Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Moris Kac (rođen Moše Kac 5. marta 1932 — 12. novembra 2010) bio je poljsko-američki slikar. Ima dva Ginisova svetska rekorda kao najbrži slikar na svetu i najplodniji umetnik. Bio je poznat kao „Kralj umetnosti Šlok“ i „Kralj umetnosti toaletnog papira“ zbog svoje jedinstvene tehnike slikanja koristeći paletar i toaletnu maramicu umesto četkice. . 1. oktobra 1985. Moris je oborio rekord Pabla Pikasa kao najplodnijeg svetskog umetnika na Ligi studenata umetnosti u Njujorku. Kao preživeo Holokaust, Moris je pokazao svoju zahvalnost Sjedinjenim Državama tako što je preduzeo svoj najduži i najcenjeniji projekat, Kolekciju predsednika.[2] Koristeći svoju metodu Instant Art, Moris je proveo šest godina slikajući svakog predsednika SAD u stilu „starog majstora“, u proseku 200 sati po portretu. Svaki portret uključuje američku zastavu sa tačnim brojem zvezdica po državi za svakog predsednika. Kolekcija je bila popularna širom sveta. Prodao je milione razglednica kolekcionarima. Godine 1965. Vatikan je naručio Morisa da naslika portret pape Pavla VI, koji je prodat u 3 miliona primeraka širom sveta. . DAKLE O DE NIJE REC O TAMO NEKOM MIODRGU LZICU ,PVLE STOJAKOVIC,I OSTALM IMENMA UMETNIKA ZA KOJE NIKO CUO NIJE OVDE JE REC O SVETSKI POZNATOM I PRIZNATOM UMETNIKU!!! Deo teksta gore navedenog je preuzet i kopiran sa wikpedie sti ii sami mozete pronaci sama sika je 80x60,5 cm a sa ramom je neki cm veca . Kuriozitet kod konkretno ovog umetnikovog dela koj je u ponudi je taj sto je na samom platnu ostao taj papir u tragovima koji je umetnik koristio i po cemu je bio poznat kao jedinstven

GRANICE PROSVETITELJSTVA: Detlef Klausen Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Granice prosvetiteljstva : društvena geneza modernog antisemitizma / Detlef Klausen ; s nemačkog prevela Drinka Gojković Jedinstveni naslov Grenzen der Aufklärung. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Krug, 2003 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 350 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Gojković, Drinka, 1947- = Gojković, Drinka, 1947- Zbirka Biblioteka XX vek ; 136 ISBN 86-7562-030-6 (broš.) Napomene Prevod dela: Grenzen der Aufklärung / Detlev Claussen Tiraž 1.000 Podaci o prevodima citata: str. 345-346 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 337-344 Registar. Predmetne odrednice Antisemitizam -- Nemačka Holokaust Jevreji -- Progoni -- Nemačka -- 1939-1945 Etnički odnosi -- Nemačka Društvena geneza modernog antisemitizma... De­tlef Kla­u­sen (De­tlev Cla­us­sen) ro­đen je 1948. u Ham­bur­gu. Stu­di­rao je, u Frank­fur­tu na Maj­ni, fi­lo­zo­fi­ju, so­ci­o­lo­gi­ju, po­li­ti­ku i na­u­ku o knji­žev­no­sti. Dok­to­ri­rao je 1985. Ob­ja­vio je knji­ge: Lu­kav­stvo na­si­lja. So­ci­jal­ne re­vo­lu­ci­je i nji­ho­ve te­o­ri­je (List der Ge­walt. So­zi­a­le Re­vo­lu­ti­o­nen und ihre The­o­rien, 1982); Pod pri­ti­skom kon­for­mi­zma. O od­no­su kri­tič­ke te­o­ri­je i psi­ho­a­na­li­ze (Un­term Kon­for­mitätszwang. Zum Verhältnis von Kri­tischer The­o­rie und Psycho­ a­nalyse, 1988); Od mr­žnje pre­ma Je­vre­ji­ma do an­ti­se­mi­ti­zma. Ma­te­ri­ja­li za jed­nu po­rek­nu­tu isto­ri­ju (Vom Ju­den­hass zum An­ti­se­mi­ti­smus. Ma­te­ri­a­lien zu einer ver­le­ug­ne­ten Geschic­hte, 1988); Ka­me­nog sr­ca. Po­li­tič­ki ese­ji (Mit ste­i­ner­nem Her­zen. Po­li­tische Es­says, 1989); Te­o­dor Ador­no. Po­sled­nji ge­ni­je (The­o­dor W. Ador­no. Ein let­ztes Ge­nie, 2003). Kla­u­sen je pro­fe­sor je na Uni­ver­zi­te­tu u Ha­no­ve­ru, gde pre­da­je druš­tve­nu te­o­ri­ju, so­ci­o­lo­gi­ju kul­tu­re i so­ci­o­lo­gi­ju na­u­ke. Ži­vi u Frank­fur­tu na Maj­ni. Granice prosvetiteljstva imaju sledeća poglavlja: 1. PRO­ME­NJE­NA PROŠ­LOST 2. SE­ĆA­TI SE AUŠ­VI­CA 3. GRA­NI­CE PRO­SVE­TI­TELJ­STVA 4. EMAN­CI­PA­TOR­SKA DI­MEN­ZI­JA 5. SVET BEZ PRI­ZNA­NJA 6. ZA­TRO­VA­NI OD­NO­SI 7. UČIN

Marko Nedeljković Sa posvetom AUTORA Veoma obimna,RETKA knjiga,stanje PERFEKTNO. NEDOGLED IKARIJE ANTOLOGIJA METODOLOŠKE GRADJE Knjiga 1.PROPEDEVTIKA Knjiga 2.APORETIKA NOVA KNJIGA meke povez, IZDAVAC NIKOLA NIKOLIĆ 2000.g. str 771 Marko Nedeljković je član sekcije Istoričara umetnosti od 1983. godine. Zvanje istaknutog umetnika je dobio 1996. godine. Kod Prosvete je 1994. godine. objavio knjigu Viđenje i zagonetka (Prilozi za jednu moguću humanistiku 1973-1993 ). Sa hrestomatijom Nedogled Ikarije objavljenom 2000. godine započela je realizacija trodelnog projekta formiranja polja recepcije za oblast metodologije Istorije umetnosti. Drugi deo je posvećen teorijama prostora a treći teorijama moderne umetnosti. Od 2002.-2009. godine bio je urednik u Dokumentarnoj redakciji TV Beograd. Član je Međunarodnog udruženja umetničkih kritičara ( AICA ). Nagrade i priznanja: 1990 godina Godišnja nagrada ULUPUDS-a, 1993 godine Godišnja nagrada RTS-a za scenarističko stvaralaštvo za scenario - Virtuozi duh vremena – Umetničko veče posvećeno slikaru Igoru Vasiljevu. 1996 godine Zlatna značka Kulturno prosvetne zajednice Srbije. 2011. Nagrada za životno delo ULUPUDS-a M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasilije Jordan - Josip Depolo Format: 26 x 32 cm, 264 str. Izdavač: Grafički zavod Hrvatske, 1982 Tvrdi povez Reprodukcije u boji Autori: Josip Depolo Patrick Waldberg Matko Peić Grgo Gamulin Saša Vereš Veno Zlamalik Ive Šimat Banov Radoslav Putar Jelena Uskoković Željo Sabol Stephane Rey Alain Bosquet J.M. Lo Duca Jacques Collard Monografija u odličnom stanju Vasilije Josip Jordan (Zagreb, 1. ožujka 1934. – Zagreb, 12. ožujka 2019.) bio je hrvatski akademski slikar, grafičar, kazališni scenograf i likovni pedagog.[1] Životopis Rodio se 1. ožujka 1934. godine u Zagrebu u obitelji slovenskih korijena. Školu primijenjene umjetnosti završio je 1953. godine. U Zagrebu je diplomirao na Akademiji likovnih umjetnosti u klasi profesora Ljube Babića. Za profesore je imao poznate umjetnike kao što su Krsto Hegedušić, Vjekoslav Parać, Vid Mihičić, Matko Peić i ine. Od 1960. započinje njegova profesionalna karijera samostalnog umjetnika. Prvi put je izlagao - s mladima - 1958. godine, dok je samostalno prvi put izložio svoja djela 1961. godine.[2] Bilo je to u Zagrebu u Gradskoj galeriji suvremene umjetnosti. Za tu je izložbu i sentimentalno vezan jer je na njoj upoznao svoju buduću suprugu.[3] Ukupno je samostalno izlagao više od stotinjak puta u domovini i inozemstvu. Likovni kritičari su ga uvrstili u slikare poetskog nadrealizma. Europski galeristi su ga prepoznali. Uvršten je u antologije figurativnog slikarstva 20. stoljeća. O njemu su pisali Giorgio Segato, Alain Bosquet, Stephane Rey, Paul Caso i ini. Članci o o Jordanovom slikarstvu izlazili su i u novinama kao što su to Le Soir i Le Figaro. Bavio se i grafikom i ostavio je iznimno brojne mape. Okušao se i u kazalištu kao scenograf. Napravio je scenografiju Verdijeve opere `Simon Boccanegra` u HNK-u Zagreb.[1] Bio je redovni profesor katedre za crtanje i slikanje na Akademiji likovnih umjetnosti. U istoj ustanovi bio je dekan. Sredinom 1990-ih skupa sa Stipom Sikiricom i Miroslavom Šutejom suosnivač Akademije likovnih umjetnosti u Širokom Brijegu gdje je bio i pročelnik studija za slikarstvo te dekan. [1] Ostavio je traga u sakralnoj umjetnosti: zagrebačkoj crkvi sv. Antuna izradio je četrnaest postaja Križnog puta, u zagrebačkoj kapeli sv. Dizme, crkvi sv. Frane u Splitu, crkvi sv. Marka na Plehanu, crkvi sv. Franje u Tuzli, župnoj crkvi u Osoru i dr. Djela su mu i u Vatikanskom muzeju sakralne umjetnosti. Autor je svečanog zastora Harmica u zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu. Zastor je izveo Rudi Labaš. Preminuo je 12. ožujka 2019. u 86. godini.

