i u Bostonskom davitelju snimljenom nekoliko godina ranije, Fleischer se odlučio za tehniku dokudrame nastojeći biti što vjerniji službenim dokumentima; osim toga se inzistiralo na snimanju na autentičnim lokacijama, a kao tehnički savjetnik je angažiran i službeni krvnik Albert Pierrepoint, koj je u stvarnom životu izveo vješanje rekonstruirano u filmu. Sam Attenborrough, glumac poznat po ulogama dobroćudnih likova, je kasnije tvrdio da je ulogu monstruoznog ubice prihvatio sa velikom nelagodom, ali da ga je u potpunosti prožela s obzirom da zaplet predstavlja `razornu osudu prakticiranja smrtne kazne`. Nakon premijere su kritičari bili podijeljeni. Sa jedne strane su hvalili Fleischerovo inzistiranje na detaljima, ali su isto tako smatrali da ono film čini nimalo atraktivnim, a ni intrigantnim, odnosno da scenario uopće nije objasnio niti natuknuo razloge koji su Christieja potakli da počini tako monstruozna djela. Režija Richard Fleischer Producent Leslie Linder Martin Ransohoff Scenario Clive Exton Predložak Ten Rillington Place; autor: Ludovic Kennedy Uloge Richard Attenborough Judy Geeson John Hurt Muzika John Dankworth Fotografija Denys Coop Montaža Ernest Walter Studio Filmways Genesis Productions Distribucija Columbia Pictures Datum(i) premijere 10. februar 1971 Trajanje 111 min. Zemlja Ujedinjeno Kraljevstvo Jezik engleski Richard Attenborough ... John Reginald Christie John Hurt ... Timothy John Evans Judy Geeson ... Beryl Evans Pat Heywood ... Ethel Christie Isobel Black ... Alice Phyllis MacMahon ... Muriel Eady Ray Barron ... Workman Willis Douglas Blackwell ... Workman Jones Gabrielle Daye ... Mrs. Lynch Jimmy Gardner ... Mr. Lynch Edward Evans ... Detektiv inspektor Tenniel Evans ... Detektiv narednik David Jackson ... Policajac George Lee ... Policajac Richard Coleman ... Policajac koji hapsi Christieja André Morell ... Sudac Lewis Robert Hardy ... Malcolm Morris Geoffrey Chater ... Christmas Humphreys Basil Dignam ... Član medicinskog odbora Edward Burnham ... Član medicinskog odbora Edwin Brown ... Krvnik Sam Kydd ... Trgovac namještajem Rudolph Walker ... Čovjek iz Zapadne Indije br. 1 Tommy Ansah ... Čovjek iz Zapadne Indije br. 2 Reg Lye ... Skitnica Norma Shebbeare ... žena u kavani Originalan filmski plakat Avala Genex

434 Stanje kao na fotografijama! Karlovac (nem. Karlstadt, mađ. Károlyváros) je grad u Hrvatskoj i administrativno središte Karlovačke županije. Prema rezultatima popisa iz 2011. u gradu je živelo 55.705 stanovnika, a u samom naselju je živelo 46.833 stanovnika.[1] Geografija Karlovac je grad u središnjoj Hrvatskoj, 56 km jugozapadno od Zagreba i 130 km istočno od Rijeke. Smješten je na dinarskom rubu Panonske nizine, a upravo s karlovačkog područja počinje bregoviti i planinski dio prema Mediteranu. Nalazi se na raskršću važnih saobraćajnih i željezničkih pravaca iz Zagreba prema Rijeci i Splitu. Uz mnogobrojne parkove i zelene prostore, specifičnost Karlovca su čak četiri rijeke koje prolaze kroz grad — Korana, Kupa, Dobra i Mrežnica. Istorija Karlovac, srpska pravoslavna crkva „Sv. Nikola“ U međurječju četiri rijeke podignut je u 16. vijeku idealni renesansni grad u obliku šestokrake zvijezde, podijeljene u 24 pravilna prostorna bloka. Zbog odbrane od turskih osvajača, započela je 13. jula 1579. godine izgradnja karlovačke tvrđave. Bilo je to na posjedu vlastelinske porodice Zrinskih, pod samim starim gradom Dubovcem. Gradnjom je upravljao tada poznati graditelj Martin Gambon. Samo ime Karlovac (Carlstadt) grad je dobio u čast svoga osnivača austrijskog nadvojvode Karla Habsburškog.[2] Tvrđava je pravi biser onovremenog graditeljskog i fortifikacijskog umijeća. Grade se bedemi i bastioni, a unutar tvrđave, u samom geometrijskom središtu starog gradskog jezgra, prvo su izgrađeni vojni i sakralni objekti. Tako je na središnjem renesansnom trgu još 1580. godine podignuta prvobitna crkva Svete Trojce. Tokom 16. i 17. vijeka tvrđava i vojska upravljaju gradom koji malo po malo mijenja svoje lice. Ugrožavale su ga poplave, pustošili ga požari. U velikom požaru 1594. godine izgorio je cijeli grad. Karlovcem su harale epidemije kuge, od kojih je najteža bila 1773. godine, kada je pomrla gotovo polovina stanovništva. Turci su ukupno sedam puta opsjedali Karlovac, ali ga nisu uspjeli zauzeti. Posljednja osmanlijska opsada dogodila se 1672. godine. Karlovačka je tvrđava, zbog plavljenog i prostorno ograničenog terena polako ali neizbježivo gubila svoju strategijsku važnost. Već u prvim decenijama 18. vijeka traže se rješenja izvan granica njenog prostora. Počinje obnova bedema i bastiona stare renesansne tvrđave i izgradnja kuća od čvršće građe, koje će odoljevati čestim požarima. Grad Karlovac, koji je izgrađen kao tvrđava za odbranu od Turaka, bio je pod vojnom upravom. Kruti vojni propisi bili su kočnica ekonomskog razvitka grada budući da su onemogućavali slobodan razvoj trgovine. Nezadovoljni takvim ograničenim položajem građani Karlovca zahtevali su od kraljice Marije Tereze da Karlovac proglasi slobodnim gradom i u njemu uvede civilnu upravu. Nakon učestalih molbi građana u Karlovcu je 1693. godine uveden Magistrat s ograničenom samoupravom. Ubrzo se, međutim, pokazalo da ovakva ograničena samouprava i zavisnost od vojne uprave ograničava razvoj trgovine. Stoga su građani Karlovca i dalje tražili da Marija Tereza Karlovac izuzme od vojne vlasti i proglasi ga slobodnim i kraljevskim gradom. Nakon dugogodišnjih zahtijevanja građana Karlovca, hrvatski sabor je na zasjedanju održanom 1770. godine tražio je da se hrvatsko primorje vrati Hrvatskoj, a Karlovac proglasi slobodnim i kraljevskim gradom i pripoji civilnoj Hrvatskoj. Poslije dugih rasprava kraljica Marija Tereza je svojim otpisom od 1776. godine odlučila da se grad i luka Rijeka, zajedno s onim dijelom bakarskih komorskih dobara koji se nalaze na desnoj strani Karolinskog puta, vrate Kraljevini Hrvatskoj, te da se za ta područja osnuje nova Severinska županija. Istim je otpisom određeno i da se Karlovcu daje položaj slobodnog grada. Severinska županija osnovana je 1777. godine. Imenovano je i kraljevsko povjereništvo koje je Karlovac i predjele nove županije trebalo da preda civilnim gradskim vlastima. Poslovi su povjereni riječkom gubernatoru i županu nove Severinske županije Josipu Majlatu de Sekelju, Nikoli Škrlecu Lomničkom i generalu Basenu. S vremenom, grad koji raste i razvija se, raskida s vojnim vlastima. Godine 1763. izabran je prvi gradski magistrat, a dvije godine kasnije osnovana je i karlovačka Gimnazija. Carica Marija Tereza proglašava Karlovac slobodnim kraljevskim gradom, a car Josip II izdaje 1781. godine Povelju o privilegijama slobodnog kraljevskog grada s grbom. U 18. vijeku i u većem dijelu 19. vijeka. Karlovac će postati najvažniji trgovački grad između Jadranskog mora i Podunavlja. Grade se putevi: Karolinski put Karlovac – Rijeka, Jozefinski put Karlovac – Senj i Lujzinski put Karlovac – Rijeka. Krajem 18. vijeka Karlovac je proživljavao svoje prvo „zlatno doba“ ekonomskog razvoja, a sredinom 19. vijeka. svoje drugo „zlatno doba“ procvatom lađarstva na Kupi. Na samom početku 20. vijeka Karlovac je po broju stanovnika i ekonomskom potencijalu bio treći grad u Hrvatskoj. Za vrijeme Drugog svjetskog rata u Karlovcu su ustaše pobile mnoge Srbe. To se ponovilo i za vrijeme posljednjeg rata kada su mnogi Srbi stradali. Tada je u Karlovcu porušen i hram Svetog Nikole, izgrađen 1785. godine.

