DOKUMENTI IZ ISTORIJE JUGOSLAVIJE Miodrag Zečević DOKUMENTI IZ ISTORIJE JUGOSLAVIJE , Miodrag Zečević , Jovan P. Popović - Arhiv Jugoslavije Beograd 1996 , Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača iz Drugog svetskog rata ; Mek povez, format 17 x 24 cm ilustrovano, 482 strane -dobro ocuvano ,ima salotejpa na ivicama korica ,ima tragova presavijanja korica ,knjiga je bila nekada malo vlazna ,pa ima malo zutila na koricama i na par stranica uz korice -bokovi knjige su zuce boje SADRŽAJ Predgovor IZVEŠTAJ KOJI JE PODNEO PREDSEDNIK KOMISIJE Državna komisija za utrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Spisak skraćenica Uvodna napomena I. Osnivanje državne komisije II. Organizacioni sastav celokupne službe utvrđivanja zločina okupatora i njihovih pomagača III. Propisi formalnog i materijalnog prava kao pravni osnov službe utvrđivanja zločina okuopatora i njihovih pomagača IV. Rad državne komisije i celokupne službe te rezultati istoga. Istraživanje Utvrđivanje i registrovanje ratnih zločinaca i izdajnika Obrada dokaznog gradiva u drugim oblicima Privođenje ratnih zločinaca i izdajnika sudovima Privođenje sudovima Saradnja sa organima tužioštva i pravosuđa Pravno-politička delatnost na međunarodnom polju Publikaciona delatnost I JEDAN BROJ SAOPŠTENJA DRŽVNE I ZEMALJSKIH KOMISIJA ZA UTVRĐIVANJE ZLOČINA OKUPATORA I NJIHOVIH POMAGAČA Napomena priređivača I Saopštenja državne komisije Saopštenje br. 2 Saopštenje br. 4 Saopštenje br. 18 Saopštenje br. 20 Saopštenje br. 22 Saopštenje br. 26 Saopštenje br. 30 Saopštenje br. 33 Saopštenje br. 34 Saopštenje br. 39 Saopštenje br. 44 Zločinačka ustaško-četnička saradnja Saopštenje br. 69 Izdajstvo i zločini Dražinog popa Momčila Đujića Saopštenje br. 72 Ustaše su vršile zločine i u Sovjetskom Savezu Saopštenje br. 77 `Sajmište” – mučilište naroda Jugoslavije Saopštenje br. 87 Zločinačka aktivnost nadbiskupa vrhobosanskog dr. Ivana Šarića Saopštenje br. 88 II JEDAN BROJ SAOPŠTENJA ZEMALJSKIH KOMISIJA O ZLOČINIMA OKUPATORA I NJEGOVIH POMAGAČA 1. Saopštenje zemaljske komisije Bosne i Hercegovine Saopštenje br. 3 Saopštenje br. 4 Saopštenje br. 6 2. Saopštenje zemaljske komisije Hrvatske Saopćenje br. 3 Saopćenje br. 4.. Saopćenje br. 10 Saopćenje br. 15 Saopćenje br. 16 Saopćenje br. 17 Saopćenje br. 22 Saopćenje br. 25 Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Saopćenje br. 38 3.Saopštenje zemaljske komisije Slovenije Objava br. 1 Objava br. 2 Objava br. 11 Objava br. 40 ODLUKE O PROGLAŠENJU ZA RATNE ZLOČINCE JEDNOG BROJA JUGOSLOVENSKIH DRŽAVLJANA Napomena priređivača 1. Hrvati Dr. Pavelić Ante Dr. Artuković Andrija Kvaternik Eugen - Dido Kvaternik Slavko Luburić Vjekoslav - Maks Dr Šarić Ivan Majstorović-Filipović Miroslav Tomić Viktor 2.Srbi Nedić Milan Mihailović Dragoljub – Draža Jovanović Dragomir - Dragi Ljotić Dimitrije 3.Crnogorci Đurišić I. Pavle Stanišić Bajo Đukanović Blažo Jovović N. Jakov 4. Slovenci Rupnik Leon Dr Rožman Gregorij 5. Mađari Lapp Josef - Sepp Kelemen Ferenc Perepatić Pal (Perepatics Pal) 6. Muslimani Dr Kulenović Džaferbeg El-Huseini Muhamed Emin 7. Šiptari Deva Džafer Mahmutbegović Sanija (Sani Begoli) Maljoka Bećir DOKUMENTA O KONSTITUISANJU DRŽAVNE KOMISIJE Odluka o obrazovanju državne komisije Pravilnik o radu državne komisije DOKUMENTI NA OSNOVU KOJIH JE RADILA KOMISIJA I. Nacionalni propisi Zakon o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama zakona o konfiskaciji Odluka o prijelazu u državno vlasništvo neprijateljske imovine Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama zakona o krivičnim delima Zakon o krivičnim delima protiv naroda Zakon o oduzimanju ratne dobiti Zakon o nevažnosti pravnih propisa II. Međunarodni propisi 1. Statut Međunarodnog vojnog suda 2. Sporazum između Savezničkih vlada 3. Zakon o kažnjavanju lica odgovornih za ratne zločine 4. Spisak ostalih međunarodnih dokumenata OBAVEŠTAJNA SREDSTVA FONDA “RATNI ZLOČINI” Obaveštajna sredstva `Međunarodna demokratska javnost pritisnuta saznanjem o strašnim zločinima prema civilnom stanovništvu, ratnim zarobljenicima, imovini i nepoštovanja pravila međunarodnog prava od strane fašističkih zemalja (sila osovine) na okupiranim teritorijama, pokrenula je inicijativu o kažnjavanju učinioca takvih radnji. U toku ratne 1943. godine, sazrelo je kod saveznika uverenje o potrebi rigoroznog kažnjavanja za ratne zločine izvršene u toku II svetskog rata. U tom periodu doneto je niz deklaracija od strane savezničkih vlada, zaključeni medusaveznički sporazumi i date izjave, objavljene brojne publikacije sa dokumentima o učinjenim i zločinima koji se vrše, podneti apeli javnih ličnosti i demokratskog javnog mnjenja i sl. Opšti zahtev javnog mnjenja je strogo kažnjavanje lica za zločine koji su učinjeni do tada i koji se i dalje čine prema pripadnicima savezničkih oružanih snaga, pokreta otpora, civilnom stanovništvu i imovini od strane fašističkih zemalja na okupiranim teritorijama. Koncem 1943. godine savezničke države svaka posebno i u okviru međusavezničkih relacija obrazuje posebne organe pri svojim vladama, kao i posebnu Komisiju Ujedinjenih nacija za ratne zločine. Neposredno posle obrazovanja Komisije Ujedinjenih nacija u Londonu usledilo je donošenje Deklaracije o zverstvima koja je ostvarila veliki uticaj na ukupan rad na utvrđivanju i kažnjavanju ratnih zločina. Zločini učinjeni nad jugoslovenskim narodima od strane okupatora i njihovih pomagača bili su takvih razmera da je AVNOJ, odmah posle konstituisanja u najviši organ vlasti obrazovao Državnu komisiju za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Zadatak Komisije je bio utvrđivanje odgovornosti, pronalaženje i privođenje radi utvrđivanja kazne svih osoba odgovornih za zločine koje su u Jugoslaviji počinili ili čine u toku rata (čl. 1. Odluke). Komisija je bila organ sui generis. Ona nije bila organ pravosuđa jer nije imala funkciju optuživanja, suđenja i kažnjavanja što je bilo u nadležnosti vojnih i civilnih organa već organ koji prikuplja i utvrđuje činjenice koje se odnose na pronalaženje i privođenje učinioca zločina iz reda okupatora i njegovih pomagača. Podaci pokazuju da je Komisija preduzimala brojne i raznovrsne radnje jer u prvim godinama rada Komisije pravosudni organi Jugoslavije nalaze se u svom osnivanju i konstituisanju. Sa stabilizacijom sudova i javnih tužilaštava aktivnost Komisije se kreće u okvirima Odluke kojom je obrazovana.` (u hodniku ,desni ormaric)

Porodicni Arhiv Raskovica POSEBNA IZDANJA Narodna biblioteka samo papir na koricama ima fleke kao na slici, unutra je veoma dobro ocuvano Опис рукописа Народне библиотеке / Светозар Матић ; са прилогом Породични архив Рашковића описао М. Костић Београд : Научна књига, 1952 (Београд : Штампарија и књиговезница Српске академије наука) VII, 301 стр., [1] пресавијен лист : илустр. ; 24 cm Посебна издања / Српска академија наука ; књ. 191. Одељење литературе и језика ; књ. 3 Osnovana je 1832. godine u knjižari Gligorija Vozarovića. Inicijalni fond činili su pokloni Vozarevića i drugih srpskih kulturnih poslenika. Za dan osnivanja uzima se 28. februar 1832. godine kada je Dimitrije Davidović poslao pismo knezu Milošu o uređenju biblioteke.[1] U novembru iste godine Knez Miloš je naredio da se jedan primerak od svake štampane knjige ustupi biblioteci. Tako je ustanovljena institucija obaveznog primerka. Od 2002. godine Narodna biblioteka Srbije kao svoj dan slavi upravo 28. februar.[1] Po istraživanju Dejana Ristića, objavljenom u knjizi „Kuća nesagorivih reči”, biblioteka je osnovana 12. jula 1838. u Kragujevcu, a naredne godine preseljena u Beograd.[2] Uspon u radu Narodne biblioteke nastao je 1853. godine kada je ukazom kneza Aleksandra uvedeno zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole.[1] U vreme kada je bibliotekar bio Janko Šafarik (1861–1869), biblioteka je preseljena u Kapetan-Mišino zdanje[1] i tu je u levom prizemnom krilu, dočekala Prvi svetski rat.[3][4] Početkom Prvog svetskog rata jedan deo vrednijih, posebno starih rukopisnih knjiga, je evakuisan iz biblioteke i spakovan u voz. Preostale knjige i arhiva postale su ratni plen Nemačke i Bugarske (gde su odnete)[5][6], a deo je ostao i propao. Nestala su u ratnom metežu pored knjiga i tri najvažnija stara srpska rukopisa: `Nikoljsko jevanđelje`, `Zbornik popa Dragolja` i `Prizrenski prepis Dušanovog zakonika`.[7] Jedan deo knjiga je nestao i kasnije vraćen, dok postoje knjige koje do sada nisu vraćene.[8][9] U Prvom svetskom ratu biblioteka je ostala bez svojih prostorija, pa je 1920. godine za njene potrebe otkupljena fabrika i „Kartonaža Milana Vape“, na Kosančićevom vencu.[1] Za nju je plaćeno 3.200.000 dinara, a rad je otpočeo početkom 1922. godine.[10] Te godine biblioteka je imala 300.000 knjiga, 1.195 starih rukopisa, 2.500 pisama, 300 inkunabula.[6] Prostor je bio nedovoljan i vlažan, većina izdavača nije slala svoja izdanja na registrovanje, ni primerak dela.[11] Zgrada biblioteke na Kosančićevom vencu pogođena je 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja Beograda i veliki deo knjižnog fonda je tada uništen.[12][13] Uništen je knjižni fond od oko 500.000 svezaka, kao i zbirka od 1424 ćirilična rukopisa i povelje (12–17. vek), kartografska i grafička zbirka od 1500 brojeva, zbirke od 4.000 naslova časopisa i 1800 naslova novina, zatim značajna i nedovoljno proučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule i stare štampane knjige i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije (Lukijan Mušicki, Vuk Karadžić, Đura Daničić, Pavel Šafarik[14]). Osim toga nestali su svi inventari i katalozi.[3] Iz stare zbirke rukopisa sačuvao se samo jedan rukopis koji je u tom trenutku bio van biblioteke.[15] Neki od rukopisa koje se čuvaju ili su čuvani u Narodnoj biblioteci su: Letopis Popa Dukljanina (beogradski rukopis), Nikoljsko jevanđelje, Minhenski psaltir, Ćirilični Rampacetov bukvar, iz 1597. godine i drugi. Najstariji rukopis je Beogradski parimejnik iz 13. veka.[15] U aprilu 1946. godine biblioteka dobija zgradu nekadašnjeg hotela „Srpska kruna“ na kraju Knez-Mihailove ulice,[3] u toj zgradi se nalazi Biblioteka grada Beograda. Posle Drugog svetskog rata fond Narodne biblioteke je značajno dopunjen poklonima i legatima, među darodavcima su bili Milan Rakić, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Tihomir Đorđević, Ljubica i Danica Janković, Ljubomir Micić, Ljubica Cuca Sokić i drugi.[16] Kamen temeljac za izgradnju nove namenske zgrade Narodne biblioteke Srbije svečano je postavljeno 20. oktobra 1966. godine, a radovi na zdanju površine 24.000 metara kvadratnih završeni su šest godina kasnije 1972. godine. Preseljenje u novu zgradu započelo je maja 1972. godine. Nova namenska zgrada Narodne biblioteke na Vračaru svečano je otvorena 6. april 1973. godine.[17] Zgradu je projektovao arhitekta Ivo Kurtović[18] i ubraja se u spomenike kulture. Prvi strani državnik koji je posetio novo zdanje nacionalne biblioteke bio je kancelar SR Nemačke Vili Brant koji je bio u službenoj poseti SFR Jugoslaviji od 15. do 19. aprila 1973. godine, a tom prilikom poklonio je biblioteci nekoliko knjiga. Poznati francuski književnik Andre Malro biblioteci je poklonio 1975. godine rukopis svog dela „Glava opsidijana` Sve do 2002. godine 6. april je obeležavan kao Dan biblioteke, a od te godine to je 28. februar, datum kada je 1832. godine osnovana Narodna biblioteka. Od 2013. godine 28. februar je i Nacionalni dan knjige. Od 2002. godine je 6. april Dan sećanja na stradanje biblioteke u Aprilskom ratu. Enterijer zgrade obnavljan je više od 3 godine i svečano pušten u rad 24. maja 2011. godine.[19] Radovi su kasnili, jer je planirano da se biblioteka pusti u rad 6. aprila te godine.[20] Radovi su trajali od oktobra 2007. do maja 2011. godine i za njih je država izdvojila 4,3 miliona evra.[21] Tom prilikom je obnovljeno 6000 m² prostora, dok preostalih 18000 m² u kojima su depoi sa knjigama nije obnovljeno.[22] Tokom 2014. završeno je obnavljanje trezora Odeljenja za arheografiju i fototeku u kom se čuvaju rukopisi i stare štampane knjige na 150 m² prostora.[23] Planirano je da se dogradi još jedan podzemni depo sa 4 nivoa.[24] Čitanost knjiga do 1914. godine[uredi | uredi izvor] Godišnji izveštaji Narodne biblioteke Srbije o čitanosti knjiga su dragoceni izvori podataka. Prvi je objavljen 1895. godine u Godišnjaku Srpske kraljevske akademije. U njima se govori o broju čitalaca iz godine u godinu, ali i o njihovoj socijalnoj strukturi. Na osnovu tih podataka je moguće rekonstruisati društvenu pripadnost čitalaca, kao i dati prikaz kulturnih potreba. U posebnim rubrikama su razvrstavane knjige po žanrovima, naučna, zabavna literatura i to je omogućavalo da se prati čitanost domaće literature u odnosu na inostranu. Popisi rađeni neposredno pred Prvi svetski rat omogućavaju da se stekne slika o popularnosti pojedinih pisaca i dela. U periodu od 1895-1900. Biblioteku je posećivao mali broj čitalaca. Godine 1898. bilo je 794 čitaoca, a 1900. je Biblioteka bila zatvorena tri meseca preko leta i tada je zabeležen pad u broju posetioca. Najviše su dolazili đaci i studenti koji su za potrebe svog obrazovanja i školovanja uzimali literaturu. Tri puta manje su Biblioteku posećivali njihovi profesori. Takođe je naučna literatura preovladavala u odnosu na zabavnu. Od 1901. godine Narodna biblioteka počela je da pravi detaljnije godišnje izveštaje. Promenila se i struktura traženih publikacija. Od 9.923 reversa traženo je 16.497 knjiga, a to je bilo za 5.000 knjiga više nego prethodnih godina. Takođe se za trećinu smanjio broj tražene naučne literature. Od 1902. godine razrađenije su statistike. Čitalačke potrebe građanstva su se menjale i iz godine u godinu se povećavao broj traženih knjiga. Te 1902. godine čitale su se srpske knjige (13.038), nemačke (2.319), francuske (1.583). Ruske knjige u to vreme nisu bile naročito popularne što govori podatak o čitanju 470 pozajmljenih knjiga. Ali najčitanije knjige su bile Tolstojeve (423 reversa), Viktora Igoa (409), Gi de Mopasana (134), Aleksandra Dime oca i Aleksandra Dime sina. Šekspir je takođe pozajmljivan (199), Bajron, Turgenjev itd. [25] Saradnja[uredi | uredi izvor] Biblioteka je 26. aprila 2012. potpisala Protokol o saradnji sa Narodnom i univerzitetskom bibliotekom Republike Srpske, što predstavlja garanciju očuvanja jedinstvenog srpskog duhovnog i kulturnog prostora.[26] Protokolom je utvrđeno da će dve biblioteke jedna drugoj poklanjati sve publikacije, te da će zajedno učestvovati na nacionalnim i međunarodnim projektima.[26]

