Dušan Baranin Izabrana dela 1-7 komplet SKZ, Beograd, 1988. Tvrd povez, zaštitni omot, Stanje vrlo dobro Dela: 1. Carica Mara 2. Mehmed – paša Sokolović 3. Karađorđe 4. Hajduk Veljko 5. Toma Vučić Perišić 6. Veliki gospodar (Miloš Obrenović) 7. Knez Mihailo Stanje vrlo dobro.

Istorijsko memoarska dela 1-7 + KUTIJA 1. Moje uspomene – Vojvoda Živojin Mišić 2. Vojvoda Stepa Stepanović 1 – Savo Skoko . Petar Opačić 3. Vojvoda Stepa Stepanović 2 – Savo Skoko . Petar Opačić 4. Vojvoda Radomir Putnik 1 – Savo Skoko 5. Vojvoda Radomir Putnik 2 – Savo Skoko 6. Nikola Pašić i jugoslovensko pitanje 1 – Đorđe Đ. Stanković 7. Nikola Pašić i jugoslovensko pitanje 2 – Đorđe Đ. Stanković Grupa autora Memoari Izdavač: BIGZ, Beograd 1985; tvrd povez sa omotom, 24cm, ilustrovano. zaštitna kutija stanje: Vrlo dobro.

Slobodan Jovanovic Sabrana dela 1-12 komplet 1. vodji francuske revolucije 2. politicke i pravne rasprave I-III 3. ustavobranitelji i njihova vlada; druga vlada miloša i mihaila 4. vlada milana obrenovica deo I (podvlačenje teksta) 5. vlada milana obrenovica deo II (podvlačenje teksta) 6. vlada aleksandra obrenovica deo I 7. vlada aleksandra obrenovica deo II 8. o drzavi, osnovi jedne pravne teorije 9. iz istorije politickih doktrina (platon,makijaveli,berk, marks) 10. primeri politicke sociologije (engleska, francuska, nemacka 1815-1914) 11. iz istorije i knjizevnosti 1 12. iz istorije i knjizevnosti 2 priredili Radovan Samardžić, Živorad Stojković Izdavač: BIGZ : Jugoslavijapublik : Srpska književna zadruga Godina: 1990/91 Broj strana: 6540, 112 strana s tablama Format: 24x15 Povez: tvrd, zlatotisk. Stanje: Veoma dobro, osim što je podvučen tekst- vlada milana obrenovica 1-2,

Sima Trojanović: IZABRANA DELA 1-4 1. I knjiga: Sima TZrojanović: GLAVNI SRPSKI ŽRTVENI OBIČAJI - 207strana 2. II knjiga: Sima Trojanović: VATRA U OBIČAJIMA I ŽIVOTU SRPSKOG NARODA - 368strana, ilustrovano 3. III knjiga: Sima Trojanović: PSIHOFIZIČKO IZRAŽAVANJE SRPSKOG NARODA POGLAVITO BEZ REČI - 254stane, ilustrovano 4. IV knjiga: Sima Trojanović: JEDINSTVO NARODNOG DUHA - 694strane Tvrd povez sa omotom - 24cm, izdavač: SLUŽBENI GLASNIK - Beograd NOVE KNJIGE!!!

Kraljevstvo Hazara 1 i 2 - Dejan Lučić 1. knjiga malo pokisla u gornjem delu (oko1,5 cm-2 cm) pa je talasasto i postoji manja promena boje u tom delu knjige 2 knjiga ima sličan nedostatak u manjoj meri u donjem levom uglu kod rikne. Izuzimajuči te nedostatke korice su odlično očuvane, nije podvlačeno u knjigama isl. Kraljevstvo Hazara 1 - Nevidljiva imperija koja vllada svetom Kraljevstvo Hazara 2 - Teorija zavere nije fikcija - njeno ime je interes Autor: Dejan Lučić Izdavač: Ekopres 2008.god. Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 24cm 408 + 499 Str. xxxxxxxxxxxxxxxx 25d12m23y

Lux pakovanje DANKO POPOVIĆ SABRANA DELA 1-5 Biblioteka SVEČANIK Hrišćanska misao, Tvrd povez sa zaštitnim omotom 1.Knjiga o Milutinu 2.Oficiri 3.Svinjski ujed 4.Kuća Lukića 5.Čarapići Knjige su NOVE ---------------------------- O

U dobrom stanju Sabrana dela u 14 knjiga Biblioteka Sabrani spisi Sabrana dela, Filip Filipović, Filip Filipović, Stojan Kesić. Institut za savremenu istoriju, 1988 TOM – 1 17. SEPTEMBAR 1894 – KRAJ 1912 TOM 2 - TOM 2 TOM 3 - 1903. GODINA TOM 4 - JANUAR 1914 – JANUAR 1916 TOM 5 - AVGUST 1916 – SREDINA NOVEMBRA 1919. GODINE TOM 6 - SREDINA NOVEMBRA 1919 – KRAJ 1920 TOM 7 - JANUAR 1921 – KRAJ MAJA 1924 TOM 8 - RAZVITAK DRUŠTVA U OGLEDALU ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA TOM 9 - MAJ 1924 – DECEMBAR 1926 TOM 10 - JANUAR 1927 – DECEMBAR 1928 TOM 11 - 1929 – 1930 TOM 12 - JANUAR 1931 – MAJ 1934 TOM 13 - PRED NOVOM EKSPOLOZIJOM NA BALKANU I MALA ANTANTA Srpski socijalisti, Srpski komunisti, Jugoslovenski komunisti, Komunisti Srbije, Ličnosti radničkog pokreta Jugoslavije, CK KPJ/SKJ, Srpska socijaldemokratska stranka, Radnički pokreta, Članovi Centralnog komiteta KPJ-SKJ, Afera Diamantstein

Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада! ! ! Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће, док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН! ! ! Овде имамо задовољство и част да вам представимо његова изабрана дела У ТРИ ТОМА, 2 200 страна, тврди повез, шивено, и то: 1. Правила Св. Петке Параскеве Српске 2. Правила Св. Сименуну Српском 3. Овши лист из Патријаршије пећке 4. Дечанске хрисовуље 5. Српски манастири и калуђерство 6. Песме и обичаи народа србског 1. део 7. Песме и обичаи народа србског 2. део 8. Песме и обичаи народа србског 3. део 9. Путописи дела праве, старе Србије 10. Забрањена историја Срба Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу! ! ! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела! ! ! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му! `, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

Povijest Aleksandra Velikog, makedonskog kralja (1-2)/ Kvint Kurcije Ruf Zagreb 2002. Mek povez sa klapnama, sitniji font, uz prevod tekst uporedo na latinskom jeziku, 832 strane + mapa u prilogu. Knjige su, bukvalno, kao nove. Prevod dela latinskog pisca Kvinta Kurcija Rufa o životu i karakteru Aleksandra Velikog. Delo je sačuvano u nepotpunom obliku (prva i druga knjiga od deset knjiga tog dela u potpunosti su izgubljene), a velike praznine se nalaze na kraju pete, na početku šeste, te u desetoj knjizi. Prevod sledi latinski tekst iz Loebova izdanja, a prevodilac i priređivač Josip Miklić je zasnovao beleške na komentarima iz istog izdanja, uz proširenja i dopune beleškama nekih drugih izdanja, te tekstovima drugih istorijskih dela.

Povez: tvrdi (u zaštinoj/ukrasnoj kutiji) Izdavač: Arhiv Vojvodine i Pravoslavna reč Godina izdanja: 2021. Obim: 7000 Format: 24 x 17 Stanje: vrlo dobro Srbi u Ugarskoj 1790-1918 Iz istorije Srba i srpskohrvatskih odnosa Istoriografski članci i rasprave /knjiga 1 i knjiga 2/ Zapamćenja Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu Biskup Štrosmajer Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka /knjiga 1 i knjiga 2/ Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata Znameniti Srbi o Hrvatima Genocidom do velike Hrvatske Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914 Istorija srpske štampe u Ugarskoj /1791-1914/ Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine Izabrana dela akademika Vasilija Krestića u 15 knjiga. Nepodeljeno je mišljenje javnosti da je akademik Vasilije Krestić jedan od naših najvećih i najznačajnijih istoričara. Bavi se istorijom Srba u Hrvatskoj, istorijom srpsko-hrvatskih odnosa i jugoslovenske ideje. Posebno je izučavao političku istoriju, istoriju društva i društvenih pokreta, kao i kulturnu istoriju. Dela akademika Krestića na najbolji način objašnjavaju istorijske prilike u kojima smo se našli. Koliki je značaj istorijskih radova akademika Krestića govori i podatak da su mu radovi prevođeni i objavljivani na engleskom, francuskom, nemačkom, mađarskom, češkom, bugarskom i grčkom jeziku. Njegovo naučno interesovanje vezano je za širi prostor južnoslovenskih zemalja u razdoblju od 18. do 20. veka. Kao poznavalac austrijskih arhiva više godina je bio član ekspertskog tima Srbije koji je radio na restauraciji arhivske građe odnete iz Srbije tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Učestvovao je u pisanju Memoranduma SANU.

SABRANA DELA ĐURE JAKŠIĆA u šest knjiga, svaka knjiga format 14,5 x 24,5 cm, tvrde korice, izdavač Slovo ljubve, Beograd, 1978. Prvih pet knjiga priredio je, predgovor i napomene napisao Dušan Ivanić: I knjiga PESME (strana 498), II knjiga DRAME (strana 677), III knjiga PRIPOVETKE 1 (strana 427) i PRIPOVETKE 2 (strana 471), V knjiga PREPISKA (strana 671). VI knjigu pod naslovom SLIKARSTVO (strana 200 + reprodukcije 115 kataloških jedinica) priredili su Nikola Kusovac, Miodrag Jovanović i Gradimir Petrović). Sem starosti i stajanja u polici, sve knjige su veoma malo korišćene, a unutrašnje stranice čiste, bez mrlja i bez podvlačenja redova. Ne korespondiram SMS porukama. Ne prodajem knjige kupcima sa Kosova. Cena je za komplet sa poštarinom

BIGZ 1991,tvrd povez, zlatotisak u odličnom stanju 1. VOĐI FRANCUSKE REVOLUCIJE 2. POLITIČKE I PRAVNE RASPRAVE 3. USTAVOBRANITELJI i NJIHOVA VLADA ( 1838-1858 ) 4. VLADA MILANA OBRENOVIĆA ( knjiga prva 1868-1878 ) 5. VLADA MILANA OBRENOVIĆA ( knjiga druga 1878-1889 ) 6. VLADA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA ( knjiga prva 1889-1897) 7. VLADA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA ( knjiga druga 1897-1903) 8. DRŽAVA 9. IZ ISTORIJE POLITIČKIH DOKTRINA ( Platon, Makijaveli, Berk, Marks ) 10. PRIMERI POLITIČKE SOCIOLOGIJE ( Engleska, Francuska, Nemačka 1815-1914) 11.IZ ISTORIJE I KNJIZEVNOSTI 1 12.IZ ISTORIJE I KNJIZEVNOSTI 2

