Borisav Stanković Nečista krvTvrdi povezVek PolitikeНечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Борисава „Боре“ Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.У часописима и листовима, највише у Политици, Станковић објављује приповетке и одломке из романа Нечиста крв, који ће у целости изаћи 1910. године. Први одломак, под истим именом, објављен је „више година" раније у нишкој „Градини” (што мора бити 1900-1901) а одломци „У амаму” и „Ефенди Мита” су фељтонизирани у „Политици”.[1] Пишући о овом делу, Јован Скерлић констатује да је то "двострука добит за српску књижевност, не само што српска књижевност добија роман од велике вредности, него што се и потпуно разбија страх који је владао код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића".[2]Иако је Нечиста крв једини завршени роман Борисава Станковића, то дело је било довољно да свом аутору донесе статус једног од најбољих српских романописаца. Када је књига о трагичној судбини врањанске лепотице објављена 1910. године, и критика и читаоци били су сагласни да је српска књижевност добила свој најбољи роман. Такав статус роман је одржао и до данас, у време када су многи аутори и романи с почетка 20. века заборављени.[2]На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka, према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.[3] Оригинални наслов је сматран незгодним и приликом превођења на немачки 1934.9/18

Naslov originala: THREE SHORT STORIES: Oscar Wilde, Robert Luis Stevenson, Edgar Allan Poe. Izdavač: Znanje. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1954. Povez: broš. Pismo: latinica i ćirilica. Broj strana: 73. Format: 19,5 x 13 cm. Priredio: Radoslav Horvatović. Knjiga ima izrazite tragove korišćenja, tragove nekog zapisa na predlistu i na zadnjem praznom listu, ali sam tekst knjige je očuvan. Za potpuni izgled i SADRŽAJ knjige pogledajte slike u prilogu. Ilustrovano: crteži pisaca. O knjizi: sadrži: 1. O. Wilde - The Nightingale and the Rose. 2. R.L. Stevenson - The Bottle Imp. 3. E.A. Poe - The Cask of Amontillado, zatim i objašnjenja i uvodne tekstoveo piscima i njihovom deli na srpskom jeziku.

Tako je moralo biti (drama u tri čina) Branislav Nušić Komad je pretstavljen prvi put 18 oktobra 1900 godine na beogradskoj pozornici, sa Nigrinovom i Gavrilovićem. Karakteristično je, međutim, za rešenje konkursa da je komad, kad je prikazivan, ispunjavao celo veče. „Tako je moralo biti` prevedeno je na nemački ištampano u Lajpcigu kao zasebna knjiga 1904 godine, a pre toga još, 1902, prevedeno je i štampano u Pragu, opet kao knjiga, na češki jezik. Kod nas je prvi put objavljeno u „Delu` 1902 godine i iste godine otštampano u zasebnu knjigu. Delo koje danas predajem čitaocima unekoliko se razlikuje od ranijih izdanja, kao i od rukopisa po kome je ovaj komad prikazivan. Preradi je glavni cilj bio da se komad koji je ranije imao četiri čina svede na tri. Pregledajući ga za štampu, našao sam da se sve ono što je rečeno u četiri može reći i u tri čina, što znači da je jedan komad suvišan. To je glavna izmena koju je prerada donela, ali postoji još jedna. Delo je pisano pre trideset godina, u doba kada je gospodarila, i mladim piscima služila za ugled, zastarela dramska tehnika. Komad je počivao na monolozima i, kad pisac što nije umeo drugače da objasni, izveo bi na scenu jedno od svojih lica i kroz njegov bi monolog to kazivao. U ovoj preradi sam izbegao te monologe, što je opet izazvalo potrebu jednoga novoga lica, koje u ranijem delu nije postojalo. Inače, delo u osnovi nije menjano, pa je sačuvan i stari tekst, gde prerada nije nalagala da se i on unekoliko izmeni, ili gde težnja da pojedini odnosi i pojave budu jače naglašeni, a ličnosti izrazitije obeležene, nije zahtevala da se pojedine scene razrade. Nušić Blic biblioteka 94 str. L.1.O.1.P.2