Tema: Akademik Dragoljub Živojinović Izdavač: Centar za mitološke studije, Rača Grupa autora. Priredio: Živojin Andrejić Urednik: Miodrag Stojanović Povez: broširan Broj strana: 401 Odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. GORDANA RADOJIČIĆ KOSTIĆ - Bibliografija Dragoljuba R. Živojinovića 2. MALIŠA STANOJEVIĆ - Istoričar opšte i nacionalne istorije Dragoljub R. Živojinović 3. DEJAN OBRADOVIĆ - Beleške o Živojinovićima i znamenitim ljudima iz sela Sipića 4. KOSTA ČAVOŠKI - Makijavelijev Čezare Borđija i doba u kojem je živeo 5. ARSENIJE ĐUROVIĆ - Akademik Dragoljub Živojinović 6. BRANKO NADOVEZA - Srbija i(li) Jugoslavija u razmišljanjima akademika Živojinovića 7. MILORAD P. RADUSINOSIĆ - Oštrica Vatikana prema Pravoslavlju 8. NEDELJKO RADOSAVLJEVIĆ - Mitropolit Leontije Lambrović 9. MILOŠ KOVIĆ - Vojvoda Argajl i Istočno pitanje 10. MIHAJLO VOJVODIĆ - Politika Srbije prema Bosni i Hercegovini 1878-1914 11. SLAVENKO TERZIĆ - Rusija i vojnopolitički ciljevi 12. SLAVICA RATKOVIĆ KOSTIĆ - Uloga kraljevsko-srpske vojske u majskom prevratu 1903. 13. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Aleksandar I Karađorđević kao Novi Konstantin 14. RADMILO PETROVIĆ - Nejunačkom vremenu uprkos ili, o dva srpska duhovna života 15. SRETEN PETROVIĆ - Osobenost strukture zmaja u srpsko-bugarskoj mitologiji 16. RATKO NEŠKOVIĆ - Problem određenja Renesanse 17. ZLATA BOJOVIĆ - Politička misao Marina Držića 18. MIODRAG STOJANOVIĆ - Istorijska i nacionalna misao u delima Dositeja Obradovića 19. LJUBODRAG DIMIĆ, JOVAN ČAVOŠKI - Duštvena kriza i društvena misao 20. NIKOLA B. POPOVIĆ - Kada je počelo razbijanje SFRJ? 21. JASNA JANIĆIJEVIĆ - Proučavanje sadržaja medija 22. BORISLAV STOJKOV - Decentralizacija i policentričnost (K-144)

DŽEJMS SUZMAN RAD - OD KAMENOG DOBA DO ROBOTA: istorija ljudskog roda kroz prizmu posla Prevod - Jelena Kosovac Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2022 376 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-4468-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod: Ekonomski problem U POČETKU 1 Živeti znači raditi 2 Besposlene ruke i vredni kljunovi 3 Alatke i veštine 4 Drugi darovi vatre BRIŽNA PRIRODA 5 „Prvobitno društvo blagostanja` 6 Duhovi u šumi MUKOTRPAN RAD NA POLJU 7 Skok sa litice 8 Gozbe i gladovanja 9 Vreme je novac 10 Prve mašine BIĆA GRADA 11 Blistave svetlosti 12 Bolest neograničene aspiracije 13 Vrhunski talenti 14 Smrt službenika 15 Nova bolest Zaključak Izjave zahvalnosti O autoru `Istorija ljudskog roda kroz prizmu posla „Zadivljujuće istraživanje.“ – Juval Noa Harari Rad nas definiše. Određuje naš status, nalaže nam kako ćemo, gde ćemo i s kim ćemo provoditi najviše vremena, utiče na naš osećaj sopstvene vrednosti. Ali jesmo li programirani da radimo toliko naporno koliko radimo? Da li su naši preci iz kamenog doba takođe živeli da bi radili i radili da bi živeli? I kako bi izgledao svet u kome je uloga rada mnogo manja? Koristeći saznanja iz antropologije, arheologije, evolucione biologije, zoologije, fizike i ekonomije autor nam prikazuje da zaista jesmo evoluirali otkrivajući radost, značenje i smisao u radu, ali da su tokom većeg dela prošlosti naši preci radili mnogo manje od nas i da su o radu razmišljali sasvim drugačije. Obrazlaže da su koreni savremene kulture rada u poljoprivrednoj revoluciji koja se dogodila pre deset hiljada godina, a da se sve zaoštrilo kada smo migrirali u gradove. To je promenilo naše međusobne odnose, način na koji se ophodimo prema sredini u kojoj živimo, čak i naš osećaj za protok vremena. Pošto se nalazimo na novoj tački preobražaja, Suzman nam ukazuje da bi proces automatizacije proizvodnje mogao iz korena da promeni naš odnos prema radu i povede nas ka stabilnijoj i pravednijoj budućnosti i za planetu Zemlju i za nas. „Pronicljiva i originalna istorija koja nas poziva da preispitamo zašto, kako i koliko radimo – i da iznova osmislimo šta znači biti čovek u budućnosti.“ – Suzan Kejn, autorka knjige Tihi ljudi „Briljantno. Fascinantna istorija čovečanstva kao potrošača energije.“ – Kirkus Reviews „Ova knjiga je pravi podvig.“ – Adam Grant, autor knjiga Originalni i Razmisli još jednom` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. James Suzman Work: A History Of How We Spend Our Time

U dobrom stanju Sećanja i razmišljanja. 1 / Nadežda Mandeljštam ; s ruskog prevela, uvodnu reč i beleške dodala Anđelija Demetrović-Matijašević ; pogovor Predrag Matvejević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 371 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Demetrović-Matijašević, Anđelija Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 35 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Вторая книга / Надежда Мандельштам Tiraž 500 Uz ovo izdanje: str. 5-7 Str. 359-365: Pogovor: Sjećanja Nadežde Mandeljštam. Predmetne odrednice Mandelјštam, Osip, 1891-1938 -- U uspomenama Autor - osoba Mandeljštam, Nadežda, 1899-1980 Naslov Sećanja i razmišljanja. 2 / Nadežda Mandeljštam ; s ruskog prevela, uvodnu reč i beleške dodala Anđelija Demetrović-Matijašević ; pogovor Predrag Matvejević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 366 str., 33 str. s tablama ; 20 cm Drugi autori - osoba Demetrović-Matijašević, Anđelija Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Biblioteka Prosveta ; 35 Prevod dela: Вторая книга / Надежда Мандельштам Tiraž 500 Uz ovo izdanje: str. 5-7 Str. 359-365: Pogovor: Sjećanja Nadežde Mandeljštam. Predmetne odrednice Mandeljštam, Osip, 1891-1938 -- U uspomenama SEĆANJA I RAZMIŠUANJA zabeležena u ovoj knjizi vraćaju nas do prvog susreta mlade slikarke Nađe Hazine i već formiranog pesnika Osipa Mandeljštama godine 1919. u kijevskom „Hlamu`, noćnom klubu slikara, pisaca, glumaca i muzičara, da bi nas pretežno asocijativnom, načelno antihronološkom kompozicijom približila godini pisanja knjige (1970). Impresivno pamćenje ove kulturne i umne žene bistrog i pronicljivog pogleda, transkribovano britkim, u osnovi oporim, pokadšto podrugljivim pismom, evocira „tamni lik` genijalnog Mandeljštama, kao i likove njegovih najbližih duhovnih srodnika iz negdašnjeg kruga „akmeista` (Nikolaj Gumiljov, Ana Ahmatova), na pozadini njihove „svetle` epohe. Knjiga ne obelodanjuje samo dragocenu izvornu građu o Mandeljštamu i nizu drugih, više ili manje znamenitih ličnosti i poslenika ruske kulture, nego i nadilazi intelektualne okvire običnih memoara kakvih. osobito u našem vremenu. ima napretek. i prerasta u spontani ali lucidni i dalekosežni ogled o čoveku obuzetom ..željom večnih brežuljaka` u jednom vremenu i prostoru koji su — pisanje Nadežde Mandeljštam slobodno je od spoljašnje. propagandističke tendencije — ozbiljno ugrožavali ako ne i bezmalo ništili samu mogućnost čoveka kao stvaraoca. Memorijsko-misaono obzorje ove knjige može se dakako i ..kritikovati`. Ali. stvarno kritičko ispitivanje biće moguće samo na temelju prethodnog valjanog razumevanja autorskog teksta. Razumevanju autorskog teksta bar delimično će. nadamo se. doprineti propratne beleške i ilustracije što smo ih za ovu priliku dodali stranicama Nadežde Mandeljštam. Non ridere. non lugere. neque detestari — sed intelligere. (Iz uvodne reči A.D. — M.j Sjećanja Nadežde Mandeljštam nisu ni ideologija, ni politika, ni ideološko-politička publicistika, nego književno djelo u najboljem smislu riječi. Tu nije najvažnije hoćemo li se s pojedinim stavom suglasiti ili ne. Sudovi Nadežde Mandeljštam često su opori, svojeglavi, subjektivni do krajnosti (npr. njezin odnos prema dvadesetim godinama u kojima, sigurno, nisu postojale samo one mogućnosti koje su se kasnije ostvarile), ali zar nije prirodno da nakon svega što je prošla tako sudi. U njezinim sjećanjima mnogo su * bitnije druge stvari negoli sami sudovi. Nezaboravne refleksije o strahu koji je. kao osjećaj, jači i od Ijubavi i od Ijubomore`, o probdjevenim noćima koje su bile ..vrijeme strahovanja` (,,ta imali smo i od čega strahovati`). o našem ja koje se lako gubi i teško spašava, o ..spisateljskom činovništvu koje je kudikamo strašnije od onog uredskog, jer svjesno izdaje slobodu misli`, o maskama koje su Ijudi stavljali na lice i koje mnogima ,,još uvijek zamjenjuju lice`, o sudbini Židova koja je „neobična i po tome što ne dijele samo sudbinu svoga naroda nego i onog na čijoj su se zemlji ulogorili` („ponekad mislim da je svaki pravi intelektualac pomalo Zidov`), o cijeni koju smo platili u našoj epohi „slušajući mudrace i genije`, o samoj epohi koja je najviše pomagala „Ijudima što nemaju svojih misli`, o smrti koju dočekuje na kraju puta, sabrano i dostojanstveno, izvršivši svoju misiju: „Sve je gotovo. Spremna sam`. Pred svim tim gube važnost svakojake moguće nedoumice ili rezerve prema slabijim stranicama ovih jedinstvenih sjećanja. Nadežda Mandeljštam je sve do smrti (1980) oživljavala prisutnost Osipa Mandeljštama, uvjeravajući nas kolikc je bila dostojna njega i on nje. Malo koju knjigu zatvaramo s poštovanjem kao ovu. -Iz pogovora Predraga Matvejevica

Миодраг Дамјановић (Алексинац, 16. јануар 1893 — Хановер, 4. август 1956) је био генералштабни бригадни генерал у војсци Краљевине Југославије, шеф кабинета председника владе Милана Недића, командант Српског добровољачког корпуса и заменик командата у Југословенској војсци у Отаџбини током Другог светског рата. Након рата био је командант Југословенске војске ван отаџбине током боравка у савезничким логорима. Биографија Рођен у Алексинцу 16. јануара 1893. године. Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу. Ступио 1909. године у нижу школу војне академије у Београду, са 42. класом. Отишао је као наредник-питомац у рат против Турске 1912. године у састав Шумадијске дивизије, а 1. децембра исте године унапређен у чин потпоручника. У рат против Бугарске 1913. године улази као водник Шумадијског артиљеријског пука, а 1. октобра исте године је унапређен у чин поручника. Ушао у Први светски рат као капетан II класе. Крајем 1915. године повлачи се са војском, кроз Албанију. Са Крфа пребачен у Солун. Од тада па до Септембарске офанзиве 1918. године командовао је артиљеријом брдских топова у саставу Шумадијске дивизије. Дана 1. септембра 1918. године унапређен је у чин капетана I класе. По свршетку рата служио је у артиљерији, а 1922. године је ступио у Вишу школу Војне академије, коју завршава одлично 1924. године. 1926. године преведен је у ђенералштабну струку и распоређен за начелника штаба Шумадијске дивизије. У чин мајора унапређен на Видовдан 1920. године, а 1. октобра 1924. године у чин потпуковника. Године 1928. на стажу у Француској. Затим је био на положајима начелника штаба Команде ваздухопловства. У чин пуковника унапређен је 1929. године, а 1. априла 1930. године одређен за војног изасланика у Мађарској. Затим: 1932. године начелник штаба Савске дивизије, командант ваздухопловног пука, в.д. начелника штаба Команде ваздухопловства, а од 1935. начелник штаба исте команде. У чин бригадног генерала унапређен 1. децембра 1937. године. У току 1938. године постао је начелник штаба III армијске области а Други светски рат затекао га је на положају начелника штаба III групе армија. По капитулацији КЈВ у априлу 1941. године пао је у немачко заробљеништво.[1] У разним логорима био до почетка маја 1944. године, када се по молби генерала Милана Недића вратио у земљу и постао шеф кабинета Недићеве владе, уместо Милоша Масаловића, кога су четници Драже Михаиловића убили 8. марта 1944.[2] Са тог места је помагао покрет генерала Михаиловића. Ипак, тешка ситуација по окупаторе и квислинге у пролеће 1944. је довела до обједињавања четничких и квислиншких снага у покушају заустављања партизанске офанзиве у јужној и југозападној Србији. Дамјановић је заједно са Драгим Јовановићем пратио Недића на састанку који је овај имао са Михаиловићем у селу Ражана код Косјерића у августу 1944.[3] Иако је на састанку у Прањанима 6. септембар договорено обједињавање свих националистичких снага против партизана, до ње није дошло. Српски добровољачки корпус је одбио да се стави под Дамјановићеву команду, а и Немци су планирали да га пребаце у Словенију како не би био уништен у борби против партизана и Црвене армије. На Недићеву сугестију, 6. октобра 1944. године немачки заповедник Србије Ханс Фелбер је пренео команду над Српском државном стражом на Дамјановића.[4] На дан 6. октобра, Дамјановић је отишао у штаб Команде Србије ЈвуО.[тражи се извор] СДС, сада преименован у Српски ударни корпус, се пробијао заједно са четницима и немачком групом армија Е кроз Санџак и источну Босну. Дамјановић је одатле отишао у Врховну команду ЈВуО у Босни. Михаиловић га је одредио за свог помоћника 18. децембра 1944. Пoшто је Михаиловић прихватио план Димитрија Љотића о обједињавању његових снага у Босни са четницима Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића и љотићевцима који су се раније повyкли у Словенију, Михаиловић је марта 1945. године поставио Дамјановића за команданта националних снага у Словенији и начелника штаба истакнутог дела Врховне команде ЈВуО. Дамјановић је из Босне стигао у Постојну 26. марта заједно са потпуковником Љубом Јовановићем Патком и потпуковником Синишом Оцокољићем.[3] Четници и љотићевци су се борили под именом Шумадијска дивизија. Заједно са Словеначким домобранством били су подређени вишем СС и полицијском вођи Одилу Глобочнику и требало је да се боре под немачком командом против партизана у Јулијској крајини.[5] Међутим, план борбе никада није реализован услед капитулације Немачког pajxa и ове снаге су делом завршиле у Аустрији, и последично блајбуршком масакру, или су у мањем броју пребегле у Италију и предале се савезницима. Код трупа које су се предале савезницима у Аустрији поштован је договорени принцип да се трупе предају савезницима на фронту на коме су се бориле (тј. партизанима) док су одбегли у Италију углавном успели да емигрирају без последица. Емиграција Знак Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске „ДМ” На дан 1. маја 1945. године прешао са снагама ЈВуО у Италију, а у априлу 1947. године у Немачку, где је од Британаца био интерниран до маја 1948. године. Од 1948. године председник Удружења бораца Краљевске Југословенске Војске „Драгољуб Михаиловић` до своје смрти. Преминуо је 4. августа 1956. у клиници „Агнес Карл` у Хановеру. Сахрањен је свечано 8. августа 1956. на великом гробљу Зелхорст у Хановеру, испраћен од неколико стотина верних сабораца и осталих емигранта, који су засули његов гроб венцима и цвећем. Убрзо потом његови посмртни остаци пренесени су на гробље у Оснабрику. odlično očuvana kao nova

