Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U svom delu Pauci Ćipiko je prikazao jedan socijalni problem sa mnogo doslednosti. Skerlić ga je upravo iz tog razloga nazvao novim socijalnim romanom. Prikazana je strahota nasleđenog duga, koji se nikako ne smanjuje koliko god se čovek trudio da to postigne. Zelenaš liči na ogromno čudovište, čijoj nezasitosti nema leka. Na kraju romana, glavni junak Rade obračunava se s gazdom krvopijom. Ivo Ćipiko (13. januar 1869 — 23. septembar 1923)[1] bio je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije, italijanskog porekla. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju — Primorje i Zagore.[2] Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu. Biografija Slično Medu Puciću, Matiji Banu, Valtazaru Bogišiću, Marku Caru i nekim drugim srpskim književnim i kulturnim radnicima iz zapadnih krajeva, Ivo Ćipiko je bio Srbin katolik.[3] On potiče iz italijanske patricijske porodice Ćipiko (Cippico) poreklom iz Rima, u kojoj su od davnina negovani humanistička tradicija i književni rad. Jedan od njegovih predaka bio je čuveni Koriolan Ćipiko (lat. Coriolanus Ceppio), humanista i novolatinski pisac 15. veka.[4] U „Ćipikovoj palati“ u Trogiru pronađena je sredinom 16. veka „Trimalhionova gozba“, jedini sačuvani deo iz romana „Satirikon“ rimskog pisca Petronija. Iz te porodice su italijanski pesnik Alvizo i splitski nadbiskup Ćipiko. Predak Lujo Ćipiko se nadaleko pročuo boreći se protiv turskih galija. S padom Mletačke republike porodica Ćipiko počela je siromašiti i približavati se običnom narodu, pa je majka Iva Ćipika bila pučanka. Rođen u Kaštel Novom, između Splita i Trogira, Ćipiko je još iz detinjstva poneo duboku privrženost slobodnom, nesputanom životu u prirodi i snažnu simpatiju prema težacima i težačkom životu.[2] Obe sklonosti su odigrale značajnu ulogu u životu i u delu ovog pisca. Kad su ga kao dečaka dali u fratarsku gimnaziju u Sinju, on je, ne mogavši da izdrži krutost i stegu školskog režima, pobegao iz semeništa i opredelio se, ne slučajno, za šumarski poziv. Semenište ga je odvajalo od prirode, zatvaralo ga u mrtve dogme i beživotni moral, a šumarski poziv ga je vratio prirodi i omogućio mu da živi s narodom. Završio je 1890. godine stručnu školu u Križevcima i postao šumar.[1] Kasnije je unapređen u nadšumara na ostrvu Hvaru, u Vrlici i Dalmatinskoj Zagori. U dodiru sa narodom Ivo menja svoja uverenja i od romantičara postaje realista, koji iskustva pretače u književnu formu. Započeo je književni rad pod snažnim uticajem srpskih pisaca romantičara: Janka Veselinovića, Paje Markovića Adamova, Milorada Popovića Šapčanina, Milana Milićevića i Laze Lazarevića. Ćipiko će ubrzo krenuti svojim putem jer ga je na to gonilo njegovo bogato poznavanje života, umjetnička iskrenost i odvažnost, osjećanje potrebe da rekne istinu o tom životu. U Kraljevinu Srbiju je prešao 1912. godine i primio `srpsko podanstvo`.[5] Njegovo opredeljenje za srpsku književnost i kasniji prelazak u Srbiju, gde je kao ratni dopisnik učestvovao u balkanskim ratovima, a za vreme Prvog svetskog rata pratio srpsku vojsku u izgnanstvo, bilo je prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilizaciju, prema zemlji koja je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Ogroman ugled Srbije na čitavom jugoslovenskom prostoru i privlačnost srpske književnosti delovali su u istom pravcu. Prve podsticaje je našao u istoj onoj školi koja ga je u svemu drugom odbijala, u fratarskom semeništu u Sinju. Među njegovim profesorima, fratrima, nalazio se i jedan istinski ljubitelj književnosti i jugoslovenski nacionalista. On je budućem piscu donosio dela srpskih pripovedača i narodne pesme. Iako sin Italijana i Hrvatice, Ivo je nadahnut srpskim narodonosnim pokretom u Dubrovniku osamdesetih godina 19. veka, našao sebe među Srbima. Novi identitet je učvrstio tokom veličanstvene srpske epopeje, učestvujući i sam u oslobodilačkim ratova Srbije 1912-1918. godine. Zanesoh se i postadoh Srbinom, napisao je kasnije Ćipiko. Stvaralaštvo Prvi, mladalački pokušaji, nekoliko pesama i jedna crtica, bez stvarne vrednosti, izašli su 1885, a zatim ništa nije objavljivao više od deset godina, sve do 1897, kada se s pričom „Pogibe k`o od šale“ predstavio kao zreo pripovedač. Ona je nastala, kao što je sam pisac izneo, pod neposrednim uticajem Janka Veselinovića i njegovih seoskih pripovedaka. