Slobodan Jovanović Iz naše istorije i književnostiTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСлободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар[1], потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године.[2]БиографијаЖенева, 1890. Слободан Јовановић током студија.Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене, становали су у кући у Милетићевој улици број 3. Владимир Јовановић (1833—1922) је као водећи српски либерал живео у Новом Саду као политички изгнаник из Србије. Дао је име свом сину првенцу Слободан, а ћерки Правда. По многима је Слободан Јовановић први међу Србима носио ово име.[3] Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију у Београду. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви, Швајцарска, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је студије наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892, враћа се у Србију где добија прву државну службу, у суду, а потом у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан Јовановић је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској. У МИП-у је у Просветном одељењу које се бавило српском пропагандом (школским и црквеним питањима) у Македонији. Слободан Јовановић објављује 1895. године студију „О друштвеном уговору“, критику Русоове теорије друштвеног уговора. Налази се у групи окупљеној око 1894. конзервативног (у смислу Дизраелијевог конзервативног парламентаризма) листа „Ред“, која је наредне године (1895) наставила да сарађује у „Српском прегледу“ Љубомира Недића, професора филозофије на Великој школи. Објављује своје радове у бројним часописима, укључујући и 1896. у мостарску „Зору“.Слободан Јовановић у Београду, 1896.Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду. Исте године објављује своје приступно предавање „О суверености“. Године 1899. објављује дело под називом „О дводомном систему“ у којем се залаже за дводомни систем као неодвојиви део парламентарног система присутан у свим земљама у којима је уведен парламентаризам осим у појединим земљама Латинске Америке и Балкана. У овом делу као главни пример узима Енглеску, државу у којој је настао савремен парламентаризам. Исте године објављује расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске.9/8

Kao na slikama Pariz (franc. Paris, O ovoj zvučnoj datoteci /pa.ʁi/ (pomoć·info), lat. Lutetia) je glavni i najveći grad Francuske. Nalazi se u centru Pariskog basena, nad rekom Senom (La Seine). Rekom je podeljen na dva dela: na severnu „Desnu obalu“ i na južnu, manju, „Levu obalu“. Grad predstavlja političko, ekonomsko, obrazovno i kulturno središte centralizovane francuske države, a i Evrope. Pariz franc. Paris Paris - Eiffelturm und Marsfeld2.jpg Panorama Pariza Zastava Zastava Grb Grb Administrativni podaci Država Francuska Region Pariski region Stanovništvo Stanovništvo ‍ — 2018. 2.175.601 [1] — gustina 20.641,38 st./km2 Aglomeracija (2017.) 10.784.830 Geografske karakteristike Koordinate 48° 51′ 00″ SGŠ; 2° 20′ 00″ IGD Vremenska zona UTC+1, leti UTC+2 Aps. visina 33 m Površina 105,40 km2 Pariz na mapi FrancuskeParizPariz Pariz na mapi Francuske Ostali podaci Gradonačelnik An Idalgo Poštanski broj 75001-75020, 75116 Pozivni broj 1 INSEE kod 75056 Veb-sajt paris.fr Pariz je jedan od najznačajnijih svetskih gradova. U njemu su sedišta međunarodnih organizacija UNESKO, OECD i neformalnog Pariskog kluba. Sa svetom je povezan preko 2 velika aerodroma i 6 glavnih železničkih stanica. U Parizu se nalaze mnoge znamenitosti i turističke atrakcije. Sa istorijom dugom 2 milenijuma, ovaj grad je bio mesto značajnih istorijskih događaja i stecište umetnika. Zbog toga svake godine Pariz poseti do 30 miliona turista[2]. Po broju turista Pariz je najposećenija svetska turistička destinacija. Takođe je poznat po imenu „Grad svetlosti“. Grad ima preko dva miliona stanovnika (2.211.297, procena iz 2008[3]), a urbana zona preko 12 miliona (12.089.098[4]). Ova neprekinuta urbana zona Pariza (bez satelitskih naselja) je najveća u Evropskoj uniji. Administrativni status Uredi Ajfelova kula. Pariz je zaseban departman u Francuskoj sa brojem 75 i sedište administrativnog regiona Il-d-Frans (Île-de-France). Sem Pariskog departmana u njegov sastav ulaze i: Eson (Essonne) broj 91, Senski visovi (Hauts-de-Seine) broj 92, Sena Sen Deni (Seine-Saint-Denis) broj 93, Sena i Marna (Seine-et-Marne) broj 77, Dolina Marne (Val-de-Marne) broj 94, Dolina Oaze (Val-d`Oise) broj 95 i Ivlen (Yvelines) broj 78. Pariz je podeljen u dvadeset numerički organizovanih oblasti (arondismana). Arondismani su raspoređeni po spiralnoj šemi, sa prvim arondismanom u centru grada. Geografija Istorija Stanovništvo Znamenitosti i kultura Pariza Obrazovanje Privreda Kultura Sport Partnerski gradovi Zanimljivosti Galerija Reference Putovanja vodiči francuska