Beograd 2010. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 336 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Pokrenut tragičnim događajima koji su raspolutili grad njegovog detinjstva, autor se odvažio da na simboličan način vrati onu Kosovsku Mitrovicu koja se borila, rasla i bujala životom shodno rastinju uz Ibar, što joj je davalo posebnu privlačnost i pitominu. Stari most, kao njeno glavno obeležje sa mlinom i topolama bio je neprekidna inspiracija slikarima i fotografima koji su ih ovekovečili ne sluteći kakva ih sudbina očekuje. Danas je tu moderan most, koji naročito uveče neprirodno zrači fluorescentnim sjajem potpuno odudarajući od ambijenta kao da se time jasno stavlja do znanja da je tu sa prirodnim tokom stvari zauvek završeno. Taj novi most je metafora podele, razgraničenja nekada jedinstvenog prostora, žitelja i istorije. Dragan frtunić je shodno arheolozima rekonstruisao grad podno Zvečana u dugom vremenskom periodu podsećajući na ljude i događaje koji su uticali da postane, razvije se i jedno vreme bude najznačajniji na Kosovu i Metohiji. Polazeći, pre svega, od dokumenata koja je pronađena u arhivima, periodici, neposrednom svedočenju učesnika, i pokatkad legendama, on je nanovo oživeo jedan dinamičan kosmopolitski grad koji je težio napretku i izgradnji. Budući da grad čine ljudi, Frtunić je ne samo pobrojao one koji su ga podizali i unapređivali, već je sa pravim pripovedačkim umećem stvorio njihove portrete zasnovane na duhovitom i živopisnom skiciranju individualnih osobenosti ličnosti kakve su bili: prota Anđelko Nešić koji je zbog mudrosti i dobrote bio cenjen ne samo kod srpskog življa, već i kod muslimanskog, potom trgovac i dobrotvor Mijalče Nikolić čija je sudbina data u kroki potezima, iako je po dramatičnosti dostojna romana. Malo je onih koji znaju da je on u svojoj kući sačuvao arhivu Dvora kralja Petra Prvog koji ju je tu sklonio kad je sa vojskom krenuo put Albanije. Današnji žitelji severnog dela Mitrovice koja je osakaćena i sužena, pretrpana automobilima, kioscima i u kojoj se vodi grozničava borba za opstanak, naročito mlađe generacije, ne mogu ni pretpostaviti ko je sve pohodio ovaj grad u želji da ga upozna ili doprinese njegovom razvoju. Frtunić ukazuje na prisustvo ruskog konzula Grigorija Ščerbine koji je stradao zarad Srba. Sa mnogo nijansi opisuje boravak slavne engleske književnice Rebeke Vest i njenog pratioca pesnika Stanislava Vinavera, zatim Pavlimira Gligovića... Sadržaj: Umesto predgovora 1. Hram Svetog Save 2. Duhovnik i tribun 3. Patriota i graditelj 4. Prvi sekretar Partije 5. Solunski ratnik i humanista 6. Načelnik Okruga zvečanskog 7. Dolazak Rusa 8. Spisak Rusa nastanjenih u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu i Starom Trgu 9. Trepča — Mines — Limited 10. Uzlet stare čaršije 11. Muzičko-vokalni i likovni počeci 12. Rađanje sportskih društava 13. Humana društva 14. Poeta i novinar 15. Poseta engleske književnice 16. Poslednji carski kadet 17. Ni veće organizacije — ni više provala 18. Ratna i posleratna događanja 19. Narodne kuhinje za izbeglice 20. Poslednje pesme mitrovačkog poete 21. Priča o mladom pilotu 22. Bio je čovek 23. Tenor 24 „Kosmetski ris” 25. Fudbaler sa spomenicom 26. Poslednja obnova Prilozi: Literatura Kazivanja Recenzija

Rudi Dutschke i Manfred Wilke SOVJETSKI SAVEZ SOLŽENJICIN i ZAPADNA LJEVICA Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica, Rudi Dučke Rudi Dutschke i Manfred Wilke , Globus Zagreb 1983. Tvrd povez, zaštitni omot, 390 strana. Alfred Vili Rudolf Dučke (nem. Alfred Willi Rudolf Dutschke; Šenefeld, 7. mart 1940 — Orhus, 24. decembar 1979) je bio nemački sociolog, koji je bio jedna od najznačajnijih ličnosti studentskog pokreta u kasnim šezdesetim godinama 20. veka u Saveznoj Republici Nemačkoj.[1] Rudi Dučke Rudi.jpg Rudi Dučke Puno ime Alfred Vili Rudolf Dučke Datum rođenja 7. mart 1940. Mesto rođenja Šenefeld Nemačka Datum smrti 24. decembar 1979. (39 god.) Mesto smrti Orhus Danska Biografija Uredi Dučke je rođen u Šenefeldu u blizini Berlina na teritoriji Nemačke Demokratske Republike kao sin poštanskog službenika. Pohađao je gimnaziju i postao član omladinske organizacije FDJ a kasnije se javno prijavio kao pacifista i iz tih razloga nije bio primljen na studij sporta. Često je posećivao Zapadni Berlin i pre izgradnje berlinskog zida u njemu se nastanio. U Zapadnom Berlinu je studirao sociologiju, etnologiju, filozofiju i istoriju i 1973. godine diplomirao. 1962. godine je osnovao radikalnu grupu „Subverzivna akcija“ sa kojom je stupio u Socijalistički studentski savez i kasnije postao njihov funkcioner. Organizovao je proteste protiv rata u Vijetnamu i protiv koalicije SPS- CDU. Kada se proširila kampanja protiv studentskih pokreta 11. aprila 1968. izvršen je atentat na Dučkea. Dučke je atentat preživeo ali sa težom ozledom mozga i morao je da se na kraju ponovo učiti da govori.[2] Kasnije je živeo u Danskoj i radio kao docent na fakultetu. Umro je od posledica atentata 24. decembra 1979. godine. Delo (na nemačkom) Uredi Rudi Dutschke: Jeder hat sein Leben ganz zu leben - Die Tagebücher 1963-1979 (Hrsg. v. Gretchen Dutschke), Kiepenheuer & Witsch, Köln 2003 Rudi Dutschke: Mein langer Marsch. Reden, Schriften und Tagebücher aus zwanzig Jahren (Hrsg. von Gretchen Dutschke-Klotz, Helmut Gollwitzer und Jürgen Miermeister), Rowohlt 1980 Rudi Dutschke: Aufrecht gehen - Eine fragmentarische Autobiographie, Olle und Wolter, Berlin 1981 Rudi Dutschke: Lieber Genosse Bloch… - Briefe Rudi Dutschkes an Karola und Ernst Bloch (Hrsg. v. Karola Bloch und Welf Schröter), Talheimer Verlag 1988 Rudi Dutschke: Versuch, Lenin auf die Füße zu stellen. Über den halbasiatischen und den westeuropäischen Weg zum Sozialismus, Wagenbach, Berlin 1984 Uwe Bergmann/Rudi Dutschke/Wolfgang Lefèvre/Bernd Rabehl: Rebellion der Studenten oder die neue Opposition. Eine Analyse, Rowohlt, Reinbek b. Hamburg, 1968. Frank Böckelmann/Herbert Nagel (Hrsg.): Subversive Aktion. Der Sinn der Organisation ist ihr Scheitern, Verlag Neue Kritik, Frankfurt/Main 1976. Autor - osoba Dučke, Rudi, 1940-1979 = Dučke, Rudi, 1940-1979 Vilke, Manfred Naslov Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica / Rudi Dutschke, Manfred Wilke ; uz suradnju Reinharda Crusiusa ; prilozi J.-M. Chauviera ... [et al.] ; [preveo Drago Djumić] Jedinstveni naslov Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke. hrvatski jezik Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 Fizički opis 389 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kruzius, Rajnhard Hauver, J. M. Djumić, Drago Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke / Rudi Dutschke, Manfred Wilke, Reinhard Crusius Autori: str. 376-378 Registar. Predmetne odrednice Solženjicin, Aleksandar Isajevič, 1918- Komunizam – Zbornici Evrokomunizam – Socijalizam Levica Arhipelag gulag nemacka sssr

Odlično stanje Kačaci su bili albanski odmetnici[1], razbojnici[1] ili pobunjenici koji su u 19.[1] i početkom 20. veka napadali radi pljačke[1] karavane i pojedince u Albaniji, Crnoj Gori, Makedoniji, Srbiji i Bosni[1], a kasnije se borili i protiv uspostavljanja srpske vlasti na teritorijama Stare Srbije pretežno naseljenim Albancima.[2] U Kraljevini SHS kačački pokret je bujao u periodu 1918–1924. godine. 1920. je preko 10.000 kačaka bilo na planinama Kosova.[3] Nakon 1924. pokret kačaka je ugušen. Održanje nesređenog stanja na Kosovu pomagala je italijansko-albanska iredenta iz Albanije i emigracije. Italijanska vlada bila je glavni nosilac tih pokreta. Najčuveniji kačaci na Kosovu i Metohiji bili su Isa Boljetinac, Azem Bejta Galica i njegova žena Šota Galica, iz okoline Drenice.[4] Istorija[uredi | uredi izvor] Pokret albanskih kačaka je započeo početkom 20. veka borbu za nezavisnost Albanije, protiv turske vlasti. Turska reč kačak (kaçak) označavala je razbojnika[1], odmetnika[1] od vlasti, hajduka, u decenijama pred propast Otomanskog carstva. Srpska vojska se tokom zauzimanja Kosova i Metohije u Prvom balkanskom ratu 1912. godine susrela sa žestokim otporom albanskog stanovništva[5], organizovanim u čete kačaka, koje je predvodio Azem Galica.[6] Kada su u Prvom svetskom ratu Austro-Ugarska i Bugarska okupirale Kraljevinu Srbiju i zauzele Kosovo i Metohiju, Azem Galica je sa kačacima nastavio oružani otpor protiv okupatora.[6] Azem Bejta je s nekoliko stotina kačaka primorao na predaju jedan austrijski puk, između Mitrovice i Peći 1918. Nešto kasnije je stigao i Kosta Pećanac i njih dvojica su se tom prilikom pobratimili i 12. oktobra 1918. zajedno oslobodili Peć.[4] Azem Galica i Šota Galica, vođe kačaka iz Drenice. Po završetku rata 1918. godine, Kosovo je ušlo u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Iste godine osnovan je Komitet narodne odbrane Kosova, poznatiji kao Kosovski komitet, koji se borio za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima (Kosova, Metohije, zapadne Makedonije i delova Sandžaka) iz novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i za njihovo pripajanje Albaniji.[7] Ideje Kosovskog komiteta imale su velikog uticaja na kačake. Kačaci su se ubrzo pobunili i protiv Kraljevine SHS. Akcija za njihovo razoružanje otpočela je 8. novembra 1918. godine, a štab „akcionog odreda za likvidaciju kačaka“ se nalazio u varošici Istok, u Metohiji. Tada se po planinama bilo odmetnulo oko 10 hiljada Albanaca. Njih je bilo svuda po šumama i nekoliko godina su imali faktičku vlast po selima.[4] Beogradska vlast je protiv kačaka provodila najstrože mere: imanja odmetnika su oduzimana i deljena srpskim kolonistima ili ponekad spaljivana, njihove porodice su internirane u posebne logore, kažnjavana su čitava sela ako su pomagala kačake ili čak samo ako se na njihovom području vodila borba s kačacima. Sela iz kojih je pružan otpor osvajana su združenim dejstvom vojske i žandarmerije, uz razorna artiljerijska dejstva.[8] Pobunjeni albanski kačaci 1920-ih kontrolišu put na Kosovu. 1920. je izbila velika „lapska buna“, koja je ugušena u naseljima Prapaštica, Knjina, Kabaš, Jablanica i Ariljača.[9] Kačaci su u oblasti Drenice (u selu Junik) uspeli da oforme tzv. Neutralnu zonu, koja je trajala između 1921. i 1923. godine.[6] Ovu „oslobođenu“ oblast su neformalno nazivali Mala Albanija (alb. Arbëria e Vogel).[10] Vlast je morala sa njima, u više navrata, da sklapa primirja. Ministarstvo unutrašnjih dela je 10. 3. 1921. objavilo amnestiju svih odmetnika koji se budu predali. 1923. godine je Nikola Pašić ponovo privremeno amnestirao kačake, pa je zahvaljujući njima Narodna radikalna stranka pobedila na tadašnjim izborima na Kosovu.[4] Za uzvrat su Azemu Bejti dodeljena tri sela da u njima brine o javnome redu. Vlast mu je obnovila i kuću (kulu), koja mu je prethodno srušena granatiranjem.[4] Međutim, to nije dugo trajalo. Krajem septembra 1924. godine jugoslovenska vojska je u velikoj akciji uz opsežnu upotrebu artiljerije razbila većinu kačačkih odreda i likvidirala njihove vođe.[11] Azem Galica je u ovoj borbi smrtno ranjen i ubrzo je preminuo u obližnjoj pećini, koja se danas zove Pećina Azema Galice.[12] Srpska vlast nastoji da predstavi albanske kačake kao pljačkaše i da ih stavi van zakona. Svaki vladin službenik i svaki srpski fašista ima pravo da ih ubije. Kačaci u stvari nisu uopšte pljačkaši, već dobri albanski gerilci. Oni su ljudi koji su žrtvovali sve, svoje kuće, imanje i dobra, i otišli u planine, osnovali gerilske odrede i bore se protiv nedela i divljaštva srpske vojske i policije.[3] — Kosta Novaković Komunistička partija je propagandno pomagala kačacima[uredi | uredi izvor] Beogradske Radničke novine su pisale da vlada tendenciozno piše o kačacima i „pušta kroz listove fabrikovane telegrame o arnautskim napadima koji će se tek dogoditi“. Razlog tome vide u težnjama za osvajanjem Albanije: „Pogradec, na južnoj obali Ohridskog jezera, bio je i pre i sada prvi cilj naših osvajača, a krajnji cilj je osvajanje severne Albanije do Škumbe“.[13] Komunistička partija Jugoslavije je izjavljivala `solidarnost revolucionarnih radnika i seljaka ostalih nacija Jugoslavije, a pre svega Srbije, s Albanskim nacionalno-revolucionarnim pokretom u licu Kosovskog komiteta` i pozivala radničku klasu da `svestrano pomažu borbu raskomadanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju`.[14] Vidi još[uredi | uredi izvor] Kosovski komitet Oslobodilačka vojska Kosova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jirgen Elzeser RATNE LAŽI od Kosovskog sukoba do suđenja Miloševiću Pišući o ratu na Balkanu, autor se hrabro i argumentovano suprotstavlja medijskoj propagandi na Zapadu. Kritikuje nemačku politiku u odnosu na ovaj deo Evrope. Koristeći zapadne izvore, on iznosi istinu o dešavanjima u Bosni i na Kosovu, sa željom da ta istina dopre i do srpskog i do nemačkog čitaoca. U ovoj knjizi se mogu naći argumentovane istine o Račku, navodnom broju žrtava na Kosovu, Operciji Potkova, itd. Jürgen Elsässer (* 1957. u Pforzheimu) njemački je novinar i autor brojnih knjiga o vanjskoj politici Njemačke. Od sredine 1970-ih godina bio je član njemačkog Saveza Komunista (KB) do njegova raspada 1991. Jedan je od od utjecajnih komentatora njemačke političke ljevice. Elsässer je jedan od utemeljitelja tzv. Protu-Njemačke, i smatra se antiimperialistom.Od 1990-ih do 2002/03 redovito je pisao članke. Elsässer je maturirao u Pforzheimu i kasnije radio kao učitelj u Baden-Württembergu. Tijekom 4 godina imao je razred koje je bio sačinjen uglavnom od djece iz bivše SFR Jugoslavije. Kasnije je izjavio da je u to vrijeme počeo cijeniti `mentalitet srpskog naroda`[1] Nakon 14 godina rada 1994. napušta posao kao učitelj i seli se u Berlin. U siječnju 2009. Elsässer je pozvao na stvaranje `inicijative protiv financijskog kapitala`. Smatra da je Gospodarska i financijska kriza nastala kao `namjeran napad od strane anglo-američkog financijskog kapitala`, od kojeg se treba braniti. Pozicije Elsässer se izjašnjava polemočno primjerice o razlozima za raspad SFRJ, Domovinski rat i o Genocidu u Srebrenici gdje opovrgava broj ubijenih žrtava[2] Relativizira genocid između ostalog objašnavajući događaje srpskim žrtvama rata.[3] i izjavljuje da se ne radi o genocidu i izjavljuje da je to „laž“[4] i „mit“.[5] Tvrdi da je velik broj ubijenih muslimana iz ljeta 1995 zapravo žrtve likvidacija koje su počinili drugi muslimani.[6] Naglasio je da zločini u Srebrenici nisu počinjeni namjerno i sustavno, nego da su samo djela pljačkaša.[7] Smatra se ljubiteljem Srba i Slobodana Miloševića.