Ivan Cankar Na klancuMeki povezDžepni formatИван Цанкар (Врхника, 10. мај 1876 — Љубљана, 11. децембар 1918) је био словеначки књижевник.[1][2]Живот и радЗавршио је реалку у Љубљани (1888-1889) као осредњи ђак.[3] Студирао је у Бечу технику, али је није завршио и потпуно се посветио књижевности. У словеначкој књижевности јавио се песмама и збирком "Еротика" (1899)[3], која је озлоједила конзервативне кругове те је љубљански бискуп Јеглич откупио целу збирку и запалио је. Један је од твораца словеначке модерне књижевности, у савременом политичком животу био је ангажован као социјалдемократа, а његове политичке идеје нашле су одраза у свим његовим делима.[4] Тематски је обухватио све слојеве словеначког друштва: од сељака до интелигенције, а стилом варира од неоромантичког до натуралистичког. Главне су карактеристике његових проза и драма оштра психолошка и социолошка анализа. Његова дела су делимично преведена на многе језике, чак и на кинески и индијски.Цанкар се 1913. у предавању Словенци и Југословени недвосмислено опредељује за југословенско заједништво.[5]Цанкар бива осуђен на седам дана затвора који је одслужио од 12. до 19. септембра 1913. године.[5] Због тога је и у јесен 1914. био неколико недеља затворен у љубљанском Граду.Умро је 11. децембра 1918. године услед компликација приликом упале плућа и сахрањен на гробљу Жале у Љубљани.[2]12/4

Autor - osoba Delblanc, SvenNaslov Speranca / Sven Delblank ; sa švedskog preveo Zvonimir PopovićJedinstveni naslov Speranza. srpski jezikVrsta građe romanJezik srpskiGodina 1985Izdanje 1 izd.Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1985 (Beograd : `Slobodan Jović`)Fizički opis 147 str. ; 21 cmDrugi autori - osoba Popović, ZvonimirDimić, Moma, 1944-2008 = Dimić, Moma, 1944-2008Zbirka Savremena svetska prozaISBN (Broš. sa klapnama)Napomene Prevod dela: Speranza / Sven DelblancStr. 139-147: Delblankova alegorija / Moma Dimić.Roman je objavljen 1980, ali ideja za povest o prekonoćnom kaljenju, sazrevanju i nakaznom izobličavanju dobromislenih mladih ljudi javila se desetak godina ranij, krajem šezdesetih, nekako u vreme poznatih studentskih demonstracija i nemira širom sveta. Delblank je tada kao gostujući profesor predavao na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju i imao je prilike da s mladim crnačkim intelektualcima i studentima raspravlja, između ostalog, i o istorijskom fenomenu ropstva. I šta će se uopšte zbiti, pitao se švedski pisac, s entuzijazmom ovih šezdesetosmaša već kroz nekoliko godina, u naletu prve snažnije ekonomske i društvene krize?6/2

ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA - Tomas Man Matica Srpska`.1959.str.507.Tvrdi povez Ispovesti varalice Feliksa Krula Tomas Man kruniše svoj obimni romaneskni rad izvanrednom pričom o Feliksu Krulu. Jezička elegancija ove izmišljene autobiografije, njena ironična dvosmislenost, kao i događaji u kojima Feliks Krul učestvuje, dokazuju da je „bog lopova“. On je „paket svih zanata“ koji je u stanju da se nosi sa svakom novom i neočekivanom situacijom. Nijedno drugo delo nije okupiralo Tomasa Mana u tako dugom periodu kao roman o Feliksu Krulu. Nastajao je decenijama, od 1910. do objavljivanja 1954. Na taj način pratio je gotovo čitav književni život autora. L.1.POL. 2.

CVETAK NEZABORAVAK - Rejmon Keno BIBLIOTEKA ZA VRLO PAMETNU DECU Da li Sidrolen (koji sedi na svom šlepu parkiranom na obali Sene) sanja da je vojvoda d`Ož, ili to vojvoda d`Ož (koji sa svojom svitom luta kroz francusku istoriju) sanja da je Sidrolen? Keno nas vodi kroz osam vekova francuske istorije na svoj prepoznatljiv način - komponujući svoje delo na jeziku punom finih kalambura i neobičnih obrta, nadasve zabavnom i živom, zapanjujuće duhovitom ali i ironičnom, na trenutke podrugljivom, zbog čega jezički (ali ne samo oni) gurmani i vole autora Cace u metrou i Stilskih vežbi Beograd 2001 god, 230 str. ; 21 cm, ćirilica,u odličnom stanju. L.1 O 1.P.2.