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka „Primorske duše“ (1899) objavio je u Zagrebu. Kad je hrvatska kritika pozdravila u njemu novu zvezdu hrvatske književnosti, on je dao izjavu da nije hrvatski, nego srpski pisac[6]. Njegova ostala dela izlazila su u srpskim kulturnim centrima, i to ćirilicom. Objavio je još četiri knjige pripovedaka, „Sa jadranskih obala“ (1900), „Sa ostrva“ (1903), „Kraj mora“ (1913), „Preljub“ (1914), dva romana, „Za kruhom“ (1904) i „Pauci“ (1909), dva dramska pokušaja, „Na Granici“ i „Volja naroda“, oba bez stvarne vrednosti, potom memoarsku, ratnu prozu, inspirisanu Balkanskim i Prvim svetskim ratom, „Utisci iz rata“, „Na pomolu“, „Iz ratnih dana“ 1912—1917, „Iz solunskih borbi“, „Iz ratnog dnevnika“, čija je vrednost pretežno dokumentarna i žurnalistička. Okrenutost socijalnoj tematici karakteristična za ceo srpski realizam dobila je u Ćipiku svog najizrazitijeg i najdoslednijeg protagonistu. U nizu pripovedaka i u oba romana on je prikazao surovu borbu seljaka za hleb i goli život, prikazao je poslodavce koji iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku, njihovu ravnodušnost pred težačkim patnjama. Prvi njegov književni obračun s temom socijalne bede nalazimo u pripoveci „Na povratku s rada“, iz zbirke „Primorske duše“: surove prirodne okolnosti, suša koja sažiže sve i kiša što prodire do kože, plavi naselja, odnosi plodove rada, kao da se udružuju sa bezdušnošću gazda koji hoće iz svojih nadničara da isisaju poslednje kapi znoja i krvi. Socijalna tema ostvarena je s najviše doslednosti u „Paucima“, delu koje je Jovan Skerlić nazvao „novim socijalnim romanom“.[7] Njegov junak, mladi planinac Rade Smiljanić, uzaludno pokušava da se iščupa iz duga koji mu je otac ostavio u nasledstvo. On se oseća nemoćnim i nezaštićenim pred zlom kojem nema leka. Naime, da bi se oslobodio jednog duga, on upada u drugi, još veći, i to uvek kod istog zelenaša. Što se više vraća, dug, umesto da opada, neprestano raste dostižući na kraju takve razmere da je celo imanje jedva dovoljno da ga otplati. Zelenaš liči na ogromno čudovište, na aždaju razjapljenih čeljusti, čijoj nezasitosti nema leka, koja uvek traži nove žrtve. Na kraju romana, Rade se obračunava s gazdom — krvopijom, na način junaka starih legendi, on poteže nož i ubija ga. Ćipikova socijalna tematika povezana je s njegovom osobenom filozofijom života. U osnovi njegovog pogleda na svet je suprotnost između prirode i kulture. Rusoovski zaljubljen u prirodu, Ćipiko je bio neprijatelj svih ograničenja koja građanski moral nameće čoveku. Istinski život jeste život u krilu prirode, u skladu s njenim zakonima, sve izvan toga je laž. Takvim životom žive prosti ljudi, seljaci i ribari. Za njih nema zamršenih problema u životu: rađa se, živi i umire po prirodnom zakonu, onako kako se to zbiva sa svim što postoji u prirodi, s biljkama i životinjama, bez duševnih potresa i društvenih sukoba, sve se rešava prirodnim putem, nagonskim zadovoljavanjem ličnih potreba. Takvim životom mogu živeti i istinski intelektualci. Nevolje počinju onda kad se u život čoveka umeša tzv. civilizovano društvo svojim neprirodnim zahtevima i stegama. Zlo koje dolazi iz civilizacije, iz grada na selo, u svom primarnom obliku javlja se kao socijalno zlo, kao ekonomsko iskorišćavanje, a od njega počinju sve druge nevolje. Prirodnim i jednostavnim seljacima nisu suprotstavljeni intelektualci, nego gospoda, „pauci“, tj. svi oni koji parazitski žive od tuđeg rada. Tako je Ćipikova panteistička filozofija života dobila izrazito socijalnu interpretaciju. Ta dvostruka osnova njegovog dela, panteizam i socijalni realizam, najpotpunije je došla do izražaja u istoriji mladog studenta Iva Polića, u romanu „Za kruhom“. Povratak iz grada u zavičaj, na more, za njega znači dvostruko vraćanje životu: ponovno buđenje u njemu zdravog nagonskog života, koji je grad zagušio, i otkrivanje surove stvarnosti primorskog sela, gde teške prirodne okolnosti i bezdušno izrabljivanje od zelenaša i vlasti dovode siromašne seljake do „prosjačkog štapa“ i prisiljavaju ih da napuste sve i otisnu se u strani svet „trbuhom za kruhom“. Po mnogim svojim crtama dvojnik svog autora, Ivo Polić, taj modernizovani romantični junak, dobro vidi bedu sveta koji ga okružuje i duboko saoseća s nevoljama obespravljenih seljaka, ali ga to saznanje ne pokreće na akciju, on se povlači u sebe i sav se predaje svojim snovima, kosmičkim čežnjama i melanholičnim razmišljanjima. U ovom romanu postoje još dva tipična ćipikovska motiva: ljubav i more. Ljubav je kod Ćipika uvek slobodno prepuštanje nagonu, bez ikakvog osećanja krivice, bez sentimentalnosti. Karakterističan oblik ljubavi jeste preljuba, tj. kršenje zabrana koje nameće građanski brak (pripovetka „Preljub“, koja je dala naslov čitavoj zbirci). U „Antici“, jednoj od najtipičnijih ćipikovskih pripovedaka, junakinja, pošto ju je slučaj spasao neželjenog braka, živi sama na školju i podaje se slobodno mornarima koji navraćaju. Deca koja se rađaju kao plod tih slobodnih ljubavi, čim odrastu, odlaze u svet i više se ne vraćaju („Baš kao lastavice... Kad mladi narastu, izlete iz gnijezda i nestane ih, bog zna kuda, daleko preko mora... Zar oni poslije pitaju za majku?