Kratka istorija NOVOG SADA Izdavač: Prometej, 2002. Ђорђе М. Србуловић:КРАТКА ИСТОРИЈА НОВОГ САДА Издавач:ПРОМЕТЕЈ, Нови Сад, 2000.год. Тврди повез,311 страна,илустровано, 16х22цм. Prijatno iznenađujuće za mene, Kratka istorija Novog Sada doživela je treće izdanje. S obzirom na interesovanje čitalaca i pozitivne ocene tzv. stručne javnosti, pokazalo se da je to najtraženija i najprodavanija knjiga o prošlosti Novog Sada. Kako se u međuvremenu došlo do novih saznanja koja suštinski ne menjaju pravac dela, ali unose mnoštvo interesantnih i vrednih detalja, trudio sam se da ih unesem u ovo izdanje, kao i da pojasnim ono što možda nije bilo dovoljno jasno. Nadam se da sam uspeo u tome. Za čitanje prošlosti Novog Sada, bitno je znati sledeće: 1. Teren na kome je izgrađen današnji Novi Sad, od najranijih vremena je ljudsko stanište. Kontinuitet življenja na njemu se stručno potvrđuje i dalja istraživanja samo će još više ići u prilog stavu o neprekinutom naseljavanju i životu ljudi na prostoru grada, 2. Problem «diskontinuiteta» koji unosi zabunu, vezan je za moderno doba: ne toliko za turska osvajanja, koliko za habsburško, na kraju XVII veka. Razlog tome leži u činjenici da je Sveto rimsko carstvo u potpunosti odbacilo sve zatečeno, praveći naselje u skladu sa svojim bar deklerativnim, sakralnim karakterom. Da je to tako, svedoči nam sudbina Petrovaradinske tvrđave: srednjevekovno ugarsko-cistercitsko (?) utvrđenje nisu toliko razrušili Turci, oni su je pustili da propada, nije im bila bitna, već država Leoploda I, koja se nije obazirala na ugarska srednjevekovna prava i njihova utvrđenja, crkve i manastire. Zbog toga grade novo, svoje. Osnivajući Komisiju za novoosvojene oblasti, car je pokazao kakav tretman imaju zemlja i stanovništvo u predelima koji su do tada bili pod Turcima. Negiranje ugarskih srednjevekovnih prava i isticanje srpskih, novih privilegija (novih u smislu da su tokom prethodnih vekova već bile darivane i potvrđivane), dovešće do Rakocijevog ustanka i kravavog srpsko-mađarskog rata. 3. Tragovi ranijeg naseljavanja, primetni su u modernom Novom Sadu, onom koji nastaje posle Velikog bečkog rata: kao što je nekad prostor današnjeg grada činilo mnoštvo raznih naselja, tako je i kasnije Petrovaradinski Šanac, potom Novi Sad, naselje naselja: Staro jezgro, potom Almaški kraj, pa komunikacija i povezivanje, zatim niče Salajka, pa Rotkvarija... sve do današnjeg Novog Naselja (Bistrice). Čenej i Grbavica su i tada, kao i danas podjednako udaljeni. 4. Naselje, koje od Velikog bečkog rata počinje da niče na levoj obali Dunava, preko puta Tvrđave i Petrovaradina, koji su takođe u izgradnji, je u prvih par decenija imalo plemićki: vojno-sveštenički karakter odlazećeg srednjeg veka. Od 1748, Novi Sad nastaje, razvija se, strada, ponovo se gradi... kao grad tipične trgovačke civilizacije. To je i danas. Dalje se modernizujući, samo pokazuje da je deo opšte istorijsko-civilizacijske regresije. 5. Značaj Novog Sada je u tome što je u jednom vremenskom periodu (okvirno bi se ovaj period mogao datovati od prve polovine XVIII do 70-ih godina XIX veka), bio centar: obrazovni, kulturni, politički, ekonomski... celokupnog srpskog naroda, te da je u njemu bitno određena novovekovna nacionalna svest srpskog naroda. Đorđe M. Srbulović (iz predgovora) Knjiga je NOVA.... ---------------------------- M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stari Beograd Branislav Nušić Izdavac: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1984 Edicija: BAŠTINA Povez: TVRDI Strana: 229 STR. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Guido Knopp (rođen 29. siječnja 1948. u Treysi, Hesse) njemački je novinar i pisac. U Njemačkoj je dobro poznat, ponajprije jer je producirao velik broj TV dokumentaraca, uglavnom o `Trećem Reichu` i nacionalsocijalizmu, ali i o drugim temama, poput staljinizma. Život i djelo Nakon što je stekao doktorat iz povijesti i političkih znanosti, Knopp je radio kao novinski urednik u Welt am Sonntagu i Frankfurter Allgemeine Zeitungu. Godine 1978. zapošljava se na njemačkoj TV postaji ZDF. Od tada je producirao mnogo dokumentaraca o nacističkoj diktaturi poput Hitlers Helfer (`Hitlerovi pristalice`), Hitler-Eine Bilanz (`Hitler-polaganje računa`) ili Die SS: Eine Warnung der Geschichte (`SS: Upozorenje od povijest`), ali i npr. Vatikan (o moći papa) ili Kanzler: Die Mächtigen der Republik (o njemačkim poslijeratnim saveznim kancelarima).[1] Knopp vodi tjedni program njemačke televizije, koji se obično emitira nedjeljom, pod nazivom History. Godine 1999. producirao je seriju pod nazivom 100 Jahre – der Countdown, koja sažima cijelo 20. stoljeće, godinu za godinom, a televizijska postaja Phoenix još uvijek je ponekad emitira tijekom praznika.[2] Za objavljivanje svoje knjige Top Spies – Traitors in the Secret War (1994), Knopp je radio s njemačkom Saveznom obavještajnom službom i nekoliko umirovljenih špijuna kako bi predstavio svoju osobnu priču i objasnio svoj rad široj javnosti.[3] Knoppovi povijesni filmovi često su kritizirani zbog prepovršnog predstavljanja Trećeg Reicha i zbog `uređivanja povijesti` kako bi se umanjila uloga njemačke javnosti u izgradnji i podržavanju Hitlerova režima.[4][5] Osuđen je za prekrajanje povijesti izostavljanjem uloge Wehrmachta (bivše njemačke vojske) u okrutnostima Drugog svjetskog rata.[6][7] Godine 2004. skupina međunarodnih povjesničara upozorila je da bi dokumentarci poput onih koje je producirao Knopp mogli svesti važne povijesne činjenice na puki infotainment.[8] Godine 2003. Knopp je zagovarao da se Konrad Adenauer nađe na Unsere Besten popisu najvećih Nijemaca, koji je sastavila ZDF-TV.[9] Za svoj rad 2004. godine dobio je Zlatnu kameru te Bavarsku i Europsku TV nagradu. Predaje novinarstvo na Gustav-Siewerth-Akademie u Weilheim-Bierbronnenu (Baden-Württemberg) i živi u Mainzu. Njegova izdavačka kuća je njemačka grupa Random House (Bertelsmann grupa).[10] Godine 2008. Knopp je radio na filmu o neuspješnom Hitlerovom ubojici Bertholdu Schenku Grafu von Stauffenbergu.

U dobrom stanju, vrlo skromno podvlačena grafitnom olovkom, može se obrisati. Otkriće Indije / Džavaharlal Nehru preveo s engleskog Slobodan Petković Jezik srpski Godina 1984 Beograd : Rad, 1984 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 533 str., [20] str. s tablama ; 25 cm Biblioteka Svedočanstva Prevod dela: The Discovery of India / Jawaharlal Nehru Tiraž 2.000 Registar. Predmetne odrednice Indija -- Monografija Nehru, Jawaharlal, 1889-1964 = Nehru, Džavaharlal, 1889-1964 Sadržaj: Predgovor Indira Gandi, I. Tvrđava Ahmadnagar II. Badenvajler - Lozana III. Traženje IV. Otkriće Indije V. Kroz vekove VI. Novi problemi VII. Poslednja faza: (1) Konsolidacija britanske vladavine i razvoj nacionalističkog pokreta VIII. Poslednja faza: (2) Nacionalizam protiv imperijalizma IX. Poslednja faza (3) Drugi svetski rat X. Ponovo tvrđava Ahmadnagar, Registar Ilustracije Džavaharlal Nehru (hind. जवाहरलाल नेहरू, /ˈneɪruː, ˈnɛruː/;[1] Javāharlāl Nehrū; Alahabad, 14. novembar 1889 — Nju Delhi, 27. maj 1964) je bio prvi premijer Indije državnik i političar koji se, posle Gandija, smatra za najznačanijeg borca za oslobođenje Indije od kolonijalnog ropstva. On se pojavio kao eminentni vođa Indijskog pokreta za nezavisnost pod mentorstvom Mahatme Gandija, i služio je kao indijski premijer od njenog uspostavljanja kao nezavisna nacija 1947. godine do svoje smrti 1964. godine. On se smatra arhitektom moderne indijske nacije-države: suverene, socijalističke, svetovne, i demokratske republike. On je takođe poznat kao Pandit Nehru zbog toga što vodi poreklo iz Kašmirsko Panditske zajednice. Kao predsednik Kongresa Nehru je 1929. godine pozvao na potpunu nezavisnost od Britanske Indije i podstakao je odlučujući pomak Kongresa prema levoj strani. Nehru i Kongres dominirali su indijskom politikom tridesetih godina prošlog veka, dok se zemlja kretala ka nezavisnosti. Njegova ideja o sekularnoj naciji-državi je naizgled potvrđena kada je Kongres, pod njegovim rukovodstvom, pobedio na pokrajinskim izborima 1937. godine i formirao vladu u nekoliko provincija. S druge strane, separatistička Muslimanska liga dobila je znatno manju podršku. Ali ova dostignuća su bila ozbiljno kompromitovana nakon posledica Avgustovskog indijskog pokreta 1942. godine, kad su Britanci efektivno slomili Kongres kao političku organizaciju. Nehru, koji se nerado obazirao na Gandijev poziv za neposrednu nezavisnost, jer je želeo da podrži saveznički ratni napor tokom Drugog svetskog rata, izašao je iz dugog zatvorskog roka u mnogo izmenjen politički pejzaž. Muslimanska liga pod njegovim starim kolegom iz Kongresa i sada protivnikom, Muhamedom Ali Džinom, dominirala je muslimansku politiku u Indiji. Pregovori između Kongresa i Muslimanske lige za podelu vlasti nisu uspeli, i ustupili su mesto nezavisnosti i krvavoj podeli Indije 1947. godine. Rođen je 14. novembra 1889. u mestu Alahabad kao sin dobrostojećeg bramanskog advokata iz Kašmira. U dobi od 16 godina otišao je u Englesku i pohađao Herou školu i Univerzitet u Kembridžu. Na Kembridžu je studirao pravne nauke. U Indiju se vratio 1912. godine. Politikom je počeo da se bavi došavši u dodir s učenjima Gandija 1919. godine kada počinje i njegovo aktivno učešće u oslobodilačkom pokretu[6]. Iako Gandijev sledbenik, nije delio njegovo uverenje u pasivan otpor, već je smatrao kako treba primeniti sve raspoložive mere. Britanske vlasti zatvarale su ga devet puta, a u zatvoru je proveo ukupno 13 godina. Bio je jedan od inicijatora Pokreta nesvrstanih. Bio je takođe jedan od inicijatora azijsko-afričke konferencije u Bandungu 1955. godine. Godine 1946. kada su Britanci otpočeli pripreme za povlačenje iz Indije, pozvan je da oformi prelaznu vladu koja će organizovati prelazak iz britanske kolonije u nezavisnu zemlju. Dana 15. avgusta 1947. godine, kada su vršena zadnja povlačenja Britanaca i uspostavljan samoupravni dominion u okviru britanskog Komonvelta, izabran je za prvog predsednika vlade i ministra spoljnih poslova. U nekoliko narednih godina Nehru je bezuspešno pokušavao da spreči deobu Indije na hindu državu i muslimansku državu. Uprkos njegovim velikim naporima, utemljena je nezavisna muslimanska država Pakistan. Javno se suprotstavljao Hitlerovom i Musolinijevom fašizmu. Posetio je Barselonu u vreme Španskog građanskog rata izražavajući simpatije prema španskoj republikanskoj vladi. Godine 1938. posetio je Čehoslovačku, a nije otišao u Italiju i Nemačku gde je bio pozvan. Nehru je podržao rezoluciju Ujedinjenih nacija iz 1950. godine o Koreji, suprotstavio se britanskim i francuskim potezima 1956. u Sueckom kanalu, i 1959. Kini poručio je da će indijske granice braniti ako treba i vojnom silom. U spoljnoj politici nastojao je da očuva neutralnost u Hladnom ratu. U skladu sa tom političkom opcijom, s Titom i Naserom je osnovao Pokret nesvrstanih. Sa simpatijama je gledao na sve oslobodilačke pokrete u svetu. Posebno je nastojao da uspostavi što bolje odnose sa Narodnom Republikom Kinom, koji su bili tradicionalno zategnuti. Preminuo je u Nju Delhiju 27. maja 1964. godine od srčanog udara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ernst Hajnrih Herman Grotefend (rođen 18. januara 1845. u Hanoveru, † 26. maj 1931. u Šverinu) je bio nemački arhivista i istoričar, koji je posebno poznat po svojim standardnim radovima o kalendaru nemačkog srednjeg veka i modernog doba. Herman Grotefend je bio unuk orijentaliste i lingviste Georga Fridriha Grotefenda i sin istoričara i arhiviste Karla Ludviga Grotefenda (1807-1874). Njegova majka bila je Matilda Grotefend (1811-1851), ćerka zakupca domena Jakoba Luterota i Johane Jakobine Sofi Borneman. Od letnjeg semestra 1864. studirao je medicinu na Univerzitetu u Getingenu, a zatim od letnjeg semestra 1867. istoriju. Na početku studija postao je član bratstva Brunsviga 1864. godine.