Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Fernan Kabaljero je pseudonim koji koristi španska spisateljica i folklorista Sesilija Bel de Faber i Ruiz de Larea (Morges, Kanton Vo, Švajcarska, 25. decembar 1796-Sevilja, Španija, 7. april 1877). Negovala je slikovit karakter manira, a njeno delo odlikuje odbrana tradicionalnih vrlina, monarhije i katoličanstva. Njegova misao je deo tadašnjeg katoličkog regeneracije, pod uticajem ideja njegovog oca, nemačkog hispanofila Huana Nikolasa Bela de Fabera, uvodnika nemačkog istorističkog romantizma Herdera i braće Avgusta i Fridriha Šlegela u Španiji Sesilija Franciska Josefa Bohl und Lutkens i Ruiz de Larrea rođena je 25. decembra 1796. godine u Morgesu (Švajcarska). Bila je ćerka nemačkog konzula Huana Nikolasa Bela und Litkensa (kasnije Bel de Faber), biznismena koji je, zajedno sa bratom Amadeom, rukovodio komercijalnim interesima kuće Bel Hermanos, koju je u Kadizu osnovao njegov pokojni otac, bunar -poznata pripadnica hamburške buržoazije.,2​ i Fransiska Havijera Ruiz de Larea i Aheran Moloni, koju su njeni prijatelji i porodica zvali `Donja Fraskita Larea`,2 sa ocem Špancem i majkom Irkinjom.3 Njen otac, hanzeatski konzul u Kadizu, bio je jedan od promotera romantizma u Španiji u isto vreme kao veliki branilac pozorišta Zlatnog doba i kastiljanskih balada. Njegova majka je organizovala skup „servila“, gde su vrednosti starog Režim je odbranjen.4 Vjenčali su se 1. februara 1796. na katoličkom obredu, iako je njegov otac prešao u katoličanstvo sve do 1813. godine, što ga nije sprečilo da svoju decu vaspitava u toj veri. Posle kratkog boravka u Nemačkoj u poseti svom baka po ocu, njegovi roditelji su se vratili u Španiju 1797. Don Sesilijina tri brata i sestre su rođeni od: Aurora (1800), Huan Jacobo (1801) i Anhela (1803). Nakon smrti njegovog ujaka Amadea, koji je bio glavni nosilac posla, i zbog nestabilnosti Napoleonove Evrope, roditelji su 1805. godine otišli ​​na drugo putovanje u Nemačku, zajedno sa Sesilijom i njenim bratom Huanom Jakobom, dok su 1805. dve male sestre Bile su na brizi svoje bake po majci. Očuh njegovog oca, Martin Jak. Faber ga je legalno usvojio 1806. da nosi njegovo prezime, menjajući i prezime autora i njene braće. Međutim, njegova majka nije uspela da se prilagodi Nemačkoj i otkrivaju se prve bračne nesuglasice. Konačno, Sesilijina majka se vratila u Španiju, tako da je sama prošla kroz tragično iskustvo rata za nezavisnost sa dve sestre autorke u njihovoj kući u Čiklana de la Frontera. Tih godina Sesilija je živela u Nemačkoj, u Hamburgu, u internatu koju je vodila jedna Francuskinja, gde će steći obrazovanje na „starinski“ način, dubokog katoličanstva,4 sve dok nakon posete svoje majke 1812. nije uspela. da ubedi svog oca, i porodica se sastaje u gradu Kadiz 1813. godine, kada je Selisija imala već sedamnaest godina, i posle sedam godina razdvojenosti. Udala se 30. marta 1816. za pešadijskog kapetana Antonija Planela i Bardaja. Par se preselio u Portoriko, pošto je njen muž bio raspoređen na tu funkciju, ali taj brak neće dugo trajati zbog smrti njenog muža; Ovaj događaj šokirao je mladu Sesiliju, koja je dočekana u kući kapetana generala dok se oporavljala od depresije i mogla je da se vrati u Španiju 28. juna 1818. 5 Kasnije se preselila u Hamburg, rodni grad svog oca, gde je živela sa njom. baka. Nekoliko godina kasnije ponovo se preselio u El Puerto de Santa Marija, u Španiji, gde je upoznao Franciska de Paulu Ruiz del Arka, markiza od Arko Ermosa i oficira u španskom gardijskom korpusu, koji je bio starešina bogate i uticajne seviljanske porodice. u vezi sa velikim delom andaluzijskog plemstva.2 26. marta 1822. udala se za njega po drugi put u Sevilji; Tamo je sa svojim mužem u svojoj palati održala skup na kome su prisustvovali predstavnici visokog društva i stranih ličnosti poput Vašingtona Irvinga (sa kojim se dopisivala od 1828. i kome je pomagala u nekim njegovim delima), istoričara umetnosti Vilijama Stirlinga. i baron Tejlor, koji će biti model za „Baron de Mod” na skupu markize de Algar u La Gavioti. Posle invazije „Sto hiljada sinova San Luisa“ (1823) preselili su se da žive u Luki zbog liberalnih simpatija markiza; Proveli su dosta vremena i na farmi koju je markiza posedovala u Dos Hermanasu, „La Palma”, gde je bila impresionirana andaluzijskim folklorom i počela da skuplja kopla, pripovetke i poslovice.6 U maju 1835. ponovo je ostala udovica. U martu 1836, Sesilija je otputovala u Englesku sa svojom sestrom; Tokom boravka u Londonu upoznaje mladog engleskog aristokratu, Federika Katberta, kojeg je upoznao u Španiji i sa kojim ima tajnu vezu. Zbog svog putovanja neće moći da prisustvuje smrti svog oca 9. novembra 1836. U Sevilju se vratio zbog loših odnosa koje bi imao sa majkom.7 Ubrzo kasnije upoznala je Antonija Aroma i Moralesa de Ajalu, za koga se udala 17. avgusta 1837. godine, rodom iz Ronde, delikatnog zdravlja i osamnaest godina mlađeg od Sesilije. Ovaj brak bi bio veoma poseban, jer je u životu Fernana Kabaljera značio njen konačan susret sa štamparskom presom, sa kojom je sav materijal koji je sakupljala tokom svog života, između dugog odsustva muža i ekonomskih prilika u da je živeo, izašlo je na videlo.2 Ovaj brak je takođe izazvao kritike Arko-Hermosa i dobrog seviljanskog društva.7 Brak je finansijski propao uprkos činjenici da je upravo u to vreme objavljena La Gaviota (1849), Porodica Alvareda (1849) i Klemensija (1852). Međutim, neuspeh ovog drugog nateraće ga da preispita objavljivanje svog dela, u kome je pokazao nepopustljiv i antiliberalan stav; u stvari, Harcenbuš, umereni liberal, nije želeo da mu se posveti, i nikada se nije oporavio od ovog neuspeha. Oko 1852. godine otkriveno je ko je Fernan Kabaljero, što ga je nateralo da se predloži kao javna ličnost sa radikalnim političkim projektom. Ovaj neuspeh će uticati na ostatak njenog života.7 Njen muž se razboleo od konzumacije i ozbiljni finansijski problemi doveli su do toga da izvrši samoubistvo 1859. godine. Ponovo udovica, pisac je tako ostao u siromaštvu. Vojvode od Monpenzijea i kraljica Izabela II zaštitili su je i dali joj dom u Patio de Banderas u Alkazaru u Sevilji, ali ju je revolucija 1868. primorala da se preseli jer su kuće bile stavljene na prodaju, iako je uspela da uštedi uništenje oltarske slike koja se tu čuvala. Nasuprot neredima Revolucionarnog seksenijuma, bila je srećna zbog obnove monarhije 1874. godine, ali se protivila toleranciji kultova sadržanim u Ustavu iz 1874. i, uprkos godinama i bolestima, pisala je za jedinstvo Katolik iz Španije.8 Umro je u Sevilji 7. aprila 1877. u 10 sati ujutro, u osamdeset i jednoj godini života, od dizenterije, prema umrlici.2 Bila je kontradiktoran lik jer je, iako je odbacila politiku, napisala nekoliko romana zauzimajući jasnu antiliberalnu političku poziciju, koja je odbacila ideju o emancipovanim ženama; Takođe, bila je ambiciozna spisateljica koja je veliki deo svog dela napisala na francuskom, neke na nemačkom, a dosta na španskom. Želeo je da stvori novi način romanopisa u Španiji; S obzirom na strogi moral, glavna tema u nekoliko romana bila je preljuba, osim ignorisanja njenog ličnog života, budući da je treći put udata za dvadeset godina mlađeg muškarca, što je u njeno vreme bio skandal jer je bila i udovica. markiza. Održavao je veoma obilnu prepisku; u svom veku nadmašuje ga samo epistolar Huana Valere. Pisao je Huanu Eugeniju Harcenbušu, sa kojim je kontaktirao da bi prodao svoju biblioteku otac; ova i druga pisma sakupio je i uređivao hispanista Teodor Hajnerman, koji se svakako žalio da je Sesilija „najmistifikovaniji pisac u španskoj književnoj istoriji.“10 Takođe se dopisivao sa Rozalijom de Kastro, da ga je ujedinila veliko prijateljstvo koje je, međutim, počelo prekorima. Galicijski pesnik posvetio joj je svoju knjigu Cantares, ali joj je Fernan Kabaljero, nakon što ju je nazvao „slavujem od Galicije“, zamerio zbog optužbi na račun Kastiljana i upotrebe galicijskih reči koje nije razumeo. Književno delo Uzeo je pseudonim od Fernana Kabaljera koji je živeo u Siudad Realu. Prema njenim rečima, razlog za njen pseudonim je: „Sviđalo mi se to ime zbog njegovog drevnog i viteškog ukusa, pa sam ga bez oklevanja poslala u Madrid, menjajući za javnost, Cecilijine skromne suknje za tradicionalne pantalone Fernana Kabaljera“. Na nju je uticalo ili to što je mesto kroz koje je prošla volelo da odzvanja ime ili zato što je znala za zločin iz strasti koji je u to vreme bio široko zastupljen u štampi. Fernan Kabaljero u početku nije cenio njegova dela, koja je smatrao samo vežbanjem na jezicima koje je znao; bili su objavljeni protiv njegove volje. To, barem, priča otac Koloma u svojim Sećanjima na autora. To ga nije sprečilo da iznese svoje ideje o tome koja vrsta romana je poželjnija, opredelivši se za roman običaja sa sledećim elementima: „upotrebe, izreke, priče, verovanja, šale, izreke“. Roman je morao biti koristan, pa prijatan. Za Blanku de los Rios to je bio „prvi pokušaj folklorizma ili demopedije u Španiji“. Ovi romani su imali izrazito didaktički karakter, zagovarajući jak moral i hvaleći siromašan, ali pošten život andaluzijskog naroda. Svoje romane je zamišljao kao dokumente koji verno odražavaju svakodnevni život. Za nju je radnja bila okvir jer je zanimljivo okruženje. To se ogleda i u likovima koji nemaju evoluciju ili razvoj već su prototipovi.13 Ova želja za moralnom indoktrinacijom bila je oštro kritikovana još za života autorke i njena dela su izazvala veliku polemiku koja je odgovarala ideološkim i neknjiževnim pozicijama, što je odraz situacije podele u španskom društvu.... Kako Gzavije Andreu Mirales ističe,14 Fernan Kabaljero je takođe preuzeo novi model ženstvenosti, inspirisan tradicijama latinoameričkog katolicizma, „koji ne prolazi kroz puki povratak na stari režim, na religioznu ženu koja je podvrgnuta svom mužu, zatvorena svom domu i odvojena od sveta, naprotiv, prilagođava se novim realnostima domaće žene uvedene u Evropu posle liberalnih revolucija».15 Na taj način žene su stekle aktivnu ulogu u katoličkoj i nacionalnoj regeneraciji. U njegovim pristupima prisutan je uticaj autora postrevolucionarnog katolicizma kao što su Haime Balmes ili čak Huan Donoso Cortes. Ovaj projekat je uključivao oporavak hrišćanskih vrednosti u skladu sa katoličkim spiritualizmom i protiv materijalističkih trendova tog vremena.16 U svakom slučaju, uloga njegovog dela u hispanskom narativu je ključna, jer se smatra jednim od promotera obnove španskog romana sredinom devetnaestog veka, koji će se u narednim decenijama izlečiti u realizam i naturalizam. Njegova dela povezuju scene manira i popularnog tona kroz romantičnu zajedničku nit, koja poetizuje stvarnost na moralizirajući način. Kasniji pisci kao što su Antonio de Trueba, Luis Koloma ili Benito Perez Galdos prepoznali su njegov doprinos.17 La gaviota je napisana na francuskom, prevedena na španski od strane urednika Hose Hoakin de Mora i objavljena u ratama u izdanju El Heralda. U pismu upućenom njemu, on mu zamera što je uvrstio i prolog koji je bio posvećen stranim čitaocima. U ovom prologu ona izlaže svoju nameru da ponudi još jednu sliku Špankinje, drugačiju od one u evropskom romantizmu, u kojoj je identifikovana kao senzualna, nezavisna