Miloš Crnjanski Izabrana dela 1-14 komplet 1) Pesme – 368 Strana 2) Dnevnik o Čarnojeviću i druga proza – 300 str. 3) Seobe I – 228 str. 4) Seobe II – 464 str. 5) Seobe III- 488 str. 6) Kod Hyperborejaca I – 436 str. 7) Kod Hyperborejaca II – 404 str. 8) Roman o Londonu I – 370 str. 9) Roman o Londonu II- 362 str. 10) Drame – 370 str. 11) Putopisi – 488 str. 12) Eseji – 424 str. 13) Embahade I-III – 486 str. 14) Embahade IV – 426 str. – Nolit Beograd 1983. 12,5×19,5 cm, latinica, tvrd povez, zlatotisk Stanje Veoma dobro.

O knjizi: Sabrana dela Lava Nikolajeviča Tolstoja u 14 knjiga. 1. Rat i mir I 2. Rat i mir II 3. Rat i mir III 4. Rat i mir IV 5. Vaskrsenje 6.Drame 7. Ana Karenjina I 8. Ana Karenjina II 9. Price iz nove azbuke 10.Tri smrti i druge pripovetke 11. Sevastopoljske i druge pripovetke 12. Smrt Ivana Iljica i druge pripovetke 13. Detinjstvo, dečaštvo, mladost 14. Hadži-Murat i druge propovetke.

O knjizi: Sabrana dela Lava Nikolajeviča Tolstoja u 14 knjiga. 1. Rat i mir I 2. Rat i mir II 3. Rat i mir III 4. Rat i mir IV 5. Vaskrsenje 6.Drame 7. Ana Karenjina I 8. Ana Karenjina II 9. Price iz nove azbuke 10.Tri smrti i druge pripovetke 11. Sevastopoljske i druge pripovetke 12. Smrt Ivana Iljica i druge pripovetke 13. Detinjstvo, dečaštvo, mladost 14. Hadži-Murat i druge propovetke.

Lav Tolstoj Sabrana dela 1-14 komplet, retko 1. Rat i mir I 2. Rat i mir II 3. Rat i mir III 4. Rat i mir IV 5. Detinjstvo / Dečaštvo / Mladost 6. Priče iz nove azbuke 7. Drame 8. Sevastopoljske i druge pripovetke 9. Hadži Murat i druge pripovetke 10. Ana Karenjina I 11. Ana Karenjina II 12. Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke 13. Tri smrti i druge pripovetke 14. Vaskrsenje Izdavač: Prosveta / Rad Godina izdanja: 1986 Povez: Tvrd Formst: 20 x 14 cm redak komplet. Stanje Veoma dobro.

MEŠA SELIMOVIĆ SABRANA DELA Jubilarno izdanje. Izdavačko preduzeće ```SLOBODA , Beograd``,1977. godina 1. Djevojka crvene kose 2. Tišine 3. Magla i mjesečina 4. Derviš i smrt 5. Za i protiv Vuka 6. Tvrđava 7. Ostrvo 8. Pisci, mišljenja i razgovori 9. Sjećanja Knjige kao NOVE u PERFEKTNOM stanju. Knjige kao NOVE u PERFEKTNOM stanju.... -------------------------------- Tvrd povez, zlatotisk. . . Komplet

Branislav Nušić – Sabrana dela 1-25, komplet 1. autobiografija,strana 255. 2. gospođa ministarka/tako je moralo biti/iza božjih leđa,strana 353. 3. pripovetke, strana 285. 4. nahod/večnost/knjiga druga,strana 325 5. male scene/mali komadi,strana 419. 6. sumnjivo lice/hajduci, strana 305. 7. ben akiba i, strana 259. 8. ben akiba ii, strana 340. 9. ben akiba iii, strana 303. 10. put oko sveta/svet, strana 287. 11. devetstopetnaesta i, strana 325. 12. devetstopetnaesta ii, strana 309. 13. pripovetke jednog kaplara/ramazanske večeri, str. 301 14. opštinsko dete, strana 273. 15. narodni poslanik/opasna igra/običan čovek, strana 316. 16. protekcija/kneginja od tribala/pučina/prva parnica, str.390. 17. mister dolar/žena bez srca/tomaida, strana 287. 18. pripovetke,strana 283. 19. ožalošćena porodica/ujež/svinja/velika nedelja,str 345. 20. beograd nekad i sad/listići/male priče/konferencije, strana 276. 21.dr/pokojnik/vlast, strana 306. 22. tašula/iz poluprošlosti/posmrtne besede/pred pozorištem/u srpskoj kući, strana 329. 23. razni spisi , pripovetke sa obala ohridskog jezera /kosovo/s kosova na sinje more, strana 325. 24. retorika, strana 475. 25. retorika/ dragoljub vlatković bibliografija, strana 403. Beograd, 1966. jež, novinsko-izdavačko preduzeće, tvrdi povez, zlatotisk, ćirilica Stanje vrlo dobro.