Nove,nekorištene knjige. Izdanje Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, Zagreb 2013. Tvrdi povez,format 25 cm,odlično ilustrovano,ćirilica. 1.Kulturno-istorijska raskrsnica Srba u XVIII veku,435 strana 2.Grof Koler.Srpska naselja u Rusiji.Srpske privilegije, 498 strana 3.Iz istorije Srba u Ugarskoj i Austriji XVIII i XIX veka, 473 strane Detaljan sadržaj sve tri knjige pogledajte na pratećim slikama.

Nove, nekorišćene Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića Političke uspomene 1. Zanosi (1906–1927) 2. Saznanja (1927–1933) 3. Propovedi (1933–1936) 4. Iskustva (1936–1938) 5. Iskušenja (1938–1940) 6. Uzlet u buri (1940–1943) 7. Mezza Voce (1943–1945) 8. Otpor i kazna (1945–1946) 9. Opozicija – robija (1946–1948) 10. Robijo, majko! (1948–1952) 11. Uspravno (1952–1956) 12. Registar ličnih imena 13. Medaljoni I 14. Medaljoni II 15. Medaljoni III 16. Medaljoni IV Dr Dragoljub Jovanović (Pirot, 8. april 1895 — Beograd, 23. maj 1977) je bio srpski naučnik, univerzitetski profesor i političar. Doktorirao je prava u Parizu. Zbog političkog delovanja više puta je osuđivan u Kraljevini Jugoslaviji, a zbog toga je i izbačen sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Grupe za socijalnu i kulturnu akciju. Bio je član Saveza zemljoradnika, iz koga je 1940. godine izašao i formirao Narodnu seljačku stranku. Bio je član Predsedništva FNRJ (1946–1947), da bi 1947. bio osuđen na višegodišnju robiju i uklonjen sa Univerziteta. Izdavači: Kultura Arhiv Jugoslavije Sluzbeni glasnik Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Dragoljub Jovanović (1895–1977), učesnik, tumač i svedok političkog života u Srbiji u prvoj polovini XX veka i intelektualac snažnog moralnog kreda, ostavio je za sobom u rukopisu obimno delo koje je ovom prilikom sabrano u 16 tomova. Dvanaest knjiga Jovanovićevih Sabranih dela predstavljaju njegove “Političke uspomene” u kojima svedoči o svom vremenu i savremenicama, a četiri “Medaljone” – zbirke literarnih portreta nekoliko stotina ličnosti sa kojima se njegov životni put ukrstio. Dragoljub Jovanović je bio zanimljiva i nemirna priroda. Rođen je 1895. u selu Gnjilan kraj Pirota, doktorirao je na Sorboni, a po povratku u Beograd 1923, na poziv i po preporuci Slobodana Jovanovića, postao je najpre docent, a zatim i vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Između dva rata predavao je na fakultetu agrarnu politiku, zastupao demokratske i socijalističke ideje i imao značajnu političku aktivnost kao lider Seljačke narodne stranke. Zbog sukoba sa režimima i Kraljevine i komunističke Jugoslavije, nekoliko puta je hapšen i osuđivan na zatvorske kazne. Zbog svojih uverenja trinaest godina je proveo u zatvoru. Nakon izlaska iz zatvora, izopšten iz javnog ispisuje svoje delo, sada dostupno i široj javnosti, koje predstavlja štivo za šire upoznavanje sa političkim prilikama u Jugoslaviji njegovog vremena. Kroz Jovanovićeve beleške promiču mnoge poznate i zaboravljene ličnosti, državnici i političari, naučni radnici, profesori univerziteta, javni i kulturni radnici iz predratnog, ratnog poratnog vremena. Pored ostalih tu su portreti Stjepana Radića, Svetozara Pribićevića, Milana Grola, Milana Nedića, Dimitrija Ljotića, Slobodana Penezića, Milovana Đilasa, Moše Pijade mnogih drugih. O obimu i širini Jovanovićevog dela dovoljno govori podatak da jedan tom njegovih “Političkih uspomena” od četiri stotine stranica posvećen samo registru ličnih imena koje svojim knjigama pomenuo. Godine 2008. objavljena su Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića u XVI knjiga: Političke uspomene knj. VIII–XII i Medaljoni knj. XIII–XVI. Na taj način su memoarski zapisi Dragoljuba Jovanovića i portreti njegovih savremenika postali dostupni stručnoj i široj javnosti.

Smilja Avramov GENOCID U JUGOSLAVIJI U SVETLOSTI MEĐUNARODNOG PRAVA Autor: Smilja Avramov Izdavač: Politika Beograd Godina izdanja: 1992 Broj strana: 532 Format: 24 x 17cm Povez: Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Opis i stanje: Sadržaj na slici, veoma dobro očuvano 1. deo: Genocid - Medjunarodno krivično delo... 2. deo: Genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jugoslaviji Tags: Genocid Ratni zločin Jugoslavija 01.02.2024.