“). Ljubav je u ovoj pripoveci, kao i u romanu „Za kruhom“, neodvojiva od mora. „I kad potražih ženu, mogao sam se za nju samo uz more zagrijati“, kaže Ivo Polić. More kod Ćipika nije samo prostor u kojem se odigravaju drame njegovih junaka, ono se doživljava kao živo biće, u kome se oseća „zadah vaseljene“, prisutnost „slobode, sjaja i istinskog daška života“. Čar mora počinje već od naslova nekih Ćipikovih pripovedaka („Kraj mora“, „Na moru“, „Na dogledu mora“), a nastavlja se u opisima primorskih pejzaža, u kojima je Ćipiko pravi pesnik, i slikanju slobodne ljubavi, gde se erotika stapa sa žarom sunca i mirisom mora. Najizrazitiji socijalni pisac među srpskim realistima, Ćipiko je ujedno pesnik prirode, mora i ljubavi, koji je u svom delu dao modernu književnu interpretaciju drevnog mita o večnom vraćanju izvorima, san o izgubljenom i ponovo nađenom raju u krilu prirode. Pokraj mora Ivo je živeo u Beogradu do 1922. godine. Tada se teško razboleo i nakon bezuspešne operacije u Beču, otišao je u svoj zavičaj. Beograd je smatrao za dragu zemlju svoje književne slave i lepih sutonskih dana svoga života.[8] Umro je našavši smirenje u rodnom Kaštel Novom 1923. godine, na obali mora. U Kaštelu Novom je 1926. godine po nalogu jugoslovenskog kralja Aleksandra II Karađorđevića, Ivu podignut dostojan mermerni nadgrobni spomenik.

U dobrom stanju Eseji i članci / Ljubo Karaman Jezik hrvatski Godina 1939 Zagreb : Matica hrvatska, 1939 Fizički opis 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm SADRŽAJ Stari vijek Iliri Grci Rimljani Palača cara Dioklecijana u Splitu Kršćanstvo Seoba naroda Rani srednji Vijek: Vrijeme Hrvatskih vladara Pokrltenje Hrvata Hrvatski narodni knezovi (oko g 800.-925) Hrvatski narodni kraljevi (oko g. 925-1102) Hrvatska narodna crkva Slaveni i Venecija Južna Dalmacija Spomenici umjetnosti: graditeljstvo Pleterni ukras crkvenog namještaja Oružje, nakit i blago riznica Venecija i Ugarska Moć knezova Šubića Ljudevit Veliki . Nemiri i borbe oko g. 1400. Prilike u unutrašnjosti Dalmacije Slobodne građske općine Primorja Južna Dalmacija: Kotor i Dubrovnik Katedrale Umjetnosti u Primorskim gradovima Zvonici Buvina i Radovan Umjetnost gotike Slikarstvo Riznice katedrala i samostana Književnost. Kovi vijek: Doba mletačke vlade (g. 1420.—1797) Tursko gospodstvo u unutrašnjosti Uskoci Zauzeće Klisa g. 1596. Veliki ratovi XVII. vijeka Konac Venecije (XVIII. vijek) Vladanje Mlečića u Dalmaciji Dubrovnik i Boka Kotorska Književnost Spomenici umjetnosti Tri struje umjetnosti početkom XV. vijeka Južno-italska gotika Lombardska gotika Venecijanska gotika Juraj Dalmatinac, predstavnik cvjetne gotike Andrija Aleši (prefazna gotičko-renesansna faza) Michelozzo u Dubrovniku Nikola Firentinac (rana renesansa) XVI. vijek u umjetnosti Slikarstvo Barok (XVII. i XVIII. vijek) Zaključak Žrtvenik sv. Duje u Splitu Oko drevne kliske tvrđave Uvod Kliški klanac prije dolaska Hrvata Vrijeme vladara narodne krvi Klis u XII. vijeku Knez Domaldo Tatari pod Klisom Borbe Klisa sa Splitom Moć knezova Subića Čvrsta ruka kralja Ljudevita Dvadesetpetgodišnji pokret Hrvata za slobodu Knez Ivaniš Nelipić i njegovi nasljednici na Klisu Junak Petar Kružić Klis pod Turcima Epizoda iz g. 1596 Oslobođenje Klisa Klis u rukama Mlečića, Francuza i Austrije . Šetnjom krd`z Korčulu i njezine spomenike .... O Umjetničkoj opremi knjige u Dalmaciji Rani srednji vijek Doba romanike Bolonjski stil kasnoga srednjega vijeka .... Petnaesti vijek Konac minijature Razmilovićevi korali Štampana knjiga Korice knjiga O Grguru Kinskome O djelu i značenju Grgura Ninskoga Hrvatska crkva do vremena Grgura Ninskoga Prvi crkveni sabor u Splitu g. 925 Drugi crkveni sabor u Splitu g. 928 Razrožni sudovi o Grguru Ninskome . Grgur Ninski i glagoljica Hrvatski vladari i hrvatska narodna crkva Kralj Tomislav i narodna crkva Kralj Petar Krešimir i crkva u Hrvatskoj Historijsko i nacionalno značenje Grgura Ninskoga S narodnim vodičem u srcu Dioklecijanove palače U srcu careve palače u Splitu KARAMAN, Ljubo, povjesničar i teoretičar umjetnosti te konzervator (Split, 15. VI. 1886 — Zagreb, 19. IV. 1971). Klasičnu gimnaziju završio 1904. u Splitu, Filozofski fakultet (povijest i zemljopis) 1910. u Beču, gdje je 1912–14. studirao povijest umjetnosti u