i strastvena; odnosno suprotnost samopožrtvovanoj ženi i majci. Španija nije bila samo tema borca bikova i Cigana; seljaci, plemići su u suštini bili skromni i vrli.18 Roman je strukturiran u dva dela, u jednom prikazuje jednostavan i čestit život stanovnika jednog sela, au drugom život Sevilje već delimično otvoren za strane običaje. , uprkos dostojanstvu lokalne aristokratije. Njen glavni lik, Marisalada, prototip je strastvene, nezavisne i sebične Špankinje koja će na kraju živeti bednim životom. Moral je jasan jer se odrekla svoje ženstvenosti time što je bila ponosna i loša žena. Čini se jasnim uticaj Karmen de Merime, koja je stvorila univerzalni mit.18 U njemu on takođe otkriva svoje duboko odbijanje borbe bikova u onoj meri u kojoj je to značilo maltretiranje životinja. U mnogim radovima kritikovao je ovu cosšpanski tumbre.19 Pomilovanje (1852) biće njegovo najambicioznije delo, koje je želeo da objavi u obimu. U njemu ona podiže svoj ideal Špankinje: skromne, vrline i koja, obrazovana, ume da obuzda svoje strasti. I, naravno, religiozni. Na taj način ona bi bila ne samo dobra žena već i dobra majka. Ona brani potrebu obrazovanja žena da se odbrani od iskušenja sveta.18 Ovo uputstvo bi pratilo čitanje, što se autorki činilo neophodnim, što pokazuje uključivanje čitavih dečjih priča u njene romane. Osim toga, likovi koje čitaju su najbolji i najvrliniji.19 Fernan Kabaljero koristi jezik kao razlikovni element likova: narod će neprestano koristiti poslovice, kolokvijalne izraze, izreke, priče, dvostihe, dok će aristokratija, druga velika grupa koju želi da predstavlja, koristiti neologizme i, pre svega, galicizam. koji su postali moderni u to doba. U njegovom univerzumu postoji evidentna konfrontacija između plemića koji nastaje iz dubina španskog naroda i onoga što ga zamagljuje, bilo da se radi o strancima i njihovoj modi ili kapitalizmu koji se rađa.19 Svoje romane objavljuje u vreme procvata ženskih autorki, ali će taj uspeh brzo biti smanjen dolaskom realističkih autora koji će imati veće priznanje za svoju intelektualnu „superiornost“. Da ne bi trpela prezir prema svom autorstvu jer je žena, sakriće se iza muškog pseudonima. Ona neće želeti da bude povezana sa svojim savremenicima. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

DOBRICA ERIĆ VILINA DOLINA Tvrdi povez Izdavač Bookland Добрица Ерић (Доња Црнућа, 22. август 1936 — Београд, 29. март 2019) био је српски књижевник, песник, прозни и драмски писац. [1] Био је члан Удружења књижевника Србије и многих других значајних удружења, између осталог и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, где се налази и део његове заоставштине, у оквиру Збирке књижевника Добрице Ерића. Биографија Рођен је 22. августа 1936. године у Доњој Црнући, поред Горњег Милановца. Родитељи Милош и Радмила били су пољопривредници. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници.[1] Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[2] Био је уредник часописа Расковник (са Драгишом Витошевићем), Полетарац Душка Радовића, главни уредник Издавачке куће Нолит.[3] Био је домаћин Драгачевског сабора у Гучи 2013. године.[4] Преминуо је у 29. марта 2019. године, у 83. години, у Београду.[5][6][7][8][9] Сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.[10] Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас. И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао, ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености и самоће која је преурањена чак и за моје године. — Добрица Ерић У октобру 2021. откривена је Ерићева биста у дворишту Средње школе у Книћу.[11][12] Занимљивост Мање је познато да је Добрица Ерић написао и прву песму за познатог певача фолк музике Мирослава Илића под називом „Волео сам девојку из града”. Аутор је и Цецине песме „Детелина са четири листа”.[13] По њему се зове Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић”. Признања Горанов вијенац 1974. Младо поколење 1977. Орден заслуга за народ 1977. Награда Змајевих дечјих игара 1982. Награда Вукове задужбине 1982. Књижевна награда „Невен”, за књигу Писмо краљици света, 1988. Велика базјашка повеља, 1997. Награда „Милан Ракић”, за књигу Ружа ветрова, 2001. Змајева награда Повеља Змајевих дечјих игара, 2005. Награда за животно дело у области уметничког стваралаштва о селу и сељаштву Златни прстен фестивала Булка Златна потковица и звање Витез чарапаније у Крушевцу Златни кључ Смедерева Матићева повеља Награда Српске књиге Златни лептир и Витезова повеља за животно дело у књижевности за децу Највиша признања завичајних градова, Горњег Милановца, Тополе и Кнића Диплома редовног члана руске Петровске академије додељена му је у Санкт-Петербург, 2012. Звање Витез од духа и хумора (Гашин сабор, 2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд[14] Разапета земља За књигу родољубивог песништва Разапета земља, која је доживела десет издања добио је петнаест награда: Награда „Жичка хрисовуља”, Жича, 1992. Награда „Лазар Вучковић”, Приштина, 1994. Видовданска награда Републике Српске Свети Сава, 1995. Октобарска награда Београда, 1995. Велика базјашка повеља Савеза Срба у Румунији, 1996. Повеља Шушњара, Бања Лука, 1998. Награда Шушњар, Српски Сански Мост, 1999. Златни беочуг града Београда, 2000. Награда Филип Вишњић, Вишњићево, 2001. Награда „Кондир Косовке девојке”, Грачаница, 2002. Повеља Мораве, Мрчајевци, 2003. Повеља Стевана Синђелића, Свилајнац, 2006. Сретењска награда Одзиви Филипу Вишњићу, Орашац, 2008. Суза Јасеновца, Доња Градина, Козарска Дубица, 2008. Песничко успеније, Звечан, 2009. Дела Део Збирке књижевника Добрице Ерића у Удружењу „Адлигат” Књижевна дела Свет у Сунцокрету, (1959) Вашар у Тополи, (1965) Стари сељачки календар, (1966) Славуј и сунце, (1968) Огрлица од грлица, Културни Центар, Нови сад (1969) Торта са пет спратова, (1973) Од рата до златара, (1973) Добрица чобанска торбица, (1973) Сишло буре у обруче, (1974) Песма о свицима, (1975) Долина сунцокрета, (1976) Река с ружом римована, (1976) Вечни кратковечници, (1977) Славуј и сунце, ИРО. Младост, Загреб (1978) Башта са седам ружа, (1979) Читанка годишњих доба, (1979) Торбица чаробница, (1979) Срицање жене, (1980) Лето у Калипољу, ИРО. Веселин Маслеша, Сарајево (1980) Чардак између четири јабуке, (1980) Доба дулека, (1980) Цар пчелар, (1981) Шеширић као булка, (1981) Прстен у извору, (1981) Мој друг, Миливојчићев луг, (1982) Од азбуке до златне јабуке, (1982) Добро вече, добра зелена долино, (1984) Стабло твог тела, (1984) Сунчева вереница, (1985) Споменар на дар, (1986) Тако жубори река, (1987) Месечеви миљеници, (1987) Кад коњ зарже, (1987) Писмо краљици цвећа, Рад, Београд (1988) Вукова старинарница, (1988) Рождество ратарево, (1989) Крунисање, (1989) Бунар за пријатеље, (1990) Кокајте се кокице, (1990) Бал вампира, (1990) Пужева срма, (1991) Еколошки буквар, (1991) Плава месечина, (1991) Сан Гружанске летње ноћи, (1992) Језеро Јежева бара, (1993) У ватри бисмо, не изгорисмо, (1993) Плачи вољена земљо, (1993) Разапета земља, (1999) Вилина Долина, (1999) Пусти пуже рогове, ИП. Рад, Београд (2002) Крунисање, ИП. Рад, Београд (2002) Дечак са златом липе у коси, (2005) Пета страна света, Пчелица (2012) Бајка о цару пчелару, Пчелица (2013) Бројанице из Грачанице, Catena Mundi (2013) Цица Мица Чачкалица, Пчелица (2014) `Наша гошћа година`, Креативни центар (2019) `Благо воћа и поврћа`, Креативни центар (2015) `Прича из мрављег света`, Креативни центар (2008) Стрипови Ерић је током шездесетих година био један од најважнијих стрипских сценариста горњемилановачког издавача Дечје новине. Дебитовао је у часопису Дечје новине, али је главна дела остварио у едицији историјских стрипова Никад робом, где се издваја серијал Блажо и Јелица. Зимска бајка, Дечје новине, цртач Александар Клас Зачарана шума, Дечје новине, Александар Клас Зачарана труба, Дечје новине, Александар Клас Плава праћка, Дечје новине, Александар Клас Под зидинама древног Борча, „Никад робом“ бр. 5, 1964, Радивој Богичевић Тајанствени лагуми, „Никад робом“ бр. 9, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Отмица у шуми, „Никад робом“ бр. 16, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Крваво свитање, ванредна свеска „Никад робом“, април 1965, Брана Јовановић Султанова робиња, „Никад робом“ бр. 21, 1965, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Заточеник и орлови, „Никад робом“ бр. 36, 1966, Бранко Плавшић (серијал Блажо и Јелица) Пожар на памучном пољу, „Никад робом“ бр. 62, 1966, Миодраг Ђурђић Браћа, „Никад робом“ бр. 63, 1966, Петар Радичевић Топови са Јешевца, „Никад робом“ бр. 78, 1967, Миодраг Ђурђић (серијал Блажо и Јелица, касније наставили Чолић и Плавшић) Трагови слободе, „Никад робом“ бр. 81, 1967, Петар Радичевић Замке, „Никад робом“ бр. 95, 1967, Љубомир Филиповски Таковски устанак II, Барјак над Србијом, „Никад робом“ бр. 136, 1968, Брана Јовановић Бубњеви у ноћи, „Никад робом“ бр. 148, 1968, Бранко Плавшић Збирка књижевника Добрице Ерића Добрица Ерић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду и један од првих људи који су подржали формирање ове институције.[15] У Удружењу је за живота формирао Збирку књижевника Добрице Ерића и поклонио велики број својих рукописа и књига из личне библиотеке, а за колекцију потписа Удружења потписао је више од стотину књига. У његовој Збирци су такође и његов омиљени нож за папир, наочаре и ручни сат.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima malu svrljotinu na koricama, nista strasno. Ilustracije: Biserka Baretic Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. [1] Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici.[1] Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[2] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[3] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[4] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[5][6][7][8][9] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[10] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[11][12] Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[13] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[15] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat.... Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Biserka Baretic Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. [1] Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici.[1] Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[2] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[3] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[4] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[5][6][7][8][9] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[10] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[11][12] Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[13] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[15] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat.... Biblioteka Vjeverica

Velika, veca i najveca Jerzy Broszkiewicz Mladost, Zagreb, 1977. Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu Tvrdi povez, format: 17x21 cm, 226 strana, ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. 26032023 ktj-53

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Kralj Lir Mletacki Trgovac Ukrocena Goropad Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja...