Odlično stanje Ilustrovano Istorije kineske književnosti proteže se hiljadama godina, od najranijih zapisanih dinastičkih dvorskih arhiva do zrelih novela o vernakularne fikcije, nastalih tokom dinastije Ming, radi zabave masa pismenih Kineza. Uvođenjem široko rasprostranjenog štampanja drvenih blokova tokom dinastije Tang (618–907) i izumom štampanja pokretnog tipa Bi Šenga (990–1051) za vreme dinastije Song (960–1279), brzo se proširilo pismeno znanje širom Kine. U modernijim vremenima, autor Lu Sjuen (1881–1936) smatra se osnivačem bajhua književnosti u Kini. Preklasični period Уреди Na formiranje najranijeg sloja kineske književnosti uticale su usmene tradicije različitog društvenog i profesionalnog porekla: kultne i laičke muzičke prakse (Šiđing),[1] divinacija (Ji đing), astronomija, egzorcizam. Pokušaj praćenja rodoslova kineske književnosti do religioznih uroka i inkantacija (šest džua 六祝, kao što je predstavljeno u poglavlju „Da džu”, Obreda Džoua) napravio je Lju Šipej.[2] Istorijski tekstovi, rečnici i enciklopedije Уреди Glavni članak: Kineska istoriografija Sima Ćen je položio osnovu za profesionalnu kinesku istoriografiju pre više od 2000 godina. Kinezi su čuvali dosledne i tačne sudske zapisnike od 841. godine pne, sa početkom Gunghe namesništva dinastije Zapadni Džou. Najranija poznata narativna istorija o Kini bilo je delo Cuo Džuan, koje je sačinjeno najkasnije 389. godine pne i smatra se da ga je napisao slepi istoričar iz 5. veka pne Cuo Ćuming. Veruje se da je Knjiga dokumenata sastavljena još u 6. veku pne, a sigurno je da je postojala do 4. veka pne, najnovijeg datuma pisanja Guodjen Ču ostataka otkrivenih u jednoj Hubejskoj grobnici 1993. godine. Knjiga dokumenata obuhvata rane informacije o geografiji u poglavlju Ju Gong.[3] Bambusni anali pronađeni 281. godine u grobnici kralja Veja, koji je sahranjen 296. godine pne, pružaju još jedan primer. Međutim, za razliku od Cuo Džuana, autentičnost ranog datuma Bambusnih anala je osporena. Još jedan rani tekst bila je knjiga političke strategije Džan Guo Cea, sastavljena između 3. i 1. veka pne, sa delom teksta pronađenim među grobnicama II veka pne na grobničkoj lokaciji u Mavangdueju. Najstariji postojeći rečnik u Kini je Erija, datiran na 3. vek pne, anonimno napisan, ali sa kasnijim komentarima istoričara Guo Pua (276–324). Ostali rani rečnici uključuju Fangjan autora Jang Sjunga (53. pne - 18) i Šuoven Đeci autora Sju Šena (58–147). Jedan od najvećih bio je Kansi rečnik sastavljen 1716. godine pod pokroviteljstvom cara Kansi (vladao 1661–1722); on pruža definicije za preko 47.000 znakova. Iako su prethodno postojali sudski spisi i drugi nezavisni zapisi, fundamentalno delo u ranom kineskom istorijskom pisanju bio je Šiđi, ili Zapisi velikog istoričara, koje je napisao dvorski istoričar iz dinastije Han Sima Ćen (145 pne - 90 pne). Ovaj prekretnički tekst postavio je temelje kineskoj istoriografiji i mnogim zvaničnim kineskim istorijskim tekstovima sabranim za svaku dinastiju nakon toga. Sima Ćen se često upoređuje s grčkim Herodotom po obimu i metodu, jer je on pokrivao kinesku istoriju od mitske dinastije Sja do savremene vladavine cara Vua od Hana zadržavajući objektivno i nepristrasno stajalište. Ovo je često bilo teško ostvarivo za zvanične dinastičke istoričare, koji su koristili istorijska dela da opravdaju vladavinu trenutne dinastije. On je uticao na pisana dela mnogih kineskih istoričara, uključujući dela Ban Gua i Ban Džaoa u I i II veku, pa čak i na Sima Guangovu kompilaciju Cidži Tongđena iz 11. veka, koja je predstavljena caru Šencungu of Songa 1084. godine. Ukupni opseg istoriografske tradicije u Kini naziva se Dvadeset četiri istorije, stvorene za svaku uzastopnu kinesku dinastiju do dinastije Ming (1368–1644). Poslednja kineska dinastija, dinastija Ćing (1644–1911), nije uključena. Reference Literatura Spoljašnje veze Kineska literatura

Istorija drzave i prava feudalne Srbije (XII - XV vek) / Dr Dragoslav Janković Beograd 1957. Mek povez, ćirilica, 169 strana. Napomena: na predlistu potpis i pečat prethodnog vlasnika; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R13 Sadržaj: PREDGOVOR I deo: PRAVNI IZVORI I Pravni izvori prvog perioda (1170—1242 godine) II Pravni izvori drugog perioda (1242—1321 godine) III Pravni izvori trećeg perioda (1321—1371 godine) IV Pravni izvori četvrtog perioda (1371—1459 godine) Izvori i literatura II deo: DRUŠTVENE KLASE I NjIHOV PRAVNI POLOŽAJ I Sebri 1 Meropsi 2 Vlasi 3 Seoske zanatlije i sokalnici 4 Otroci 5 Seoski popovi II Vlastela III Gradsko stanovništvo Izvori i literatura III deo: DRŽAVNA ORGANIZACIJA I Vrhovni organi državne vlasti A) Vladalac B) Sabori II Lokalni organi državne vlasti III Karakter srednjovekovne države Izvori i literatura IV deo: KRIVIČNO I GRAĐANSKO PRAVO; ORGANIZACIJA SUDOVA I SUDSKI POSTUPAK I Krivično pravo A) Krivična dela B) Kazne II Građansko (Privatno) pravo A) Pravo svojine B) Obligaciono pravo V) Osnovne crte u razvitku porodičnog prava G) Glavne crte naslednog prava III Organizacija sudova IV Sudski postupak Izvori i literatura Registar PRILOG: Dušanov zakonik (tekst Prizrenskog rukopisa) DODATAK: Vinodolski zakon (o Vinodolskom zakonu — Tekst Vinodolskog zakona) O Vinodolskom zakonu I Postanak i karakter Vinodolskog zakona II Društveno uređenje Vinodola, prema VZ III Knez i opština, prema VZ IV Krivično pravo u VZ V Sudski postupak, prema VZ Vinodolski zakon

Bogdan Popović Estetički spisiTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruBogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1]BiografijaRođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković.Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima.Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis.Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u Klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića.Фотографија ПоповићаPopović je preminuo 1944. godine.Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4]O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju "Bogdan Popović".9/2

