Svet u depresiji od 1929. do 1939. Autor : Čarls Kindlberger Izdavač : Laguna Format: 13 x 20 cm Broj strana: 360 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 15. novembar 2021. Prevodilac: Ksenija Vlatković NOVA knjiga!!! SADRŽAJ: Spisak slika Spisak tabela Predgovor Prefacio 1. Uvod 2. Oporavak od Prvog svetskog rata 3. Procvat 4. Depresija u poljoprivredi 5. Krah berze 1929. godine 6. Pad u provaliju 7. 1931. 8. Deflacija se nastavlja 9. Svetska ekonomska konferencija 10. Početak oporavka 11. Dobit zlatnog bloka 12. Recesija 1937. 13. Uticaj naoružavanja na raspad svetske ekonomije 14. Objašnjenje Depresije iz 1929. Literatura U svom čuvenom delu o Velikoj depresiji ekonomista Čalrs Kindlberger naglašava tri faktora koja neprekidno oblikuju globalna finansijska tržišta: paniku, moć zaraze i važnost hegemonije. Ponovo objavljeno na četrdesetogodišnjicu od prvog izdanja, uz novi predgovor koji su napisali Bari Ajkengrin i Dž. Bradford Delong, ovo remek-delo ekonomske istorije otkriće nam zbog čega se ministar finansija SAD Lorens Samers u najmračnijim trenucima globalne finansijske krize 2008. obratio za pomoć Kindlbergeru i njegovim kolegama. „Kindlberger je napisao možda najfiniji analitički prikaz zahuktavanja Velike depresije i ispratio delimično oporavljanje od krize i približavanje Drugog svetskog rata. Ovo je opomena vodećim glavama svetske ekonomije da razmisle o svakoj pojedinosti onoga što trenutno nameravaju da urade.“ – Times Literary Supplement „Kindlberger nas vodi kroz desetogodišnju depresiju godinu po godinu i analizira investicije, trgovinu, tržište novca i hartija od vrednosti, te kretanje vrednosti zlata u Sjedinjenim Američkim Državama i Zapadnoj Evropi. Knjiga je puna oštroumnih uvida u vezi sa motivacijom glavnih aktera, koji se zasnivaju na autorovom sećanju, ali i radu istoričara ekonomije. U knjizi ne postoji ni jedna jedina jednačina, a grafikoni i tabele su dovoljno razumljivi i za one među nama koji mrze brojeve.“ – American Historical Review „Ne znam ni za jednu knjigu o Velikoj depresiji pre ove u kojoj se akcenat stavlja upravo na sagledavanje krize u čitavom svetu, što je karakteristično za savremene trgovačke i makroekonomske teorije.“ – Journal of Economic Literature

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Etel Merijan Samner „Mai“ Kejsi, baronica Kejsi, AC, FRSA (rođena Rajan; 13. mart 1892 – 20. januar 1983) bila je australijska pionirska avijatičarka, pesnikinja, libretista, biograf, memoaristkinja i umetnica. Lord Kejsi je bio njen muž. Robert Menzis ju je slavno nazvao `ledi Magbet`.[1] Rani život Etel Merijan Samner Rajan rođena je 1892. godine, mlađe dete od roditelja rođenih u Viktoriji, ser Čarlsa Snodgrasa Rajana, istaknutog melburnskog hirurga, i njegove supruge Alis (rođena Samner) Lejdi Rajan. Ona je takođe unuka Čarlsa Rajana i Merijan Koton (ćerke Džona Kotona).[2] Postala je poznata kao `Maie` u ranoj mladosti. Rupert Rajan je bio njen brat. Bila je u krvnom ili braku s vodećim viktorijanskim porodicama; jedna od sestara njenog oca se udala za lorda Čarlsa Montagua Daglasa Skota, sina 5. vojvode od Bukliša.[3] Kejsi je odrastao u ulici Kolins u Melburnu. Njen otac je imao rezidenciju i ordinaciju u istoj ulici.[2] Kejsi se školovala privatno, a kada je imala 14 godina napustila je Australiju da bi pohađala internat Svetog Đorđa u Askotu, u Engleskoj.[2] Posle nekog vremena otpratila je brata u Keln.[2] Njen brat Rupert, član Predstavničkog doma (1940–52), oženio se ledi Rozmari Hej, ćerkom 21. grofa od Erola. Kejsi je želela da ide na univerzitet, ali ju je otac blokirao zbog lošeg zdravlja sestre njegovog kolege ser Vilijama Stavela, Florens Melijan Stavel,[4] tokom njenog boravka na Kembridžu 1890-ih.[3] Tokom Prvog svetskog rata, služila je kao medicinska sestra u VAD.[3] Brak sa Ričardom Kejsijem Mej Rajan se udala za Ričarda Kejsija 24. juna 1926. u župnoj crkvi Svetog Džejmsa, Vestminster, London. Podržavala ga je u njegovom javnom životu. Par je imao dvoje dece.[5] Njegova karijera videla ih je sukcesivno u Kanberi, Vašingtonu, Kairu i Indiji, gde je, tokom poslednjih godina Raža, bila vicekraljica Bengala. U Vašingtonu, D.C., bila je elokventan zagovornik pridruživanja Sjedinjenih Država savezničkom cilju.[potreban je citat] Saradnici U Egiptu je bila od poverenja ratnih vođa Vinstona Čerčila, feldmaršala lorda Montgomerija i Harolda Makmilana, kao i neumorni ratni radnik; u Bengalu se borila za podizanje statusa indijskih žena, razgovarala o političkim pitanjima sa Mahatmom Gandijem i postala intimna prijateljica Džavaharlala Nehrua i Edvine Mauntbaten. Kejsi se takođe povezivao sa Noelom Kauardom, Patrikom Vajtom, Ketrin Hepbern, Sesilom Bitonom, Sidnijem Nolanom i Sintijom Rid Nolan.[1] Kada je bila u Londonu 1942. godine, Caroline Haslett je priredila ručak za nju u Klubu Forum sa uglednim gostima, uključujući Ladi Cripps i Margaret, Ladi Moir. Održavali su kontakt putem prepiske vazdušnom poštom i poklona, davali su jedni drugima pisma preporuke za međunarodne posetioce i sreli su se tokom njenih poseta Velikoj Britaniji.[6] Godine 1943. pisala je Haslettu: „Imam veliko poverenje u žene i verujem da bi trebalo da igramo sve veću ulogu u svetskim poslovima. Ne samo direktno; koliko ubeđivanjem i uticajem i uticajem, toliko i direktnom akcijom... može i siguran sam da će uticati na žene sa kojima dolazite u kontakt da aktivno učestvuju u budućnosti, ne samo u praktičnim delima, već iu mislima i interesima.`[6] Literarni rad Kejsi je objavio tri autobiografska dela. Australijska priča, 1837–1907, objavljena 1962. govori o istoriji četiri generacije njene porodice.[2] Tides and Eddies je objavljen 1966. i predstavlja izveštaj o njenom ranom bračnom životu.[2] Godine 1980. Retki susreti su uključivali reminiscencije ledi Edvine Mauntbaten, vikonta Montgomerija od Alamejna, dame Neli Melbe i njene svekrve Evelin Kejsi.[2] Kejsi je takođe 1975. godine objavio biografiju o Neli Melbi pod naslovom Melba Re-visited.[2] Dalje je proizvela dva toma stihova, Stihovi 1963. i Iz noći 1976. godine.[2] Ona je dalje koautor Earli Melbourne Architecture 1840–1888 1953. godine.[2] Kejsi je dalje napisao libreto za operu Margaret Saterlend Mladi Kabarli. Interesovanje za umetnost Kejsi je bio slikar i ilustrator. Pohađala je Vestminstersku školu umetnosti u Londonu iu Australiji u vezi sa školom Džordž Bel u Melburnu.[2] Ovde je upoznala i postala doživotna prijateljica sa dizajnerkom tkanina i umetnicom Frensis Meri Burk. 1944. Kejsi je naručila Burka da kreira modni tekstilni dizajn. Zvao se `Bengalski tigar` i Kejsi je fotografisao Sesil Biton u ovom ansamblu.[7] Ilustrovala je Lovac na divlje cveće Ellisa Rouana iz 1961. i sopstvenu knjigu, Australijska priča.[2] Postala je član Kraljevskog društva umetnosti. Bila je član Međunarodnog komiteta imenovanog da proceni skulpturalno delo u čast „Nepoznatog političkog zatvorenika“, a imala je dugu saradnju sa Muzejom moderne umetnosti u Njujorku. Avijacija Kejsi i njen muž imali su svoje prvo letačko iskustvo kada su bili u Britaniji na krunisanju kralja Džordža VI 1937. Po povratku u Australiju leteli susinova i kada su stekli svoje dozvole, kupili su žuti avion Percival Vega Gull i izgradili pistu u Edringtonu, Bervik, blizu Melburna, koju su nasledili i leteli između svojih domova.[3] Godine 1950. postala je prvi pokrovitelj Asocijacije australijskih žena pilota (AVPA) na njenom inauguracionom sastanku u Bankstaunu, Novi Južni Vels 16. septembra 1950. [8], a oktobra 1953. letela je svojim avionom Miles Messenger u prvom australijskom avionu za žene. trka. Godine 1954. Kejsi je postala članica Nineti-Nines, američke organizacije ženskih pilota koju je osnovala Amelija Erhart i nastavila da leti Cesnom do penzije.[3] Dalje pokroviteljstvo U januaru 1960, Ričard Kejsi je postala doživotna vršnjakinja u Domu lordova Ujedinjenog Kraljevstva, a ona je postala baronica Kejsi. Nakon njegovog penzionisanja kao generalnog guvernera Australije (1965–69), kupili su kuću koju je izgradio Ežen fon Gerard u Istočnom Melburnu, a njene poslednje godine provele su u Berviku. Lejdi Kejsi je imenovana za pratioca Ordena Australije (AC) 1982. godine[9] i umrla je januara 1983. u 90. godini. Dodatna literatura Blistave površine, detaljnu biografiju Kejsi, zasnovanu na opsežnim arhivskim istraživanjima i koja sadrži kritičku procenu njene ličnosti i dostignuća i iskreno ispitivanje njenih odnosa sa decom, mužem i drugim kolegama i intimnim osobama, objavila je Dajan Lengmor 1997.

Kao na slikama Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. Biografija[uredi | uredi izvor] D. H. Lorens 1906. godine. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.[12] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Romani[uredi | uredi izvor] The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča[uredi | uredi izvor] The Prussian Officer and Other Stories (1914) jutra u meksiku meksicka jutra Tags: Meksiko indijanci knjiga knjige o indijancima putopis putopisi srednja amerika

Hrvatska u prvom svetskom ratu Bogdan Križman *6777*02-2023 Hrvatsko-Srpski politički odnosi Bogdan Križman autor ISBN: 86-343-0243-1 izdavač: GLOBUS Zagreb 1989.g , Plava biblioteka Povez tvrd šiven-omot,latinica,strana:418.,Format:24,5 x 17 cm,težina 900.grama stanje: vrlo očuvana-kao nova-nema ispisivanja Hrvatska u prvom svjetskom ratu : hrvatsko-srpski politički odnosi Hrvatska u Prvom svjetskom ratu, dio povijesti Hrvatske obuhvaćen razdobljem Prvog svjetskog rata (1914. – 1918.). Područje današnje Hrvatske je izbijanje Prvog svjetskog rata 1914. dočekalo kao dio Austro-Ugarske, upravno podijeljeno između austrijske i ugarske polovice države; Međimurje i Baranja bili su dio Kraljevine Ugarske, Kraljevina Hrvatska i Slavonija bila je zaseban dio ugarskog dijela monarhije, Dalmacija i Istra bile su u austrijskom dijelu, dok je Rijeka bila izravno podređena Kraljevini Ugarskoj. Pitanje hrvatskog ujedinjenja bilo je temeljni problem koji se u Dvojnoj Monarhiji nije rješavao. Mnogi politički problemi zajedno s Balkanskim ratovima doveli su do stanja nemira, štrajkova i atentata uoči rata. Hrvatska politika svodila se na rješenje u sklopu Austro-Ugarske ili ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom u jedinstvenu južnoslavensku državu. Tijekom rata nastupile su posebne okolnosti u kojima je političko djelovanje bilo izrazito ograničeno te je dosta vlasti završilo u rukama vojnih krugova, a južnoslavenske su simpatije izjednačene s veleizdajom. Hrvati su se uglavnom borili na srbijanskom bojištu te u Galiciji (protiv Rusije) i na Soči (protiv Italije), iako je manji broj Hrvata sudjelovao u borbama i na drugim bojištima. Dio Hrvata sudjelovao je i na strani Antante: hrvatski dragovoljci iz prekomorskih zemalja (ponajprije iz SAD-a) te vojni zarobljenici ili bjegunci iz austrougarske vojske.[1] Hrvatska je u ratu pretrpjela ogromne ljudske i gospodarske gubitke, koje je još više povećala španjolska gripa krajem rata. Iako su predstavljali manje od 10 % stanovništva Austrougarske monarhije, u cjelokupnoj su vojsci 13-14 % vojnika činili Hrvati. Ukupni hrvatski vojni gubitci u ratu najvjerojatnije su iznosili oko 190.000 ljudi, dok se navode i podatci od 137.000 vojnih i 109.000 civilnih žrtava.[2] U okolnostima urušavanja Dvojne Monarhije te bezvlašća i nesigurnosti na samom kraju rata, Hrvatski sabor proglasio je 29. listopada 1918. odcjepljenje i pristupanje Državi SHS, koja se uskoro ujedinila sa Srbijom u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Takav razvoj događaja doveo je do zapostavljanja rata u historiografiji i kolektivnoj svijesti u Hrvatskoj sve donedavno.

kao na slikama korice oštećene unutra u redu Hardback with no dust jacket from 1943. ouis Adamič (23. mart 1898., selo Praproče (Grosuplje) - 4. septembar 1951. Milford, New Jersey, Sjedinjene Američke Držve) pravim imenom Alojz Adamič bio je američki književnik i novinar koji je pisao o životu američkih manjina, posebno imigranata, s početka 20. vijeka.[1] On je bio poznat i kao osnivač i prvi predsjednik Udruženog komiteta američkih Jugoslavena. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 2 Bibliografija 3 Izvori 4 Vanjske veze Biografija[uredi - уреди | uredi kôd] Adamič je rođen u siromašnoj seljačkoj porodici sa 13 djece, pa se nakon školovanja u Grosuplju i Ljubljani gdje je završio tri razreda gimnazije, iselio - 1913. u Sjedinjene Američke Države. Ispočetka je živio u kalifornijskom San Pedru u kom je već postojala velika kolonija imigranata sa dalmatinskih otoka i radio kao obični fizički radnik. Od tamo je postao dopisnik časopisa slovenskih emigranata Glas naroda, iz New Yorka, koji mu je objavio prve literarne pokušaje. Kad su Sjedinjene Američke Države ušle u Prvi svjetski rat 1917., prijavio se kao dobrovoljac, pa je sudjelovao u posljednjoj godini rata na zapadnom frontu. Odmah po završetku rata - 1918. dobio je američko državljanstvo[1], i nastavio živjeti u San Pedru (u njemu je živio do 1929. tad se preselio u New York). Pored novinarstva Adamič se počeo baviti i prevođenjem, jedno od prvih djela koje je preveo bio je Yerney`s Justice (Hlapec Jernej in Njegova Pravica) Ivana Cankara kojeg je objavio - Vanguard Press 1926.[2] Od tada je Adamič počeo živjeti baveći se isključivo pisanjem i literaturom, bio je vrlo produktivan za nekih 25 godina, objavio je 20 romana i novela i preko 500 članaka, i to na engleskom, slovenskom, srpskohrvatskom i ruskom.[2]Prvo djelo na engleskom kojim je skrenuo pažnju na sebe bilo je Laughing in the Jungle (Smijeh u džungli) kog je objavio 1932., u njemu je Adamič u stilu autobiografije, ironički opisao neuspjeh američkog melting pota.[1] Za nju je nagrađen guggenheimovom stipendijom za studijski boravak u inozemstvu, on ju je iskoristio tako da se po prvi put vratio u domovinu. Ta iskustva iznio je u svom slijedećem romanu - The Native’s Return 1934., u kom je ispričao priču o čovjeku koji se više nemože priviknuti na svoj nekadašnji život na selu. Nakon tog je objavio svoja slijedeća dva bestselera, 1935. Grandsons i 1936. Cradle of Life, a nakon tog - 1937. svoju prvu novelu The House in Antigua.[1] Njegova sljedeća knjiga - My America iz 1938., bila je mješavina između memoara i socijalne filozofije, u kojoj je opisao svoj san o jedinstvenoj američkoj naciji. Adamič je doista vjerovao da Amerika ima veliki potencijal, ali je i strahovao zbog napetosti između različitih etničkih manjina i statusa quo u koji je zemja ušla, mislivši da je to početak njenog kraja. Počevši od 1940. uređivao je časopis Common Ground (Zajednička zemlja), koji je analizirao međurasnu kulturu Sjedinjenih Američkih Država.[1]Slijedeće godine osvojio je nagradu Anisfield-Wolfa za roman From Many Lands. Adamič je bio neobično senzibilan za politička zbivanja svog doba, pa ga je duboko pogodila okupacija i razbijanje Jugoslavije za Drugog svjetskog rata, u kom se on oprijedijelio za Josipa Broza Tita i njegov komunistički pokret, kog je bezrezervno podržavao za vrijeme i nakon rata.[1] Adamič je bio žestoki protivnik britanske vanjske politike premijera Winstona Churchilla, pa je 1946. napisao fikcijski roman Dinner At The White House (Večera u Bijeloj kući) događaj u kojem su uz predsjednika Franklina Roosevelta prisutni Churchill i Adamič. Nakon što ju je nakladnička kuća Harper & Brothers odobrila, između strana 151/152 umetnuta je dodatna fusnota u kojoj se tvrdi da se Churchill protivio Narodnooslobodilačkoj fronti Grčke, jer je ona namjeravala smanjiti kamatnu stopu koju je Grčka plaćala london]]skoj banci - Hambros. U fusnoti se nadalje objašnjava kako je banka Hambros spasila Churchilla od bankrota 1912. Roman je objavljen sa inkriminiranom fusnotom, a po jedan primjerak poslan je svim članovima britanskog parlamenta. Kad je Churchill za to doznao, angažirao je advokate i tužio izdavača za klevetu. Harper & Brothers priznali su da su tvrdnje neistinite, kao i sam Adamič, koji se ispričao. Izdavač je morao isplatiti i pozamašnu odštetu oko 5 000 tadašnjih funti. [3] Nakon svršetka rata, posjetio je domovinu po drugi put 1949., tad je primljen za dopisnog člana Slovenske akademije znanosti in umetnosti. Kad se vratio u svoj mirni Milford u kojem je živio od 1937., nakon što se preselio iz New Yorka, na osnovu impresija iz domovine, napisao je knjigu The Eagle and the Roots (Orao i korjeni). Adamič je u dobi od 55 godina, pronađen je mrtav u svom stanu, sa puškom u rukama. Njegova smrt bila je prvorazredni politički događaj toga doba i skandal, brojni analitičari raspisali su se da se radi zapravo o ubojstvu vezanom uz njegove političke stavove, dok je službena istraga utvrdila da se radi samoubistvu zbog depresije i psihičkih poremećaja.[1] Bibliografija[uredi - уреди | uredi kôd] Dynamite: The Story of Class Violence in America (1931); Laughing in the Jungle: The Autobiography of an Immigrant in America (1932); The Native`s Return: An American Immigrant Visits Yugoslavia and Discovers His Old Country (1934); Grandsons: A Story of American Lives (1935, novel); Cradle of Life: The Story of One Man`s Beginnings (1936, novel); The House in Antigua (1937, novel); My America (1938); From Many Lands (1940); Two-Way Passage (1941); What`s Your Name? (1942); My Native Land (1943); Nation of Nations (1945); The Eagle and the Root (1950). emigracija jugoslovenska jugosloveni u sjedinjenim američkim državama americi putopisi