Viljem Šekspir Celokupna dela 1-6 komplet Tvrd kožni povez Izdavači: BIGZ, Narodna knjiga, Nolit, Rad, Beograd, 1978. godine. Tvrd povez,zlatotisak,latinica,dobro očuvano,ukupno oko 4500 strana,najlepše izdanje Šekspira objavljeno na srpskom jeziku,knjige formata 22x16cm, komplet se sastoji od sledećih dela: Sadržaj knjiga: 1) KNJIGA PRVA- predgovor Dr Borivoje Nedić * BURA * DVA VITEZA IZ VERONE * VESELE ŽENE VINDZORSKE * RAVNOM MEROM * ZABUNE * MNOGO VIKE NI OKO ČEGA * NENAGRAĐENI LJUBAVNI TRUD * SNOVIĐENJE U NOĆ IVANJSKU 2) KNJIGA DRUGA-MLETAČKI TRGOVAC * KAKO VAM DRAGO * UKROĆENA GOROPAD * SVE JE DOBRO ŠTO SE DOBRO SVRŠI * BOGOJAVLJENSKA NOĆ * ZIMSKA BAJKA 3) KNJIGA TREĆA-TRIOL I KRESIDA * KORIOLAN * TIT ANDRONIK * ROMEO I JULIJA * TIMON ATINJANIN * JULIJE CEZAR * MAKBET 4) KNJIGA ČETVRTA-HAMLET * KRALJ LIR * OTELO * ANTONIJE I KLEOPATRA * SIMBELIN * PERIKLE 5) KNJIGA PETA-RIČARD II * HENRI IV * HENRI V * HENRI VI 6) KNJIGA ŠESTA-KRALJ DŽON * RIČARD III * HENRI VIII * SONETI * POEME Stanje: Vrlo dobro

Viljem Šekspir Celokupna dela 1-6 komplet Tvrd kožni povez Izdavači: BIGZ, Narodna knjiga, Nolit, Rad, Beograd, 1978. godine. Tvrd povez,zlatotisak,latinica,odlično očuvano,ukupno oko 4500 strana,najlepše izdanje Šekspira objavljeno na srpskom jeziku,knjige formata 22x16cm, komplet se sastoji od sledećih dela: Sadržaj knjiga: 1) KNJIGA PRVA- predgovor Dr Borivoje Nedić * BURA * DVA VITEZA IZ VERONE * VESELE ŽENE VINDZORSKE * RAVNOM MEROM * ZABUNE * MNOGO VIKE NI OKO ČEGA * NENAGRAĐENI LJUBAVNI TRUD * SNOVIĐENJE U NOĆ IVANJSKU 2) KNJIGA DRUGA-MLETAČKI TRGOVAC * KAKO VAM DRAGO * UKROĆENA GOROPAD * SVE JE DOBRO ŠTO SE DOBRO SVRŠI * BOGOJAVLJENSKA NOĆ * ZIMSKA BAJKA 3) KNJIGA TREĆA-TRIOL I KRESIDA * KORIOLAN * TIT ANDRONIK * ROMEO I JULIJA * TIMON ATINJANIN * JULIJE CEZAR * MAKBET 4) KNJIGA ČETVRTA-HAMLET * KRALJ LIR * OTELO * ANTONIJE I KLEOPATRA * SIMBELIN * PERIKLE 5) KNJIGA PETA-RIČARD II * HENRI IV * HENRI V * HENRI VI 6) KNJIGA ŠESTA-KRALJ DŽON * RIČARD III * HENRI VIII * SONETI * POEME Stanje: Veoma dobro.

Borisav Stanković KOMPLET SABRANA DELA 1-8 Svetozar Marković i BIGZ Beograd, 1983. godine, tvrd kožni povez, zlatotisak. Knjige su odlično očuvane, čiste i uredne. Komplet se sastoji od sledećih naslova: 1. STARI DANI 2. IZ MOG KRAJA 3. NEČISTA KRV 4. KOŠTANA * TASANA 5. GAZDA MLADEN * PEVCI 6. IZ BEOGRADA 7. PEČAL 8. O BORISAVU STANKOVIĆU Borisav Bora Stanković (1876 - 1927), srpski književnik, pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije, iz rodnog Vranja. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu iz XIX u XX vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac, sa velikim uspehom. Svoju najpoznatiju dramu KOŠTANA objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, NEČISTA KRV, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. # 10

Tvrd povez, Beograd 2011, nove knjige u kutiji. 1. Pesme Ex Ponto i nemiri 2. Pripovetke 3. Nove pripovetke 4. Pripovetke I 5. Pripovetke II 6. Lica 7. Kuća na osami 8. Na sunčanoj strani 9. Travnička hronika 10. Na Drini ćuprija 11. Gospođica 12. Prokleta avlija 13. Omerpaša Latas 14. Disertacija, eseji i kritike I 15. Eseji i kritike II 16. Zapisi i putopisi 17. Znakovi pored puta 18. Sveske i dnevnici 19. Pisma 20. Razgovori