U dobrom stanju Neki problemi marksističke teorije istine, Adam Šaf Kultura Beograd; Biblioteka Savremena filozofija Tvrd povez; 356 strana; 20 cm SAJDRZAJ Predgovor prvom izdanju - Uvod u drugo izdanju. . . — VII P r v i d e o NEKI PROBLEMI MARKSISTIČKE TEORIJE ISTINE G l a v a I Šta podrazumevamo pod pojmom „istina` i „istinitost` . 3 G l a v a II Objektivne istine 1. Dijalektički materijalizam i takozvana klasična definicija istine 1S 2. Da li istinit sud daje odraz stvarnosti? . . 27 3. Teorija objektivne istine i takozvane „apriorističke` nauke ...10 d. Objektivna istinitost i „formalna istinitost` . 50 5. Čemu odgovaraju neistiniti sudovi, negativni sudovi i sudovi budućnosti? . . . . 59 6. Da li definicija objektivne istine vodi u antinomiju? . 69 7. Teorija objektivne istine i takozvane neklasične definicije istine 82 Glava III Objektivna isiina i kriterij istine 1. Definicija istine i izbor njenog kriterija . .89 2. Kritika argumenata skepticizma . . 93 3. Praksa — marksistički kriterij istine G I a v a IV Apsolutna i relativna istina 1. Spor između apsolutizma i relativizma u teoriji istine 2. Kritika apsolutizma u teoriji istine . a) Istina kao progres . . b) Konkretnost istine . . c) Kritika teorije K. Tvardovskog 3. Kritika relativizma u teoriji istine . a) Objektivna istina i apsolutna istina . b) Teorija istina-procesa i relativizam . c) Kritika relativizma F. K. S. Šilera . 4. Kritika dogmatizma i skepticizma u teoriji istine D r u g i d e o KRITIKA NEKIH IDEALISTIČKIH TEORIJA ISTINE Uvodne napomene . . . . . . 177 G l a v a V Empiriokriticizam; kritika shvatanja istinitosti kao ekonomije mišljenja 1. Gnoseološki i ontološki osnovi empiriokriticizma . 183 2. Istinitost kao „ekonomija mišljenja“ . . 187 3. O poljskom izdanju principa „ekonomije mišljenja` . 193 G l a v a VI Konvencionalizam; kritika shvatanja istinitosti kao saglasnosti sa dogovorom 1. Uvodne napomene . . . . 203 2. Anri Poenkare . . . . 206 3. Eduar Leroa . . . . 219 4. Hugo Dingler . . . . 226 5. Poljsko izdanje konvencionalizma; Kritika „radikalnog konvencionalizma` K. Ajdukjeviča . . . 229 6. Konvencionalizam i relativizam . . . G l a v a VII Pragmatizam; Kritika shvatanja istinitosti kao podudarnosti sa težnjom jedinke 1. Uvodne napomene . . . 2. Definicija istine . . . 3. Kriterij lstine . . 4. Konstruisanje istine i stvarnosti . 5. Pragmatizam kao buržoaska reakcija na materijalizani i proleterski revolucionarni pokret . G I a v a VIII Neopozitivizam; Kritika shvatanja istinitosti kao saglasnosti sa sistemom 1. O ideološkom karakteru neopozitivizma ... 2. Neopozitivistička teorija istine ...282 a) Prvi period: teorija L. Vitgenštajna ...288 b) Drugi period: teorija koherencije Noirata . 288 c) Treći period: semantika R. Karnapa 309 3. Operacionistička teorija istine ... 317 Završetak ... 326 Napomene ... 331 Registar imena . .. 351 Schaff, Adam Schaff [šaf], Adam, poljski filozof i semantičar (Lavov, 10. III. 1913 – Varšava, 12. XI. 2006). Studirao pravo i ekonomiju u Francuskoj te filozofiju u Poljskoj i Rusiji. Marksističke orijentacije, bio je službeni ideolog KP Poljske. U kasnijim delima bavio se i spoznajnom teorijom, promišljanjem čoveka kao fenomenološkoga objekta, ali i kreatora konkretne egzistencije i znanja u interaktivnom društvenom kontekstu. Dao je znatan doprinos semantičkoj filozofiji; za njega jezik nije samo instrument, ekspresija mišljenja, već materija koja tvori mišljenje i bez koje mišljenje ne bi moglo egzistirati. Kritikovao je biolingvističku interpretaciju jezika koju su predložili N. Chomsky i E. H. Lenneberg. Glavna dela: Uvod u teoriju marksizma (Wstęp do teorii marksizmu, 1947), Filozofija čoveka (Filozofia człowieka, 1959), Uvod u semantiku (Wstęp do semantyki, 1960), Jezik i nauka (Język a poznanie, 1964), Marksizam i ljudska jedinka (Marksizm a jednostka ludzka, 1965), Skice filozofije jezika (Szkice z filozofii języka, 1967), Kamo vodi taj put? (Wohin führt der Weg?, 1988), Meditacije (Medytacje, 1997).

Odlično stanje NIRO Mladost, Velika edicija ideja, Beograd, 1984. 212 strana, skoro udžbenički format. Esad Ćimić (Mostar, 3. lipnja 1931.),[1] hrvatski je i bosanskohercegovački filozof i sociolog. Osnivač studija sociologije u Zadru i utemeljitelj[gdje - je li općenito ili samo u Hrvatskoj] sociologije religije. Životopis Uredi Esad Ćimić rodio se u Mostaru 1931. godine. U rodnom gradu je završio srednju školu.[2] Na filozofskom fakultetu u Sarajevu završio je, 1960. godine, studij filozofije a doktorirao je 1964. godine s tezom Socijalističko društvo i religija[2]. Predavao je zatim Teorijsku sociologiju na filozofskom fakultetu u Sarajevu. 1972. godine izbačen je iz Partije pod optužbom da je iznutra rušio komunizam.[3] Prvi je doktor sociologije religije u bivšoj Jugoslaviji.[4][provjeriti hrvatsku bogoslovsku literaturu] Njegova knjiga Čovjek na raskršću iz 1975. godine bila je zabranjena[5] i uništena a njegov priručnik za srednje škole Nauka o čovjeku `spontano` je spaljena u dvorištu tuzlanske gimanzije[4]. Nakon toga je isključen sa sarajevskog Fakulteta zbog `moralno-političke nepodobnosti`.[2] Izjašnjavajući se kao Hrvat te objašnjavajući da `nacija nije košulja koja se svaki dan može mjenjati` doživljava poniženja od svojih prijatelja u Sarajevu. Pokušao je objasniti da se `nacija ne uvodi dekretom`. Tvrdio je da džamija ne može biti jedina nacionalna institucija u kojoj će Muslimani postati nacija, već da se za razvoj nacije moraju tvorti sociološki preduvijeti koji, u to vrijeme nisu postojali, kako je istakao Čimić. Upravo `Titovi bosanski muslimani` su se obračunali s njime. Titovi komunisti zapovijedili su ondašnjim bosanskohercegovačkim glavešinama da moraju uvesti `muslimansku naciju`. Prosinca 1975. okružni je sud spalio sve primjerke Čimićeve knjige Čovjek na raskrižju. [6] Od 1976. do 1982. godine profesor je sistematske sociologije na Filozofskom fakultetu u Zadru gdje je jedan je od utemeljitelja studija sociologije.[1] Osim u Zadru, Ćimić radio je u Beogradu (1982. – 1992., profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu)[1] i Ljubljani. Od 1992. do 1995. godine radio je na Institutu za primijenjena društvena istraživanja Sveučilišta u Zagrebu u zvanju znanstvenog savjetnika. Profesor je na Hrvatskim studijima od njegovog osnutka, gdje je predavao Opću znanost o društvu, od prosinca 1993. godine obnašao je dužnost ravnatelja Instituta, a od rujna 1994. godine predsjednika Znanstvenog vijeća.[2] Godine 1996. prof. dr. Esad Ćimić vratio se na Filozofski fakultet u Zadru, gdje je bio predstojnik Odsjeka za sociologiju do umirovljenja a nakon umirovljenja profesor emeritus ↓1, vanjski suradnik odjela za sociologiju. Član je Društva hrvatskih književnika.[7] Djela prof. dr. sc. Esada Ćimića prevođena su na engleski, francuski, ruski, talijanski i slovenski jezik.[4] Djela Uredi Socijalističko društvo i religija. Ispitivanje odnosa između samoupravljanja i procesa prevladavanja tradicionalne religije., Sarajevo, 1966. (2. izd. Sarajevo, 1970.) Omladina i religija, Beograd, 1967. Društvo i religija. Marksistička kritika religije., Beograd, 1968. Savez komunista i religija, Beograd, 1969. Religijski fenomen u socijalizmu, Subotica, 1969. Drama ateizacije. Religija, ateizam i odgoj., Sarajevo, 1971. (2. dop. izd. Sarajevo, 1974.; 3. izd. NIRO `Mladost`, Beograd, 1984.; slov. izd. Drama ateizacije: religija, ateizem in vzgoja, Cankarjeva založba, Ljubljana, 1972.; 5. bitno izmj. i proš. izd. Drama a/teizacije, Šahinpašić, Sarajevo-Zagreb, 2007.) Marksizam i odgoj, Osijek, 1973. (suautori: Predrag Vranicki i Veljko Cvjetičanin) Čovjek na raskršću: sociološki ogledi, Sarajevo 1975. (suautorica: Milica Grabovac) Uvod u Marksizam, Beograd, 1975. (2. izd. Uvod u marksizam: osnovi marksističke teorije društva, Mladost, Beograd, 1980.) Politika kao sudbina: prilog fenomenologiji političkog stradalništva, Beograd, 1982. (2. proš. izd. Stvarnost, Zagreb, 1989.) Dogma i sloboda: (otvoreno društvo i zatvorena svijest), Beograd, 1985. Ateizam kao povijesni humanizam, Zagreb, 1988. Metodologijski doseg istraživanja unutar sociologijje religije u Hrvatskoj, Zagreb, 1991. Sveto i svjetovno, Zagreb, 1992. Iskušenja zajedništva - ogledi, Sarajevo, 2005. Od monologa prema dijalogu o bošnjačkoj sudbini, Zagreb-Sarajevo, 2013. Nagrade Uredi 1998.: Medalja s kolajnom s likom dr. Ive Pilara.[8] 2008.: Nagrada Grada Zadra za životno djelo, za osobit doprinos gradu Zadru na području humanističkih znanosti. 2010.: Nagrada Udruge za vjersku slobodu u Republici Hrvatskoj, za naročit doprinos u širenju i ostvarivanju vjerske slobode. Tags: Religija kao moralna činjenica ateizam i religija religija i tradicija religija kao obred savez komunista i religija incidentni ateizam spontani ateizam psihološka strana religije pogledajte sadržaj