422 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali 24 slicice 76 od 100 Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.

Biblioteka grada- Beograd Turistička štampa - Beograd nepoznata godina izdanja nova... Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) je bila srpska slikarka koja je pripadala impresionizmu.[1] Kasnija dela su bila realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu. Rodila se 18. aprila 1872. godine u Bambergu, u Nemačkoj, kao Babet Bahmajer (nem. Babette Bachmayer). Posle završetka osnovne škole i Više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karla Mara i Anton Ažbea u Minhenu. U ateljeu je upoznala Ristu Vukanovića i u njemu su se venčali 1898. godine.[2] Umesto na svadbeno putovanje, otputovali su za Beograd, za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad, u kojem ne postoji interesovanje za umetnost.[3] U Beograd su stigli na leto 1898. godine. U vreme njihovog dolaska, prestonica je prerastala iz orijentalne varoši u evropski grad. Da bi oživeo umetnost, bračni par je pokrenuo niz akcija. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je trajalo pet godina.[4] Te 1898. godine Beta je prvi put izlagala, zajedno sa mužem i vajarom Simeonom Roksandićem u Beogradu, u sali Narodne skupštine, do koje su slike dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike.[4] Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović, veliki poštovalac umetnosti i kolekcionar, koji ih je pozvao da izlažu i u dvoru.[5] Izložba u dvoru je ostvarena 1900. godine. Tom prilikom je kralj Milan otkupio sliku Riste Vukanovića „Dahije“, a suma za koju je otkupljena je bila dovoljna za kupovinu zemljišta na Dunavskoj padini, na uglu ulica Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine, gde su kasnije sagradili sebi kuću.[6] Godine 1899. bračni par je dobio dozvolu od Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika, posle njegove smrti. Pedagoški rad je započela 1900. godine. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13.[7] Kuća, sa izmenjenom fasadom, još uvek postoji i od 1984. godine je spomenik kulture Beograda. Projektovao je Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U kući su napravljena četiri velika ateljea. Od svega je bila najlepša fasada kuće, na kojoj je iznad glavnog ulaza, Beta naslikala „Tri muze” - muzika, slikarstvo i igra, simbolično predstavljenih, u obliku tri lepe žene, oko kojih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Fasada, zajedno sa ovim radom je uništena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, a kao jedina uspomena na fasadu je ostala samo razglednica u izdanju „Gece Kona”.[8] U katalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda navodi se međutim da je ova dekoracija, slikana u tehnici freskoslikarstva, izgubljena prilikom izmena i pregradnje zgrade tridesetih godina XX veka.[9] Slikarska škola je radila od 1902. do 1905. godine.[10] Rista je vodio muško, a Beta žensko odeljenje škole, a kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović.[4] Cilj škole je bio da pripremi buduće polaznike stranih slikarskih akademija, ali i učitelje crtanja za gimnazije i više ženske škole.[11] Škola je 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu, kada je premeštena u ulicu Kralja Petra, a kasnije u Kraljevsku umetničku školu,[12] u kojoj je Beta Vukanović takođe predavala crtanje i akvarelisanje (akvarel).[13]. Iz nje su izašle generacije impresionista.[4] Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900,[5] na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići.[4] Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,[4] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.[4] Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.[14] Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).[14][8] Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.[8] Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju.[15] Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu.[16] Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat.[17] Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu,[18] naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja.[16] Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice.[18] Pismo i ragglednica Bete Vukanović Urošu Prediću, deo Zbirke Uroša Predića u Adligatu Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.[4] Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata.[19] Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.[8] Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919), a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.[3] U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“,[14][3] i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata.[8] Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje goto svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.[8] Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu

Josif Rajačić (Lučane kod Brinja, 20. jul 1785 — Sremski Karlovci, 13. decembar 1861) je bio srpski pravoslavni mitropolit karlovački od 1842. do 1848. godine, a potom arhiepiskop karlovački i patrijarh srpski od 1848. do 1861. godine. Zaslužan je za stvaranje Srpske Vojvodine i uzdizanje Mitropolije na stepen Patrijaršije. Rođen je u Lučanima kod Brinja (Lika) od oca Luke, sveštenika - prote, i majke Vasilije rođ. Čudić. NJegovo svetovno ime je Ilija.[2] U Brinju je pohađao nemačku školu, a zatim se školovao u Zagrebu, Sremskim Karlovcima i Segedinu gde je završio prvu i drugu godinu filozofije. Studije je nastavio u Beču gde je učio pravne nauke, latinski jezik i lepu umetnost. Studije nije završio jer je 1809. stupio u đački bataljon u odbranu Austrije od Napoleonove Francuske u ratu. Po završetku rata, Francuzi su vladali njegovim zavičajem, odbio je da se stavi u njihovu službu i odlučio je da služi svom narodu, pa se zbog prekinutih studija stavio na raspolaganje svom nadležnom episkopu gornjokarlovačkom Mojsiju Miokoviću koji ga je zamonašio 10. aprila 1810. godine u manastiru Gomirju. Sa pozicije arhimandrita gomirskog i administratora eparhija karlovačke i pakračke, postavljen je za episkopa dalmatinskog. U Sremskim Karlovcima ga je 24. juna 1829. posvetio mitropolit karlovački Stefan. Na mestu episkopa dalmatinskog ostao je do 1833. godine. Za to vreme otvorio je Klirikalnu školu (bogosloviju) u Šibeniku i posebno vodio borbu sa pokušajima unijaćenja pravoslavnih Srba u Dalmaciji. Nije podlegao pritisku da se lica koja su prešla na uniju brišu iz pravoslavnih matičnih knjiga, jer je smatrao da to nisu činili dobre volje nego po pritisku. Odlukom Dvorske kancelarije premešten je 5. jula 1833. za episkopa vršačkog. Dao je prilog od 3600 forinti gimnazijskom fondu u Vršcu. U Vršcu se susreo s opakom bolešću kolerom i otkrio da se njen bacil ne prenosi direktno u dodiru s obolelim, nego okuženim jelom i pićem. Lično je sa sveštenstvom obilazio obolele, često i napuštene i krepio ih i hrabrio zdrave da peru ruke i vode računa o hrani i tako spasio mnoge od sigurne smrti. Četrdeset godina kasnije Robert Koh izdvojio je bacil kolere i utvrdio ono što je episkop Rajačić znao mnogo ranije. Posle smrti mitropolita Stefan Stankovića u avgustu 1842. biran je novi mitropolit karlovački na Narodno-crkvenom saboru. Josif Rajačić je dobio veliku većinu, ali dvojica episkopa nisu hteli da odustanu od svoje kandidature i da uvaže nacionalne i verske interese, njima je lični interes bio ispred opšteg, tako da odluka nije mogla biti jednoglasna. Carski komesar je saopštio ukoliko se sabor ne složi oko jednog kandidata da će car lično imenovati novog mitropolita. Prvi put u istoriji Karlovačke mitropolije austrijski car je tada imenovao mitropolita, upravo Josifa Rajačića 1842. Iako je želeo da postane mitropolit, Josif Rajačić je bio nezadovoljan ovakvim ishodom. Bolela ga je pohlepa i neshvaćanje od strane pojedinih episkopa