LAJOŠ ZILAHI ARARAT Knjiga 1 Лајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века. Биографија Рођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1] О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца. Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931. Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки. Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1] Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши. Изабрани романи Заробљеници (1926) Вода нешто носи (1928) Дезертер (1931) Кад душа замире (1932) Освета оружја (1936) Арарат (1947) Разбеснели анђео (1953) Пурпурни век (1965)

Tvrdi povez sa zaštitnim omotomЛајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века.БиографијаРођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1]О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца.Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931.Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки.Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1]Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши.Изабрани романиЗаробљеници (1926)Вода нешто носи (1928)Дезертер (1931)Кад душа замире (1932)Освета оружја (1936)Арарат (1947)Разбеснели анђео (1953)Пурпурни век (1965)4/11

LAJOŠ ZILAHI ZAROBLJENICI Tvrdi povez Лајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века. Биографија Рођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1] О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца. Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931. Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки. Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1] Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши. Изабрани романи Заробљеници (1926) Вода нешто носи (1928) Дезертер (1931) Кад душа замире (1932) Освета оружја (1936) Арарат (1947) Разбеснели анђео (1953) Пурпурни век (1965)

Lajoš Zilahi Purpurni vekTvrdi povezЛајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века.БиографијаРођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1]О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца.Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931.Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки.Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1]Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши.Изабрани романиЗаробљеници (1926)Вода нешто носи (1928)Дезертер (1931)Кад душа замире (1932)Освета оружја (1936)Арарат (1947)Разбеснели анђео (1953)Пурпурни век (1965)4/11

Milenko Stojičić : TITON , Filip Višnjić Beograd 2007, str. 216. Roman. Očuvanost 4. Milenko Stojičić (1956 — 11. maj 2019) bio je srpski pisac, esejista, književni kritičar, antologičar i novinar iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine.[1] Rođen je 1956. godine u Mrkonjić Gradu, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Živeo je i radio u Banjoj Luci.[2][3] Bio je urednik Kulturno-obrazovnog programa na radiju RTRS.[2] Pisao je feljtone i kolumne u „Večernjim novostima“, „Oslobođenju“, „Glasu Srpske“, „Nezavisnim novinama“ i „Fokusu“.[4] Objavio je tridesetak knjiga, među kojima nekoliko knjiga pjesama i pripovijetki, desetak romana itd. Priredio je „Antologiju srpske pripovijetke RS“, a njegova djela su zastupljena u antologijama „Mlada srpska proza“, „Najljepše srpske priče“ i dr.

Vodenica na Flosi 1. deo - Džordž Eliot Vodenica na Flosi je najpoznatiji romana Džordž Eliot – najpopularnije autorke viktorijanske književnosti koja je svoja književna dela objavljivala pod muškim pseudonimom. To je činila ne samo jer je smatrala da će njen književni rad biti mnogo ozbiljnije shvatan ako bude prezentovan kao rad pisca, a ne spisateljice, već i da bi sačuvala svoju privatnost – autorka je imala aferu sa oženjenim muškarcem. Porodica Taliver živi udobnim seoskim životom u Engleskoj dvadesetih godina devetnaestog veka. Tom je mladić ambiciozan u svojim planovima da se školuje. Megi je devojka koja voli da sanjari. Nad njihovu srećnu i bezbrižnu mladost nadvija se oblak crnih slutnji kada gospodin Taliver zapadne u finansijske probleme zbog kojih može izgubiti vodenicu na Flosi. Ta situacija samo će zbližiti brata i sestru. Ali okolnosti se samo pogoršavaju i oni su primorani da se suoče sa novom situacijom. Tom je trezven i spreman da se priključi porodičnom poslu. Megi je mnogo osetljivija. ... Izdavač: Svjetlost, Sarajevo Godina: 1967 Broj strana: 330 Povez: tvrdi Biblioteka: Džepna biblioteka izabranih dela Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU11/2 Težina: 250 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcij

Milovan Vidaković Velimir i BosiljkaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилован Видаковић (Неменикуће, 1780 — Пешта, 28. октобар 1841) био је српски писац, a сматра се и за зачетника српског романа и једног од најчитанијих српских писаца свога времена.[1] Био је противник Вукове реформе.БиографијаРођен у селу Неменикуће под Космајем, детињство је провео без школе, идући за овцама и козама, уз оца, имућнијег, али неписменог сељака. Једини духовни утицај вршила је на њега епска народна традиција. У току Кочине крајине 1787—1791. године живео је прво у збегу,[2] а затим са оцем и осталим сељанима побегао у Срем. Отац се ускоро вратио, оставивши га рођацима у Иригу. О својој младости, селу, Космају и бегу оставио је касније опширан запис. У Иригу је пошао у школу, а учио је и трговину. Преживео је катастрофалну иришку кугу 1795/96. Гимназију је завршио у Сегедину, Темишвару и Новом Саду, филозофију у Сегедину и Кежмарку, где је био уписан и на права. За време читавог школовања Видаковић се издржавао подучавајући млађе ђаке. Уз школска знања њега интересују и језици. Научио је латински, немачки, мађарски и помало француски. Био је школски друг, а касније и близак пријатељ, Димитрију Давидовићу, који је, током школовања, био под снажним Видаковићевим утицајем кога је сматрао за свог ментора.У јесен 1817. постављен је за професора српске гимназије у Новом Саду, којој је ускоро (1819) затим на чело стао Павле Јосиф Шафарик. Отпуштен је на пречац 1824. године одлуком Патроната гимназије, а по Константину Јиречеку, који наводи речи директора Шафарика, било је то "јер му је старојелинска (грчка) еротика била веома угодна".[3] Од тада је живео као приватни учитељ, у Темишвару, Сремским Карловцима и Пешти. Већи део живота провео је као самац и у беспарици. Последње године свога живота провео је у Пешти. Код њега на стану су сви српски ђаци имали смештај. Сахрањен је на српском гробљу у Пешти; надгробни споменик му је о свом трошку подигла Матица српска.Дела„Љубомир у Јелисијуму” Милована Видаковића, део колекције у АдлигатуВидаковић је био врло плодан писац и вероватно најчитанији српски аутор свога доба. Писао је песме, спевове и романе, а писао је (али није довршио) и аутобиографију која је објављена тек постхумно. На Видаковићево стваралаштво утицај су остварили српско епско песништво, историографски рад Јована Рајића, затим дела Павла Соларића и Атанасија Стојковића и дела многих немачких романописаца ниже књижевне вредности.Најпознатији је као романописац. Иако није први писац романа (пре њега су се у овој, тада још у српској средини новој форми, огледали Атанасије Стојковић и Никола Шимић) он је већ самом обимношћу свог опуса сасвим изразита појава на књижевној сцени тог доба. Први се романом професионално бавио и утврдио ову врсту књижевности код Срба оставивши за собом читаву школу писаца који су се угледали на њега. За узор су му служили немачки романи популарне књижевности.Бирајући пустоловне и егзотичне теме, Видаковић је у својим делима тежио да разоноди, али уједно није одустајао од намере да васпита, те су његови романи пуни моралних и животних поука. Језик његових дела је извештачени руско-српски и због њега је имао највише проблема са наступајућим младим писцима романтичарске провенијенције.И поред тога што му је Вукова критика уништила репутацију писца, Видаковићеви романи остали су међу најчитанијом прозом на српском 19. века, а последња издања појавила су се на осавремењеном језику између два светска рата.Најпознатија дела су му "Усамљени јуноша" (1810), "Велимир и Босиљка" (1811), "Љубомир у Јелисијуму" (1814, 1817, 1823), "Силоан и Милена" (1829), "Путешествија у Јерусалим" (1834), "Песн ироическа" (1839) и "Селим и Мерима" (недовршено, 1839). Написао је и прву биографију Димитрија Давидовића убрзо након Давидовићеве смрти 1838. године. Написао је и један уџбеник латинског језика као и више поетских дела.9/6