Књига је некоришћена. Стање 9/10 Марко С. Марковић, „Стопама Христовим“. Једина мањкавост је што има печат личне библиотеке. Издавач: Манастир Хиландар, Библиотека `Каково` година 1996. страна: 186 стр. формат: 20cm писмо: ћирилица Главне теме: 1. Светски поглед на хришћанство 2. Српска философија историје: а) Православље б) Сава, свети (1174-1235) в) Косовска битка 1389 г) ВЕЛИМИРОВИЋ НИКОЛАЈ (1880-1956) Хришћанско-философско дело (190 стр.) др Марка Марковића, једног од најзначајнијих српских емигрантских писаца, кога су упоређивали са славним руским боготражитељем Иваном Иљином. Још у раној младости издвајао се нарочитим образовањем и поимањем српског хришћанског пута, те ће стога, на препоруку вл. Николаја, постати подсекретар Верско-идеолошког одсека при ЈВуО, да би крај рата дочекао у војним формацијама СДК. Плодоносну каријеру наставио је у Француској, где је и докторирао на Сорбони. С највишом оценом одбранио је тезу `Филозофија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева`, стекавши докторско звање из политичких наука. Комисији је, иначе, председавао лично председник Сорбоне.

Prevod dela: Macromedia Dreamweaver MX 2004 Demystified by Laura Gutman Izdavač: Kompjuter biblioteka Edicija: Stvarni svet Pismo: latinica Broj strana: 1241 Povez: tvrd Visina: 24 cm --------------------------------- Sadržaj Uvod Deo I: Kreiranje web strana pomoću Dreamweavera Poglavlje 1: Novine u Dreamweaveru MX 2004 Poglavlje 2: Radni prostor u Dreamweaveru Poglavlje 3: Kreiranje i rad sa dokumentima Poglavlje 4: Rad sa tekstom Poglavlje 5: Rad sa slikama Poglavlje 6: Linkovi i navigacija Poglavlje 7: Podešavanje glavnog sadržaja Deo II: Dizajn u Dreamweaveru Poglavlje 8: Kreiranje tabela Poglavlje 9: Rad sa formama Poglavlje 10: Dizajn tabela na bazi frejmova Poglavlje 11: Rad sa Cascading Style Sheet datotekama Poglavlje 12: CSS pozicioniranje, niovi Dreamweavera i raspored na strani Deo III: Interaktivnost, DHTML i Multimedija Poglavlje 13: Postizanje interaktivnog ponašanja pomoću ponašanja iz Dreamweavera Poglavlje 14: Kontrola nivoa preko JavaScripta Poglavlje 15: Plug-inovi, ActiveX i Java Poglavlje 16: Kreianje web strana pomoću Flasha Deo IV: Upravljanje sajtom preko Dreamweavera Poglavlje 17: Upravljanje lokalnim sajtom Poglavlje 18: Publikovanje i održavanje sajta Poglavlje 19: Saradnja na radnom mestu Poglavlje 20: Sadržaj koji se postavlja širom sajta definisan preko šablona i biblioteka Deo V: Dreamweaver i živi podaci Poglavlje 21: Kreiranje dinamičkih sajtova preko Dreamweavera Poglavlje 22: Kreiranje dinamičkih strana Poglavlje 23: Još neke dinamičke tehnike Poglavlje 24: Kako pametno koristiti ColdFusion Poglavlje 25: Kako pametno koristiti PHP Poglavlje 26: Kako pametno koristiti ASP.NET Deo VI: Šta je iza Dreamweavera Poglavlje 27: Pisanje koda u Dreamweaveru Poglavlje 28: Prilagođavanje i proširivanje Dreamweavera Poglavlje 29: Kreiranje Vaših proširenja

HISTORIJA MARKSIZMA I-II- Predrag Vranicki Prof. dr Predrag Vranicki (Benkovac, 21. januar 1922-Zagreb, 31. januar 2002) bio je hrvatski i jugoslovenski filozof marksističke orijentacije - aktivni praxisovac 1960-ih. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je filozofiju 1947., a doktorirao je 1951. na Univerzitetu u Beogradu. Godine 1954. izabran je u zvanje docenta, a 1962. za redovitog profesora. Dekan Filozofskog fakulteta bio je od 1964./1965. do 1965./1966. Godine 1967. utemeljio je Institut za filozofiju. Sudjelovao je u pokretanju (1964.) i izdavanju časopisa Praxis, zabranjenog 1974. Okupljao je mislioce različitih orijentacija i objavljivao radove tzv. `zagrebačkog filozofskog kruga`. Nakon dva uzastopna rektorska mandata odlazi 1976. godine u mirovinu. Od 1979. bio jeredoviti član HAZU. Sveučilište u Zagrebu dodijelilo mu je počasno zvanje professor emeritus. Bavio se filozofijom marksizma. Životno djelo akademika Vranickog jest Historija marksizma, prevedeno je na više jezika. Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1987., tvrd povez, str. 329 + 463, u vrlo dobrom stanju. L.1.O.7.P.2