J. Strzygowskoga i 1920. doktorirao u M. Dvořáka tezom Die romanische Plastik in Spalato. God. 1911. kratko nastavnik u klasičnoj gimnaziji u Splitu, potom u dubrovačkoj gimnaziji, od 1919. asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju, od 1926. glavni konzervator za Dalmaciju u Splitu. Pod pritiskom talijanske okupacijske vlasti 1941. napustio Split i do umirovljenja 1950. ravnao Konzervatorskim zavodom u Zagrebu. Sljedbenik je teoretičarâ umjetnosti i konzervatorâ A. Riegla i Dvořáka i stvaralački nastavljač tzv. bečke škole povijesti umjetnosti. Njegov opsežan znanstveni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 rasprava, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986) te kao posebni otisci. Najviše je obrađivao umjetničke spomenike Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te BiH. Povijesno-umjetničko istraživanje produbio je poznavanjem arheologije, opće kulturne, političke i društvene povijesti, poglavito najranije hrvatske, uvodeći pritom nove metode i znanstveno-sustavno interpretiranje, pa je utemeljitelj suvremene hrvatske povijesno-umjetničke znanosti. Shvaćanjem složenosti različitih kulturnih krugova i uočavanjem značenja prijelaznih stilova pridonio je razradbi umjetničkih razdoblja u Dalmaciji, kasne antike i ranoga srednjega vijeka, vrjednovanju umjetničkoga izraza od Radovana i Buvine do Jurja Dalmatinca i dalmatinsko-dubrovačke slikarske škole. Posvećen promicanju vrijednosti hrvatske stvaralačke okoline, otkrivao je nepoznato i uvodio nove pojmove tumačeći pokrajinske posebnosti i naglašujući udio domaćih u preradbi i uskladbi vanjskih utjecaja, te zacrtao obrise likovnoga izraza u Dalmaciji. Znanstvenim je tvrdnjama ustrajno branio istinitost i vrijednost naše likovne baštine. Zaokupljen predromaničkom (starohrvatskom) umjetnošću od početka svojega znanstvenoga djelovanja, pisao o crkvici sv. Petra u Priku i graditeljstvu ranoga srednjega vijeka u Dalmaciji (Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, VAHD, 1923), reljefu u krstionici splitske stolne crkve s likom kralja (VAHD, 1924–25; Zbornik kralja Tomislava. Zagreb 1925; Hauptmannov zbornik. Ljubljana 1966), sarkofagu Ivana Ravenjanina u Splitu i ranosrednjovjekovnoj pleternoj ornamentici u Dalmaciji (Starinar, Beograd 1925), predromaničkoj crkvici sv. Mihajla kraj Stona i njezinim ranoromaničkim freskama (Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva, VHAD, 1928). U knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930) uz »prvu argumentiranu kritičku reviziju svih dotadašnjih pokušaja rješavanja problema u vezi s razvojem umjetnosti u Dalmaciji između VII. i XII. stoljeća« (M. Prelog, 1954) dao je sintezu starohrvatske umjetnosti promatrane u regionalnom okviru i posebnim prilikama periferijske okoline, uvjerljivo pobivši tezu Strzygowskoga da su Hrvati prenijeli sjevernjačke uzore drvene gradnje na Jadran te mišljenja o bizantskom stilu predromaničke umjetnosti. Izdvojio je dvije cjeline spomenika različitih izvora: presvođene crkvice slobodnih oblika kao izvorno djelo domaćih majstora i pleternu skulpturu crkvenoga namještaja, koja je nastala pod utjecajem sjevernotalijanske i nesmetano se dalje razvijala do originalnih predromaničko-romaničkih prijelaznih oblika u drugoj pol. XI. st. Proučavajući spomenike nastale prije pleterne skulpture (O počecima srednjovjekovnog Splita do godine 800. Hoffillerov zbornik. Zagreb 1940; O spomenicima VII i VIII stoljeća u Dalmaciji i o pokrštenju Hrvata. VHAD, 1942–43), također je uočio prijelazne oblike. Polemizirao s E. Dyggveom o odnosu starokršćanske i starohrvatske umjetnosti (Glose djelu: E. Dyggve und R. Egger, Der altchristliche Friedhof Marusinac. VAHD, 1930–34). Posljednju je sažeto prikazao u Časopisu za hrvatsku poviest (1943), u kojem su i njegove recenzije novijih djela o ranosrednjovjekovnoj umjetnosti, a na popularan način u knjižicama Živa starina (1943) i Baština djedova (1944). Monografske obradbe remek-djela romaničkoga kiparstva Portal majstora Radovana u Trogiru (Rad JAZU, 1938) i Buvinove vratnice i drveni kor splitske katedrale (Ibid., 1942, proširena doktorska teza) drže se njegovim znanstvenim vrhuncem (K. Prijatelj, 1986). Osebujnost gotičko-renesansnih prijelaznih oblika naglasio je u pregledu kasnogotičkoga i renesansnoga razdoblja Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek (1933). Objelodanio je zapažene studije o Jurju Dalmatincu (Almanah Jadranska straža, AJS, Beograd 1926; Hrvatsko kolo, 1952; Peristil, 1954, 1960–62), šibenskoj i korčulanskoj katedrali (Hrvatska revija, HR, 1931, 1939), korčulanskim (Šetnjom kroz Korčulu