Milovan Vidaković Velimir i BosiljkaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилован Видаковић (Неменикуће, 1780 — Пешта, 28. октобар 1841) био је српски писац, a сматра се и за зачетника српског романа и једног од најчитанијих српских писаца свога времена.[1] Био је противник Вукове реформе.БиографијаРођен у селу Неменикуће под Космајем, детињство је провео без школе, идући за овцама и козама, уз оца, имућнијег, али неписменог сељака. Једини духовни утицај вршила је на њега епска народна традиција. У току Кочине крајине 1787—1791. године живео је прво у збегу,[2] а затим са оцем и осталим сељанима побегао у Срем. Отац се ускоро вратио, оставивши га рођацима у Иригу. О својој младости, селу, Космају и бегу оставио је касније опширан запис. У Иригу је пошао у школу, а учио је и трговину. Преживео је катастрофалну иришку кугу 1795/96. Гимназију је завршио у Сегедину, Темишвару и Новом Саду, филозофију у Сегедину и Кежмарку, где је био уписан и на права. За време читавог школовања Видаковић се издржавао подучавајући млађе ђаке. Уз школска знања њега интересују и језици. Научио је латински, немачки, мађарски и помало француски. Био је школски друг, а касније и близак пријатељ, Димитрију Давидовићу, који је, током школовања, био под снажним Видаковићевим утицајем кога је сматрао за свог ментора.У јесен 1817. постављен је за професора српске гимназије у Новом Саду, којој је ускоро (1819) затим на чело стао Павле Јосиф Шафарик. Отпуштен је на пречац 1824. године одлуком Патроната гимназије, а по Константину Јиречеку, који наводи речи директора Шафарика, било је то "јер му је старојелинска (грчка) еротика била веома угодна".[3] Од тада је живео као приватни учитељ, у Темишвару, Сремским Карловцима и Пешти. Већи део живота провео је као самац и у беспарици. Последње године свога живота провео је у Пешти. Код њега на стану су сви српски ђаци имали смештај. Сахрањен је на српском гробљу у Пешти; надгробни споменик му је о свом трошку подигла Матица српска.Дела„Љубомир у Јелисијуму” Милована Видаковића, део колекције у АдлигатуВидаковић је био врло плодан писац и вероватно најчитанији српски аутор свога доба. Писао је песме, спевове и романе, а писао је (али није довршио) и аутобиографију која је објављена тек постхумно. На Видаковићево стваралаштво утицај су остварили српско епско песништво, историографски рад Јована Рајића, затим дела Павла Соларића и Атанасија Стојковића и дела многих немачких романописаца ниже књижевне вредности.Најпознатији је као романописац. Иако није први писац романа (пре њега су се у овој, тада још у српској средини новој форми, огледали Атанасије Стојковић и Никола Шимић) он је већ самом обимношћу свог опуса сасвим изразита појава на књижевној сцени тог доба. Први се романом професионално бавио и утврдио ову врсту књижевности код Срба оставивши за собом читаву школу писаца који су се угледали на њега. За узор су му служили немачки романи популарне књижевности.Бирајући пустоловне и егзотичне теме, Видаковић је у својим делима тежио да разоноди, али уједно није одустајао од намере да васпита, те су његови романи пуни моралних и животних поука. Језик његових дела је извештачени руско-српски и због њега је имао највише проблема са наступајућим младим писцима романтичарске провенијенције.И поред тога што му је Вукова критика уништила репутацију писца, Видаковићеви романи остали су међу најчитанијом прозом на српском 19. века, а последња издања појавила су се на осавремењеном језику између два светска рата.Најпознатија дела су му "Усамљени јуноша" (1810), "Велимир и Босиљка" (1811), "Љубомир у Јелисијуму" (1814, 1817, 1823), "Силоан и Милена" (1829), "Путешествија у Јерусалим" (1834), "Песн ироическа" (1839) и "Селим и Мерима" (недовршено, 1839). Написао је и прву биографију Димитрија Давидовића убрзо након Давидовићеве смрти 1838. године. Написао је и један уџбеник латинског језика као и више поетских дела.9/6