Veoma dobro očuvano, 12 tomova prepiske. Retko u ponudi u kompetu i u ovakvom stanju. PREPISKA VUKA STEFANOVIĆA KARADŽIĆA Izdavačko preduzeće „Prosveta“ ekskluzivni je izdavač kritičkog izdanja Sabranih dela Vuka Stefanovića Karadžića, a 13 tomova tih dela, od ukupno 37, otpada na Vukovu prepisku. Vuk Karadžić je tokom više pola veka života u svom najzrelijem dobu napisao preko pet hiljada pisama na više od hiljadu adresa pojedinaca i institucija širom Evrope. Originali njegovih pisama nalaze se u mnogim značajnim evropskim bibliotekama, a nema boljih svedočenja o značajnim događajima iz 19. veka od Vukove prepiske. Kupovinom preostalih primeraka (rasparenih) Vukovih dela i drugih značajnih izdanja pomažete opstanak Izdavačkog preduzeća „Prosveta“, teško pogođenog neuspelom i „sumnjivom“ privatizacijom, ali i doprinosite da ove knjige budu sačuvane u školskim i drugim bibliotekama u Srbiji. Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864), veliki srpski reformator jezika i pisma, rođen je u Tršiću kod Loznice. Samouk, veći deo života je proveo u Beču, gde je i umro. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine, u Beču je upoznao slovenačkog naučnika Jerneja Kopitara, koji ga je podstakao na sakupljanje narodnih pesama i umotvorina, kao i na rad na jeziku i pravopisu srpskog jezika, te se smatra ocem srpske jezičke pismenosti. Radom koji je decenijama trebao veliki broj naučnih i kulturnih radnika, stvorio je značajan krug pristalica, ali i mnogobrojne neprijatelje. Prijatelje je našao u najistaknutijim umovima tadašnje Evrope, a univerzitet u Jeni dao mu je titulu počasnog doktora. Zahvaljujući Vuku St. Karadžiću, srpske narodne pesme postale su poznate i cenjene širom Evrope. 1847. godine Vukova reforma u jeziku donela je pobedu njegovih ideja i dokaz da se na „Vukovom jeziku“ mogu pisati umetnička dela. Naime, te godine izlaze pesme Branka Radičevića i knjiga Đure Daničića „Rat za srpski jezik i pravopis“, u kojoj je argumentovano dokazana opravdanost Vukovih jezičkih postavki. Vukovo delo imalo je ogroman uticaj i na ostale južnoslovenske narode, kao i na učvršćivanje kulturnih i nacionalnih veza. Kao posledica novih shvatanja, došlo je do tzv. Književnog dogovora u Beču 1850. godine; tu su se predstavnici srpskog i hrvatskog narodnog života dogovorili o uvođenju jednistvenog književnog jezika kod oba naroda. Godine 1964. „Prosveta“ je u okviru izdavanja sabranih dela srpskih pisaca počela da objavljuje celokupna dela Vuka St. Karadžića. Bilo je planirano da se sve objavi u 40 tomova. Glavni zadatak ove edicije bio je da se sakupe, srede i pripreme svi Vukovi tekstovi, objavljeni i do tada neobjavljeni, i da se pojedini spisi obrade kritičkim komentarima koji će odgovarati sadašnjem trenutku stanja proučavalaca mnogostrukog Vukovog dela. Štampana su sledeća dela: 1. VUK – PREPISKA 1 2. VUK – PREPISKA 2 3. VUK – PREPISKA 3 4. VUK – PREPISKA 4 5. VUK - PREPISKA 5 (1833 – 1836) 6. VUK - PREPISKA 6 (1837 - 1842) 7. VUK - PREPISKA 7 (1843 - 1847) 8. VUK - PREPISKA 8 (1848 - 1850) 9. VUK - PREPISKA 9 (1851 – 1852) 10. VUK - PREPISKA 10 (1853 - 1854) 11. VUK - PREPISKA 11 (1855 - 1859) 12. VUK - PREPISKA 12 (1860 - 1862) 13. VUK – PREPISKA 13 14. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 1 15. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 2 16. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 3 17. SRPSKI RIJEČNIK 18. SRPSKI RIJEČNIK 1 – VUK ST. KARADžIĆ 19. SRPSKI RIJEČNIK 2 – VUK ST. KARADžIĆ 20. VUK - DANICA (1826, 1827, 1828, 1829, 1834) 21. BIBLIOGRAFIJA SPISA VUKA STEFANOVIĆA KARADžIĆA 22. NOVI ZAVJET - VUK ST. KARADžIĆ 23. SRPSKE NARODNE POSLOVICE - VUK ST. KARADžIĆ 24. DEUTSCH - SERBISCHES WORTERBUCH 25. O CRNOJ GORI – RAZNI SPISI - VUK ST. KARADžIĆ 26. PJESMARICA - VUK ST. KARADžIĆ 27. ISTORIJSKI SPISI 1 - VUK ST. KARADžIĆ 28. ISTORIJSKI SPISI 2 - VUK ST. KARADžIĆ 29. ETNOGRAFSKI SPISI - VUK ST. KARADžIĆ 30. SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE - VUK ST. KARADžIĆ 31. SRPSKE NARODNE PJESME 1 32. SRPSKE NARODNE PJESME 2 33. SRPSKE NARODNE PJESME 3 34. SRPSKE NARODNE PJESME 4 35. GRAĐA O ŽIVOTU I RADU VUKA ST. KARADŽIĆA 37. REGISTRI Do sada je izašlo 37 knjiga. Pre 5 godina, 2014. godine, izašla je 37. knjiga. Po obimu i kritičkoj obradi, ovo izdanje predstavlja najveći izdavački poduhvat u Srbiji. Kada sav posao na izdavanju sabranih dela bude završen (treba da izađu još 3 knjige), to će biti pravi naučni spomenik jednoj od najvećih pojava u istoriji i kulturi ne samo srpskog naroda. Sve knjige štampane su na specijalnoj bezdrvnoj ofsetnoj štampanoj hartiji formata 15x22 i povezane u platno sa zlatotiskom. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG (Ć)