koji su služili tuđem interesu. Upozoravao je da je to breme preteško i ne može ga svako poneti. Rajačić je molio da se nikad više ne ponovi takvo gloženje oko ove stolice ili patrijarhove, ali nije vredelo nesloga je bila češća pojava. Ovaj presedan ponovio se još jednom kada je car 1881. imenovao za patrijarha Germana Anđelića. ...........Rajačić je tražio načina da izbegne direktan vojni okršaj s Mađarima i preduzimao diplomatske korake i pokušavao dogovorom rešiti probleme i zbog toga je kao i zbog odobrenja Odluka Majske skupštine otišao Caru u Beč. Međutim, mladi, obrazovani i odlučni Stratimirović, iako zamoljen od Rajačića da ne naseda provokacijama, na jedan brutalni napad Mađara na Karlovce odgovorio je vatrom i tako je započeo za nedovoljno spremljene Srbe težak oružani sukob u koji su se uključili dobrovoljci iz Srbije na čelu s vojvodom Knićaninom. Vojvoda Šupljikac prvog dana preuzimanja funkcije iznerviran mnogim stvarima pao je od kaplje u Pančevu, prilikom obilaska bojišta. Tako da je Rajačić kao predsednik Glavnog odbora, morao preuzeti i tu funkciju i donositi složene i odgovorne odluke. Kada je Mađarska revolucija, uz pomoć ruske vojske, ugušena, austrijske vlasti nisu imale više potrebe činiti ustupke Srbima, ni Hrvatima, pa su, u novembru 1849. godine, na području Srpske Vojvodine formirale novu krunovinu pod nazivom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Rajačića su postavili za komesara, to je ishod Srpske revolucije. Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat je ukinuto 1860. godine. Patrijarh je mnogo negodovao i zahtevao od Cara da to ne čini na Blagoveštanskom saboru, koji je tim povodom sazvao, ali Car nije mnogo mario za sva dela dobročinstva koja su Srbi u krvi podneli za Cara i Carevinu. Rajačić je sve svoje znanje i moć i svu svoju energiju trošio da pomogne da Vojvodina dođe pod upravu srpskog naroda. Prilike su se promenile i njegova politička tvorevina 1918. godine donela je odluku o prisajedinjenju Vojvodine i Srema matici Srbiji. Srpski narod ga pamti kao osnivača Vojvodine Srpske, srpske patrijaršije pod nazivom Srpska, koje ime nose od tada svi srpski patrijarsi. Uspeo je da se srpski narod u Monarhiji i Evropi naziva svojim imenom a ne Raci i Vlasi kako su Srbe tada nazivali, te da njegov crkva bude priznata a ne šizmatična, grkonesjedinjena i sl. nego Srpska pravoslavna crkva, osnovao je crkvu u Beču i Trstu i tako pravoslavlje predstavio Evropi i Zapadu. Uveo je jednoobraznu liturgiju u hramove, uniformisanost sveštenstva, dao uglazbiti srpska crkvena pojanja i svoj narod i crkvu predstaviti kao dostojne i uzvišene u Evropi. Osnovao je arhiv, pokrenuo osnivanje muzeja i univerziteta u Karlovcima, uveo protokol u svoj dvor, i dao napisati Prvi srpski kuvar. Osnovao je botaničku baštu, bolnicu, štampariju (Litografiju) i još mnogo toga. Izgradio je mnoge škole, crkve i stipendirao veliki broj đaka i studenata na tadašnjim evropskim učilištima. Bio je tajni savetnik bečkog Cara, ali i veliki prijatelj srpskog kneza i celog srpskog naroda. Josif Rajačić je pomagao prosvetni razvoj Srba u Austriji. U vreme dok je bio karlovački mitropolit otvoreno je mnogo novih srpskih škola, pomogao je da se gimnazije u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu uzdignu u rang punih gimnazija. Takođe je otvorio patrijaršijsku biblioteku i štampariju u Sremskim Karlovcima. Pokušao je da 1854. godine u Sremskim Karlovcima otvori univerzitet, ali u tome nije uspeo. Zbog nasluga za austrijsku državu car mu je dodelio baronstvo, sa predikatom `Brinjski`, po njegovom zavičaju. Umro je u Sremskim Karlovcima 1/13. decembra 1861. godine i sahranjen u Sabornoj crkvi.

Stanje kao na fotografijama! 49cm x 69cm Avatar (poznat i pod imenom Džejms Kameronov Avatar s ciljem distinkcije, a u 3-D svetu pod imenom Avatar: IMAX 3D iskustvo.[3], engl. James Cameron`s Avatar) je epski naučnofantastični film reditelja Džejmsa Kamerona. Avatar spada u jedne od najočekivanijih filmova prve decenije novog milenijuma, a sa budžetom u iznosu od preko 30 milijardi srpskih dinara spada i u praktično najskuplji filmski projekat svih vremena.[4] Avatar je djelo Kameronove producentske kuće Lajtstorm entertejnment. Distribuciju filma radi FOKS, a svjetska premijera je bila 16. novembra 2009.[5], prikazaće se i u 2-D i 3-D tehnici, kao i u tehnici IMAX 3D u odabranim bioskopima. Ako se izuzmu naučni dokumentarci, a koji su i sami inspirisali Avatar, prvi je igrani film koji je Kameron napravio poslije pauze u iznosu od skoro dvanaest godina i snimanja „Titanika“[traži se izvor]. Film je prije same premijere, osvojio dvije nagrade[6] Avatar je označio pravu revoluciju u filmskoj industriji, prvenstveno na polju tehnike stereoskopije, budući da de radi o prvom filmu u kojem je korišćena najsavremenija trodimenzionalna tehnologije sistemom fuzione kamere. Na osnovu filma napisan je i roman, te kreirana video-igra. Kameron je imao puno kontrolu nad svim aspektima filma, tako da je na premijeri, u stvari, prikazana konačna, rediteljeva verzija filma. Američka filmska asocijacija dodelila je filmu oznaku PG-13 (nije preporučivo za mlađe od 13 godina) zbog velikog broja nasilnih i ratni scena, osjetljivog sadržaja, neprimjerenog jezika i nešto pušenja.[7] Na svoju premijeru, Avatar je zaradio od prodaje karata preko 15 milijardi dinara, oborivši sve rekorde za jedan originalan film. Film dostiže rekordnu gledanost i ogromnu zaradu, ušavši na listu najprofitabilnijih filmova ikada snimljenih, a prešavši 50 milijardi din. zarade penje se i na vrh liste najuspješnijih filmova prošle godine. Film je stjekao svjetsku slavu i hvalospjeve, posebno ističući kompjuterske efekte, 3D i do sada nedostignuti nevjerovatni efekat realizma. Kritičari su film mahom pohvalili i potvrdili njegov prethodno najavljeni status tehnološke revolucije. Nominovan je za veliki broj nagrada, uključujući i Zlatni globus i Oskar. Dobitnik je Zlatnog globusa u kategoriji za najbolji film, a njegov stvaralac za najboljeg režisera. Studio je najavio da će film pratiti četiri nastavka. Prvi od njih, Avatar 2, biće pušten u američke bioskope 16. decembra 2022, dok će ostali nastavci biti premijerno prikazani 2024, 2026. i 2028. godine. Avatar je rođen 1994. godine, kada je Džejms Frensis Kameron napisao prvobitnu klicu scenarija u dužini od oko 170 stranica,[22] nacrt koji je sadržao gotovo isključivo deskripciju pandorijanskog svijeta. Prema njegovim riječima, ideju za Avatar su mu dale „sve naučno-fantastične priče koje je pročitao u mladosti“ zajedno. Film bi trebalo da bude uperen ka simbolici potiskivanja autohtonih kultura od strane superiornijih civilizacija i njihovu eksploataciju, kroz presedan zamjene strana tradicionalne slike tehnološki naprednijih vanzemaljaca koji stupaju u kontakt sa Zemljanima koji u najčešće slučajeva nije prijateljski. Nakon završavanja „Titanika“ avgusta 1996. godine Kameron najavio snimanje „Avatara“, filma koji bi sadržao potpuno „sintetičke“, odnosno kompjuterske, likove. Tvrdio je da bi projekat koštao oko sto miliona američkih dolara i uključivao najmanje šest kompjuterski generisanih glavnih likova, koji bi izgledali stvarni, fotorealistički, ali ne bi stvarno bili.[23] Nakon uspjeha kompjuterski generisanih bića kao što su dinosaurusi iz „Parka iz doba Jure“, stvorovi iz „Džumandžija“ i zmaj iz „Zmajevog srca“, smatralo se da je vrijeme da se počne sa pokušajem nečeg što bi barem ličilo na ljude. Kameron je ugovorio sa starim partnerima iz rada na „Istinitim lažima“ i „Titaniku“, kompanijom za animaciju „Digitalna domena“ da na ljeto 1997. godine počne priprema Avatara za prikazivanje 1999. godine, uz saradnju studija još jednog partnera, sa oba Terminator filma i „Tuđina“ Stena Vinstona, sa kojem je i osnovao „Digitalni domen“ i na kojem su do „Titanika“ bili obojica direktori. Međutim, proces je konstantno odugovlačen iz finansijskih razloga - snimanje takvog filma bi daleko probio i budžet „Titanika“, do tada najskupljeg filma ikada. Maja 1998. godine Dž. Kameron je izjavio da je „Avatar“ još uvijek na spisku potencijalnih filmova za koje je zainteresovan da bi snimio u budućnosti.