Mihailo Markovic - Juris na nebo I-II Prosveta, Beograd, 2008. Tvrd povez, 457+503 strane. Neznatno obelezavanje grafitnom olovkom, uglavnom su oznacavani pasusi po marginama. Autobiografsko svedočanstvo o političko-istorijskom kontekstu u kome se autor bavi naučnim i filozofskim radom. Akademik Mihailo Marković (Beograd 24. 2. 1923. — Beograd 7. 2. 2010.) bio je jedan od najznačajnijih srpskih filozofa XX veka, marksisitičko humanističke orijentacije. Karijera Mihailo Marković je bio redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), a mnoge od njegovih knjiga, kao što su Dijalektička teorija značenja (1961) i Filozofski osnovi nauke (1981), spadaju u svetsku filozofsku baštinu. Doktorirao je 1957. godine u Londonu. Predavao je na više univerziteta u Evropi, Kanadi i SAD. Mihailo Marković bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu i upravnik Instituta za filozofiju beogradskog Filozofskog fakulteta, jedan od organizatora Korčulanske letnje škole u 1960-tim, član Saveta znamenitog filozofskog časopisa „Praksis” i mnogih drugih stručnih časopisa. Politička karijera Tokom 1960-tih Marković je postao jedan od glavnih kritičara Josipa Broza Tita i Saveza komunista Jugoslavije, učesnik i strateg demonstracija 1968. na Beogradskom univerzitetu. U januaru 1975. je iz političkih razloga suspendovan na Filozofskom fakultetu i potom postao jedan od poznatijih disidenata. 1980-tih bio je jedan od autora Memoranduma SANU o poziciji srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji. Početkom rata u Hrvatskoj je javno istupao tražeći izmenu međurepubličkih granica: ... primarni je srpski nacionalni interes da Republika Srbija tako vodi strategiju odbrane srpskog naroda u Hrvatskoj da pred svetom ne bude s valjanim razlozima optužena da učestvuje u agresiji protiv Republike Hrvatske (...). U našem je interesu u sadašnjoj fazi raspleta jugoslovenske krize da insistiramo na Jugoslaviji (bez Slovenije i Hrvatske), a ne na ’velikoj Srbiji’ (...). Ta nova državna granica mora u Hrvatskoj ići linijom razgraničenja srpskog i hrvatskog naroda. JNA treba da posedne tu novu granicu.[1] Marković je tvrdio da su zahvaljujući `borbi srpskog naroda i JNA oslobođene teritorije u Hrvatskoj na kojima kao većinski narod žive Srbi`, a poznat je i po čuvenoj tvrdnji da “Srbija nije bila u ratu“.[2] Mihailo Marković je bio jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije (SPS) i autor programskih načela SPS, važio je za ideologa partije dok novembra 1995. nije bio isključen iz SPS. Razlog za isključenje bilo je njegovo suprostavljanje osnivanju Jugoslovenske levice (JUL) stranke kojom je rukovodila Mira Marković. Posle toga nije ima zapaženiji politički angažman, a u novembru 2004. bio je svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu. Bibliografija Objavio je knjige: Filozofski osnovi nauke Dijalektička teorija značenja Formalizam u savremenoj logici Determinizam i sloboda Kritička društvena nauka Humanistički smisao društvene teorije Etika i politika Niz njegovih dela preveden je u inostranstvu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slikajući smene matrijarhalne i patrijarhalne kulture, ova knjiga je dragocen i objektivan vodič kroz antropologiju, istoriju i kulturu čitavog civilizacijskog toka. Analiza statusa žene od praistorije do savremenog doba, ova knjiga predstavlja njeno mesto i ulogu u gotovo svakoj poznatoj kulturi kroz istoriju, nasuprot etičkim, ekonomskim, verskim, umetničkim i političkim uslovima koji su je odredili. Amaury de Riencourt (rođen 12. lipnja 1918. u Orléansu, Francuska; umro 13. siječnja 2005. u Bellevueu, Švicarska)[1] bio je pisac, povjesničar, stručnjak za jugoistočnu Aziju, indijski učenjak, sinolog, tibetolog i amerikarist. Amaury de Riencourt rođen je u Orléansu u obitelji francuskog plemstva koja datira barem iz 12. stoljeća.[2] Diplomirao je na Sorboni u Parizu i magistrirao na Sveučilištu u Alžiru. de Riencourt je služio u francuskoj mornarici tijekom ranog dijela Drugog svjetskog rata (1939–40). Godine 1947. posjetio je Tibet, zadržao se u Lhasi, gdje je ostao pet mjeseci.[5] Susreo se s Dalaj Lamom, koji je izjavio da se zemljom upravlja u svim područjima kao neovisnom nacijom, dodajući da se naredbe njegove vlade poštuju u cijeloj zemlji. De Riencourtov magnum opus vjerojatno je bio The Coming Caesars [1957], koji istražuje etničke i ideološke korijene Amerike, Europe i Rusije, uspoređujući također klasična vremena sa suvremenim svijetom (19.-20. stoljeće). Napisao je i brojne druge knjige (sve napisane na engleskom), uključujući The American Empire; Izgubljeni svijet: Tibet; Šivino oko; Duša Kine; Duša Indije; Žena i moć u povijesti; Seks i moć u povijesti; Krov svijeta: Tibet, te autobiografiju pod naslovom Dijete stoljeća.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Serbi: narod i rasa - nova vulgata „Ovo delo, pored ostalog, staje u odbranu istorije kao nauke, gde se ona ponovo stavlja na prvo mesto među naukama, te joj se kao takvoj vraća smisao istine kakav je ona imala u antičko vreme. Ovde se radi o jednom potpunom oslobađanju istorije, od robovanja političkim ciljevima pojedinih nacija...“ – Iz predgovora Jovan Ilić Deretić (ćirilica: Јован Илић Деретић; Donji Orahovac, 18. januar 1939. – Beograd, 6. juni 2021.), srpski pseudohistoričar[1] i publicista[2], zastupnik pseudonaučne teze o alternativnoj historiji Srba.[3] Po struci je bio inženjer, međutim najpoznatiji je po nizu nenaučnih, pseudohistorijskih teza i teorija zavere koje je propagirao u svojim delima. Biografija Rođen je 18. januara[2][4] 1939[2] ili 1937. godine[4] u Orovcu, opštini Trebinje u Kraljevini Jugoslaviji (današnja Republika Srpska, BiH).[2] Studirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu 1961-62. godine, a 1963. godine je napustio Jugoslaviju i otišao prvo u Francusku gde je studirao 1964-66. godine na Tehničkom koledžu u Parizu, a potom je 1967-70. godine studirao istoriju u Lionu[2]. Stekao je počasni doktorat (LLD) u SAD[2]. Radio je u periodu između 1966. i 1997. u tehničkoj struci - inženjering u raznim firmama u Francuskoj i Americi, a poslednjih šest godina u Čikagu. Više godina je bio urednik Američkog Srbobrana[2]. Do 1997. godine živeo je u Čikagu kada se preselio u Beograd. Pored srpskog i engleskog jezika govori francuski i ruski, a služi se nemačkim, italijanskim, latinskim i starogrčkim.[2] Glavni predmet njegovog istraživanja jeste srpska antička istorija, koju zvanična istoriografija ne poznaje. Njegovi tekstovi govore o navodnom postojanju srpske antičke istorije od 2000. godine p. n. e, pa do 7. veka, kada su po zvaničnoj istoriji, Srbi došli na Balkan zajedno sa drugim slovenskim narodima. Pojavio se na skupu „Metodološki problem porekla Albanaca“ 21. juna 2007. godine u organizaciji SANU[5] Trinaest radova sa ovog skupa, među kojima i rad Jovana I. Deretića (Arbanasi, od Kavkaza do Srbije), objavljeni su u knjizi Albanci - Lažni Iliri, Pešić i sinovi, ISBN 978-86-7540-084-4.[5][6] Učestvovao je i na tri međunarodna kongresa u Sankt Peterburgu, na kojima je predstavio svoje radove: Prvi međunarodni kongres Akademije fundamentalnih nauka, održan je od 12. do 14. maja 2008. godine na kom je Deretić predstavio svoj rad „Doćirilovska pismenost“, i predstavio je srpsko-rusko (rašansko) pismo, zvano srbica;[7] Drugi kongres Instituta za staroslovenske i staroazijske civilizacije je održan od 12. do 14. maja 2009. godine, i tu je Deretić predstavio svoje izlaganje o doseljavanju Albanaca na Balkan;[8] Treći kongres Instituta za staroslovenske i staroazijske civilizacije je održan od 12. do 14. maja 2010. godine, i tu je predsedavao sekcijom o srpsko-rašanskoj kulturi.[9] Politička karijera Kasnije je bio na listi Demokratske zajednice Srbije Obrena Joksimovića.[4] U decembru 2009. godine, pokušao je da učestvuje na ponovljenim lokalnim izborima u opštini Voždovac, kao nosilac liste Pokret za Voždovac[10], ali ta lista nije ispunila neophodne uslove za učešće na izborima. Godine 2011. osnovao je udruženje građana Slobodna Srbija[11]. Deretićevo viđenje istorije Srba Deretić smatra da je istorija srpskog naroda izmenjena pod pritiskom Austrougarske i Vatikana na Berlinskom kongresu nakon čega u Srbiji počinje da se krije antička istorija srpskog naroda i srpskom narodu se nameće priča da je na Balkansko poluostrvo došao tokom Velike Seobe Slovena na Balkan. Deretić smatra da je današnja istorija o srpskom narodu napisana na osnovu odeljka Konstantina VII Porfirogenita „O narodima“. Po njemu ovaj odeljak je izmišljen i nekoliko vekova kasnije ubačen u njegovo delo „O upravljanju Carstvom“, kako bi se promenila istorija. Neke od tvrdnji o istoriji srpskog naroda koje promoviše Jovan I. Deretić su: Velike seobe Slovena na Balkan nije bilo već su Sloveni na Balkanu autohton narod koji su antički pisci drugačije nazivali. Tako da su Iliri, Tračani, Dačani idr. samo različita imena za srpski narod. Aleksandar Veliki je zapravo srpski vojskovođa Aleksandar Karanović i on je treći srpski vojskovođa koji je u svom pohodu na istok došao do Indije. Pre njega su to učinili Nino Belov i Serbo Makaridov. Ostali slovenski narodi su proistekli iz srpskog naroda. Hrvati su poreklom avarsko pleme koje je primilo srpski jezik. Srpsko pismo (srbica) je najstarije evropsko pismo iz koga su se razvila sva kasnija evropska pisma.[12] Srbi su dobili Kosovsku bitku 1389. godine. Dušanovo carstvo je obuhvatalo značajno veće teritorije. Deretić o srpskom imenu Deretić navodi da je Serbon poštovan kao vrhovni bog kod Srba koji je bio prisutan svuda gde je srpski narod dosegao. Da li je sam bog dobio ime po narodu, ili narod po bogu, kako kaže, još nije otkriveno. Serbon ima i svoje dvojnike kod drugih naroda, Grka i Rimljana, ali se njegova uloga ni kod njih nije promenila, obrazlaže Deretić. Serbon je bio bog rata, ratničkog staleža kod Srba. Deretić tvrdi da je prvi koji je dao pravilan toponim o srpskom imenu bio Herodot. Herodot kaže da se na Sredozemnom moru, tačnije na istočnom delu Sredozemnog mora nalazi jedan zaliv za koji su stari Grci mislili da je jezero. Herodot to jezero naziva „serbonidos limne“ na starogrčkom jeziku, što Deretić proizvoljno tumači kao „srpsko jezero“. Drugi oblik čistog srpskog imena Deretić nalazi kod rimskog pisca Plinija i geografa Ptolemeja. Obojica, tvrdi Deretić, upotrebljavaju ime „Serbi“ narod koji Deretić definiše kao Srbe u predelu Kavkaza. Što se tiče srpskog imena na predelu evropskog kopna, Deretić Ptolemejevo pominjanje grada Serbinon na Savi, današnji Zagreb, dovodi u vezu sa navodnim starovekovnim Srbima. Na predelu antičkog Epira Deretić nalazi tri toponima o navodnom srpskom imenu, Serbijani, Serbijana i Serbijane. Na predelu antičke Grčke, tačnije u Arkadiji navodi mesto koje se naziva Serbon. Deretić smatra da je mesto dobilo ime ako ne po samom bogu Serbonu onda po hramu tog boga koji se na tom mestu navodno nalazio. Zatim u Meseniji, nalazi mesto koje se zove Serbota, u Lakoniji mesto koje se zove Serbojka. U Engleskoj, na britanskom ostrvu, Deretić tvrdi da je postojalo mesto koje se zvalo Serberijam, i to ime je navodno očuvano kroz ceo antički i srednjovekovni period sve do 15. i 16. veka kada je taj naziv promenjen u Salzberi, ističe Deretić. To su nazivi u kojima je navodno očuvano „pravilno srpsko ime“. Pored ovih, Deretić nalazi nešto izmenjena srpska imena u kojima je došlo do zamene jednog od suglasnika, pa tako za grad Sofiju koji se u antičkom zvao Serdika, Deretić tvrdi da se zvao Serbika. Inače, što se tiče pravog, odnosno izvornog naziva za Srbe, Deretić tvrdi da on glasi „Serbi“...