1-Tomislav S. Vlahovic - Vitezovi Karadjordjeve zvezde Najhrabriji medju hrabrima I tom Izdavač i autor Tomislav S. Vlahović Beograd 1989 , Najhrabriji medju hrabrima I tom , biografije srpskih ratnika odlikovanih Karađorđevom zvezdom sa mačevima za podvige u balkanskim i prvom svetskom ratu , tvrd povez, veliki format 24,5cm x 32,5cm , ilustrovano brojnim crnobelim fotografijama, XXXV + 451 strana 2. Petar R. Jovic i Nikola B. Popovic - Dobrovoljci 1912-1918 Najhrabriji medju hrabrima II tom AUTOR: Petar R. Jović, Nikola B. Popović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 449 FORMAT: C4 TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 1,9 kg Kapitalno delo o našim najhrabrijim i najvažnijim precima čije su sene večni putokaz i svetionik budućim pokolenjima kako se jedna zemlja i njen narod bori za svoju slobodu i opstanak

Knjige su veoma dobro o;uvane. Knjiga 1.Sarajevo i njegova okolina od najstarijih vremena do austrougarske okupacije Knjiga 2.Prilozi za istoriju Sarajeva Knjiga 3.Prilozi za istoriju Bosne i Hercegovine i jugoslovenskih naroda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju zaslugom izdavačke kuće Catena mundi iz Beograda, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića. Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga. Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali. Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti. Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj. Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima. Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. B5 format, tvrd povez, dva toma, preko 1500 stranica, luksuzne korice. Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1-Tomislav S. Vlahovic - Vitezovi Karadjordjeve zvezde Najhrabriji medju hrabrima I tom Izdavač i autor Tomislav S. Vlahović Beograd 1989 , Najhrabriji medju hrabrima I tom , biografije srpskih ratnika odlikovanih Karađorđevom zvezdom sa mačevima za podvige u balkanskim i prvom svetskom ratu , tvrd povez, veliki format 24,5cm x 32,5cm , ilustrovano brojnim crnobelim fotografijama, XXXV + 451 strana 2. Petar R. Jovic i Nikola B. Popovic - Dobrovoljci 1912-1918 Najhrabriji medju hrabrima II tom AUTOR: Petar R. Jović, Nikola B. Popović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 449 FORMAT: C4 TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 1,9 kg Kapitalno delo o našim najhrabrijim i najvažnijim precima čije su sene večni putokaz i svetionik budućim pokolenjima kako se jedna zemlja i njen narod bori za svoju slobodu i opstanak Stanje vrlo dobro.

Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima AUTOR: Tomislav Vlahović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 451 FORMAT: 32cm TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 2.1 kg STANJE: NOVO Dobrovoljci 1912-1918 AUTOR: Petar R. Jović, Nikola B. Popović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 449 FORMAT: 32cm TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 1,9 kg STANJE: NOVO Kapitalno delo o našim najhrabrijim i najvažnijim precima čije su sene večni putokaz i svetionik budućim pokolenjima kako se jedna zemlja i njen narod bori za svoju slobodu i opstanak Књига по први пут даје, до сада најкомплетнији преглед носилаца овог одликовања, како из састава српске војске 1912-1918. године, тако и ратних добровољаца из свих наших крајева и савезничких земаља и припадника савезничких армија. Из четрдесет две хиљаде ратних добровољаца свих наших народа орден храбрих понели су најхрабрији једну петину укупно додељених Карађорђевнх звезда са мачевима официрског и војничког реда. Друга петина додељена је најхрабријим ратницима савезничких армија, а три петине српским ратницима.