[24] Ubrzo potom Džejms Kameron se povukao iz filografije i posvetio naučno-istraživačkom radu, a pojavom i širenjem interneta scenario za Avatar u dužini od 166 stranica se slobodno raširio po njemu, što je navodno iskorišćeno od strane brojnih filmskih projekata za uzimanje filmskih pozajmica i ideja. O Avataru se više nije čulo godinama, a velika grupa zainteresovanih i obožavatelja se formirala. Poslije dosta vremena, Džejms Kameron je juna 2005. godine najavio povratak na filmsku scenu pripremajući film pod nazivom „Projekat 880“ paralelno sa jednim drugim filmom, oba snimljena za 3-D prikazivanje koristeći posebne HD kamere. Dogovorio se sa COO-om svog studija, „Lajtstorm zabava“, Džonom Landauom, da ponovo zajedno budu producenti kao kada su snimali „Titanik“. Uticaj na tu odluku je imao između ostalog uspjeh fotorealističnog motion-capture snimanja „Polarnog ekspresa“ Roberta Cemekisa.[25] Kameronov prvi okušaj sa 3D-om je bio 1996. godine kada je snimio kratki film „T2 3-D: Boj kroz vrijeme“, a vještinu je usavšravao godinama snimajući u IMAX 3D-u naučno-istraživačke dokumentarce posvećene Titaniku i pogotovo popularni hit „Tuđini iz dubina“ u kojem je kao dio istraživačkog tima koji su vodili NASA, čiji je bio savjetnik[26] godinama, i grupa biologa ruske mornarice po prvi put javnosti prikazao do tada neviđene i fascinante oblike života iz okeanskih dubina. Kameron je takođe sarađivao sa američkom Nacionalnom vazduhoplovnom i svemirskom administracijom na snimanju površine Marsa odaslatim robotima za snimanje koje je dizajnirao u kooperaciji sa MSSS-om. Zahvaljujući Kameronovim naporima čovječanstvo je dobilo prve trodimenzijalne snimke marsovske površine. Decembra 2005. Kameron je izjavio da će „Projekat 880“ biti prikazan 2009. godine,[27] ali je februara 2006. godine istakao[28] da je zamijenio mjesta sa svojim drugim projektom i zakazao Projekat 880 za 2007. godinu, naglašavajući da će premijera možda kasniti do 2008. godine zbog glomaznosti projetka. Džejms Kameron je proveo godine lično usavršavajući filmske kamere, a petodnevni test prethodne godine[29] ga je ubijedio da je tehnologija dovoljno napredovala za Projekat 880. Krajem februara iste godine Kameron je objavio da je Projekat 880 u stvari „unapređena verzija Avatara“[traži se izvor]. Pozvao se na značajne tehnološke uspjehe kompjuterske animacije koji su evidentni u primjerima fotorealizma Goluma iz ekranizacije trilogije epske fantastike „Gospodar prstenova“, Dejvi Džounsa iz filmskog serijala „Pirati sa Kariba“ i pogotovo King Konga iz istoimene reprodukcije. Kameronova ideja je da da još utisak nego što su dali filmovi iz serijala Zvjezdanih ratova kada su pušteni u bioskope. Od januara do aprila 2006. godine Džejms Kameron je radio na preradi scenarija. Scenario je imao preveliku priču sa isuviše detalja, prema njegovim riječima nije mu se svidio jer ga je podsjećao na roman, oslanjajući se isključivo na priču uz dosta likova i pozadinskih radnji, sa samo osnovnim osloncem na originalni scenario koji se mogao slobodno pročitati. Prvi pokušaj sažimanja je završio sa scenarijem od preko 200 stranica, tako da je mnoge ideje morao izbaciti, ali su centralne teme sve ostale iste. Konačni scenario je skraćen i značajno obrađen. Čim je snimanje Avatara konačno najavljeno, iz javnosti je povučen prvobitni nacrt scenarija.[30] Jula 2006. godine Kameron je najavio za sljedeći februar foto-obradu glumačke ekipe, a za ljeto 2008. godine samo snimanje[31] Potpisao je ugovor sa studijem vizuelnih efekata „Veta digitalni“ koji se javio da mu pruži pomoć pri produkciji filma, a i Sten Vinston je prišao rastućem timu koji je na kraju brojao više od hiljadu ljudi, stručnjaka svih vrsta. Septembra 2006. godine objavio je svoj tehnološki izum zvan „Realni kamerski sistem“ koji će koristiti za snimanje filma. Kamere sa sastoje iz po dvije kamere visoke definicije unutar jednog tijela, s ciljem stvaranja dobrog utiska dubine pogleda. Većina filma će biti na engleskom jeziku, koji je opšteprihvaćen kao generalni zemaljski sistem komunikacije. Džejms Kameron je pretežno uz pomoć ligviste profesora na Univerzitetu Južne Kalifornije Pola Fromera, koji je često bio lingvistički konsultant za holivudsku filmsku industriju, stvorio čitavi zasebni jezik pandorijanskih domorodaca, u sklopu procesa izmišljanja njihove autentične kulture.[32] Poduhvat je trajao oko dvije godine. Muzika Detaljnije: Avatar: Muzika iz filma Džejms Kameron je obnovio saradnju sa poznatim kompozitorom filmske muzike Džejmsom Rojem Hornerom,[33] koji je snimao muziku za „Tuđine“ i „Titanik“, za koju je dobio Oskara. Odabrao ga je zbog njegovog oslanjanja na keltske narodne muzičke elemente. Komponovanje je započeo marta 2008. godine kada je sa horom snimio jednu pjesmu na Na`vi jeziku, a proljeća 2009. godine završio je komponovanje i počeo snimanje svih kompozicija. Horner je na svom poslu uveliko sarađivao etnomuzikologom Vandom Brajant, imajući dužnost da stvori potpuno novu i autentičnu narodnu muziku pandorijanske rase[traži se izvor]. Džejms Horner je obično radio po četiri mjeseca komponovanje i snimanje muzike za filmove, a na Avataru je radio čak dvije godine. Liona Luis je odabrana za pjevačicu muzičkog singla koji će biti pušten kao glavna pjesma za Avatar na kraju filma, uz odjavnu špicu. Pjesmu „Vidim te“ je stvorio Džejms Horner zajedno sa Simonom Franglenom, isti muzički duo koji stoji iza „Titanikove“ glavne hit pjesme. Paralelno sa filmom Luis snima i muzički spot za Avatarovu pjesmu, u režiji Džejka Nave. Izvorni naslov Avatar Žanr naučna fantastika epika Režija Džejms Kameron Scenario Džejms Kameron Producent Džejms Kameron Džon Landau Glavne uloge Sem Vortington Zoi Saldana Sigorni Viver Mišel Rodrigez Stiven Lang Džo Dejvid Mur Đovani Ribizi Si-Si-Ejč Paunder Dilip Rao Met Džerald Laz Alonso Piter Mensa Ves Studi Muzika Džejms Horner Kinematografija Mavro Fiore Montaža Džon Refua Stiven E. Rivkin Godina 2009. Trajanje 162 minuta Zemlja SAD Jezik engleski pandorijanski Budžet 237 miliona dolara (15,8 milijardi din.)[1] Zarada 2,847 milijardi dolara[2] Sledeći Avatar 2 Originalan filmski plakat

66 x 47 cm urolan dizajn : Neda Todorovic muzej primenjene umetnosti, beograd 2003 Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

izdate povodom izlozbe u muzeju primenje umetnosti. bgd, 2003 Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

Васил Иванов[1] (буг. Васил Иванов Кунчев;[2] Карлово, 18. јул 1837 — Софија, 19. фебруар 1873)[3] је био бугарски револуционар, идеолог, стратег и теоретичар бугарске националне револуције, вођа борбе за ослобођење од османске владавине. Левски је гледао даље од чина ослобођења и замишљао је бугарску републику етничке и верске једнакости, која у великој мери одражава либералне идеје Француске револуције и савременог западног друштва. Он је рекао: „Бићемо слободни у потпуној слободи тамо где живe Бугари: у Бугарској, Тракији, Македонији; људи ма које националности који живе под овим нашим небом, биће у свему једнаки по правима са Бугарима. Левски је сматрао да све верске и етничке групе које живе у слободној Бугарској уживају једнака права.[4][5][6] У Бугарској и Србији је обележен споменицима, а његово име носе бројне националне институције. Године 2007. био је на првом месту у националној телевизијској анкети као највећи Бугарин свих времена.[7] Историјска залеђина За више информација погледајте: Историја ране османске Бугарске и национално буђење Бугарске Економске потешкоће Османског царства из 19. века довеле су до његовог оличења као „болесника Европе“.[8] Реформе које су планирали султани суочиле су се са непремостивим потешкоћама.