Sadrži: 1. Dositej Obradović – Odabrana dela ’’Život i priključenija’’ ’’Sovjeti zdravoga razuma’’ ’’Pismo Haralampiju’’ 2. Vuk St. Karadžić ’’Srpske narodne pripovjetke’’ 3. Jovan Sterija Popović – Odabrane komedije ’’Laža i paralaža’’ ’’Tvrdica’’ ’’Pokondirena tikva’’ ’’Zla žena’’ ’’Ženidba i udadba’’ ’’Rodoljupci’’ 4. Petar Petrović Njegoš – Odabrana dela ’’Gorski vijenac’’ ’’Luča Mikrokozma’’ ’’Lažni car Šćepan Mali’’ ’’Noć skuplja vijeka’’ 5. Pesnici romantizma Branko Radičević – Izabrane pesme Jovan Jovanović Zmaj – ’’Đulići’’ i ’’Đulići uveoci’’ Đura Jakšić – Pesme Laza Kostić – Pesme 6. Srpski realisti – knjiga I Jakov Ignjatović – Odabrana dela (’’Večiti mladoženja’’ / pripovetke: ’’Jedna ženidba’’ i ’’Pita hiljadu forinata’’) Milovan Glišić – Pripovetke 7. Srpski realisti – knjiga II Laza Lazarević – Pripovetke Radoje Domanović – Odabrane satire 8. Janko Veselinović ’’Hajduk Stanko’’ 9. Svetolik Ranković ’’Gorski car’’ ’’Seoska učiteljica’’ 10. Simo Matavulj – Odabrana dela ’’Bakonja fra Brne’’ ’’Uskok’’ ’’Pilipenda’’ ’’Povareta’’ 11. Stevan Sremac ’’Zona Zamfirova’’ ’’Ivkova Slava’’ 12. Branislav Nušić – Odabrane komedije ’’Narodni poslanik’’ ’’Sumnjivo lice’’ ’’Gospođa ministarka’’ 13. Petar Kočić – Odabrana dela ’’Sudanije’’ ’’Pripovjetke’’ ’’Poetske proze’’ 14. Odabrane pesme Vojislav Ilić Aleksa Šantić Jovan Dučić 15. Pesnici moderne Milan Rakić Sima Pandurović V. P. Dis 16. Borisav Stanković – Odabrana dela ’’Nečista krv’’ ’’Koštana’’ ’’Jovča’’ Pripovetke: ’’Uvela ruža’’, ’’Pokojnikova žena’’, ’’Nuška’’ 17. Isidora Sekulić ’’Kronika palanačkog groblja’’ ’’Pisma iz Norveške’’ 18. Miloš Crnjanski ’’Seobe’’ ’’Dnevnik o Čarnojeviću’’ 19. Ivo Andrić ’’Na Drini ćuprija’’ ’’Prokleta avlija’’ 20. Desanka Maksimović Odabrane pesme

Korica na 16 knjizi je oštećena inače su sve knjiga u dobrom stanju , 1. Jadni ljudi - Dvojnik - Gospodin Proharčin 2. Gazdarica - Bele noći - Netočka Nezvanova 3. Mali junak - Ujakov san - Selo Stepančikovo 4. Poniženi i uvređeni 5. Zapisi iz mrtvog doma - Odvratna priča 6. Zimske beleške o letnjim utiscima - Zapisi iz podzemlja - Kockar 7. Zločin i kazna 8. Idiot I 9. Idiot II 10. Zli dusi I 11. Zli dusi II 12. Mladić I 13. Mladić II 14. Večni muž i druge pripovetke 15. Braća Karamazovi I 16. Braća Karamazovi II 17. Književno-kritički članci - Piščev dnevnik I 18. Piščev dnevnik II 19. Odabrana pisma I 20. Odabrana pisma II

Arhipelag Gulag 1-7 Aleksandar Solženjicin RETKO u tri knjige štampano u Parizu (YMCA Press) 1980 god. Malotiražno emigrantsko izdanje na ruskom jeziku. 1.Архипелаг ГУЛаг 1918-1956.Опыт художественного исследования I-II 2.Архипелаг ГУЛаг 1918-1956.Опыт художественного исследования III-IV 3.Архипелаг ГУЛаг 1918-1956. Опыт художественного исследования V-VI-VII 1.tom. 1-2 u jednoj knjizi, strana 587, 2.tom. 3-4 u jednoj knjizi, strana 637, 3.tom. 5-6-7 u jednoj knjizi, strana 570. Paris 1980, meki plastificirani orig.povez,ilustrovano stanje: Veoma dobro, kao novo , jezik: ruski, format:15x11 cm Izdavač: YMCA-Press (Paris) Autor: Aleksandar Solženjicin Иные произведения печатаются впервые Малотиражное эмигрантское издание на русском языке. Prvo izdanje kapitalnog dela Aleksandra Solženjicina štampano je u Parizu (YMCA Press) 1973-1975. Малотиражно емигрантско издање на руском језику.