Bugarska okupacija Srbije 1941-1944: Zločini genocida Prvog bugarskog okupacionog korpusa u Srbiji Izdavač: Justicija, Beograd Edicija Kapitalna dela: Bugarska okupacija Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 751 + 720 Bogato ilustrovane: (256 + 128) strana sa ilustracijama + geografske karte u prilogu Očuvanost: 5- KNJIGA 1: 1. BUGARSKI OKUPATORSKI POREDAK U SRBIJI - Velikobugarske aspiracije na balkanskom poluostrvu - Bugarska u Drugom svetskom ratu 2. BUGARSKA VOJSKA ULAZI U JUGOSLAVIJU - Bugarska okupacija Jugoslavije - Bugarske snage u Jugoslaviji i Grčkoj 3. BUGARSKI ORGANI VLASTI I POLICIJE U OKUPIRANOJ SRBJI - Bugarski organi vlasti - Bugarska policija - Bugarski okupatorski sudovi - Junski razgovori predstavnika nemačke i bugarske vrhovne komande o operacijama na Balkanu polovinom 1943. 4. DENACIONALIZACIJA I BUGARIZACIJA KAO OBLIK GENOCIDA PROTIV SRPSKOG NARODA - Oblici bugarizacije - Progon Srpske pravoslavne crkve - Institucije, sredstva i mere denacionalizacije i bugarizacije - Bugarska crkva u službi fašizma - VMRO - terorom protiv Srbije 5. BUGARSKI ZLOČINI GENOCIDA PROTIV SRPSKOG NARODA NA ANEKTIRANOJ TERITORIJI SRBIJE - Duhovna agresija kao oblik genocida - Bugarski zločini - Teror u Pirotu - Zločini bugarske vojske u pirotskom okrugu 1943. godine - Spisak građana sreza lužničkog koje su Bugari streljali u toku Drugog svetskog rata - Spisak interniranih građana iz Pirota i okoline u bugarske logore 1941-1944 - Bugarski zločini genocida u vranjskom okrugu 1944. godine - Masovni zločini Bugara u crnotravskom kraju - Spisak od Bugara ubijenih Srba u vranjskom okrugu - Crnotravci ubijeni od Bugara 6. PRED KAPITULACIJU BUGARSKE 7. RASPADANJE BUGARSKE VOJSKE KNJIGA 2: 1. PRVI BUGARSKI OKUPACIONI KORPUS U SRBIJI - Prve bugarske jedinice u Srbiji pod nemačkom okupacijom - Struktura i organizacija štaba Prvog bugarskog okupacionog korpusa u Srbiji - Sastav i rejoni dejstva Prvog bugarskog okupacionog korpusa - Saradnja bugarske i nemačke obaveštajne službe u Nišu - Raspored bugarskih jedinica Prvog bugarskog okupacionog korpusa u prvom sastavu 1942. godine - Asen Nikolov sa nemačkom komandom utvrđuje operativna dejstva bugarskog korpusa - Pripreme za napad 2. BUGARSKI ZLOČINI GENOCIDA PRVOG BUGARSKOG OKUPACIONOG KORPUSA U SRBIJI - Tragedija Puste Reke - Bojnička žalopojka - Stradanje Kosančićana - Bugarski zločini genocida u Toplici - Zločini 17. i 21. bugarske divizije - Streljanje u Velikoj Plani - Prvi bugarski okupacioni korpus preuzima glavna dejstva protiv oslobodilačkog ustanka u Toplici - Aćimovićeva potera - Zverska ubistva i streljanja u Toplici (srez toplički) - Streljanja u povratku za Niš - Bugarski zločinci u Jablanici (leskovački okrug) - Zločini u vlasotinačkom srezu 3. BUGARSKI ZLOČINI GENOCIDA U NIŠKOM OKRUGU - Bugarski zločini u Zaplanju - Sokobanjski kraj u plamenu - Bugarska obezbeđenja `južne pruge` - Bugarski zločinci u srezu niškom - Zločini bugarske vojske u srezu moravskom 4. BUGARSKI ZLOČINI GENOCIDA U CENTRALNOJ I ZAPADNOJ SRBIJI - Bugarski zločini genocida u kruševačkom okrugu - Tragedija Krive Reke - Srbi okruga kruševačkog tučeni i maltretirani od Bugara - Crni dani Goča - Žrtve bugarskog terora za vreme Drugog svetskog rata u kruševačkom okrugu - Dan krvi u Kragujevcu - Bugarski genocid u kragujevačkom okrugu - Bugarska zločinstva u užičkom okrugu - Zločin bugarske vojske u istočnoj Srbiji - Zločin u negotinskoj krajini 5. SVEZNIČKA DEJSTVA ENGLESKE I SAD U SRBIJI I BUGARSKOJ (1943-1944) - Srbi spasavaju Amerikance 6. KAPITULACIJA BUGARSKE - Dragiša Cvetković - bugarski saradnik (K-145)

Svakodnevno jednostavno miksiranje Blendforce omogućava snažne i jednostavne rezultate miksiranja. Ovaj blender snage 600W ima inovativni Air Cooling Sistem koji optimizuje protok vazduha oko motora kako bi povećao dugotrajnost i obezbedio zaštitu od pregrevanja u toku 3 minuta kontinuiranog rada. Zahvaljujući 3 akcije Smart Lock Tehnologije, miksirajte bez napora. Akcija 1: Jednostavno zaključavanje: novi eksterni sistem zaključavanja za mnogo praktičnije zaključavanje (40% lakše zaključavanje). Akcija 2: Bezbednost: novi sistem automatskog zaključavanja na bazi aparata kako bi noževi bili bezbedni kada zaključate posudu. Akcija 3: Jednostavno čišćenje: novi sistem čišćenja koji razdvaja dva dela noževa, za jednostavno čišćenje. Upotreba blendera je jednostavna i praktična, zahvaljujući rotacionom sistemu za lakše okretanje, ergonomičnoj ručki i stopama koje se ne klizaju na bazi aparata. Izuzetno veliki kapacitet od 2 L za svaku priliku, uz čep za merenje za dodatnu preciznost. Otkrijte veliki izbor priprema, uključujući smoothie-je, soseve, čili paste i drobljenje leda, za ukusne savršeno miksirane rezultate svakog dana. Tip: klasičan Snaga: 600 W Tip posude: plastična Kapacitet posude: 1,25 l 4 sečiva Do 3 minuta kontinuiranog miksiranja na bilo kojoj od dve brzine + pulsna Smart Lock za svakodnevno miksiranje bez napora Air Cooling sistem optimizuje protok vazduha oko motora kako bi se sprečilo pregrevanje Efikasna funkcija drobljenja leda neće preopteretiti motor ili oštetiti posudu Kapacitet posude 2 l, iskoristivost posude 1,25 l Stope na dnu baze koje ne klizaju pružaju stabilnost blenderu Ergonomska ručka i hvat oko regulatora za udobnost i jednostavnost upotrebe Jednostavno čišćenje: noževi mogu da se radvoje na dva dela radi lakšeg čišćenja Boja: crna