U dobrom stanju Juraj Križanić: Politika Izdavač i godina: Matica hrvatska, 1947. Broj stranica: 364 Uvez: tvrdi Format: 20 x 14,5 cm Križanić se smatra jednim od najranijih pristaša panslavenstva. Idejama o ekonomskoj i političkoj nezavisnosti, o ubitačnosti vjerskog razdora i zloupotrebe Crkve, kao i pogledima na rad, ekonomiju i državnu upravu Križanić je jedinstvena pojava unutar hrvatske književnosti u 17. stoljeću. U svojim političkim istupima otvoreno je propovijedao opravdanost buna i ustanaka protiv okrutnosti i tiranstva ruskog cara i njegove vlade. Naime, Križanić je želio moćnu, u smislu kasnijeg prosvijećenog apsolutizma, organiziranu rusku državu kao protutežu i branu Nijemcima koje je smatrao glavnim i najopasnijim neprijateljima svih Slavena. *** Juraj Križanić (lat. Georgius Crisanius, tal. Crisanio) rodio se 1617. ili 1618. u Obruhu u Hrvatskoj. Humanističke nauke uči kod isusovaca u Ljubljani, filozofiju studira u Grazu, a teologiju u Bologni.[1] U Rimu stupa u Grčki zavod sv. Atanazija gdje proučava grčki jezik, književnost i teološke kontroverze između grčke i latinske crkve. Proučavajući istočnu liturgiju, posebnu pažnju posvećuje crkvenom pjevanju.[2] Nakon doktorata iz teologije 1642. dolazi na mjesto župnika u Nedelišće blizu čuvene čakovečke knjižnice Nikole Zrinskog koja je bila bogata raznim ekonomskim, političkim, lingvističkim i književnim djelima na raznim jezicima te odbija pozive uglednika i visoko obrazovanih plemića: poziv na dvor palatina Ivana Draškovića koji mu nudi biskupsku stolicu, poziv na dvor Petra Zrinskog i karlovačkoga generala Vuka Frankopana.[3] U Varaždinu, kamo je iz Nedelišća bio promaknut za župnika, 1646. ga je zatekla odluka Zbora za širenje vjere da krene put Rusije pa tako odlazi u Smolensk, tzv. ključ Moskve (lat. clavis Moscuae), kod biskupa Petra Parczewaskog. U Moskvu konačno stiže 25. listopada i ostaje u njoj do 19. prosinca 1647. godine.[4] Nedugo nakon povratka iz Rusije pruža mu se prilika da boravi u Carigradu (15. siječnja – 13. ožujka 1651.) kao kapelan bečkoga poslanstva i kao osobni tajnik Johana Rudolfa Schmida zum Schwarzernhorna, vrsnoga poznavatelja turskoga jezika, turske kulture i turske politike.[5] Povratkom u Rim prevodi „Kirilovu knjigu“ te pobija bogoslovne pisce pravoslavlja, počevši od Focija do svoga vremena. Godine 1658. napušta Rim protivno Papinoj volji i odlazi opet u Moskvu gdje ostaje u Nježinu kao gost protopopa Maksima te u jednom svom spisu nagovara Ukrajince da kao Mala Rusija ostaju sjedinjeni s Moskvom.[6] Zapovjednik ruske vojske, knez Trubecki, i glavar A. S. Matvejev koji su gušili bunu Ukrajinaca, šalju s preporučenim pismima zaslužnoga Križanića sa stanovitim Vasilijem Bezobrzovom u Moskvu gdje stiže 17. rujna predstavljen kriptonimom Jurij Biliš Srbin te nudi svoje usluge tajniku Propagande Ignoliju: „pisati historiju Rusije, biti carski knjižničar, prevesti Bibliju i raditi na pravopisu i gramatici koja je jedina i prihvaćena od svih ponuđenih.“[7] Nije točno poznato zašto no biva prognan u Sibir gdje stiže 8. ožujka 1661. u glavni grad Tobolsk gdje nastavlja rad Juraj Krizanic2na pravopisu i leksikonu te prevodi za cara, tumači političke pisce i piše neka svoja djela.[8] Nakon petnaest godina sin cara koji ga je izgnao, Fedor Aleksejevič Romanov, pomilovao je Križanića pa se 5. ožujka 1676. vraća u Moskvu gdje nalazi A. S. Matvejeva kao ministra i Makisma kao episkopa.[9] Cara je zatražio da mu dopusti odlazak iz Rusije te mu zauzvrat ponudio prijevod Aristotelove „Politike“ pa 1677. godine odlazi u Vilnius, stupa u dominikanski red i uzima redovničko ime fra Augustin.[10] Opet kreće putem Rima sa svojim rukopisima koje ondje želi tiskati, no nikada tamo ne stiže jer se na putu pridružio vojsci Jana Sobieskog kojemu je posvetio svoje djelo „Historia de Sibiria“ te 1683. pogiba kod Beča.[11] Značajna djela koja je napisao za života su kronološki sljedeća: „Razgovori o vladateljstvu“ (Razgovori ob wladatelystwu), zbornik „Politika“, „Gramatički prikaz ruskog jezika“ (Gramatičko izkazanje ob Ruskom jeziku), „O promislu Božjem“ (De providentia Dei)[12], „O svetom krštenju“ (Ob svetom kršćenju), „Tumačenje povijesnih proroštva“ (Tolkovanie istoričeskih proročevstv), „O kineskoj trgovini“ (O kitajskom torgu)[13], „Opovrgnuće molbe Solovčana“ (Obličeine na soloveckuju čelobitnu)[14], „Besjda o praznovjerstvu“ (O preverstvu beseda) .[15]

Spisi kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima 1622-1644 Marko Jačov Nova knjiga ! Istorijski izvori Vatikan Vatikanski arhiv Istorija Srba Unijaćenje Kutija9 Marko Jačov (Donje Ceranje, Benkovac 6. februar 1949 — 8. januar 2022) bio je srpski istoričar modernog i novovjekovnog razdoblja, jugoistočne i istočne Evrope, kao i jedan od najboih poznavalaca istorije Srba u Dalmaciji i susjednih oblasti. Školovanje i karijera Osnovnu školu je završio u Benkovcu, Beogradsku bogosloviju 1968, a na Bogoslovskom fakultetu Srpske Pravoslavne crkve u Beogradu je diplomirao 1972. godine. Magistrirao je na Katedri za opću istoriju novoga vijeka Beogradskog univerziteta 1975. na temu Venecija i Srbi u Dalmaciji do polovine XVIII vijeka, gdje je 1979.doktorirao sa temom Srbi u Dalmaciji u XVIII vijeku. U međuvremenu je bio predavač i profesor u Bogosloviji Sv. Arsenija Srijemca u Srijemskim Karlovcima, a od 1976. arhivista u Arhivu SANU. Radovan Samardžić mu je bio mentor na postdiplomskim studijama. Čitao je dokumente na italijanskom, latinskom i drugim romanskim jezicima. Studije nastavlja na Katoličkom univerzitetu u Luvenu i Institutu za evropsku istoriju u Majncu. Do sredine osamdesetih godina XX vijeka istraživao je u arhivima Venecije, Rima i Vatikana. Od 1985. radio je na Univerzitetu La Sapienca u Rimu, a kasnije na Univerzitetu u Lećeu. Od 1996. postaje član Poljske akademije umjetnosti iz Krakova. Naučni rad i djela Autor je nekoliko knjiga prvorazredne arhivske građe, u izdanju SPC. Dalmatinsko vladičanstvo je 1987. izdalo njegovu knjigu Venecija i Srbi u Dalmaciji u XVIII vijeku, srijemsko vladičanstvo je izdalo knjigu Srijem na prijelomu dva vijeka (XVII-XVIII) 1990, a Sveti Arhijerejski Sinod SPC iste godine objavljuje kapitalnu knjigu Srbi u mletačko-turskim ratovima u XVIII vijeku. Autor je desetina studija i članaka na srpskom, italijanskom, poljskom i drugim jezicima. Od zbornika arhivske građe, priređenih dokumenata iz Vatikanskog arhiva, ističu se Spisi Kongregacije za propagandu vjere o Srbima 1622.-1644. (Beograd, 1986), Spisi tajnog vatikanskog arhiva o Srbima, XVII-XVIII vijek (Beograd, 1983) i drugi, na italijanskom i poljskom jeziku. Za arhiviste su od značaja njegove studije Kratak istorijski pregled vatikanskih arhiva i njihov značaj za istoriju srpskog i drugih balkanskih naroda (Arhivist, god. 37., br. 1.-2., 1987) i Vatikanski izvori za istoriju Balkana XVI-XVIII vijeka (Arhivist, god. 32., br. 1.-2., 1982). Po pristupu izvorima, bio je nastavljač Nikodima Milaša, Alekse Ivića i Jovana Radonića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Étienne de La Boétie Rasprava o dobrovoljnom ropstvu Ovaj esej, objavljen najpre na latinskom, a zatim i na francuskom, pleni zrelošću shvatanja pisca koji je umro u trideset četvrtoj godini života. Osnovna tema o kojoj se raspravlja je apsolutistička vlast, njena legitimnost i način na koji svaki pojedinac pada pod njen uticaj. Tu naizgled postoji nekakva prisila, autor kaže „Ne!“; takvo ropstvo nastaje dobrovoljno. On pleni svojom erudicijom iz koje crpi dokaze za svoju argumentaciju. Etienne de La Boetie (Sarlat, 1. novembra 1530 - Bordo, 18. avgusta 1563) je francuski pisac, političar i renesansni filozof. La Boetie živi u tri konteksta u javnoj svesti: kao jedan od sjajnih primera humanističkog prijateljstva - to se odnosi na Montaignea - i kao autor rane i oštre, a opet analitičke, antitiranske optužnice moderne evropske kulture i kao preteča tolerancije. Njegova porodica, njegove škole La Boetie je rođena 1. novembra 1530. godine u malom gradu blizu Perigueuk-a, u mestu Sarlat, na jugozapadu Francuske. [1] Tako desetogodišnje dete svoje duhovne sposobnosti otkriva u očaravanju grčko-rimske antike i klasične kulture uopšte, tim pre što je episkop Sarlata Nicolo Gaddi (plemenski srodnik Medičija) želeo neku vrstu „male Atine“. učiniti van grada. Izvan grada je možda studirao u Bordeauku, možda u Bourgesu [2] i u Orleansu, gde je studirao pravo i stekao diplomu. Posle Pariza, Orleans je bio najviši francuski univerzitet i jedan od najodličnijih u pravnom pogledu. Učiteljica joj je bila Anne du Bourg, [3] njen kolega Francois Hotman. [4] Stil idealan za Ciceron. Kada je dobio dozvolu 23. septembra 1553. godine, njegovo delo O dobrovoljnoj službi, napisano između 1548. i 1553. godine, godinama je tajno kružilo. Njegova politička karijera II. Sa Henrikovim prvim koncesijom, pre dvadeset i pete godine kupio je mesto odbornika u parlamentu Bordoa, a funkciju je mogao da preuzme 1. maja 1554. Dobre dve godine mlađi Montaigne imaće kolegu i prijatelja 1557. godine. Posle Pariza, Ruana, Tuluza (od 1462.), Bordo je četvrti parlament, a njegova ovlašćenja se protežu na celu provinciju Guienne. Pored sudskih funkcija, parlament je bio odgovoran da utvrdi „zakonitost“ kraljevskih naredbi, odnosno njihovu kompatibilnost sa lokalnim običajima. Ova posebna ustavna uloga već zanima Makijavelija, ali neće zaobići ni Monteskjeovu [5] pažnju. Jedan od direktnih razloga za povećanje političke uloge je latentni, a zatim otvoreni verski rat. Treba napomenuti da su se već 1550. godine pripadnici bilo kog reda mogli ovde prijavljivati za razne položaje. La Boetie je prvi put dobio političku ulogu 1560. godine kada je poslat na dvor da zastupa interese svojih kolega u Bordeauku. Tada se upoznate sa IKS. Charles i njegova majka Katalin Medici poznati su po pametnoj toleranciji sa svojim humanističkim kancelarom, humanistom Michelom de L`Hospitalom. U njegovo ime moraće da shvati potrebu za verskim strpljenjem sa bordanskim parlamentom, koji saoseća sa Gvisom, odnosno da predstavlja duh Kraljevskog dekreta od 30. januara 1561. godine, koji omogućava protestantima da ispovedaju svoju religiju. Takođe najavljuje da će se u Poissiju održati nacionalni savet i debata sa kardinalom Guiseom i Theodoreom de Bezeom. Još u septembru 1561. godine, zajedno sa kraljevskim guvernerom, pokušavao je da sprovede dekret i uguši nerede u provinciji Guienne. Napori na lokalnom ili nacionalnom nivou nisu praćeni uspehom. Tako bi, u stvari, još jedan dekret od 17. januara 1562. godine, inspirisan Mišelom de L`Hospitalom, trebalo da posluži za zaštitu fizičke bezbednosti protestanata. Verovatno povezano sa konsultacijama o predregulaciji je drugo važno političko delo La Boetie-a, Memoire sur la pacification des problems (Predlog za rešavanje sukoba). Lekcije iz gorkog iskustva sažete su u ovom tekstu: i sektaški fanatizam i državni teror štetni su. Idealno je za reformisanu nacionalnu katoličku crkvu sposobnu za pomirenje katolika i protestanata. Međutim, vojnici Guise [6] organizovali su masakr u Vasiju 1. marta 1562. godine, a građanski rat je nakon toga nezaustavljiv. La Boetie, koji je strpljiv, ali odan svom kralju, biće žrtva građanskog rata: on i njegovih jedanaest odbornika u Bordou pratit će vojni odred od 1.200 ljudi kako bi zaustavili protestante koji napreduju prema gradu, a kamp će mučiti kuga ili krvoluk. Montenjin dever pokušava da je dovede u Bordo; nekoliko kilometara od grada, umro je u naručju pisčevog prijatelja koji je stigao 18. avgusta 1563. godine...