BEZ ILUZIJA - Zapisi - Čedomir Mirković Nezavisna izdanja 29, Beograd, 1981. 154 str. broširan povez sa zaštitnim omotom, latinica, 16 X 16 cm. zdavač. Nezavisna izdanja Slobodana Mašića - Beograd 1981. god. Broširan povez, 16 X 16 cm. 154 str. Mirković je diplomirao 1966. na Filološkom fakultetu u Beogradu,[2] na Odseku za jugoslovenske književnosti. Počeo je karijeru kao član redakcije „Književnih novina“. Takođe je bio glavni urednik Školskog programa i Kulturno-obrazovnog programa Televizije Beograd. U periodu od 1994 - 2000. bio je direktor NIP „Prosveta“. Jedno vreme bio je poslanik u Skupštini Jugoslavije i potpredsednik Udruženja književnika Srbije. Objavio je desetak knjiga eseja, pripovedaka, književnih kritika i jedan roman. Godinama je bio stalni književni kritičar lista Politika, a takođe je objavljivao kratke tekstove i crtice iz kulturnog života u listovima i časopisima (Jedinstvo, Letopis Matice srpske i dr.). Dela: Kritike i eseji: Pisci, knjige, čitaoci, (eseji), 1978, 1981, Jedna decenija: književna vrednovanja, 1981, Argumenti i ocene: književna vrednovanja, 1984, Odabrane stranice (na makedonskom), 1987, Subotnji dnevnik, 1989, Subotnji dnevnik II, 1991, Zmajev znak na koricama, 1992, Subotnji dnevnik III, 1994, Pod okriljem nečastivog (šezdeset šest savremenih srpskih romansijera), 1995, 1996. U đaljvolovom vidokrugu (šezdeset šest savremenih srpskih pesnika), 1996, Krugovi tajanstvene svetlosti (trideset tri savremena srpska pripovedača), 1997, Izabrane kritike: 222 pisca, 444 ocene, 1, 2004, Izabrane kritike: 222 pisca, 444 ocene, 2, 2004, Zapisi: Bez iluzija, 1981, Ponoćni dnevnik, 1983, U kritičarskoj dokolici, 1987, 1989, Nove dokolice, 1989, Nevidljivi okviri, 1994, Odrednice, 2000, Nadomak ćutanja: 1001 dan, dnevnički zapisi 1994 -1999, 1999. Pripovetke: Pogorelci, 1986, 1990, 1999, Mrak u mraku, 1999, Riblja kost, 2000, L. 1. KUT. 57.

LAJOŠ ZILAHI OSVETA ORUŽJA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Лајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века. Биографија Рођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1] О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца. Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931. Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки. Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1] Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши. Изабрани романи Заробљеници (1926) Вода нешто носи (1928) Дезертер (1931) Кад душа замире (1932) Освета оружја (1936) Арарат (1947) Разбеснели анђео (1953) Пурпурни век (1965)

LAJOŠ ZILAHI OSVETA ORUŽJA Tvrdi povez Лајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века. Биографија Рођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1] О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца. Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931. Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки. Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1] Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши. Изабрани романи Заробљеници (1926) Вода нешто носи (1928) Дезертер (1931) Кад душа замире (1932) Освета оружја (1936) Арарат (1947) Разбеснели анђео (1953) Пурпурни век (1965)

LAJOŠ ZILAHI RAZBESNELI ANĐEO Tvrdi povez Лајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века. Биографија Рођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1] О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца. Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931. Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки. Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1] Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши. Изабрани романи Заробљеници (1926) Вода нешто носи (1928) Дезертер (1931) Кад душа замире (1932) Освета оружја (1936) Арарат (1947) Разбеснели анђео (1953) Пурпурни век (1965)

LAJOŠ ZILAHI PURPURNI VEK Tvrdi povez Лајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века. Биографија Рођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1] О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца. Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931. Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки. Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1] Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши. Изабрани романи Заробљеници (1926) Вода нешто носи (1928) Дезертер (1931) Кад душа замире (1932) Освета оружја (1936) Арарат (1947) Разбеснели анђео (1953) Пурпурни век (1965)