Miodrag Pavlović Rokovi poezijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/2

Miodrag Pavlović Rokovi poezijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/2

Miodrag Pavlović Rokovi poezijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/2

PROLEGOMENA ZA MARKSISTIČKU ESTETIKU Đerđ Lukač *6416*12-2022 posebnost kao centralna kategorija estetika Đerđ Lukač autor, Preveo s nemačkog Milan Damnjanović izdavač: Nolit Beograd 1975 , tvrd povez,latinica,278 strana,format: 17 x 12,5 cm ,težina 260 .grama Stanje:vrlo dobro očuvano-.-nema ispisivanja iz sadržaja: - Uvod Ivan Focht, 1. Postavljanje logičkog pitanja posebnog kod Kanta i šelinga, 2.Hegelov pokušaj rešenja, 3.Posebno u svetlosti dijalektičkog marksizma, 4.Estetički problemi posebnog u doba prosvećenosti i kod Getea, 5.Posebno kao centralna kategorija estetike, 6.Konkretizovanje posebnosti kao estetičke kategorije na pojedinim problemima, Đerđ Lukač Đerđ Lukač (mađ. György Lukács; Budimpešta, 13. april 1885 — Budimpešta, 4. jun 1971) je bio mađarski hegelijanski i marksistički filozof i književni kritičar. On je jedan od začetnika Zapadnog marksizma, kao tradicije koja je deo marksističke ortodoksne ideologije Sovjetskog Saveza. On je razvio Teoriju postvarenja i doprineo Marksovoj teoriji uvodeći pojam klasne svesti. Bio je, takođe pristalica lenjinizma. On je ideološki razvio i organizovao Lenjinove pragmatične revolucionarne prakse u formalnu filozofiju revolucije. Kao književni kritičar bio je izuzetno uticajan zbog svog teorijskog razvoja u oblasti realizma i romana, kao književnog žanra. 1919. godine je bio mađarski ministar kulture u kratkotrajnoj Vladi Mađarske Sovjetske republike (mart-april 1919).[1] Lukač je bio opisivan kao istaknuti marksistički intelektualac staljinističke ere. Procena njegovih dela i ostavštine može biti prilično komplikovana, zato što se činilo kao da Lukač podržava obe strane; sa jedne, staljinizam kao otelotvorenje marksističke misli, a sa druge strane se bori za povratak na pre-staljinistički marksizam.

nova, nekorišćena knjiga. Rusija je evropska zemlja : mukotrpan put ka civilizaciji / Vladimir Kantor ; prevela s ruskog Mirjana Grbić Jezik srpski Godina 2001 Biblioteka XX vek ; Beograd : Čigoja štampa : Knjižara Krug, 2001 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 286 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Grbić, Mirjana Zbirka Biblioteka XX vek. Kultura, obrazovanje ; 119 Prevod dela: `---est` evropejskaja deržava` : Rossija, trudnyj put` k civilizacii Tiraž 750 Beleška o autoru Beleške uz tekst Predmetne odrednice Sociologija kulture -- Rusija Demokratija -- Rusija Rusija Vla­di­mir Kan­tor je knji­žev­nik i dok­tor fi­lo­zof­skih na­u­ka, pro­fe­sor na Uni­ver­zi­te­tu za lin­gvi­sti­ku u Mo­skvi. Je­dan je od ured­ni­ka ča­so­pi­sa Вопросси философии (Fi­lo­zof­ska pi­ta­nja). Član je Sa­ve­za pi­sa­ca Ru­si­je, do­bit­nik na­gra­de “Hajn­rih Bel” za 1992. go­di­nu. Naj­va­žni­ja de­la: Рус­ская эсте­ти­ка вто­рой по­ло­ви­ны XIX ве­ка и общ­е­ствен­ная бо­рь­ба (1978), “Бра­тья Ка­ра­ма­зо­вы” Ф. М. До­сто­ев­ско­го (1983), Два до­ма и окрест­но­сти (1985), Кро­ко­дил (1990), Исто­ри­че­ская справ­ка (1990), Кре­пость (1995), По­езд Кё­льн-Мо­сква (1996), Фе­но­мен рус­ско­го евро­пе­й­ца (1999). Knji­ga Ru­si­ja je evrop­ska ze­mlja je pr­va Kan­to­ro­va knji­ga pre­ve­de­na na naš je­zik. Po­red pred­go­vo­ra `Ju­go­slo­ven­skom či­ta­o­cu` knji­ga sa­dži sle­de­ća po­glavlja: 1.Za­pad­njaš­tvo kao pro­blem “ru­skog pu­ta”, 2. Sti­hi­ja i ci­vi­li­za­ci­ja: dva fak­to­ra “ru­ske sud­bi­ne”, 3. Ra li je Ru­si­ja is­to­ij­ska ze­mlja?, 4. Slo­bo­da ili sa­mo­vo­lja, 5. Na­si­lje i ci­vi­li­za­cij­ski ne­u­spe­si u Ru­si­ji, 6. O nu­žno­sti bi­ro­kra­ti­je kod nas, 7. De­mo­kra­ti­ja kao isto­rij­ski pro­blem Ru­si­je 8. Da li se me­nja ru­ski men­ta­li­tet.

U dobrom stanju Savremeni rat. 1 / Pavle Jakšić ; [predgovor Zoran Gluščević] Jezik srpski Godina 1969 Beograd : `Vuk Karadžić`, 1969 (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis 275 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Biblioteka Zodijak ; knj. 22 ISBN (Broš.) Napomene Predgovor: str. 7-11 Napomene i bibliografskle reference uz tekst. Savremeni rat. 2 / Pavle Jakšić Jezik srpski Godina 1969 Beograd : `Vuk Karadžić`, 1969 (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Maksimović, Miodrag, novinar, 1927-2007 = Maksimović, Miodrag, novinar, 1927-2007 Bibliteka Zodijak ; knj. 23 Str. 261-268: Beleška o piscu i delu / M. M. [Miodrag Maksimović] Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 255-260. Predmetne odrednice Jakšić, Pavle, 1913-2005 Drugi svetski rat 1939-1945 Ratovi -- Teorija -- 20v Partizansko ratovanje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1] Biografija Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković. Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima. Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis. Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića. Фотографија Поповића Popović je preminuo 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4] O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju `Bogdan Popović`.