[9] Бугарски национализам се постепено појавио средином 19. века са економским успоном бугарских трговаца и занатлија, развојем народног образовања финансираног од Бугара, борбом за аутономну бугарску цркву и политичким акцијама у правцу формирања посебне бугарске државе.[10] Први и Други српски устанак су поставили темеље аутономне Србије током касних 1810-их,[11] а Грчка је успостављена као независна држава 1832. године, након Грчког рата за независност.[12] Међутим, подршка стицању независности кроз оружану борбу против Османлија није била универзална. Револуционарно расположење било је концентрисано углавном међу образованијим и урбаним секторима становништва. Било је мање подршке за организовану побуну међу сељаштвом и богатијим трговцима и занатлијама, који су се плашили да ће османске репресалије угрозити економску стабилност и раширено власништво над земљом на селу.[13] Биографија Левски је рођен у Карлову, 1837. године. Замонашио се у двадесет четвртој години, постао јерођакон, али је касније напустио цркву и прикључио се либералном покрету. Године 1862. Левски је отишао у Кнежевину Србију да се као добровољац придружи Бугарској легији коју је основао такође бугарски револуционар, Георги Раковски. Завршио је у Београду војну академију.[14] Између 1862. и 1868. године учествовао је у свим бугарским борбама против Турског царства. Крајем 1860-их, Левски је развио револуционарну теорију, које је значила одлучан корак ка бугарском покрету ослобођења. Ова теорија је видела национално ослобађање као подизање на оружје свих Бугара у Османском царству. Устанак би требало да припреми, води и координише централна револуционарна организација. Ова организација би требало да има више локалних револуционарних комитета у свим деловима Бугарске и требало би да делује потпуно независно од било које стране силе. Левски је такође одредио и будућу форму владавине у ослобођеној Бугарској - демократску републику, која почива на принципима Повеље Људских и Грађанских Права Француске револуције. До одласка у Бугарску, радио је као трговачки помоћник у Крагујевцу. Левски је почео да поставља локалне комитете 1869. године. До средине 1872. године успео је да успостави јаку мрежу комитета у више бугарских градова и села који су били у сталној вези и примали наређења од тајне владе у граду Ловечу. Комитети су набављали оружје, организовали борбене одреде, и казнене акције против османских званичника и бугарских издајника. У мају 1872, Бугарски револуционарни централни комитет и Интерна револуционарна организација су се спојиле у једну организацију, убеђени да ће координација рада донети опште добро. На јесен 1872. османска полиција је ушла у траг неколико комитета у североисточној Бугарској, укључујући и главни штаб организације у Ловечу, након што су активисти револуционарне организације опљачкали османску пошту да би набавили новац за куповину оружја. Хапшења многих револуционара су била претња уништењу организације. У покушају да спасе документацију, Левског су ухапсиле османске власти и обесиле у Софији, фебруара 1873. године. Подигнут му је у родном Карлову велики споменик, након Првог светског рата. Револуционарна теорија и идеје Крајем 1860-их, Левски је развио револуционарну теорију која је бугарски ослободилачки покрет видела као оружани устанак свих Бугара у Османском царству. Устанак је требало да припрема, контролише и интерно координише централна револуционарна организација, која је требало да укључи локалне револуционарне комитете у свим деловима Бугарске и да делује независно од било каквих страних фактора.[15][16] Теорија Левског произишла је из поновљених неуспеха да се идеје Раковског ефикасно спроведу, као што је употреба оружаних одреда (чета) са седиштем у иностранству за изазивање опште побуне.[17][18][19] Левскијева идеја о потпуно независној револуцији, међутим, није наишла на одобравање целокупног становништва — заправо, он је био једини истакнути бугарски револуционар који ју је заговарао. Уместо тога, многи су интервенцију великих сила сматрали изводљивијим решењем.[20] Рељеф Васила Левског у бугарској амбасади у Паризу. Левски је замишљао Бугарску као демократску републику,[5][21] повремено налазећи заједнички језик са „Декларацијом о правима човека и грађанина”,[22] и у великој мери одражавајући либералне идеје Француске револуције и савременог западног друштва.[23][24] Он је рекао: „Бићемо слободни у потпуној слободи тамо где живе Бугари: у Бугарској, Тракији, Македонији; људи ма које националности живели под овим нашим небом, биће једнаки у правима по Бугарима у свему. Имаћемо заставу која каже: `Чиста и света република`... Време је да се једним делом постигне оно што су тражили наша браћа Французи...`[4] Левски је сматрао да су све верске и етничке групе у слободној Бугарској — било да су Бугари, Турци, Јевреји или други — требало би да уживају једнака права.[4][5][6] Он је поновио да су се бугарски револуционари борили против султанове власти, а не против турског народа[25] и његове вере: „Ми не терамо турски народ ни његову веру, већ цара и његове законе (једном речју, турску владу), која је варварски владала не само нама, него и самим Турком.`[4][21] Левски је био спреман да жртвује свој живот за револуцију и стави Бугарску и бугарски народ изнад личних интереса: „Ако победим, победићу за цео народ. Ако изгубим, изгубићу само себе.”[26][27][28] У ослобођеној Бугарској он себе није замишљао као националног вођу или високог функционера: „Желимо да видимо слободну отаџбину, а [тада] би ми чак могу наредити да напасам патке, зар није тако?`[4][21] У духу Гарибалдија, Левски је планирао да помогне другим потлаченим народима света у њиховом ослобођењу када Бугарска буде поново успостављена.[29] Такође се залагао за „строго и редовно рачуноводство” у својој револуционарној организацији и није толерисао корупцију

За друге употребе погледајте погледајте страницу Васил Левски (вишезначна одредница). Васил Иванов Васил Иванов звани Левски Пуно име Васил Иванов Кунчев Датум рођења 18. јул 1837. Место рођења Карлово Османско царство Датум смрти 19. фебруар 1873. (35 год.) Место смрти Софија Османско царство Споменик у родном Карлову, Бугарска. Биста Васила Левског у Димитровграду Васил Иванов[1] (буг. Васил Иванов Кунчев;[2] Карлово, 18. јул 1837 — Софија, 19. фебруар 1873)[3] је био бугарски револуционар, идеолог, стратег и теоретичар бугарске националне револуције, вођа борбе за ослобођење од османске владавине. Левски је гледао даље од чина ослобођења и замишљао је бугарску републику етничке и верске једнакости, која у великој мери одражава либералне идеје Француске револуције и савременог западног друштва. Он је рекао: „Бићемо слободни у потпуној слободи тамо где живe Бугари: у Бугарској, Тракији, Македонији; људи ма које националности који живе под овим нашим небом, биће у свему једнаки по правима са Бугарима. Левски је сматрао да све верске и етничке групе које живе у слободној Бугарској уживају једнака права.[4][5][6] У Бугарској и Србији је обележен споменицима, а његово име носе бројне националне институције. Године 2007. био је на првом месту у националној телевизијској анкети као највећи Бугарин свих времена.[7] Историјска залеђина За више информација погледајте: Историја ране османске Бугарске и национално буђење Бугарске Економске потешкоће Османског царства из 19. века довеле су до његовог оличења као „болесника Европе“.[8] Реформе које су планирали султани суочиле су се са непремостивим потешкоћама.[9] Бугарски национализам се постепено појавио средином 19. века са економским успоном бугарских трговаца и занатлија, развојем народног образовања финансираног од Бугара, борбом за аутономну бугарску цркву и политичким акцијама у правцу формирања посебне бугарске државе.[10] Први и Други српски устанак су поставили темеље аутономне Србије током касних 1810-их,[11] а Грчка је успостављена као независна држава 1832. године, након Грчког рата за независност.