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMENMeki povezМилован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.БиографијаРођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]НаградеДобитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]Књижевни радНа промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. годинеСа Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. годинеКао приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]Десет одабраних афоризамаПартијске књижице се најчешће носе у новчанику!Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!У мрачним временима храброст је бити свитац!Пао је за отаџбину природном смрћу!Не вреди преврнути лист. Књига је иста!У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!Лака им била црна отаџбина!Мислим, дакле, сумњам да постојим!Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!Голуб мира је превртач![14]ДелаРоманиШешир професора Косте Вујића (1983)Лајање на звезде (28 издања) (1978)Милена из Кнез МихаиловеСвета љубавХајдук Вељко ПетровићЕвропске године кнеза МилошаЧарапе краља ПетраСимфонија ВинаверСинђелић се са сунцем смириоПринц РасткоБурлеска у ПаризуКад је невен био сунцеГоспођица ДесанкаКњиге афоризамаСрце ме је откуцалоМождане капиМисларицаЛуди драги каменЧовече, наљути сеВитешки кодексЗбирке песама за децуЈа и клинци ко песници (1971)Ђачко доба Шумарице (1972)Ђачко доба (1977)Наименовања (1981)Изабрано детињство (1981)Мој деда је био партизан (1981)Како подићи небо (1986)Детињство памети (1987)Телевизијске драме и серијеГде цвета лимун жутКраљевина СрбијаКнежевина СрбијаДимитрије ТуцовићВук КараџићОнда лоле измисли паролеЂачко добаСнохватице I и IIШешир професора Косте ВујићаСрећни људи6/3

Milovan Vitezović Izabrano detinjstvoTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzabrane pesme za decuМилован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.БиографијаРођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]НаградеДобитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]Књижевни радНа промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. годинеСа Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. годинеКао приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]Десет одабраних афоризамаПартијске књижице се најчешће носе у новчанику!Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!У мрачним временима храброст је бити свитац!Пао је за отаџбину природном смрћу!Не вреди преврнути лист. Књига је иста!У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!Лака им била црна отаџбина!Мислим, дакле, сумњам да постојим!Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!Голуб мира је превртач![14]ДелаРоманиШешир професора Косте Вујића (1983)Лајање на звезде (28 издања) (1978)Милена из Кнез МихаиловеСвета љубавХајдук Вељко ПетровићЕвропске године кнеза МилошаЧарапе краља ПетраСимфонија ВинаверСинђелић се са сунцем смириоПринц РасткоБурлеска у ПаризуКад је невен био сунцеГоспођица ДесанкаКњиге афоризамаСрце ме је откуцалоМождане капиМисларицаЛуди драги каменЧовече, наљути сеВитешки кодексЗбирке песама за децуЈа и клинци ко песници (1971)Ђачко доба Шумарице (1972)Ђачко доба (1977)Наименовања (1981)Изабрано детињство (1981)Мој деда је био партизан (1981)Како подићи небо (1986)Детињство памети (1987)Телевизијске драме и серијеГде цвета лимун жутКраљевина СрбијаКнежевина СрбијаДимитрије ТуцовићВук КараџићОнда лоле измисли паролеЂачко добаСнохватице I и IIШешир професора Косте ВујићаСрећни људиТекстови за позоришна извођењаДискоТесно добаУсклађивао луд збуњеногДобро дошли..Сценарија за филмВанбрачна путовањаБранислав НушићСнови, живот, смрт Филипа ФилиповићаЛајање на звездеШешир професора Косте Вујића12/30

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ucenici radili ilustracije za ovu knjigu. Mladen Kušec (Zagreb, 24. veljače 1938. – Zagreb, 2. studenoga 2020.) bio je hrvatski pjesnik, pripovjedač, publicist i novinar. Rođen je u Zagrebu 1938. godine. U rodnom je gradu polazio osnovnu školu, gimnaziju i studij na Filozofskom fakultetu.[1] Diplomirao je jugoslavistiku 1963. godine na Filozofskome fakultetu u Zagrebu. Preminuo je 2. studenoga 2020. godine u 83. godini života.[2] Profesionalni put U svojem je radu jednako prisutan na Hrvatskoj televiziji i na Hrvatskom radiju kao i u književnosti, posebice onoj za djecu. Godine 1963. zaposlio se kao novinar na tadašnjem Radio Zagrebu. Do danas je osmislio i ostvario brojne emisije (Tonkica Palonkica, frrr..., Patuljci pojma nemaju, Bijela vrana, Hihotići i dr.) koje su stekle veliku popularnost, jednako među mladima i među odraslima. I kad piše i kad razgovara s djecom na hrvatskom radiju ili televiziji, njegova su tema djevojčice i dječaci, mame i tate, koji nikad nemaju dovoljno vremena za sebe. Kroz šalu, smijeh ili zanimljivu priču, pokušava djeci i ljudima pomoći da nađu sebe, da prepoznaju sve one čari života oko sebe i da čuvaju sve dobro među ljudima i u prirodi koja ih okružuje. Bio je urednik Obrazovnog i dječjeg programa na Hrvatskom radiju od 1989. do 1994. godine. godine, a nakon toga godinu i pol urednik Radio Sljemena. Od 1963. godine član je Hrvatskog novinarskog društva, a od 1968. godine Društva hrvatskih književnika. Radijske i TV emisije Tonkica Palonkica frrr..., Bijela vrana, Hihotići, Patuljci pojma nemaju i Sedmi vjetar i danas su prepoznatljive radio i televizijske emisije djeci i odraslima. Radio emisija Bijela vrana emitira se od 1973. godine. U njoj propituje jesu li djeca doista mala ili ih odrasli samo ne shvaćaju ozbiljno. U razgovorima s neobičnom djecom, bijelim vranama, dokazuje da djeca često razmišljaju ozbiljnije od odraslih. `Bio sam oduvijek Bijela Vrana, pa sam ih kao književnik i novinar tražio. I djeca su male bijele pozitivne vrane u kojima ćeš uvijek naći i otkriti nešto novo.`, Mladen Kušec o sebi. Radio emisija Tonkica Palonkica frrr... 2014. godine uprizorena je na kazališnim daskama. Književni rad Njegov je književni rad, pjesništvo i proza, posvećen djeci i mladeži. Od ranih 1970-ih, kada je objavio prvu knjigu Dobar dan, napisao je još tridesetak knjiga. Mjesto radnje je često zagrebačka sredina, gdjekad i s autobiografskim elementima kao Krijesnice predgrađa, 1994. godine. Pjesme i prozu povezuje prožetost humorom te jednostavno progovaranje o temama zanimljivima djeci. Knjige u kojima se uobličava tzv. filozofija djetinjstva su dječje ljubavne pjesme Volim te, iz 1973. godine te Plavi kaputić, iz 1974. godine. Godine 2012. izdaje slikovnicu Adrianin plavi svijet namijenjenu osnovnoškolskoj djeci, koja uči ekologiji, a objavljena je na hrvatskom, talijanskom, njemačkom i engleskom jeziku. Objavio je i knjigu o Domovinskome ratu, Ubili su mi kuću, 1991. godine. Nagrade i priznanja 1979.: Nagrada Zlatno pero Hrvatskog novinarskog društva, za knjigu Donatela, nastalu prema radijskoj emisiji Bijela vrana[3] 1991.: Nagrada Ivan Šibl HRT-a, za životno djelo[4] 1993.: Nagrada Mato Lovrak, za roman Mama, tata i ja 2018.: Večernjakova ruža, za radijsku osobu godine[5] 2019.: Nagrada Otokar Keršovani Hrvatskog novinarskog društva, za životno djelo (postumno).. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Bosiljka Kicevic Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Zlatna Knjiga Ilustracije: Sava Nikolic Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `BIBLIOTEKA 1001 RADOST` Slike: Mirjana Dragić-Lehner Izdavač: Zavod Beograd 1985. Tvrdi povez, veći format Mirjana Lehner Dragić (Beograd, 28. 7. 1936), srpska i jugoslavenska slikarica. Mirjana Lehner Dragić je rođena 28. 7. 1936 godine u Beogradu u porodici Alfreda i Mirjam Lehner. Otac joj je rodom iz Osijeka, a majka iz sarajevske jevrejske porodice Papo.[1] Po izbijanju Drugog svetskog rata sa porodicom se krila u predgrađima Beograda i okolnim selima, zatim u selu Vučaku u okolini Kruševca, da bi potom sa tetkom izbegla u Sarajevo.[2] Mirjana je sa roditeljima preživela Holokaust, dok je gotovo cela majčina porodica odvedena u logor Staro sajmište. Po okončanju rata Mirjam Lehner nije mogla prihvatiti činjenicu da je ostala bez svojih najbližih. Spas je potražila u preseljenju u Izrael, napustivši FNR Jugoslaviju u Prvoj aliji (pojam kojim se označuje doseljavanje Jevreja u Eretz Jisrael tj. Izrael i Palestinu) 1948 godine. Mirjana je ostala živjeti u Beogradu sa ocem Alfredom.[1] Zbog rata, osnovnu školu je upisala sa zakašnjenjem. Srednju školu je pohađala u Prvoj ženskoj gimnaziji. Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1963 na smeru za grafički odsek, u klasi profesora Mihajla Petrova. Od 1965 godine ima status slobodnog umetnika. Član `Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije` (ULUPUDS) postala je 1970 posle čega je otišla u Pariz na studijsko putovanje. U Parizu je provela godinu i po dana i izlagala u nekoliko galerija poput `La Bateay Lavoir` i `Lafayette`. Usavršavala se u Italiji, Grčkoj i Izraelu. U godinama posle studija inspiraciju je nalazila pre svega u prirodi. Motivi slika bili su jadranski gradovi i morske dubine, pejzaži Srbije, očuvanje prirode. Istovremeno se bavila ilustrovanjem i grafičkim opremanjem knjiga i likovno-pedagoškim radom. Školske godine 1972/73 bila je profesor opreme knjige i dekorativnog pisma u novosadskoj srednjoj školi `Likovni tehničari`.[2] Niz godina je bila saradnik Zbirke odeljenja za arheologiju Narodnog muzeja Srbije, Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, Muzeja Vojvodine u Novom Sadu i Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici. Sa akademikom Bogdanom Bruknerom radila je na arheološkim lokalitetima Gomoglava i Sremska Mitrovica. Sarađivala je i sa akademikom Borom Jovanovićem na lokalitetu Hajdučka vodenica, a 1969 je za monografiju akademika Dragoslava Srejovića `Lepenski vir - nova praistorijska kultura u Podunavlju` uradila umetničke crteže. Na Drugoj međunarodnoj konferenciji međunarodne organizacije (The Second International Conference of the Biopolitics International Organization) održanoj u Atini 1988 učestvovala je kao prvi slikar ekolog na skupu tog tipa. Od 1995 je član londonske galerije `Ben Uri`, pri Jevrejskom muzeju umetnosti (The Ben Uri Gallery, The London Jewish Museum of Art).[2] Sarađivala je sa brojnim izdavačkim kućama kao što su: `Narodna knjiga`, `Prosveta`, `Zavod za udžbenike i nastavna sredstva`, `Nolit` i `Rad`. Od devedesetih godina 20. veka, teme su joj istorija i tradicija jevrejskog naroda i život sefardske porodice. Skoro pune dve decenije vodila je likovnu sekciju `Leon Koen` u Jevrejskoj opštini Beograd, a za predstave beogradskog jevrejskog pozorišta `Kralj David` uradila je niz scenografija. Sa scenografijom za predstavu `Violonista na krovu` 2001 učestvovala je na 12. međunarodnom trijenalu pozorišne scenografije i kostima u Novom Sadu. Motivima Sarajevske hagade, portretima rabina, prikazom porušenih i malobrojnih sačuvanih sinagoga opremila je jevrejske kalendare za 5762. (2001/02) i 5767. (2007/08) godinu. Od 1969 učestvovala je na preko pedeset samostalnih i na brojnim grupnim izložbama. Dobitnica je godišnje nagrade ULUPUDS-a za izložbe `Mostovi života` (1993), `Čipke moje tetke Erne` (2002) i `Sinagoga kao umetničko nasleđe` (2006). Druga najvažnija dela su joj: `Poster za dečiju sobu`, `More i kamen`, `Pejzaži iz Srbije`, `Mostovi života`, `Pesnikinja Desanka Maksimović kao inspiracija`, `Obnavljanje`, `I tu je prošao čovek`, `Njih ne smemo zaboraviti` i `Put kasvetlosti`.