Politika kao sudbina Esad Ćimić prilog fenomenologiji političkog stradalništva Esad Ćimić rodio se u Mostaru 1931. godine. U rodnom gradu je završio srednju školu.[2] Na filozofskom fakultetu u Sarajevu završio je, 1960. godine, studij filozofije a doktorirao je 1964. godine s tezom Socijalističko društvo i religija[2]. Predavao je zatim Teorijsku sociologiju na filozofskom fakultetu u Sarajevu. 1972. godine izbačen je iz Partije pod optužbom da je iznutra rušio komunizam.[3] Prvi je doktor sociologije religije u bivšoj Jugoslaviji.[4][provjeriti hrvatsku bogoslovsku literaturu] Njegova knjiga Čovjek na raskršću iz 1975. godine bila je zabranjena[5] i uništena a njegov priručnik za srednje škole Nauka o čovjeku `spontano` je spaljena u dvorištu tuzlanske gimanzije[4]. Nakon toga je isključen sa sarajevskog Fakulteta zbog `moralno-političke nepodobnosti`.[2] Izjašnjavajući se kao Hrvat te objašnjavajući da `nacija nije košulja koja se svaki dan može mjenjati` doživljava poniženja od svojih prijatelja u Sarajevu.[6] Od 1976. do 1982. godine profesor je sistematske sociologije na Filozofskom fakultetu u Zadru gdje je jedan je od utemeljitelja studija sociologije.[1] Osim u Zadru, Ćimić radio je u Beogradu (1982.-1992., profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu)[1] i Ljubljani. Od 1992. do 1995. godine radio je na Institutu za primijenjena društvena istraživanja Sveučilišta u Zagrebu u zvanju znanstvenog savjetnika. Profesor je na Hrvatskim studijima od njegovog osnutka, gdje je predavao Opću znanost o društvu, od prosinca 1993. godine obnašao je dužnost ravnatelja Instituta, a od rujna 1994. godine predsjednika Znanstvenog vijeća.[2] Godine 1996. prof. dr. Esad Ćimić vratio se na Filozofski fakultet u Zadru, gdje je bio predstojnik Odsjeka za sociologiju do umirovljenja a nakon umirovljenja profesor emeritus ↓1, vanjski suradnik odjela za sociologiju. Član je Društva hrvatskih književnika. Djela prof. dr. sc. Esada Ćimića prevođena su na engleski, francuski, ruski, talijanski i slovenski jezik. Mek povez sa klapnama. Format: 14,5x24, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Ima potpis na prvoj strani. Nema drugih tragova pisanja. Kompaktna. 310823 ktj-66

Svečari kapetana Brankovića” U ediciji „Somborska baština” Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki” je u saradnji sa Istorijskim arhivom Sombor objavio knjigu „Svečari kapetana Brankovića” autora Đorđa Janjatovića. Ova knjiga razotkriva pogrešno verovanje o datumu rođenja somborskog kapetana Jovana Brankovića, ukazujući na datum održavanja svečara u njegovom dvoru, koji su predstavljali krsnu slavu Svetog mučenika Trifuna. Na osnovu prepisa sa latinskog i prevoda na srpski jezik dva dokumenta o suđenju Georgu Balažu, koja se nalaze u fondu Bačko-bodroške županije u Arhivu Vojvodine i analize njihovog sadržaja, osporava se da je 12. februar dan rođenja Jovana Brankovića. Autor podseća da kada somborski istoričari (N. Vukićević, K. Kostić) govore o „sjajnom dobu Sombora pod upravom grofa Jovana Brankovića” naglašavaju dve činjenice. Prvo, da su u periodu Brankovićeve uprave Somborskim šancem Srbi prvi put uspeli da ostvare puno pravo da ispovedaju svoju pravoslavnu veru i da odbiju sve pritiske na unijaćenje. I drugo, da su u tom vremenu značajno ekonomski uznapredovali čemu je doprineo duži period mira, što je dokumentovao i Slavko Gavrilović. Ova knjiga u datom prilogu postavlja pred čitaoca latinski original i prevod na srpski jezik zvaničnih sudskih dokumenata sačinjenih prilikom procesa protiv Georga Balaža, optuženog za ubistvo. Ova knjiga nanovo aktuelizuje pripovest o grofu Brankoviću, njegovom liku i delu i ulozi koju je imao, te upućuje savremenika u okolnosti u kojima se živelo u to doba. L.1.O.1.P.2.

Autor - osoba Dathorne, Oscar Ronald, 1934-2007 = Datorn, Oskar Ronald, 1934-2007 Naslov Afrička književnost u dvadesetom stoljeću / O. R. Dethorn ; preveli Omer Hadžiselimović, Ivo Slavnić Omotni naslov Afrička književnost dvadesetog stoljeća Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski, hrvatski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost ; Novi Sad : Matica srpska ; Skopje : Misla ; Zagreb : Mladost ; Titograd : Pobjeda ; Beograd : Prosveta, 1985 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 513 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Hadžiselimović, Omer, 1946-2016 = Hadžiselimović, Omer, 1946-2016 Slavnić, Ivo = Slavnić, Ivo Švob-Đokić, Nada, 1945- = Švob-Đokić, Nada, 1945- Zbirka Biblioteka Ceo svet = ǂBiblioteka ǂCijeli svijet. Afrika Sadržaj S a d r ž a j: Predgovor / Nada Švob-Đokić (9-16). Uvod (17-30); 1. Pisana književnost na domaćim jezicima (31-100); 2. Počeci na engleskom jeziku (101-116); 3. Zapadnoafrički roman na engleskom jeziku (117-184); 4. Romansijeri istočne, centralne i južne Afrike - djela na engleskom jeziku (185-223); 5. Afrička poezija na engleskom jeziku (224-312); 6. Crnaštvo i crni pisci (313-352); 7. Afrička književnost na portugalskom jeziku (353-375); 8. Savremena afrička proza i poezija na francuskom jeziku (376-434); 9. Afrička drama na francuskom i engleskom jeziku (435-479); Izbor iz bibliografije (481-497); Registar imena i naslova (499-513). ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: African Literature in the Twentieth Century / [O. R. Dathorne] Kor. i hrpt. stv. nasl.: Afrička književnost dvadesetog stoljeća Tiraž 4.000. Str. 9-16: Predgovor / Nada Švob-Đokić Izbor iz bibliografije: str. 481-497 Registar imena i naslova: str. 499-513. Predmetne odrednice Američka književnost -- 20v Engleska književnost -- 20v Afrička književnost -- 20v African literature -- 20th century Afrika -- Književnost -- 20v Pečat biblioteke, na početku podvučene 3-4 rečenice fluorescentnim markerom, ostatak čist. MG128