[12] Међутим, подршка стицању независности кроз оружану борбу против Османлија није била универзална. Револуционарно расположење било је концентрисано углавном међу образованијим и урбаним секторима становништва. Било је мање подршке за организовану побуну међу сељаштвом и богатијим трговцима и занатлијама, који су се плашили да ће османске репресалије угрозити економску стабилност и раширено власништво над земљом на селу.[13] Биографија Левски је рођен у Карлову, 1837. године. Замонашио се у двадесет четвртој години, постао јерођакон, али је касније напустио цркву и прикључио се либералном покрету. Године 1862. Левски је отишао у Кнежевину Србију да се као добровољац придружи Бугарској легији коју је основао такође бугарски револуционар, Георги Раковски. Завршио је у Београду војну академију.[14] Између 1862. и 1868. године учествовао је у свим бугарским борбама против Турског царства. Крајем 1860-их, Левски је развио револуционарну теорију, које је значила одлучан корак ка бугарском покрету ослобођења. Ова теорија је видела национално ослобађање као подизање на оружје свих Бугара у Османском царству. Устанак би требало да припреми, води и координише централна револуционарна организација. Ова организација би требало да има више локалних револуционарних комитета у свим деловима Бугарске и требало би да делује потпуно независно од било које стране силе. Левски је такође одредио и будућу форму владавине у ослобођеној Бугарској - демократску републику, која почива на принципима Повеље Људских и Грађанских Права Француске револуције. До одласка у Бугарску, радио је као трговачки помоћник у Крагујевцу. Левски је почео да поставља локалне комитете 1869. године. До средине 1872. године успео је да успостави јаку мрежу комитета у више бугарских градова и села који су били у сталној вези и примали наређења од тајне владе у граду Ловечу. Комитети су набављали оружје, организовали борбене одреде, и казнене акције против османских званичника и бугарских издајника. У мају 1872, Бугарски револуционарни централни комитет и Интерна револуционарна организација су се спојиле у једну организацију, убеђени да ће координација рада донети опште добро. На јесен 1872. османска полиција је ушла у траг неколико комитета у североисточној Бугарској, укључујући и главни штаб организације у Ловечу, након што су активисти револуционарне организације опљачкали османску пошту да би набавили новац за куповину оружја. Хапшења многих револуционара су била претња уништењу организације. У покушају да спасе документацију, Левског су ухапсиле османске власти и обесиле у Софији, фебруара 1873. године. Подигнут му је у родном Карлову велики споменик, након Првог светског рата. Револуционарна теорија и идеје Крајем 1860-их, Левски је развио револуционарну теорију која је бугарски ослободилачки покрет видела као оружани устанак свих Бугара у Османском царству. Устанак је требало да припрема, контролише и интерно координише централна револуционарна организација, која је требало да укључи локалне револуционарне комитете у свим деловима Бугарске и да делује независно од било каквих страних фактора.[15][16] Теорија Левског произишла је из поновљених неуспеха да се идеје Раковског ефикасно спроведу, као што је употреба оружаних одреда (чета) са седиштем у иностранству за изазивање опште побуне.[17][18][19] Левскијева идеја о потпуно независној револуцији, међутим, није наишла на одобравање целокупног становништва — заправо, он је био једини истакнути бугарски револуционар који ју је заговарао. Уместо тога, многи су интервенцију великих сила сматрали изводљивијим решењем.[20] Рељеф Васила Левског у бугарској амбасади у Паризу. Левски је замишљао Бугарску као демократску републику,[5][21] повремено налазећи заједнички језик са „Декларацијом о правима човека и грађанина”,[22] и у великој мери одражавајући либералне идеје Француске револуције и савременог западног друштва.[23][24] Он је рекао: „Бићемо слободни у потпуној слободи тамо где живе Бугари: у Бугарској, Тракији, Македонији; људи ма које националности живели под овим нашим небом, биће једнаки у правима по Бугарима у свему. Имаћемо заставу која каже: `Чиста и света република`... Време је да се једним делом постигне оно што су тражили наша браћа Французи...`[4] Левски је сматрао да су све верске и етничке групе у слободној Бугарској — било да су Бугари, Турци, Јевреји или други — требало би да уживају једнака права.[4][5][6] Он је поновио да су се бугарски револуционари борили против султанове власти, а не против турског народа[25] и његове вере: „Ми не терамо турски народ ни његову веру, већ цара и његове законе (једном речју, турску владу), која је варварски владала не само нама, него и самим Турком.`[4][21] Левски је био спреман да жртвује свој живот за револуцију и стави Бугарску и бугарски народ изнад личних интереса: „Ако победим, победићу за цео народ. Ако изгубим, изгубићу само себе.”[26][27][28] У ослобођеној Бугарској он себе није замишљао као националног вођу или високог функционера: „Желимо да видимо слободну отаџбину, а [тада] би ми чак могу наредити да напасам патке, зар није тако?`[4][21] У духу Гарибалдија, Левски је планирао да помогне другим потлаченим народима света у њиховом ослобођењу када Бугарска буде поново успостављена.[29] Такође се залагао за „строго и редовно рачуноводство” у својој револуционарној организацији и није толерисао корупцију

LEONHARDI TUŠ GARNITURA TOZ - Tvornica olovaka Zagreb 8 komada 30cm3 Intensive China Ink Na zelenoj je pukao poklopac i nje ima dosta malo. Ostale bocice su dosta popunjene. Pogledati slike Kljucne reci za pretragu : knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz, Marsal, izgradnja nove Jugoslavije, posle rata, rat, okupacija, oslobodjenje nova jugoslavija new yugoslavia knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz Tito, oslobodjenje, Jugoslavija, okupacija, borba casopis, borba, tito, broz,komunizam, jugoslavija, Kljucne reci: knjiga, knjige, Tito, istorija, titove odluke, istorijske odluke, , strategije, strategija , knjiga knjige politika istorija Tito, Josip Broz , naredba, odbrana drustvena samozastita, zastita samozastita napred tito josip broz komunizam sfrj socijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia titovi govori clanci otitu clanak socijalozam nob nor srbija politicke politicka hrvatska govor i clanak komunisticka partija jugoslavije srbije socijalisticka predsednik predsednici kpj omladina stafeta josipa broya broy broza tita biografija biografije 1952 1955 1952. 1955. godina godine demoktarija demokratije socijalisticka socijalizam fnrj sfrj marsal marsala tita Kljucne reci za pretragu : knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz, Marsal, izgradnja nove Jugoslavije, posle rata, rat, okupacija, oslobodjenje nova jugoslavija new yugoslavia knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz Tito, oslobodjenje, Jugoslavija, okupacija, borba casopis, borba, tito, broz,komunizam, jugoslavija, Kljucne reci: knjiga, knjige, Tito, istorija, titove odluke, istorijske odluke, , strategije, strategija , knjiga knjige politika istorija Tito, Josip Broz , naredba, odbrana drustvena samozastita, zastita samozastita napred tito josip broz komunizam sfrj socijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia titovi govori clanci otitu clanak socijalozam nob nor srbija politicke politicka hrvatska govor i clanak komunisticka partija jugoslavije srbije socijalisticka predsednik predsednici kpj omladina stafeta josipa broya broy broza tita biografija biografije Josip Broa, Tito, komunizam, marsal, samoupravljanje, nesvrstani, borba za nezavisnost, referati, radnicka klasa, savez komunista, Jugoslavija KLjucne reci: knjiga, knjige, Valjevo, Kolubara, opstina, istorija kljucne reci za pretragu Svedocanstva o Valjevskom kraju istorija istorije istorijske knjige Uspravljeni u