Radjard Kipling Priče za djecuMeki povezЏозеф Радјард Киплинг (енгл. Joseph Rudyard Kipling; Бомбај, 30. децембар 1865. – Лондон, 18. јануар 1936), био је енглески књижевник, новинар, писац кратких прича, песник и романописац.Киплингова дела фикције укључују романе Књига о џунгли . Ким (1901) и многе кратке приче укључујући Човек који би био краљ (1888)[1]. Његове песме укључују Мандалај (1890), Гунга Дин (1890), Богови наслова (1919), Терет белог човека (1899) и Ако (1910). Сматра се једним од највећих иноватора када се ради о уметности кратких прича;[2] његове књиге за децу су класици дечје књижевности, а један је критичар описао Киплингов рад као представу „свестраног и сјајног наративног дара.“Киплинг је био један од најпопуларнијих писаца у Уједињеном Краљевству, како прозе тако и стихова, крајем 19. и почетком 20. века.[3] Хенри Џејмс је рекао: „Од свих људи које сам икада упознао, Киплинг се мени лично чини као најпотпунији геније, као неко ко се разликује од обичних интелектуалаца.“ [3] 1907. године, када је имао 42 године, добио је Нобелову награду за књижевност, што га је учинило првим писцем на енглеском језику који је добио ту награду, као и најмлађим добитником исте до данас.[4] У неколико наврата био је предложен за британског песничког лауреата, као и за витеза, што је он одбио.[5]Његова будућа репутација мењала се у складу с политичком и социјалном климом тог доба [6][7], а супротстављени ставови о њему као резултат тога настављали су се кроз већи део 20. века.[8][9] Џорџ Орвел је држао Киплинга за „џинго империјалисту“ објашњавајући да је „морално неосетљив и естетски одвратан”.[10] Књижевни критичар Даглас Кер је написао: „[Киплинг] је и даље аутор који може да инспирише страствено неслагање и његово место у књижевној и културној историји далеко је од устаљеног. Али како доба европских империја јењава, он се препознаје као неупоредив, ако не и контроверзан тумач тога како је доживљавана империја. То, као и све веће признање његових изванредних наративних дарова, чине га силом са којом се треба обрачунати.“[11]У детињству је научио хинду језик, похађао је војну школу у Девонширу, а 1933. вратио се у Индију и радио као новинар. Путовао је у Јапан, Америку и Јужну Африку. С једнаким жаром деловао је у књижевном и политичком животу Британије. Године 1907, добио је Нобелову награду за књижевност. Његова проза доноси изузетну слику индијског живота и света британских војника, с посебним смислом за свет деце и животиња. Био је заговорник британског империјализма, а као отеловљење колонијализма немилосрдно је карикиран и пародиран. Најчитанија и најзначајнија његова „Књига о џунгли“ карактерише изванредно познавање тајанствене Индије и света животиња.Дела„Баладе из касарне“„Припросте приче с планине“„Сабласна рикша и друге приче“„Књига о џунгли“„Ким“„Светлост се угасила“„Ако“6/25

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Ilustrovao: Mladen Veza Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. U partizanima Vladimir Nazor, rad Zvonka Cara Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.[3] Januara 1943. je u zapaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta napisao jednu od najpotresnijih pesama o stradanjima Srba „Majka pravoslavna“.[4] Poslije rata Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu je bio predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskog Sabora. Kao novoprimljeni akademik, 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao odlomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. Za pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio italijanske i njemačke pjesnike.[5] Njegovim imenom je nazvana najveća nagrada u Republici Hrvatskoj „Nagrada Vladimir Nazor“, koja se dodjeljuje za najbolja umjetnička ostvarenja na području književnosti, muzike, filma, likovnih i primijenjenih umjetnosti, pozorišne umjetnosti, kao i arhitekture i urbanizma.[6] Osnovna škola u Đurđinu, kod Subotice nosi njegovo ime. Kritika Spomenik Vladimira Nazora u parku Tuškanac u Zagrebu, rad Stjepana Gračana iz 1972. godine Grob Vladimira Nazora na zagrebačkom groblju Mirogoj Nazor je jedan od najplodnijih pisaca u hrvatskoj književnosti, autor obimnog djela sastavljenog od različitih žanrova: pjesama, epova, novela, romana, dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, članaka, priča i igrokaza za djecu. Prvih dvadesetak godina njegovog stvaralaštva uglavnom se poklapaju s razdobljem hrvatske moderne i u tom vremenu Nazor je prešao put od diletantskog pjesnika u traženju vlastitog puta, preko nacionalno angažovanog poetskog tribuna — ponesenog mitološko-legendarnim i istorijskim slovenskim motivima (Slavenske legende, 1900; Živana, 1902; Knjiga o kraljevima hrvatskijem, 1904) te potrebom za osvješćivanjem i prosvjećivanjem istarskog puka (poema Krvava košulja, 1905) — preko pjesnika dionizijske životne radosti i panteističkog zanosa prirodom koji se napaja na vrelu poganskoga klasicizma, te starozavjetnih biblijskih tekstova (Lirika, 1910; Nove pjesme, 1913), do sebi okrenuta refleksivnog lirika koji se počinje zatvarati u svoj unutrašnji svijet (Intima, 1915). Nazorova ditirampski raspjevana lirika, puna poleta i optimizma, razlikovala se od preovlađujućih pesimističkih, sumornih raspoloženja u poeziji hrvatske moderne, ali po svojoj okrenutosti mitu i legendi, pa i kultu snage, ona se ipak uklapala u slična neoromantičarska strujanja evropske moderne. Njegovi prozni radovi iz modernističke faze, s jedne strane, naslanjaju se na prošlovekovnu nacionalno-prosvjetiteljsku tradiciju (roman Krvavi dani, 1908), ali s druge strane u njima su vidljivi i uticaji novih, modernističkih stilova. U svojim Istarskim pričama (1913) Nazor je ostvario srećan kompromis između odrađivanja nacionalnog „duga“ i uklapanja u tokove moderne književnosti. U njima je snažno istaknuta autorska nacionalna i socijalna angažovanost, ali je ona iskazana na nov, moderniji način, specifičnim nazorovskim miješanjem realnog i fantastičnog, dok se uplitanje folklornih motiva (u Velom Joži, Boškarini i Divičinom gradu) podudaralo s neoromantičnim okretanjem folklornoj baštini i mitu. Njemu je odgovarala forma poetske alegorijske priče, veoma bliske artističkoj bajci Oskara Vajlda i Mauricija Meterlinka, a njegova liričnost, sklonost prema simbolu i umjetna dekorativnost idealno su se poklapale s njegovim umjetničkim nadahnućima, pa je svojim Istarskim pričama, posebno onima uvrštenima u prvo izdanje zbirke Halugica, Albus kralj..., potpuno zakoračio u svijet bajkovite modernističke secesionističke priče. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene (1915) Nazor se sve više zatvarao u svoj unutrašnji svijet. U njegovom stvaralaštvu postaju dominantne teme unutrašnjeg pročišćenja, samopregorne žrtve i uzvišene usamljenosti, a sklonost ka alegorijskom iskazu sve je više bila vidljiva (ep Utva zlatokrila, 1916; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922; Pjesme o četiri arhanđela, 1927). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su raznolika, jer je kod njega primetna stalna težnja za promenom. Tako u vreme kad su u hrvatskoj književnosti postali sve dominantniji avangardni stilovi, posebno ekspresionizam, Nazor je tražeći nov izraz i nove motive pokušao da slijedi posleratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali je nove kvalitativne domete u svom stvaralaštvu ostvario na drugom području, okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na ostrvu i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izveštačenost, koja je karakterisala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava, te odnosa među njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastali su: knjiga poezije Niza od koralja, 1922. Priče iz djetinjstva, 1924. i Priče s ostrva, iz grada i sa planine, 1927. (dvije zbirke autobiografske novelistike). Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929; roman Šarko, 1930) tematski i hronološki znače nastavak njegovog pričanja o samom sebi. Pokušavajući da progovori o sebi „sada i ovdje“ Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutrašnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izolovanosti i samotnjačke udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio da oblikuje kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okrenuo motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj književnosti preovlađuju socijalne teme Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931; ciklus feljtonskim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije *Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentiše, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930; Topuske elegije, 1933). Uz to, počinje da piše dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838—1900, 1935), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijumskoj istoriji rodnog ostrva (Pastir Loda, 1938, 1939), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su do kraja bile iscrpljene. S Partizanima Priključivši se partizanima, Nazor je revitalizovao kreativni opus, unoseći nove teme i intonaciju: Pjesme partizanke, 1944. Dnevnik S partizanima, 1945. Pored dnevnika Dragojla Dudića i Vladimira Dedijera, jedan od napoznatijih partizanskih dnevnika Istina, tu ima i dosta melanholičnih stihova koji ne mogu odoljeti ozbiljnijoj kritici, no treba reći da je i to izliv Nazorovog bujnog mediteranskog temperamenta i vitalističkog zanosa. Treba napomenuti da je to razdoblje u kojem je Nazor dao i neke od svojih najboljih stihova nacionalne tematike (Hrvatski jezik, 1944), ne upavši u melodramatski patos. Vladimir Nazor se istakao i kao prevodilac s nekoliko jezika (Dante, Šekspir, Hajne...). Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu....