[1] 1869/1870. studirao je kao deo privremenog kursa u Berlinu. Njegovi najvažniji akademski nastavnici bili su Philipp Jaffe i Georg Vaitz. 15. marta 1870. doktorirao je studijom o srednjovekovnom istoričaru Otu fon Frajsingu. Po završetku studija, radio je od aprila 1870. kao ambiciozni arhivista u Kraljevskom državnom arhivu u Breslauu, gde ga je Kolmar Grinhagen uveo u praktični arhivski rad. 1. januara 1872. Grotefend je postavljen za arhivskog sekretara. Oktobra 1874. prelazi u Državni arhiv Auricha kao privremeni direktor, a dve godine kasnije u februaru 1876. u Gradski arhiv u Frankfurtu na Majni. Tamo je organizovao spajanje raznovrsnog i razbacanog fonda arhivske građe o istoriji grada u novu zgradu arhiva koja je već u izgradnji. Od 1. oktobra 1887. postavljen je za šefa Tajnog i Glavnog arhiva u Šverinu na preporuku Johana Albrehta fon Meklenburga, gde je radio do penzionisanja 1. jula 1921. u svojoj 76. godini. 9. aprila 1899. dobio je zvanje tajnog savetnika za arhiv, a godinu dana pre penzionisanja postavljen je za direktora Arhiva. Grotefend je dao poseban doprinos organizaciji, jednostavnosti korišćenja i organizaciji potrebnih prostorija. Od 1887. do 1921. bio je prvi sekretar Udruženja za istoriju i arheologiju Meklenburga. Herman Grotefend je bio oženjen dva puta, od 1872. do njene smrti 1904. godine za Alis Ulrih, a od 1910. za Hedvig Brandis, rođenu Unger, koja je umrla 1919. godine. Iz prvog braka imao je tri sina i dve ćerke. Sin Oto (1873-1945) je takođe postao arhivista i istoričar, drugi sin po imenu Georg (1877-1914) je poginuo u Prvom svetskom ratu. Ćerka se udala za predsednika Oberpostdirektion Schverin, Karla Hajnriha Melera, u čijoj je kući Grotefend živeo poslednjih godina svog života. Računanje vremena nemačkog srednjeg veka i modernog doba Godine 1872. Grotefend je objavio „Priručnik za istorijsku hronologiju nemačkog srednjeg i modernog doba“, koji je imao za cilj da pomogne istoričarima da se bave srednjovekovnim i savremenim proračunima vremena. U godinama koje su usledile, on je proširio materijale sadržane u njemu kako bi uključio nova istraživanja i svoja dalja istraživanja. Od 1891. do 1898. u Hanovoj knjižari u Hanoveru objavljeno je u dva toma obimno delo „Proračun nemačkog srednjeg veka i modernog doba”. Prvi tom (1891) sadrži rečnik na više od dve stotine stranica o terminima istorijske hronologije kao i razne tabele za izračunavanje i konverziju datuma iz različitih sistema računanja vremena. Drugi tom, koji se pojavio u dva odeljka (1892. i 1898.), navodi izuzetno različite kalendare svetaca koji su bili u upotrebi u eparhijama i verskim redovima na nemačkom govornom području, a sadrži i spisak svetitelja kojima se klanja, navodeći bogomolje i dotični sveti praznici. Pošto je ovaj novi rad na kraju bio previše obiman „da bi [...] služio istraživačima u njihovoj svakodnevnoj upotrebi i da bi učenicima pružio pouzdan uvod u hronološke stvari“,[2] Grotefend je objavio „Priručnik za računanje vremena nemačkog srednjeg veka i moderna vremena“ 1898. U njemu je izostavio dubinske rasprave o pojedinačnim pitanjima i fokusirao se na potrebe istoričarevog praktičnog rada. Posle sistematskog uvoda, „meki povez” sadrži azbučni indeks praznika i hronološke oznake, razne liste lenjira i tabele za računanje datuma. I dvotomno izdanje i skraćena verzija postali su standardna dela u pomoćnim naukama. Posebno je „Priručnik za računanje vremena“ i danas nezamenljiv alat za pretvaranje istorijskih datuma u ​​moderne (npr. iz kalendara francuske revolucije, iz srednjovekovnih kalendara praznika ili iz rimskog kalendara). Nova izdanja su obično išla ruku pod ruku sa dopunama ili revizijama o kojima se pobrinuo njegov sin Oto Grotefend nakon smrti Hermana Grotefenda 1931. godine. Nakon njegove smrti, 1948. godine objavljeno je neizmenjeno reprint poslednjeg izdanja kako bi se u posleratnom periodu brzo obezbedio naučni radni materijal. Državni arhiv Donje Saksonije je 1950. godine postao zvanična kontakt adresa za sugestije za poboljšanja i dopune rada, što je rezultiralo objavljivanjem revidiranih 10. i 11. izdanja od strane savetnika Državne arhive Teodora Ulriha 1960. i 1971. godine, a u 12. izdanje koje je ažurirao Jurgen Asch 1982. Godine 2007. izašlo je 14. i do sada poslednje izdanje „Priručnika za računanje vremena“. Horst Rut je 2004. godine učinio prethodnicu u dva toma, „Proračuni nemačkog srednjeg veka i moderne ere“, dostupnim na mreži u HTML verziji sa funkcijama pretraživanja i algoritmima za proračun.[3] Ostale publikacije Pored hronoloških publikacija, Herman Grotefend je 1869. i 1875. objavio pomoćne naučne spise, svaki sa kratkim uvodima u teoriju pečata (sfragistika). Kao genealog ispitivao je, između ostalog, šleske dinastije (1875), plemićku porodicu Oejnhauzen (1889) i sopstvenu porodicu Grotefend (1890-1909 i 1901). U funkciji gradskog arhivista u Frankfurtu na Majni, počeo je da objavljuje tamošnje inventare arhiva, čiji je prvi tom završio 1888. po odlasku u Šverin. Istraživanja istorije i istoriografije Svetog rimskog carstva, kojima se Grotefend bavio u svojoj doktorskoj tezi iz 1870. godine, bila su od malog značaja u njegovom daljem istraživanju. Umesto toga, novi fokus njegovog rada bila je regionalna i državna istorija, koja se ogleda u raznim publikacijama, posebno o istoriji grada Frankfurta na Majni i države Meklenburg. Pored sopstvenih spisa, to su bila redakcija značajnih časopisa, u Frankfurtu „Saopštenja Udruženja za istoriju i arheologiju u Frankfurtu na Majni” (1879-1885) i „Arhiva za frankfurtsku istoriju i umetnost” (1881-1884). ), u Šverinu „Godišnjaci Udruženja za istoriju i arheologiju Meklenburga“ (1888-1919). Pored toga, učestvovao je u reviziji „Istorije Frankfurta na Majni” Antona Horna za drugo izdanje (1882) i objavio seriju „Izvori za frankfurtsku istoriju” (1884-1888) (iako samo dva toma) kao i značajne delovi „Meklenburške knjige dokumenata” (1890-1907)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi pomen Čente datira iz 1549. godine, u jednom turskom tefteru, o opisu Segedinskog sandžaka. Tada su zabeležena 22 domaćinstva (imenom i prezimenom) i Voja kaluđer. Gotovo sve vreme turske vladavine nad današnjim Banatom, Čenta je bila naseljena, iako se ne pominje u Pećkom katistigu ni 1660, kao ni 1666. godine. Tada je zabeleženo samo naselje Ječin, severoistočno od današnjeg sela. Ječin je naseljen u vreme izgona Turaka iz Banata, 1717. godine kada je u selu bilo 13 domova i pop Petar. Deo Ječina se preselio u Čentu, gde je pop Petar i sahranjen, a njegov spomenik je sačuvan, kod Stare crkve, do današnjeg dana. Na Marsi jevoj karti Banata iz 1723/25. godine, Čenta (Črenta) je zabeležena kao zapustelo selo, ali već 1727. godine, zabeležena su 22 domaćinstva, te je verovatno da je bilo naseljeno i 1723. godine, ali se stanovništvo pred popisivačima razbežalo. Čenta ulaskom u militarski sistem dobija germanizovani naziv Leopoldsdorf (1753-1888), koji u narodu nikad nije zaživeo.[1] Taj strani naziv `Leopoldova` (skraćeno) je dobila po austrijskom caru Leopoldu Habsburškom. `Leopoldovo` je 1764. godine pravoslavna parohija u Bečkerečkom protoprezviratu. Kada je 1797. godine popisan pravoslavni klir Temišvarske eparhije u Leopoldovu su bila četiri sveštenika. Bili su to parosi, pop Marko Nikolajević (rukop. 1762), pop Jevtimije Drakulić (1789), pop Avram Popović (1793) i đakon Nikolaj Nikolajević (1793).[2] Čenta je mnogo stradala u vreme upada Turaka, 1736/37. godine, pa je, od pređašnja 22 doma, ostalo samo 7. Glavni uzrok smanjenja broja stanovnika je bila kuga. Postoji sačuvan poimenični popis ovih domaćinstava. Prema popisu iz 1748. godine, Čenta ima 58 domova. Godine 1750/53. selo ulazi u sastav Banatske zemaljske milicije, a kasnije pripada XII Nemačko-Banatskom puku, sve do 1873. godine, kada je ukinuta Vojna granica, a Čenta pripala Torontalskoj županiji. Carski revizor Erler 1774. godine konstatuje da graničarsko naselje Leopoldova, pretežno naseljeno Srbima.[3] Naziv sela potiče, verovatno, od staroslovenske reči „Čantra“ (torba), jer je selo, u srednjem veku, bilo okruženo barama i močvarama, pa se tokom većeg dela godina, nalazilo praktično na ostrvu, a meštani, u tom selu, sakriveni kao u kakvoj torbi, od nepoželjnih prolaznika i poreznika. Po ukidanju banatske vojne granice, selo prelazi u sastav Perleskog upravnog sreza, u Torontalskoj županiji.[4] Po srpskom izvoru iz 1905. godine Čenta je velika opština, u Antalfalvskom (Kovačičkom) političkom srezu. Tada u mestu živi 2920 stanovnika u 545 domova. Srbi su u ogromnoj većini, ima ih 2851 pravoslavna duša (ili 98%), sa 512 kuća. Od srpskih javnih zdanja u Čenti se pominju pravoslavna crkva i pet komunalnih škola. U mestu su tada pošta i telefon, a brzojav je u susednom Perlezu. U Čenti je 1754. godine rođen austrijski general-major Jovan Branovački. Dana 1. maja 1788. godine postao je oberlajtant Srpsko-vlaškog puka. Umro je u mestu Mutniku, 31. avgusta 1816. godine. Njegovu kratku biografiju sastavio je čenćanski paroh Georgije Šupica 1856. godine[5] Po jednom novinskom članku,[6] Čenćani su pomagali Karađorđev ustanak doturanjem džebane, a on im je u znak zahvalnosti poklonio srebrno zvono. Crkva U Starom selu, postojala je crkva, izgrađena 1743. godine, od pletara i naboja. Crkva je srušena i obnovljena 1991. godine. Pravosavno parohijsko zvanje u mestu je osnovano 1746. godine, a matrikule nisu odmah sve zavedene. Matica krštenih je od 1746, matica venčanih od 1753. i matica umrlih od 1779. godine. Nova crkva, sagrađena je u sadašnjem centru sela, 1802. godine. Ikonostas u crkvi radio je ikonopisac iz Bečkereka,Georgije Popović 1809-1811. godine. Porta je početkom 20. veka bila ograđena letvama. U Čenti su 1905. godine postojale dve parohije, treće i četvrte platežne klase, u kojim su bili namešteni parosi: pop Svetislav Popović rodom iz Bačkog Feldvarca, koji je tu šest godina, i pop Svetislav Jovanović kapelan, rodom iz Novog Sada. Parohijskog doma tu nema, a dve parohijske sesije su od 39 kj. zemlje.[7] Oltar, zvona kao i čitav objekat, nalaze se pod zaštitom države, od 1974. godine. Crkva je proslavila dvesta godina postojanja, 2002. godine. Postojalo je 1905. godine srpsko pravoslavno groblje sa najstarijim spomenikom iz 1743. godine. Škola Čenćanska škola je smeštena u dva zdanja, građena 1892. godine. U jednoj zgradi su I i II razred - svaki u svakoj `dvornici` , a drugoj zgradi III i IV razred - su zajedno u istoj `dvornici`. Učiteljsko telo 1905. godine čine: učitelji Milan Pečenović i Milan Stejić, kao i učiteljica Vjera Radovančev. Te godine redovnu nastavu prati 202 đaka (od 376 popisanih), a u nedeljnu školu ide 60 starijih učenika (od 123 popisanih)...