Marko A. Kovačič - Naprej v preteklost Brizgni tisk, 1994. Marko A. Kovačič - Napred u prošlost štampa, 1994. 20x15cm. Na samoj grafici nema potpisi, vec samo potpis na poledjini nekadasnjeg rama. Vidi slike! MARKO A. KOVAČIČ Rojen 13. oktobra 1956 v Ljubljani. Diplomiral na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani, 1988 končal specialko za kiparstvo. Ustanovni član Gledališča Ane Monro (1981–1991), skupine R IRWIN S (1983–1985) in skupine Zlati kastrioti (od 2000). Kot samostojni polimedijski in interdisciplinarni umetnik se ukvarja s performansom, skulpturo, z instalacijami, videom, glasbo, s filmom in teatrom. Za svoje delo je leta 1987 prejel nagrado Zlata ptica in leta 1994 Zupančičevo nagrado mesta Ljubljane. Mednarodno združenje ICAN, International Contemporary Art Network s sedežem v Amsterdamu, je razglasilo razstavni projekt Civilizacija plastosov za Delo meseca (februar 2003). Samostojni projekti 1994–2006 Performansi 1996 The Drug of the Natyon (z/with 2227, Fourklor, etc.), Ljubljana, Lutkovno gledališče > Kopenhagen, Kronborg For Your Eyes Only, Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1998 Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 1999 Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227 (This Is Your Shadow on My Wall), ARTileria, Kluže Katastropolis 2227, Maribor, Razstavni salon Rotovž; Ljubljana, Galerija Škuc; Ljubljana, Galerija Gornji trg; Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227, Limerick, City Gallery of Art 2000 Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica Preživela civilizacija, Novo mesto, Knjižnica Jožeta Mazovca 2001 Preživelo mesto: Katastropolis, Beograd, Galerija Studentskog kulturnog centra Ruska utopija (predavanje), Ljubljana, Trubarjev antikvariat 2002 Nejeverni Tomaž (Zlati kastrioti), Ljubljana KUD France Prešeren > Maribor, Pekarna 2002/2003 Dr. Skavčenko vodi po razstavi Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2005 Zlati res (Zlati kastrioti), Ljubljana, KUD France Prešeren > Ljubljana, Ana Desetnica Street Theatre Festival > Metelkova mesto, Menza pri koritu Video Naprej v preteklost / Forward to the Past, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana & VPK, Ljubljana 1995, 10’ Plastosi / Plastoses, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana, 2000, 10’ Lab Party, Mini DV, Digital D3 mastering, Forum Ljubljana/Zwiks, 2002, 4’ Dosje 83:03. Video rekonstrukcija / Dossier 83:03. Video Reconstruction, DVD, 2003, 48’ Svetla prihodnost: Plastos Fedor pomaga / Bright Future: Plastos Fedor Assists, Mini DV, stop-motion animacija, Forum Ljubljana, 2003, 6’ Zlati res, DVD, Zlati Kastrioti/SCCA–Ljubljana, 2004, 31’ Samostojne razstave 1994 Naprej v preteklost / Forward to the Past, Ljubljana Galerija Škuc > Celje, Galerija sodobne umetnosti; Maribor, Razstavni salon Rotovž 1995 Laterna magica, Ljubljana, Moderna galerija: Mala galerija Stolovid (Urbanaria – drugi del) / Chair-View (Urbanaria – Part Two), Ljubljana Katastropolis 2227, Koper, Galerija Loža 1996 Zatišje pred viharjem / The Lull Before the Storm, Ljubljana, Bežigrajska galerija Disinfected for Your Protection (For Your Eyes Only), Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1997 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon, Ljubljana, Galerija Kapelica Fragmenti pozabe / Fragments of Oblivion, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja 1998 Fiziognomika plastosa / Physiognomy of Plastos, Ljubljana, Informacijski center Moderne galerije Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 Med bližnjiki in sorodniki (z/with Žiga Koritnik & Miha Krivic), Ljubljana, Galerija Kapelica 1999 Izgubljeno vrijeme, Rovinj, Galerija Sv. Toma Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica 2000 Sije zvezda petokraka, Ljubljana, Galerija Dvorni trg Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica 2001 Plastos: Paleontropološki muzej II, Maribor, Razstavni salon Rotovž Plastosi potujejo, ICS vlaki Ljubljana–Maribor–Ljubljana, Mestni avtobusi Ljubljana in Maribor Preživela civilizacija, Beograd, Studentski kulturni centar 2002 Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2003 Pri 3D ekranu, Ljubljana, Metelkova mesto, umetnikov atelje / artist’s studio Dosje 83:03, Likovni salon Celje > Zagreb, Galerija Studentskog centra 2004 Prestop, Ljubljana, Peterokraki stolp na Ljubljanskem gradu Nazaj v prihodnost, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja Plastoratorij, Ljubljana, Galerija Kapelica 2005 Dosje 83:03, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka In memoriam Metelkovi 93–98. Pozabljena petletka, Ljubljana, Metelkova mesto, Jalla, Jalla Plastosi, Ljubljana, Galerija Art.si Flash Back, Maribor, Kibla, Kibela Izguba želje, Ljubljana, Projektna soba SCCA 2006 Ljubeči pogled, Ljubljana, Mestna galerija Skupinske razstave in festivali (izbor) 1994 Best of Ostranenie 93, New York, Knitting Factory > Ljubljana, Moderna galerija > Zagreb, Umjetnički paviljon > Berlin, Czech Cultural Center > Bonn (Europa–Europa), Exhibition Hall of the Federal Republic of Germany •• A Past Memorized – A Future Conceived: Video From Slovenia, Rotterdam, Zaal die Unie > Amsterdam, Netherlands Film Museum > Dunaj/Vienna, Medienwerkstatt > Gradec/Graz, ESC > München, Marstal, Bayerischer Staatscheuspiel > Iowa, School of Art and Art History > Kassel •• Slovenački video danas, Beograd, Bitef teatar •• Monumental Propaganda, Ljubljana, Moderna galerija •• Od alternativne scene do avtorskega videa: Video produkcija v Sloveniji (1992–94) / From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Rijeka, Moderna galerija > Maribor, Media Nox > Ljubljana, KUD France Prešeren > Skopje, Muzej na sovremenata umetnost > Videm/Udine (Videokids ’94), Sala Video Cinema Ferroviario > Portogruaro •• Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, Universitätsmuseum für bildende Kunst > Wiesbaden > Bonn > Brussels > Göttingen > Hamburg > Darmstadt > Stuttgart •• Cetinjski bienale, Cetinje, Plavi dvorac •• 22. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• U3, 1. trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Urbanaria – prvi del/ Urbanaria – Part One (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, NUK 1995 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s, Budimpešta/Budapest, Mücsarnok > Bochum, Museum Bochum •• Tunel (Dan planeta Zemlje ‘95), Zagreb, Tunel pod Gričem •• Mikulići ‘95, Zagreb, Pongračev dvorac •• Arte a Pordenone, Pordenone •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Moskva/Moscow, Centre for Contemporary Arts > St. Peterburg, Soros Center for Contemporary Arts – St. Petersburg •• Cash & Carry, Ljubljana, Galerija Škuc •• 5. slovenski filmski maraton, Portorož, Avditorij •• International symposium de sculpture (Luxembourg Ville Européenne de la Culture), Esch-sur-Alzette 1996 Najnowsza sztuka video ze Slowenii, Varšava/Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle •• Alpe Adria Cinema, Trst/Trieste, Cinema Excelsior •• Videoformes 96, Clermont Ferrand, Maison des Congres, Salle Multimedia •• Tanz-Geschichten 24, Köln, Cinemathek Köln •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Los Angeles, CalArts > LACE Gallery •• 24. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• Senzatitolo – Eventi, Azioni, Esposizioni, Rovereto, Auditorium R. Zandonai •• Trnfest, Ljubljana, KUD France Prešeren •• Immaginario altro, Trst, Sala Franco •• Pepelkova – Gromki festival, Ljubljana, Metelkova mesto •• LUR, Mostar, Kulturni dom •• Monumental Propaganda, Fullerton, Muckenthaler Art Center > Miami Beach, Bass Museum of Art > Kansas City, Kemper Museum of Contemporary Art and Design •• Cybersalon akvarij, Celje, Likovni salon Celje •• Študentski kulturni dnevi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• 6e Mondial de la video – 18e Festival International du Film Super 8 et Video, Bruselj, Centre culturel Jacques Franck •• 5e Biennale Internationale du Film sur l’Art, Paris, Centre Georges Pompidou •• Hi-Tech umeni, Brno, Dum umeni 1997 Medij v mediju (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, Mestna galerija •• Kabinet najdenih predmetov, Koper, Galerija Loža •• Monumental Propaganda, Helsinki, Helsinki City Art Museum > Uppsala, Uppsala Konstmuseum •• Videospotting (Evropski mesec kulture), Ljubljana, Klub Metropol •• Modra roka – Majski salon ‘97, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• 3. Sarajevo film festival, Sarajevo, Kinoteka BIH •• Hicetnunc, San Vito al Tagliamento, Pordenone, Ex Essiccatoio Bozzoli •• LUR, Sarajevo, Collegium artisticum, Euro Club •• This Art is Recycled, Ljubljana, Galerija Škuc •• Interstanding 2, Tallinn, Eesti Kunstakadeemia > Tartu, Eesti Rahva Museum •• Slovenski plakat devetdesetih let, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Fiat – festival internacionalnog alternativnog teatra, Podgorica, Dom omladine Budo Tomović, pozorište Dodest •• Tzara Marathon Night (Tzara Rerum Novara), Chisinau 1998 Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Maribor, Pekarna > Koper, Mladinski kulturni center > Postojna, Mladinski kulturni delovni center > Črnomelj, Mladinski kulturni klub > Železniki, Kulturno društvo Rov Železniki > Krško, Atrij Valvasorjeve hiše •• Avant-garde Films and Videos from Central Europe (Festival of Central European Culture), London, Cinema Lux •• Body and the East, Ljubljana, Moderna galerija •• Intra muros – Med zidovi, ARTileria, Kluže •• Permanent Instability (Onufri’98), Tirana, National Gallery 1999 Art from a Rucksack, Limerick City Gallery of Art & Belfast, Catalyst Arts Gallery •• Art in Slovenia, Koper, Galerija Loža •• This Is Your Shadow on My Wall, ARTileria, Kluže •• Eastern Europe After The Berlin Wall, St. Peterburg, Marble Palace, State Russian Museum •• ‘Beyond Time’ Shelter, Novosibirsk •• European Art Avant-garde, Budimpešta/Budapest, Balazs Bela Studio •• Campo video, Benetke/Venice, IUAV – Tolentini 2000 American Dreams, Maribor, Umetnostna galerija •• Homo.sapiens.3000, Maribor, Kibla, Kibela •• Basel, Videoszene Slowenien, Kunsthalle Basel •• Videodokument, Ljubljana, Metelkova mesto, Teater Gromki & Galerija Alkatraz •• Crossing Over 4, Ljubljana, Ljudmila •• Dreamwatcher, Kiev •• East West Video, Novosibirsk •• Communication, Almaty •• Film Video Monitor:Video Gong, Gorica/Gorizia •• Video Medea, Novi Sad •• Media.art.theory.week, Labin •• Co-operation, Dubrovnik 2001 Oko in njegova resnica, Ljubljana, Moderna galerija •• Slovene Way, Bologna, Galleria Neon •• Konverzacija, Beograd, Muzej savremene umetnosti •• Vulgata: U3 – Trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Vulgata: Kunst aus Slowenien, Berlin, Neuer Berliner Kunstverein •• Becoming digital,Zagreb, net.center Mama •• Black Box Recorder, Maribor, Razstavni salon Rotovž •• Salon mladih, Zagreb •• Beograjska izkušnja, Beograd,Škola za istoriju i teoriju umetnosti •• 4 International Film festival: PAC Multimedia center, Skopje, New Media Space 2002 Sao Paolo Biennial, San Paulo •• Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950–2000), Ljubljana, Moderna galerija •• Metelkova v San Paulu, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Utopia Travel, Kairo – Beirut – Istanbul – Sofia – Skopje – Beograd – Sarajevo – Zagreb – Ljubljana – Dunaj/Venna •• Videodokument, Nova Gorica, Mestna galerija 2003 Do roba in naprej: Slovenska umetnost 1975–1985, Ljubljana, Moderna galerija •• European Photography Projects I – Parallel Avantgardes, Dunaj/ Wien, Artspace •• Video Art From Slovenia, Erevan, NPAK, Armenian Center for Contemporary Experimental Art •• Animateka, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Retrospektiva: Celje po Celju – dokumentarni filmi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Metelkova mesto: Praznovanje obletnice, Ljubljana, Metelkova mesto •• Z novimi animacijami v novo leto, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Videodokument, Stazione Topolo/Postaja Topolovo •• Borderphonics, IRC: irc.indymedia.org – Webradio •• Beyond the Map – Deconstructing Narratives, Bourges cedex, La Box 2004 Demistifikacija medijev, Sarajevo, Pro.ba (SCCA) •• Dotik, Udine/Videm, podzemni bunker/shelter •• Arteria – simpozij o sodobni umetnosti, Škofja Loka, Atelje CLOBB •• Obrazi kiparstva, Ljubljana, Magistrat •• Razširjeni prostori umetnosti, Slovenska umetnost 1985–1995, Ljubljana, Moderna galerija •• Sopotniki premoderne, Sp. Hotič, Muzej premoderne umetnosti •• Slovenski filmski festival, Ljubljana, Cankarjev dom •• Home made marmelade, 3rd International Video Art Fest, Priština, Centre for Contemporary Arts •• Sedem grehov: Ljubljana–Moskva / Seven Sins: Ljubljana–Moscow, Arteast razstava, Ljubljana, Moderna galerija 2005 Towards Zero Gravity – Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja, Ljubljana, Moderna galerija, svetovni splet/www •• Hevreka 05, Ljubljana, Gospodarsko razstavišče •• Festival stalne grožnje – Poletje v Mali šoli, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka •• 9. kolonija Iveta Šubica, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja •• PostsovkhoZ 5 (mednarodni simpozij), Mooste, MoKS •• Teritoriji, identitete, mreže, Slovenska umetnost 1995–2005, Ljubljana, Moderna galerija •• Materika, Grad Kromberk in Gorica, Castello di Gorizia •• Prva linija, 26. grafični bienale, Ljubljana, MGLC •• Kiparske krajine, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Proces Metelkova, Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz •• Visages francophones/Obrazi Slovenije, Cahors, Quenze Donadieu •• Zvezdni prah, 60 let prve slovenske Akademije za likovno umetnost, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, Budimpešta/Budapest Ludwig Muzeum – Palace of Arts > Moskva/Moscow, The State Tretyakov Gallery 2006 Prostor mesta. Predstavitev likovnih ustvarjalcev AKC Metelkova mesto, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, St.Petersburg, State Russian Museum, The Marble Palace Publikacije in katalogi Programiranje pogleda (Barbara Borčić), Galerija Škuc, Ljubljana, 1988 Kralj Matjaž in Winetoujevi dediči (Barbara Borčić), Center IDCO, Ljubljana, 1990 Kabinet M, (Barbara Borčić), Prešernova hiša, Kranj, 1990 Fragmenti / Fragments (Goran Tomčić, Barbara Borčić), Likovni salon Celje, 1990 No More Heroes Any More (Bogdan Lešnik, Barbara Borčić), Forum Ljubljana, 1992 Marko A. Kovačič. Thing. Short History - Part One / Stvar. Kratka zgodovina - prvi del, 1981-1994 (ur./ed. Barbara Borčić), Studia humanitatis, Ljubljana, 1994 Laterna magica (Nadja Zgonik), Moderna galerija Ljubljana, 1995 For Your Eyes Only: Disinfected for Your Protection (ur./ed. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1995 Katastropolis 2227 (Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1995 Zatišje pred viharjem / The Lull before the Storm (Bogdan Lešnik), Bežigrajska galerija, Ljubljana, 1996 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon (Jurij V. Krpan), Galerija Kapelica, Ljubljana, 1998 Izgubljeno vrijeme / Tempo perduto, Zavičajni muzej grada Rovinja, 1999 Sije zvezda petokraka (Mišo Alkalaj), Galerija Dvorni trg, Ljubljana, 2000 Plastos - časopis / newspaper (ur. Marko A. Kovačič), Forum Ljubljana, 2001 Dosje 83:03 / Dossier 83-03 (Irena Čerčnik), Likovni salon Celje, 2003 Prestop (Petra Skaberne), DLU, Ljubljana, 2004 Nazaj v prihodnost (Barbara Sterle Vurnik), Galerija Ivana Groharja, Škofja Loka, 2004 STVAR 2. Kratka zgodovina. Drugi del (1994-2006) / THING 2. Short History. Part Two (1994-2006), (ur./ed. Barbara Borčić), Mestna galerija Ljubljana, 2006 Obsežni intervjuji z avtorjem Bogdan Lešnik in Barbara Borčić, Ujeti gledalca, Problemi-razprave »Podoba-kristal«, Ljubljana, 1988, št. 9 Barbara Borčić, Pesem mesa in podoba je telo postala, Likovne besede »Umetnost je močnejša od smrti«, Ljubljana, 1992, št. 21/22 Nadja Zgonik, Marko A. Kovačič: Dve zgodbi / Marko A. Kovačič: Two Stories, M`ARS, Časopis Moderne galerije Ljubljana, 1993, letnik V/št. 3,4 Zoran Srdić, Marko Kovačič, Obnašam se kot arheolog, Likovne besede, Ljubljana, 2003, št. 63, 64 Lilijana Stepančič, Creative Trickster, Essence of Life/Art, Adamo, Ljubljana, 2005 Lukan Blaž: Sto triindvajset značk z likom Lenina. Delo, Ljubljana, 10.6.2006 Televizijske oddaje o avtorju Zemira Alajbegović in Neven Korda, Podoba št. 5, A Kanal, december 1992 Igor Vrtačnik, TV Slovenija 1: Izzivi, oktober 2001 Amir Muratovič, TV Slovenija 1: Evropski kulturni magazin Alica, marec 2003 Saša Šavel, TV Slovenija 1, Osmi dan, 8. 6. 2006 Sunčica Ostoić, HTV 1, Transfer, 29. 7. 2006 Publikacije in katalogi skupinskih razstav (izbor po letu 1994) Urbanaria - prvi del / Urbanaria - Part One (ur. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), SCCA-Ljubljana, Ljubljana, 1994 Interregnum, Notice o sodobni slovenski umetnosti / Interregnum, Notes on Contemporary Slovene Art, U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Tomaž Brejc), Ljubljana 1994 Meta Gabršek Prosenc, Die Slowenische Kunst der Neunziger Jahre, katalog Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, 1994 Od alternativne scene do avtorskega videa: video produkcija v Sloveniji 1992–1994 (Barbara Borčić), Moderna galerija, Rijeka, 1994 > Muzej sodobne umetnosti Skopje, 1994 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s (ur. Mika Briški), Moderna galerija, Ljubljana, 1995 Barbara Borčić, Od alternative do autorstva (separat Ljubljana u Beogradu), Vreme, št. 232, Beograd, 3. 4. 1995 Andrej Medved, Skrivnostna nadčasovna alkimija, Primorske novice, Koper, 22. 12. 1995 Letni katalog Galerije Škuc 1994 / 1994 Annual Catalogue of the Škuc Gallery (ur. Alenka Pirman), Galerija Škuc, Ljubljana, 1996 Immaginario altro (Maria Campitelli), Trieste 1996 Kabinet najdenih predmetov (ur. Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1997 Realisation: Kunst in der leipziger Messe. The Blurring of the Public Sphere: Working in Interstices (ur. B. Oetker, Ch. Schneider), Oktagon, Köln, 1997 Modra roka (ur. J. Krivec Dragan, N. Zgonik), ZDSLU, Ljubljana, 1997 Zbornik Svet umetnosti. This Art Is Re This Art is Recycled (ur. L. Klančar, L. Stepančič, I. Španjol), Galerija Škuc, Ljubljana, 1997 Urbanaria – drugi del / Urbanaria – Part Two (ur./eds. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Medij v mediju / Media in Media (ur./eds. B. Borčić, V. Cvahte, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Campo video - videoarte slovena / Campo video – Slovenian videoart, Castelvecchi editoria, Rome, 1999 Art from a Rucksack (ur. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1999 Interstanding 2 (ur. Sirje Helme), SCCA-Tallinn, 1999 (Barbara Borčić, Škuc-Forum Video Production & Creatures) Eastern Europe After The Berlin Wall, Marble Palace, State Russian museum, St. Peterburg Videodokument. Video umetnost v slovenskem prostoru 1969-1998 / Video Art in Slovenia1969-1998 (ur. Barbara Borčić), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1999 Slovene Way (ur. A. Fonda, M. Gabršek Prosenc), PatagoniaArt, Benetke, 2000 American Dreams. 6. mednarodni trienale Ekologija in umetnost / 6th Intenational Triennial The Ecology and the Art, Umetnostna galerija Maribor, 2000 Konverzacija / A Short Notice Show, Muzej savremene umetnosti & CCA- Beograd, 2001 Vulgata: U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Gregor Podnar), Moderna galerija Ljubljana, 2001 Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950-2000), Moderna galerija Ljubljana, 2002 Do roba in naprej - Slovenska umetnost 1975-1985 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Impossible Histories: Historical Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-Avant-Gardes in Yugoslavia, 1918-1991, (ur. Dubravka Djurić, Miško Šuvaković), MIT Press, Massachussetts, 2003 (Barbara Borčić, Video Art from Conceptualism to Postmodernism) Razširjeni prostori umetnosti - Slovenska umetnost 1985-1995 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2004 Arteria - simpozij o sodobni umetnosti (ur. Tomaž Furlan), zbornik, Atelje CLOBB, Škofja Loka, 2004 (Barbara Borčić, Raba videa na primeru projekta Videodokument) Miško Šuvaković, Pojmovnik suvremene umetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005 Teritoriji, identitete, mreže - Slovenska umetnost 1995-2005 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Sedem grehov: Ljubljana-Moskva / Seven Sins: Ljubljana-Moscow, Moderna galerija Ljubljana, 2004 Materika (ur. Dario Cimorelli), Silvana Editoriale, Milano, 2005 Kiparske pokrajine (ur. Miloš Bašin), Mestna galerija Ljubljana, 2005 Prva linija, 26. grafični bienale (ur. Lilijana Stepančič), MGLC, Ljubljana, 2005 Towards Zero Gravity - Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja (Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2005 Essence of Life/Art (ur. Jadran Adamović), Adamo, Ljubljana, 2005 Članki (izbor po letu 1994) Aleksandra Kostić, Naprej v preteklost, M’zin, št. 28/29, april/maj 1994 •• Jaša K. Kacin, Kovačičevo kukalo, Mladina, št. 12, 1994 •• Nadja Zgonik, Pogled v drobovje vizualnosti, Delo, 31. 3. 1994 •• Tomislav Vignjević, Parodija množičnih medijev, Razgledi, 1. 4. 1994 •• Zdenka Badovinac, The Art Scene in Slovenia during a Time of Political and Social Change in the Balkans, Artworld Europe, št. 4, Largo, 1994 •• Tanja Lesničar Pučko, Kdo potrebuje kip(arja)?, Dnevnik, 22. 12. 1995 •• Barbara Borčić, To ni muzej / This Is Not a Museum, M’Ars, št.VII/1, 2, 1995 •• Marjetica Potrč, Slovenska umetnost in Amerika: kraji in predmeti / Slovenian Art and America: Places and Objects, M’Ars, št. 3/4, 1995 •• Nadja Zgonik, Catastropolis, The SCCA Quaterly, No. 1, Tallinn 1996 •• Aldo Milohnić, Što je alternativa?, Frakcija, št. 3, Zagreb 1996 •• John O’Brian, Ljubljana Goes International, Art in America, No. 6, New York, June 1996 •• Barbara Borčić, From Alternative Scene to Art Video, Video Production in Slovenia, Reader V2_East Meeting, No. 1, Rotterdam 1996 •• Alenka Pirman, Urbanaria v Ljubljani / Urbanaria in Ljubljana, M’Ars, št. 1/2, 1996 •• Nancy Buchanan, Smisel za kulturno zgodovino, Slovenski video v ameriških očeh, Delo, 24. 3. 1997 •• Vesna Teržan, Telefonirati konstrukcijo, Razgledi, 1997, št. 12, 11 •• Lilijana Stepančič, Slovenia, Flash Art, Milan, April/May 1997 •• Barbara Borčić, Marko Kovačič: Organizacija prostora, Ars Vivendi, št. 32, 1997 •• Jaša K. Kacin, Ko niti televizija ne pomaga več, Mladina, 14. 2. 1997 •• Vesna Teržan, Modulator No. 1, Mladina, 26. 10. 1998 •• Barbara Sterle, Čudesa iz leta 2227, Dnevnik, 23. 12. 1999 •• Blaž Lukan, Naseljene komore, Delo, 24. 12. 1999 •• Jure Aleksič, Plastosologija, mlada znanost, Mladina, 27. 12. 2000 •• Nataša Petrešin, Konstrukt možne realnosti, Delo, 21.12.2000 •• Sašo Schrott, Ko (znova) zasije petokraka, SP Panorama, 27.7.2000 •• Jaša K. Kacin, Izsledki plastosologov zamajali temelje znanosti, Mladina, št. 49, 4.12.2000 •• Jelka Šutej Adamič, Ali je ključ do sožitja v katastrofi? (pogovor), Delo, 1.10.2001•• Simona Vidmar, Skrivnost civilizacije Plastos, Večer - kultura, 4. 9. 2001 •• Jolanda Gosak, Vlak kot umetniška galerija. Pogled v 23.stoletje na InterCity Slovenia, Nova proga, oktober 2001, št. 9 •• Danijela Purešević, Plastosi, Beorama, Beograd, marec 2001 •• Zora Dorin, Umetnik Marko A. Kovačič o novi civilizaciji: Kdo so Plastosi?, PIL PLUS, št. 19, 2002 •• Esad Babačić, Marko Kovačič: inženir človeških duš, Glamur – Panorama, 2002 •• Jelka Šutej Adamič, Plastosi, nori na zvezde, Delo, 24. 12. 2002 •• Urša Dolinšek, Arheološko kopanje po prihodnosti, Dnevnik, 27. 12 2002 •• Zoran Srdić, Močnejši od katastrof, Delo, 22. 1. 2003 •• Semira Osmanagić, Z belo brado in belo haljo v muzej (intervju), Nedelo, 16. 2. 2003 •• Danijel Nikola Popović, Video muzej zvan »Dosje 83 – 03«, Vjesnik, 18. 12. 2003 •• Rastko Močnik, EastWest, Maska, letnik XIX, št. 3-4 (86-87), poletje 2004 •• Barbara Sterle Vurnik, Zabrisane meje realnosti, Finance, 26. 4. 2004 •• Petja Grafenauer, Marko Kovačič na ljubljanskem gradu, Radio Študent: Art-area, 4. 5. 2004 •• Peter Karba, Marko Kovačič.Izguba želje, Radio Študent: Art-area, št. 63, 27. 12. 2005 •• Brulc Matjaž: Recikliranje spomina. Polet, Ljubljana, 29.6.2006, št. 25, str. 37, ilustr. •• Menaše Lev: Ideje na razprodaji. Delo,Ljubljana, 30.6.2006, št. 149, str. 14, ilustr. •• Osmanagić Semira: Pregledna iskrivost. Nedelo, Ljubljana, 25.6.2006, št. 25, str. 20, ilustr. •• Sterle Vurnik Barbara: Povabilo v galerijo: Fantastični prostori čudes. Finance, 20.6.2006, št. 116, ilustr. •• Zrinski Božidar: Pritisni in poglej. Dnevnik, Ljubljana, 22.6.2006, št. 167, str. 16, ilustr. •• RTV Portal, `Polidisciplinarni Marko A. Kovačič. 23 let sprehajanja med umetniškimi žanri`, ilustr. http://www.rtvslo.si/kultura (pripravila Polona Balantič), 29. 5. 2006 •• Miha Colner (Miha Colner se je sprehajal po razstavi Marka Kovačiča v Mestni galeriji) Radio Študent: Fine umetnosti, Ljubljana, 22.6.2006. tags: avangarda, irwin, laibach, grupa oho, konceptuala, konceptualna umetnost, neoavangarda, marko pogacnik, Iztok Geister Plamen, Marjan Ciglič, Milenko Matanovic, Andraž Šalamun, Tomaž Šalamun, David Nez, Matjaž Hanšek, Naško Križnar, Vojin Kovač Chubby, Aleš Kermavner, Franci Zagoričnik, Marika Pogačnik, Zvona Ciglič, Nuša i Srečo Dragan, a saradnici Ivo Volarič-Feo, Slavoj Žižek, Braco Rotar, Bojan Brecelj, Drago Dellabernardina, Dimitrije Rupel, Rudi Šeligo...