Odlično Сићево је насељено место у градској општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском округу. Према попису из 2002. у Сићеву је живело 1.007 становника (према попису из 1948. 1.361 становник). Сићево је виноградарско-воћарско и сточарско-ратарско сеоско насеље збијеног типа, на долинским странама у подножју Сврљишких планина, (300–460 нмв), (већи део на десној страни) Нишаве, десне притоке Јужне Мораве, поред магистралног пута и железничке пруге Ниш–Софија (или нишавско-маричке магистрале), 16 km источно од Ниша у почетном делу клисуре, која је по њему и добила назив: Сићевачка клисура. С леве стране нишавско-маричке магистрале налазе се викенд-насеља: Црвеница, Кутлеш, Мечи дол, Кулина, Шутевац, Кусача и Манастир Свете Богородице, који је познат и као манастир Сићево. Вредности овог објекта доприносе фреске из друге и треће деценије 17. века из радионице патријарха Пајсија, познате по неспретности у цртежу и рустичности у колориту. Као споменик културе од великог значаја манастир се налази под заштитом Републике Србије [1] .[2] Историја[уреди | уреди извор] По предању, Сићево је настало у 13. веку када је (Свети Сава 1234. на путу за Цариград „попио и благосиљао“ сеоско вино). Претпоставља се да је старо село временом расељено, а данашње Сићево настало је почетком 18. века од „збегова“. Постоји мишљење да су га формирали житељи села Сићева код Приштине или истоименог села код Клине после Сеобе Срба под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића (1690).[3] Значај Сићевачке клисуре за историју Сићева[уреди | уреди извор] Сићевачка клисура је од најранијих времена представљала једну од најважнијих спона између Европе са једне и Азије и Африке са друге стране одакле су у старим епохама долазили најважнији утицају и импулси за развоја друштвених културих и економских односа. Кроз Сићевачку клисуру су пролазили главни магистрални европски правци на Балкану, почев од тзв. „вија милитарис“ у периоду Рима и Византије, „цариградског друма“ у средњовековном периоду у доба Османлија до трансевропског ауто-пута Е75 и његове источне гране Е80 у 21. веку, који Сићевачку клисуру чине раскрсницом Европе са Малом Азијом и Црноморског подручја са Медитераном. [4] Зато се трагови материјалне културе на простору Сићевачке клисуре могу пратити од праисторије, преко Рима и Византије, до поствизантијског периода. Слабо насељена и без квалитетних путева, Клисура није много помињана за време Османске владавине. Са појавом хајдука она је постала њихово стециште, у новоформираним насељима, а са просецањем пруге с краја 19. века и пута у 20. веку и стециште бројних путописаца, историчара, уметника који су у њој оставили трагове савремене материјалне културе. Сићево у праисторији[уреди | уреди извор] Територија Балканског полуострва била је настањена од прадавних времена. Научници сматрају да су земље западне и средње Европе биле насељене већ у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), а да се у областима Балканског полуострва човек појављује у периоду последње квартарне глацијације (Вирмска глацијација). У то доба хладне климе пре више од 40.000 година, вечити лед спуштао се до 1.500 метара надморске висине. То су потврдила и недавно завршена археолошка истраживања двају пећина — Велике и Мале Баланице (од 2006—2010), у околини насеља Сићево у Сићевачкој клисури.[5] Према тврдњама проф. др Душана Михаиловића, спроведена истраживања, на овом налазишту омогућила су прикупљање више хиљада алатки које је произвео прачовек-неандерталац који је живео на овом простору Србије у друштвеним заједницама од 10-15 чланова, од једне до три биолошке породице које су се углавном бавиле сакупљањем плодова и ловом.[6] Ова истраживања допуњена су и проналаском из дубљих, старијих слојева, пећине Мале Баланице, где је откривена вилица хоминида, још древније људске врсте, која је претходила неандерталцу. Што значи да су исту пећину, али у различита времена, настањивала два типа прачовека, највероватније пре више од 150.000 до 600.000 година.[а] Најновијим истраживањем Вилијама Ринка, из Канаде, утврђено је да је фосил вилице из Беланице стар најмање 397.000 година тј да је вероватно старији од 525.000 година, и да пронађена вилица представља најстарији источноевропски фосил средњоплеистоценских хоминида.[8] Оно што је можда и најинтересантније, ако би се утврдило будућим истраживањима, у једној од пећина у околини Сићева, онда би то могло значити да је у једном периоду неандерталски човек живео у практичној кохабитацији са савременим човеком на простору Сићевачке клисуре. На то упућује пронађен део доње виличне кости, за који се верује да је најстарији остатак, јако примитивног човека, који је живео у балканској котлини. Добијени датуми у досадашњим студијама померају границе у проучавању еволуције човека. Истраживања су показала да је Балкан представљао „капију Европе“ и био једно од три рефугијална подручја где су људи, биљке и животиње нашли уточиште током глацијала.[8] Положај и пространство[уреди | уреди извор] Сићево се налази у Региону јужне и источне Србије, поред магистралног правца Београд—Ниш—Софија—Истанбул (или нишавско-маричке магистрале). Удаљено 5 km од Нишке Бање, 17 km од Ниша и 260 km од Београда, оно је административно у саставу у градске општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском округу Републике Србије. Сићево лежи на геотектонској граници кристаласте родопске масе и кречњачких планина источне Србије, и споју великих удолина Балканског полуострва, у подножју и на падинама планине Вишегрда, (808 m), и делу композитне Нишавске долине у завршном низводном делу Сићевачке клисуре. Атара насеља предиспонирана је главним нишавским раседом дуж којег су стваране потолине[б] Нишке и Белопаланачке котлине.[10] Раседним линијама и зонама одређен је правац усецања, дела Сићевачке клисуре у пределу Сићева, најпре језерским отоком, касније, наслеђеном долином Нишаве. За постанак и данашњи изглед рељефа од великог значаја су и најмлађа убирања, насталих као последица, „најмлађих тектонских процеса током којих се Нишава усецала, а околни планински венци издизали, и тиме омеђили асцендентну долину Нишаве“. Атар насеље Сићево почиње западно од насеља Просек где се завршавају огранци Сврљишких планина и Суве планине, и одатле се правцем запад—исток протеже 8,4 километара, лучно све до западне границе Островичке котлине. На југу граничи се Куновичком површи а на северу планином Вишеград. На основу рељефа Сићавачка клисуре и њене проходности (узводно од Ниша према Белој Паланци) атар села Сићево може се поделити у два међусобно повезана географска дела (која припадају клисурастом делу Сићевачке клисуре); Први део, Кусача Поглед на средишњи део Сићевачке клисуре - Кусача у пределу села Сићево Први део насеља Сићево у Сићевачкој клисури (познат под називом Кусача) дугачак је око 5,4 km и пружа се од насеља Просек (бетонски мост на Нишави) до бетонске бране електричне централе на Нишави код насеља Сићева. На јужној страни клисуре, јужно од леве обале Нишаве, земљиште је већим делом стрмо, и прелази у окомите стене, које клисуру ограђују са југа и истока. Кусача (771 m) је пошумљена храстовом, липовом и грабовом шумом. У централном делу Кусаче (на простору „Петрова ливада“) налази се манастирски комплекс Манастира Свете Богородице‎ окружен ливадама, и виноградима иза којих је густа шума. У том делу се налази кућа у којој је живео Владимир Милетић, знаменити одликовани југословенски обавештајни официр, у улици која данас носи његово име.[11] Северна страна је слична јужној. У нижи пределима делимично је пошумљена, а делом и под виноградима, с том разликом што је, у однос на јужну страну, у вишим пределима претежно гола и непошумљена, брдо Јечава (596 m). Од 1970. године па надаље, овај део клисуре је прерастао у велико викенд насеље са преко 300 викенд кућа, занатских и угоститељских објеката. На месту спајања првог и другог дела клисуре, где из уског корита Нишава прелази у шире, у подножју насеља Сићево, Нишава је преграђена браном 1922. године, која део воде скреће у канал који је потом левом обале Нишаве, 2 км низводно води до турбина хидроцентрале, изграђене 1931.[12] Положај Сићева у Сићевачкој клисури Други део, Селиште Други део насеља Сићево у Сићевачке клисуре почиње од бране хидроцентрале на Нишави, у рејону „Селишта“ и простире се узводно до „Бањице“ у атару насеља Островица, на улазу у Островичку котлину. Дугачак је 3 км и пошумљен ретким растињем. Са леве стране Нишаве, под нагибом од 75-80°, до висине од 300 m уздиже се кањон или брдо Коњарник, преко којег воде једино козје стазе. Десна обала клисуре (предео „Драчје“) такође је каменита и стрма, али нешто блажег нагиба. Преко овог земљишта, сем железничке пруге и међународног пута који иду поред Нишаве, нема других стаза ни путева. Обе стране овог дела Клисуре представљају дивну панораму. Атар села Сићево може се поделити, на основу рељефа Сићавачка клисуре у две међусобно повезана дела; Кусача (лево) и Селиште (десно) Климатске одлике[уреди | уреди извор] Данашњи климатски услови у Сићеву, као и на простору Сићевачке клисуре имају одлике умерено–континенталне климе.[13] Температурни режим као мера топлотних услова, на подручју Сићева првенствено је условљен Сунчевом радијацијом, његовим географским положајем и рељефом Сићевачке клисуре. Окружење високим планинским масивима, чине насеље заштићено од наглих продора и смена ваздушних маса, што утиче на мања температурна колебања и мању количину падавина у овом подручју. Просечна годишња температура ваздуха је око 10 °C, а разлика средњих годишњих температура је мања од 1 °C.[14][15] Сићево се одликује уједначеним годишњим током температуре, при чему су максималне вредности у јулу, а минималне у јануару. Дневне температурне амплитуде су веће за 6–8 °C од истих у Нишкој котлини. Јутра су током лета хладнија за 2–4 °C, чему доприноси и хладна вода Нишаве. Просечне годишње температуре у Сићеву су сличне Нишкој, Пиротској и Белопаланачкој котлини у летњим месецима, док су у зимским бар за један степен више у односу на Нишку котлину, где су зимски месеци увек хладнији, а летњи топлији.[13][15] Средње темературе годишњих доба у Сићевачкој клисури (1950—2009) Годишње доба Зима Пролеће Лето Јесен Средња температура 1,53 °C 11,87 °C 21,37 °C 12,07 °C Најхладнији месец је јануар са просечном темперетуром од -0,6 °C. Најтоплији месец је јул са температурама које варирају од 20 °C до 22 °C.[15] Мала амплитуда средње месечне температуре сврстава Сићевачку клисуру и њену околину у најтоплија подручја Србије. Такође она је у просеку топлија од других клисура у Србији, јер се њене стеновите осојне стране интензивно загревају у току дана. Јесени су топлије од пролећа.[16] У Сићеву дувају; северни ветрови (Кошава), северозападни, „Сићевац“, „Југо“ и други;[13][17] Назив ветра Карактеристике Кошава Северни ветар (северњак, „свињоморац“), који се јавља из североисточног правца. Нема велику честину и дува знатном јачином у хладнијој половини године. Сићевац То је ветар који дува кроз Сићевачку клисуру и најснажнији је ветар у овој области. Често је олујног карактера. Југо Топао и веома неповољан ветар за пољопривредне усеве и стоку. Он исушује тло, усеве и воће, тако да се биљке под његовим утицајем „спаруше“, а стока мршави и гине. Северозападни ветар То је најучесталији ветар на простору клисуре, који дува брзином од 1,5 m/sec до 2,9 m/sec. Облачност у Сићеву доносе западни ветрови, док сви остали ветрови углавном узрокују ведро време. Највећа облачност је током зиме, а максимум достиже током месеца децембра када је 7,8 десетина неба покривено облацима. Смањење облачности почиње са првим пролећним месецима и траје до септембра.[17] Облачност у Сићевачку клисуру и Сићево доносе западни ветрови, док сви остали ветрови углавном узрокују ведро време. Највећа облачност је током зиме, а максимум достиже током месеца децембра када је 7,8 десетина неба покривено облацима. Иако подручје Сићева карактерише мала количина падавина, од 551 до 586,8 mm атмосферских талога годишње, она због своје целокупне заклоњености има већу релативну влажност од свог окружења. Зато су у насељу ублажена и дејства мразева, ветрова и суша, а магла се јавља чешће и траје дуже. Изражена јутарња роса честа је појава због повећане релативне влажности ваздуха. Најкишовитији месеци су мај и октобар (тада дувају влажни западни ветрови), док су септембар и фебруар са најмање кише (под утицајем сувих хладних ветрова). Око 68% падавина излучи се у току вегетационог периода.[13] Овај режим се, нажалост, у условима глобалне промене климе на Земљи мења и у Сићевачкој клисури, „тако што у току летњих месеци, када је највећа температура има и највећег одсуства падавина (тзв. аридни месеци). У првих десет година 21. века, по неписаном правилу, падавина нема у летњим месецима или су толико краткотрајне, да то веома подсећа на одлике Јадранског приморја.“[18] Данас су у односу на снеговите године, као у већем делу Србије, и на овом простору чешће године кад снег изостане.[19] Такве је и прва деценија 21. века, када су зиме са врло мало снега, највероватније због глобалних климатских промена на земљиној кугли.[20] Пре почетка савремених климатских промена у Сићевачкој клисури, снежни покривач је често достизао значајну висину да су возови остајали завејавани на железничкој прузи (педесетих година 20. века). Зато су парне локомотиве за зимске услове рада биле снабдевене специјалним раоницима. Тада су многа насеља месецима била одсечена од Ниша или Беле Паланке. Једна од таквих зима била је 1875, када је снег који је нападао 10. новембра, био дубок 142 cm и одржао се чак до 2. априла.[21] Климатски фактори на коридору ауто-пута E-80, деоница Просек —Бела Паланка (у рејону Сићевачке клисуре)[22] Метереолошке станице Средња годишња температура ваздуха Просечна вредност средњих годишњих падавина (mm) Средњи датум првих снежних падавина Средњи датум последњих снежних падавина Просечна годишња облачност (n/10) Трајање сунчаног времена (%) Средња вредност годишњег ваздушног притиска (mb) Ниш (Бела Паланка) 12 °C (11 °C) 586,8 16.12. 1.3. (16.3.) 5,5 55 1019—1020 Инфраструктура привреда, култура и спорт[уреди | уреди извор] Сићево обједињује три „мале“: Горњу, Средњу и Доњу и викенд-насеља: Црвеница, Кутлеш, Мечји дол, Кулина и Шутевац, а код манастира Св. Богородице викенд-насеље Кусача. Површина атара, где на месту Горелица расте ендемска биљка жалфија, (по којој је међу пчеларима и љубитељима лековитог биља познат овај крај), износи 2.179 ha. Електрично осветљење село је добило 1925, телефонске везе почетком осамдесетих година 20. века, а водом се снабдева преко сеоског водовода, са извора Врело. Пре ослобођења од Турака ту није било праве школе. Као и другде и у Сићеву би општински писар окупио око себе децу и у општинској судници их учио читању и писању, за шта је био од родитеља плаћан.[23] Сићево сада има (осморазредну) основну школу која је почела са радом 1882. године, (школске 2000/2001. школа је имала 88 ученика). Урбархитектура Сићева Вински подрум с почетка 20. века са помоћном зградом и лођом Сићево, је пример збијеног брдског насеља под Чуком Вишеград Кућа с почетка 20. века, са тремом и винским подрумом . Поред сеоске православна црква Светог пророка Илије подигнуте 1800. (реновиране 1990) и месне камцеларије, село има стари (изграђен 1934) и нови задружни дом (изгређен 1948/49), Земљорадничку виноградарску задругу „Сићево“, спомен чесму борцима палим у Првом и Другом светском рату, здравствену станицу, апотеку, пошту, мотел „Сићево“ и железничку станицу. „Познато је по виноградарству које је било развијено и за време турске владавине. Виноделско-воћарско удружење основано је 1895. Винарски подруми су до 1878. грађени у виноградима, потом у насељу, а 1931, када је почела са радом ХЕ „Сићево“, купљен је Винарски подрум за потребе задруге, поред кога је 1937/38 изграђен нови. Производња грожђа, вина, ракије и шљиве тржишног је карактера.“ У новије време Сићево је познато и по културним и спортским манифестацијама: Ликовна колонија „Сићево“ — најстарија у земљи основане 1905), Књижевна колонија „Сићево“ — једине на Балкану, основане 1991) Светски параглајдинг куп „Дани жалфије“, као манифестација општине Нишка Бања Графичка радионица Сићево, основана 2005. године Демографија[уреди | уреди извор] Расположива историјска грађа, и други извори, указују на вишевековну насељеност Сићевачке клисуре претежно српским становништвом.[24] Праћење континуитета стариначког становништва, које већином датира из средњовековног периода, у великој мери је отежано због променљивости и наглашене нестабилности овог простора под дејством многобројних и разноврсних историјско-географских прилика–ратна разарања праћена исељавањем становништва и каснијим обнављањем насеља, постојање привремених насеља („збегова”), читлучење појединих насеља итд.[25] Прерасподеле становништва је основна одлика развоја насеља Сићево;[24] насељавање (досељавање) или пресељавањем из слабије развијених села у економски значајнија насеља, демографско пражњење насеља и расељавање појединих околних села.[24] У насељу Сићево живи 667 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 45,8 година (44,7 код мушкараца и 46,9 код жена). У насељу има 256 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа примећен је пад у броју становника. Због природних лепота Сићевачке клисуре у Сићеву је задњих 40 година изграђено једно од највећих викенд насеља у околини Ниша.

Nikola Koljević: Stvaranje Republike Srpske, dnevnik 1993-1995, knjiga 2. Никола Кољевић: Стварање Републике Српске, дневник 1993-1995, књига 2. Izdavači: Službeni glasnik Republike Srbije i Službeni glasnik Republike Srpske. Biblioteka: Društvena misao. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 2008. Povez: tvrdi-karton, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 465 + 10 strana sa ilustracijama. Format: 24 x 17,5 cm. Ilustracije: karte u boji, skice stanja na terenu, faksimili, ... Knjiga je nova. Za potpuni izgled i sadržaj knjige pogledajte slike u prilogu. O knjizi: `Стварање Републике Српске: дневник : 1993–1995 је документарно дело објављено у две књиге српског политичара, универзитетског професора, доктора наука и теоретичара књижевности Николе Кољевића (1936–1997) 2008. године у издању Службеног гласника из Београда и Службеног гласника Републике Српске из Бања Луке. Књигу је приредила Милица Кољевић. О аутору: Никола Кољевић (Бања Лука, 9. јун 1936 — Београд, 25. јануар 1997) је био потпредсједник Републике Српске, српски члан Предсједништва СР Босне и Херцеговине и предсједник Политичког савјета Српске демократске странке (СДС). О књизи: Књига је објављена једанаест година од смрти аутора, мада су се делови књиге појавили и раније. Припремила ју је Милица Кољевић, ауторова супруга. Стварање Републике Српске: дневник : 1993-1995 представља дневничке белешке које је аутор писао по сећањима, документима и дневницима. Записима је обухваћен период од 27. јануара 1993. до 15. децембра 1995. године - тешког периода Републике Српске. Кољевић је кроз дневничке записе открио шта се све дешавало унутар цивилног и војног руководства Републике Српске. Говори о многим мировним преговорима и конференцијама, сукобима са Слободаном Милошевићем. Главни актери књиге, сем Милошевића су и Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић. Ту су и Сајрус Венс и Дејвид Овен. Сем дневничких записа књига садржи и бројне извештаје, саопштења, резолуције и одлуке органа и функционера УН, ЕУ, САД и РС, као и преписке челника и органа Републике Српске и представника међународне заједнице. На тај начин је аутор записе учинио документованим. Књига садржи предговор Обрада Кесића и Давида Бајндера, предговор Милице Кољевић, и поговор Добрице Ђосића чији је наслов О `Стварању Републике Српске` и њеном писцу. Садржи и препоруке за даље читање, индекс важних имена и догађаја. Посебан део књиге чине мапе где се рат одвијао у Босни и Херцеговини.` /извор Википедија/. Knjigu možete kupiti i u kompletu, prvi i drugi tom zajedno. Evo linka: https://www.kupindo.com/Istorija/75333661_Stvaranje-Republike-Srpske-1-2-Nikola-Koljevic-nove