Dušan Savković Biti novinarMeki povezO autoruДушан Савковић (Београд, 12. новембар 1922 - Београд, 10. новембар 1990) био је југословенски и српски новинар, писац и сценариста. Најпознатија његова дела су својевремено култни романи „Горила” (о животу Стевице Марковића, телохранитеља Алена Делона) и „Радовањска секира” (о убиству краља Александра Обреновића и Драге Машин).Новинарски радДушан Савковић био је познати београдски новинар који је писао за неке од најпопуларнијих недељника у некадашњој Југославији, међу којима су Дуга,[1] Илустрована Политика[2] и други. Бавио се истраживачким новинарством и међу колегама је важио за новинара „задуженог” за емиграцију, понајвише париску. Углавном се бавио скандалима из француског високог друштва, у које су били умешани и момци са београдског асфалта.[3]Душан Савковић био је први новинар који је писао о „жестоким момцима” у бившој Југославији. Такође је први открио афере о махинацијама и богаћењу неких тадашњих федерални и републички функционера, преко развода, станова, лечења у иностранству... Мало је познато да је и Мирослав Крлежа пружио Савковићу подршку, тврдећи да је све то тачно, јер су и њему предлагали поделу пара, како би његова супруга Бела отишла на лечење у иностранство о трошку владе, што је он одбио.[4]Књижевни радСвој новинарски истраживачки рад Савковић је преточио и у неколико својевремено култних романа, у којима је описао афере које су потресале југословенско друштво у ближој и даљој историји. Најпознатији његов роман је „Горила”, објављен први пут 1974. године. У њему Савковић описује живот Милоша Милошевића, Стевице Марковића и осталих младића „са београдског асфалта” који су се прославили и страдали као телохранитељи Алена Делона, 70-их година 20. века. Роман „Горила” и данас се налази међу најпродаванијим насловима свих времена на српском језику.[5]Објављена делаГорила (роман, 1974)Секира : повест Драге Машин (роман, 1977), касније објављен под називом Радовањска секира (1984)Путујући земљотрес (роман, 1978)Горила 2 (роман, 1980)Афера Меденица (роман, 1982)Загрљај Париза (роман, 1982)Апис : крв и бес (роман, 1988)Мамузање Европе (приповетке, 1989)Горила 3 : после двадесет година (роман, 1989)Зуб шестица (роман, 1996)7/24

Miroslav Egerić Antologija novije Srpske satireTvrdi povezO autoruМирослав Егерић (Риђевштица, код Крушевца, Краљевина Југославија, 1934 – Нови Сад, Србија, 30. октобар 2016) био је српски књижевни критичар и есејиста, историчар књижевности, дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду.Биографија[1]Учио је гимназију у Врњачкој Бањи и Стопањи, те учитељску школу у Крушевцу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду 1960. По дипломирању, Егерић 1961. долази у Нови Сад, где ради у издавачком предузећу „Прогрес“. 1962. примљен је за асистента на Филозофском факултету у Новом Саду, где је 1970. докторирао са тезом „Књижевно и критичко дело Ђорђа Јовановића” (објављено као књига под насловом Реч у времену, Врњачка Бања, 1976). За редовног професора изабран је 1981. и годинама је предавао српску књижевност 20. века и југословенске књижевности.По доласку у Нови Сад приближио се Матици српској и постао је њен члан 1966, члан Управног одбора у два мандата (1969–1973. и 1991–2016), и члан Одбора Одељења за књижевност и језик (1989–2016). У Друштво књижевника Војводине примљен 1965. а био је и члан Управног одбора и председник (1991–1994), као и члан управа Српске књижевне задруге и Српског ПЕН центра. Учествовао је у раду бројних жирија за књижевне награде.Професор Егерић бавио се српском књижевношћу 20. века. Нарочито су запамћена његова предавања о Андрићу и Црњанском, а генерације студената је обучио критичкој мисли. „[Н]аставу је тако организовао што је држао не целовите књижевнотеоријске прегледе него специјалне курсеве о појединим темама и проблемима (на пример: Српска књижевна критика 20. века, Српски роман о рату и револуцији и сл.) или о појединим великим писцима (Иво Андрић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић и др.)”[2] Тумачећи и вреднујући дела српске књижевости више од пола века иза себе је оставио значајно књижевно дело у бројним есејистичким књигама и антологијама.Сахрањен је у родном месту Риђевштица, код Крушевца. Комеморација, у заједничкој организацији Матице српске, Филозозфског факултета у Новом Саду и Градске библиотеке у Новом Саду одржана је у Матици српској.[3]9/5

Identitet i histerija - razmišljanja o jugoslovenskoj krizi,Đerđ Konrad (izbor i prevod Arpad Vicko)Đerđ Konrad (mađ. György Konrád; 2. april 1933 — 13. septembar 2019[1]) bio je mađarski književnik, poznat kao zagovornik individualne slobode. Član i suosnivač Mađarske digitalne književne akademije (1988), a od 2006. inostrani član SANU.BiografijaStudirao je književnost, psihologiju i sociologiju. Od 1959. do 1965. bio je socijalni radnik, uređuje sabrana dela Tolstoja i Balzaka. Objavljuje prve eseje i članke. Od 1965. radi u naučnom odeljenju Instituta za urbanizam. Vlasti komunističke Mađarske su mu 1974. godine zaplenike studiju Putevi inteligencije prema klasnoj vlasti, i praktično mu je do kraja 1988. onemogućeno da javno publikuje u toj zemlji. Od 1974. do 1984. boravi uglavnom u inostranstvu kao stipendista raznih fondacija — dve godine u Zapadnom Berlinu, zatim u SAD, putuje po Evropi, Australiji i Americi.Bio je jedan od vođa demokratske opozicije u jednopartijskoj Mađarskoj, zatim jedan je od osnivača najjače liberalne stranke, Savez slobodnih demokrata. Od 1990. do 1993. bio je predsednik Međunarodnog PEN kluba, a od 1997. do 2003. predsednik Nemačke akademije umetnosti Berlin-Brandenburg.BibliografijaPrevedeno na srpski jezik:Gubitnik (1987)Posetilac (1990)Pskušenja autonomije (1991)Osnivač grada (1991)Na pupku Evrope (1995)Identitet i histerija (1995)Vrtna zabava (1997)Antipolitika (1999)Jugoslovenski rat (2000)Nevidljivi glas (2001)Melinda i Dragoman (2002)Odlazak od kuće i povratak kući (2007)Pomračenje Sunca, na brdu (2009)Klatno (2010)Izveštaj o stanju duha (2012)Evropa za početnike (2016)Nagrade i priznanjaHerderova nagrada (1983)Evropska nagrada za esej (1985)Košutova nagrada (1990)Počasni doktor Univerziteta u Antverpenu (1990)Nagrada Manes-Sperber (1990)Mirovna nagrada nemačkih izdavača i knjižara (1991)Međunarodna književna nagrada Stefan Mitrov Ljubiša (1998)Međunarodna Karlova nagrada (2003)Teslina nagrada (2003)Počasni doktor Univerziteta u Novom Sadu (2003)Franc Verfel za ljudska prava (2007)Nagrada za roman Milovan Vidaković (2009)Jevrejski savet za knjigu (2010)4/26