SKC - 2004 - 239 STRANA, MEK POVEZ. IMA MALO DISKRETNOG PODVLAČENJA TEKSTA I OBELEŽAVANJA PASUSA. Uvodne napomene Za hard teoretizaciju (izvođačkih) umetnosti 1. DEO. Bazični teorijski problemi izvođačkih umetnosti: logike određenja umetničkih pojmova 2. DEO. Predistorija: strukturalistička semiologija teatra i ‘aktantske analize’ 2.1 Strukturalizam, semiologija i naratologija 2.2 Model strukturalističke semiologije teatra 2.3 Aktantska analiza: u carstvu dubinske imanencije umetničkog dela 2.3.1 Pojam i istorija aktantskih struktura i aktantskih modela 2.3.2 Čitanje pozorišta, Anne Ubersfeld 2.3.3 Problemi aktantske analize (teatra) 3. DEO. Oko poststrukturalističke materijalističke teorije teksta/društva, umetnosti 3.1 Od strukturalizma ka poststrukturalizmima; ili najezda označitelja-skakavaca 3.2 Poststrukturalistička pitanja (o) strukturalističkim ’slepim mrljama’ 3.2.1 Roland Barthes: strukturalistička ‘autokritika’ 3.2.2 Uvod u poststrukturalističku materijalističku teoriju teksta 3.3 Umetnost, društvo/tekst: ka poststrukturalističkoj materijalističkoj teoriji umetnosti 3.3.1 Umetnost i društvo – odražavanje ili transcendencija ili 3.3.2 Od teorije odraza ka teoriji simptomatične proizvodnosti umetnosti 3.3.3 Teze za tvrdo zasnivanje pozno poststrukturalističke materijalističke teorije umetnosti 4. DEO. Izvedbeno fundiranje pozno poststrukturalističke materijalističke teorije izvođačkih umetnosti 4.1 Pojam izvođačkih umetnosti 4.2 Koncepcije i procedure izvođenja 4.2.1 Izvođenje kao mimezis 4.2.2 Izvođenje kao ekspresija i kao prikazivanje 4.2.3 Izvođenje kao performativ 5. DEO. Zahvatanja/Isklizavanja površinskih izvođačkih tekstura 5.1 Dramski tekst U agoniji, Miroslava Krleže 5.1.1 Dramaturgija dramskog teksta 5.1.2 Pozno poststrukturalističko materijalističko čitanje drame U agoniji 5.2 Teatar-opera-performans art: Ajnštajn na plaži, Roberta Wilsona i Philipa Glassa 5.2.1 Režija Ajnštajna na plaži 5.2.2 Performativi arhitektonske režije Ajnštajna na plaži 5.3 Pozorišna antropologija Eugenia Barbe 5.3.1 Pozorišna antropologija i doba (kraja) humanizma 5.3.2 Proces rada i funkcije pozorišne antropologije u savremenom Zapadnom društvu 6. DEO. Pisma pozno poststrukturalističke materijalističke teorije izvođačkih umetnosti 6.1 Pozno poststrukturalistički materijalistički teorijski tekst o izvođačkim umetnostima: autorefleksija 6.2 Pozno poststrukturalistička materijalistička kritika 6.2.1 Kritika, kritičke metode i kritički diskursi 6.2.2 Kritika performansa Terrible fish, Performingunita (2001): (Ne)mogući dijalog 6.3 Pozno poststrukturalistički materijalistički dnevnik izvođačkih umetnosti 6.3.1 Produkcija teorijskog ‘dnevnika’ izvođačkih umetnosti 6.3.2 Intertekstualna simulacija teorijskog dnevnika beogradskih izvođačkih umetnosti Završne napomene Literatura Filozofija, estetika i teorija umetnosti/kulture/društva Teatar/izvođačke umetnosti

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Momčilo Moma Antonović (Kruševac, 29. oktobar 1938 — Beograd, 23. januar 2019) bio je srpski slikar i univerzitetski profesor. Antonović je bio dugogodišnji dekan i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Imao je više od sto samostalnih izložba uz učešće na mnogobrojnim kolektivnim izložbama širom sveta. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za svoj rad. Biografija i karijera Rođen je 29. oktobra 1938. godine u porodici Radmile i Jovana Antonovića. U rodnom Kruševcu završio je osnovnu školu. Od ranog detinjstva bio je zainteresovan za umetnost i književnost, a kao devetogodišnjak napisao je prvu pesmu. Od 1948. godine pohađao je gimnaziju u Kraljevu, kada je objavio svoju prvu pripovetku Moj stric Mladen, a nakon toga i pesmu Zelena sivina. Godine 1957. Antonović je postao ilustrator Ibarskih novina i glavni urednik podliska Osvit. Pored književnosti i posla ilustratora, igrao je fudbal u Slogi Kraljevo i trenirao atletiku u klubu Mladost. Kao gimnazijalac, 1958. godine u Kraljevu je otvorio prvu samostalnu izložbu pod nazivom Krovovi Kraljeva, za koju je dobio pozitivne kritike u štampi i nakon toga odlučio da upiše Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Profesori na akademiji bili su mu Stojan Ćelić, Mirjana Mihać, Mladen Srbinović i Zoran Petrović.[1] Godine 1963. završio je Akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, kod kojeg je završio i postdiplomske studije.[2] Član Udruženja likovnih umetnika Srbije postao je 1964. godine, a do 1973. stvarao je kao slobodan umetnik priredivši izložbe u Kraljevu 1958, 1982. i 1966. godine i u Beogradu 1968. godine.[1] Za asistenta na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu izabran je 1973. godine, a predavao je predmete slikanja i crtanja. Bio je takođe šef slikarskog odseka i prodekan za nastavu, a redovni profesor postao je 1988. godine. U tri mandata bio je dekan Fakulteta likovnih umetnosti; 1988-1990, 1990-1992 i 1998-2000.[3] Usavršavao se u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Grčkoj, Sjedinjenim Državama, Engleskoj, Škotskoj, Belgiji, Holandiji, Španiji i Mađarskoj.[1] Predavao je i u Školi lepih umetnosti u Budimpešti, na Umetničkom koledžu u Edinburgu i mnogim drugim školama.[1] Tokom karijere imao je više od sto samostalnih izložbi, a za svoja dela dobio je veliki broj nagrada i priznanja. Preminuo je 23. januara 2019. godine u Beogradu, gde je živeo i stvarao.[4] Komemoracija povodom smrti održana je u Atrijumu Narodnog muzeja. Sahranjen je 28. januara u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Jedna od najvažnijih knjiga u istoriji filmske teorije! Bela Balaž (mađ. Balázs Béla), pravim imenom Herbert Bauer (nem. Herbert Bauer; Segedin, 4. avgust 1888 - Budimpešta, 17. maj 1949) bio je mađarski književnik, pesnik simbolizma, filmski scenarista i teoretičar. Bela Balaž se rodio kao Herbert Bauer[1][2] u nemačko-jevrejskoj porodici. Stekao je zvanje doktora filozofije, a u mladosti je bio član levičarskog književnog kružoka Zontagkrajs[3], idejno se povezavši sa Đerđom Lukačom, jednim od začetnika Zapadnog marksizma u Mađarskoj.[4] Učestvovao je u mađarsko-sovjetskoj revoluciji i nakon njene propasti bio je prinuđen da emigrira najpre u Austriju i Nemačku (u Beču i Berlinu je boravio do 1931. godine), a zatim u SSSR, gde je do 1945. godine radio kao profesor teorije filma[1] na VGIK-u (Vserossiйskiй gosudarstvennый institut kinematografii imeni S. A. Gerasimova).[4] Godine 1945,se posle Drugog svetskog rata vraća u Mađarsku, a predavanja je potom držao i u ČSSR-u i u Poljskoj. Teorija filma Bela Balaž je prvi sistematski proučavao filmsku umetnost i otkrio takozvane specifičnosti filmskog izraza po kojima se film razlikuje od pozorišta[5], koji su u suštini dva medija iste genetske prošlosti.[4][6] To su: promenljiva tačka snimanja; krupni plan; montaža.[5] Bio je pristalica čiste vizibilnosti, želeo je da pomiri formu i sadržinu u filmskom delu, koje je shvatio kao dva aspekta izražajnog jedinstva. Verovao je u vaspitavanje filmskog gledaoca i u širenje filmske kulture.[5] Kasnije je zastupao montažnu teoriju o kontrapunktu zvuka i slike, po uzoru na Sergeja Mihailovića Ejzenštejna i Vsevoloda Ilarionovića Pudovkina. Iako je bio pod uticajem sovjetske montaže pripisujući joj uspostavljanje vremensko-prostornog kontinuiteta, omogućavanje asocijacije ideja (metaforična i intelektualna, a posebno montaža sećanja), ritma i subjektivnosti, obuhvatajući pod tim pojmom i promene kadra bez montaže, on ipak posebno naglašava ulogu krupnog plana koji produbljuje sliku života, otkrivajući skriveno, omogućava da vidimo ono što ne vidimo jer sa njim predmeti dobijaju lice, a dimenzije prostora i vremena gube značaj, otkrivajući novu dimenziju fizionomije, a to je da se fizionomija odnosi prema prostoru kao melodija prema vremenu. Promenljiva tačka snimanja, opet, kao sredstvo stilizacije, određuje stil filmskog dela. Prihvatio je dolazak zvuka kao obogaćenje montažnih mogućnosti medijuma otkrivanjem naše akustične okoline, što će se ostvariti kada film rastvori buku na sastojke i izdvoji pojedinačne intimne glasove u zvučne krupne planove, nižući ih zvučnom montažom u osmišljeni poredak.[6] Balaž je takođe uveo u teoriju pojam identifikacije što je mogućnost gledaoca da svoj pogled izjednači sa pogledom objektiva kamere, čija mu premeštanja u prostoru omogućavaju da optički i psihološki stane na mesto nekog junaka u filmskoj priči i posmatra zbivanje njegovim očima.[5] Knjige Sva Balaževa dela su prerada jedne te iste knjige.[4][5] Zapravo, njegova prva knjiga: Vidljivi čovek ili filmska kultura (Der sichtbare Mensch oder die Kultur des Films) iz 1924. godine i njegov drugi rad: Duh filma (Der Geist des Films) iz 1930. godine, koji se uglavnom odnosio na zvučni film, u zajedništvu daju sve ostale naslove kao sumu svega već rečenog: Umetnost filma (Iskusstvo kino), 1945. Filmska kultura, filozofija filmske umetnosti (Filmkultúra, a film müvészetfilozófiája), 1948. Dok su prve dve knjige objavljene u Austriji i Nemačkoj, a treća u Sovjetskom savezu, poslednja knjiga je izašla u Mađarskoj.[5]