Praktičnije i brže usisavanje sa prenosnim, bežičnim usisivačem Xiaomi DeermaVC40. Mala masa, ergonomsko kućište i baterija koja traje do 35 minuta ozbiljnog čišćenja postavljaju ovaj model u sam vrh komercijalnih bežičnih usisivača. Brzi motor bez četkica pruža vrlo visoku snagu usisavanja, što usisavanje čini izuzetno učinkovitim i temeljnim. Uz to, zahvaljujući dizajnu, puno je izdržljiviji od standardnih motora sa četkicama. Odvojivi ručni usisivač Usisna moć : 11 - 15 kPa Snaga motora : 250 W Nivo buke : 80 dB Visina: 124.6 cm Širina : 23 cm Dubina : 21.2 cm LED osvjetljenje na kapici Ergonomska ručka Ciklonski sistem filtracije Beskontaktno pražnjenje dela sa đubretom Motor bez četkica Kapacitet posude za đubre : 0.6 Lit. Napajanje : Lithium Ion baterija Kapacitet baterije: 2500 mAh Vreme punjenja baterije : 2.5 sata Masa : 4,54 kg Autonomija sa punom baterijom : 35 minuta Pribor : četka za tvrde površine, napajanje, baterija, aluminijska cev, zidni nosač, četka za tepih, 2 u 1 dodatak sa mekom četkom

Johan Volfgang Gete IZABRANA DELA KOMPLT 1-8 JUBILARNO IZDANJE POVODOM STO PEDESETE GODIŠNJICE OD GETEOVE SMRTI * KOMPLET JE NOV NEKORIŠĆEN * KOLEKCIONARSKI * BIBLIOFILSKI Rad Beograd, 1982. godine, tvrd povez, zlatotisak, lux izdanje i oprema, obeleživač za stranice. Knjige su nove, nisu čitane. Komplet se sastoji od sledećih naslova: 1. Pesme * Gec od Berlihingena 2. Ifigenija na Tavridi * Torkvato Taso * Faust 3. Patnje mladog Vertera * Izbor po srodnosti 4. Godine učenja Vilhelma Majstera I 5. Godine učenja Vilhelma Majstera II 6. Poezija i stvarnost * Putovanje po Italiji 7. Spisi o književnosti i umetnosti * Maksime i refleksije 8. Pisma * Bibliografija * Hronološke tablice Johan Volfgang fon Gete (1749 — 1832), nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem XVIII i početkom XIX veka. Svoj uticaj širio je diljem Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Šilerov i Bajronov savremenik, Gete nije bio samo izuzetno darovit književnik, nego i političar, a takođe i biolog! Svestran, vredan, uman čovek. Geteove misli: Najjača iskušenje je siromaštvo. I najmudrije ribe glad tera na udicu. Za stado, svakako, nije dobro ako mu je pastir - ovca. Život je najlepši pronalazak prirode, a smrt njena veština, da što bolje iskoristimo život. # 79

Filter za vodu, RO uređaj TSRO-50/REM RO uređaji TSRO-50/REM namenjeni su prvenstveno za prečišćavanje vode za piće. Uređaji rade na principu revers osmoze koja je najefikasnija tehnologija prečišćavanja vode, a uklanja do 96% rastvorenih soli u vodi. Uređaj šestostepenom filtracijom uklanja i eventualne mirise, ukuse, kao i bakterije i viruse. Uređaji TSRO-50 su najekonomičnije rešenje za obezbeđivanje hemijski i mikrobiološki ispravne vode za piće. Uređaj TSRO-50/REM radi na pritisku vode u instalaciji. 1. PP 10", 20 µm - polipropilenski filter uložak 10" 2. CB 10" - ugljeni blok filter uložak 10" 3. PP 10", 5 µm - polipropilenski filter uložak 10" 4. RO membrana 50 gpd RO membrana je osnovni element sistema koji uklanja iz vode do 99,8% rastvorenih soli. Napojnu vodu deli na prečišćenu (permeat) i deo vode koji se odbacuje u kanalizaciju (koncentrat). 5. kapsulirani post filter sa aktivnim ugljem 6. remineralizator U kompletu se pored uređaja, svih navedenih filtera i membrane nalaze i: ključ za odvijanje kućišta, rezervoar, priključak napojne vode, priključna creva, ventil rezervoara, slavina za istakanje prečišćene vode, uputstvo (videti na slici). Uz kupovinu uređaja dobijate i kompletnu tehničku podršku oko montaže i održavanja uređaja. Garancija na uređaj iznosi godinu dana, garancija se ne odnosi na filtere. i RO membranu. Zagarantovana nabavka rezervnih delova i filtera.