Spolja je kao na slikama Unutra nema podvlačenja Oto Vajninger (nem. Otto Weininger) je bio austrijski filozof jevrejskog porekla. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u Beču 3. aprila 1880. godine kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Bio je veseo dečak i rado je učestvovao u dečjim igrama. Prilično rano je kod njega počeo da se primećuje snažan nagon za znanjem. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. U to doba se najviše zanimao za filologiju, a i nosio se mišlju da postane filolog. Francuskim, engleskim i italijanskim jezikom potpuno je vladao, a dobro je poznavao španski i norveški.[1] Smisao za prirodne nauke i matematiku probudio se kod njega tek kasnije, kada je pohađao univerzitet. Na studijama se naročito podrobno bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom i matematikom.[2] Za eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti. Veoma je karakterističan njegov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Muzički utisak u njemu je budio slike iz duševnog života ili iz prirode, pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner.[3] Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. Mocart, Bah i Hendl bili su, u njegovom smislu, najpobožniji kompozitori. Karakterističan je i njegov odnos prema prirodi. Imao je inzvaredno snažno, diferencirano i obuhvatno osećanje za prirodu, i kao u slučaju muzike, svi utisci su povezani sa asociranim sadržinama predstava. Najdublje razumevanje Vajningerovog života i mišljenja razotkriva nam njegov stav prema dualizmu. Čovek je, prema Vajningeru, sastavljen iz dva dela: jedan deo potiče iz svemira, iz kosmosa, iz božanstva, a drugi iz ništavila, iz haosa, iz đavola. Deo iz kosmosa proteže se na sve u čemu se izražava ono što je dobro, lepo i istinito; u njemu se nalazi sve pozitivno, sve što samostalno egzistira, svaka snaga i životna radost, a istovremeno i sve objektivno što povezuje ljude jedne s drugima. Druga polovina, nasleđe haosa, sadrži sve negativno, sve što egzistira neslobodno i ne na osnovu sebe samog, svaki strah i slabost i sve što razdvaja ljude: na njihovom čelu zločin i ludilo. Sa psihijatrijske strane Vajninger je označen kao histeričan. Smatralo se da je ova dijagnoza opovrgla njegova načela. Sigurno je da je Vajninger u to doba gotovo uvek bio blizu očajanja, ali uprkos tome, sačuvao je moralnu snagu da do smrti održava veru u mogućnost svoje pobede. Nakon što je odlučio da se ubije, napustio je stan svojih roditelja i iznajmio jednu sobu u kući u kojoj je umro Betoven. Tu je proveo jednu noć. Rano ujutru, 4. oktobra 1903. godine okončao je svoj život prostrelivši se kroz grudi.[2] Doživljavajući zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pol i karakter, u prevodu Irme Schossberger, Geca Kon, Beograd, 1938. (još dva izdanja 1986. i 1987. godine u izdanju „Književnih novina“, biblioteka „Kristali`) O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Živojinovića, biblioteka „Eseji“, izdavačke kuće Paideia, Beograd, 1997.

U dobrom stanju Marksizam i umjetnost / izbor tekstova, predgovor, bilješke o autorima Vjekoslav Mikecin ; [registar imena sastavila Jovanka Aranđelović] Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Komunist, 1972 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XVI, 345 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 = Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 Aranđelović, Jovanka Zbirka Antologije ; kolo 1, 1 Str. V-XVI: Problemi marksističkog shvaćanja umjetnosti / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Umetnost -- Marksizam -- Zbornici Umetnost -- Marksistički aspekt sadržaj predgovor problemimarksističkog shvaćanja umjetnosti 5 nasljeđe marksističkog shvaćanja umjetnosti gyorgy lukacs uvod u estetičke spise marksa i engelsa 7 lucden goldmann dijalektički materijalizam i istorija književnosti 28 henri lefebvre marks i engels o estetici 43 umjetnost kao spoznaja umjetnost i istina gyorgy lukacs posebno kao centralna kategorija estetike . . 57 galvano della volpe kritika ukusa 67 kritika pjesničke ,,slike“ 67 semantički ključ poezije 72 arnold hauser sociološki temeljni problem 82 pojam ideologije u povijesti umjetnosti bertolt brecht dijalektika teatra 94 pučkost i realizam 94 — širina i mnogolikost realističkog načina pisanja 98 iz malog organona za teatar 100 može li teatar reproducirati današnji svijet? 104 jurij mihajlovič lotman neka pitanja opšte teorije umetnosti 107 1. specifika umetnosti (postavljanje pitanja) 107 2. problem sličnosti umetnosti i života u svetlu strukturnog pristupa 110 3. materijal umetnosti 113 4. umetnost i problem modela 114 5. umetnost kao semiotički sistem 119 umjetnost kao nova zbilja theodor wiesengrund adorno estetička teorija 126 antonio banfi opažanja o umjetničkim vrstama 138 roger garaudy marksizam i umjetnost 152 karel kosik umetnost i društveni ekvivalent 166 herbert marcuse društvo kao umjetničko djelo 178 — ljepota kao nerepresivni poredak 180 — umjetnost i konzumsko društvo 181 ernst fischer budućnost umjetnosti 185 ernst fischer umjetnost i realizam 193 umjetnost, društvo, revolucija walter benjamin umjetničko djelo u doba svoje tehničke repro- duktivnosti 200 — predgovor 200 ernest bloch diskusija o ekspresionizmu (1938) 215 lav davidovič bronstein-trocki književnost i revolucija 225 — partijska politikau umjetnosti 225 — umjetnost revolucije i socijalistička umjetnost 227 nikolaj ivanovič buharin o poeziji, poetici i zadacima poetskog stvaranja 240 1. poezija 240 2. povijesni vrhunac, nivo poetskog stvaranja u sssr i zadad poezije 246 antonio gramsci umjetnost i borba za novu civilizaciju 258 — odgojna umjetnost 259 — kriteriji književne kritike 260 — metodska mjerila 262 — iskrenost (ili spontanost) i disdplina 264 — sadržaj i forma 265 — književnid i umjetnička ,,boema“ 265 miroslav krleža predgovor jpodravskim motivima“ krste hegedušića 269 arnold kettle realizam i romansa 291 jean-paul sartre angažovana književnost 304 — šta znači pisati? 307 — zašto pisati 308 — za koga se piše 310 — situacija pisca u 1947 314 jean-paul sartre pitanja metoda 317 a) teorijsko ishodište: izvorni ili dogmatski marksizam 317 b) primer jedne analize: flober 319 anatolij vasiljevič lunačarski kulturni zadaci radničke klase — općeljudska i klasna kultura 324 registar imena 327