MIRJANA PROŠIĆ-DVORNIĆ ODEVANJE U BEOGRADU U XIX I POČETKOM XX VEKA Izdavač - Stubovi kulture, Beograd Godina - 2006 576 strana 25 cm ISBN - 86-7979-194-6 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: 1 PREDGOVOR 2 UVOD A Definicija problema i teorijsko-metodološke osnove B Izvori i literatura a) Materijalni izvori b) Pisani izvori c) Likovni izvori d) Narativni izvori e) Usmeni izvori 3 BEOGRAD U XIX I POČETKOM XX VEKA A Politička istorija Srbije u XIX i početkom XX veka B Stvaranje nacionalne kulture 4 PRIVREDNI RAZVOJ SRBIJE I BEOGRADA A Opšti uslovi razvoja B Razvoj trgovine C Razvoj proizvodnih delatnosti a) Zanati b) Industrija 5 DRUŠTVENO-EKONOMSKA, DEMOGRAFSKA I ETNIČKA STRUKTURA BEOGRADA A Društvena diferencijacija B Hijerarhija zanimanja C Antagonizam vrednosnih orijentacija D Položaj žene D Konzervativna i napredna emancipacija E Epilog 6 TRANSFORMACIJA PROSTORNE STRUKTURE BEOGRADA A Orijentalno nasleđe i austrijski uticaji B Beograd postaje srpski grad C Trijumf srpskog graditeljstva D Nove podele i simbolizacije prostora 7 DRUŠTVENI ŽIVOT A Okupljanja, druženja, proslave, zabave, odmor i rekreacija Beograđana u XIX i početkom XX veka B Nacionalna osećanja i godišnji verski praznici C Hotelske dvorane i kafane kao mesta zabave i kulturnih zbivanja D Pozorište E Gala večernje zabave i balovi F Aktivnosti i zabave pod vedrim nebom G Izleti i putovanja H Sport kao edukacija i rekreacija 8 SRPSKI GRAĐANSKI KOSTIM A Levantinski kostim B Vreme tranzicije i nacionalni kostim C Ženski srpski građanski kostim a) Idealtipski obrazac kostima b) Vreme nastanka, poreklo i stilske karakteristike kostima c) Nabavka i izrada delova kostima d) `Modna` faza,,fiksiranog“ kostima e) Simbolika kostima D Muški srpski građanski i nacionalni kostim a) Spontano transformisani kostim b) Pokušaj kreiranja nacionalnog kostima `odozgo` 9 MODA U XIX I POČETKOM XX VEKA A Opšte karakteristike B Ženska odeća a) Moda turnira (1870-1890) b) Moda zvonastih suknji i ,,S` linije (1890-1908) c) Moda velikih šešira i uskih suknji (1908-1914) C Muška odeća D Dečja odeća 10 TRŽIŠNA PONUDA - EKONOMSKI NIVO MODE A Proizvodnja odevnih artikala a) Izrada tkanina b) Krojači muškog odela c) Krojači ženskog odela d) Izrada donjeg rublja e) Krznarićurčije f) Proizvodnja obuće g) Izrada muških šešira h) Opremanje i izrada ženskih šešira i) Izrada veštačkog cveća j) Izrada i popravka kišobrana i suncobrana k) Izrada rukavica, čarapa, veza, pozamanterije, plisea 1) Uslužne delatnosti B Trgovina odevnim predmetima a) Razvoj tržišnog plasmana pomodnih artikala b) Specijalizovane radnje u Beogradu 1 Trgovine metražnom robom 2 Pomodno-galanterijske trgovine 3 Konfekcijske trgovine c) Rasprodaje i specijalne ponude 11 JEZIK MODE - MODNI ŽURNALI 12 POSLE SVEGA PRILOZI I Spisak datih dozvola za držanje zabava u 1897 godini II Društveni život i odevanje u Beogradu krajem XIX i početkom XX veka u književnim delima Popis ilustracija Popis tabela Skraćenice Izvori Literatura Beleška o autorki `U ovoj knjizi, iza koje stoji autorkino višedecenijsko istraživanje društvene, političke, kulturne i modne istorije Beograda i Srbije, prate se promene u svakodnevnom i javnom životu Beograda od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Autorka studiozno pokazuje kako se iznutra menjao život Beograda, kako je grad postepeno sticao svoju unutrašnju dinamiku i spoljnu fizionomiju, ali i kako je od turskog pograničnog grada sporo, ali uporno postajao evropski grad u kome se susreće mnoštvo kultura, jezika i uticaja.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

U današnje vreme ovaj uređaj je veoma koristan i sve potrebniji. Često se dogode havarije na vodovodu, zagađenja vode usled radova, elementarnih nepogoda i sl. U takvim situacijama svaka dilema oko kvaliteta vode uz ovaj uređaj biće otklonjena. TDS ispitivač vode je profesionalni tester kvaliteta vode sa jednostavnim radom, modernim izgledom i funkcionalnom veličinom ranga `malo veće olovke` tako da ga možete nosti uvek sa sobom, na posao, putovanje i na mestu gde boravite sa njime proveriti vodu koju pijete. Sa ovim uređajem možete ispitati: vodu za piće iz česme, vodu iz prodavnice, iz raznih rezervoara/balona/cisterni, prirodnu/izvorsku vodu, vodu koja se prečišćava, koloidno srebro, vodu iz bazena, vodu za akvarijum, vodu za pranje povrća i voća, đubrivo za cveće, vodu iz mašine za pranje veša, vodu za laboratorijska i naučna ispitivanja, razna pića. . . Ovaj ručni uređaj meri ukupne rastvorene materije (TDS) u vodi na osnovu kojih možemo znati koliko je kvalitetna (i da li je) voda za piće. Detektuje nečistoće u vodi: Jone Kalcijuma i Magnezijuma / rastvorljive soli Amonijum Acetat, Natrijum. . . Hrom, Cink, Olovo i Bakar. . . (teške metale! ) Brojčane vrednosti koje uređaj daje na digitalnom displeju znače sledeće (navodimo nekoliko različitih ali sličnih rangiranja / + dva dodatna na slikama): 0-50 = Besprekorno čista voda 50-100 = Voda visoke čistoće 100-300 = Voda standardne čistoće 300-600 = Voda nižeg kvaliteta* 600-1000 = Voda lošeg kvaliteta 1000+ = NIJE VODA ZA PIĆE! --------------------------------------------- ili sažeto: 0-100 ppm - Idealna voda za piće 100-500 ppm - Prihvatljiva voda iz slavine Iznad 500 ppm - Voda lošeg stanja* --------------------------------------------- *Da ne bude zabune - mineralna voda ima veće TDS/ppm vrednosti, ali ona jeste za piće. No, svaki lekar će reći da dnevno ne treba piti mnogo mineralne vode sa visokim sadržajem natrijuma i rastvorivih mineralnih soli, nego recimo ~ 2 čaše. Evo nekih naših merenja koja smo dobili sa ovim uređajem: Pijaća voda iz česme na Novom Beogradu = 128 ppm Mineralna gazirana voda Knjaz Miloš = 529-567 ppm Mineralna gazirana voda Vrnjci = 420-430 ppm Uređaj u isto vreme iskazuje i brojčanu vrednost temperature prostorije ili vode. Uputstvo za upotrebu: Skinite donji poklpac uređaja i postavite ga u posudu koja ima toliko vode koliko je i visina donjeg dela uređaja tako da se potopi samo donji deo. Uređaj nije ceo vodootporan nego se samo donji deo može potapati. Po postavljanju u vodu, ili pre uključite uređaj klikom na ON/OFF i dobićete momentalno brojčanu TDS vrednost vode. Možete memorisati brojčane vrednosti za određen dan kako bi ste ih uporedili sa narednim merenjima. Memorisanje se vrši sa donjim dugmetom. Postoje 4 različita režima za TDS EC instrument. Pritisnite SHIFT za prebacivanje između različitih režima. Uređaj koristi CR2032 bateriju koju dajemo gratis uz njega i postavljena je u uređaj. Inače, baterija se postavlja sa gornje strane uređaja tako što se izvuče gornji poklopac, a okrenuta na način kao što je prikazano na slici. Posle 3 i po minuta uređaj se automatski isključuje i tako štedi energiju i produžite vek baterije. TDS ispitivač vode je brendiran. Možete ga, zbog kompaktne veličine nositi sa sobom u torbi, džepu, na bilo koje mesto i putovanje. Uz uređaj se dobija i manje uputstvo proizvođača na engleskom. Specifikacije Tip uređaja: TDS &EC metar Opseg merenja TDS: 0-9999 ppm Opseg merača EC/provodljivost: 0-9999 us/cm Opseg merenja temperature: 0-80 Celzijusa (32,0-176,0 dF) Tačnost: -/+ 2% Baterija: 1 CR2032 (uključena), 3V, održiva upotreba 1000 sati Sonda: elektrodna sonda od legure titanijuma Veličina proizvoda: 154x30x14 mm Materijal: kvalitetna plastika Displej: digitalni Sertifikat: CE Težina: 55 g Boja: crna

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Blizanac Veljko Djuric Misina Patrijarh srpski Gavrilo V (po rođenju Đorđe Dožić; Donja Morača, 17. maj 1881 – Beograd, 7. maj 1950) je bio 41. patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Vodio je srpsku crkvu u u razdoblju Drugog svetskog rata. Đorđe Dožić je rođen 17. maja 1881. godine u Vrujcima, u Donjoj Morači u blizini manastira Morače. Osnovnu školu je završio u manastiru Morači, a potom školovanje nastavio u Beogradu. Bio je jedno vreme iskušenik u manastiru Lipovcu kod Aleksinca, a zatim u manastiru Sićevo. Zamonašio se 26. februara 1900. u manastiru Sićevo kod Niša, sutradan ga je episkop niški Nikanor Ružičić rukopoložio u čin jerođakona, a posle sedam dana u čin jeromonaha. Godine 1905. upisao je Bogoslovski fakultet Atinskog univerziteta, kao državni pitomac Srbije. Diplomirao je 1909, a nešto kasnije i doktorirao na ovom fakultetu. Posle toga postavljen je za sekretara srpskog manastira Hilandara u Svetoj gori, odatle odlazi na mesto srpskog predstavnika u Carigradskoj patrijaršiji. Tu je izbran za mitropolita raško-prizrenskog 1. decembra 1911. godine. Posle završetka Balkanskih ratova, preimenovan je u mitropolita i arhiepiskopa pećkog. Za vreme Prvog svetskog rata bio je interniran u Cegled, u Mađarskoj gde je oboleo, pa je 1918. kao bolesnik vraćen u Ulcinj, gde ostaje do oslobođenja pod austrijskom stražom. Bio je na čelu grupe od 18 poslanika crnogorskog parlamenta koja je u novembru 1918. odnela u Beograd svoju odluku o ujedinjenju sa Srbijom. Posle smrti mitropolita crnogorsko-primorskog Mitrofana (Bana), izabran je za novog mitropolita crnogorsko-primorskog 17. novembra 1920. godine. Na ovom položaju ostao je do izbora za patrijarha srpskog 21. februara 1938. (po starom 8. februar). Predvodio je delegaciju Srpske pravoslavne crkve na Konferenciji u Carigradu 1923, koja je bila posvećena reformi kalendara. Na ovoj konferenciji sa srpske strane je učestvovao i Milutin Milanković kao astronom da im pomogne oko prevazilaženja problema vezanog za kalendar i dužinu trajanja godine. Na patrijaršijskom tronu nasledio je patrijarha Varnavu 1938. godine. Vojni puč 27. marta Glavni članak: Vojni puč 27. marta 1941. Bio je žestok protivnik potpisivanja Trojnog pakta i tražio je jugoslovenskoj vladi da ga ne potpisuje. Srpski patrijarh Gavrilo i episkopi SPC su činili sve što su mogli da bi onemogućili potpisivanje Pakta sa silama Osovine.[1] Djelatnost patrijarha dr Gavrila Dožića bila je prvih mjeseci 1941. dobrim dijelom usmjerena na politički teren, Patrijaršiju su redovno posjećivali političke ličnosti iz opozicije.[2] No, trojni pakt je ipak potpisan, ali je ubrzo srušen Vojni pučem od 27. marta 1941. Istog dana kada je izvrešen puč, Sveti arhijerejski sabor SPC je već bio na okupu. Otvarajući vanredno zasedanje Sabora patrijarh Gavrilo je blagoslovio državni udar rečima: Noćašnji akt spasao je čast našeg naroda i države, pa zbog toga i mi možemo samo blagosloviti ovo delo.[3] 27. marta 1941. patrijarh je više puta izlazio na prozor Patrijaršije i držao govore mnogobrojnim demonstrantima.[2] Nacionalno ushićenje doveo je do tačke ključanja Dožićev govor na beogradskom radiju, prepun kosovske simbolike, koji su prenosile i stanice Zagreb i Ljubljana, poručujući da je na saboru Srpska pravoslavna crkva jednoglasno podržala vojni puč kao opredeljenje za `carstvo nebesko`: Pred našu naciju u ove dana sudba je ponovo bila postavila pitanje kome će se privoleti carstvu. Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor. Privoleli smo se carstvu Nebeskom, to jest carstvu Božje istine i pravde, narodne sloge i slobode... Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi, ako je mreti, da umremo za svetinju i slobodu kao i mnogo miliona proslavljenih predaka naših.[2] – patrijarh Gavrilo Patrijarh Gavrilo je 28. marta 1941. u patrijaršiji dočekao pučistu generala Simovića i tom prilikom je rekao da puč nije samo delo vojnika već `celokupnog srpskog naroda i nas svih koji smo se za to angažovali`.[4] On je tom prilikom ocenio da je 27. mart jedan od najvažnijih datuma u srpskoj istoriji i da je ravan Vidovdanu: Vidovdan 1389. godine, Vidovdan 1914. godine i 27. mart 1941. godine su isti no suštini i motivima. Sva tri ova velika datuma vode carstvu Nebeskome, tj. putem prošlosti, oličenim u duhu viteštva.[4] Drugi svetski rat Glavni članak: Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu Početkom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941, Patrijarh se prvo sklonio u manastir Rakovicu, a iste noći između 6. i 7. aprila otputovao u manastir Žiču (jer je prevladalo mišljenje da treba da sledi Kraljevsku Vladu) a odatle u manastir Ostrog gde su ga nemačke vojne vlasti uhapsile 25. aprila 1941. godine.[5] Na Ostrogu je uhapšen kao „glavni ratni zločinac, krivac i huškač za ulazak Jugoslavije u rat protivu sila Osovine“.[6] Iz Ostroga su ga doveli u Beograd, gde je jedno vreme bio zatvoren u zatvoru Okružnog suda. Potom su ga premestili u manastir Rakovicu, a zatim u manastir Vojlovicu, gde je zajedno sa episkopom žičkim Nikolajem bio zatočen. Za vreme svog zatočeništva u Vojlovici dvojica srpskih crkvenih velikodostojnika odolevala su pritiscima da sarađuju s Nemcima. Oni su uporno odbijali da potpišu javni proglas protiv Tita i partizana, kao i da učestvuju u stvaranju pro-nacističke vlade nacionalnog spasa.[7] Polovinom septembra 1944. kada su nemačke trupe počele da se povlače iz Srbije pred naletima Crvene armije, Velimirović i Dožić su prebačeni prvo u Austriju, a potom u Nemačku, u koncentracioni logor Dahau, gde su držani kao posebni zatvorenici (Ehrenhäftling) u delu za visoke oficire i sveštenstvo.[8] ’Počasni zarobljenici’ su imali poseban smeštaj i hranili se kao nemački oficiri, vrata ćelija u kojima su boravili zaključavana, a imali su i slobodan pristup zasebnom dvorištu u logoru.[7] Pored toga, bilo im dozvoljeno da nose svešteničke mantije i nije im brijana glava.[7] U crkvenoj literaturi se naglašava da su oni u logoru Dahau ‘doživeli sve strahote ovog pakla na zemlji’ i pretrpeli ‘stradanje i patnje’. U Dahauu ostaju tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju. Izgleda da je puštanje Velimirovića i Dožića iz logora Dahau bilo je deo pogodbe Ljotića i Nedića s visokim nemačkim funkcionerom u okupiranoj Srbiji Hermanom Nojbaherom.[7] Iz Nemačke putuju zajedno sa Milanom Nedićem i nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde su se Nemci nadali kako će iskoristiti njihov autoritet među izbeglim Srbima u borbi protiv partizana. Krajem aprila 1945. patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj su preko Momčila Đujića stupili u kontakt sa Dimitrijem Ljotićem, tražeći da se sastanu sa njim. Dimitrije Ljotić je krenuo prema njima ali je poginuo 23. aprila 1945. kod Ajdovščine u Sloveniji bežeći od Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Patrijarh Gavrilo i biskup Nikolaj su potom, zajedno sa drugima koji su bežali ispred partizana, prešli u Austriju. Završetak rata patrijarh Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj Velimirović su dočekali, zajedno sa premijerom srpske kolaboracionističke vlade Milanom Nedićem, nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom, četnicima, ljotićevcima i kolaboracionistima, u austrijskom gradiću Kitzbühel, gdje su bile smještene vlade čije su zemlje Nijemci okupirali. Tu su se sreli sa zapadnim saveznicima 8. maja 1945. kada je Kitzbühel zauzela američka 36. pešadijska divizija. Odatle su otišli u Englesku, nakon čega su se razdvojili - patrijarh se vraća u novu Jugoslaviju, a Nikolaj odlazi u Ameriku, te je u domovini smatran saradnikom fašista i izdajnikom.[7] Posleratni period Glavni članak: Srpska pravoslavna crkva u SFRJ Po završetku rata, Patrijarh Gavrilo se zbog nove vlasti ne vraća odmah u zemlju, nego tek nakon pregovora. Arhijerejski Sinod je 14. jula 1945. godine preko Ministarstva unutrašnjih poslova DFJ uputilo pismo patrijrhu u kome ga moli da se što pre vrati u otadžbinu.[9] 10. avgusta patrijarha je iz Rima stigao u Prag, te moli da mu se pošalje neko ko će ga dopratiti u Beograd. Patrijarh Gavrilo je stigao iz Praga avionom u Beograd u pratnji protojereja Ive Kaluđerovića dana 14. novembra 1946. godine. Odmah po dolasku preuzeo je sve dužnosti i sazvao vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, da bi se razmotrila novonastala situacija.[9] Patrijarh Gavrilo je umro 7. maja 1950. u Beogradu. Sahranjen je u beogradskoj Sabornoj crkvi, u južnom delu hrama, u neposrednoj blizini kneza Miloša i kneza Mihaila Obrenovića. Posle njega patrijarh srpski je postao Vikentije (Prodanov)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Istina o `Jugoslavenizmu` Istina o `Jugoslavizmu` , politička studija , odgovor na pitanje zašto je jugoslovenstvo antisrpsko Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.[1] Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.[2] Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. godine. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871. Prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.[4] Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine.[5] Pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.[6] Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, Dučić je imao problema da ostvari novu učiteljsku službu, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.[7] Dučićev prvobitni grob u manastiru Svetog Save u Libertivilu (levo) i njegov sadašnji grob u Hercegovačkoj Gračanici (desno) Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939.[8][9] godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu. U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinois , koja je predstavljala srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada. Svečano ambasadorsko odelo Jovana Dučića, Muzej Hercegovine u Trebinju Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000 kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. O Dučićevoj poeziji Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista ona koju je Lamartini pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristicne neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama Zadužbinarstvo Dučić je imao viziju da od Trebinja učini grad-muzej na otvorenom.[10] Tokom 1934. i 1935. Dučić je poslao nekoliko sanduka sa artefaktima i umetninama za gradski muzej u Trebinju. Najveći deo zbirke čine sarkofazi i skulpture.[10] Biblioteci grada Trebinja poklonio je 5000 knjiga, od kojih mnoge imaju posvete značajnih srpskih književnika koje je Dučić poznavao.[10] Celog života je sakupljao umetničke slike. U svom testamentu sve slike i nameštaj je zaveštao Muzeju grada Trebinje.[10] Nakon njegove smrti organizovana je aukcija na kojoj je glavnica zbirke rasprodana na aukcijama sa ciljem da se sakupe sredstva za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka. Od čitave kolekcije tek dve slike iz 16. i 17. veka se danas nalaze u trebinjskom muzeju.[10] Privatni život Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Profesorka Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“. Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi.[11] Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.[12] U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine.[13] Za rodno Trebinje je pisao da je posle Beograda možda najistaknutiji grad koji imamo.[10] Nagrade Orden Svetog Save[14] Orden jugoslovenske krune[14] Orden Spasitelja, Grčka[14] Orden italijanske krune, Kraljevina Italija[14] Orden Nila, Egipat[14] Orden rumunske zvezde, Rumunija[14] Orden belog lava, Čehoslovačka[14] Orden za zasluge Kraljevina Mađarske[14] Član književnog društva Parnasos, Grčka[15] Počasni član društva engleskih književnika u Londonu[10] Nagrada „Jovan Dučić“ Nagrada `Jovan Dučić` je nagrada za pesništvo. Dodeljuje se svake godine tokom manifestacije `Dučićeve večeri` u Trebinju.[16] Bibliografija Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru Odlikovanja Jovana Dučića u Muzeju Hercegovine u Trebinju Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901. Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908. Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908. Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908. Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911. Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929—1930). Knj. I Pesme sunca (1929) Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929) Knj. III Carski soneti (1930) Knj. IV Plave legende (1930) Knj. V Gradovi i himere (1930) Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932. (tj. okt. 1931[17]) Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940. Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989.