i njene spomenike. Zagreb 1932, pretisak u knjizi Ornamente od svijeta, famoza Korčulo. Zagreb 1999) i zadarskim spomenicima (Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, AHID, 1962), dalmatinskim katedralama (Radovi Instituta JAZU u Zadru, 1963), umjetničkoj opremi knjiga u Dalmaciji (HR, 1933) te dalmatinskom zlatarstvu (Hrvatski narod, 1943). Polemizirao s C. Fiskovićem o vremenu gradnje dubrovačke Divone (Historijski zbornik, HZ, 1951; Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, PPUD, 1960). Prvi je među domaćim stručnjacima »slikarska djela analizirao kao povjesničar umjetnosti« (R. Tomić), usmjeren uglavnom na romaničko, gotičko i renesansno slikarstvo te djelovanje domaćih radionica. U pionirskom radu O domaćem slikarstvu u Dalmaciji za vrijeme mletačkog gospodstva (AJS, 1927) istaknuo je postojanje dalmatinske slikarske škole u XV. i XVI. st., obrazložio naziv pseudobizantske ikone te prikazao minijature. Dalmatinskomu je slikarstvu posvetio i rasprave Stari dubrovački slikari (HR, 1943), O staroj slikarskoj školi u Dubrovniku (AHID, 1953), O mjesnim grupama dalmatinske slikarske škole u XV. st. (PPUD, 1955), O dubrovačkom slikaru 16. stoljeća Frani Matejevu Matkovu (Beritićev zbornik. Dubrovnik 1960), a prvi katalog dalmatinske slikarske škole dao je u raspravi Notes sur l’art byzantin et les Slaves catholiques de Dalmatie (L’art byzantin chêz les Slaves. Pariz 1932). Baveći se bizantskim stilom u Dalmaciji, ograničio ga je na pojedine elemente i spomenike (Spomenici u Dalmaciji u doba hrvatske narodne dinastije i vlast Bizanta na istočnom Jadranu u to doba. Šišićev zbornik. Zagreb 1929; O putovima bizantskih crta u umjetnosti istočnog Jadrana. Starohrvatska prosvjeta, SP, 1958). Sklonost sintezi pokazao je već u raspravi Kulturni spomenici na našem Jadranu (AJS, 1925), u predavanju 1930. u Splitu O slijedu historijsko-umjetničkih perioda u Dalmaciji sa osobitim obzirom na spomenike Splita i Trogira (Obzor, 1931–32) te u sažetu prikazu umjetnosti na istočnom Jadranu od starohrvatskoga do mletačkoga doba (Naš Jadran, 1938. i kao p. o. u Splitu). Vrhunac istraživanja i tumačenja razvojnoga slijeda umjetnosti dosegnuo je knjigom Pregled umjetnosti u Dalmaciji (1952), u kojoj je umjetničku djelatnost Hrvata, od njihova doseljenja do potkraj XVIII. st., rasporedio prema kulturno-povijesnim razdobljima dalmatinske prošlosti. U posljednjoj velikoj sintezi, O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva (1963), vrjednovao je umjetnost na našem tlu sagledavajući nastajanje umjetničkih djela u provincijaliziranoj, graničnoj te periferijskoj okolini, koja je pogodna za slobodu stvaranja i stvaralačku sintezu, dugotrajne retardacije i pojavu razdoblja prijelaznih ili miješanih stilova. Kategorijalnim pojmovima granične, provincijalizirane i periferijske umjetnosti K. se »uključuje u tokove opće teorije umjetnosti« (R. Ivančević, 1971–72). Proučavao je istarske spomenike (Afreski hrvatskog majstora u Sv. Mariji kod Berma u Istri. Alma mater Croatica, 1943; O srednjovjekovnoj umjetnosti Istre. HZ, 1949), srednjovjekovnu umjetnost u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, posebno zagrebačku katedralu (HZ, 1948, 1950; Bulletin JAZU, 1963), te starohrvatsku umjetnost u BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, 1. Sarajevo 1942). Objavio članke o euharistiji na spomenicima u Dalmaciji (Svijet, 1930), Kristovoj muci na spomenicima u Splitu (Novo doba, 1931), Božiću u hrvatskoj umjetnosti (Spremnost, 1942–43; Pokret, 1944–45), mostarskom starom mostu (Hrvatski radnik, 1943) i bosanskim srednjovjekovnim stećcima (SP, 1952). Istražujući groblja starohrvatskoga doba, potanko je obradio njihove oblike i predmete, osobito nakit (Starohrvatsko groblje na »Majdanu« kod Solina. VAHD, 1930–34; Iskopine društva »Bihaća« u Mravincima i starohrvatska groblja. Rad JAZU, 1940). Prinos arheologiji dao je i radovima Zlatni nalaz na Trilju nedaleko Sinja (VAHD, 1921), Arheološka istraživanja u Grohotama na Šolti (Novo doba, 1927), Otkriće kraljevskog samostana XI vijeka sv. Mojsija u »Šupljoj crkvi« u Solinu (Split 1931), Glose nekojim pitanjima slavenske arheologije (VHAD, 1952), O reviziji iskopina u Biskupiji kod Knina (SP, 1955). Prikazao je razvoj klasične arheologije u Dalmaciji (Obzor. Spomen-knjiga 1860–1935. Zagreb 1936), razmatrao potrebu za povezivanjem rada arheologâ, povjesničarâ umjetnosti i povjesničarâ u proučavanju ranosrednjovjekovnoga razdoblja sjeverne Hrvatske (HZ, 1952), te probleme hrvatske arheologije i povijesti umjetnosti (AHID, 1959). Povjesničara umjetnosti i povjesničara povezao je