Kao na slikama pozivnica za izložbu u originalnoj koverti Retkost Pozivnica za izložbu Az Új Symposion irodalmi, művészeti folyóirat volt, amelyet 1965-ben, az Ifjúság című újvidéki lap mellékleteként alapítottak jugoszláviai magyar irodalmárok. A folyóirat a balkáni háborúk második évében, 1992-ben elhalt; egykori szerkesztői 1993-ban Veszprémben megalapították az Ex Symposion című folyóiratot, amely az Új Symposion örökségét őrzi. A lap szerkesztői, munkatársai közé tartozott Tolnai Ottó, Domonkos István, Sziveri János, Fenyvesi Ottó, Végel László, valamint Balázs Attila, Losoncz Alpár, Csorba Béla, Thomka Beáta, Szombathy Bálint, Kontra Ferenc, Radics Viktória, Fekete J. József, Bicskei Zoltán és még sokan mások. 2018. február 10-én kiállítás nyílt[1] a folyóirat [2] történetéről a szentendrei Ferenczy Múzeumi Centrum Irodalmi Osztályának szervezésébenː Újvidéki Orfeuszok. A vajdasági Új Symposion folyóirat (1965–1992) címmel[3][4][5][6] (kurátorː Szilágyi Zsófia Júlia).[7] 2018. március 8-án konferenciát rendeztek a folyóirat történetéről[8][9] [Szét]tördelt hagyományok – Szövegszervező vizualitás az Új Symposionban címmel.[10] A konferencián előadást tartott – többek között – Orcsik Roland, Petőcz András, Radics Viktória, az előadók foglalkoztak az Új Symposion történetével, korszakaival, valamint a hatástörténetével[11] is. Irodalom[szerkesztés] Bosnyák István: Politikai symposion a Délvidéken; JMMT, Újvidék, 2003 Szerbhorváth György: Vajdasági lakoma. Az Új Symposion történetéről; Kalligram, Pozsony, 2005 Losoncz Alpár: A hatalom (nélküliség) horizontja. Hommage à Új Symposion; Forum, Újvidék, 2018 (Szét)tördelt hagyományok. Szövegszervező vizualitás az Új Symposionban; szerk. Szilágyi Zsófia Júlia szerk.; Ferenczy Múzeumi Centrum, Szentendre, 2019 mađarska avangarda katalin ladik balint sombati slavko matkovic vlada kopicl grupa kod miroslav mandić ... slobodan tišma judita šalgo oto horvat postmoderna tribina mladih novi sad Új Symposion, a Hungarian-language journal published in Yugoslavia, maintained a courageous critical stance and a deliberate spontaneity. The creative community that grew around the editorial team and all but turned into a movement created a literary and artistic milieu in Vojvodina that was marked by a proclivity for experimenta-tion. Struggling with the minority status of the Hungarian language, while enjoying an access to cultural knowledge that was fresher in Yugoslavia than in Hungary, the consecutive editorial teams and the associated generations of artists shaped the periodical with different emphases on literature, visual culture and social criticism, and vary-ing degrees of readiness to comply with the demands of the cultural authorities. Though the history of Új Symposion may appear uninterrupted, it was constantly hampered by bans, lawsuits, and in 1983 by the dismissal of the editors, right up to the Yugoslav war, when it could no longer be maintained. Besides the literature, this exhibition focuses on the exceptionally strong visual impact of the journal. The display outlines the look characteristic of each editorial team, introduces the key actors associated with the periodical, and illustrates some of its many links with Hungary. Novi Sad Orpheuses allows us to take stock of what is a still relevant literary-artistic achievement of cultural historical significance. Slavko Matković bio je jugoslovenski i srpski avangardni umetnik. a bavio se konceptualnom umetnošću, vizuelno-poetskim istraživanjima, eksperimentalnim filmom, intervencijama u prostoru, performansom, telesnim akcijama, siromašnom umetnošću, selotejp tekstovima, instalacijama, (konceptualnim) slikarstvom, mentalnim skulpturama, autorskim stripom, književnošću, poezijom i mejl artom.[1] Po smatranju istoričara umetnosti Nebojše Milenkovića, bio je jedan od najznačajnijih inovatora i eksperimentatora u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti 20. veka.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se i život proveo u Subotici, gde je završio osnovnu, srednju i višu školu. Pisao je pesme i prozu, a bavio se i slikarstvom u različitim formama; raspon umetničkog stvarateljstva i zahvata mu je bio vrlo širok. U svojim pesmama koristio je moderni pesnički izraz i oblik[2], a bavio se i vizuelnom, konkretnom i tipografskom poezijom[3]. Uz ovo, bavio se i autorskim filmom, performansom, konceptualnom umetnošću, intervencijama u prostoru i na sopstvenom telu, `arte poveera`, mejl-artom, stripom (u časopisu `Uj Symposium` je objavljivao signalističke stripove 1971.972.) itd. Ni multimedijalna umetnost mu nije bila nepoznata. Bavio se i teorijom umetnosti. Zbog tog svog širokog umetničkog raspona, `najizrazitiji je predstavnik strategije umetničkog nomadizma`[3]) u srbijanskoj umetnosti u 20. veku, a jedan je od značajnih predstavnika eksperimenta u jugoslovenskoj umetnosti 1970-ih godina. U svom likovnom stvalaštvu, ostavio je trag i kao utemeljitelj avangardne umetničke skupine `Bosch+Bosch` 27. avgusta 1969. godine (članovi su bili, uz Matkovića, i Balint Sombati, Laslo Salma i Laslo Kerkeš)[4]. Godine 1972. je pokrenuo časopis Kontaktor 972, čiji je bio i urednik. Dve godine posle, zajedno s Balintom Sombatijem, pokrenuo je Wow, međunarodnu reviju za umetnost. Zajedno s Petrom Vukovim, zaslužan je za spašavanje od zaborava subotičkog dela životopisa poznate filmske scenariskinje i novinarke Ilone Filop. Matković i Vukov su istraživali život i rad ove umetnice, a biobibliografske podatke je Matković otkrio godinu dana pre svoje smrti, i to na osnovu Iloninog pisma Josi Šokčiću iz 1953. godine).[5] Dela[uredi | uredi izvor] Autor je većeg broja knjiga i grafičkih svezaka. 5112/a, vizuelna poezija (u saradnji s Laslom Salmom), 1971. Knjiga, vizuelna poezija, 1979. Selotejp tekstovi, vizuelna poezija, 1987. Cvetovi saznanja, pesme, 1973. Mi smo mali šašavi potrošači, pesme, 1976. Antigraf, pesme, 1983. Fotobiografija, pesme, 1985. Ušao je i u međunarodnu antologiju poezije `West-East`, antologiju Milana Živanovića `Sto godina sto pesnika - Vojvodina 20. vek`. Neka dela su mu prevedena i na mađarski jezik, a preveo ih je bački hrvatski književnik Matija Molcer. Tags; Mađarska vojvođanska novosadska avangarda bosch+bosch balint sombati slavko matkovic katalin ladik Balint Szombathy Sombati Katalin Ladik vladimir kopicl slobodan tisma neoavangarda tribina mladih judita salgo konceptualna umetnost OHO MARKO POGAČNIK ATTILA CSERNIK BOSCH+BOSCH LÁSZLÓ KEREKES bada tibor

Galerija jugoslovenskog portreta, Tuzla, 1985. Tvrde korice, omotnica kao NOVA veliki format ograničeni tiraž 300 numeracija br.7 Ismet Mujezinović se rodio u Tuzli, 2. decembra 1907. godine za vrijeme Austrougarske uprave u Bosni. Likovnu akademiju u Zagrebu završio je 1929. godine[1], gdje specijalizira zidno slikarstvo kod Joze Kljakovića[1]. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Sarajevu 1926. godine. Prvi put je izlagao u Beogradu 1930. godine. Nakon toga boravi u Francuskoj gdje pohađa kurs istorije umjetnosti na Sorboni (1931-33)[1]. Nakon povratka iz Francuske, zadržava se u Zagrebu, na Akademiji 1933. godine i u Splitu 1935. godine. Tih godina djeluje i u rodnoj Tuzli, Beogradu, Bijeljini... Od 1936. godine stalno boravi u Sarajevu.[2] Učesnik NOB-a bio je od 1941. godine. Izlagao je u više gradova u zemlji i inostranstvu i jedan je od osnivača Škole za likovne umjetnosti, grupe Collegium Artisticum i Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine (ULUBIH). 1953. godine iz Sarajeva se vraća u Tuzlu, gdje živi i stvara do smrti, 7. januara 1984. godine.[2] Djela Ismet Mujezinović, Ustanak. Ismet Mujezinović, Juriš. Žetelice Užina na radilištu Portret Marije Portret Romana Petrovića Kurir, crtež perom, tuš Portret maršala Tita, linorez u boji Prelaz preko Neretve Proboj Nošenje ranjenika Prsa u prsa, crtež Analiza djela U opusu Ismeta Mujezinovića, među crtežima, akvarelima, grafikama i platnima nastalim u periodu od 1925. do kraja osamdesetih godina 20. vijeka, ističu se tri stvaralačka perioda. Prvi, i prije od prve samostalne izložbe 1926. godine u Sarajevu, do 1941. godine, karakteriše djelovanje na više područja, sklonost ka promjenama, humanističko i ideološko opredjeljenje i sjajni koloristički procvat. Poseban interes iskazuje za temu portreta, prizora sa pijace, akta, starih gradova. Iz ovog perioda izdvaja se portret Husein efendije Hafizovića (1919. godine) slikan tehnikom akvarela, zatim Autoportret iz 1923. godine (ulje na platnu), Izvlačenje mreže (1935., ulje na platnu), Užina na radilištu (1936/37., ulje na paus papiru), Zima u Vojkovićima (1937. ulje na kartonu) i druge. U likovnom smislu, na prvim slikama dominira jasna i definirana forma i potez, koja će kasnije, pod utjecajem konstruktivizma, prerasti u naglašene geometrijske oblike (na primjer, kompozicija Skrad iz 1929. godine, u privatnom vlasništvu). Potom, nakon postakademskog perioda i boravka u Parizu, Mujezinovićeve slike, svojevrsne bilješke svakodnevnice, poprimaju pečat impresionizma [na primjer, Pred crkvom (Procesija), 1938]. Drugi, ratni period koji traje četiri godine od 1941 – 1945. godine. Mujezinović, koji učestvuje u narodnooslobodilačkoj borbi, bilježi dešavanja sa ratišta u Jugoslaviji. U ovom periodu nastaje veliki broj crteža i akvarela, koji su tokom ratnih dešavanja uništeni ili zagubljeni. Također, slikar svoj interes usmjerava na teme iz ratnog okruženja: zbjegove, ranjenike, kolone, partizanske kurire i mjesta zahvaćena ratom. Nekoliko sačuvanih crteža pored likovne imaju i istorijsko-dokumentarnu vrijednost. U novembru 1942. godine Mujezinović prisustvuje Prvom zasjedanju AVNOJ-a gdje slika portrete učesnika, a iste godine pravi kartu Bihaćke republike. Treći, poratni period – period velikih poduhvata, ciklusa, široke društvene afirmacije – period plodnih godina rada. U ovoj fazi slikar se usmjerava ka socrealizmu i tematici vezanoj za Narodnooslobodilačku borbu. Oslikao je dva ciklusa – Prelaz preko Neretve i U slavu boraca Sutjeske. Zbirka slika Zbirka slika Ismeta Mujezinovića sastoji od 2085 djela, dio je cjelokupnog fundusa od osam kolekcija/zbirki u Međunarodnoj galeriji portreta u Tuzli, Bosna i Hercegovina. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. februara 2013. godine, donijela je odluku da se zbirka proglasi za nacionalni spomenik BiH.[3] Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović, Ljiljana Ševo (predsjedavajuća). Ismet Mujezinović stvarao je u različitim likovnom tehnikama. U Zbirci međunarodne galerije portreta sačuvan je veliki broj crteža olovkom, ugljenom, flomasterom, tušem, zatim slika izrađenih u tehnici akvarela, gvaša, tempere, ulja na platnu uz samo jednu sačuvanu litografiju (Djevojka sa nanulama, 1925/30.). Nasljeđe U njegovu čast, jedna ulica u Beogradu, općina Novi Beograd, dobila je ime ulica Ismeta Mujezinovića.[4]

Odličan ruter, lepo očuvan, ispravan , stanje kao na slikama. Može i da posluži kao AP i da proširite i pojačate signal u stanu ili kući, ali može da radi i kao switch. Može i da se zakači eksterni HDD pa da bude i media server. Puno je bolji od ovih naših što dele u SBB-u i MTS-u na kojima su zaključani portovi i neupotrebljivi su za širu primenu. Ide bez adaptera za struju, može bilo koji 12V 2A kod mene radio na univerzalnom. Molim kupce pre nego što se se odluče za kupovinu rutera da se upoznaju sa opcijama i opisom istog, naknadne reklamacije ne prihvatam. Svi ruteri su ispravni i testirani. • Adresse IP : 192.168.1.1 ou « livebox» . • Mot de passe d’administration par défaut : 8 premiers caractè res de la cléde sécurité (la cléde sécuritéest disponible sur l’étiquette de la Livebox). • Compatible avec l’offre ADSL et l’offre La fibre. • Compatible UPnP. • Compatible WPS. • Interface : 4 ports Ethernet. • Internet : 1 port RJ11 pour la ligne ADSL • Téléphonie : 1 port RJ45 (compatible RJ11). • Autres connectiques : 1 port USB maî tre 900 mA (latéral) 1 port USB maî tre 500 mA (arriè re) 1 port d’alimentation. • Technologie sans fil Wi-Fi conforme aux normes IEEE 802.11 b/g/n. • Vitesse de transfert de la norme 802.11g : jusqu’à 54 Mbits/s. • Vitesse de transfert de la norme 802.11n : jusqu’à 120 Mbits/s. • Sécurisation des données Wi-Fi par cryptage (WEP ou WPA ou WPA 2). • Bande de fréquences : 2,4 GHz. • Protocole PPP sur Ethernet. • Possibilitéde partage de l’accè s Internet sur plusieurs ordinateurs. • Dimensions : 242 x 170 x 41 mm