Stevo Popović Desant na Drvar Meki povez U svjetlu dokumentacije i eksponata Muzeja Narodne revolucije u Sarajevu Redje u ponudi! Desant na Drvar, šifrovani naziv Operacija Konjički skok (nem. Rösselsprung, Reselšprung), je bila Njemačka akcija u maju i junu 1944. čiji je cilj bio da se zarobi Josip Broz Tito i da se ukloni vođstvo partizanskog pokreta u Jugoslaviji. Cilj operacije bio je da se uništenjem središnjih štabova i ustanova nanese težak udarac NOVJ, što bi oslobodilo krupne nemačke snage sa Balkana za manevarsku upotrebu. Sam vazdušni desant je obavljen 25. maja 1944. godine. Za napad na Titov štab komanda Druge oklopne armije pripremila je u strogoj tajnosti padobransko-jedriličarsku desantnu grupu, i 7 oklopno-motorizovanih borbenih grupa u garnizonima koji su okruživali Drvar. U operaciji »Rösselsprung«, komanda 2. oklopne armije je angažirala oko 16.000 njemačkih vojnika i tri hiljade četnika.[1] Napad je počeo u zoru 25. maja teškim bombardovanjem Drvara koje je trebalo da rastroji odbranu i neposredno posle toga padobransko-jedriličarskim desantom na grad. Istovremeno su pripremljene borbene grupe krenule u bezobziran proboj prema Drvaru radi spajanja sa desantnim snagama. Vrhovni štab NOV i POJ je u to vreme bio sakriven u pećini iznad Drvara. Predstavnici Saveznika Rendolf Čerčil (sin Vinstona Čerčila) i Evelin Vo su takođe bili prisutni. Nemački SS padobranci su se krenuli prema Titovoj pećini, ali su ušli u žestok okršaj sa pripadnicima Oficirske škole i Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba, koji je rezultovao velikim žrtvama sa obe strane. Protivnapad Treće ličke brigade, koja je oko 11 sati pre podne stigla iz Trubara, prisilio je Nemce na defanzivu i omogućio izvlačenje Tita, članova štaba i članova raznih ustanova. Treća lička brigada sabila je desantne snage na mali prostor na Šobića glavici i prinudila ih na upornu odbranu. Pred zoru 26. maja napad Treće ličke brigade je obustavljen, a tokom dana u grad je ušla nemačka borbena grupa iz Srba i spojila se sa ostacima 500. SS bataljona. Naredni dani protekli su u neizvesnim i iznenadnim susretnim borbama nemačkih napadnih grupa sa brigadama u pratnji Vrhovnog štaba. Tito sa članovima štaba evakuisan je avionom 3. juna sa Glamočkog polja, a nemačka operacija okončana je neuspehom 6. juna. Da bi olakšali pritisak nemačkih snaga na snage NOVJ, Saveznici su izveli demonstraciju znatnih pomorskih i vazdušnih snaga na moru u oblasti Splita, a 2. juna na Brač je iskrcan odred britanskih komandosa zajedno sa delovima Prve dalmatinske brigade. Nemački gubici su bili 789 ubijenih, 929 ranjenih i 57 nestalih. Nemci su gubitke partizana procenili na 6.240 mrtvih zajedno sa zarobljenima, uključujući i mnogo civilnih žrtava.[2] Ova operacija predstavljala je taktički jednu od najspektakularnijih operacija u Drugom svetskom ratu, pa je zbog toga obrađivana u istorijskim, memoarskim, književnim i filmskim delima, i postala simbol. Na 60-godišnjicu desanta, 25. juna 2004, u pustinji Arizone od strane ljubitelja istorije odigrana je rekonstrukcija desanta (tzv. engl. historical reenactment).

Memoari patrijarha srpskog Gavrila odlicno ocuvana Izdavanje i proizvodnja Beograd : Sfairos, 1990 (Kragujevac : `Nikola Nikolić`) Fizički opis XI, 390 str. : slika autora ; 25 cm, tvrd povez Zbirka Povesna sfera ; 2 (plast. sa omotom) Napomene Tiraž 5000 Napomena izdavača: str. VII-XI Objašnjenja i napomene: 389-390 Registar. Memoari patrijarha Srpskog Gavrila - Đorđe (Gavrilo) Dožić Patrijarh srpski Gavrilo V (svetovno ime Đorđe Dožić-Medenica; Donja Morača, 17. maj 1881 — Beograd, 7. maj 1950) bio je srpski patrijarh i vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1938. do 1950. godine, a pre toga je bio crnogorsko-primorski mitropolit (1920–1938) i raško-prizrenski mitropolit (1911). Njegova puna patrijaršijska titula je glasila: Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Gavrilo.[1][2][3][4] Životopis Vladika Gavrilo (Dožić) je rođen 17. maja 1881. godine u Vrujcima, u Donjoj Morači u blizini manastira Morače. Njegovo svetovno ime bilo je Đorđe Dožić. Osnovnu školu je završio u manastiru Morači, a potom školovanje nastavio u Beogradu. Bio je jedno vreme iskušenik u manastiru Lipovcu kod Aleksinca, a zatim u manastiru Sićevo. Zamonašio se 26. februara 1900. godine u manastiru Sićevo kod Niša, sutradan ga je episkop niški Nikanor Ružičić rukopoložio u čin jerođakona, a posle sedam dana u čin jeromonaha. Godine 1905. upisao je Bogoslovski fakultet Atinskog univerziteta, kao državni pitomac Srbije. Diplomirao je 1909, a nešto kasnije i doktorirao na ovom fakultetu. Posle toga postavljen je za sekretara srpskog manastira Hilandara na Svetoj gori, odatle odlazi na mesto srpskog predstavnika u Carigradskoj patrijaršiji. Tu ga zatiče izbor za mitropolita raško-prizrenskog 1. decembra 1911. godine. Svečana hirotonija u episkopski čin izvršena je 4. decembra 1911. godine.[5] Posle završetka Balkanskih ratova, preimenovan je u mitropolita pećkog.[6] Za vreme Prvog svetskog rata, krajem 1915. godine, kao mitropolit pećki bio je uhapšen i interniran u Cegled, u Mađarskoj [7] gde je od stradanja i maltretiranja oboleo, pa je 1918. godine kao bolesnik vraćen u Ulcinj, gde ostaje do oslobođenja pod jakom austrijskom stražom. Bio je pristalica ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom i predvodio je delegaciju od 18 poslanika Podgoričke skupštine, koji su u novembru 1918. godine odneli u Beograd odluku o ujedinjenju.[8] Crnogorsko-primorski mitropolit Nakon smrti mitropolita crnogorsko-primorskog Mitrofana (Bana), koji je preminuo 30. septembra 1920. godine, za novog crnogorsko-primorskog mitropolita je 17. novembra iste godine izabran Gavrilo Dožić. Nakon ustoličenja na Cetinju, pokrenuo je rad na obnovi Njegoševe kapele na Lovćenu. Njegovom zaslugom je to i urađeno 21. septembra 1925. godine.[9] Na ovom položaju ostao je do izbora za patrijarha srpskog 21. februara 1938.[10] (po starom je to 8. februar). Predvodio je delegaciju Srpske pravoslavne crkve na Konferenciji u Carigradu 1923, koja je bila posvećena reformi kalendara. Na ovoj konferenciji sa srpske strane je učestvovao i Milutin Milanković kao astronom da im pomogne oko prevazilaženja problema vezanog za kalendar i dužinu trajanja godine. O ovom njihovom putu Milanković vrlo detaljno piše u svom delu „Kroz vasionu i vekove“. Srpski patrijarh Treći sleva Milan Cvjetićanin, komandant Bosanskog četničkog korpusa „Gavrilo Princip‟, đeneral Miodrag Damjanović, Patrijarh Gavrilo, vladika Nikolaj, vojvoda Đujić i Dimitrije Ljotić, Slovenija, 1945. g. Na patrijaršijskom tronu nasledio je patrijarha Varnavu 1938. godine. Bio je protivnik potpisivanja Trojnog pakta i pismeno je savetovao jugoslovenskoj vladi da ga ne potpisuje[traži se izvor]. Posle bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941, patrijarh se sklonio u manastir Rakovicu, potom u manastir Žiču, a onda u manastir Ostrog gde su ga nemačke vlasti uhapsile 25. aprila 1941.[11] Iz Ostroga su ga doveli u Beograd, gde je jedno vreme bio zatvoren u zatvoru Okružnog suda. Intervencijom Milana Aćimovića, šefa kvislinške Komesarske uprave, delimično je uticala na ublažavanje zatvorskog režima.[11] Strah okupacione uprave da bi nepovoljan tretman ili smrt bolesnog patrijarha u zatvoru mogli da izazovu revolt u narodu, takođe je uticao na odluku da se patrijarh prebaci u strogi kućni pritvor u manastir Rakovicu,[11] a zatim u manastir Vojlovicu, gde je zajedno sa episkopom žičkim Nikolajem bio zatočen pod jakom stražom. Nemačke okupacioni vlasti su pokušavali da patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja iskoriste za svoje ciljeve protiv opasnosti od partizana, od čega nisu odustali do kraja rata. Specijalni opunomoćenik za Jugoistok Herman Nojbaher pokušao je u jesen 1943. da izdejstvuje puštanje na slobodu Dožića i Velimirovića. Dobio je saglasnost od Ribentropa, ali ne i od Hitlera, zbog njihove uloge u državnom udaru. Kako je rasla opasnost od partizana i Crvene armije, Nemci su 14. septembra 1944. prebacili patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (nem. Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (nem. Ehrenhäftling). U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Nojbahera, kao deo pogodbe sa Dimitrijem Ljotićem i Milanom Nedićem. Putovali su zajedno sa Nedićem i Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Po završetku rata, zbog nove komunističke vlasti nije mogao odmah da se vrati u zemlju, nego tek 14. novembra 1946. godine. Odmah po dolasku sazvao je vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, da bi se razmotrila nova situacija u zemlji koja je bila veoma teška za pravoslavnu crkvu zbog progona sveštenika i episkopa. Po želji patrijarha Gavrila, Tadej Štrbulović postaje namesnik Pećke Patrijaršije 1949. godine. Patrijarh Gavrilo je iznenada, po nerazjašnjenim okolnostima[traži se izvor], umro 7. maja 1950. u Beogradu. Sahranjen je u beogradskoj Sabornoj crkvi, u južnom delu hrama, u neposrednoj blizini kneza Miloša i kneza Mihaila Obrenovića. Posle njega patrijarh srpski je postao Vikentije (Prodanov)..

Dobro očuvano kao na slikama Retko u ponudi Zivot za slobodu bez straha / studija o zivotu i delu Dr Dragoljuba Jovanovica Nadezda Jovanovic Izdavac: INIS 2000. Tvrd povez, strana 708 Dr Dragoljub Jovanović (Pirot, 8. april 1895 — Beograd, 23. maj 1977) bio je srpski naučnik, univerzitetski profesor i političar. Dragoljub Jovanović Dragoljub Jovanovic.jpg Biografija Datum rođenja 8. april 1895. Mesto rođenja Gnjilan  [ [Kraljevina Srbija]] Datum smrti 23. maj 1977. (82 god.) Mesto smrti Beograd, SR Srbija  SFR Jugoslavija Politička stranka Narodna seljačka stranka Dragoljub Jovanović na Sorboni 1919. Doktorirao je prava u Parizu. Zbog političkog delovanja više puta je osuđivan u Kraljevini Jugoslaviji, a zbog toga je i izbačen sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Grupe za socijalnu i kulturnu akciju. Bio je član Saveza zemljoradnika, iz koga je 1940. godine izašao i formirao Narodnu seljačku stranku. Bio je član Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (1946–1947), da bi 1947. bio osuđen na višegodišnju robiju i uklonjen sa Univerziteta.[1] Biografija Uredi Rođen je u selu Gnjilan pored Pirota 1895. godine. Školovao se na Sorboni, gde je odbranio dve doktorske disertacije. Posle studija 1923. godine došao je u Beograd gde je na poziv i po preporuci Slobodana Jovanovića postao je najpre docent, a zatim i vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Bio je jedan od prvih intelektualaca u Jugoslaviji svoga doba koji su od početka uočavali veliku opasnost od fašizma i nacizma. Kao veliki protivnik tih ideologija stalno je upozoravao u svojim delima i govorima na tu opasnost. Inicirao je stvaranje Narodnog fronta Jugoslavije za borbu protiv fašizma.[2] Narodni front je stvoren 1936. godine u njegovoj kući u Profesorskoj koloniji u Beogradu. Zbog protivljenja šestojanuarskoj diktaturi kralja Aleksandra i tadašnje političke i društvene situacije u Jugoslaviji gubi posao na Univerzitetu i biva hapšen i suđen, a potom boravi u zatvoru sve do 4. maja 1934. godine. Međutim, ubrzo je interniran na godinu dana u Tutin i Sjenicu, pri čemu je uspeo da se upiše u registar Advokatske komore u Beogradu iz želje da brani političke optuženike. Na po­ziv pred­sed­ni­ka vla­de Re­pu­bli­ke Španije Hu­a­na Ne­gri­na 1. fe­bru­a­ra 1938. go­di­ne, odlazi u ovu zemlju da bi podržao borbu tamošnjih snaga protiv fašističke najezde. Govorio je u Kortesu (Skupšini) gde je njegov nastup izazvao veliko oduševljenje. Više puta je biran za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije. Kao poslanik je uhapšen 1. oktobra 1938. godine, najverovatnije da ne bi učestvovao na decembarskim izborima iste godine. Stvarni razlog tog hapšenja i stroge sudske osude, bila je želja Milana Stojadinovića da iz izborne trke ukloni opasnog političkog protivnika. U aprilu 1939. je osuđen na godinu i dva meseca strogog zatvora i 1.200 din. novčane kazne, što mu je oprošteno u amnestiji sledećeg septembra.[3] Za vreme Aprilskog rata (1941) prijavio se kao dobrovoljac u vojsku, ali nije dobio nikakav vojni raspored. Nakon nemačke okupacije zemlje odbio je da potpiše Nedićev Apel intelektualaca srpskom narodu i opredelio se za saradnju sa partizanskim pokretom, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Rat je proveo krijući se po Beogradu i Srbiji. Na poziv Aleksandra Rankovića i Milentija Popovića, posle oslobođenja zemlje jedno vreme je sarađivao sa komunistima. Kooptiran je u ASNOS za poslanika u Saveznoj skupštini DFJ. Ali već početkom 1946. godine dolazi u sukob sa komunistima zbog otvorene kritike komunističke diktature i zalaganja za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. Tokom svog kratkotrajnog političkog i skupštinskog delovanja u FNRJ, od početka 1945. do sredine 1947. godine u Skupštini je istupao kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. Zbog toga je pao pod udar komunističkog režima. Njegova stranka je delovanjem UDBA-e razbijena, a on je 31. jula 1946. godine izbačen sa fakulteta, zbog njegovog političkog delovanja. Oduzet mu je poslanički imunitet i 13. maja 1947. godine je uhapšen, da bi 8. oktobra 1947. bio osuđen zbog navodne „veleizdaje“ na devet godina teške robije. Robiju je izdržao bez dana pomilovanja. Tokom boravka u zatvoru radio je na edukaciji robijaša i napisao na desetine hiljada stranica svojih političkih uspomena i tzv. medaljona o svojim savremenicima. Umro je u Beogradu, 23. maja 1977. godine.[4] Posthumno je 2010. godine sudski rehabilitovan, tako da je presuda kojom je osuđen proglašena ništavnom, jer je u postupku dokazano da je bila isključivo rezultat političkog progona. Za 29. mart 2019. najavljen je naučni skup u SANU „Društveno-politička i naučna misao Dragoljuba Jovanovića”.[5]