već u djelu Dalmacija kroz vjekove (1934, franc. izd. 1933). Zapažena su i njegova djela iz povijesti i epigrafike Tragom hrvatskih kraljeva. O zadnjim iskopinama društva »Bihaća« u okolici Splita i Solina (HR, 1930), Natpis djakona Dobra iz vremena narodne hrvatske dinastije (Split 1931), Uspomene hrvatskih vladara i odličnika u gradu Zadru (Alma mater Croatica, 1944), O nekim pitanjima hrvatske povijesti do XIII st. (HZ, 1960). U skupini kritika O nekim novijim publikacijama o historiji umjetnosti u Dalmaciji (VAHD, 1922) ističe važnost objavljivanja arhivskoga gradiva za povijest umjetnosti, a u Osvrtu na neke novije publikacije i tvrdnje iz područja historije umjetnosti Dalmacije (Peristil, 1954) kritizira metode kojima se dolazi do teza i rezultata. Suautor je knjige o Dioklecijanovoj palači (1927), u kojoj je napisao poglavlje o njezinoj recepciji u povijesti umjetnosti. Konzervatorsko djelovanje započeo je kao pomoćni konzervator F. Bulića, a svoj prvi objavljeni rad posvetio je pitanju odstranjenja zgrade stare biskupije u Dioklecijanovoj palači (VAHD, 1920). Suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže (O Grguru Ninskomu i Meštrovićevu spomeniku u Splitu. Split 1929). Zastupao je stvaralačko konzervatorsko stajalište, a napustio borbeno (Anđela Horvat, 1944). Razvijajući Riegl-Dvořákovu teoriju konzervatorstva, utemeljio je znanstveni pristup u proučavanju, valorizaciji i zaštiti nacionalne spomeničke baštine, rješavajući raznovrsna konzervatorska pitanja (Izoliranje tzv. Hrvojeve kule u Splitu. Jugoslovenski istoriski časopis, 1938; O organizaciji konzervatorske službe u NR Hrvatskoj i Stav ranijih stoljeća prema spomenicima prošlosti i jedno konzervatorsko pitanje u Splitu 1685. godine. Zbornik zaštite spomenika kulture. Beograd 1950, 1951). Sprječavao je nagrđivanja i rušenja spomenika i s posebnom pozornošću prilazio konzerviranju dalmatinskih spomeničkih cjelina, a restauriranje je prihvaćao u ograničenom opsegu i uz određene uvjete. U razmatranjima Dvořákove krilatice »konzervirati a ne restaurirati« (Bulletin JAZU, 1965) osvrnuo se na povijest čuvanja spomenika, genezu principa konzervatorstva i metode zaštite spomenika arhitekture, skulpture i slikarstva. Osim navedenoga, radovi su mu objavljeni u periodicima VAHD (1920–25, 1940, 1952, 1954), Bulletin de la Section historique (Bukurešt 1924), SP (1927, 1956), Obzor (1928, 1930–32, 1935–37), Byzantion (Liège 1929), Dubrovnik (1929, 1937), Nova Evropa (1929–30), Novo doba (1929–30, 1932–41), Novosti (1929, 1936), Svijet (1929–34, 1936), Hrvatska straža (1930), HR (1931–34, 1937–40, 1943), Hrvatski list (1932), Hrvatsko kolo (1934, 1952), Hrvatski dnevnik (1936–37), Jadranska straža (1936), Jugoslovenski istoriski časopis (1936–38), Glasnik Primorske banovine (1938–39), Dom i svijet (1939), Hrvatski glasnik (1939), Život s crkvom (1939), Hrvatski narod (1941–44), Jutarnji list (1941), Savremenik (1941), Deutsche Zeitung in Kroatien (1942–45), Hrvatski radnik (1942–43), Neue Ordnung (1942–44), Preporod (1942), Prosvjetni život (1942–43), Spremnost (1942–44), Viestnik Hrvatskoga arheoložkoga družtva (1942–43), Nova Hrvatska (1943–45), Pokret (1944–45), Die Südost-Illustrierte (1945), Arhitektura (1948), Narodni list (1951), Urbanizam i arhitektura (1951), Vjesnik (1951–52), Zgodovinski časopis (Ljubljana 1952–53), Archaeologia Iugoslavica (Beograd 1954–59), PPUD (1954–55, 1959, 1962), Bulletin JAZU (1957, 1959–62), Zbornik za umetnostno zgodovino (Ljubljana 1959), Mogućnosti (1960), Peristil (1960–61), Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske (1960) te zbornicima Bulićev zbornik (Zagreb—Split 1924), Camilla Lucerna (Graz 1938), Tkalčićev zbornik (Zagreb 1955), Zadar. Zbornik (Zagreb 1964), Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu (1964). Surađivao u leksikonu Minerva (1936), Hrvatskoj enciklopediji HIBZ-a (1941, 1945), Našoj domovini, 1 (1943), Enciklopediji Jugoslavije LZ (1955–56, 1959), sve zagrebačka izd., a s M. Baradom uredio Časopis za hrvatsku poviest (1943). Redoviti član JAZU od 1965. i dobitnik Nagrade za životno djelo 1964. God. 1957. posvećen mu je Peristil, a 1986. Starohrvatska prosvjeta te u Zagrebu održan znanstveni skup. Portretirali su ga J. Miše, K. Angeli Radovani i T. Rosandić. Lik mu se nalazi i na poštanskoj marki (serija Znameniti Hrvati, 2006). Njegova ostavština čuva se u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. DJELA: Palača cara Dioklecijana u Splitu (suautor F. Bulić). Zagreb 1927. — Iz kolijevke hrvatske prošlosti. Zagreb 1930. — La Dalmatieà travers les âges. Split 1933, Zagreb 19442, 19973 (Dalmacija