Kao na slikama prvo izdanje prosveta 1960 Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo[uredi | uredi izvor] Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da „nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona „stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao „žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da „Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad[uredi | uredi izvor] Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Film o Branku Miljkoviću[uredi | uredi izvor] Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića[uredi | uredi izvor] U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela Branka Miljkovića[uredi | uredi izvor] Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934—1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama[uredi | uredi izvor] Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu[uredi | uredi izvor] Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927—2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

Vrlo dobro očuvano, a naročito s obzirom na godine, bez pisanja, podvlačenja, osim malog potpisa prethodnog vlasnika na najavnoj strani. Retko u ovakvom stanju! Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Na Drini ćuprija : roman / Ivo Andrić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1945 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1945 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 366 str. ; 20 cm Zbirka Južnoslovenski pisci ; 1 ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Rečnik turskih reči i provincializama: str. 363-366. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

Posvećenim radom priređivača, bačeno je svetlo na Andrićeve teme duhovne provenijencije, na subjektivno zadojene tamničke tekstove i prozu, na sliku Višegrada i Bosne, sugestivnih simbola piščeve zavičajnosti, na oglede o stožernim figurama srpskog jezika i pesništva kakve su Vuk i Njegoš, potom na slike sveta koje svedoče o Andrićevim impresijama sa putovanja i, najposle, na misao o ženi kao čudesnom, nedokučivom biću i večitoj temi velikih pesnika. Naslove edicije zatvaraju tri velika Andrićeva romana, nastala pod okupacijom, tokom koje je srpski književnik, do tada poznat isključivo kao pesnik i pripovedač, uspeo da iznedri Na Drini ćupriju, Travničku hroniku i Gospođicu kao oličenje vlastite želje za životom u godinama koje su teško i odurno mirisale na smrt. U susret Andriću 1. Pesnik i pobunjenik - Pesnik i pobunjenik: Ovo je knjiga iz koje progovara mladi Andrić i brižljivo priređen književni izbor u kome je piščeva misao o pravdi i pravičnosti dostigla možda najlepši izraz pesničke duše. Ispisana dirljivom lirskom prozom verističke snage, uz to i smelim perom pobunjenika, zatočenika i svedoka krvavih istorijskih zbivanja s početka XX veka, ona u biti predstavlja Andrićev glas nepristajanja na silu i nepravdu. Zapečaćena slobodarskim duhom kakav samo mladost negovati ume, knjiga Pesnik i pobunjenik ogledalo je i piščevih revolucionarnih promišljanja koja su, na samom koncu ove publikacije, okupljena oko nekolicine Andrićevih tekstova o Simonu Bolivaru, Benitu Musoliniju, fašističkoj revoluciji i tek stvorenoj Kraljevini SHS. 2. O večnom i Svemogućem - U ovoj knjizi okupljeni su Andrićevi tekstovi u kojima se pisac oprobao na polju teizma. Na njenim stranicama nobelovac ispituje duhovne visove i predele metafizike i smisla, u kojima odmerava mesto i ulogu čoveka u dolini stradanja i plača, kao i vlastiti odnos prema večnom i Svemogućem. Ovaj tematski sasvim nov i jedinstven izbor iz ranog stvaralaštva, baciće svetlo na zanemarenu Andrićevu lirsku prozu nadahnutu duhovnim raskršćima. 3. Pogled iz tamnice - Kao što sam naslov nagoveštava, ova zanimljiva knjiga predstavlja Andrićev pogled iz tamnice uprt u nadu i neizvesnost, u lelujavi tračak svetlosti koji uznika ohrabruje i snaži dok sve drugo preti i onespokojava. Nadahnuta snažnim ličnim iskustvom tamnovanja po austrougarskim kazamatima i živim sećanjem na memljivi zadah zatvorske ćelije, Andrićeva tamnička proza slika je vlastitih doživljaja i nespokoja koje pisac vešto pripisuje svojim junacima. Preslikavši doživljene tamničke kadrove u fiktivnu ravan, Andrić im uliva snažnu dokumentarnu snagu, budući da na osnovu njih možemo delimično rekonstruisati i detalje iz piščeve mladalačke biografije. 4. Bosna, kolevka života - Ovo je knjiga sa snažnim ličnim i kostumbrističkim pečatom, knjiga jedne uspomene koja se ogleda u sećanjima na ljude, prilike, krajolike i običaje sa kojima je Andrić odrastao i koje je kasnije pretočio u fikciju. Bosna je piščev zavičaj, a Višegrad njegovo duhovno i emotivno središte, dok je lokalno obojen ambijent u koji su smeštene istorijske prilike, kulture i obični životi, rasadnik Andrićevog književnog nadahnuća koji i danas pleni i zaustavlja pažnju čitaoca. U ovoj su knjizi sabrane priče koje odišu zavičajnim damarom. 