Penguin 1974 C. P. Fitzgerald Lepo očuvano Kao na slikama pelican books Charles Patrick Fitzgerald (5 March 1902 – 13 April 1992) was a British historian and writer whose academic career occurred mostly in Australia. He was a professor of East Asian studies with particular focus on China.[2] Early life and education[edit] Fitzgerald was born in London, England.[2] His parents were Hans Sauer, a migrant from Cape Colony.[2] and his Irish-born wife Cecile Josephine, née Fitzpatrick.[1] Unable to attend university as his family could not afford the fees, he obtained a job in a bank. After becoming interested in East Asia and the political developments there, he studied for a diploma in Chinese at the University of London`s School of Oriental Studies.[1] Career[edit] He first visited China at age 21, and subsequently lived and worked there for over 20 years.[3] Between 1946 and 1950 he worked there for the British Council.[2] After leaving China, Fitzgerald was invited to Australia by Douglas Copland, who had been Australian Minister to China (1946-1948).[4][5] Fitzgerald served as a Reader in Far Eastern History at the Research School of Pacific (and Asian) Studies at the Australian National University, located in Canberra, Australia, from 1951 to 1953.[2] He later became the first Professor of Far Eastern History, from 1953 to 1967.[2] He was a foundation member of the Australian Academy of the Humanities in 1969.[6] Personal life[edit] Fitzgerald married Pamela Sara Knollys on 15 February 1941 at Bradford on Avon, Wiltshire, England. They had three daughters.[1] He died in Sydney, New South Wales, in 1992.[2] Writings[edit] Fitzgerald`s best-known book, China: A Short Cultural History (London: The Cresset Press, 1935; edited by C. P. Seligman), has been reprinted and revised several times. He authored many other books and articles, including:[7] Son of Heaven: A Biography of Li Shih-Min, Founder of the T`ang Dynasty (Cambridge: University Press, 1933) The Tower of Five Glories (London: The Cresset Press, 1940) Introducing China (London: Pitman, 1948) (Joint author: George Yeh) Revolution in China (London: Cresset Press, 1952); revised edition: The Birth of Communist China (Harmondsworth, Middlesex: Penguin, 1964) Flood Tide in China (Cresset Press, 1952) Finding Out About Imperial China (London, Frederick Muller, 1961; Exploring the Past series) Empress Wu (Melbourne: F. W. Cheshire for the Australian National University, 1955) The Chinese View of Their Place in the World (London: Oxford University Press, 1964) Barbarian Beds: The Origin of the Chair in China (Canberra: Australian National University, 1965) The Third China: The Chinese Communities in South-East Asia (Melbourne, Victoria: Cheshire for the Australian Institute of International Affairs, 1965) Buddhism in Political Action in South East Asia (Canberra: St. Mark`s Library, 1965) China in the Twenty-first Century (Hobart: Adult Education Board of Tasmania, 1968) China`s Revolution 20 Years After (Sydney: D. B. Young, 1969) The Irrationality of the Fear of China (Summer Hill, N.S.W.: Australia-China Society, 1970) Communism Takes China: How the Revolution Went Red (London: B.P.C., 1971) Changing Directions of Chinese Foreign Policy (Canberra: Australian Institute of International Affairs, 1971) The Southern Expansion of the Chinese People: `Southern Fields and Southern Ocean` (Canberra: Australian National University Press, 1972) Mao Tse-Tung and China (Harmondsworth, Middlesex and New York: Penguin Books, 1977) China and South East Asia since 1945 (Camberwell, Victoria: Longman Australia, 1973) Why China?: Recollections of China, 1923–1950 (Carlton, Victoria: Melbourne University Press, 1985) `The Historical Background of Chinese Military Tradition` (1964) in the Journal of the Oriental Society of Australia Istočna Azija je podregija Azije koja se može definisati ili u geografskim[1] ili u kulturnim[2] terminima. U geografskom i geopolitičkom smislu pokriva oko 12.000.000 km² ili 28% azijskog kontinenta, što je za 15% više od ukupne površine Evrope. U kulturnom smislu, istočna Azija obuhvata društva koja pripadaju kineskoj kulturnoj sferi, pokazujući snažni istorijski uticaj klasičnog kineskog jezika (uključujući tradicionalno pismo). Ponekad se termin Jugoistočna Azija koristi da označi Japan i Koreju.[3] Glavne religije su konfučijanizam i neokonfučijanizam, mahajana budizam, taoizam, kineska narodna religija u Kini i Tajvanu, šintoizam u Japanu, šamanizam u Koreji, Mongoliji i kod drugih autohtonih naroda na severu Istočne Azije,[4][5] a takođe i nedavno hrišćanstvo u Južnoj Koreji.[6] Ova kombinacija jezika, političke filozofije i religije preklapa se s geografskim određenjem istočne Azije. Više od 1,5 milijardi stanovnika, odnosno oko 38% azijskog i 22% ili više od petine svetskog stanovništva, živi u istočnoj Aziji. Ovaj region je jedan on najnaseljenijih mesta na svetu, sa prosečnom gustinom naseljenosti od 133 stanovnika po kvadratnom kilometru, što je oko tri puta više od svetskog proseka koji iznosi 45 stanovnika po kvadratnom kilometru, iako je Mongolija najređe naseljena država na svetu. Prema statistici UN, istočna Azija je druga u svetu po naseljenosti, posle južne Azije. Istočna Azija je moderan termin za tradicionalni evropski naziv Daleki istok, koji opisuje geografski položaj regije u odnosu na Evropu pre nego svoj položaj unutar Azije. Sledeće zemlje su smeštene u geografskoj istočnoj Aziji: Narodna Republika Kina (uključujući Hongkong i Makau) Republika Kina (Tajvan) (vidi politički status Tajvana) Demokratska Narodna Republika Koreja (Severna Koreja) Republika Koreja (Južna Koreja) Japan Mongolija Sledeće narode ili društva obuhvata kulturna istočna Azija: Kinesko društvo (koje bi takođe uključivalo raspršene kineske regije Hongkong, Tajvan, Makau i Singapur zbog svoje velike kineske populacije) Japansko društvo Korejsko društvo Mongolsko društvo Vijetnamsko društvo Sledeće zemlje ili regije ponekad se smatraju delom istočne Azije. Glavni razlog neslaganja o tom pitanju jeste razlika između kulturne i geografske definicije „istočne Azije“. Politička perspektiva je takođe važan činilac. Delovi Kine koji istorijski nisu han kineski: Sikjang, Ćinghaj, Tibet (ili istočna ili srednja Azija) Ruski Daleki istok (ili istočna ili severna Azija) Vijetnam (ili istočna ili jugoistočna Azija) Istorija Istočne Azije pretežno se odnosi na istoriju kineskih dinastija koje su dominirale u regionu, kako vojno, tako i trgovinski. Primer za to su dinastije Ćin i Han. Postoje zapisi priznanja koja su poslala rana kraljevstva Koreje i Japana kineskim dinastijama. Bilo je i značajne kulturne i verske razmene između Kineza i drugih regionalnih dinastija i kraljevstava. Kada je počela da jača veza sa zapadnim svetom, kineska moć je počela da se smanjuje. Otprilike u isto vreme, Japan se učvrstio kao nacionalna država. Tokom Drugog svetskog rata, Koreja, Tajvan, Istočna Kina i Vijetnam pali su pod kontrolu Japana. Posle Drugog svetskog rata, istočnu Aziju potresle su dve vojnopolitičke krize. Pošto se u kineskom građanskom ratu poražena vojska Kuomintanga povukla na Tajvan, ovo ostrvo odvojilo se od Kine i uz pomoć SAD proglasilo sopstvenu državu. Kina do danas nije priznala Tajvan koji joj je prepustio svoje mesto u UN. Korejsko poluostrvo su zauzele američke i sovjetske vojne trupe pred kraj Drugog svetskog rata, a posle Korejskog rata (1950-1953) poluostrvo je sporazumno podeljeno duž 38. paralele na dve države, Severnu i Južnu Koreju.[7]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karl Jaspers (nem. Karl Jaspers;[1][2] 23. februar 1883 — 26. februar 1969) je bio nemački psihijatar i filozof, predstavnik hrišćanskog egzistencijalizma. Ostvario je veliki uticaj na teologiju, psihijatriju i filozofiju. Rođen je u Oldenburgu 1883. godine. Rano je pokazao interesovanje za filozofiju. Međutim, po očevoj želji, posle mature upisuje pravo. U to vreme lekari su mu otkrili neizlečivo oboljenje pluća i srca, zbog čega će Jaspers čitavog života morati da se kloni svakog fizičkog napora. On ubrzo shvata da ipak nije toliko zainteresovan za pravo i započinje studije medicine 1902. godine. Medicinu je završio 1909. godine i počinje da radi u psihijatriskoj bolnici u Hajdelbergu. Od 1916. godine radi kao vanredni profesor na Katedri za psihologiju u Hajdelbergu, a od 1921. kao redovni profesor na Katedri za filozofiju. Tokom vlasti nacionalsocijalista, Jaspers je bio primoran da napusti svoju nastavničku funkciju zbog toga što mu je žena bila Jevrejka. Od 1943. godine bilo mu je zabranjeno i da objavljuje radove. U posleratnom dobu bitno doprinosi obnovi Univerziteta u Hajdelbergu. Godine 1948. prihvata poziv na Katedru za filozofiju u Bazelu, a 1958. dobija Nagradu za mir. Umro je u Bazelu 26. februara 1969. godine. Filozofija Većina kritičara povezuje Jaspersa sa filozofijom egzistencijalizma, delimično jer se bazira na egsistencijalističkim korenima Ničea i Kjerkegora, a delimično i zato što tema individualne slobode prožima njegov rad. Počevši sa savremenom naukom i empirizmom Jaspers ukazuje da sve dok ispitujemo realnost mi se suprotstavljamo granicama koje neki empirijski ili naučni metod ne može da prevaziđe. Kao psiholog, Jaspers je otkrio činjenicu da se čovek ne odnosi prema svetu prevashodno sa ciljem da ga sazna, već pre svega da se praktično orijentiše u njemu. On izdvaja tri vrste pogleda na svet: Prvi tip se odnosi na fizički svet kao skup svih čulnih svari u prirodi, što je predmet prirodnih nauka. Drugi tip se odnosi na samoposmatranje čoveka kao subjekta i obuhvata duhovno – kulturno delovanje, što je predmet duhovnih nauka. Treći tip pogleda na svet uočava rascep između čoveka i sveta i teži da ih obuhvati u jedno. Takvo viđenje sveta Jaspers naziva metafizikom (filozofijom). Jaspers ne odbacuje nauku već samo ukazuje na njene granice u pogledu razumevanja egzistencije. Po Jaspersu, suštinu egzistencije izražavaju doživljaji nesigurnosti i konačnosti, koje čovek upoznaje u graničnim situacijama, kao što su smrt, krivica, borba ili patnja. U takvim situacijama čovek mora sam da se opredeli i da sam izabere jednu od protivrečnih mogućnosti. Čovek je kroz istoriju razvio različite načine prevazilaženja egzistencijalne nesigurnosti. Na primer, on potčinjava prirodu, ali ne može da ovlada njome jer ne može da je spozna u potpunosti. Temelj egzistencije prema Jaspersovom mišljenju, a ujedno i osnovno pitanje filozofije – pitanje o tome šta jeste, odnosno šta je biće. Jaspers smatra da se biće ne može saznati niti kao predmet izvana naše svesti niti kao predmet unutrašnjeg iskustva – ni kao objekt, ni kao subjekt, već kao nešto što obuhvata i jedno i drugo. Jaspers to naziva transcendencijom ili obuhvatnim. Pojam transcendencije se može objasniti samo putem šifri i simbola, što prevazilazi saznajnu moć naučnih pojmova. Tako i egzistencija predstavlja pojavljivanje večnog u vremenu, beskonačnog u konačnom, pa je i ona sama šifra transcendencije. Pojedinačna egzistencija, tj. konkretni čovek, uvek živi u određenoj situaciji koja podrazumeva i postojanje drugih ljudi. Zbog toga Jaspers smatra da je uzajamna komunikacija, kao borba za uzajamnu ljubav i solidarnost u društvu, izvor individualnosti i humanog života. Najznačajnija dela `Filozofija, um i egzistencija` `Filozofija egzistencije` `Istina i nauka` `Psihologija pogleda na svet` `Filozofska vera` `Uvod u filozofiju` `Atomska bomba i budućnost čovečanstva`