Autor - osoba Perović, Latinka, 1933- = Perović, Latinka, 1933- Naslov Srpski socijalisti 19. veka : prilog istoriji socijalističke misli / Latinka Perović Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni list SRJ, 1995 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 244 str. ; 24 cm (karton) Napomene Tiraž 1.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Narodna radikalna stranka – 19v Socijalisti – Srbija – 19v Socijalistički pokret – Srbija – 19v a) Narodna radikalna stranka - 19v b) Socijalisti - Srbija - 19v c) Socijalna misao - Srbija - 19v d) Socijalistički pokret - Srbija - 19v SADRŽAJ: DOKTRINA NARODNJAŠTVA Teorijski okvir srpskih socijalista DEO PRVI NARODNO-RADIKALNA STRANKA 1. Razdoblje bez vođe (1875–1881). -/ Kristalizacija ideja. Uspon, privredna oseka i plima pokreta 2. Osnivanje stranke i program 3. Timočka buna: -/ kraj jednog i početak drugog razdoblja u životu NRS 4. Ideologija i društvena filozofija radikala 5. Politička organizacija i osvajanje vlasti DEO DRUGI SOCIJALNO-REVOLUCIONARNA STRUJA 1. Idejni koreni socijalno-revolucionarne struje -/ Začetak i razvoj u srpskom socijalističkom pokretu 2. Istoriografija socijalno-revolucionarne struje 3. Ideologija i organizacija IMENSKI REGISTAR Latinka Perović (Kragujevac, 4. oktobar 1933 – Beograd, 12. decembar 2022) bila je jugoslovenska i srpska istoričarka, političarka i aktivistkinja. Od 1968. do 1972. godine, bila je sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), kada je smenjena s Markom Nikezićem, tadašnjim predsednikom CK SKS, u tzv. čistki srpskih liberala. Tada se smatrala jednom od najmoćnijih žena u Srbiji. Bavila se poboljšanjem prava žena, a sa 27 godina je postala predsednica Antifašističkog fronta žena Srbije. Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta – Beograd od 1976. do 1998. godine. Od 1993. do 1998. godine bila je glavna i odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije. Tokom ratova devedesetih Latinka Perović se zalagala za mir u regionu i demilitarizaciju. Latinka Perović je ponekad nazivana „majkom Druge Srbije”. Njen rad naišao je na podeljenu recepciju. Pojedinci su cenili njen istoriografski i politički rad. Milo Lompar je posvetio nekoliko publikacija kritičkoj analizi njenog rada, koji je ocenio kao ukupno negativan i izneo nekoliko faktografskih grešaka. U Beloševcu, selu kod Kragujevca je provela vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata. Veliki broj članova njene porodice bili su partizani, njeni ujaci i stričevi. Kao prvi traumatičan događaj koji pamti, ona navodi streljanje u Kragujevcu. Taj događaj pamti jer je ubijen veliki broj članova njene porodice sa očeve strane, njeni stričevi i braća, kao i zbog opasnosti koju je njen otac izbegao tokom ovog perioda. Obrazovanje Srednju školu je započela u ženskoj gimnaziji, a u poslednjoj godini stvorena je zajednička gimnazija što navodi kao tada najveću reformu. Tokom svog školovanja bila je naklonjena predmetima iz društvenih nauka. Proglašena je za najbolju učenicu generacije, a tada je jedan od profesora rekao: „To je pravedno, ali možda će nam neko zameriti što smo to dali devojci, a ne mladiću.” Tokom školovanja učestvovala je u radnim akcijama, što je bilo uobičajeno za to vreme. Ona je isticala da je to bio duh vremena u kojem su se oni osećali da učestvuju u izgradnji i obnovi zemlje. Završila je Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 1954. godine, a dve godine kasnije je na istom fakultetu magistrirala. Tokom studija prve dve godine je stanovala kod ujaka i hranila se u studentskoj menzi. Ostale dve godine je boravila u studentskom domu. Te pedesete opisuje kao najveće siromaštvo, a osećala se opasnost u čitavoj Jugoslaviji zbog sukoba sa Sovjetskim Savezom. Intelektualni život tada opisuje kao značajan uz isticanje časopisa Nova Misao. Uskoro je došao I Slučaj Milovana Đilasa čini je slučaj za nju bio „jedinstven”. Na njena levičarska uverenja uticalo je odrastanje u toku rata tokom kojeg su bile jasno polarizovane strane „dobra i zla”. Takođe i ruski pritisak koji se tada dešavao za nju je bio jedno veliko iskustvo za nju. Završila je i drugu magistraturu 1965. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a 1975. godine je na njemu doktorirala. Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta – Beograd od 1976. do 1998. godine. Preminula je 12. decembra 2022. godine. Nakon njene smrti Dubravka Stojanović joj je, pored ostalih, posvetila tekst.[6] Sonja Biserko je tada napisala „Njena smrt ostavlja ogromnu prazninu u političkom i naučnom životu Srbije”. Politička karijera Početak njenog političkog angažmana bio je u predsedništvu Centralnog Komiteta omladine Srbije 1953/1954 godine gde je bila najmlađa članica. Tu joj je bilo jako zanimljivo obzirom da je tu bilo ljudi iz čitave Jugoslavije. Perovićeva je redovno tada radila, išla na teren, organizovala razne događaje. Nakon toga je prešla u Centralni Komitet Jugoslaviji 1956. godine. Tu je provela četiri godine kao predsednica Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije. Tada je završila drugu magistraturu i ujedno je bila trudna. Kada je ušla u politiku, to je prihvatila ali nije mislila da je to njena sudbina. Latinka Perović je 1969. godine postala sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, sve do događaja pod nazivom „čistka liberala” 1972. godine. Smatrala se jednom od najmoćnijih žena tog vremena. Marko Nikezić joj je govorio „Ti se uvek pomalo stidiš što si sekretar CK!” Period čistke levičara 1972. opisuje kao dramatično vreme. Ipak ističe da je bila na strani gde su bili ljudi koje je poštovala poput Marka Nikezića, Koče Popovića, Predraga Ajtića, Dobrivoja Radosavljevića i Mirka Tepavca. Period od 1972. Do 1975 je provela u sobi, završila doktorat, distancirala se. Tada je napisala Zatvaranje kruga. Tada je Nikezić pogledao to delo i rekao joj da to objavi. „Znate šta, ja sam sigurno neka mešavina liberalne i levičarske osobe, ja nikad ne bih porekla princip socijalne pravde iako mislim da to nije isto što i socijalno jedinstvo koje je uvek zagovarano u nacionalnoj ideologiji… –Ja sam, naravno, Jugoslaviju videla kao veliku mogućnost, i za srpski narod i za druge narode, kao jednu sjajnu ideju, liberalnu ideju u osnovi.” Jugoslaviju je smatrala „našom prvom Evropom” koja se sastojala od različitih naroda. Ona se verbalno obrušavala na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom. Kada se zaposlila u Institut za istoriji radničkog pokreta Srbije, nije joj bilo dozvoljeno 8 godina ništa da objavi. „Nikad nisam bila unitarista! Ja se deklarišem, naravno, kao Srpkinja, ja sam tu rođena, moji roditelji su bili Srbi, govorim srpski jezik, studirala sam srpski jezik i književnost, bavila sam se srpskom politikom, srpskom istorijom, nikad nisam smatrala da je moja zasluga što je moj deda bio solunac, što je imao Karađorđevu zvezdu iako sam u detinjstvu o tome slušala, ali ja moram da kažem da se moj identitet ne iscrpljuje u tome.” Bila je članica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije i Građanskog demokratskog foruma. Aktivizam Feminizam Ona je bila predsednik Antifašističkog fronta žena Srbije. Rad u ženskoj organizaciji je predstavljao za nju zanimljivo iskustvo. U njoj su učestvovali i muškarci. Mnogo je žena tada ušlo u politiku, a Latinka Perović navodi i da je Narodna skupština tada imala najveći broj poslanica. Pokrenuta su pitanja prosvećivanja žena, zdravstva, kontracepcije, pomoći zaposlenim ženama, osobama sa invaliditetima… Od žena koje su bile u toj organizaciji navodi Milku Minić, Bosu Cvetić, u Sloveniji Vida Tomšič, Lidija Šentjurc, u Hrvatskoj Marija Šoljan. Angažovane su i lekarke, inženjerke i pokretale su nove aspekte vezene za prava žena. Ona navodi da je taj sistem učinio mnogo za emancipaciju žena. „Komunistički pokret je nezamisliv bez žena.” Mitru Mitrović je nazivala ženom od „velikog formata” kao i jednom od značajnih u srpskoj istoriji. Kada je Mitra preminula, Vukica Đilas je zamolila Latinku da napiše nekrolog o njenoj majci. Govorila je u dokumentarcu „Ona se budi” prikazanom na televiziji N1 2022. godine čiji je autor Mia Bjelogrlić. Ona je bila član međunarodnog sudskog veća Ženskog suda za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije održanog u Sarajevu 2015. godine. Devedesetih Perovićeva je smatrala da je rat u Jugoslaviji dugo pripreman na različite načine, ističući ulogu nacionalnih ideologija u tome. Bila je protivnica ratova. Ona je od kraja šezdesetih godina tvrdila da Srbiju najviše politički ugrožava nacionalizam koji bi kao konzervativni činilac u Srbiji ugušio prvo levicu pri čemu na takvim idejama stvorena država ne bi bila napredna. Isticala je da je rat na kraju 20. „veka pojeo srpsku intelektualnu elitu”. „Dugo sam odbijala da se negde angažujem i da rata nije bilo, da nije bilo tih dramatičnih situacija, možda ja i ne bih uzela bilo kakvo učešće u ovoj vrsti javnog života, ali tu su već na probi bile druge stvari, vaš moral, vaše stanovište, neću da delim odgovornost za nešto što mi je duboko tuñe, tako da sam počela da se angažujem, da iznosim svoje mišljenje u Republici, Helsinškoj povelji, onda sam, kad su ljudi počeli da zovu, prihvatila predavanja, zajedničke projekte…” Pred početak oružanih sukoba 1991. godine pisala je da na kraju žrtve destrukcije i represije postaju i oni koji su ih imali kao oruđe u borbi. Godinu dana kasnije je isticala da Srbiji sledi intenzivna militarizacija, dugo ratovanje i ekonomsko propadanje. 1993. godine je naznačila da međunarodna zajednica neće dozvoliti da se srpske zemlje ujedine što bi značilo prelaženje „preko tuđih teritorija i leševa”, a 1994. o snu ujedinjenja srpskih zemalja je pisala da će „završiti u dubokoj podeljenosti samog srpskog naroda“. Tvrdi se da se to pokazalo sve kao tačno. Bila je jedna od prvih intelektualaca koja je osudila Genocid u Srebrenici, kako ga je nazvala. Ona je učestvovala u obrazovnim programima Žena u crnom, pisala je Staša Zajović. Zbog svog aktivizma i angažovanja bila je predmet napada. „Za autonomnost se svuda plaća neka cena.” Ona je bila odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije. Osvrt na delo Dobrica Ćosić je pisao za Latinku Perović da je „lažni liberal” kao i da je Titov obračun sa njom i drugim „liberalima” iz Srbije poslužio za postizanje simetrije sa Hrvatskom, koja je bila uvređena zbog ranijih političkih akcija. Deo svoje i dokumentacije Marka Nikezića zaveštala je arhivu u Sloveniji, što je istoričar Predrag J. Marković interpretirao kao negativan stav Latinke Perović ka sopstvenoj zemlji. O njenom delu je kritički negativno pisao je dr Milo Lompar. Za Lompara je Perovićeva jedan od ključnih ideologa današnje „okupaciono-kolonijalne moći” i u svome pisanju Lompar nalazi nekoliko faktografskih grešaka u njenom radu. Mira Bogdanović je o njenom radu i delu 2016. godine napisala knjigu Elitistički pasijans: o nemislicama, nedomislicama, dvomislicama i besmislicama. Dela Kultura u socijalizmu (1965) Savez komunista u novim uslovima (1967) Savremena uloga avangarde: idejno-politička praksa Saveza komunista Srbije (1969) Pera Todorović (1983) Od centralizma do federalizma (1984) Srpski socijalisti 19. veka: prilog istoriji socijalističke misli (1985) Planirana revolucija (1988) Zatvaranje kruga (1991) Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka (1994) Između anarhije i autokratije: Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX–XXI vek) (2006) Snaga lične odgovornosti (2008) Zoran Đinđić i srpsko društvo (2013) Sarajevo atentat: 100 godina kasnije (2014) Dominantna i neželjena elita – Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX–XXI vek) (2015) Zatvaranje kruga: ishod rascepa 1971–1972. (2018) Ruske ideje i srpske replike (2019) MG11 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovih dana (prošle godine) navršava se pedeset godina od objavljivanja svetskog bestselera Šok budućnosti (Future shock) sociologa i futurologa Alvina Tofflera. Izašloj u preko šest miliona primeraka uključujući i jugoslovensko izdanje Otokara Keršovanija iz Rijeke, ovoj knjizi se i dan-danas, u određenim krugovima, pruža nesmanjena pažnja; njeni tematika i sadržaj i pored nekih prevaziđenih poglavlja – i te kako su aktuelni. Sutrašnjica i sve neizvesnosti koje tehnološki razvoj sobom donosi, duboko su se usadili u čovekovu percepciju. Naročito starije, ali i mlađe generacije, imaju probleme u snalaženju s njima. Granice u prilagodljivosti i strategije preživljavanja? Da li je i aktuelna pandemija virusa korona svedočanstvo sveopšte inertnosti, iferiornosti i nesnalaženja kad je u pitanju širenje bolesti, ali i pronalaženju informacija o njoj? Preobilje informacija (infomation overload) usled globalizacije i smanjivanja planete, čine sve da s njom, informacijom, sve teže i teže izlazimo na kraj, a o poteškoćama kako da prepoznamo onu pravu i istinsku, nema potrebe da se diskutuje. Alvin Judžin Tofler[1] (4. oktobar 1928 – 27. jun 2016) bio je američki pisac, futurista i biznismen poznat po svojim delima o savremenim tehnologijama, uključujući digitalnu revoluciju i komunikacijsku revoluciju, sa naglaskom na njihove efekte na kulture. širom sveta. Smatra se jednim od svetskih izuzetnih futurista.[2] Toffler je bio saradnik urednika časopisa Fortune. U svojim ranim radovima fokusirao se na tehnologiju i njen uticaj, što je nazvao „preopterećenje informacijama“. Godine 1970, njegova prva velika knjiga o budućnosti, Future Shock, postala je svetski bestseler i prodata je u preko 6 miliona primeraka. On i njegova supruga Hajdi Tofler, koja je sa njim sarađivala u većini njegovih pisanja, prešli su na ispitivanje reakcije na promene u društvu sa drugom najprodavanom knjigom, Treći talas 1980. U njoj je predvideo takav tehnološki napredak kao što je kloniranje , personalnih računara, interneta, kablovske televizije i mobilne komunikacije. Njegov kasniji fokus, preko njihovog drugog bestselera, Povershift, (1990), bio je na sve većoj moći vojnog hardvera 21. veka i širenju novih tehnologija. Osnovao je Toffler Associates, konsultantsku kompaniju za menadžment, i bio gostujući naučnik u Fondaciji Rasel Sejdž, gostujući profesor na Univerzitetu Kornel, član fakulteta Nove škole za društvena istraživanja, dopisnik Bele kuće i poslovni konsultant.[3] Tofflerove ideje i spisi imali su značajan uticaj na razmišljanje poslovnih i vladinih lidera širom sveta, uključujući Kineza Zhao Ziianga i osnivača AOL-a Stiva Kejsa. Rani život Alvin Tofler je rođen 4. oktobra 1928. godine u Njujorku, a odrastao je u Bruklinu. Bio je sin Rouz (Albaum) i Sema Toflera, krznara, obojica poljskih Jevreja koji su migrirali u Ameriku. „Bili su književni intelektualci iz doba depresije“, rekao je Tofler, „i uvek su pričali o uzbudljivim idejama.“ Tofler je diplomirao na Univerzitetu u Njujorku 1950. godine kao smer engleski, iako je po sopstvenom mišljenju bio više fokusiran na politički aktivizam nego na ocene. Upoznao je svoju buduću ženu, Adelaidu ​​Elizabet Farel (nadimak „Hajdi“), kada je počinjala postdiplomski kurs lingvistike. Pošto su bili radikalni studenti, odlučili su se protiv daljeg diplomskog rada i preselili se u Klivlend, Ohajo, gde su se venčali 29. aprila 1950.