vekove Valjevski NOP odred 1941-1943 Jevtić Aleksandar izdavač Valjevo Opštinski odbor Saveza udruzhenja boraca NOR-a 1974. nor nob Valjevski NOP odred 1941-1943, Opštinski odbor SUBNOR-a Valjevo 1974. knjiga knjige isidora djukovica đuković đukovića prve sumadijske brigade sumadija sumadije darosava partiyan partizan partizani selo sela sumadije o sumadiji prica price nob nor casopis, borba, tito, broz,komunizam, jugoslavija, Kljucne reci: knjiga, knjige, Tito, istorija, titove odluke, istorijske odluke, , strategije, strategija , knjiga knjige politika istorija Tito, Josip Broz , naredba, odbrana drustvena samozastita, zastita samozastita napred tito josip broz komunizam sfrj socijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia titovi govori clanci otitu clanak socijalozam nob nor srbija politicke politicka hrvatska govor i clanak komunisticka partija jugoslavije srbije socijalisticka predsednik predsednici kpj omladina stafeta borba borbe šumadija šumadije šumadijska monografija monografije mapa krttanja mape kretanja seme sema prve sumadijske brigade Ratna proslost nasih naroda i narodnosti Knjiga dvesto trinaesta Monografije jedinice NOV i PO JugoslavijaKnjiga 52 Vojnoizdavacki zavod vojno izdavac vojska Borcima Prve sumadijske brigade i narodu Sumadije u znaci zahvalnosti za pokazanu hrabrosti u borbama za slobodu књига књиге исидора ђуковица ђуковић ђуковића прве сумадијске бригаде сумадија сумадије даросава партиyан партизан партизани село села сумадије о сумадији прица прице ноб нор цасопис, борба, тито, броз,комунизам, југославија, Кљуцне реци: књига, књиге, Тито, историја, титове одлуке, историјске одлуке стратегије, стратегија , књига књиге политика историја Тито, Јосип Броз , наредба, одбрана друствена самозастита, застита самозастита напред тито јосип броз комунизам сфрј социјалистицка федеративна република југославија yугославиа титови говори цланци отиту цланак социјалозам ноб нор србија политицке политицка хрватска говор и цланак комунистицка партија југославије србије социјалистицка председник председници кпј омладина стафета борба борбе шумадија шумадије шумадијска монографија монографије мапа крттања мапе кретања семе сема прве сумадијске бригаде Ратна прослост насих народа и народности Књига двесто тринаеста Монографије јединице НОВ и ПО Југославија Књига 52 Војноиздавацки завод војно издавац војска Борцима Прве сумадијске бригаде и народу Сумадије у знаци захвалности за показану храбрости у борбама за слободу valjevo valjevski partizani u rat ratno valjevoistorijske knjige prica price odredi uspravljen vek aleksandra jevtica valjevca valjevci u veku u vekovima KLjucne reci: knjiga, knjige, tito, valjevo, zapadnja srbija,marsal,istorija, predsednik, put, uzice, putovanje, Josip broz yikica zikice jovanovica spanca os osnovna skola osnovne skole kljucne reci za pretragu lajkovac lajkovacka zadruga zadruge poljoprivredne stocarske zadruge poljoprivreda stocarstvo knjiga knjige ya za poljoprivrednike katalog katalozi brosura brosure agrana beobanka yadruyna zadruzna mlekara mlekare iy iz lajkovca lajkovacki lajkovacka pruga krava krave sajam sajmovi valjevsko pivo valjevo mionica polovna polovni drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu tehnicka radnicke radnicka lajkovacke novine u lajkovcu o lajkovcu škola os oš mile dubljević školski školska časopis časopisi casopis casopisi novina novine list listovi cira ćira школски дани основна школа миле дубљевић лајковац prva iskra prve iskre listovi valjevo valjevski valjevske osnovne skole sfrj nostalgija drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer dedijer dedijera vlado vlada vladimira novi prilog broy broya yivot yivot zivot I II III IV V VI dela delo kljucne reci za pretragu Новац новци кованца кованице пара паре новчић новчићи нумизматика нумизматички примерак примерци предмет предмети колекционарски колекционарство сакупљање новца кованица динар динари марка марке јубиларни годишњица годишњице јубилеј јубилеји јубиларна јубиларно издање издања издавање издавање награда награде колекција колекције антиквитет антиквитети антикварни антикварна антикварно роба робе нумизматичар нумизматичари метал метални од метала бакар говожђе никл никал стар стари стара старо рим римски србија немачка шпанија долар долари аустрија град градови јубиларно Novac novci kovanca kovanice para pare novčić novčići numizmatika numizmatički primerak primerci predmet predmeti kolekcionarski kolekcionarstvo sakupljanje novca kovanica dinar dinari marka marke jubilarni godišnjica godišnjice jubilej jubileji jubilarna jubilarno izdanje izdanja izdavanje izdavanje nagrada nagrade kolekcija kolekcije antikvitet antikviteti antikvarni antikvarna antikvarno roba robe numizmatičar numizmatičari metal metalni od metala bakar govožđe nikl nikal star stari stara staro rim rimski srbija nemačka španija dolar dolari austrija grad gradovi jubilarno Coin coins coins coins steam money coin coins numismatics numismatic specimen specimens item items collectibles collectibles collecting money coins coin dinar dinars stamp stamps jubilee anniversary anniversaries jubilee anniversaries jubilee jubilee edition editions issuing awards prizes collection antiques antiques collection antiques collection antiques antiques metal copper iron nickel nickel old old old old rome roman serbia germany spain dollar dollars austria city cities jubilee Münze Münzen Münzen Münzen Dampfgeldmünzen Münzen Numismatik Numismatik Exemplare Exemplare Artikel Artikel Sammlerstücke Sammlerstücke Geldmünzen sammeln Münze Dinar Dinar Stempel Briefmarken Jubiläum Jubiläum Jubiläen Jubiläum Jubiläen Jubiläum Jubiläumsausgabe Editionen Ausgabe Auszeichnungen Preise Sammlung Antiquitäten Antiquitätensammlung Antiquitätensammlung Antiquitäten Antiquitäten Antiquitäten Metall Kupfer Eisen Nickel Nickel alt alt alt alt rom römisch serbien deutschland spanien dollar dollar österreich stadt städte jubiläum Moneda monedas monedas monedas monedas vapor dinero moneda monedas numismática numismática espécimen especímenes artículo artículos coleccionables coleccionables coleccionar dinero monedas moneda dinar dinares sello sellos jubileo aniversario aniversarios jubileo aniversarios jubileo jubileo edición ediciones emisión premios premios colección antigüedades colección de antigüedades colección de antigüedades antigüedades metal cobre hierro níquel viejo viejo viejo viejo roma romano serbia alemania españa dólar dólares austria ciudad ciudades jubileo монеты монеты монеты монеты пара деньги монеты монеты нумизматика нумизматика образцы образцы предмет предметы коллекционирования предметы коллекционирования коллекционирование монеты монеты динары динары марки штампы юбилейные юбилеи юбилеи юбилейные юбилеи юбилейные юбилейные издания выпуски выпуск награды призы коллекция антиквариат коллекция антиквариата коллекция антиквариата антиквариат металл медь железо никель никель старый старый старый старый рим римский сербия германия испания доллар доллары австрия город города юбилей monety monety monety monety para den`gi monety monety numizmatika numizmatika obraztsy obraztsy predmet predmety kollektsionirovaniya predmety kollektsionirovaniya kollektsionirovaniye monety monety dinary dinary marki shtampy yubileynyye yubilei yubilei yubileynyye yubilei yubileynyye yubileynyye izdaniya vypuski vypusk nagrady prizy kollektsiya antikvariat kollektsiya antikvariata kollektsiya antikvariata antikvariat metall med` zhelezo nikel` nikel` staryy staryy staryy staryy rim rimskiy serbiya germaniya ispaniya dollar dollary avstriya gorod goroda yubiley Moneta monete monete monete vapore moneta monete monete numismatica numismatica esemplari campioni oggetto oggetti da collezione da collezione monete monete moneta dinaro dinari francobolli francobolli giubileo anniversario anniversari giubileo anniversari giubileo edizione giubileo edizioni emissione premi