5. Andrić bira najlepše pripovetke 1 - U pomenutim knjigama sabrane su najlepše pripovetke u izboru samog pisca. Izdvojivši ih kao uspele i naročito vredne, nobelovac im je dao poseban lični pečat koji, u nameri da ponudimo čitaocima pripovesti po Andrićevoj meri i ukusu, donosimo u dvotomnom izdanju kakvo se retko objavljuje i susreće. 6. Andrić bira najlepše pripovetke 2 - U pomenutim knjigama sabrane su najlepše pripovetke u izboru samog pisca. Izdvojivši ih kao uspele i naročito vredne, nobelovac im je dao poseban lični pečat koji, u nameri da ponudimo čitaocima pripovesti po Andrićevoj meri i ukusu, donosimo u dvotomnom izdanju kakvo se retko objavljuje i susreće. 7. O Vuku i povodom Njegoša - Andrićevo zanimanje za lik i delo Vuka i Njegoša, stamenih stubova srpske kulture, protezalo se, jednakom snagom i intenzitetom, duž čitavog piščevog života. O ovome svedoči i značajan broj nadahnutih eseja koje je nobelovac ostavio za sobom povodom počasnog mesta koje pomenute ličnosti zauzimaju u riznici srpske kulturne baštine. Premda se sa vukovskom i njegoševskom tradicijom upoznao još u ranom detinjstvu, Andrić je i kao zreo stvaralac ostao veran njihovom jezičkom kodu. Stoga smo u ovoj knjizi objedinili petnaest eseja u kojima je nobelovac, nagnut nad stvaralaštvom i prepiskom svojih jezičkih uzora, izrekao ključne misli i izneo vrle zaključke koji i danas zvone neprolaznom snagom i suštinom. 8. Slike sveta - U ovim zapisima što su pokušaj da se od zaborava otrgne doživljeni utisak sa putovanja, nazire se Andrić putnik, posmatrač i beležničar. Putopisi sabrani oko zemalja kojima je pisac hodio, otkrivaju čitaocu Andrićeva shvatanja, razmišljanja i naklonosti zabeležene povodom zdanja, svetkovina i znamenitosti koje je, širom zemljina šara, obilazio i posećivao. U nastojanju da sačuva vlastite impresije, nobelovac je stvorio živopisnu i zanimljivu prozu koja zrači i jednim ličnim pečatom. 9. Lepa mlada žena govori - Smestivši ženu u središte značajnog dela svoje lirske i pripovedne proze, opisavši je pesnički nadahnuto, raznovrsno i vešto, Ivo Andrić smelo je otvorio i čitav niz pitanja koja su vekovima morila nežniji pol. Ulogu i položaj ženskog bića u svetu u kome vladaju strogi i nepotkupljivi principi, neosetljivi na njeno pravo da voli, da bira, misli i odlučuje, Andrić je doveo do maestralnih visina u svojim pripovetkama. Preispitujući tako uvrežene kanone postojanja, precizno je oslikao niz tragičnih ženskih sudbina koje i danas šalju snažnu misaonu poruku. Ova knjiga pokušaj je da se dâ presek Andrićevih ostvarenja u čijem je središtu žena, kroz jedan upečatljiv izbor poezije, proze i meditativnih zapisa. 10.Na Drini ćuprija - Ovaj rado čitan i širom sveta prevođen roman, zapravo je slikovita višegradska hronika kroz vremena i vekove, kroz carstva, kulture i prilike oko kojih se pletu sudbine mnogovrsnih likova koji su oličenje okolnosti u kojima žive, navika, nasleđa i običaja kojima duguju i život sam. Smaragdnozelena Drina i most koji odoleva iskušenjima i stradanjima, i koji je jedini protagonista u ovom kaleidoskopu epizodnih likova, simboli su vanvremenskih vrednosti i lepote koja i u najtežim vremenima i neizvesnostima uvek pronađe svoj put ka opstanku. 11.Travnička hronika - Ovo je roman o sudaru civilizacijski odeljenih svetova, o položaju stranih konzula u zatvorenoj i neprijateljski nastrojenoj bosanskoj kasabi kojoj dolazak sličnih funkcionera nikada nije doneo nikakvo dobro. Vešto slikajući lokalni travnički ambijent i utisak koji on ostavlja na strance i pridošlice, Andrić šalje pregnantnu poruku o nepomirljivosti Istoka i Zapada, večito zagledanih u suprotne sisteme vrednosti. Dotičući se, u pojedinim epizodnim povestima, sudbine Sefarda, raje i lokalnog stanovništva, Andrić daje živu ilustraciju travničkog društvenog ambijenta s početka XIX veka, zasnivajući svoje ostvarenje na izuzetnoj dokumentarnoj građi koja pripovestima daje pečat verodostojnosti. 12.Gospođica - Ispričana u vidu pripovesti o ljudskom poruku koji postepeno nagriza sve pore jednog života, Andrićeva priča o Rajki Radaković, nepopravljivoj tvrdici čije se postojanje svodi na golu štedljivost i uskraćivanje najosnovnijih životnih potreba, slika je jedne promašene i nepopravljive egzistencije. Shvaćen u ključu bilo koje poročnosti kojoj se živ čovek može odati, roman pred čitaocem nosi u sebi snažnu poruku o tome da nas slabosti kojima se predajemo, ukoliko im se na vreme ne odupremo, neminovno mogu odvesti u potiranje lične egzistencije.