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotaci malkice iskrzani po ivicama, nista strasno sve ostalo u dobrom i urednom stanju! ZAKONIK CARA STEFANA DUŠANA I-II - I struški i atonski rukopis - II studenički, hilandarski, hodoški i bistrički rukopis Urednik akademik mehmed begović Srpska akademija nauka i umetnosti 1975/1981 BEOGRAD Tvrd povez Veliki format 28,5cm Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić (oko 1308. — 20. decembar 1355), poznat i kao Stefan Dušan ili Dušan Silni, bio je poslednji srpski kralj iz dinastije Nemanjića, vladajući od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi car srpske države[a][2][3][4], kada ga je na Vaskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II. Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom 9 godina — od svog krunisanja 1346. do svoje smrti 20. decembra 1355. godine. Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato je često nazivan i pod imenom „Dušan Silni”. Rođen je oko 1308. godine od oca Stefana Dečanskog i majke Teodore Smilec. Dušanov deda po ocu je srpski kralj Stefana Milutina, a po majci bugarski car Smilec. Kao dečak je zajedno sa svojim oslepljenim ocem, majkom i starijim bratom Dušicom izgnan u Carigrad, najverovatnije 1314. godine. To je bila kazna za mladog kralja Stefana Dečanskog, koji se pobunio protiv oca i pokušao da mu otme vlast, ali ga je kralj Milutin pobedio, oslepeo i poslao ga zajedno sa njegovom porodicom u vizantijsku prestonicu Carigrad. Početkom 1317. ili 1318. godine Stefanu Dečanskom je bilo dozvoljeno da se vrati u kraljevinu Srbiju. Mladi Dušan je ostao na dvoru svog dede Milutina, najverovatnije kao talac. 1321. godine, kralj Milutin umire, a posle godinu dana borbe za vlast — na srpski presto dolazi kralj Stefan, Dušanov otac, kome se iznenada povratio vid. Tom prilikom je Dušan proglašen za naslednika prestola i dodeljena mu je na upravu Zeta. Poznato da je Dušan učestvovao u bici kod Velbužda 1330. godine, gde je srpska vojska porazila bugarsku i ubila njihovog cara. U bici se Dušan pokazao kao izuzetan ratnik i komandant, i verovatno je još tu zadobio simpatije vojske i vlastele. Početkom 1331. godine, odnosi Dušana i njegovog oca kralja Stefana Dečanskog su se prilično zahladneli. Kralj Stefan je verovatno na nagovor svoje druge supruge, kraljice Marije Paleolog, razmišljao da umesto Dušana za naslednika proglasi svog drugog sina Simeona Sinišu. Uz podršku vlastele koja je želela veće osvajačke pohode, Dušan se pobunio protiv oca — svrgnuo ga sa vlasti, i potom utamničio. Stefan Dečanski je umro u tamnici, ali razlog smrti nikada nije bio u potpunosti otkriven. Postoji nekoliko teorija o tome: neki izvori tvrde da je Stefan umro prirodnom smrću, dok drugi nagoveštavaju na to da je Dušan naredio da se Stefan ubije — što bi mogao da bude jedan od razloga zašto Dušan nije proglašen za svetitelja. U toku svoje vladavine, Dušan će osvojiti mnoga područja i gradove. Učestvovao je tokom prvog vizantijskog građanskog rata na strani Jovana Kantakuzina, takođe je i tada proširio svoje teritorije. Ubrzo nakon tog rata se krunisao za cara, ali njegovu titulu nisu priznavale mnoge države. Dešava se drugi građanski rat u Vizantiji tokom kojeg je Stefan Dušan aktivno učestvovao i bio u savezu sa Jovanom V Paleologom, tokom tog rata je zauzeo Epir i Tesaliju. Napao je Bosnu i čak je stigao do glavnog grada Bobovca, ali zbog iznenadnog napada Vizantije, morao je da napusti Bosnu. Tokom vladavine je nekoliko puta ulazio u sukobe sa Ugarima, od kojih je zauzeo Mačvu. Za vreme njegovog života Srpska država postaje najjača vojna sila na Balkanu, čak je i predvideo opasnost od Turaka. Dušan se oženio bugarskom princezom Jelenom, sa kojom je dobio jedinog sina Uroša, a neki izvori smatraju da su imali i ćerku. Posle smrti cara Dušana 1355. godine, carski tron nasleđuje njegov sin Uroš, zvanično car Stefan Uroš V. Zanimljivo je da je imao svoj poseban odred plaćenika, od kojih je najpoznatiji Palman Braht.[5] Godine 1349. je doneo veoma važan dokument, koji se zove „Dušanov zakonik”, a pisan je na srpskoslovenskom jeziku. Dušanova carska kruna se danas nalazi u Cetinjskom manastiru, u Crnoj Gori. Car Dušan je takođe poznat po tome što je sagradio Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde je i bio sahranjen sve do 1927. godine, kada je njegovo telo preneto u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Završio je takođe i zadužbinu svog oca Manastir Visoki Dečani. Dušan je smatran za heroja među današnjim Srbima, i ima veliko poštovanje u narodu. Jedno od obeležja Dušanove vladavine bila je i obimna zakonodavna delatnost. Izdat je veliki broj povelja. Još za vreme Dušanovog kraljevanja na srpski jezik je preveden Sintagmat Matije Vlastara koji predstavlja pravnu enciklopediju nastalu 1335. godine. Po ondašnjim shvatanjima Dušan je sa dobijanjem carske titule dobio pravo da postavlja zakone opšteg, univerzalnog karaktera.[119] Smisao svog zakonodavnog rada Dušan je pokušao da objasni u uvodnoj povelji prvog dela Zakonika gde se vidi da krajnji ciljevi nisu ovozemaljski. Smisao Zakonika je da pomogne dosezanje savršenog života i da doprinese spasenju.[120] Prvi deo Zakonika proglašen je 21. maja 1349. godine u Skoplju i sastoji se od 155 članova. Drugi deo donet je 1354. godine i sastoji se od 66 članova. Sastavljači nisu poznati, a verovatno su poticali iz kruga dvorana čija je služba bila povezana sa sudstvom. Original Zakonika nije sačuvan i poznat je samo na osnovu rukopisne tradicije. Sadržaj Zakonika je raznovrstan i nastoji da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena različita pažnja — Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile relativno dobro zakonski regulisane. U Zakoniku nisu doslovno ponavljane, a ni ukidane stare zakonske odredbe. Ti zakoni predstavljali su najveći autoritet i na njih se Dušan poziva u svojim propisima. Prvih 38 odredaba odnosi se na crkvu i tu se regulišu uglavnom aktuelni problemi odnosno ono što se ticalo položaja i delovanja crkve i njenih služitelja u konkretnim uslovima Dušanove države.[121] Grupa od narednih 25 članova se odnosi na vlastelu. Ovde Dušan i njegovi zakonodavci nisu raspolagali opštim zakonskim tekstovima na koje bi se mogli ugledati. Postojao je samo niz pojedinačnih pravnih akata nastao u dugom vremenskom periodu, a odnosi između vladara i vlastele uglavnom su regulisani propisima običajnog prava. U ostalim delovima Zakonika primetno je manje grupisanje članova, ali ne i izlaganje po nekom određenom sistemu koji je primetan u prvom delu Zakonika. U sistemu kazni vlastela je bila povlašćena u odnosu na druge slojeve društva. Nedostatak odredaba koje se odnose na građansko-pravnu problematiku objašnjava se time što je ova oblast bila obrađena u Zakonu gradskom (delu Nomokanona), Zemljoradničkom zakonu i Zakonu cara Justinijana. Dušanov Zakonik pre svega bavio problemima iz krivičnog prava.[122] Na oblikovanje Zakonika ogroman uticaj je imalo vizantijsko pravo. To se najbolje ogleda u načelu zakonitosti koje je preneto iz vizantijskog prava. Ovo načelo propisuje se u više članova. Pitanje je kolikog je uticaja ovo načelo imalo u praksi. Zakonik je nastavio svoj život dugo nakon Dušanove smrti. Sigurno se primenjivao za vreme Dušanovog naslednika, cara Uroša. Nije poznato da li je imao primenu tokom poslednjih decenija srpske srednjovekovne države. Sa konačnim padom srpske srednjovekovne države pod tursku vlast suzilo se područje na kome su se mogle primeniti odredbe Zakonika. Prostora za njegovu primenu bilo je u malim autonomnim oblastima pod mletačkom vlašću kao što su Grbalj i Paštrovići. O praktičnom značaju svedoči postojanje tri rukopisa iz ovog područja, ali i jezičko i terminološko prilagođavanje aktuelnim prilikama.[124] Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[125][126][127] svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava.[128] Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika Dušanov zakonik[1] (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[2][3][4] Svetog Save, najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike. Dušanov Zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima Stefan Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava[5]. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika[6][7]. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, njenim služiteljima i posedima, slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine)[8], ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Odredbe zakonika regulišu raznovrsne oblasti prava, ali njihov cilj nije da bio da predvidi sve slučajeve, već samo nova pitanja. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara....