II Izdanje na ćirilici Izdavač Vuk Karadžić Beograd 1980 godina 1.Mikijev cirkus 2.Paja Patak i jarac 6.Patuljak Ljutko - Manja oštećenja po korici, par otisaka po unutrašnjosti ocena 4- 8.Mrša i Debeljko - Malo iskrzan habat korica ocena 5- 11.Tik i Tak kao moleri 12.Pluton - Malo nabora po korici ocena 5- 13.Čika Baja - Mint stanje ocena 5 14.Šilja detektiv - Ivice korica iskrzane, nema klemaricu tako da strane nisu spojene sa koricom ocena 4- 15.Mali Hijavata - Nekoliko otisaka po unutrašnjosti, dva traga hemijske po unutrašnjosti korica ocena 4 17.Paja Patak planinar - Male švrljotine hemijskom na dva mesta, srednja strana spala sa klemarica ocena 4 18.Slonče Dambo i Miki Maus - Odlična ocena 5 19.Tri praseta na odmoru - Švrljotine po unutrašnjosti korica, ima otisaka dečijih prstiju ocena 3 20.Pinokio u zemlji igračaka - Na par mesta pisano hemijskom olovkom, par otisaka ocena 4 23.Mali Vučko i mangupčići - Unutrašnjost prednje korice ofarbana drvenim bojcama, korice pohabane ocena 3+ 24.Cirkus na dnu mora - Nema oštećenja ocena 5 25.Pluton na selu - NEKOMPLETNA dobijate gratis 26.Filmska zvezda Miki Maus - Prednja korica prelomljena, posveta, zadnja korica na jednom delu oguljena ocena 3 28.Bambijevi doživljaji - Korice malo iskrzane, na dva mesta švrljotine flomasterima ocena 3+ 29.Maza i Lunja 30.Pas čuvar Paje Patka - Stranice u štampi visoko isečene pa nedostaje jedan red teksta, inače u mint stanju ocena 4 31.Tri praseta kuću grade 32.Hijavatini doživljaji 34.Tik i Tak kao čuvari dece - Nedostaju klemarice koje su zarđale i ispale pa strane nisu spojene sa koricom ocena 4 35.Mali rakun 36.Cvrčak Cvrčko - Nekoliko otisaka i ostatci štamparskog praha ocena

Izdavač: Leo Commerce Pismo: Latinica Povez: Broširan ISBN: 9788679502308 Format: 13×20 cm Hronike Crvenog kralja 2: Kamenje Rejvenglasa – Dženi Nimo Noć je bila oštra i hladna. Beli pokrivač od mraza prekrio je drveće i poljane. Reke i potoci svetlucali su kao srebro koje se topi. Timoken je duboko disao udišući čisti vazduh slobode. Timoken, dečak – čarobnjak, pobegao je iz svog doma u Tajnom kraljevstvu i otputovao u Britaniju. Ali nove opasnosti vrebaju ispod drveća, i novi neprijatelji žele njegov čarobni mesečev plašt. Zajedno sa svojom vernom kamilom Gabarom i strogim čarobnjakom Erijem, Timoken mora da pronađe mesto koje mu je sudbina odredila da na njemu izgradi veliki zamak. Ali vladari Britanije nisu spremni da dele svoje kraljevstvo. Ako Timoken želi da tu osnuje svoj dom, moraće za to da se bori… Iz sadržaja knjige Hronike Crvenog kralja 2: Kamenje Rejvenglasa – Dženi Nimo Prolog 1. Strela 2. Bekstvo 3. Deca s drveća 4. Magična životinja 5. Kula udovica 6. Smrtonosni pesak 7. Poluuvo i Crvljiva Jabuka 8. Erijev san 9. Aždaja 10. Brojčano nadmoćne životinje 11. Začarani zid 12. Duhovi predaka 13. Ruševina 14. Gospa od Razora 15. U zamku Melinta 16. Crni lovački psi 17. Vojnici iz Rejvenglasa 18. Nestajanje 19. Čarobnjakov unuk Iz uvod knjige Hronike Crvenog kralja 2: Kamenje Rejvenglasa – Dženi Nimo „Ovde je stajao dvorac“, smelo reče Timoken, „ali srušio se za samo jedan dan. Da li si ti to učinila?“ Žena se bezdušno nasmešila. Oči su joj bile hladne i prazne. Ispružila je ruku i rekla: „Daj mi taj divni ogrtač i dobićeš natrag svoj dvorac.“ „Nikad!“, uzviknu Timoken. „Zadržaću ogrtač, ali ću i povratiti zamak, uprkos tvojoj magiji.“ Ženine oči pocrneše. Njene beskrvne usne polako su se razdvojile i začuo se stravičan krik. Već u sledećem trenutku letela je ka Timokenu. Ispružila je ruke tako da su joj crni nokti bili upereni ka njegovom vratu. Iz prologa knjige Hronike Crvenog kralja 2: Kamenje Rejvenglasa – Dženi Nimo Afrikanac Timoken pre godinu dana stigao je u Britaniju sa sestrom Zobejdom i decom koju je upoznao u Francuskoj: Berenisom iz španskog kraljevstva Kastilje i Mebonom, Edernom, Girintom i Piridurom iz Britanije. Čarobnjak Timoken spasao ih je od bande otmičara. Dečaci su ubedili Timokena da otputuje s njima u Britaniju, a pridružila im se i Berenisa, devojčica avanturističkog duha. Tokom dugog i opasnog putovanja stvorili su vezu odanosti i prijateljstva, za koju su znali da je nikad ništa ne može raskinuti. Timoken im je napravio začarane mačeve i štitove, koje su ukrasili izabranim simbolima: medved za Mebona, koji je najstariji i najjači, orao za crvenokosog Ederna, koji je želeo da leti, riba za Girinta, čiji bistar glas podseća na žubor potoka, i vuk za Piridura, koji ima duge i oštre zube. Berenisa je volela da trči i zato je izabrala zeca. Timokenov štit ukrašavalo je plamteće sunce – uspomena na Afriku. Nakon što im je kraljevstvo pokoreno, Timoken i njegova sestra proveli su dvesta godina lutajući svetom u potrazi za novim domom. Četvorica Britanaca rođena su u zamku Melinta i njihov princ pružio je Timokenu i njegovoj sestri toliko srdačnu dobrodošlicu da su oni prvi put od početka svog lutanja osetili da su pronašli dom…

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! BAJKE NARODA SVETA narodne bajke Narodna knjiga, 1977. 168 strana, tvrd povez. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim. Maje, Asteci

BRANKO ĆOPIĆ PRIČE STAROG DRUMA Tvrdi povez Izdavač Bookland U pećini, usred jedne velike šume, živeo je pustinjak, čovek mudar i tako star da starijeg čoveka nije bilo u čitavoj okolini. Pored nešto najpotrebnijeg posuđa pustinjak je od svega imanja imao samo još jednog psa zvanog Šarov, ovna Gruvala i jarca Pentrala. To su mu bili dobri prijatelji i drugovi u njegovoj samoći. Бранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније. Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Међутим, квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира. Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се објашњава партијској хијерархији. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2] Биографија Детињство и младост Ћопић је рођен 1. јануара 1915. године[3][4] у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.[7] Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[8] Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[9][10] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.[11] Живот током рата Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима (1944). 1939. године је добио новоустановљену Награду „Милан Ракић”.[12] Уочи Другог светског рата, налазио се у Ђачком батаљону у Марибору. Позвали су га да буде члан Крајишког пролетерског одреда.[13] У борбама под Грмечом изгубио је брата Рајка и сестру Смиљку, која је имала 21 годину.[13] У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе Народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.[тражи се извор] Током устанка у Босанској крајини 1941. године одлази у партизане и у њиховим редовима остаје до краја Другог светског рата.[14] У марту 1941. је добио награду за дело Борци и бегунци.[15] Био је политички комесар свог одреда, ратни дописник листа Борба и културни пролетер.[10] Тај период његовог живота утицао је на велики део његовог књижевног рада, што се може видети по темама о којима ће даље писати. После рата, један је од оснивача дечјег листа Пионир и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу.[16] Живот након рата Добитник је Партизанске споменице 1941.[14] По завршетку рата вратио се у Београд где је до 1949. радио као уредник у неколико часописа, укључујући и дечји часопис Пионир.[10] 16. децембра 1965. постао је ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 7. марта 1968. изабран је у пуноправно чланство. Био је и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине (АНУБиХ).[17] Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић, педијатра, упознао је крајем 1945. године, венчали су се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке”.[13] У једном интервјуу, познати писац причао је и о политици, о својој чувеној „Јеретичкој причи” због које га је партија прогањала и на крају искључила из својих редова. Тито је на конгресу АФЖ-а у Загребу бесно рекао за њега: „Он лаже, он је изнео неистину.” А на то је Титу без пардона одговорила Бранкова мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже.”[13] „ „А ја шта ћу после свих тих претњи, на врата стана залепим исечак из новина у којима су пренете Титове речи да ме ипак неће ухапсити. Тако сам се бранио, ако дођу да ме воде у бајбок, када прочитају текст на вратима, неће имати храбрости да зазвоне”, причао је Ћопић.[18] ” Позни дани и смрт Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Писац је извршио самоубиство увече 26. марта 1984. године, бацивши се са Савског моста на кеј поред реке.[19] Књижевно дело Сто година од рођења Бранка Ћопића; поштанска маркица. Најраније од 1951. године до смрти, Бранко Ћопић је био професионални писац, који је живео искључиво од својих списа, јер су се његове књиге, због његове популарности, продавале у милионским тиражима, како у Југославији, тако и у иностранству.[20] Његова прва објављена приповетка била је Смртно руво Соје Чубрилове („Посмртни огртач Соје Чубрилове“), штампана 1936. године у београдском дневном листу Политика. Уредник Политике Жика Милићевић био је познат по својој строгости и у почетку је одбијао многе друге Ћопићеве приче, али је наставио да их пише и шаље Милићевићу све док није одлучио да их штампа у новинама. Милићевић је обећао да ће сваког месеца објављивати по две његове приче, ако буду добре. Пре 1941. године и избијања Другог светског рата у Југославији, Политика је објавила 125 његових прича. Ову сарадњу са Политиком, Ћопић је сматрао „великим подстицајем” и „почетком озбиљне књижевне афирмације”. Прву збирку приповедака Ћопић је објавио 1938. године и наставио да пише током целог рата. Прве две објављене збирке, под насловима Под Грмечом и Борци и бјегунци, посветио је својој домовини, Босни и Херцеговини.