DIVLJA SLOBODA UMETNIČKE AVANGARDE Grupa KOD u dokumentima u vremenu ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 369595 Isbn: 9788661360084 Autor : Slavko Bogdanović Izdavač : ORION ART BOOKS PRILOG broj 1. VEK MODERNE ARHITEKTURE Izazovi modernog doba nametnuli su i nove trendove u arhitekturi. Nastala su arhitektonska dela različitijih struktura - upotrebnih kao i estetskih vrednosti. Grade se objekti sa odlikama dekonstruktivizma, eksperimentaln, i minimalistički objekti koji podse... Detaljnije PRILOG broj 1. VEK MODERNE ARHITEKTURE Izazovi modernog doba nametnuli su i nove trendove u arhitekturi. Nastala su arhitektonska dela različitijih struktura - upotrebnih kao i estetskih vrednosti. Grade se objekti sa odlikama dekonstruktivizma, eksperimentaln, i minimalistički objekti koji podsećaju na velike skulpture fantastičnih oblika. Ono što im je zajedničko je pažljivi izbor prirodnih, recikliranih, inovativnih građevinskih materijala kao i upotreba napredne tehnologije u fazi projektovanja i izgradnje, što omogućava gradnju raznovrsnijih, lakših, viših i jačih građevina. Zgrade su najčešće projektovane sa željom da budu primećene, da dominiraju u okruženju i budu predmet divljenja. Neobični oblici, asimetričnost, skulpturalnost, obloge od stakla ili aluminijuma, svetlucave fasade, zeleni krovovi (poput parkova) i druge, do tada neviđene forme, su odlika nove arhitekture. PRILOG broj 2. Monografija BEOGRAD U POKRETU, sportski objekti u Beogradu XIX I XX veka:istorija, arhitektura i društveni kontekst Knjiga je nastala iz namere da se na jednom mestu predstavi sveobuhvatna studija beogradskih terena i objekata, nastalih u rasponu od dva veka, a u kontekstu celokupne istorije i arhitekture Beograda. Prvo poglavlje predstavlja opšti urbanističko- arhitektonski razvoj Beograda, dok su sledeća podeljena kroz pregled istorijskog razvoja beogradskih objekata po sportovima. Na taj način možemo pratiti čitav niz promena i preobražaja u arhitekturi, gde nove tekovine potiskuju stare.S tim u vezi istaknuta je i važnost i prilika u kojima su objekti nastajali. PRILOG broj 3. Monografija DIVLJA SLOBODA - Umetničke avangarde, Grupa KÔD u dokumentima i vremenu Monografija je rezultat istraživanja novosadske avangardne Grupe KÔD kroz analiziranje, teorijske interpretacije i kontekstualizovanje njihovog rada u jugoslovenske, evropske i svetske tokove savremene umetnosti. Već u momentu nastajanja, njihova umetnost je bila izložena razornom uticaju poltički motivisane represije kako na same članove Grupe KÔD, tako i na celokupnu novosadsku avangardu. Struktura ove obimne i dragocene studije zasnovana je na ideji da se rad i efekti njihovog delovanja, bilo kroz parateatarske događaje ili kroz same akcije u prostoru kroz činjenje i delovanje, prikažu u jednom preciznom kontekstualnom poretku kroz četiri vremenska razdoblja. Rad i delovanje Grupe KÔD, kao značajnog učesnika umetničke scene je u istraživanju i preispitivanju granica između umetnosti, politike i kulture. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Slavko Bogdanović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ORION ART BOOKS Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2022 Format 30x23,5 Strana 743 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Naslov: Nesvrstani humanizam Rudolfa Bručija : kompozitor i društvo samoupravnog socijalizma Autor: Nemanja Sovtić Izdavač: Novi Sad : Matica srpska Godina izdanja: 2017, 493 str. : ilustr. ; 24 cm Povez: Broš. Latinica Stanje 4 Sadržaj: Predgovor (9-10). - Još-ne-autor između sećanja i recepcije (11-42): Damnatio memoriae? (11-24); Ekskurs: sećanja, motivi, anegdote (24-29); Eskurs: nostalgija, revizionizam i `građanski rat` sećanja (29-36); Metodološke smernice: kompozitor, ali još-ne-autor (36-42). - Autor kao stilsko jedinstvo (43-271): Opere i baleti (44-103); Kantate i oratorijumi (103-120); Solo pesma (121-139); Orkestarska muzika (139-165); Koncertantna dela (165-184); Gudački kvarteti i veći kamerni sastavi (184-205); Kamerna i solistička muzika (205-220); Muzika za harmoniku (220-238); Parametri muzičkog izraza / muzičke konstrukcije (239-257); Periodizacija (258-271). - Autor kao polje pojmovne/teorijske koherencije (272-317): Sećanja na detinjstvo i mladost (273-280); Organizacija, pedagogija i kulturna politika (281-287); Estetičke pretpostavke i poetički principi (288-307); Estetika u okruženju Rudolfa Bručija: Foht, Stefanović, Grlić (308-317). - Autor kao susret događaja (318-359): Metodološke smernice (318-330); Samoupravljanje kao nulta institucija (330-343); (N)i-(n)i nesvrstanost (343-350); Nesvrstani modaliteti kulture (350-359); Nesvrstani humanizam Rudolfa Bručija (359-369). Summary: Non-aligned humanism of Rudolf Bruchi: composer and the society of self-governing socialism (370-374). Citirana literatura (375-379). Bibliografija o Rudolfu Bručiju (380-385). - Prilog 1, Hronološki popis stvaralaštva (386-391). - Prilog 2, Odabrani napisi i intervjui (392-446): Dnevna štampa (392-402); Periodika (402-429); Autorski tekstovi (429-446). - Prilog 3, Odabrana arhivska građa (447-490). Registar kompozicija / sačinila Tatjana Pivnički Drinić (491-493). S8 Pogledajte ostale knjige,časopise i stripove u ponudi http://www.kupindo.com/Clan/bdenis/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/bdenis/SpisakAukcija

KOMPLETNA 4 BROJA ZA SEZONU 1970/1971 Filmske sveske su časopis za teoriju filma i filmologiju INSTITUT ZA FILM 1970/1971 GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK DUŠAN STOJANOVIĆ 1970. Broj 1. Od urednika i izdavača. – Film i opažaj stvarnosti:- Čulni opažaj i film (Anri Valon); – Uvod za jednu fenomenologiju filma (Sadudin Musabegović); – Stvarnostni karakter filmskih projekcija (Andre Mišot van den Berk); – Osnovne osobine filmskog sveta (Etjen Surio); – Utisak stvarnosti u filmu: Fenomeni verovanja (Žan-Žak Rinijeri); – Film i stvarnost(Vladimir Petrić); – Studije o filmu: – Na stranputici neposrednog filma (Žan-Luj Komoli); – Strukture agresije u filmu (Noel Birš). Broj 2. Semiologija filma: – Film: Govor ili jezik (Kristijan Mec); – Neke bitne tačke filmske semiologije (Kristijan Mec); – Treći smisao (Rolan Bart); – Razgovor na semiološke teme: Rolan Bart (Mišel Delae i Žak Rivet); – Ejzenštejn i savremena strukturalna lingvistika (Vjačeslav Ivanov); – Teze za jednu teoriju filma (Dušan Stojanović); – Studije o filmu: – Sukcesivnost i simultanost u filmu (An Surio); – Aktivnost ili pasivnost filmskog gledaoca (Anri Ažel). 1971. Broj 3. Teorije dvadesetih godina:- Estetika filma (Boško Tokin); – Uvod u belo-crnu magiju (Alber Valanten); – Osnovi filmske umetnosti (Juri Tinjanov); – Muzika slika (Emil Vijermoz); – Problemi filmske stilistike (Boris Ejhenbaum); – Za jednu poetiku filma (Andre Levenson); – Psihološka vrednost slike (dr Rene Alandi); – Osnovni zakoni filmskog kadra (Viktor Šklovski); – Studije o filmu: – Povraćaj filmskog vremena (Žan-Žak Rinijeri); – Dileme: – Film: Jezik ili jezik (Dušan Stojanović). Broj 4. Debitanti: – Obavezna montaža po Bazenu (Milomir Marinović); – Studije o filmu: – Filmske funkcije kostima i dekora (An Surio); – Kosmička imaginacija u odnosima između dekora i kostima (Mari-Terez Ponse); – Zvučna dimenzija (Fransoa Gijo de Rod); – Muzika i film (Žan Žermen); – Animacija slikarskih dela i problemi filma o umetnosti (Anri Lemetr); – Fantastično i čudesno (Anri Lemetr); Poetski finalitet filma (Anri Ažel); – Ritam i jednoušnost (Etjen Surio); – Iz istorije filmskih teorija: – Umetnost filma i filmska montaža (Semjon Timošenko).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Počeci srpskog profesionalnog nacionalnog pozorišta Petar Marjanovic Petar Marjanović (Beograd, 18. oktobar 1934 – Beograd, 21. novembar 2020) bio je srpski teatrolog, istoričar pozorišta, dramaturg i univerzitetski profesor. Marjanović je bio dugogodišnji profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Petar Marjanović Petar Marjanovic.tif Petar Marjanović Rođenje 18. oktobar 1934. Beograd, Kraljevina Jugoslavija Smrt 21. novembar 2020. (86 god.) Beograd, Srbija Polje teatrologija Škola Filološki fakultet u Beogradu Institucija Fakultet dramskih umetnosti Nagrade - Četiri Sterijine nagrade Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Bgdu 2003. Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005. -Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006. Biografija Obrazovanje i prvi poslovi Njegov otac Dragutin je bio činovnik, a majka Smilja, rođena Popović iz Novog Sada, bila je sestra operskog pevača Vlade Popovića.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu 1953. godine, a diplomirao je na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu, februara 1959. godine. U toku studija dobio je dve nagrade za književnu i pozorišnu kritiku (Brankovu nagradu Matice srpske 1957. i prvu nagradu na konkursu Ateljea 212 za amatersku pozorišnu kritiku 1958. za tekst: Koraci u drugoj sobi Miodraga Pavlovića).[2] Postdiplomske studije je završio na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistarsku tezu: Beogradska pozorišna kritika u periodu od 1918. do 1932. odbranio je 1966. godine, a 1973. godine brani doktorsku disertaciju pod nazivom: Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1861. do 1868. Ova disertacija je prva takva studija o Srpskom narodnom pozorištu. Objavljena je u knjizi koja je naišla na izuzetno povoljan prijem kod kritike, i to u jugoslovenskim razmerama.[3] Počevši od 1960. godine, celu deceniju je radio je u novinsko-izdavačkim preduzećima: Jugoslavija i Turistička štampa.[1] U periodu od (1970. do 1975) bio je dramaturg Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao dramaturg SNP zalagao se za izvođenje dela savremenih jugoslovenskih, naročito lokalnih – novosadskih dramskih pisaca, angažovanije okrenutih publici, što je rezultiralo povećanim brojem gledalaca.[1] . Za scenu je: priredio puno odlomaka iz srpske dramske književnosti 18. i 19. veka: Javlenija i pozorja (1971) i Laza Kostić među javom i med’ snom (1991); dramatizovao je (sa Želimirom Oreškovićem) prozu Milana Kundere Simpozijum ili o ljubavi (1970), Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (1987) i Očevi i oci Slobodana Selenića (1991); adaptirao je za scenu (sa Želimirom Oreškovićem) Nagraždenije i nakazanije i Slepi miš Joakima Vujića (1971) i sa Vladom Popovićem sačinio scensku panoramu Novosadska promenada (1973), izvedenu više od sto puta. Nastavni rad Za docenta Akademije umetnosti u Novom Sadu izabran je 1975. godine. Status vanrednog profesora dobio je 1980, a redovnog 1985. godine za predmet Istorija jugoslovenske drame i pozorišta. Na Dramskom odseku Akademije predavao je Uvod u teatrologiju. Redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postao je 1992. godine što je ostao do penzionisanja 2001. Tu je predavao: Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame na drugom stepenu studija i Uvod u teatrologiju na magistarskim studijama. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je šef Katedre za teoriju i istoriju, glavni urednik Zbornika radova FDU 1997/98. i nosilac naučnog projekta Teatrološka i filmološka istraživanja. Kao profesor emeritus nastavio je da predaje Uvod u teratrologiju na FDU u Beogradu do 2009. godine i Istoriju jugoslovenske drame i pozorišta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu do 2004. godine. Na Interdisciplinarnim magistarskim studijama Univerziteta u Beogradu (Grupa za višemedijsku umetnost) kao gost je predavao Osnove različitih umetnosti (pozorište) 2003/04. i 2005/06, a na Akademiji umetnosti u Tuzli postdiplomcima Uvod: u teatrologiju 2006. i 2009.[2] Korice Marjanovićeve knjige Radovi i članci Prve književne radove objavio je još kao student 1954. godine, a prve napise sa pozorišnim temama u novosadskom časopisu za pitanja scenske umetnosti: Naša scena 1958. godine. Sveukupno je objavio više od tri stotine studija, rasprava, ogleda, pozorišnih kritika, feljtona i članaka u listovima i časopisima: Savremenik, Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Delo, Letopis Matice srpske, Književne novine, Scena, Prolog, Pozorište (Tuzla), Teatron, Politika, Teatar (Moskva), Dialog (Varšava) i drugim domaćim i stranim listovima i časopisima.[3] U listu Srpskog narodnog pozorišta Pozorište, u periodu od 1969. do 1976. godine objavio je oko šezdeset zapaženih priloga sa tematikom iz života i rada Srpskog narodnog pozorišta. Štaviše, dok je bio dramaturg Srpskog narodnog pozorišta, bio je u redakciji ovog lista, a saradnju sa ovom kućom nastavio je i kasnije kao član Izdavačkog saveta i kao pisac recenzija za knjige u izdanju SNP [2] Odgovorni urednik časopisa Sterijinog pozorja Scena bio je od 1970. do 1974. godine, a njen glavni urednik od 1975. do 1990. godine. Pozorišni kritičar Politike bio je od 1980 do 1982. godine.[3] Autorski i priređivački rad Autorske knjige: Pozorišne teme (1968), Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta 1861 – 1868 (1974), Očima dramaturga (1979), Jugoslovenski dramski pisci HH veka (1985), Novosadska pozorišna režija 1945 – 1974 (1991), Crnjanski i pozorište (1995), Srpski dramski pisci HH stoleća (1997, drugo dopunjeno izdanje 2000) i Pozorište ili usud prolaznosti (2001). Zajedno sa Božidarom Kovačekom, Dušanom Mihailovićem i Dušanom Rnjakom, objavio je knjigu O teatarskom delu Joakima Vujića (1988). Korice Marjanovićeve knjige Priredio za štampu: Anthology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I (1984), II (1985), Posrbe, Srpska književnost – Drama (1987), Komedije i narodni komadi HIH veka, Srpska književnost – Drama (1987), Pozorište i vlast u Jugoslaviji (1944 – 1990) – „druga strana medalje“ – obračuni i zabrane (1990) i Stevan Šalajić (2001). Saradnik pri projektima enciklopedija Sedamnaest njegovih tekstova o južnoslovenskom pozorištu i drami nalazi se u: Dictionnaire encyclopedique du theatre (Larousse, Paris 1998) i opsežan tekst o pozorištu i drami u Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) nalazi se u The World Encyclopedia of Contemporary Theatre (Routledge, London – New York, 1994). U Istoriji srpske kulture autor je teksta Pozorište (izdanje postoji na srpskom 1994, češkom 1995. i dva izdanja su na engleskom jeziku iz 1995. i 1999). Tekstovi su mu objavljivani u Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj i u svim bivšim jugoslovenskim republikama i regionu.[3] Stil Pristup Petra Marjanovića teatrološkim istraživanjima kao i pisanje ogleda i naučnih radova bilo je sasvim originalno i drugačije od dotadašnjih autora. Naime, uz veliku studioznost i dobru informisanost, putem nedvosmislenog, jasnog stila i izraza, nauku o književnim delima provlači kroz prizmu teatrologije, odnosno, polazište njegove analize jeste pogled na dramu koja nije samo književni rod, već je sagledava kroz scenska svojstava samog dela.[1] Nagrade Četiri Sterijine nagrade; Nagrada za naročite zasluge – za dugogodišnji uređivački rad u časopisu Scena 1991; Za knjigu: Srpski dramski pisci XX stoleća (Matica srpska, Fakultet dramskih umetnosti Beograd, Akademija umetnosti Novi Sad, 1997); Za knjigu ogleda: Pozorište ili usud prolaznosti / Studije i ogledi iz teatrologije (FDU Beograd, Institut za pozorište, film, radio i televiziju i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 2001); Za knjigu: Počeci srpskog profesionalnog nacionalnog pozorišta (Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad 2009).[4] Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Beogradu 2003, Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005, Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006.[2] Na dodeli Lovorovog venca, nagradi koju mu je dodelio Pozorišni muzej Vojvodine, kao obrazloženje za dodelu, o laureatu je rečeno sledeće: `Veliki poznavalac prirode i suštine pozorišta, on je u svom teatrološkom delanju uvek težio naučnoj istini i bio savestan i pouzdan istraživač, analitičar i kritičar prošlosti i današnjeg trenutka srpskog pozorišta. Njegov rad odlikuju naučna zasnovanost, studioznost i preciznost, iskustvena mudrost, istinoljubivost, čistota jezičkog izraza, jednostavnost, jasnost i preciznost u izlaganju.`