collezione antiquariato antiquariato collezione antiquariato antiquariato antiquariato metallo rame ferro nichel nichel vecchio vecchio vecchio roma romano serbia germania spagna dollaro dollari austria città città giubileo Érmék érmék érmék érmék gőzpénz érmék érmék numizmatika numizmatikai minták példányok tételek gyűjtők gyűjtők gyűjtemények pénzérmék gyűjtése érme dinár dinár bélyeg bélyeg jubileumi évforduló évforduló jubileumi évfordulók jubileumi kopperek jubileumi kiadások régiségek gyűjtemény antik gyűjtemény antik gyűjtemény antik gyűjtemény díjak régi régi régi római római szerbia németország spanyol dollár dollár osztrák város városok jubileumi Moedas moedas moedas moedas vapor dinheiro moedas moedas numismática espécimes numismáticos espécimes itens colecionáveis colecionáveis colecionando dinheiro moedas moedas dinar dinares selos selos aniversário jubileu aniversários jubileu aniversários jubileu edições da edição do jubileu emissão de prêmios coleção de prêmios coleção de antiguidades coleção de antiguidades coleção de antiguidades antiguidades metal cobre ferro níquel níquel velho velho velho velho roma romano sérvia alemanha espanha dólar dólares áustria cidade cidades jubileu Pièces de monnaie pièces de monnaie pièces pièces de monnaie pièce de monnaie pièce de monnaie pièces de monnaie numismatique spécimens numismatiques spécimens d`objets de collection objets de collection pièces de monnaie pièces de monnaie dinar dinars timbre timbres jubilé anniversaire anniversaires jubilé jubilé édition éditions délivrant des récompenses prix collection antiquités antiquités collection antiquités collection antiquités antiquités métal cuivre fer nickel vieux vieux vieux vieux rome romain serbie allemagne espagne dollar dollars autriche ville villes jubilé mynt mynt mynt mynt ånga pengar mynt mynt numismatik numismatisk exemplar exemplar föremål föremål samlarobjekt samlarföremål samla in pengar mynt mynt dinarer dinarer frimärken frimärken jubileum jubileum jubileum jubileum jubileum jubileum samling antika nickel antika samling antika nickel antika antikvitet nickel antika antikviteter antika antikviteter antikvitet gamla gamla gamla rom romerska serbien tyskland spanien dollar dollar österrike stadsstäder jubileum drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri vergoldet pozlaceni deutsche mark 1 apoen apoeni apojen apojeni banka banke banca bance bank banks posebno posebna 5 petak godina 20 XX Deutsche Demokratische Republik pozalacena pozlaceno nemacka demokratska republika lajpcig sport fest spartakijada u lajpcigu igre mladih mladi olimpijada scm medalja medalje nagrada nagrade DVCVM saxonl grossus novus 1299 Iohannes D Fridericus Alberius johanes frederikus frederik frederic johan gros grose alberijus saksonija saksonski nemacki grad nemacki gradovi medelja medalje sport i tehnika drustvo drustva plaketa plakete zeton zetoni Vrnjacka banja Vrnjacke banje predmet predmeti iz iy suvenir suveniri leciliste lecilista nbj narodna banka jugoslavije zavod za izradu novcanica i kovanog novca megaplast mega plast posta jugoslavije srbije ptt a i b yugoslavia serbia sfrj nostalgija pas psa za ya grad kraljevo grada kraljeva kljucne reci za pretragu knjiga knjige brosura brosure turisticki vodic turisticki vodici published in the ussr yakay zakaz sssr rusija rusije rusku grad gradovi iy iz rusije sovjetski savez socijalistickih republika turizam turisticki mapa mape moskve ruske putovanja o belgiji turisticki vodic ucenje ucenja brosura brosure o ruciji o moskvi prica price turizam turiyam turizam turiyam turisticki turistički turisticka turistička turisticko turističko mesto mesta grad gradovi vodic vodici vodič vodiči sfrj srj jugoslavija jugoslovenski srbija jugoslovenska ponuda ponude jugoslovensko primorje primorja more letovanje letovanja obilayak obilazak obilasci jugoslavije srbije cudo cuda izlet izleti aranzman aranzmani turizmologija turizmologije knjiga knjige iz iy geografija georgajije geografski geografsko geografska falultet fakulteti туризам туриyам туристицки туристички туристицка туристичка туристицко туристичко место места град градови водиц водици водич водичи drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old острво острва сфрј носталгија социјалистицка федеративна република југославија црна гора цвјеца цвеца цвеце ostrvo ostrva sfrj nostalgija socijalisticka federativna republika jugoslavija turizam u jugoslaviji cvjece cvece cvjeca cveca cvijeca cvijece tivat tvta jugoslavije primorje primorja pkb crnogorski jib banka banke bar beograd pruga pruge zeleznica zajam zajmovi zajam se vraca pruga ostaje 1862 turisticka informacja turisticke informacije boke kotorske kotor kotora herceg novi herceg novog lastva prevlaka jat general turist ylatar arandjelovac ulcinj francuska francuske nemacki jeyik jezik na nemackom jeziku nemacka pariy pariz paris francuske o francuskoj o parizy plastika plasticni plasticno deciji decji 2 50 2 dinar dinari para paresocijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia sfrj nostalgija godina godine narodna banka jugoslavije srbije srbije i crne gore token tokeni tocken tockens tokcen tocens usa ussr yugoslavia serbija sfrj gulden guldeni holandija holandski holandske holand holland netherland nederland 1g 1 g julianakoningin der nederlanden cent centi centa singapur singapurski sabljarka riba ribe azija aziski 20 10 novcic novcici Singapore zmaj zmajevi dragon dragons tunis tuniske iy iz tunisa milimes millime milime afrika africa iz afrike sad usa norge norveska kruna krune konj horse on coin belgija belgium rusija rusije russia rusia kopejka kopejke kopejki kopejek sssr ussr rublja rublji rublje ruska ruski sovjetska funda pound peni kraljica elizabeta gbr great breatan uk england engleska orden ordenje ordeni josipa broza tita subnor subnora zemun zemuna yemun yemuna plakata plakat plaketa plakete zemunski zemunska zemunsko zemunski polje polja pozlacena nagrada nagrade kljucne reci za pretragu knjiga knjige brosura brosure turisticki vodic turisticki vodici published in the ussr yakay zakaz sssr rusija rusije rusku grad gradovi iy iz rusije sovjetski savez socijalistickih republika turizam turisticki mapa mape moskve ruske putovanja o belgiji turisticki vodic ucenje ucenja brosura brosure o ruciji o moskvi prica price turizam turiyam turizam turiyam turisticki turistički turisticka turistička turisticko turističko mesto mesta grad gradovi vodic vodici vodič vodiči sfrj srj jugoslavija jugoslovenski srbija jugoslovenska ponuda ponude jugoslovensko primorje primorja more letovanje letovanja obilayak obilazak obilasci jugoslavije srbije cudo cuda izlet izleti aranzman aranzmani turizmologija turizmologije knjiga knjige iz iy geografija georgajije geografski geografsko geografska falultet fakulteti туризам туриyам туристицки туристички туристицка туристичка туристицко туристичко место места град градови водиц водици водич водичи drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old острво острва сфрј носталгија социјалистицка федеративна република југославија црна гора цвјеца цвеца цвеце ostrvo ostrva sfrj nostalgija socijalisticka federativna republika jugoslavija turizam u jugoslaviji cvjece cvece cvjeca cveca cvijeca cvijece tivat tvta jugoslavije primorje primorja pkb crnogorski jib banka banke bar beograd pruga pruge zeleznica zajam zajmovi zajam se vraca pruga ostaje 1862 turisticka informacja turisticke informacije boke kotorske kotor kotora herceg novi herceg novog lastva prevlaka jat general turist ylatar arandjelovac ulcinj predmeti iz jugoslavije yugoslavia medalja medalje medal gold josipa broza tita istorija zemuna tus tusevi mastilo mastila bocica bocice garnitura garniture kutija kutije leonadro leonarda lionardo lionadra lionharda croatia hrvatska fabrika tvornice olovka boja boje plavi plava

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1