[21] Ове збирке приповедака доказале су његов приповедачки дар, а уследиле су и друге, међу којима и Планинци. Године 1939. добио је Награду „Милан Ракић”, са новчаном наградом од 1.000 динара, због чега је прогласио „Био сам богатији од цара“. Био је уредник часописа Пионир од 1944. до 1949. године и члан редакције Савременика. Регионални знак његове прозе препознаје се у ликовима, локацијама, темама и језику његовог родног краја, Босанске крајине. Његова предратна проза била је претежно лирска (збирке Роса на бајонетима, 1946), Свети магарац и друге приче, Сурова школа, 1948. али је после рата лирско подредио идеолошком и друштвено ангажованом. Његове приповетке често су описиване као „приче дечака сањара“. Објавио је збирке песама Огњено рађање домовине и Ратниково прољеће. Остале збирке приповедака Љубав и смрт. Ћопић је ратне приповетке обогатио хумором и комичним елементима, док је у романима Пролом и Глуви барут дао широку прозу фреске првих ратних година у Босанској Крајини. Прекретница у његовом послератном развоју била је Доживљаји Николетине Бурсаћа. Романи Не тугуј, бронзана стражо и Осма офанзива баве се државно организованом колонизацијом становништва Крајине у покрајину Војводину. Збирку Башта сљезове боје отвара писмо које је Ћопић писао свом покојном пријатељу Зији Диздаревићу (1916–42). У њему, Ћопић поставља оквир писања као спас од смрти и мрачних визија коњаника апокалипсе. Он свет сагледава из перспективе добрих „будала“, али упркос донкихотовском жару и хумору, пробија се осећај туге, стрепње, разочарања и антиутопијских ситуација. У наставку, Дани црвеног сљеза (прев. „Дани црвеног сљеза”), све то еволуира у колапс друштвених идеала као скупо плаћених илузија. Писао је и дечију поезију и прозу. Најпознатија дела су Приче партизанке, Насмејана свеска, У царству лептирова и медведа, Вратоломне приче, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, итд. Награде и почасти Споменик Бранку Ћопићу у бањалучком музеју. Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима. Свој стан у Београду, Улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[22] Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[23] Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[24] Дела Збирке приповедака Под Грмечом (1938), Борци и бјегунци (1939),[25] Планинци (1940), Роса на бајонетима (1946), Свети магарац (1946), Сурова школа (1948), Људи с репом (1949), Одабране ратне приповетке (1950), Изабране хумористичке приче (1952), Љубав и смрт (1953), Драги ликови (1953), Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955), Дјечак прати змаја (1956), Горки мед (1959), Башта сљезове боје (1970), Василиса и монах (1975), Скити јуре зеца (1977); Романи Пролом (1952), Глуви барут (1957), Не тугуј бронзана стражо (1958) Осма офанзива (1964), Делије на Бихаћу (1975); Збирке песама Огњено рађање домовине (1944), Пјесме (1945), Ратниково прољеће (1947); Комедије Доживљаји Вука Бубала, Одумирање међеда; Дела за децу У свијету медвједа и лептирова (1940), приповетке Приче партизанке (1944), приповетке Пјесме пионирке (1945), песме Бојна лира пионира (1945), песме Дружина јунака (1945), приповетке Бајка о сестри Ковиљки (1946), проза Доживљаји кума Торбе (1946), приповетке Вратоломне приче (1947), приповетке Армија одбрана твоја (1947), песме Сунчана република (1948), песме Рудар и мјесец (1948), песме Јежева кућица (1949), песма Приче испод змајевих крила (1950), приповетке Пијетао и мачка (1952), приповетке Доживљаји мачка Тоше (1954), приповетке Распјевани цврчак (1955), песме Лалај Бао, чаробна шума (1957), песме Орлови рано лете (1957), роман Босоного дјетињство (1957), приповетке Партизанске тужне бајке (1958), приповетке Вечерње приче, (1958), приче у стиху Дједа Тришин млин (1960), збирка песама Приче занесеног дјечака (1960), приповетке Магареће године (1960), роман Рибар и мачак (1960), песме Славно војевање (1961), роман Мјесец и његова бака (1962), песме Чаробна шума (1962), песме Битка у Златној долини (1963), роман Крава са дрвеном ногом (1963), приповетке Приче за најмлађе (1963), приповетке Шаров у земљи бајки (1964), приповетке Мала моја из Босанске Крупе (1971), песме Глава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповетке Лијан води караване (1975), приповетке Сабрана дела објављена у 12 књига 1960, објављена у 14 књига 1978. Екранизације на филму и ТВ Играни филмови Живјеће овај народ (1947), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Јадран филм, Загреб Мајор Баук (1951), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Босна филм, Сарајево Николетина Бурсаћ (1964), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Бранко Бауер, Јадран филм, Загреб Орлови рано лете (1966), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Соја Јовановић, Авала филм, Београд Хајдучка времена (1977), дугометражни филм, екранизација збирки приповедака, режија Владимир Тадеј, Јадран филм, Загреб Глуви барут (1990), дугометражни филм, по мотивима истоименог романа, режија Бахрудин Бато Ченгић, ДП Форум, Сарајево, Београд филм, Београд, Јадран филм, Загреб Видите још Задужбина Бранка Ћопића Дијапазон — Бранко Ћопић ОШ „Бранко Ћопић” (Приједор) ОШ „Бранко Ћопић“ Бања Лука Библиотека „Бранко Ћопић” (Вранић) Народна библиотека „Бранко Ћопић“ у Броду Народна библиотека „Бранко Ћопић“ у Чајничу Библиотека „Лаза Костић” Чукарица — Трибина књижевности за децу „Бранко Ћопић”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u gornjem delu, nista strasno! Ilustracije: Branislav Mojsilovic Grigor Vitez, pravim imenom Grigorije Vitez, (Kosovac kraj Okučana, 15. veljače 1911. – Zagreb, 23. studenoga 1966.), bio je hrvatski i srpski[1][2][3][4] pjesnik, dječji pisac i prevoditelj.[5][6][7][8] Smatra se začetnikom moderne hrvatske književnosti za djecu.[9] Autor je brojnih pjesama i priča namijenjenima djeci, te je autor i mnogobrojnih članaka u časopisima. Djeca se kroz svoje školovanje mogu često susresti s djelima Grigora Viteza jer se ona često nalaze u školskim čitankama.[10][11] Grigor Vitez dobitnik je Zlatne ptice, posebnog priznanja za vrhunska dostignuća u književnosti za djecu. Grigor Vitez rodio se 15. veljače 1911. godine pod imenom Grigorije u obitelji srpskoga podrijetla, kao dijete Ane i Teodora Viteza.[12] O svojem je obiteljskom podrijetlu pisao u knjizi Ahmeta Hromadžića `Dječji pisci o sebi`. Majka Grigora Viteza prezivala se Milosavljević, a njezini su preci došli u Slavoniju iz Bosne krajem 17. stoljeća. S očeve strane preci su došli iz sjeverne Dalmacije, iz Ravnih kotara ili Bukovice, a nosili su prezime Alavanja.[13] Jedan od Alavanja koji je došao u okučanski kraj od Marije Terezije dobio je počasni naslov viteza, i to je kasnije uzeto kao prezime.[14] Djetinjstvo, obrazovanje i posao učitelja Odrastao je u tipičnom slavonskom multietničkom selu. Njegova obitelj bila je mnogočlana i bavili su se zemljoradnjom. Imao je dva starija brata (Joco i Savo) i jednog mlađeg (Pero). Bez oca je ostao kao predškolarac, pred početak Prvog svjetskog rata. Osnovnu školu završio je u Okučanima, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Prve dvije pjesme napisao je kao maturant. Krajem 20-ih godina 20. stoljeća, upisao je učiteljsku školu u Pakracu, nakon koje je stekao zvanje učitelja. Prvo radno mjesto kao učitelj imao je u selu Slobodna Vlast pokraj Đakova, nakon čega dobiva premještaj u Voćin, gdje upoznaje svoju suprugu Elizabetu Perlik, te se tu i vjenčavaju.[14] Drugi svjetski rat i razdoblje do smrti Početkom Drugog svjetskog rata, dobiva premještaj u Gornji Vakuf, a nakon toga u Golince pokraj Donjeg Miholjca. Nedugo zatim, pridružuje se partizanima, kojima je vodio učiteljske tečajeve, kako bi bili educirani nakon rata predavati u školama. Poslije rata radio je u Ministarstvu prosvjete u Zagrebu, te kao urednik u izdavačkoj kući Mladost. Godine 1957. pokreće knjižnicu `Vjeverica`, u okviru koje je objavljeno oko 500 naslova za djecu. Tijekom 50-ih godina 20. stoljeća bio je tajnik Društva književnika Hrvatske. 60-ih godina 20. stoljeća zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo. Kralježnica mu je bila nepovratno oštećena. I pokraj toga, stvarao je prikovan za krevet. Umro je 23. studenoga 1966. godine, a pokopan je u rodnom Kosovcu.[14] Stvaralaštvo Pisao je poeziju za djecu i odrasle (Sto vukova, Kad bi drveće hodalo, Gdje priče rastu), a prevodio je s ruskog, francuskog i slovenskog jezika. Njegovom poezijom dominiraju jednostavne i neposredne lirske slike u tradiciji poetskog izraza Dobriše Cesarića. Stihovi skladni i muzikalni, a svojim je pjesmama zbog aktualnosti i duhovitih poanti osvojio široki krug čitatelja. Objavio je nekoliko poetskih zbirki među kojima se ističu: Pjesme, Naoružane ruže, Povjerenje života i Kao lišće i trava. Njegove pjesme prevođene su na gotovo sve europske jezike.[9] Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Postoji Nagrada `Grigor Vitez` koja se od 1967. godine dodjeljuje piscu i ilustratoru najbolje knjige za djecu u godišnjoj produkciji.[15] Djela Nepotpun popis: San boraca u zoru, Nakl. Navod Hrvatske, Zagreb, 1948. Pjesme, Zora Državno izdavačko poduzeće Hrvatske, Zagreb, 1950. Naoružane ruže, Kultura, Zagreb, 1955. Vesele zamke, Mladost, Zagreb, 1955. Prepelica, Prosvjeta, Zagreb, 1956. Lirika o Slavoniji, urednik, Slavonija danas, Osijek, 1956. Povjerenje životu, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1957. Sto vukova, i druge pjesme za djecu, `Svjetlost`, Sarajevo, 1957. (1987.; 1990.) Perzijske bajke, Mladost, Zagreb, 1958. Kad bi drveće hodalo, Mladost, Zagreb, 1959. (1990.; Mozaik knjiga, 2015.) Kao lišće i trava: pjesme, Matica hrvatska, Zagreb, 1960. Maksimir, Mladost, Zagreb, 1960. Iza brda plava: izbor pjesama za djecu, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Hvatajte lopova, `Svjetlost`, Sarajevo, 1964. Gdje priče rastu, Mladost, Zagreb, 1965. (1978.) Zekina kuća, Mladost, Zagreb, 1965. Nevidljive ptice, Mozaik knjiga, 2002.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima potpis na nultoj stranici, ostalo uredno! Jako lepo ilustrovano! Ilustracije: Mladen Veza Dobriša Cesarić (Slavonska Požega, 10. siječnja 1902. - Zagreb, 18. prosinca 1980.) hrvatski pjesnik. Dobriša Cesarić je rođen u Požegi 10. siječnja 1902.godine. Djetinjstvo provodi u Osijeku gdje završava osnovnu školu i četiri niža razreda gimnazije. U jeku Prvog svjetskog rata dolazi 1912. godine u Zagreb gdje završava gimnaziju, a poslije mature 1920. godine upisuje filozofiju. Kratko vrijeme radi u zagrebačkom kazalištu, a zatim dugo godina kao knjižničar u Higijenskom zavodu, da bi poslije Drugog svjetskog rata radio kao urednik u izdavačkom poduzeću Zora. Umro je u Zagrebu 18. prosinca 1980. godine. Bio je član Jugoslavenske akademije nauka i umjetnosti. Književna karijera U književnosti se prvi put, kao četrnaestogodišnjak, pojavio 1916.godine pjesmom `I ja ljubim`. Prvu zbirku pjesama `Lirika` objavljuje 1931. godine i za nju dobiva nagradu Jugoslavenske akademije. Surađuje u mnogim književnim časopisima - Književnoj republici, Pečat, Savremeniku, Kritici, Hrvatskoj reviji...- objavljuje književne prikaze, prevodi sa njemačkog i ruskog jezika. Objavio je sljedeće knjige: Lirika, Spasena svijetla; Izabrani stihovi; Pjesme; Knjiga prepjeva; Osvijetljeni put; Goli časovi; Izabrane pjesme, a izašla mu je i zbirka prijevoda svjetskih pjesnika, Knjiga prepjeva. Pjesničko djelo Dobriše Cesarića sadrži 10-ak knjiga pjesama te veći broj knjiga iz njegove poezije i prepjeva. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