Lepo očuvano 1989 Beograd / Dubrovnik Metka Krašovec, slovenska slikarka in grafičarka, * 7. oktober 1941, Ljubljana, † 24. april 2018. Metka Krašovec Rojstvo 7. oktober 1941[1] Ljubljana Smrt 24. april 2018[2] (76 let) Narodnost Slovenija Slovenka Državljanstvo SFRJ Slovenija Poklic slikarka Nagrade Jakopičeva nagrada nagrada Prešernovega sklada Prešernova nagrada Življenje in delo Uredi Slikarka Metka Krašovec je bila svetovna popotnica po prostranstvih zemeljske oble in globinah človeške psihe. Povsod tujka, povsod doma. Najbližji ji je bil Mediteran, vendar je živela v Ljubljani in ustvarjala večinoma na Bledu. Že v rosnih otroških letih je s starši veliko potovala, saj je njen oče Stane Krašovec služboval v New Yorku, San Franciscu in Beogradu. V času Metkinega gimnazijskega šolanja se je družina ustalila v Ljubljani. Tu je dobila prvi vpogled v umetniški atelje - atelje Mihe Maleša, očeta sošolke Travice Maleš. Pri osemnajstih letih jo je potovanje po Toskani in Siciliji za vedno navdušilo za slikarstvo. Leta 1960 je maturirala na Klasični gimnaziji v Ljubljani. Na Akademiji za likovno umetnost in oblikovanje (ALUO) v Ljubljani je študirala slikarstvo. Diplomirala je leta 1964. Študij je nadaljevala na specialki za slikarstvo pri profesorju Gabrijelu Stupici in ga zaključila leta 1966 ter na specialki za grafiko pri profesorju Riku Debenjaku in ga zaključila leta 1970. Študijsko se je izpopolnjevala v Londonu na Royal College of Art v Londonu, Anglija (1974–75) in v Athens na Ohio University, ZDA ter na številnih popotovanjih širom sveta, večkrat skupaj s prijateljico slikarko Alenko Gerlovič. Po končanem šolanju je svoje celotno življenje posvetila upodabljanju skrivnosti življenja in hrepenenja po harmoniji sveta. Formalni slikarski jezik jo je zanimal samo toliko, kolikor ga je potrebovala, da je najbolje izrazila eksistencialno izkušnjo. Slikala je velike formate, akril na platno. Grafike je ustvarjala predvsem v sitotisku in litografiji. Ves čas se je posvečala risbi. Ilustrirala je številne pesniške zbirke. Od leta 1968 je redno razstavlala na številnih razstavah doma in širom sveta. Nova dela je običajno predstavila v Galeriji Equrna. Skupaj s takratno generacijo mladih slikarjev in kiparjev ter Tajo Brejc je bila njena ustanovna članica. Samostojno je začela razstavljati leta 1968 in je imela 105 samostojnih razstav. Sodelovala je na več kot 340 skupinskih razstavah doma in po svetu. Leta 1977 se je zaposlila na ALUO v Ljubljani kot docentka za risanje in slikarstvo, 1986 je dobila naziv izredne in leta 1991 redne profesorice za risanje in slikanje ter tam poučevala vse do upokojitve leta 2008. Na umetniško pot je stopila konec šestdesetih let, v času popart in novega realizma. V zgodnjih delih: Tišine, Pričakovanja - velikih monokromnih slikah upodablja poslopja (priljubljen motiv je Frančiškanska cerkev), dele poslopij in pohištva ter oblačil (nema prisotnost ljudi) v nenavadnih perspektivah in sencah. Barve so močne. Več let slika v rdečih tonih s temnimi sencami. Dela so dramatična, prežeta z močnimi čustvi. Čutimo ljubezen, bolečino odsotnosti, strah, hrepenenje in močan metafizični naboj. Pomemben prelom nastopi s potovanjem v Mehiko, kjer spozna pesnika Tomaža Šalamuna (pesem: »Balada za Metko Krašovec«) in se z njim leta 1979 poroči. Naredi serijo grafik z upodobljeno stilizirano dvojico razpotegnjenih figur lebdečo v rastlinsem svetu. Barve so žive. Sledijo grafike s simboli moškega in ženskega principa ter različnih verovanj. V osnovi prevladuje živo rdeča barva. V iskanju duhovnega sveta sistematično raziskuje govorico simbolov. Potuje v Indijo in Južno Ameriko. Navduši nas z žarečimi barvami bujne narave pod sijočim soncem. Slika kozmične simbole v velikih formatih, akril na platnu. V letih 1981-1986 ustvarja slike in risbe na papirju (čas nove podobe). Klasično izobražena se zazre v staro Evropo v postmoderni dobi razpadajočih vrednot in iskanju novega smisla. Narisana kontura figure nas spomni na arhaično grško umetnost. V slike vpeljuje posamezne živalske figure. Izbruh risb s svinčnikom in tušem na beli ploskvi papirja. Pojavijo se številne upodobitve človeške figure v paru z živasko. Figure združuje erotika ne glede na spol ali naravo. Pojavljajo se ljudje z živalskimi atributi. Kot pravi umetnica sama, risbe ustvarja njena roka, ne da bi vnaprej vedela, kaj bo narisala. V obdobju 1986-1994 sebe in nas preseneti s ciklom Prisotnosti naslikanem v neoklasičnem stilu. To so slike izjemno povečanih ženskih glav in oprsij na nevtralnem ozadju. Dvojice obrazov odslikavajo svetu skrito duševnost. Posebej zanimiv je avtoportret Trojno ogledalo iz leta 1992. Vzporedno nadaljuje z risbo in jo razvije v miniaturni akvarel (1986). Na risbah se začno pojavljati drobci krajine in angelska bitja v stiku s človekom. Pogost motiv so ciprese in gaji iz umetnici ljube Toskane. Pozimi 1999/2000 se predstavi s pregledno razstavo grafik in risb v Galeriji Tivoli, MGLC Ljubljana in z najnovejšimi Zvitki v Mali galeriji Ljubljana. Slednji po svoji temi in barvni skali posebej izstopajo. V akvarelni tehniki upodabljene sivo-rjave silhuete ljudi se druga za drugo vrstijo v neskončnost. Zvitki so nastali sočasno s slikami golih drevesnih vej in debel (razstava v Galeriji Equrna) ob takratnem bivanju umetnice v New Yorku. Dela nas pretresejo. Leta 2012 je imela obsežno retrospektivno razstavo v ljubljanski Moderni galeriji. Nadaljuje predvsem z ustvarjanjem novih serij risb/miniaturnih slik in likovno opremo pesniških zbirk. Nova dela redno razstavlja. O svojem življenju in ustvarjalnem procesu je spregovorila v avtoportretnem besedilu Ogledalo in čas, 1994 (objavljeno v monografiji Metka Krašovec, zbirka Arkade). Leta 2015 je bila izvoljena za izredno članico Slovenske akademije znanosti in umetnosti v razredu za umetnost, Metka Krašovec je za svoja dela prejela številne nagrade in priznanja, med drugimi nagrado Prešernovega sklada (1973), Jakopičevo nagrado (1983), februarja 2017 pa je prejela tudi Prešernovo nagrado za življenjski opus. Marca 2018, na 15. slovesni akademiji Univerze na Primorskem so ji podelili naziv častne doktorice.[3] 20. aprila 2018 so v KIBLI PORTAL v Mariboru odprli razstavo z naslovom `Metka Krašovec in umetniki - skupinska razstava`, na kateri se je predstavljala skupaj z umetniki, ki so študirali pod njenim mentorstvom na Akademiji za likovno umetnost in oblikovanje v Ljubljani.[4] 24. aprila 2018, štiri dni po otvoritvi razstave je Metka Krašovec umrla.[5] Bila je ena najbolj ustvarjalnih in cenjenih slovenskih slikark. Nagrade in priznanja Uredi 1971 Zagreb, 3. zagrebačka izložba jugoslovenskog crteža, Odkupna nagrada za risbo Reka, 6. Bijenale mladih, Nagrada za slikarstvo Castelnuovo - monti, Premio internazionale di pittura, Premio Emilia Milano, premio Le Arti 1972 Slovenj Gradec, Jugoslovanska razstava del likovnih umetnic, Nagrada za grafiko Zagreb, 7. zagrebačka izložba jugoslavenske grafike, odkupna nagrada za grafiko 1973 Ljubljana, nagrada Prešernovega sklada za slikarstvo, za razstavo v Mali galeriji, Ljubljana 1972 1974 Ljubljana, Kajuhova nagrada za likovno opremo 1976 Ljubljana, Kajuhova nagrada za likovno opremo 197? Čačak, 9. Memorial Nadežde Petrović, nagrada za slikarstvo 1982 Zagreb, 12. zagrebačka izložba jugoslavenske grafike, odkupna nagrada za grafiko 1983 Ljubljana, Jakopičeva nagrada 1996 nagrada bienala ARTES 1996 posebna nagrada risbe Alpe Jadran 2015 izredna članica SAZU v razredu za umetnosti 2017 Prešernova nagrada za življenjski opus 2018 častni doktorat Univerze na Primorskem

Odlično kao na slikama Riko Debenjak Razstava grafike 1953-1968 Riko Debenjak, a painter and graphic artist from Kanal, donated a collection of his graphic art to the town, which is exhibited in the gallery during the summer months, while throughout the year, the exhibition features works by various artists. Riko Debenjak Zoran Kržišnik Slovenački katalog Retko Riko Debenjak, slovenski akademski slikar in grafik, * 8. februar 1908, Kanal ob Soči, † 26. december 1987, Ljubljana. Riko Debenjak Portret Rojstvo 8. februar 1908[1][2][…] Kanal Smrt 26. december 1987[4][5][6] (79 let) Ljubljana Državljanstvo Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg SFRJ Flag of Italy (1861–1946).svg Kraljevina Italija Flag of Hungary (1896-1915; angels; 3-2 aspect ratio).svg Avstro-Ogrska Poklic slikar, grafik, grafik Debenjak je bil eden vodilnih predstavnikov Ljubljanske grafične šole. Od prvih znanih Kraševk je razvil motive v abstraktne Drevesne skorje, Magične dimenzije. Sodeloval je na vseh pomembnejših razstavah grafike doma in v sosednjih državah, kasneje pa tudi v tujini; v Parizu, Haagu, Berlinu, Zürichu, Portogruaru, Atenah, Solunu, Carigradu, Ankari, Aleksandriji, Kairu, Londonu, Brightonu, Johannesburgu, Tokiu, Osaki, Riu de Janeiru, Buenos Airesu, Sao Paulu, New Delhiju, New Yorku itd. Debenjak je ostal eden od stebrov Ljubljanske grafične šole, izjemno marljiv delavec, poznavalec tehnik in posebnosti tiskanja, raziskovalec možnosti izrazov v grafikah. Življenje Uredi Riko Debenjak se je rodil kot sedmi izmed devetih otrok zidarskemu mojstru Jožefu Debenjaku in Jožefi, rojeni Košir. Rod izhaja iz vasi Debenje ob Idrijci. Domačija, po domače - Pri Bajerjevih - je stala ob desnem bregu Soče. Po rojstvu so ga krstili za Andreja, kasneje pa za Riharda, klicali pa Riko. Med 1. svetovno vojno je že kot otrok moral v begunstvo v Sv. Jurij pri Celju (današnji Šentjur), kjer je nadaljeval z obiskovanjem osnovne šole. V letih 1919 – 1923 je obiskoval realko v Ljubljani, naslednje leto pa učiteljišče v Tolminu. Ob začetku fašizma se je preselil k bratu Tonetu v Jugoslavijo, kjer je dobil službo pri železnici. Šolal se je v Beogradu, kjer je leta 1937 končal Umetniško šolo in nato še višji akademski tečaj slikarstva. Ob koncu študija je kot edini izmed vseh učencev razstavljal svoja dela skupaj s profesorji na Jubilejni jesenski razstavi, istega leta pa v Beogradu pripravil tudi svojo prvo samostojno razstavo, ki so jo obiskali tudi takratni slovenski predstavniki v beograjski vladi. Prodal je skoraj vse slike, dr. Korošec pa mu je pomagal, da je dobil jugoslovansko državljanstvo. Odpotoval je v Pariz, kjer je študiral dela velikih mojstrov, obiskoval tečaj na Academie de la Grande Chaumiere, navezal stike z Venom Pilonom in drugimi umetniki. Na začetku leta 1939 je razstavljal skupaj z jugoslovanskimi umetniki v galeriji Bernheim Jeune. Zaradi začetka 2. svetovne vojne je prekinil študij in se vrnil v Ljubljano, tu pa se je družil z umetniki v društvu Sedejeva družina in s skupino literatov imenovano Literarni klub, v kateri so bili Bogomir Magajna, Ivan Čampa, Jože Dular, Jože Kastelic in drugi. Naslednje leto je hudo zbolel; prijatelji so organizirali razstavo njegovih del v Jakopičevem paviljonu in mu z izkupičkom od prodanih slik omogočili zdravljenje v Zavodu sv. Jožefa. Po nasvetu zdravnika je odpotoval k prijatelju Ivanu Čampi v Novo vas na Bloško planoto. Po večjih zapletih z italijanskimi oblastmi in po tragični smrti Čampe se je vrnil v Ljubljano. Že leta 1943 je spoznal Božidarja Jakca ter se začel zanimati za grafiko. Naselil se je v ateljeju Riharda Jakopiča, kjer je tudi ustvarjal. Leta 1943 se je poročil z Berto Jakulin, profesorico klasičnih jezikov na Poljanski gimnaziji. Njegova poročna priča je bil Maksim Gaspari.[7] Delo Uredi Od leta 1937 do 1950 se je v glavnem posvečal slikarstvu. Iz tega obdobja so dela Moja mati, Goriška Madona, Nunska cerkev, Beli križ - Piran, portret Alojza Gradnika, itd. Ukvarjal se je tudi z ilustracijo literarnih del in objavljal karikature v Pavlihi pod psevdonimom RIDE oz. DERI. Izdelal je vrsto fresk (Muza dela v Vili Torkar, Primorje v restavraciji Rio v Ljubljani ...) ter oblikoval osnutke za poštne znamke. Avgusta 1945 je sodeloval na razstavi slovenskih primorskih umetnikov v Trstu in Gorici. Leta 1948 je kopiral srednjeveške freske v podružnični cerkvi v Prilesju pri Plavah, leta 1948 pa Mrtvaški ples v cerkvi sv. Marije na Škrilju pri Bermu. Istega leta je postal profesor za grafiko na Šoli za umetno obrt v Ljubljani in se začel ukvarjati z novimi grafičnimi tehnikami (barvno akvatinto, litografijo, jedkanico ...) Leta 1950 je bil izvoljen za docenta na Akademiji upodabljajočih umetnosti v Ljubljani. Leta 1957 je na povabilo grafika Friedlaenderja odšel v Pariz v njegov atelje, kjer je ustvaril vrsto grafik s kraškimi motivi ter grafični list Človek in prostor kot odmev na prvi človekov polet v vesolje. Leta 1960 je prevzel vodstvo katedre za grafiko na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani. Leta 1962 je bil izvoljen za rednega profesorja, 1965 imenovan za rednega profesorja, 1972/973 pa za prorektorja. Leta 1961 je bil izvoljen za predsednika umetniškega sveta Društva likovnih umetnikov Slovenije. V letih 1963 in 1964 je bil kot član Zveze likovnih umetnikov Jugoslavije tudi njen predsednik. Bil je tudi član jugoslovanske žirije na ljubljanski mednarodni grafični razstavi, član komisije za kulturne zveze s tujino v Beogradu, član mednarodnega društva XYLON. Od leta 1969 do leta 1973 je bil član Grupe 69. Leta 1973 se je upokojil, dokončal svoj najobsežnejši ciklus Magične dimenzije, ki je ponesel njegovo ime in ime ljubljanske grafične šole v svet. (Slovenska likovna zakladnica je dobila dela neprecenljive umetniške vrednosti: poleg znanih in priznanih iz vseh ciklov je dobila tudi najpomembnejša - Magične dimenzije; Riko Debenjak se je z njimi zapisal v zgodovino.[8]) Še vedno je organiziral samostojne razstave in sodeloval na skupinskih - tako doma, kot v tujini. Ponovno se je začel posvečati slikarstvu in ustvaril vrsto oljnih del, v glavnem s krajinskimi motivi in tihožitji. Kot profesor je na ljubljanski Akademiji vzgojil vrsto odličnih grafikov: Vladimirja Makuca, Andreja Jemca, Meška Kiarja, Janeza Bernika, Bogdana Borčiča, Janeza Boljko, Adrijano Maraževo, Danila Jejčiča, Borisa Jesiha, Lojzeta Logarja, Gorazda Šefrana, Dževada Hozo in Mersada Berberja.[9] “ Riko Debenjak ni samo v našem okviru začetnik pomembne nove grafične šole, temveč tudi v mednarodnem strokovnem svetu često imenovan med piloti, gradniki sodobne svetovne reproduktivne grafike.[10] ” ——Zoran Kržišnik Samostojne razstave Knjižne ilustracije Uredi Bogomir Magajna, Zaznamovani: knjiga novel (COBISS) (Literarni klub, Ljubljana, 1940) Filip Terčelj, Vozniki (COBISS) (Sodalizio S. Ermacora, Gorica, 1940) Ivan Čampa, Mlin v grapi: idilična povest (COBISS) (Literarni klub, Ljubljana, 1940) Severin Šali, Srečavanja s smrtjo (COBISS) (Ljudska knjigarna, Ljubljana, 1943) Bogomir Magajna, Oživeli obrazi (COBISS) (Klas, Ljubljana, 1943) Matjaž Kunčič, Matjažek: pesmi za mladino (COBISS) (Nova založba, Ljubljana, 1943) Jeremijeve žalostinke, prevod: Simon Gregorčič (COBISS) (Ljudska knjigarna, Ljubljana, 1944) Emilijan Cevc, Preproste stvari (COBISS) (Nova založba, Ljubljana, 1944) Alojz Gradnik, Pesem o Maji (COBISS) (Narodna tiskarna, Ljubljana, 1944) Partizanski napevi (COBISS) (Propagandna komisija pri IOOF, Ljubljana, 1945) Simon Gregorčič, Izbrane pesmi Simona Gregorčiča (COBISS) (Slovenski knjižni zavod, Ljubljana, 1946) Daniel Defoe, Življenje in čudovite prigode pomorščaka Robinzona Kruzoa (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1946) Petar Petrović Njegoš, Gorski venec (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1947) France Bevk, Tonček: povest (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Taras Bulba (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) Valentin Petrovič Kataev, Blešči se jadro mi samotno: roman (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) France Bevk, Mati (COBISS) (Tiskarna Družbe sv. Mohorja, Celje, 1949) Victor Hugo, Gavroche (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1949) France Prešeren, Uvod h Krstu pri Savici (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1950) Fedor Ivanovič Tjutčev, Pesmi (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1951) Franc Ksaver Meško, Mladim srcem. Zv. 5 (COBISS) (Družba sv. Mohorja, Celje, 1951) Alojz Gradnik, Primorski soneti (COBISS) (Lipa, Koper, 1952) Alojz Gradnik, Harfa v vetru (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1954) Bogomir Magajna, Zgodbe o lepih ženah (COBISS) (Lipa, Koper, 1955) Ivan Čampa, Ivje se iskri (COBISS) (Lipa, Koper, 1962) Miroslav Krleža, Kervave kronike glas (COBISS) (Liber, Zagreb, 1971/72) Ludvik Zorzut, Ptička briegarca (COBISS) (Mohorjeva družba, Celje, 1974) Grafične mape in serijske izdaje grafik Avangarda neoavangarda slovenacka umetnost katalozi grupa oho exat 51