Horst Ueberhorst: GESCHICHTE DER LEIBESÜBUNGEN (Istorija fizičkog vaspitanja), Prvo izdanje, Verlag Bartels und Wernitz, Berlin, Band 1, 1972, strana 263, ISBN 3-87039-928-7; Band 2, 1978, strana 347, ISBN 3-87039-996-1; Band 3,Teilband 1, 1980, strana 622 ; Band 3, teilband 2, 1982, od 623-1144; Band 4, 1972, strana 234, ISBN 3-87039-946-5; Band 5, 1976, strana 445, ISBN 3-87039-980-5. Kapitalno delo o istoriji i razvoju fizičkog vaspitanja, fizičke kulture, sporta i pojedinačnih i grupnih sportova od praistorije do dvadesetog veka u svetu i Evropi. Knjiga 5 ima tekst o istorije sporta i fizičke kulture u Jugoslaviji kojeg je napisao profesor Drago Stepišnik (str. 347-368). Sve knjige su na nemačkom jeziku, formata 17 x 24 cm, sa kožnim povezom, ilustrovane crno-belim fotografijama, tabelama, i pod redakcijom profesora Horsta Ueberhorsta sa Rur Univerziteta u Bohumu. Tom 5 ima na nekoliko strana podvučenih redove hemijskom olovkom. Sve knjige imaju potpis i pečat vlasnika. Ne korespondiram SMS porukama. Ne prodajem knjige kupcima sa Kosova i ne šaljem u inostranstvo. Cena je za komplet (6 knjiga) sa poštarinom.