GROZDANA OLUJIĆ OLDANINI VRTOVI Tvrdi povez Izdavač Bookland Гроздана Олујић (Ердевик, 30. август 1934 — Београд, 16. март 2019) била је српска списатељица, есејисткиња, преводитељка и антологичарка.[1] Легат Гроздане Олујић налази се у Адлигату. Као романсијер, објавила је шест романа: Излет у небо (1957), Гласам за љубав (1962), Не буди заспале псе (1964), Дивље семе (1967), Гласови у ветру (2009) и Преживети до сутра (2017).[2] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона. Такође, као бајкописац, објавила је велики број бајки и збирки бајки. Међу њима посебно се истичу 10 збирки: Седефна ружа и друге бајке (1979), Небеска река и друге бајке (1984), Дечак и принцеза (1990), Принц облака (1990), Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни свет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007). Њена дела доживела су бројна издања у земљи, а преведена су на чак 36 светских језика. Добитница је многобројних књижевних награда и признања, како домаћих, тако и страних — Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2004), НИН-ова награда за најбољи роман (2009), награда Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара, повеља Змајевих дечјих игара (2001), награда Народне просвјете, награда Телеграма, награда Златни лептир и Стара маслина (2002), награда Бора Станковић (2018), награда за најбољу светску причу и награда за најбољу модерну бајку света (1994). Додељен јој је витешки орден Dannebrog, 31. августа 1977. Била је почасни члан Универзитета у Ајови (САД) од 1970. и почасни грађанин града Осла.[1] Биографија Основну школу завршила је у родном месту, а гимназију у Бечеју. Дипломирала је и магистрирала на Групи за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду.[3] Током студија радила је као новинарка за неколико омладинских листова.[4] Књижевним радом почела је да се бави веома рано, још у средњој школи. Своја дела објављивала је у листовима Стражилово и Млада култура. Добила је награду за најбољу причу на конкурсу који је организовала Борба 1953. године.[5] Тада јој је штампана прва приповетка, те је тако, са само 19 година, закорачила у свет књижевности. Важан део своје заоставштине (део своје библиотеке, збирку књига са посветама и својих личних предмета) поклонила је Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, чија је била чланица.[6] Преминула је 16. марта 2019. године, у 85. години, у Београду, након дуже болести.[7][8] Ту вест саопштио је Адлигат, дан после њене смрти.[9] Сахрањена је 21. марта 2019. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду у 12 часова.[10][11][12] Два сата раније у Удружењу књижевника Србије био је приређен комеморативни скуп на ком су говорили књижевници и критичари: Александар Јовановић, Драган Лакићевић, Радивоје Микић, Зорана Опачић и Петар Пијановић.[13] Каријера Гроздана Олујић, аутор фотографије: Бранко Белић Романсијер Први роман o младима и за младе Излет у небо објавила је у 22. години.[14] Штампан 1957. године, доживео је и успех и оспоравање, односно и позитивне и негативне реакције. Био је и цензурисан због аморалности.[15] Превођен је на неколико језика и прилагођен за извођење у позоришту. По њему је снимљен и филм Чудна девојка у режији Јована Живановића.[16][17] Сценарио је, осим књижевнице, писао и Југ Гризељ, југословенски новинар. Главне улоге додељене су Шпели Рогозин, Воји Мирићу и Зорану Радмиловићу.[18] Филм је рађен у продукцији „Авала филма”,[19] а премијерно је приказан 1962. године.[20] У међувремену, 1959. године, издавачка кућа „Младо поколење” објављује књигу Писци о себи, збирку књижевних разговора са савременим југословенским писцима, у којој се нашла и млада Гроздана.[21] Три године касније, 1962, београдско издавачко предузеће „Просвета” објавило је њен роман Гласам за љубав. Загребачки часопис за политику и културу Телеграф доделио јој је 1963. године награду за најбољи кратки роман. И ово дело доживело је своју позоришну и филмску адаптацију. Филм је био у режији Томе Јанића, који је заједно са књижевницом написао сценарио. Продуцент филма је Хидајет Чалкић, а објављен је 1965. године у продукцији „Босна филма”. Главне улоге поверене су Вукосави Крунић, Слободанки Марковић, Браниславу Миладиновићу, Драги Митровићу и Хермини Пипинић. У наредним годинама, Просвета јој је објавила омладинске романе Не буди заспале псе, 1964, и Дивље семе, 1967. године. Овај други је ушао у ужи избор за НИН-ову награду. Енглеска верзија те књиге под насловом Wild Seed постала је и обавезна лектира појединих универзитета у Америци. У његовом фокусу је урбани живот младих људи, њихови проблеми, љубави и недоумице, што представља прекретницу у савременој књижевности за омладину. Од тада се окреће писању бајки и збирки бајки. Године 2009, Српска књижевна задруга јој је објавила породични, емигрантски роман[22] Гласови у ветру. Он говори о једној српској грађанској породици, породици Арацки.[23] Већинском одлуком жирија за доделу НИН-ове награде, роман је проглашен за најбољи роман исте године.[24] Породични роман Преживети до сутра, завршен 1962. године, објављен је тек 2017. године у издању Српске књижевне задруге.[25] Разлог због ког је роман касно објављен јесте цензура и жестоко оспоравање њеног првог романа (Излет у небо), као и то да он није приказан из идеолошки обојеног дискурса социјалистичке епохе.[26] Због те чињенице списатељица је сматрала да није време за његово објављивање и завршени рукопис није ником показивала.[27] Уопштено, он говори о Другом светском рату у војвођанској равници.[28] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона.[29] Њена сабрана дела у 14 књига објавила је Српска књижевна задруга.[30] Бајкописац Године 1979, загребачка издавачка кућа „Младост” објављује јој збирку бајки Седефна ружа и друге бајке, која је доживела велики успех и за коју је Гроздана добила награду Политикиног забавника.[31] Прича Варалица и смрт из ове збирке освојила је награду на конкурсу за најбољу модерну бајку света у организацији Светског конгреса за уметност и културу (World Congress for Art and Culture) 1994. године у Сједињеним Америчким Државама.[32][33] По бајкама Гроздане Олујић снимљене су плоча и касета Седефна ружа у интерпретацији Мије Алексића,[34] уз музичку пратњу Лазе Ристовског и телевизијска серија (девет наставака од по тридесет минута). Сценарио за серију написала је Татјана Павишић, а режирала Вера Белогрлић. Главне улоге тумачили су глумци Радмила Савићевић и Жика Миленковић, те деца из дечје радио групе Радио-телевизије Србије. Пет година касније, 1984. године, објављена је збирка Небеска река и друге бајке, такође у издању издавачког предузећа Младост. Исте године, издавачка кућа „Народна књига” објављује јој збирку Афричка љубичица, чије су приче укључене у низ светских антологија у Немачкој, САД, Русији, Израелу, Индији, Енглеској и Француској.[35] Прича Игра из ове књиге награђена је на конкурсу за најбољу светску причу у Арнсбергу, у Немачкој. Роман-бајка Звездане луталице, објављен 1987. године у издању Просвете, имао је добар пријем публике, а критичари су га врло добро оценили. Шест година касније, 1990. године, излази збирка Дечак и принцеза, као и збирка Принц облака. Потом су уследиле збирке: Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни цвет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007).[36] Есејисткиња, преводитељка и антологичарка Посвета Десанке Максимовић Гроздани Олујић. Налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` Поред бајки и романа, Гроздана Олујић је објавила и бројне есеје о књижевницима Францу Кафки, Томасу Вулфу и Марселу Прусту, као и делу Поетика Бајке.[37] Објавила је и студију Проблем идентитета личности у делу Вирџиније Вулф.[38] Бавила се и преводилачким радом. Превела је драме енглеског писца Арнолда Вескера, јапанског књижевника Јукија Мишиме и америчког нобеловца Сола Белоуа, романе савремене индијске књижевнице Амрите Притам (Тај човек и Костур),[39] дело добитника Пулицерове награде — Вилијема Кенедија (Коров) и приредила и превела песме за антологију савремене индијске поезије Призивање светлости коју је 1980. године објавило издавачко предузеће „Рад”.[40] У издању Српске књижевне задруге 2001. године објављено је дело Антологија љубавних бајки света, прво ове врсте у свету, у ком су се на око петсто страна, нашле најлепше кинеске, руске, српске, хавајске, шкотске, индијске, бразилске, естонске, јапанске, аљаске народне бајке, као и низ ауторских уметничких бајки Ханса Кристијана Андерсена, браће Грим, Шарла Пероа итд.[41] Легат Гроздане Олујић Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” баштини легат Гроздане Олујић. Књижевница је Удружењу Адлигат поклонила део личне библиотеке, збирку књига са посветама, награде и личне предмете. У легату се налазе две писаће машине, укључујући књижевницину омиљену писаћу машину „Олимпија” коју је користила деценијама и мању портабилну коју је носила на летовања.[33] У збирци књига са посветама је и посвета Добрице Ћосића (који пише: „Мојој милој првој саговорници, књижевници Гроздани Олујић са љубављу”). Друго писци који су написали посвете Гроздани Олујић су: Душан Матић, Света Лукић, Божидар Шујица, Драган Колунџија, али и страни писци, Марко Смит, бестселер аутор Њујорк Тајмса са писмом заосталим у књизи, индијски писци Шрикант Варма и Ситакант Махапатре, аустријски аутор Херберт Кунера, бугарски аутор Ефтима Клетниоква и други.[33] Легат се налази у Музеју српске књижевности. У мају 2022. установљена је награда „Гроздана Олујић“ намењена књижевницима до 35 година.[42][43] Награде Награђени роман Гласови у ветру, аутор фотографије: Бранко Белић Добитница је Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије (2004). Поред тога, добитница је НИН-ове награде за најбољи роман (Гласови у ветру) у 2009. години,[44] прве награде Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара,[45][46][47] награде Народне просвјете за роман Излет у небо, награде Телеграма за роман Гласам за љубав,[48] награда Златни лептир и Стара маслина (2002), те награде Бора Станковић (2018) за целокупно дело са посебним освртом на роман Преживети до сутра.[49] Освојила је награду за најбољу модерну бајку света коју додељује Светски конгрес за уметност и културу (1994) за причу Варалица, објављена у збирци Седефна ружа.[26] Одликована је данским витешким орденом Данеборг за заслуге на пољу књижевности, а почасни је грађанин града Осла, главног града Норвешке.