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj veliki klasik je još uvek bez premca po svom jasnom, detaljnom prikazu hiljada osnovnih karakteristika ljudske figure. Svaki element tela (kao što je previs gornje usne; nabiranje u uglovima usta; karakteristične proporcije glave, trupa, udova, itd.; napetost između povezanih delova tela, itd.) je pažljivo i sažeto istaknuto u tekstu. Još korisnije su 430 crteža olovkom i ugljenom koji ilustruju svaku osobinu tako da vam majstorski učitelj, u stvari, pokaže šta treba da tražite. Rezultat je jedina knjiga sa uputstvima za umetnost koja ne samo da ilustruje detalje o telu, već usmerava vašu pažnju u svakoj fazi na mnoštvo suptilnih tačaka senčenja, zakrivljenosti, proporcija, precrtavanja, napetosti mišića, varijacija usled ekstremnih godina ili mladosti, i kako veće tako i manje razlike u strukturi i zastupljenosti muške i ženske figure. Sveobuhvatne rasprave i crteži pokrivaju oči; nos, usta i brada; uho; glava, trup, leđa i kukovi; vrat, grlo i rame; rame i ruka; šaka i zglob; noga; stopalo; kompletna figura; i druge međuzavisne grupe struktura. Ovo je ljudska figura koju umetnik, student umetnosti i nastavnik umetnosti moraju da znaju kako bi izbegli mnoge obmanjujuće greške koje su nažalost uobičajene u mnogim modernim portretima, slikarstvu i ilustrativnoj umetnosti. John Henry Vanderpoel (15. studenog 1857. - 2. svibnja 1911.), rođen kao Johannes (Jan) van der Poel, [1] bio je nizozemsko-američki umjetnik i učitelj, najpoznatiji kao instruktor crtanja figura. Njegova knjiga The Human Figure, standardni resurs umjetničke škole koji sadrži brojne crteže temeljene na njegovom podučavanju na School of the Art Institute of Chicago, objavljena je 1907. godine.[2] Život i djelo Vanderpoel je rođen u Haarlemmermeeru u Nizozemskoj [3] kao sedmo od desetero djece. Majka mu je umrla 1867., a 1869. je s ocem i braćom i sestrama emigrirao u Sjedinjene Države.[1] Studirao je na Chicago Academy of Design, koja je kasnije postala School of the Art Institute of Chicago. Godine 1886. otišao je u Europu, studirajući dvije godine na Académie Julian u Parizu s Gustaveom Boulangerom i Julesom Lefebvreom.[4] Zbunjujući problem Johna Vanderpoela Vanderpoel je izložio pet slika na Svjetskoj kolumbijskoj izložbi u Chicagu 1893. [5], bio je član nekoliko umjetničkih društava i izabran je za predsjednika Chicago Society of Artists [4]. Dobio je brončanu medalju na Louisiana Purchase Exposition 1904. u St. Louisu. Radio je s Lucille Wilcox Joullin tijekom svog boravka u Chicagu. Vanderpoel je također izradio murale, uključujući onaj na stropu kazališta na Sveučilištu DePaul i sliku od 20 metara u hotelu u Los Angelesu. Unatoč njegovim uspjesima kao muralist i slikar na štafelaju, Vanderpoel je bio poznatiji kao instruktor na Umjetničkom institutu, [4] gdje je predavao od 1880. do 1910. Bio je utjecajan učitelj koji se držao tradicije beaux-arts dok je osuđivao modernizam.[2] Među brojnim Vanderpoelovim učenicima bili su umjetnici J. C. Leyendecker, [7] Frederick Carl Frieseke [8] i Georgia O`Keeffe, koja je u svojoj autobiografiji napisala da je Vanderpoel bio `jedan od rijetkih pravih učitelja koje sam poznavao.` [5] [6] ][9] Vanderpoelova mlađa sestra Matilda, umjetnica koja je, poput njega, pohađala i potom predavala na Umjetničkom institutu, također je imala O`Keeffea kao učenika.[10] Vanderpoel je stekao reputaciju jednog od najvećih američkih autoriteta za crtanje figura. Njegova knjiga Ljudska figura, objavljena 1907., sadržavala je mnoge njegove crteže olovkom i ugljenom i postala standardni udžbenik za učenike umjetničkih škola.[2] George Bridgman napisao je u predgovoru uključenom u neka izdanja knjige: `[Vanderpoelov] uvid u prirodu bio je rezultat životnog ozbiljnog, strpljivog i ustrajnog proučavanja. Analizirao je i zabilježio ljudsku figuru i u masi i u detaljima; u dobrom ukusa i pronicljivog prosuđivanja, s bliskošću prirodi koja nikad nije bila jednaka. Karakteristike ... će uvijek ostati remek-djelo u umjetnosti. ... Gospodin Vanderpoel ostavio je iza sebe veliki i snažan utjecaj.` [11] Godine 1910. Vanderpoel se preselio u St. Louis, prihvativši ponudu Edwarda Gardnera Lewisa da se pridruži fakultetu Narodnog sveučilišta kao voditelj Odsjeka za crtanje i slikanje Umjetničke akademije. Umro je u St. Louisu 2. svibnja 1911. od bolesti srca, [4] a nadživjeli su ga njegova udovica i dvoje djece.[13] Dvije godine nakon njegove smrti, Vanderpoel Memorial Art Galleries osnovane su u četvrti Beverly Hills u Chicagu. Zbirka sadrži djela Vanderpoela, uključujući crteže koji su objavljeni u The Human Figure, kao i one drugih umjetnika povezanih s Chicagom. Zbirka sada broji preko petsto komada.[5] Jedna ulica i osnovna škola u Chicagu također su nazvane u njegovu čast.

Mihajlo Paunovic Paun Portret Branka Copica, 1975 Rad je originalan, potpisan je i datiran, videti sliku materijal: bronza, precnik ~ 16 cm Branko Ćopić Biografske informacije Rođenje 1. januar 1915. Hašani, Bosna i Hercegovina (tada Austro-Ugarska) Smrt 26. mart 1984. (dob: 69) Beograd, Srbija (tada SFR Jugoslavija) Obrazovanje Zanimanje pisac, učitelj Opus Književne vrste proza, poezija Jezik srpskohrvatski jezik Znamenita djela Ježeva kućica Orlovi rano lete Branko Ćopić (Hašani kraj Bosanske Krupe, 1. januara 1915. – Beograd, 26. marta 1984.), jugoslovenski književnik. Učiteljsku školu je završio u Banja Luci, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student Ćopić se afirmiše kao pisac od dara, skreće na sebe pažnju književne kritike i dobija zasluženo priznanje dodeljivanjem nagrade Milana Rakića. Wikiquote „Nadahnut i spontan u svom književnom radu, dobar opservator i poznavalac živog narodnog govora, a uz to vedra duha i sa istančanim smislom za humor, Ćopić je lako i brzo osvojio najšire slojeve naše čitalačke publike. On je pisao pripovijetke i romane i njegovao pjesničko stvaralaštvo za djecu. Bio je dobar pisac humorističkih priča, a u toku Drugog svetskog rata i patriotskih pjesama.“ 1 Biografija 2 Bibliografija 2.1 Pripovijetke 2.2 Romani 2.3 Pjesme 2.4 Djela za djecu 3 Pripovedač 4 Romansijer 5 Humorista 6 Pjesnik 7 Dječiji pisac Biografija Uoči Drugog sv. rata nalazio se đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cijele narodnooslobodilačke borbe. Sve vrijeme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe veoma poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem. Djela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, njemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Cijeli radni i životni vijek nakon Drugog svijetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je vrlo često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Mnogi su za njega govorili da je najveći dječiji pisac svih vremena rođen na prostorima bivše Jugoslavije. Iako je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu Branko Ćopić je, kao čovjek velikog obrazovanja, bistrog uma, osjećaja za pravdu i pravednost i kritičkog posmatranja stvarnosti koja ga je okruživala veoma rano počeo da iznosi sopstvena mišljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Dana 26. marta 1984. je izvršio samoubistvo skočivši sa mosta. Bibliografija Ćopićevo književno djelo je obimno i raznovrsno. Najpoznatija su mu djela: Pripovijetke Pod Grmečom (1938), Bojovnici i bjegunci (1939), Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1947), Surova škola (1948), Odabrane ratne pripovjetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Dragi likovi (1953), Dožvljaji Nikoletine Bursaća (1955 ), Bašta sljezove boje (1969); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1962); Orlovi rano lete(1959) Pjesme Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945) i Patnikovo proljeće (1947); Djela za djecu Priče partizanke (1944), Pjesme pionirke (1945), Vratolomne priče (1947), Sunčana republika (1948), Armija, odbrana tvoja (1949), Priče ispod zmajevih krila (1950), Pijetao i mačka (1952) i romani Orlovi rano lete (1959), Slavno vojevanje (1960) Magareće godine (1962) Bitka u zlatnoj dolini – poznate kao „Pionirska trilogija“. Ježeva Kućica - pjesma za najmađe, koja je veliku popularnost doživjela nakon ploče koju je izdao Jugoton 1975[1] Pripovedač Teren sa koga je Ćopić pretežno crpeo građu za svoje pripovjedačko stvaralaštvo bio je njegov zavičaj, vučaran podgrmečki kraj. Ćopića su doratnim pripovjetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, djeca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao miloštom i brižnim, zaštitničkim razumevanjem. Ti njegovi junaci su svijet zaboravljenih, usamljenih i odbačenih ljudi koji bezglasno tuguju zbog zla kome ne mogu i ne umiu da se suprostave. U toku rata Jovanče je sa tim svojim junacima učestvovao u oružanom ustanku i pratio ih u napornim marševima i ljutim okršajima. Posmatrao je kako se njegovi mrgodni ljudi kale u vatri ustanka i preobražavaju u revolucionare. Iskreno oduševljen tim junaštvom i pregalaštvom, on je postao pjesnik i tumač njihovih srdaca. U takvom nadahnuću je nastala njegova ratna proza, njegova poema o malom čoveku koji je srcem krenuo u boj protiv nepravde i nasilja. U tim lirskim intoniranim pripovjetkama Ćopić je prikazivao herojske podvige i junačka pregaranja, primere mučeništva, samopregora i svesnog žrtvovanja za ideale slobode i jednakosti. Romansijer Branko Ćopić se sa uspjehom ogledao i na romanu, iako su prirodi njegovog talenta više odgovarale pripovjetke i novele. Romani Prolom i Gluvi barut slikaju učešće seljaka Bosanske krajine u ustanku, a roman Ne tuguj, bronzana stražo prilagođavanje kolonista novim uslovima života u Vojvodini. Humorista Dobar dio svog stvaralaštva u prozi Ćopić je humoristično intonirao. Humor se nalazi u prirodu i mentalitetu njegovih junaka, koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmiju čak i vlastitoj nevolji. Osim toga, Ćopić je od onih pisaca čija se opservacija naročito manifestovala u otkrivanju sitnih ljudskih mana i nedostataka. Tako se i desilo da je ovaj naš vrsni pripovjedač o mirnim vremenima pripovjedao s tugom, a o ratnim – vedro i nasmijano. Pjesnik Branko Ćopić je pretežno epski pisac, i to pisac sa urođenim darom pripovedača, vještog pejzažiste i duhovitog humoriste. Ali u njegovoj prirodi je isto tako vidna i jedna lirska žica, koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. U burnom vremenu narodnog ustanka iz te lirske niti Ćopićevog talenta potekla je njegova borbena lirska poezija. Sudbonosni događaju narodne revolucija nužno su odredili izraz i sadržaj ove lirike, koja zato i nosi naziv Ognjeno rađanje domovine. NotCommons-emblem-copyrighted.svg Postoji sumnja da ovaj članak ili njegov dio krše autorska prava, a time i politiku Wikipedije o radovima u javnom vlasništvu i GFDL licencu. Prilikom postavljanja ovog šablona obavezno treba navesti dokaze temeljem kojih se dokazuje kršenje aurotskih prava. Za više informacija pogledajte stranicu za razgovor članka. Dječiji pisac On se sa uspjehom ogledao i u stvaralaštvu za djecu. Sa živom maštom i darom za spretno uobličavanje svojih inspiracija, a uz to i odličan humorista, on je našoj dječjoj književnosti dao više dragocijenih priloga. Preko petnaest knjiga za djecu, među kojima su i dva romana, živi su dokaz njegove aktivnosti u ovoj književnoj oblasti. Jedna od najpoznatijih njegovih djela za djecu su svakako Magareće godine i Ježeva kućica.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka Kritika i esej veci format 16 x 24 cm latinica predgovor Dragana Jeremić 300 stranica 16 listova sa slikama korice Ljubica Toskovic Od antike, filozofi su teoretizirali o umetnosti, ali i kritikovali je. Platon je, na primer, umetnost smatrao inferiornim oblikom znanja, zapravo, ništa više od iluzije znanja. U Republici on slikara opisuje kao „tvorca pojava“, navodeći da je „ono što on stvara neistinito“, „privid postojanja“, a ne „stvarno postojanje“. Slika je u najboljem slučaju „nejasan izraz istine“. Platon pravi razliku između slike nečega, ili same stvari, i prave ideje stvari, koja postoji u Božijem umu, takoreći.... Lionello Venturi (25. travnja 1885., Modena – 14. kolovoza 1961., Rim) bio je talijanski povjesničar i kritičar umjetnosti. Uredio je prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Život Lionello Venturi rođen je 1885. kao sin povjesničara umjetnosti Adolfa Venturija. Postao je stručnjak za umjetnost talijanske renesanse, ali se također zanimao za umjetnost kasnog 19. i ranog 20. stoljeća.[1] Godine 1918. upoznaje financijera i kolekcionara Riccarda Gualina i savjetuje mu da kupi djelo Amedea Modiglianija.[2] Gualino i Venturi podržavali su torinske slikare kao što su Felice Casorati i Gruppo di Sei (Grupa šestorice), koja je uključivala Carla Levija, Francesca Menzia, Jessie Boswell, Gigi Chessa, Enrica Paoluccija i Nicolu Galantea. Venturi je 1919. imenovan profesorom povijesti umjetnosti na Sveučilištu u Torinu. Jedna od njegovih prvih studentica bila je Mary Pittaluga, koja je napisala svoju tezu o Fromentinu pod Venturijem.[1] Godine 1930. Venturi je organizirao retrospektivnu izložbu Modiglianijevih radova u Veneciji na temelju slika koje je posjedovao Gualino.[2] Iako je 1931. imenovan očevim nasljednikom na katedri za povijest umjetnosti na Sveučilištu u Rimu, Venturi je odbio prisegnuti na vjernost režimu Benita Mussolinija u kolovozu 1931. pa je bio prisiljen dati ostavku na sveučilištu. Napustio je Italiju, isprva se preselivši u Pariz, gdje je pisao, savjetovao trgovce umjetninama i kustose muzeja te izradio prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Nakon uspostave vichyjevskog režima, emigrirao je u Sjedinjene Države, živio je u New Yorku do 1945. i predavao na nizu američkih sveučilišta.[4] Dok je boravio u Americi, pridružio se antifašističkom društvu Mazzini. Nakon rata vratio se u Italiju i preuzeo katedru povijesti umjetnosti u Rimu. Lionello Venturi je bio pod utjecajem idealizma Benedetta Crocea kao i pisanja Aloisa Riegla i Heinricha Wölfflina. Njegov sin bio je povjesničar Franco Venturi.