Karl Maj Kod ruševina BabilonaTvrdi povezКарл Фридрих Мај (нем. Karl May; Хоенштајн-Ернстал, 25. фебруара 1842 — Радебојл, 30. марта 1912) је био немачки књижевник.[1] Његове књиге су превођене на тридесетак језика и објављиване у рекордним тиражима, најпознатије су „На далеком западу”, „Ловци на медведе”, „Кроз пустињу”, „Винету”, „У царству сребрнога лава”, „Благо у сребрном језеру” и „У Балканским гудурама”.[2] Према његовим делима снимљени су многи филмови и телевизијске серије, као и написани многи стрипови. Мај је написао седамдесет и три романа укупне дебљине два и по метра. Укупни тираж његових књига прелази сто милиона примерака.[3]БиографијаРођен је 1842. у Хоенштајн-Ернсталу као пето од четрнаесторо деце.[4] Отац је често остајао без посла, у породици је владала беда. Мај је био добар ђак, у четрнаестој години му је један принц дао стипендију да се школује у учитељској школи у Валденбургу. Након две године је био избачен из школе због крађе шест свећа. Могао је наставити школовање у Плауену, али и тамо га је човек код којег је становао тужио управи школе да наговара његову супругу на неморал након чега више није могао наставити школовање. Осуђен је на шест година затвора када је украо сат једном ученику. Није могао наћи посао након изласка из затвора, па је покушао живети од мањих крађа и превара, прву књигу је написао у затвору. У Америку, о којој је толико писао, је отишао тек пред крај живота. Преминуо је 30. марта 1912. у Радебојлу.[4]ДелаГлавни ликови књига чија се радња одвија на далеком западу су Олд Шетерхенд и Апач Винету. Најважнија дела тог циклуса су:„Винету”„Олд Шурехенд”„Благо у Сребрном Језеру”„Ђаво и Јуда”„Божије Рођење”„Син Ловца на медведе”Главни јунаци књига чија се радња одвијала на блиском истоку су Кара бен Немзи (Олд Шетерхенд из циклуса књига о дивљем западу) и његов пријатељ Хаџи Халеф Омар. Књиге из овог „Арапског циклуса” су:„Кроз пустињу”„Кроз дивљи Курдистан”„Од Багдада до Стамбола”„У Балканским гудурама”„Кроз земљу Арбанаса”„Жути харамбаша”У трећи циклус спадају дела:„Лав крваве освете”„У лађама Вавилона”„Тврђава у планинама”„У крају сребрног лава”„Скамењена молитва”12/30

Karl May Kapetan KajmanMeki povezIzdavač Svjetlost SarajevoEdicija Džepna knjigaO autoruарл Фридрих Мај (нем. Karl May; Хоенштајн-Ернстал, 25. фебруара 1842 — Радебојл, 30. марта 1912) је био немачки књижевник.[1] Његове књиге су превођене на тридесетак језика и објављиване у рекордним тиражима, најпознатије су „На далеком западу”, „Ловци на медведе”, „Кроз пустињу”, „Винету”, „У царству сребрнога лава”, „Благо у сребрном језеру” и „У Балканским гудурама”.[2] Према његовим делима снимљени су многи филмови и телевизијске серије, као и написани многи стрипови. Мај је написао седамдесет и три романа укупне дебљине два и по метра. Укупни тираж његових књига прелази сто милиона примерака.[3]БиографијаРођен је 1842. у Хоенштајн-Ернсталу као пето од четрнаесторо деце.[4] Отац је често остајао без посла, у породици је владала беда. Мај је био добар ђак, у четрнаестој години му је један принц дао стипендију да се школује у учитељској школи у Валденбургу. Након две године је био избачен из школе због крађе шест свећа. Могао је наставити школовање у Плауену, али и тамо га је човек код којег је становао тужио управи школе да наговара његову супругу на неморал након чега више није могао наставити школовање. Осуђен је на шест година затвора када је украо сат једном ученику. Није могао наћи посао након изласка из затвора, па је покушао живети од мањих крађа и превара, прву књигу је написао у затвору. У Америку, о којој је толико писао, је отишао тек пред крај живота. Преминуо је 30. марта 1912. у Радебојлу.[4]ДелаГлавни ликови књига чија се радња одвија на далеком западу су Олд Шетерхенд и Апач Винету. Најважнија дела тог циклуса су:„Винету”„Олд Шурехенд”„Благо у Сребрном Језеру”„Ђаво и Јуда”„Божије Рођење”„Син Ловца на медведе”Главни јунаци књига чија се радња одвијала на блиском истоку су Кара бен Немзи (Олд Шетерхенд из циклуса књига о дивљем западу) и његов пријатељ Хаџи Халеф Омар. Књиге из овог „Арапског циклуса” су:„Кроз пустињу”„Кроз дивљи Курдистан”„Од Багдада до Стамбола”„У Балканским гудурама”„Кроз земљу Арбанаса”„Жути харамбаша”У трећи циклус спадају дела:„Лав крваве освете”„У лађама Вавилона”„Тврђава у планинама”„У крају сребрног лава”„Скамењена молитва”12/11