[50] Критика О значају Гроздане Олујић за српску, југословенску, али и светску књижевност писали су бројни књижевни критичари попут Александра Јовановића, Ивана В. Лалића, Драгана Лакићевића и Слободана Ж. Марковића, Зоране Опачић, Марка Недића, Петра Пијановића итд. Многе њене бајке врло дискретно критикују дешавања у свету у којем је живела и многе њене бајке подстичу младог човека да буде пркосан да буде свој. — Зорана Опачић, српски историчар књижевности, књижевни критичар, антологичар и професор Универзитета у Београду.[51][52] Гроздана Олујић је била слободна као личност, неконвенционална. Све је то онда преносила у своје ликове, а њени ликови су млади људи, девојке, младићи, савременог ондашњег града и она је творац урбане прозе у послератној српској књижевности — Марко Недић, српски књижевник и књижевни критичар[53] Сазнање да је бајка лековита, а бајковитост неопходна помаже Гроздани Олујић да гради своју поетску визију на темама и мотивима уроњеним у савременост, модерним изразом и новим стиловима, ослањајући се на стваралачко искуство својих претходника, а нарочито на богатство и разуђеност наше народне бајке. — Слободан Ж. Марковић, српски професор књижевности и књижевни критичар[54] Гроздана Олујић остаје међу млађим читаоцима позната и вољена као бајкописац, али су њени ауторски почеци, средином протеклог вијека, у знаку романа који су освајали дотад неосвојене слободе младих у идеолошки оклопљеном друштву. Роману се у завршном периоду и вратила, да би код зналаца и читалаца изнова потврдила своју књижевну вишестраност и вриједност. — Владан Вукосављевић, српски политичар и Министар културе и информисања Републике Србије[55] Дела Олујић, Гроздана (1957). Излет у небо. Београд: Народна књига. Олујић, Гроздана (1962). Гласам за љубав. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1964). Не буди заспале псе. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1967). Дивље семе. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1979). Седефна ружа и друге бајке. Загреб: Младост. Олујић, Гроздана (1984). Небеска река и друге бајке. Загреб: Младост. Олујић, Гроздана (1984). Афричка љубичица. Београд: Народна књига. Олујић, Гроздана (1987). Звездане луталице. Београд: Просвете. Олујић, Гроздана (1990). Дечак и принцеза. Олујић, Гроздана (1990). Принц облака. Олујић, Гроздана (1998). Златни тањир и друге бајке. Олујић, Гроздана (1998). Месечев цвет. Олујић, Гроздана (2002). Светлосна врата. Олујић, Гроздана (2002). Камен који је летео и друге бајке. Олујић, Гроздана (2004). Снежни цвет и друге бајке. Олујић, Гроздана (2007). Јастук који је памтио снове и друге бајке. Олујић, Гроздана (2009). Гласови у ветру. Београд: Српска књижевна задруга. Олујић, Гроздана (2017). Преживети до сутра. Београд: Српска књижевна задруга. Олујић, Гроздана (2017). Били су деца као и ти. Београд: Букланд.

Izdavač:IMAM IDEJU Kraljevo Broj strana:65 Pismo:Ćirilica Povez:Tvrd Dimenzije knjige:21 x 15 cm Godina:2010 Odlično očuvana knjiga,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Dejan Aleksić (rođen 1. maja 1972) srpski je književnik. Na književnu scenu stupa sredinom devedesetih, sa prvim objavljenim delom u 22. godini. Pobeđuje na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 1995. godine. Smatra se jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački i rusinski jezik. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja. Bibliografija i nagrade Knjige pesama: Potpuni govor (1995) Dokazivanje senke (1996) Svagdašnji čas (2000) Sobna mitologija (2003) Posle (2005) Dovoljno (2008) Jedino vetar (2011) Biti (2013) Knjige za decu: Dugme bez kaputa, (2002) Pustolovine jednog zrna kafe (2004) Kad se razboleo Petak (2006) Na primer (2006) Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu (2006) Božićna priča (2007) Muzika traži uši (2008) Stižu blese, čuvajte se (2010) Koga se tiče kako žive priče (2013) Cipela na kraju sveta (2014) Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova (2015) Dramski tekstovi: Vina i pingvina (2010) Ružno pače, dečija predstava (2012) Ivica i Marica, dečija predstava (2015) Romani: Petlja (2021)[1] Poezija i književni stil Poezija Dejana Aleksića najčešće se karakteriše kao neosimbolistička, iako je ovo svrstavanje odviše grubo za specifični izraz njegovih dela. Sam autor kao izvorišta svoje poezije navodi pesnike simbolističke orijentacije kao što su Jovan Dučić, Milan Rakić, Ivan Lalić i Branko Miljković, iako tematski i stilski opseg njegovih dela nadilazi okvire simbolizma i neosimbolizma. Vrlo često koristi klasične forme i oblike sa posebnim interesovanjem vezanim za pitanje odnosa forme i sadržine, što se posebno ogleda u potebi da piše u vezanom stihu, iako to nije čest slučaj sa autorima mlađe generacije. Vezani stih kao jedna od osnovih karakteristika Aleksićeve poezije nadgrađuje se i ističe po svojoj jedinstvenoj složenosti koja se ogleda u brojnim opkoračenjima na neočekivanim pozicijama kao i kataleptičkim odstupanjima, što vodi otežavanju povezivanja semantičkih celina koje su često isprekidane i brojnim inverzijama, semantičkim rogobatnostima i umetnutim rečenicama, što otežava čitanje, ali ga i uzdiže na viši nivo. Specifičnost Aleksićevog izraza ogleda se i u bogatstvu erudicije kao i u suptilnosti brojnih simbola i metafora ostvarenih sa izrazitim versifikatorskim umećem, dok se na idejnom planu ističu teme metafizičkih dimenzija izražene kroz svakodnevne situacije, kroz opoziciju malo/veliko, banalno/transcedentalno. Književnost za decu Dejan Aleksić je posebno afirmisan kao književnik za decu i smatra se naslednikom Duška Radovića, Dragana Lukića, Dragana Đorđevića i Ljubivoja Ršumovića. Dobitnik je Nagrade Zmajevih dečjih igara 2008. za izuzetan stvaralački doprinos književnom izrazu za decu. Autor je nekoliko pozorišnih tekstova za decu i zastupljen je u čitankama za osnovnu školu. Njegove pesme predstavljaju prave jezičke igre koje karakteriše suprotstavljanje pojmova, personifikovanje predmeta i pojava, kao i grupisanje izraza po zvuku, pri čemu se gradi jedinstveni splet elemenata baladičnosti, humora, parodičnosti i igre izraženih kroz zanimljive, neočekivane i sveže rime koje podstiču maštu, razigranost i smisao za lepo. Što se tiče same ideje vodilje kada je književnost za decu u pitanju, Aleksić zaključuje da je idealni pesnik za decu onaj koji bi uspeo da sintetiše stvaralaštvo Vaska Pope i Duška Radovića zbog njegovog specifičnog odnosa prema najmlađima. Naime, Radović ne posmatra decu kao nepotpuna bića i ne spušta se na dečji nivo kada piše za decu, već se, naprotiv, na njega uzdiže, što je umnogome uticalo na Aleksićevo stvaralaštvo za odrasle unoseći u njega svežinu i jedinstveni ugao percepcije. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Potpuni govor, 1996. Prosvetina nagrada, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Matićev šal”, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Srpsko pero”, za priču „Zelena neba gospođe Jadvige”, 2002. Nagrada Radio Beograda, za priču „Narandžasti slon”, 2004. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Gomionica”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, Banja Luka 2005. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu pesama Posle, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Na primer, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu pesama Dovoljno, 2008. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 2008. Nagrada „Zlatna struna”, za pesmu „Veče”, 2009. Nagrada „Borislav Pekić”, za rukopis drame Vina i pingvina, 2010. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu pesama Jedino vetar, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine” Beogradskog sajma knjiga, za knjigu Koga se tiče kako žive priče, 2013. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Biti, 2014. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Biti, 2014. Nagrada „Mali princ”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Plavi čuperak”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015.[2] Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Rade Obrenović”, za knjigu Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova, 2015. Nagrada „Srebrno Gašino pero”, za knjigu Ludvig van Mocart, 2017.[3] Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu pesama Radno vreme raja, za 2018.[4] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Petlja, 2022.[5] Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[6] Nagrada „Dušan Radović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[7] Nagrada „Zlatni ključić”, za celokupno stvaralaštvo, 2022.[8] Nagrada „Vladan Desnica”, za najbolji roman objavljen 2021. godine, 2022.[9] Reference „Petlja”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. „Nagrada Plavi čuperak dodeljena Dejanu Aleksiću”. 3. 3. 2016. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Pčeličina knjiga LUDVIG VAN MOCART dobitnik nagrade Srebrno Gašino pero”. Čačanski Glas. 24. 8. 2017. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada “Miroslav Antić” uručena Dejanu Aleksiću”. Skupština Grada Novog Sada. 15. 3. 2019. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada „Miloš Crnjanski” Dejanu Aleksiću za roman „Petlja””. Politika. 10. 3. 2022. Pristupljeno 12. 3. 2022. Kralj, M. (10. 3. 2022). „`GORDANA` ALEKSIĆU: Dodeljena nagrada za najbolju knjigu namenjenu mladim čitaocima”. Večernje novosti. Pristupljeno 12. 3. 2022. „Proglašen prvi dobitnik književne nagrade „Dušan Radović””. Grad Beograd, Sekretarijat za informisanje. 9. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „DOBITNIK „ZLATNOG KLjUČIĆA“ DEJAN ALEKSIĆ”. Smederevske novine. 28. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Dejan Aleksić prvi dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije „Vladan Desnica“”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija Portal Kraljevo Milosavljević, Bojana (16. 5. 2003). „Dejan Aleksic - naslednik najboljih”. Ibarske novosti. kraljevo.com. Pristupljeno 17. 9. 2019. Pesme Dejana Aleksića Kad se razboleo Petak[mrtva veza] Dobio sam nagrade tri Branka - intervju („Politika“, 22. februar 2012) Tačno je da sam voleo bubnjeve („Politika“, 13. avgust 2013) SKD/Dejan Aleksić Bogat je onaj kome malo treba („Politika“, 18. februar 2015) Dejan Aleksić i serijal “Knjiga u Centru” („Krug“, 11. septembar 2018) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2019) NAGRADA VASKO POPA OTIŠLA KRALjEVAČKOM PESNIKU: Dejan Aleksić poneo prestižno priznanje („Kurir“, 20. jun 2019)