Dragisa Lapcevic u radnickom pokretu Srbije Zbornik radova Uzice, 1984. Mek povez, 542 strane. Dragutin „Dragiša“ Lapčević (Užice, 13. oktobar 1867 – Beograd, 14.avgust 1939)[1] je bio srpski političar, novinar i istoričar. Bio je predsednik Srpske socijaldemokratske stranke[2] od njenog osnivanja, predsednik opštine Požega (1893.-1894.), narodni poslanik Kraljevine Srbije, opštinski odbornik u Beogradu i urednik Radničkih novina. Veliki međunarodni ugled stekao je glasanjem protiv ratnih budžeta uoči balkanskih ratova i prvog svetskog rata, zalažući se za Balkansku federaciju.[3] U posleratnom periodu je odbio da se priključi boljševicima, nakon čega se povukao iz radničkog pokreta, ne želeći da učestvuje u sukobima zavađenih struja.[4] Protivio se kako nacionalističkoj, tako i boljševičkoj politici, zalažući se za građanske slobode, parlamentarizam i socijaldemokratsku politiku.[5] Zastupao je politiku konkretnih reformi koje poboljšavaju život radnika. Život Dragiša je rođen u Užicu 1867. godine. Odrastao je u Požegi, gde je završio nekoliko razreda osnovne škole, nakon čega je nastavio da se sam obrazuje.[1] U početku je radio uglavnom nekvalifikovane fizičke poslove, prvo u pekari pa u mehani. Ubrzo su ga, kao pismenog čoveka, postavili za opštinskog delovođu. Tu je stekao takav ugled da su ga, kao opozicionara, izabrali za predsednika opštine 1893. godine, ali je srpska Vlada poništila taj izbor.[5] Krajem 19. veka je aktivno učestvovao u organizovanju radničkog pokreta u Kraljevini Srbiji.[6] Sarađivao u listovima Socijaldemokrat i Radničke novine, koje kasnije uređuje. Učio je ruski i nemački da bi čitao socijalističku literaturu. 1898. godine je potpisao prvu peticiju u kojoj su izneseni zahtevi socijalista, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora.[6] Lapčević na prvomajskoj proslavi 1905. u Beogradu. Lapčević je politički delovao kao protivnik obrenovićevskog režima, zajedno sa radikalima, socijalistima i drugim demokratski opredeljenim grupama. U masovnim hapšenjima nakon tzv. ivanjdanskog atentata na kralja Milana, i Lapčević je bio uhapšen i osuđen na robiju, ali je ubrzo oslobođen. Na poziv beogradskih prijatelja 1902. godine seli se u Beograd, kako bi pomagao u osnivanju radničkih organizacija.[5] Na osnivačkim kongresima Lapčević je izabran za predsednika Socijaldemokratske stranke (1903) i za sekretara Glavnog radničkog saveza (tadašnje sindikalne centrale). Zbog sukoba u stranci podneo je ostavku na predsednički položaj 1905.[6] Na VII kongresu SSDS 1909. ponovo je izabran u najviše stranačko rukovodstvo. Na tom položaju je ostao narednih nekoliko godina, sve do izbijanja prvog svetskog rata. Biran je za narodnog poslanika i za odbornika Beogradske opštine. U Beogradskoj opštini zastupao je interese periferije grada i zahtevao poboljšanje životnih uslova u sirotinjskim četvrtima.[5] Takođe je učestvovao u međunarodnom socijalističkom i sindikalnom pokretu. Dragiša Lapčević se isticao kao govornik, a svojim skupštinskim govorima kritikuje velike izdatke za vojsku, policiju, birokratiju i monarhiju, i protestuje zbog nedovoljnih izdvajanja za prosvetu, za narodno zdravlje i unapređenje privrede. Zahtevao je opšte pravo glasa, slobodu štampe, slobodu okupljanja i udruživanja, te druge demokratske slobode. Lapčević je kao dosledni anti-militarista u skupštini Srbije glasao protiv ratnih budžeta uoči balkanskih ratova, zalažući se za Balkansku federaciju. Radničke novine, glasilo srpskih socijaldemokrata. „ Deleći Balkan na pojedine male zemlje vi ćete stvoriti izvore za nova trvenja među balkanskim narodima i balkanskim državicama. ” — Govor u Narodnoj skupštini Lapčević je opominjao da niko ne može biti zadovoljan granicama koje će se postaviti i da svaki rat vodi samo u novi rat. Najteži trenuci njegovog političkog rada nastali su kada su izbili ratovi 1912, 1913. i 1914. godine. Srpski socijalistički poslanici – Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović – su tri puta glasali protiv ratnih kredita, zbog čega su trpeli veliki pritisak sredine, koja ih je optuživala za podrivanje nacionalnih interesa.[7] Bilo im je naročito teško zato što isto nisu učinili socijalistički poslanici u parlamentima Austrije, Nemačke, Francuske, Belgije, Britanije.[5] Uoči prvog svetskog rata, u političkom životu Srbije se jako osećao uticaj Crne ruke, tajne oficirske organizacije. 1914. je u Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. Tada je Lapčević u Skupštini podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Međutim, njegova inicijativa je tada ostala bez većeg odjeka, a Skupština se zadovoljila odgovorom predsednika vlade. Dragiša Lapčević, vođa socijalističke stranke Nakon pobede boljševika u oktobarskoj revoluciji, mnogi u radničkom pokretu tadašnje Jugoslavije se okreću boljševizmu i njihovom autoritarnom modelu izgradnje komunizma, zahtevajući autoritarno-revolucionarni prevrat u vidu jednopartijske vlasti. Lapčević i drugi demokratski socijalisti su smatrali da bilo kakva revolucija u nerazvijenoj i zaostaloj zemlji nema izgleda na uspeh. Boljševički koncept revolucije zasnovan na jednopartijskoj vlasti je smatran devijacijom. Nakon stvaranja Kraljevine SHS, došlo je do kongresa ujedinjenja levih stranaka 1919. godine, kad je stvorena Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista), ali je Lapčević odbio da uđe u centralno rukovodstvo.[6] Na Vukovarskom kongresu Socijalističke radničke partije Jugoslavije 1920. godine, Lapčević je istupao protiv boljševika (autoritarnih komunista) i odbio da pristupi boljševicima.[8] Tada se jugoslovenski radnički pokret pocepao na autoritarno i demokratsko krilo, a Lapčević je postao jedan od vođa u demokratskom krilu.[6] Od 1926. godine Lapčević je pokušavao da stvori jedinstven sindikalni pokret na principima političke neutralnosti i distanciranja od jugoslovenskih boljševika i pristalica Topalovića.[8] U poslednjim godinama života je prestao s političkom delatnošću.[6] Nakon povlačenja iz politike, posvetio se pisanju i novinarstvu.[5] Izabran je za predsednika Udruženja novinara Srbije. Narodna skupština postavila ga je za svog bibliotekara. Sa tog radnog mesta je i penzionisan. Preminuo je u avgustu 1939. godine. Misli Lapčević je bio dosledan Drugoj internacionali i njenim marksistima, naročito Karlu Kauckom, dok su od ruskih teoretičara na njega uticali Plehanov i demokratski socijalisti 19. veka. Boljševike, Lenjina i delatnost Treće internacionale (Kominterne) nikada nije smatrao za prave izvore socijalističke teorije i prakse, jer je uvek naglašavao demokratsku stranu borbe za socijalizam. Od srpskih mislilaca, cenio je Svetozara Markovića.[8] Po Dragiši Lapčeviću, osnov nauke o društvu temelji se na poznavanju prirodnih zakona i `objektivnih faktora` specifičnog toka istorije i zakonitosti razvitka društvenih pojava, na prvom mestu ekonomskih. Celokupna radnička borba, koja bi trebalo da je evoluciono-demokratska (reformsko-demokratska) dok ne postane moguća kao revolucionarno-demokratska, mora se voditi za pojedinca kao samosvrhu.[8] A radnička revolucija podrazumeva postojanje političke demokratije. Kada se u budućnosti ispune ekonomski uslovi potrebni za realizaciju ekonomskog socijalizma, parlament i demokratski mehanizmi mogu postati oruđe demokratske radničke vlasti za korenitu promenu, kao što je sada parlament oruđe za vlast kapitala. Dela Najvažnija dela Dragiše Lapčevića su: Istorija socijalizma u Srbiji (1922) Rat i srpska socijalna demokratija (1925) Položaj radničke klase u Srbiji (1928) tags: socijalizam, dimitrije tucovic, zivko topalovic, dusan popovic, svetozar markovic, komunizam, komune, seljastvo...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Državni udar je najčešći pokušaj promene vlasti i najuspešniji. Državni udar ocrtava mehanizam puča i analizira političke, vojne i društvene uslove koji ga dovode do toga. Čineći to, knjiga baca mnogo svetla na društva u kojima moć zaista raste iz cevi pištolja, a uloga zakona je koncept koji se malo razume. Edward Nicolae Luttwak (rođen 4. studenog 1942.) američki je autor poznat po svojim djelima o velikoj strategiji, vojnoj strategiji, geoekonomiji, vojnoj povijesti i međunarodnim odnosima. Najpoznatiji je po tome što je autor knjige Coup d`État: Praktični priručnik. Njegova knjiga Strategija: Logika rata i mira, također objavljena na kineskom, ruskom i deset drugih jezika, naširoko se koristi na ratnim koledžima diljem svijeta. Njegove knjige su trenutno objavljene na 29 jezika osim engleskog.[1] Rani život Luttwak je rođen u židovskoj obitelji u Aradu u Rumunjskoj, a odrastao je na Siciliji iu Engleskoj.[1] Karijera Nakon pohađanja internata u Berkshireu, gdje se pridružio kadetskom korpusu britanske vojske, Luttwak se sa 16 godina preselio u London i išao u gimnaziju. Zatim je studirao analitičku ekonomiju na London School of Economics.[2] Godine 1968., kada je imao 26 godina i radio je u Londonu kao konzultant za naftnu industriju, objavio je knjigu Coup d`État: A Practical Handbook, komadić vojnog priručnika. Knjiga detaljno objašnjava kako svrgnuti vladu jedne države, posebno se osvrćući na državne udare na afričkom kontinentu i na Bliskom istoku. Autor špijunske fikcije John le Carré pohvalio je knjigu i usporedio Luttwaka s Machiavellijem. Luttwak je diplomirao na London School of Economics 1969. godine.[1] Luttwak je bio ratni dragovoljac u Izraelu 1967., a kasnije je radio za Izraelske obrambene snage. Godine 1972. preselio se u Sjedinjene Države na postdiplomski studij na Johns Hopkins School of Advanced International Studies (SAIS). Diplomirao je s doktoratom iz međunarodnih odnosa 1975. godine. Naslov njegove disertacije bio je Sila i diplomacija u rimskim strategijama imperijalne sigurnosti.[3][4] Prije toga, tijekom dvomjesečnog posjeta Washingtonu, D.C. 1969., Luttwak i Richard Perle, njegov bivši cimer u Londonu, pridružili su se thinktanku, Odboru za održavanje razborite obrambene politike, koji su okupili Dean Acheson i Paul Nitze kako bi lobirali u Kongresu za protubalistički raketni sustavi.[1][5] Krajem 1974. i tijekom 1975. neokonzervativni intelektualci objavili su niz članaka koji raspravljaju o tome treba li američka vojska zauzeti naftna polja u Saudijskoj Arabiji. U ožujku 1975. Harper`s Magazine objavio je članak koji je Luttwak napisao pod pseudonimom `Miles Ignotus` pod naslovom `Seizing Arab Oil`. Luttwak je prethodno objavio bit svog argumenta o tome kako slomiti arapsku moć pod naslovom `Zastarjele elite`, koristeći svoje pravo ime, u The Times Literary Supplementu. Predložio je da bi američki marinci, uz pomoć 82. zračno-desantne divizije, trebali jurišati na istočne plaže Saudijske Arabije. Članak i autor privukli su značajnu pozornost, ali nema dokaza da je Fordova administracija ikada razmatrala takvu intervenciju. James Akins, tadašnji veleposlanik SAD-a u Saudijskoj Arabiji, javno je osudio `scenarij invazije` kao proizvod `bolesnih umova`. Godine 2004. Luttwak je rekao za Wall Street Journal da je napisao članak `nakon razgovora s nekoliko istomišljenika konzultanata i dužnosnika u Pentagonu`.[6] Godine 1976. Luttwak je objavio Veliku strategiju Rimskog Carstva od prvog stoljeća nove ere do trećeg, što je izazvalo kontroverze među profesionalnim povjesničarima koji su Luttwaka vidjeli kao autsajdera i nespecijalista na tom području. Međutim, knjiga je prepoznata kao temeljna jer je postavila osnovna pitanja o rimskoj vojsci i njenoj obrani rimske granice. Kasnije je počeo istraživati Bizantsko Carstvo, počevši od njegovih najranijih sačuvanih tekstova.[1] Prema Harryju Sidebottomu, većina znanstvenika bila je neprijateljski nastrojena prema Luttwakovu entuzijazmu za vođenje ratova na teritoriju države klijenta, a knjiga je izazvala nelagodu za čitanje u nekim krugovima u zapadnoj Europi jer je 1980-ih Luttwak postao sigurnosni savjetnik američkog predsjednika Ronalda Reagana.[7] ] Godine 1987. Luttwak je objavio Strategiju: Logika rata i mira.[1] Prema Luttwakovom izdavaču, Harvard University Pressu, knjiga je bila široko hvaljena.[8] Luttwak je postao poznat po svojim inovativnim idejama. Sugerirao je, na primjer, da pokušaji velikih sila da uguše regionalne ratove zapravo čine sukobe dugotrajnijim.[9] Luttwak je nastavio pružati konzultantske usluge multinacionalnim korporacijama i vladinim agencijama, uključujući razne grane američke vlade i američke vojske.[10] Luttwak je radio u uredničkim odborima Géopolitique (Francuska), Journal of Strategic Studies, The European Journal of International Affairs i Washington Quarterlyja. Govori engleski, francuski, hebrejski, talijanski i španjolski, uz svoj materinji rumunjski.[11] Godine 1997. s tri partnera kupio je 19.000 hektara zemlje u bolivijskoj Amazoni, gdje je podigao stočarski ranč.[1] Luttwak je bio predavač ekonomije na Sveučilištu u Bathu od 1964. do 1966. godine.[12] Godine 2004. Luttwak je dobio počasni doktorat (LLD) Sveučilišta u Bathu. Dobio je i počasne titule sveučilišta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kineska kultura je jedna od najstarijih i najkomplesnijih svetskih kultura, geografski prostor na kojem je ona dominantna obuhvata srazmerno veliki region u istočnoj aziji. Postoje velike regionalna razlike u običajima, i tradicijama. Sadržaj: 1 Identitet 1.1 Regionalni identitet 2 Jezik 3 Društvo 3.1 Struktura 3.2 Vrednosti 3.3 Obrazovanje 3.4 Književnost 4 Spoljašnje veze Identitet U Kini je priznato 56 etničkih grupacija, među kojima su najbrojniji Han Kinezi. Među etnički grupama postoje velike razlike u jeziku, kulturi, hrani, tradicionalnom načinu oblačenja, umetnosti i dr. Kineski nacionalizam, pretežno prisutan među Han kinezima ponekad se naziva i Žongšua Mincu. Regionalni identitet Tradicionalna kineska kultura zahvata prostorno veliku površinu, te se u svakom regionu nalaze raličiti oblici potkultura. Međutim i pored toga svaki region ima takozvana `tri predačka blaga` npr. za region Guangdžou to su Čempi (vrsta kineskog začina), ostareli đumbir i seno. Te razlike iskazane su u jednoj od kineskih izreka: `十里不同風,百里不同俗/十里不同风,百里不同俗` (Shí lǐ bùtóng fēng, bǎi lǐ bùtóng sú)` ili bukvalno „Vetar se menja svakih sto lija, a običaji na svakih deset“. Glavni članak: Kineski jezik i Klasični kineski jezik Kineski jezik je veoma star, prvi tragovi se nalaze na kostima korišćenim za proricanje u vreme dinastije Šang. Od tada kineski je prošao kroz mnogo faza razvoja, klasični kineski bio je korišćen hiljadama godina, ali je bio rezarvisan uglavnom za učenjake i filozofe koji su bili viši sloj društva. Dok se danas uglavnom koristi Mandarinski kneski, iako postoje i neke druge, manje rasprostranjene varijante. Društvo Struktura Od najstarijeg perioda tradicionalno kinesko društvo bilo je podeljeno u takozvana `četiri zanimanja` (aristokratija, seljaci, zanatlije i trgovci). Međutim u ranom periodu dinastije Sung granice između ova četiri staleža postaju nejasne i tokom vremena one više nemaju veliki značaj. Vrednosti[uredi | uredi izvor] Većina kineskih društvenih vrednosti je izvedena iz Konfudžijanizma, Taoizma ili Budizma, ili su ostaci drevnih kineskih običaja i religije. Konfudžijanizam je bio glavna filozofija i religija tokom većeg dela carskog perioda, ali su postojale i druge filozofije kao što su Legalizam, ekstremnija verija Konfudžijanizma čije se učenje zasniva na principu nagrade i kazne, takođe postojale su i škole budizma uglavnom sa tibetanskim uplivom. Sa jačanjem evropskog uticaja u 19. veku počela su se pojavljivati i druga nekineska filozofska učenja i socijalna razmišljanja, kao sada dominantni komunizam, tj. posebna kineska verzija koju je stvorio vođa kineske revolucije Mao Cedung (Maoizam). Obrazovanje Školstvo i učenjaštvo imaju dugu i jaku tradiciju u kineskom društvu, ali je obrazovanje bilo rezervisano uglavnom za muškarce višeg društvenog položaja. Takođe se u Kini razvio i poseban i složen sistem birokratskih testova i ispita, koji su bili polagani na određen period vremena. Najvažniji je bio tzv. Carski ispit koji je imao za cilj da odvoji najbolje činovnike, koji će služiti direktno u carskoj administraciji. Krajem 19. veka počeli su pozivi za promenu celokupnog kineskog društva i modernizaciju, pa tako i reformu školstva i administracije. Posle nekih uglavnom kozmetičkih reformi, usled pada dinastije Ćing i rascepkavanja teritorije između lokalnih zemljoposednika obrazovanje je ostalo na istom ili na nižem stupnju razvoja i dostupnosti. Od pobede Komunističke partije Kine u građanskom ratu 1949. uvedeno je obavezno devetogodišnje školovanje, te je sada prosečna pismenost 92% (96% za muškarce i 89% za žene). Književnost[uredi | uredi izvor] Kineska književnost je veoma stara, počinje za vreme dinastije Šang, a prve knjige koje su pronađenje datirane su za središnji period dinastije Džou. Za taj period vezan je i nastanak tzv. `Četiri knjige i pet klasika` (tradicionalni kineski: 四书五经, pinjin: Sìshū Wŭjīng), najvažnijeg skupa knjiga u kineskoj istoriji koje su bile korišćene u administraciji, religiji, kulturi, proricanju i u skoro svakom drugom aspektu života.