kroz vjekove u historiji i umjetnosti. Split 1934). — Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek. Zagreb 1933. — Bratovština i crkva sv. Križa u Velom Varošu u Splitu (suautor A. Belas). Split 1939. — Eseji i članci. Zagreb 1939. — Živa starina. Pedeset slika iz vremena hrvatskih narodnih vladara. Zagreb 1943. — Baština djedova. Zagreb 1944, 19922. — Pregled umjetnosti u Dalmaciji od doseljenja Hrvata do pada Mletaka. Zagreb 1952. — Andrija Buvina – vratnice splitske katedrale – drveni kor u splitskoj katedrali. Zagreb 1960. — O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva. Zagreb 1963, 20012 (Problemi periferijske umjetnosti). — Odabrana djela. Split 1986. — Potpuniji popis radova u: Peristil, 1957, 2, str. 7–18; 1971–72, 14/15, str. 24–36.

Helen Losanitch Frothingham- Mission for Serbia Letters from America and CAnada 1915-1920 Jelena Lozanic Frotnigem - Misija za Srbiju Pisma iz Amerike i Kanade 1915- 1920. Walker and company, New York, 1970. Tvrd povez, 326 strana, bogato ilustrovano. Nazalost, knjiga je ocigledno bila u dodiru s vodom, pa su ostale fleke. VIDI SLIKE! Jelena Lozanić Frotingham (Beograd, 12. mart 1885 — 6. februar 1972) bila je sekretar Srpskog ženskog narodnog saveza, veliki borac za prava žena, bolničarka u Balkanskom ratu, član Kola srpskih sestara i predstavnica Crvenog krsta Kraljevine Srbije za vreme Prvog svetskog rata u Americi.[1][2] Život i karijera Srpska delegacija na istočnom izlazu Bele kuće, 1917. Na fotografiji su: dr Sima Lozanić, poslanik Ljuba Mihajlović, Jelena Lozanić, dr Milenko Vesnić, pukovnik Mihailo Nenadović, dr Mihajlo Pupin, general Mihailo Rašić i kapetan Milan Jovičić Rodila se u porodici Lozanić, od oca Sime i majke Stanke, rođena Pačić, poreklom iz porodice Vučić-Perišić, velikih humanitarac. Njen otac Sima Lozanić (1847–1935) bio je hemičar, profesor Velike škole, prvi rektor Beogradskog univerziteta, član Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije i njen predsednik, ministar poljoprivrede i inostranih dela, poslanik Kraljevine Srbije u Londonu, član Srpske vojne misije. U takvoj porodici Jelena Lozanić je brzo odrasla u ne samo znatiželjnu, visprenu i inteligentnu osobu, već i u istrajnu, plemenitu i hrabru ženu, koja će te svoje sposobnosti iskazati 1910. godine kao sekretar Srpskog ženskog narodnog saveza i na kongresu Međunarodnog saveta žena u Kopenhagenu, gde se borila za prava žena. Nakon što je izbio Balkanski rat, Jelena se pridružuje Kolu srpskih sestara kao bolničarka. Negovala je ranjenike u sanatorijumu „Vračar”, i sate provodila brinući o ratnoj siročadi. Po izbijanju Prvog svetskog rata, njeno dobročiniteljstvo se nastavlja i ona kao predstavnica Crvenog krsta Kraljevine Srbije odlazi 1915. godine u Ameriku, gde je od 1915. do 1920. godine sakupljala pomoć za otadžbinu.[3] Njen muž je postao jedan od najvećih dobrotvora prema Srbima. Pružio je milionsku pomoć, a Jelena je širom Amerike vršila najživlju i najplemenitiju propagandu. Delfa Ivanić je u Rijeci primila poslanu pomo iz Amerike. U Čačku je Jeleninim nastojanjima osnovan dom ra zatnu siročad, koji je izdravan od tih priloga i te pomoći, kao i sam Crveni krst.[4] Jelena je to shvatila kao životnu misiju, što je i zabeležila u dnevniku koji je vodila, a koji je 1970. godine objavilo Udruženje nosilaca albanske spomenice. Bila su to zapravo njena pisma, pisana sestri Ani i roditeljima u Srbiji, u kojima je opisivala život koji je, a da nije mogla da pretpostavi, počela da vodi na drugom kontinentu.[5] Kada je između Jelene i Džon Frotingham planula ljubav, ona je tu ljubav 1921. godine ozvaničili pred oltarom ruske crkve u Njujorku, a kruna ljubavi bila je devojčica Ana. Porodica Lozanić-Frotingam je do 1935. godine živela na jugu Francuske, odakle ja sve vreme pomagala deci u Srbiji.[6] Kada su, u istoj godini, umrli Jelenin otac i muž, ona se sa ćerkom Anom preselila u Ameriku. Po izbijanju Drugog svetskog rata Jelena je aktivno učestvovala u osnivanju Odbora američkih prijatelja Jugoslavije, preteče Ujedinjenog jugoslovenskog fonda za pomoć. Do kraja svog života bila je predana svojoj humanitarnoj misiji. Preminula je 6. februara 1972. godine u Francuskoj. Odlikovanja Orden Belog orla Orden Svetog Save