Kao na slikama AutorIngersoll, Ralph Nakladnik Beograd : Kultura, 1948 Materijalni opis488 str. ; 20 cm Nakladnički nizBiblioteka Trideset dana NapomenaPrijevod djela: Top secret. Ćir. Predmetna odrednicaDrugi svjetski rat <1939/1945> - vojne operacije - Europa, zapadna Drugi svjetski rat <1939/1945> - Sjedinjene Američke Države Ralph McAllister Ingersoll (December 8, 1900 in New Haven, Connecticut – March 8, 1985 in Miami Beach, Florida) was an American writer, editor, and publisher. He is best known as founder and publisher of PM, a short-lived 1940s New York City left-wing daily newspaper that was financed by Chicago millionaire Marshall Field III.[1] Biography[edit] Ingersoll went to Hotchkiss School, graduated from Yale University`s Sheffield Scientific School and became a mining engineer in California, Arizona and Mexico. In 1923 he went to New York with the intention of becoming a writer.[2] He worked as a reporter for the New York American from 1923 to 1925, and then joined The New Yorker where he was managing editor from 1925 to 1930. He had been hired by the New Yorker founder and editor Harold Ross a few months after the magazine commenced publication; Ross inadvertently spilled an inkwell on Ingersoll`s new light suit (various sources claim it was either white or pale gray) during the job interview, then, in embarrassment, offered him the job. As Ingersoll left his office, he heard Ross mumble to his secretary: `Jesus Christ, I hire anybody.`[3] According to his biographer, Roy Hoopes, Ingersoll `was one of the original guiding spirits of The New Yorker. He held it together during its first five years.`[4] In 1930 Ingersoll went to Time Inc. as managing editor of Time-Life publications, and devised the formula of business magazine Fortune,[5] eventually becoming general manager of the company.[2] One of his most important assignments at Fortune was a detailed history of The New Yorker and its business. The scrutiny that Ingersoll gave Ross and his employees, which included mention of their foibles and salaries, initiated a feud between Ross and Henry Luce, publisher of Time and Fortune, culminating in a famed profile of Luce by Wolcott Gibbs that ran in The New Yorker in 1936, which lampooned both Luce and `Timestyle`, the inverted writing style for which Time was (in)famous. Luce retaliated by having caricaturist Al Hirschfeld draw an image of Joseph Stalin over a picture of Ross.[6] PM started on June 18, 1940 with $1.5 million of capital, a fraction of the $10 million that Ingersoll initially sought. Unlike in usual U.S. practice, PM ran no advertising, and editorials did not appear every day; when they did, they were signed by an individual, initially Ingersoll himself, instead of anonymously coming from the paper itself. Sometimes these editorials took over the front page. His first editorial took a forthright stand on World War II which was already under way in Europe: `We are against people who push other people around,` he wrote, demanding material U.S. support for the nations opposing Nazi Germany and Fascist Italy.[1][5] Ingersoll visited Britain in October and wrote a series for the paper that was published as an instant book fixup.[7] The papers` first year was an overall success, although the paper was in some financial trouble: its circulation of 100,000–200,000 was insufficient. Marshall Field III had become the paper`s funder; quite unusually, he was a `silent partner` in this continually money-losing undertaking.[1] The 41-year-old Ingersoll was drafted into the military; when he returned after the war, he found a paper that was less lively and well-written than it had been under his leadership, and with the pro-communist and anti-communist liberals writing at cross purposes. The paper never quite recovered and in June, 1948, with PM on the brink of folding, Field sold a majority interest to attorney Bartley Crum and editor Joseph Fels Barnes, who renamed it the New York Star. It ceased publication eight months later, in February, 1949. Ingersoll later wrote numerous books about his service in World War II.[1] It has recently been suggested, based on research, that Ingersoll may have been the originator, chief advocate and mission planner of the tactical deception unit formed by the US Army during the war and deployed in the European Theater of Operations known formally as the 23rd Headquarters Special Troops and colloquially as the Ghost Army of World War II.[8] In the 1950s Ingersoll acquired and managed several newspapers. His company, Ingersoll Publications, founded in 1957,[9] was taken over by his son Ralph M. Ingersoll Jr. in 1982 after he had bought his father out in a deal that left them no longer on speaking terms.[10] Further reading[edit] Hoopes, Roy (1985). Ralph Ingersoll. A Biography. New York: Atheneum. Ralf Mekalister Ingersol ( 8. decembar 1900. Nju Hejven, Konektikat — 8. mart 1985. Majami Bič, Florida) je bio američki pisac, urednik i izdavač. Najpoznatiji je kao osnivač i izdavač PM, kratkotrajnih levičarskih dnevnih novina u Njujorku iz 1940-ih koje je finansirao milioner iz Čikaga Maršal Fild III.[1] Biografija[uredi] Ingersol je otišao u školu Hočkis, diplomirao na naučnoj školi Šefild Univerziteta Jejl i postao rudarski inženjer u Kaliforniji, Arizoni i Meksiku. Godine 1923. odlazi u Njujork sa namerom da postane pisac.[2] Radio je kao reporter za Nev Iork American od 1923. do 1925., a zatim se pridružio The Nev Iorker-u gde je bio glavni urednik od 1925. do 1930. godine. Unajmio ga je osnivač i urednik Nev Iorker-a Harold Ross nekoliko meseci nakon što je časopis započelo objavljivanje; Ros je nehotice prosuo mastilo na Ingersolovo novo svetlo odelo (razni izvori tvrde da je bilo belo ili bledo sivo) tokom intervjua za posao, a zatim mu je, u stidu, ponudio posao. Dok je Ingersoll izlazio iz kancelarije, čuo je Rosa kako promrmlja svom sekretaru: „Isuse Hriste, ja unajmljujem svakoga.“[3] Prema njegovom biografu, Roju Hupsu, Ingersol je „bio jedan od prvobitnih duhova vodilja The Nev Iorker-a. Držao je zajedno tokom svojih prvih pet godina.“[4] Godine 1930. Ingersol je otišao u Time Inc. kao glavni urednik publikacija Time-Life, i osmislio formulu poslovnog časopisa Fortune,[5] da bi na kraju postao generalni direktor kompanije.[2] Jedan od njegovih najvažnijih zadataka u Fortuneu bila je detaljna istorija The Nev Iorker-a i njegovog poslovanja. Ispitivanje koje je Ingersoll dao Rosu i njegovim zaposlenima, a koje je uključivalo pominjanje njihovih slabosti i plata, pokrenulo je svađu između Rosa i Henrija Lusa, izdavača Time and Fortune, što je kulminiralo slavnim profilom Lucea Volkota Gibsa koji je objavljen u The Nev Iorker-u. 1936. godine, koji je ismevao i Luce i „Timestile“, obrnuti stil pisanja po kojem je Tajm (ne)čuven. Lus je uzvratio tako što je karikaturistu Al Hiršfeld nacrtao sliku Josifa Staljina preko Rosove slike.[6] PM je počeo 18. juna 1940. sa kapitalom od 1,5 miliona dolara, što je samo delić od 10 miliona dolara koje je Ingersol prvobitno tražio. Za razliku od uobičajene američke prakse, premijer se nije oglašavao, a uvodnici se nisu pojavljivali svaki dan; kada jesu, potpisao ih je pojedinac, u početku sam Ingersol, umesto da anonimno dolazi iz samog lista. Ponekad su ovi uvodnici zauzeli naslovnu stranu. Njegov prvi uvodnik zauzeo je jasan stav o Drugom svetskom ratu koji je već bio u toku u Evropi: „Mi smo protiv ljudi koji guraju druge ljude okolo“, napisao je, zahtevajući materijalnu podršku SAD za nacije koje se suprotstavljaju nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji.[1] ][5] Ingersol je posetila Britaniju u oktobru i napisala seriju za novine koja je objavljena kao trenutna popravka knjige.[7] Prva godina izdanja novina je bila ukupan uspeh, iako je list bio u finansijskim problemima: njegov tiraž od 100.000–200.000 nije bio dovoljan. Maršal Fild III je postao finansijer lista; sasvim neobično, on je bio „tihi partner“ u ovom poduhvatu koji je neprestano gubio novac.[1] 41-godišnji Ingersol je pozvan u vojsku; kada se vratio posle rata, pronašao je list koji je bio manje živ i dobro napisan nego što je bio pod njegovim rukovodstvom, a sa prokomunističkim i antikomunističkim liberalima koji su pisali suprotno. List se nikada nije potpuno oporavio i u junu 1948. godine, dok je PM bio na ivici raspada, Fild je prodao većinski udeo advokatu Bartliju Kramu i uredniku Džozefu Felsu Barnsu, koji su ga preimenovali u Nev Iork Star. Prestao je da izlazi osam meseci kasnije, u februaru 1949. Ingersol je kasnije napisao brojne knjige o svojoj službi u Drugom svetskom ratu.[1] Nedavno je sugerisano, na osnovu istraživanja, da je Ingersoll možda bio začetnik, glavni advokat i planer misije jedinice za taktičke obmane koju je formirala američka vojska tokom rata i koja je bila raspoređena u Evropskom teatru operacija, formalno poznatom kao 23. štab Specijalne trupe i kolokvijalno kao Vojska duhova Drugog svetskog rata.[8] Pedesetih godina prošlog veka Ingersol je kupio i upravljao nekoliko novina. Njegovu kompaniju, Ingersoll Publications, osnovanu 1957. godine,[9] je preuzeo njegov sin Ralf M. Ingersoll Jr. 1982. nakon što je otkupio svog oca u dogovoru koji ih je ostavio da više ne razgovaraju.[10]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjevekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope. Istorija Vizantije nije dostojna zaborava. U knjizi su predstavljeni svi vizantijski carevi, sa svojim manama i vrlinama i svi hronološki događaji. S A D R Ž AJ: - Osnivanje Carigrada i postanak istočnog rimskog carstva (330-518) - Justinijanova vladavina i grčko carstvo u VI veku (518-610) - Iraklijeva dinastija. Arabljanska opasnost i preobražaj carstva u VI veku (610-717) - Isavrijanski (sirijski) carevi i ikonoborstvo (717-867) - Vrhunac carstva pod makedonskom dinastijom (867-1081) - Vek Komnina (1081-1204) - Latinsko carigradsko carstvo i grčko nikejsko carstvo (1204-1261) - Vizantijsko carstvo pod Paleolozima (1261-1453) Šarl Dil (franc. Charles Diehl; Strazbur, 19. januar 1859 — Pariz, 1. novembar 1944) je bio francuski vizantolog i istoričar.[1][2] Akademska karijera Posle završenih univerzitetskih studija nekoliko godina (1881 — 1885) radio je u Francuskoj školi u Rimu. Potom je izabran za profesora istorije u Nansiju, a 1899. na Sorboni u Parizu gde je pored predavanja iz opšte istorije držao i poseban kurs iz istorije Vizantije. Probuđeno zanimanje za povest romejske države uslovilo je da se 1907. na Sorboni osnuje specijalna katedra za vizantijsku istoriju. Dil je na ovoj katedri više od trideset godina držao nastavu i ostao je upamćen kao izvanredan i izuzetno duhovit predavač. Za svoje nesvakidašnje naučne zasluge stekao je veliko priznanje ne samo u Francuskoj nego daleko van njenih granica. Izabran je za dopisnog člana mnogih akademija i za počasnog doktora većeg broja univerziteta., između ostalih i Beogradskog. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je 1936. godine. Naučni rad Pored radova iz klasične arheologije, kojom se uglavnom bavio u svojim ranim naučnim godinama i studija iz opšte istorije umetnosti, kao što su one o Botičeliju (1906) Dil je neizmerno zadužio istoriju vizantijske umetnosti. Naročito je važno njegovo delo Manuel d`art byzantin (prvo izdanje 1910, drugo u dva toma 1925/1926), a napisao je i niz radova o pojedinim spomenicima vizantijske umetnosti, među njima i o srpskim srednjovekovnim manastirima (Aux vieux monastères de Serbie, 1930). Još značajniji je njegov rad na polju vizantijske istorije gde se s podjednakim uspehom ogledao kako u minucioznim analitičkim istraživanjima tako i u oblikovanju širokih sinteza. Ove osobine pokazao je još u svojoj doktorskoj disertaciji o Ravenskom egzarhatu (Etudes sur l`exarchat de Revenne, Pariz 1888), kao i u opširnom delu o vizantijskoj upravi u severnoj Africi (L`Afrique Byzantine, Histoire de la domination dyzantine en Afrique, Pariz 1896). Veliku slavu donela mu je knjiga o Justinijanu I (Justinien et la civilisation byzantine au VIe siècle, Pariz 1901), a i popularna monografija o carici Teodori (Théodore,impératrice de Byzance, Pariz 1904). U knjizi Etudes byzantines (Vizantijske studije) sabrani su njegovi radovi koji se odnose na vrlo različita pitanja političke i kulturne istorije. Dil je napisao i nekoliko sinteza koja osvetljavaju pojedina razdoblja iz istorije Vizantije, najpre kratak pregled političke istorije Histoire de l`empire byzantin, Pariz, 1919. godine (srpski prevod Istorija Vizantijskog carstva, Beograd 1933), a zatim i istoriju kulture Byzance, Grandeur et Décadence. Obradio je i pojedina poglavlja kako iz političke tako i iz kulturne istorije u poznatoj engleskoj ediciji The Cambridge Medieval History. Kasnije je takođe u seriji za svetsku istoriju napisao prilično obimnu istoriju vizantijskog carstva. Dil je posedovao i nesvakidašnju obdarenost literate koja je na pravi način došla do izražaja u njegovim naučnim esejima. Čuvena je dvotomna zbirka Figures byzantines u kojoj se predstavio kao nenadmašan majstor istorijskog portreta. Ova zbirka je doživela veliki broj izdanja i prevedena je na mnoge jezike (srpski prevod: Vizantijske slike I–II u izdanju Srpske književne zadruge, Beograd 1927 — 1929, reprint 1991). Značaj U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjovekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Petar I Karađorđević (Beograd, 11. jul 1844 — Beograd, 16. avgust 1921) je bio kralj Srbije, od 1903. do 1918. i kralj Srba, Hrvata i Slovenaca od 1918. do 1921. godine.[1] Petar Karađorđević je bio Karađorđev unuk i treći sin Perside i kneza Aleksandra Karađorđevića, koji je bio prisiljen da abdicira nakon Svetoandrejske skupštine. Petar je osnovnu školu i gimnaziju završio u Beogradu, a dalje školovanje je nastavio u Švajcarskoj, u ženevskom zavodu Venel-Olivije. Potom se upisuje u pariski koledž Sen-Barb i u čuvenu Vojnu akademiju Sen-Sir, koju završava 1864. godine. Karađorđević u gradu Mecu završava Višu vojnu akademiju i već 1870. godine, kao mladi francuski oficir, učestvuje u Francusko-pruskom ratu, u kome biva i zarobljen. Prilikom opsade Meca i bitke kod Sedana, Bizmarkova vojska je zarobila oko sto četiri hiljade francuskih vojnika, uključujući i samog Napoleona III. Petar Karađorđević se iz pruskog zarobljeništva spasao bekstvom, preplivavši gotovo zaleđenu reku Loaru (kao posledica ovakvog bega je bila reuma, koja je mučila tokom celog života). Za zasluge u ovom ratu Petar je odlikovan ordenom Legije časti.[2] Kada je 1875. godine buknuo ustanak u Hercegovini i Bosanskoj krajini, pridružio se kao dobrovoljac pod pseudonimom Petar Mrkonjić u Bosanskohercegovačkom ustanku protiv Osmanskog carstva. iz tog razloga i danas lepa varoš u jugozapadnom delu Republike Srpske, u znaka sećanja na Karađorđevića, nosi ime Mrkonjić Grad. Oženio se 1883. godine crnogorskom princezom Zorkom, najstarijom kćerkom crnogorskog knjaza Nikole. Venčanje Petra i Zorke obavljeno je u Cetinjskom manastiru uz činodejstvovanje mitropolita Visarijona Ljubiše. Venčani kum je, naravno preko posrednika grofa Orlov Denisova, bio ruski car, dok je drugi kum tj. stari svat bio vojvoda Miljan Vuković. Petar i Zorka su imali petoro dece, od toga tri sina: Đorđa, Aleksandra i Andriju, kao i dve ćerke: Jelenu i Milenu (koja je živela samo devet dana). Nakon smrti oca 1885. godine, Petar je postao glava dinastije Karađorđević. Posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903, izabran je za kralja Srbije. Kao kralj zalagao se za ustavno uređenje zemlje i bio je poznat po svojoj liberalnoj politici.[3] Kralj Petar je bio vrhovni komandant srpske vojske u Balkanskim ratovima. Zbog starosti je 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlašćenja na svog sina, prestolonaslednika Aleksandra. U Prvom svetskom ratu povlačio se sa vojskom preko Albanije. Pošto je bio kralj Srbije tokom perioda velikih srpskih vojnih uspeha, u srpskom narodu ostao je zapamćen kao kralj Petar Oslobodilac (takođe poznat i kao Stari kralj).[4] Stvaranjem Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. postao je kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, što je ostao do svoje smrti 16. avgusta 1921.[5] Mladost Rođen je kao peto dete kneza Aleksandra i kneginje Perside (iz čuvene porodice Nenadovići) iz Brankovine na Petrovdan, 29. juna/11. jula 1844. godine. Njegov prvi vaspitač bio je Čeh, dr Vilem Gabler, tokom 1852–1854. godine.[6] Osnovnu školu i Gimnaziju beogradsku je završio u Beogradu. Pošto je Svetoandrejska skupština 1858. godine, zbacila sa prestola kneza Aleksandra, on je napustio Srbiju. Mladi Petar je dalje školovanje nastavio u zavodu Venel-Olivije u Ženevi. Po završenom školovanju septembra 1861, Knežević Petar se upisuje u pariski Koledž Sen-Barb, a 1862. u čuvenu Vojnu Akademiju Sen-Sir koju završava 1864. godine. U Parizu se bavio fotografijom i slikarstvom, i usavršavao svoje vojničko i političko obrazovanje. Ono mu je otvorilo vidike ideja političkog liberalizma, parlamentarizma i demokratije. Početkom 1868, Knežević Petar je u Beču štampao svoj prevod knjige engleskog političara i filozofa Džona Stjuarta Mila O slobodi,[7] sa svojim predgovorom,[8] koji će kasnije postati njegov politički program.....