Posvećenim radom priređivača, bačeno je svetlo na Andrićeve teme duhovne provenijencije, na subjektivno zadojene tamničke tekstove i prozu, na sliku Višegrada i Bosne, sugestivnih simbola piščeve zavičajnosti, na oglede o stožernim figurama srpskog jezika i pesništva kakve su Vuk i Njegoš, potom na slike sveta koje svedoče o Andrićevim impresijama sa putovanja i, najposle, na misao o ženi kao čudesnom, nedokučivom biću i večitoj temi velikih pesnika. Naslove edicije zatvaraju tri velika Andrićeva romana, nastala pod okupacijom, tokom koje je srpski književnik, do tada poznat isključivo kao pesnik i pripovedač, uspeo da iznedri Na Drini ćupriju, Travničku hroniku i Gospođicu kao oličenje vlastite želje za životom u godinama koje su teško i odurno mirisale na smrt. U susret Andriću 1. Pesnik i pobunjenik - Pesnik i pobunjenik: Ovo je knjiga iz koje progovara mladi Andrić i brižljivo priređen književni izbor u kome je piščeva misao o pravdi i pravičnosti dostigla možda najlepši izraz pesničke duše. Ispisana dirljivom lirskom prozom verističke snage, uz to i smelim perom pobunjenika, zatočenika i svedoka krvavih istorijskih zbivanja s početka XX veka, ona u biti predstavlja Andrićev glas nepristajanja na silu i nepravdu. Zapečaćena slobodarskim duhom kakav samo mladost negovati ume, knjiga Pesnik i pobunjenik ogledalo je i piščevih revolucionarnih promišljanja koja su, na samom koncu ove publikacije, okupljena oko nekolicine Andrićevih tekstova o Simonu Bolivaru, Benitu Musoliniju, fašističkoj revoluciji i tek stvorenoj Kraljevini SHS. 2. O večnom i Svemogućem - U ovoj knjizi okupljeni su Andrićevi tekstovi u kojima se pisac oprobao na polju teizma. Na njenim stranicama nobelovac ispituje duhovne visove i predele metafizike i smisla, u kojima odmerava mesto i ulogu čoveka u dolini stradanja i plača, kao i vlastiti odnos prema večnom i Svemogućem. Ovaj tematski sasvim nov i jedinstven izbor iz ranog stvaralaštva, baciće svetlo na zanemarenu Andrićevu lirsku prozu nadahnutu duhovnim raskršćima. 3. Pogled iz tamnice - Kao što sam naslov nagoveštava, ova zanimljiva knjiga predstavlja Andrićev pogled iz tamnice uprt u nadu i neizvesnost, u lelujavi tračak svetlosti koji uznika ohrabruje i snaži dok sve drugo preti i onespokojava. Nadahnuta snažnim ličnim iskustvom tamnovanja po austrougarskim kazamatima i živim sećanjem na memljivi zadah zatvorske ćelije, Andrićeva tamnička proza slika je vlastitih doživljaja i nespokoja koje pisac vešto pripisuje svojim junacima. Preslikavši doživljene tamničke kadrove u fiktivnu ravan, Andrić im uliva snažnu dokumentarnu snagu, budući da na osnovu njih možemo delimično rekonstruisati i detalje iz piščeve mladalačke biografije. 4. Bosna, kolevka života - Ovo je knjiga sa snažnim ličnim i kostumbrističkim pečatom, knjiga jedne uspomene koja se ogleda u sećanjima na ljude, prilike, krajolike i običaje sa kojima je Andrić odrastao i koje je kasnije pretočio u fikciju. Bosna je piščev zavičaj, a Višegrad njegovo duhovno i emotivno središte, dok je lokalno obojen ambijent u koji su smeštene istorijske prilike, kulture i obični životi, rasadnik Andrićevog književnog nadahnuća koji i danas pleni i zaustavlja pažnju čitaoca. U ovoj su knjizi sabrane priče koje odišu zavičajnim damarom. 5. Andrić bira najlepše pripovetke 1 - U pomenutim knjigama sabrane su najlepše pripovetke u izboru samog pisca. Izdvojivši ih kao uspele i naročito vredne, nobelovac im je dao poseban lični pečat koji, u nameri da ponudimo čitaocima pripovesti po Andrićevoj meri i ukusu, donosimo u dvotomnom izdanju kakvo se retko objavljuje i susreće. 6. Andrić bira najlepše pripovetke 2 - U pomenutim knjigama sabrane su najlepše pripovetke u izboru samog pisca. Izdvojivši ih kao uspele i naročito vredne, nobelovac im je dao poseban lični pečat koji, u nameri da ponudimo čitaocima pripovesti po Andrićevoj meri i ukusu, donosimo u dvotomnom izdanju kakvo se retko objavljuje i susreće. 