U dobrom stanju! Nasamo s Milanom Konjovićem : Razgovori, likovi, osvrti Miro Vuksanović Knjiga sadrži : Predgovor, biografiju slikara Milana konjovića, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Knjiga sadrži i dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Autor: Miro Vuksanović Žanrovi: Antologije i monografije, Domaći pisci, Publicistika, Umetnost Izdavač: Pravoslavna reč NS Godina izdanja: 2018. Broj strana: 272 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 22 cm Knjiga ima predgovor, biografiju slikara, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Sva kazivanja je stilski uobličio akademik Vuksanović, a za štampu ih svojevremeno odobrio Milan Konjović. Posebno poglavlje je posvećeno likovima s Konjovićevih portreta i pričama o njima. Doslovno je zabeležen razgovor o monografiji Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovića Lazara Trifunovića iz 1979. godine. U knjizi su dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Tekstovi su nastajali između 1978. i 2018. godine. Stotinak kolor reprodukcija, crteža i portreta knjigu čine izuzetnom i dostojnom obeležavanja godišnjice rođenja Milana Konjovića. Miro Vuksanović (Krnja Jela, 4. maj 1944) je poznati srpski književnik, akademik Srpske akademije nauke i umetnosti. Objavio je brojne romane, pripovetke, zapise i poeme. Miro Vuksanović je rođen u Krnjoj Jeli, u Crnoj Gori, u seoskoj porodici. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Boanu. U Nikšiću je završio Višu realnu gimnaziju.[2] Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1969. godine, na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost.[3] Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Somboru. Bio je zamenik a potom deset godina glavni urednik časopisa „Dometi”. Od 1975. bio je upravnik Gradske biblioteke u Somboru. Taj posao je obavljao do 1988. Bio je potpredsednik Matice srpske od 2004. do 2008. godine i upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu od 1988. do 2014. godine.[4] Direktor je Biblioteke SANU od 2011. godine. Učestvovao je sa saopštenjima na dvadesetak naučnih skupova u zemlji i na konferencijama IFLE u Briselu, Moskvi, Štokholmu, Pekingu i Kopenhagenu. Članstvo Miro Vuksanović je član Srpskog književnog društva (2003 -), Društva književnika Vojvodine (1979-), zatim predsednik Društva književnika Vojvodine (1985-86), član Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije (1985-87), član Predsedništva Zajednice nacionalnih biblioteka Jugoslavije (1988-1992), član Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (2004-),član Uređivačkog odbora Srpskog biografskog rečnika (2003-), potpredsednik Matice srpske (2004-2008, na dužnosti predsednika Matice srpske 2006-2008) , potpredsednik Skupštine i Saveta Vukove zadužbine (2003-2008), član Upravnog odbora Zadužbine Miloša Crnjanskog (2007-2012), član Upravnog odbora Matice srpske (1988-2008), predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića (2016-, član od 2010), predsednik Upravnog odbora Instituta za srpski jezik SANU (2010-2016), predsednik Nacionalnog saveta za kulturu 2015-2016, član 2011-2016), član Saveta Univerziteta u Beogradu (2020 -). član Uređivačkog odbora Srpske bibliografije; glavni urednik (3 serije, 29 tomova) kataloga starih srpskih knjiga i legata, Godišnjaka i drugih izdanja Biblioteke Matice srpske (1988 - 2014). Inicijator je osnivanja i glavni urednik i direktor Izdavačkog centra Matice srpske (2007); pokretač i glavni urednik Antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti (2008 - do 2020. objavljeno 110 knjiga) i Edicije Matica (2008). Pokretač i predsednik Uređivačkog odbora Kritičkog izdanja dela Ive Andrića (2016 - do 2020. izašlo 15 tomova). Na predlog Odeljenja jezika i književnosti izabran je za dopisnog člana SANU 5. novembra 2009. godine.[4] Za redovnog člana SANU izabran 5. novembra 2015. godine. U SANU od 2011. uređuje Tribinu za prikazivanje novih izdanja. Pokretač je i urednik izdanja SANU : Akademske besede (2016-), Prustupna predavanja dopisnih članova (2019-), Pristupne besede srpskih akademika od 1886. do 2012. godine (2020-), Bibliografije akademika i dipisnih članova (2019-) i Godišnjak Tribine BSANU (2013-).Predsednik je dva Akademijska odbora SANU. Uredio je nekoliko naučnih zbornika u SANU (Srpska književnost danas, Skerlić, Andrić, Crnjanski). Službeno je boravio u Mađarskoj, Rumuniji, Austriji, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Sovjetskom Savezu, Švedskoj, Kubi, Kini, Danskoj, Grčkoj i drugim zemljama.[2] Nagrade Dobitnik je sledećih nagrada[2]: Nagrada Politike za kratku priču (1975) Nagrada Miroslavljevo jevanđelje za najbolju proznu knjigu u Jugoslaviji za period 1997-2000 Nagrada za umetnost Vukove zadužbine 2000 Prosvetina nagrada za prozu 2000 Borbina nagrada za knjigu godine 2001 Nagrada za knjigu godine Društva književnika Vojvodine 2002 Nagrada Svetozar Ćorović za prozu 2002 Vukova nagrada 2004 Nagrada Laza Kostić za pripovednu prozu 2005 NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku u 2005 Nagrada Meša Selimović za najbolju knjigu na srpskom jeziku u 2005 Zlatni hit liber 2006 Počasni građanin Bileće 2006 Nagrada Brankovog kola 2010 Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2012 Nagrada Veljkova golubica 2015 Pečat Hercega Šćepana Trga od ćirilice 2017. Republičke nagrade za doprinos kulturi: Milorad Panić Surep (1996), Zapis (2007), Đura Daničić (2009), Stojan Novaković (2012), Janko Šafarik (2014), kao i Oktobarska nagrada Sombora (1986). Nagrada Mihajlo Pupin za ukupno stvaralaštvo (2019)[5] Nagrada Marko Miljanov (2020) Bibliografija Bibliografija Vuksanovića je tokom leta 2020. sadržala 2.811 jedinica (radovi i literatura o delu). Romani Kletva Peka Perkova, 1977, 1978 Gradišta, 1989 Daleko bilo, 1995, 2018 Semolj gora, 2000, 2001, 2011, 2017 Točilo, 2001,2018 Kućni krug, 2003 Semolj zemlja, 2005, 2006 (4 izdanja), 2011, 2017 Semolj ljudi 2008, 2011, 2017 Bihpolje 2013 Pripovetke i zapisi Gorske oči, 1982 Nemušti jezik, 1984, 2013 Vučji tragovi, 1987,2013 Povratak u Ravangrad 2007, 2016 Otvsjudu 2008 Čitanje tavanice 2010 Danonoćnik 1, 2014 Silazak u reč 2015 Danonoćnik 2, 2019 Poeme Moračnik, 1994 Tamooni, 1992 Razgovori i priče Likovi Milana Konjovića, 1992. Dušanova knjiga, 2001. Nasamo s Milanom Konjovićem, 2018. Izabrana dela I−V, 2017 i 2018. Priređivač Laza Kostić u Somboru, 1980 Ravangrad Veljka Petrovića, 1984 Letopis Stevana Raičkovića, 2007 Antologijsko naučno izdanje Petar II Petrović Njegoš, 2010 Srpski rječnik ili azbučni roman Vuka Karadžića 2012 Milovan Đilas 2013 Njegoš, dva veka 2013 Njegoš dovijek 2016 Miodrag Bulatović 2016 Večiti kalendar maternjeg jezika Ive Andrića 2018 Gorska luča (antologija Njegoševih stihova) 2018 Naučni i stručni projekti Edicija Deset vekova srpske književnosti (pokretač i glavni urednik) Kritičko izdanje dela Ive Andrića (pokretač i predsednik Uređivačkog odbora)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Omčikus (Sušak, kod Rijeke, 6. oktobar 1926 — Beograd, 26. april 2019) bio je srpski slikar i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegovo delo obuhvatalo je većinu slikarskih žanrova, a karakterisao ga je duh Mediterana.[1][2][3][4] Bavio se slikarstvom, crtežom, mozaikom, grafikom, ilustracijom i skulpturom.[5] Biografija Rođen je 1926. godine u Sušaku kod Rijeke, a od 1936. godine živi u Beogradu. Posle Drugog svetskog rata je započeo slikarske studije na Akademiji likovnih umetnosti, kod profesora Ivana Tabakovića. Zajedno sa suprugom, slikarkom Kosom Bokšan, napušta studije slikarstva i odlazi u Zadar, u kome postaje jedan od osnivača Zadarske grupe, u kojoj su se nalazili i Mića Popović, Vera Božičković, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović[1]. Posle šestomesečnog boravka u Zadru, vratio se u Beograd i priključio se Grupi Jedanaestorica, a svoju prvu samostalnu izložbu priredio je 1951. godine[1]. Neposredno posle toga, Petar Omčikus 1952.godine sa Kosarom Bokšan napušta Jugoslaviju i seli se u Pariz. Od 1965. godine povremeno borave u Vela Luci na Korčuli, gde organizuju brojne međunarodne susrete umetnika, filozofa i kritičara. Učestvovao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Član SANU van radnog sastava postao je 1994. godine. Od 2012. je dopisni član, a 2015. godine redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Stvaralaštvo Počeci Omčikusovog stvaralaštva vezuju se za nekoliko umetnika, svi iz klase Ivana Tabakovića, koja se na nekoliko meseci okupila u Zadru 1947. godine, načinivši tada prvu jugoslovensku umetničku komunu – Zadarsku grupu. Sem Omčikusa, tu su još bili njegova buduća supruga Kosara Bokšan, Mića Popović, Vera Božičković, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović, Mileta Andrejević, Bora Grujić i njihov prijatelj, student književnosti Borislav Mihajlović Mihiz. Izlazak iz akademskih ateljea u prirodu otvorio je ovim umetnicima nove puteve slobodnog stvaralaštva na kojima će, na različite načine, ostati tokom ukupnog stvaralaštva. Omčikus se 1951. godine pridružuje Grupi Jedanaestorica, koja ga ohrabruje da dalje traga za sopstvenim putevima stvaralaštva, tada još uvek u domenu poetske figuracije nakon socijalističkog realizma. No, pravi preokret u njegovoj umetnosti nastaje u Parizu. Susret sa apstraktnom umetnošću tog vremena definitivno Omčikusa usmerava prema slobodnom izrazu, potezu koji ne traga za realnim već za individualnim stilom. Geometrizovana asocijativna apstrakcija tog perioda već je od početka sedme decenije prerasla u svojevrsnu gestualnu kolorističku figuraciju koja je zadržala ranije elemente njegovog izraza. U kasnijim periodima Omčikus je tematizova slikarstvo prema portretima, crtežima Beograda, fantastičnom realizmu i skulpturi....

Ibrahim Krzovic - Ismet Mujezinovic Galerija jugoslovenskog portreta, Tuzla, 1985. Tvrd povez, zastitni omot iskrzan na nekoliko mesta (minimalno), 303 strane, posveta. Ova knjiga je deo numerisanog, ogranicenog tiraza, i nosi broj 150. EKSTREMNO RETKO, NAJOZBILJNIJA MONOGRAFIJA O MUJEZINOVICU! Ismet Mujezinović se rodio u Tuzli, 2. decembra 1907. godine za vrijeme Austrougarske uprave u Bosni. Likovnu akademiju u Zagrebu završio je 1929. godine[1], gdje specijalizira zidno slikarstvo kod Joze Kljakovića[1]. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Sarajevu 1926. godine. Prvi put je izlagao u Beogradu 1930. godine. Nakon toga boravi u Francuskoj gdje pohađa kurs istorije umjetnosti na Sorboni (1931-33)[1]. Nakon povratka iz Francuske, zadržava se u Zagrebu, na Akademiji 1933. godine i u Splitu 1935. godine. Tih godina djeluje i u rodnoj Tuzli, Beogradu, Bijeljini... Od 1936. godine stalno boravi u Sarajevu.[2] Učesnik NOB-a bio je od 1941. godine. Izlagao je u više gradova u zemlji i inostranstvu i jedan je od osnivača Škole za likovne umjetnosti, grupe Collegium Artisticum i Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine (ULUBIH). 1953. godine iz Sarajeva se vraća u Tuzlu, gdje živi i stvara do smrti, 7. januara 1984. godine.[2] Djela Ismet Mujezinović, Ustanak. Ismet Mujezinović, Juriš. Žetelice Užina na radilištu Portret Marije Portret Romana Petrovića Kurir, crtež perom, tuš Portret maršala Tita, linorez u boji Prelaz preko Neretve Proboj Nošenje ranjenika Prsa u prsa, crtež Analiza djela U opusu Ismeta Mujezinovića, među crtežima, akvarelima, grafikama i platnima nastalim u periodu od 1925. do kraja osamdesetih godina 20. vijeka, ističu se tri stvaralačka perioda. Prvi, i prije od prve samostalne izložbe 1926. godine u Sarajevu, do 1941. godine, karakteriše djelovanje na više područja, sklonost ka promjenama, humanističko i ideološko opredjeljenje i sjajni koloristički procvat. Poseban interes iskazuje za temu portreta, prizora sa pijace, akta, starih gradova. Iz ovog perioda izdvaja se portret Husein efendije Hafizovića (1919. godine) slikan tehnikom akvarela, zatim Autoportret iz 1923. godine (ulje na platnu), Izvlačenje mreže (1935., ulje na platnu), Užina na radilištu (1936/37., ulje na paus papiru), Zima u Vojkovićima (1937. ulje na kartonu) i druge. U likovnom smislu, na prvim slikama dominira jasna i definirana forma i potez, koja će kasnije, pod utjecajem konstruktivizma, prerasti u naglašene geometrijske oblike (na primjer, kompozicija Skrad iz 1929. godine, u privatnom vlasništvu). Potom, nakon postakademskog perioda i boravka u Parizu, Mujezinovićeve slike, svojevrsne bilješke svakodnevnice, poprimaju pečat impresionizma [na primjer, Pred crkvom (Procesija), 1938]. Drugi, ratni period koji traje četiri godine od 1941 – 1945. godine. Mujezinović, koji učestvuje u narodnooslobodilačkoj borbi, bilježi dešavanja sa ratišta u Jugoslaviji. U ovom periodu nastaje veliki broj crteža i akvarela, koji su tokom ratnih dešavanja uništeni ili zagubljeni. Također, slikar svoj interes usmjerava na teme iz ratnog okruženja: zbjegove, ranjenike, kolone, partizanske kurire i mjesta zahvaćena ratom. Nekoliko sačuvanih crteža pored likovne imaju i istorijsko-dokumentarnu vrijednost. U novembru 1942. godine Mujezinović prisustvuje Prvom zasjedanju AVNOJ-a gdje slika portrete učesnika, a iste godine pravi kartu Bihaćke republike. Treći, poratni period – period velikih poduhvata, ciklusa, široke društvene afirmacije – period plodnih godina rada. U ovoj fazi slikar se usmjerava ka socrealizmu i tematici vezanoj za Narodnooslobodilačku borbu. Oslikao je dva ciklusa – Prelaz preko Neretve i U slavu boraca Sutjeske. Zbirka slika Zbirka slika Ismeta Mujezinovića sastoji od 2085 djela, dio je cjelokupnog fundusa od osam kolekcija/zbirki u Međunarodnoj galeriji portreta u Tuzli, Bosna i Hercegovina. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. februara 2013. godine, donijela je odluku da se zbirka proglasi za nacionalni spomenik BiH.[3] Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović, Ljiljana Ševo (predsjedavajuća). Ismet Mujezinović stvarao je u različitim likovnom tehnikama. U Zbirci međunarodne galerije portreta sačuvan je veliki broj crteža olovkom, ugljenom, flomasterom, tušem, zatim slika izrađenih u tehnici akvarela, gvaša, tempere, ulja na platnu uz samo jednu sačuvanu litografiju (Djevojka sa nanulama, 1925/30.). Nasljeđe U njegovu čast, jedna ulica u Beogradu, općina Novi Beograd, dobila je ime ulica Ismeta Mujezinovića.[4]