Autor: Velimir Terzić Izdavač: Narodna knjiga Broj strana: 607 + 963 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm Ekonomski i industrijski nerazvijena kraljevina, čija se privreda zasnivala na poljoprivrednoj proizvodnji, imala je krajnje ograničene mogućnosti za moderno ratovanje. Nedovoljno i većim delom zastarelo naoružanje i hronični nedostatak modernih vojnih tehničkih sredstava davalo je prilično pesimističke prognoze za uspešnu odbranu zemlje. Osnovni razlog nedostatka modernog naoružanja i vojne tehnike ležao je u nerazvijenoj državnoj ekonomiji. Niski dohodak po glavi stanovnika, a time i siromašan državni budžet, ograničavao je nabavku i kupovinu modernog naoružanja. Sa druge strane, nedovoljni industrijski potencijali u zemlji nisu omogućavali proizvodnju modernog i preko potrebnog naoružanja. Uoči rata nacionalni dohodak po glavi stanovnika je iznosio oko 3500 dinara (u protivvrednosti oko 70 dolara), a npr. za kupovinu jednog tenka trebalo je izdvojiti 800-1600 nacionalnih dohodaka. Vojne vlasti – duboko i bolno svesne malog ekonomskog potencijala svoje zemlje, nedovoljnih zaliha oružja i municije i nedostatka opreme, odeće i rezerve hrane – grčevito su pravile planove za odbranu zemlje, koji su u osnovi bili defanzivnog karaktera. Po ratnim planovima zamišljeno je da bi pri punoj mobilizaciji vojska mogla imati preko 1 200 000 ljudi u operativnim jedinicama i još oko pola miliona u ostalim neboračkim službama. Toliki predviđeni broj mobilisanih ljudi bio je nerealan zbog duboke političke i nacionalne podeljenosti u društvu. Nekim nacionalnim grupama u zemlji odbrana monarhije nije bila u interesu. Prilike u Kraljevini Jugoslaviji bile su izuzetno složene. Vojne poteškoće zbog teškog ekonomskog stanja i opšte nemaštine dodatno su opterećene političkom i socijalnom krizom. Problemi i bolesti društva nisu mimoišle ni vojsku, tim pre što su se od 1939. u nju slivali građani-vojni obveznici, unoseći u vojsku akutne nacionalne i socijalne probleme karakteristične sa civilno društvo. Ni vojska nije bila pošteđena svojih unutrašnjih kriza i podela. Oficiri su se okupljali oko pojedinih generala stvarajući tako politički suprotstavljene grupe. Najpoznatije rivalske oficirske grupe bile su one, s jedne strane, oko generala Petra Živkovića, braće Nedića i Marića i, s druge strane, oko generala Dušana Simovića. Sve zaoštrenije međunacionalno nepoverenje u vojsci dodatno je opterećivalo i produbljivalo političku krizu. Većina nesrpskih oficira nije blagonaklono gledala na režim, što je ugrožavalo borbenu gotovost i ovako slabe armije. Veliki broj visokih oficira nesrpske nacionalnosti nalazio se na ključnim komandnim položajima, što je kod srpskih i projugoslovenskih oficira stvaralo nezadovoljstvo, sumnju i nepoverenje u uspešno vođenje budućeg rata. Nacionalna struktura oficirskog, posebno ključnog komandnog kadra nije bila ni proporcionalna ni ujednačena. Evo nekoliko primera: Od dvadeset četiri odseka u Generalštabu samo jedan je bio u rukama oficira srpske nacionalnosti – a ostali u rukama Hrvata i bivših austrougarskih oficira. Koji su uzroci i posledice poraza piše učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA i istoričar Velimir Terzić. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice ponegde iskrzane, na drugoj knjizi iscepane pri vrhu u dužini oko 2 cm - zalepljeno selotejpom sa unutrašnje strane. Poslednje poglavlje druge knjige (registar jedinica, ustanova i drugih pojmova) izvitopereno usled delovanja vlage, na par listova blizu ivice postoje i bledo-braon tragovi, što ne smeta prilikom čitanja. Na slikama priložen deo sadržaja.

U dobrom stanju! General Giulio Douhet (30. maja 1869. - 15. februara 1930.) bio je italijanski teoretičar generala i vazdušne snage. Bio je ključni zagovornik strateškog bombardovanja u vazdušnim ratovima. Bio je savremenik zagovornika vazduhoplovnih ratova 1920-ih, Valtera Vevera, Billija Mitchela i Hju-a Trencharda. Rođen je u Caserti u Kampaniji u Italiji iz porodice prognaničkih vođara koji su se tamo preselili nakon cesije Savoje u Francusku. Pohađao je Vojnu akademiju u Modeni, a 1882. je angažovan u artiljeriji italijanske vojske. [1] ] Kasnije je pohađao Politehnički institut u Torinu, gde je studirao nauku i inženjerstvo. [2] Dodeljen Generalštabu ubrzo nakon početka novog veka, Douhet je objavio predavanja o vojnoj mehanizaciji. [3]: 2 Dolaskom dirigibala, a potom i aviona fiksnog krila u Italiju, brzo je prepoznao vojni potencijal nove tehnologije. Douhet je vidio zamke koje dozvoljavaju vazdušnoj snazi da komanduju zemaljskim zapovjednicima i počeo se zalagati za stvaranje posebne zračne ruke kojom zapovijedaju avioni. Udružio se s mladim inženjerom aviona Giannijem Capronijem kako bi u narednim godinama uzvisio vrline vazdušne snage. [3]: 3 1911. Italija je započela rat protiv Osmanskog carstva radi kontrole nad Libijom. Tokom tog ratnog aviona, prvi put je delovao u izviđačkim, transportnim, artiljerijskim uočavanjima, pa čak i ograničenim ulogama u bombardovanju. Douhet je napisao izveštaj o naučenim lekcijama u vazduhu, u kojem je sugerisao da bi bombardovanje na visini trebalo da bude glavna uloga aviona. [3]: 3 1912. Douhet je preuzeo komandu nad italijanskim vazduhoplovnim bataljonom u Torinu, gde je napisao set pravila za Upotreba aviona u ratu (Regole per l`uso degli aeroplani in guerra) - jedan od prvih priručnika ove nauke. [3]: 4 Međutim, Douhetovo propovedanje o vazdušnoj snazi označilo ga je kao `radikalnog`. Nakon incidenta u kome je bez odobrenja naredio izgradnju bombardera Caproni, prognan je u pešadiju. Kada je počeo Prvi svetski rat, Douhet je počeo da poziva Italiju da pokrene veliku vojnu izgradnju - posebno u avionima. `Steći komandu nad vazduhom`, rekao je, trebalo je da neprijatelja učini `bezopasnim`. [3]: 4 Kada je Italija ušla u rat 1915. godine, Douheta je šokirala nesposobnost i nepripremljenost vojske. [3]: 5 Predložio je sila od 500 bombardera [1] koja je mogla bacati 125 tona bombi dnevno [3]: 4–5 da bi razbila krvavi zastoj s Austrijom, ali je ignorisana. [1] Dopisivao se sa svojim nadređenim i vladinim zvaničnicima, kritikujući vođenje rata i zalažući se za rešenje vazdušne moći. [3]: 5 Douhet je bio osuđen na sudu i zatvoren je jednu godinu zbog kritiziranja italijanskih vojnih vođa u memorandumu kabinetu. [1] Douhet je nastavio pisati o zračnoj snazi iz svoje ćelije, dovršavajući roman o zračnoj snazi i predlažući ogromnu savezničku flotu aviona u komunikaciji s ministrima. [3]: 6 Pušten je i vraćen na dužnost ubrzo nakon katastrofalne bitke kod Caporetta u 1917. [3]: 6 Douheta je pozvan na službu 1918. godine i obavljao funkciju šefa italijanskog Centralnog vazduhoplovnog biroa. [1] Oslobođen je 1920. i unaprijeđen u general-oficira 1921. Iste godine je dovršio ogroman uticaj o strateškom bombardovanju pod nazivom Komanda vazduha (Il dominio dell`aria) i ubrzo se povukao iz vojne službe. Osim nekoliko meseci kao šef avijacije u Mussolinijevoj vladi 1922., Douhet je veći deo ostatka svog života proveo teoretski o uticaju vojne vazdušne snage. [1] Douhet je umro 1930. u Rimu u Italiji. Douhet je u svojoj knjizi tvrdio da je vazdušna snaga bila revolucionarna jer je delovala u trećoj dimenziji. Avioni su mogli leteti nad površinskim silama, pridajući im sekundarni značaj. Prostranost neba učinila je odbranu gotovo nemogućom, tako da je suština vazdušne snage bila ofanziva. Jedina odbrana je bila dobra povreda. Vazduhoplovne snage koje bi mogle postići komandu nad vazduhom bombardovanjem neprijateljske vazdušne ruke u gašenju bi dovele neprijatelja na stalno bombardovanje. Komanda vazduha značila je pobedu. Douhet je vjerovao u moralne efekte bombardiranja. Vazdušna energija mogla bi razbiti volju ljudi uništavanjem `vitalnih centara` zemlje. Armije su postale suvišne jer bi ih avioni mogli nadletati i nekažnjeno napadati te centre vlade, vojske i industrije, princip kasnije nazvan „Bomba će uvek proći“. Ciljano je ciljanje bilo centralno u ovoj strategiji i verovao je da će se vazdušni zapovjednici dokazati svojim izborom ciljeva. Oni bi se razlikovali od situacije do situacije, ali Douhet je identifikovao pet osnovnih ciljnih vrsta kao što su: industrija, saobraćajna infrastruktura, komunikacije, vlada i `volja ljudi`. Poslednja kategorija je bila posebno važna za Douheta, koji je verovao u princip totalnog rata. Glavna strategija izneta u njegovim spisima, Douhetov model, presudna je u raspravama o upotrebi vazdušne snage i kampanjama bombardovanja. Douhetov model počiva na uverenju da u konfliktu nanošenje visokih troškova vazduhoplovnog bombardovanja može razbiti civilni moral. To bi otkinulo socijalnu osnovu otpora i pritiskalo građane da traže od svojih vlada da se predaju. Logika ovog modela je da bi izlaganje velikog dela civilnog stanovništva teroru uništavanja ili nedostatku robe široke potrošnje moglo naštetiti civilnom moralu. Gušeći neprijateljske civilne centre bombama, Douhet je tvrdio da će rat postati toliko užasan da će se obični ljudi dignuti protiv njihove vlade, svrgnuti s revolucijom, a zatim podnijeti tužbu za mir. Ovaj naglasak na strateškoj ofanzivi zaslepio bi Douheta mogućnostima protivvazdušne odbrane ili taktičke podrške vojskama. U svom drugom izdanju Komande vazduhoplovstva tvrdio je da je takva avijacija `beskorisna, suvišna i štetna`. Predložio je nezavisnu vazduhoplovnu silu sastavljenu prevashodno od bombardiranja dugog dometa. Vjerovao je da je presretanje tih bombardera malo vjerovatno, ali dozvolio je silu letjelice za pratnju da ukloni presretače. Napadi ne bi zahtevali veliku tačnost. Na taktičkom nivou, on se zalagao za brzu upotrebu tri vrste bombi; eksplozivima za uništavanje cilja, zapaljivima za paljenje oštećenih struktura i otrovnim gasom kako bi se vatrogasci i spasilačke ekipe držali dalje. Čitavo stanovništvo bilo je u prvoj liniji vazdušnog rata i terorisali su ga urbanim bombardovanjem. U svojoj knjizi Rat iz 19-ih opisao je izmišljeni rat između Nemačke i francusko-belgijske alijanse, u kojem su Nemci pokrenuli masovne terorističke racije na stanovništvo, svodeći svoje gradove na pepeo pre nego što se njihove vojske mobilizovale. Budući da bi bombardovanje bilo tako strašno, Douhet je vjerovao da će ratovi biti kratki. Čim bi jedna strana izgubila komandu nad vazduhom ona će kapitulirati, a ne suočiti se sa strahotama vazdušnog napada. Drugim rečima, neprijateljske vazduhoplovne snage bile su glavna meta. Odlučna pobeda ovde bi ubrzala kraj rata. Međutim, kasniji sukobi bi u velikoj mjeri diskreditovali Douhetovu teoriju. Vazdušni maršal Arthur `Bomber` Harris krenuo je 1942. godine da bi dokazao Douhetove teorije validne tokom Drugog svetskog rata. Kroz četiri godine pod njegovom komandom, Komanda RAF-a za bombe pokušala je da uništi glavne nemačke gradove. Do 1944. do 1945., delimično u skladu sa USAAF, oni su u velikoj meri postigli ovaj cilj; ali nijedna revolucija nije srušila Treći rajh. Teški bombarderi koji su bili upleteni u ofanzivu kombinovane bombe nisu pobedili u ratu sami, kao što je Harris tvrdio da hoće. Douhetove teorije o prisiljavanju stanovništva na revoluciju, kada se podvrgnu praktičnoj primjeni, pokazale su se neefikasnim. U stvari, postoje značajni dokazi koji pokazuju da bombardovanje nije učinilo ništa drugo nego da je antagoniziralo nemački narod, galvanizirajući ih da teže rade na svojoj zemlji, a konačni poraz Nemačke nije postignut sve dok gotovo čitavu zemlju nisu okupirale savezničke kopnene snage. Kritički prijem Iako je početni odgovor na Komandu vazduha bio prigušen, drugo izdanje je izazvalo burne napade njegovih vojnih vršnjaka, posebno onih iz mornarice i vojske. Douhetova je apokaliptična vizija koja je zahvatila popularnu maštu. Ali njegove teorije bile bi nedokazane i stoga neosporne još 20 godina. U mnogim slučajevima on je silno preuveličavao efekte bombardovanja. Njegove kalkulacije o količini bombi i otrovnog gasa potrebnih da se uništi grad bili su smešno optimistični. Drugi svetski rat pokazao bi da su mnoga njegova predviđanja bila pogrešna, posebno na temu ranjivost javnog morala na bombardovanje. U „Rivista Aeuronautica“ u julu 1928. godine napisao je da veruje da će 300 tona bombi preko najvažnijih gradova završiti rat za manje od mesec dana. Za vreme Drugog svetskog rata, saveznici su bacili preko 2,5 miliona tona bombi na Evropu, bez odlučujućeg efekta. [5] Izvan Italije, Douhetov je prijem bio pomešan. O njegovim teorijama se razgovaralo i širilo u Francuskoj, Nemačkoj i Americi koje su bile veoma prijemčive; U Americi je Billi Mitchell bio snažan zagovornik. U Britaniji, međutim, Komandi vazduhoplovstva nije bilo neophodno čitanje na fakultetskom fakultetu RAF-a. Zagovornik Musolinija, Douhet je postavljen za komesara za vazduhoplovstvo kada su fašisti preuzeli vlast, ali je ubrzo odustao od ovog birokratskog posla da nastavi sa pisanjem, što je uradio i do smrti od srčanog udara 1930. godine. Više od 70 godina njegova predviđanja nisu se ostvarila, ali neki od njegovih koncepata (sticanje komande u vazduhu, terorističko bombardovanje i napad na vitalne centre) i dan-danas podležu teoriji vazdušne moći.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige `Jutrenja i bdenja`, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) `Srpska umetnost u Vojvodini`, Novi Sad, 1927. `Zaljubljenici`, pripovijetke, Beograd, 1928. `Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis`, Beograd, 1928. `Sabrana dela I-II`, Beograd, 1929-1932. `Trokošuljnik`, roman, Beograd, 1930. `Pijana zemlja I, II`, roman, Beograd, 1932. `Jugoslavische hedengasche beldenge kunst`, Amsterdam, 1935. `Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe`, Novi Sad, 1939. `L` art yougoslave des nos origines a nos jours`, Beograd, 1939. `Dva veka srpskog slikarstva`, Beograd, 1942. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 1943. `Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije`, Beograd, 1953. `U senci slave`, Novi Sad, 1961. `Pronađene stvari`, eseji, Beograd, 1961. `Umetničke kritike`, Beograd, 1968. `Sudbine i ljudi`, ogledi, Beograd, 1968. `Susreti i pisma`, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 1975. `Slučajna otkrića`, eseji, Novi Sad, 1977. `Izabrani eseji`, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) `Pogledi i misli`, eseji, Novi Sad, 1978. `Kamena otkrića`, studije o umetnosti, Beograd, 1978. `Priviđenja` I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: `Prepiska dvojice mladića`, Novi Sad, 1991. `Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima`, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) `Izabrana dela Milana Kašanina` * 1. `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 2002. * 2. `Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke`, Beograd, 2003. * `Zaljubljenici`: `Porušeni dom`, `Preobraženje`, `Ženih`, `Grešnici` * `U senci slave`: `Mrav`, `Udovica`, `Uoči praznika`, `Zaljubljenik`, `Parbenik božji`, `Vestalka`, `Na mesečini`, `Braća pravoslavna`, `Na pijaci`, `Viđenje`, `Seljaci`, `Usamljenik`, `Nemoć`, `U senci slave` * 3. `Pijana zemlja ; Trokošuljnik`, Beograd, 2003. * 4. `Priviđenja`, Beograd, 2003. * 5. `Sudbine i ljudi`, Beograd, 2004. * 6. `Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli`, Beograd, 2004. * 7. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 2004. * 8. `Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu`, Beograd, 2004.