7. O Vuku i povodom Njegoša - Andrićevo zanimanje za lik i delo Vuka i Njegoša, stamenih stubova srpske kulture, protezalo se, jednakom snagom i intenzitetom, duž čitavog piščevog života. O ovome svedoči i značajan broj nadahnutih eseja koje je nobelovac ostavio za sobom povodom počasnog mesta koje pomenute ličnosti zauzimaju u riznici srpske kulturne baštine. Premda se sa vukovskom i njegoševskom tradicijom upoznao još u ranom detinjstvu, Andrić je i kao zreo stvaralac ostao veran njihovom jezičkom kodu. Stoga smo u ovoj knjizi objedinili petnaest eseja u kojima je nobelovac, nagnut nad stvaralaštvom i prepiskom svojih jezičkih uzora, izrekao ključne misli i izneo vrle zaključke koji i danas zvone neprolaznom snagom i suštinom. 8. Slike sveta - U ovim zapisima što su pokušaj da se od zaborava otrgne doživljeni utisak sa putovanja, nazire se Andrić putnik, posmatrač i beležničar. Putopisi sabrani oko zemalja kojima je pisac hodio, otkrivaju čitaocu Andrićeva shvatanja, razmišljanja i naklonosti zabeležene povodom zdanja, svetkovina i znamenitosti koje je, širom zemljina šara, obilazio i posećivao. U nastojanju da sačuva vlastite impresije, nobelovac je stvorio živopisnu i zanimljivu prozu koja zrači i jednim ličnim pečatom. 9. Lepa mlada žena govori - Smestivši ženu u središte značajnog dela svoje lirske i pripovedne proze, opisavši je pesnički nadahnuto, raznovrsno i vešto, Ivo Andrić smelo je otvorio i čitav niz pitanja koja su vekovima morila nežniji pol. Ulogu i položaj ženskog bića u svetu u kome vladaju strogi i nepotkupljivi principi, neosetljivi na njeno pravo da voli, da bira, misli i odlučuje, Andrić je doveo do maestralnih visina u svojim pripovetkama. Preispitujući tako uvrežene kanone postojanja, precizno je oslikao niz tragičnih ženskih sudbina koje i danas šalju snažnu misaonu poruku. Ova knjiga pokušaj je da se dâ presek Andrićevih ostvarenja u čijem je središtu žena, kroz jedan upečatljiv izbor poezije, proze i meditativnih zapisa. 10.Na Drini ćuprija - Ovaj rado čitan i širom sveta prevođen roman, zapravo je slikovita višegradska hronika kroz vremena i vekove, kroz carstva, kulture i prilike oko kojih se pletu sudbine mnogovrsnih likova koji su oličenje okolnosti u kojima žive, navika, nasleđa i običaja kojima duguju i život sam. Smaragdnozelena Drina i most koji odoleva iskušenjima i stradanjima, i koji je jedini protagonista u ovom kaleidoskopu epizodnih likova, simboli su vanvremenskih vrednosti i lepote koja i u najtežim vremenima i neizvesnostima uvek pronađe svoj put ka opstanku. 11.Travnička hronika - Ovo je roman o sudaru civilizacijski odeljenih svetova, o položaju stranih konzula u zatvorenoj i neprijateljski nastrojenoj bosanskoj kasabi kojoj dolazak sličnih funkcionera nikada nije doneo nikakvo dobro. Vešto slikajući lokalni travnički ambijent i utisak koji on ostavlja na strance i pridošlice, Andrić šalje pregnantnu poruku o nepomirljivosti Istoka i Zapada, večito zagledanih u suprotne sisteme vrednosti. Dotičući se, u pojedinim epizodnim povestima, sudbine Sefarda, raje i lokalnog stanovništva, Andrić daje živu ilustraciju travničkog društvenog ambijenta s početka XIX veka, zasnivajući svoje ostvarenje na izuzetnoj dokumentarnoj građi koja pripovestima daje pečat verodostojnosti. 12.Gospođica - Ispričana u vidu pripovesti o ljudskom poruku koji postepeno nagriza sve pore jednog života, Andrićeva priča o Rajki Radaković, nepopravljivoj tvrdici čije se postojanje svodi na golu štedljivost i uskraćivanje najosnovnijih životnih potreba, slika je jedne promašene i nepopravljive egzistencije. Shvaćen u ključu bilo koje poročnosti kojoj se živ čovek može odati, roman pred čitaocem nosi u sebi snažnu poruku o tome da nas slabosti kojima se predajemo, ukoliko im se na vreme ne odupremo, neminovno mogu odvesti u potiranje lične egzistencije.