Dobro očuvama tvrd povez 368 strana 380 grama Rakova obratnica je roman Henrya Millera objavljen prvi put 1934. godine. Sastoji se od 25 poglavlja, ima 250-ak stranica, i predstavlja život pukog siromaha koji želi postati poznati pisac. Roman je autobiografski, sadrži mnogo psovki, ali i elemente humora, ironije, filozofije i erotike. Pisan izrazito eksplicitno i uz korištenje velike umjetničke snage, dugo je bio zabranjen u SAD-u zbog ondašnjih rigoroznih pornografskih zakona. Odlikuje ga kratkoća i jasnoća izraza, i zanimljiva radnja. Opisano je niz zanimljivih likova, utemeljenih na stvarnim osobama. Postoje i određeni dijelovi koji su antisemitski, što umanjuje vrijednost djela. Najzanimljiviji likovi su Carl (simbol za Henryevog prijatelja i sponzora imenom Alfred Perles), Van Norden i Germaine, prostodušna i simpatična prostitutka, posvećeno joj je treće poglavlje knjige, opisana je kao simpatična djevojka, drugačija od ostalih prostitutki tada u Parizu. Prostodušna je i ponosi se svojim poslom. Na samom početku djela Henry piše: „Nemam novaca, prihoda, nada. Ja sam najsretniji čovjek na svijetu`. Časopis Time uključio ga je na listi 100 najboljih engleskih romana od 1923. do 2005.[1] Moderna knjižnica ga je stavila na 50. mjesto na listi 100 najboljih romana 20. stoljeća.[2]

Laguna Broj strana: 328 Godina izdanja: 21. maj 2020. „Često potresno, katkad šokantno, uvek zabavno, ovo sjajno smišljeno delo naglašava neizmernu raznovrsnost romanesknih formi.“ Booklist 1. Danijel Mejrok voli svoju suprugu Džil... više od svega. 2. Den napušta posao i otvara knjižaru. 3. Džil je spremna da ima bebu. 4. Den se plaši. Knjižara ne posluje dobro. Predstoji mu finansijska kriza. 5. Den nije pominjao Džil finansijske nevolje. Sramota ga je. 6. Tad Džil zatrudni. Međutim: 1. Den želi da uradi nešto posebno. 2. Dosadilo mu je da se oseća obično. 3. Muka mu je od toga što se oseća neuspešno. 4. Ne želi da živi u senci supruginog preminulog prvog muža. Den je pasionirani sastavljač spiskova i cela njegova priča odvija se u spiskovima punim urnebesnog smisla za humor, jedinstvenog pogleda na svet i duboko ličnih misli. Kad se pročitaju do kraja, spiskovi oslikavaju čoveka koji se muči da bude muško, čoveka koji je stigao do tačke kad je spreman na sve zbog ljubavi (i uskoro nove ljubavi) svog života. Ova iskrena priča prikazuje šta će sve čovek uraditi i šta će rizikovati da spase porodicu. Međutim, Den ne želi samo da spase knjižaru i porodične finansije – želi da postane neko i nešto. „Denovi spiskovi odražavaju njegov sve veći očaj, pojačavaju napetost sve dok život pred njega ne izbaci razoran neočekivan obrt zbog kog će preispitati sve što je smatrao istinitim. Pametan i zanimljiv portret čoveka pod pritiskom.“ Kirkus Reviews

Odlično kao na slikama bigz Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011)