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Humoristicki roman Opštinsko dete je priča o detetu koje majka napušta, a ono biva prepušteno na staranje opštini. Celokupnu radnju obogatilo je pojavljivanje koloritnih likova koje je u celoj priči na duhovit i samo sebi svojstven način povezao Nušić. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati! Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1910 g. Vojislav Bakić (Perna, 22. avgust 1847 — Beograd, 30. april 1929) bio je srpski pedagog, profesor i direktor Učiteljske škole u Kragujevcu, redovni profesor i dva puta rektor Velike škole u Beogradu. Jedan je od najznačajnijih srpskih pedagoga. Biografija Školovanje u Karlovcima i Somboru Vojislav Bakić završio je osnovnu školu u Perni kao odličan đak. Učitelj ga je još nekoliko godina posle završetka osnovne škole zadržao kao svog pomoćnika. Dalje školovanje, šestorazrednu realku, V. Bakić nastavlja u Karlovcu. Neko vreme stanuje kod prote Nikole Begovića, čijim zauzimanjem dobija stipendiju od crkvene opštine za dalje školovanje. Pored nemačkog jezika (u realci se nastava održavala na nemačkom jeziku), uči i nemačku stenografiju, a privatno uči francuski i italijanski jezik. Nakon realke upisuje Učiteljsku školu u Somboru, u kojoj je u toku jedne godine (1868-1869) savladao program dvogodišnjeg učiteljskog obrazovanja i dobio diplomu učitelja.[2] Pokušavajući da dođe do stipendije, u Somboru privatno poučava učenike osnovnih škola, trgovačke pomoćnike i mlade učenike iz nemačkog jezika i stenografije. Pomaže Vukićeviću oko uređenja biblioteke Učiteljske škole, čita i prevodi članke sa nemačkog i francuskog jezika, uči da svira violinu, piše udžbenik iz srpske stenografije. U Učiteljskoj školi u Somboru održao je januara 1870. godine, svoju prvu svetosavsku besedu koju je Svetozar Miletić iste godine objavio u Školi. Za budući Bakićev rad ključno je što je 1869. godine prihvatio da radi kao stenograf na skupštini Ujedinjene omladine srpske u Kikindi, što mu je omogućilo da upozna mnoge značajne ličnosti iz svih srpskih krajeva. Potom je na poziv Svetozara Miletića prihvatio da stenografiše rad Crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima. Vodio je stenografske beleške na sednicama Sabora koje su ojavljivane u Zastavi S. Miletića i Narodu Jovana Subotića. O poznanstvu sa Miletićem i uticaju koji je on imao na njegovo duhovno formiranje piše 1926. godine za Letopis matice srpske članak u kome je već izborom naslova “Svetozar Miletić – ideal srpske omladine”, još jednom potvrdio svoju vezanost za Miletićev politički i nacionalni program. Zahvaljujući radu u Srpskom saboru i ispoljenim sposobnostima, V. Bakić je postao pitomac Sabora i dobio je stipendiju za studije pedagogije u Nemačkoj. Obavezao se da će po završenim studijama šest godina biti u obavezi da radi na mestu na koje ga Sabor postavi. Odluku da se Bakić uputi na studije pedagogije doneo je lično dr Đorđe Natošević.[3] Studije u Nemačkoj Prve dve godine studira u Lajpcigu kod poznatog herbartovca Tuiskona Cilera, u to vreme predsednika Nemačkog društva za naučnu pedagogiju. Naučna pedagogija razvijala se iz Herbartovog pedagoškog učenja, a Ciler je unosio u njega savremena pedagoška saznanja. Ovaj pokret je sedamdesetih godina 19. veka dominirao evropskom pedagoškom scenom. Izvesna “krutost” Cilerovog učenja, međutim, odvela je Bakića na Univerzitet u Hajdelbergu, na kome je slušao poslednja tri semestra. Za Hajdelberg se opredelio zbog profesora Karla Folkmara Stoja (Karl Folkmar Stoy), koji je, kao i Ciler, bio predstavnik naučne pedagogije, ali je zastupao daleko slobodoumnije poglede. Profesor Stoj je u Jeni osnovao prvi univerzitetski pedagoški seminar u Nemačkoj, koji je u svom sastavu imao školu vežbaonicu za hospitovanje i praktičnu obuku studenata, a isti je pokušao da organizuje i na Univerzitetu u Hajdelbergu. Bakić je dobro znao da srpska javnost u Vojvodini i Kneževini Srbiji još nema dovoljno znanja o nemačkim školama, ni jasnih predstava o načinu na koji treba da se uredi srpsko školstvo. Doneo je odluku da se u Karlovce ne vraća bez doktorske diplome. Ovo su bili razlozi da po dolasku u Hajdelberg počne da piše dnevnik svoga rada koji je vodio do pred kraj života. Tokom studija u Nemačkoj napisao je desetak članaka koje je objavio u Školi M. Đ. Milićevića, Srpskoj narodnoj školi Stevana V. Popovića, novosadskom Glasu naroda i liberalnoj Zastavi. Teme kojima se bavio u svojim prvim naučnim radovima bile su obrazovanje i položaj učitelja, uređenje osnovnih škola i obrazovanje ženske dece. Već u ovim prvim radovima Bakić je izneo poglede koje je nastavio da zastupa po odlasku u Srbiju i nastojao da sprovede u praksu: najpre o potrebi obavezne opšteobrazovne osnovne škole, o pedagoškom obrazovanju učitelja i nastavnika i stanovište da pedagogija treba da ima status univerzitetske discipline. Doktorsku disertaciju posvećenu pedagoškim idejama Žan Žaka Rusoa odbranio je u Lajpcigu 1874. godine. Prvo je daje profesoru Stoju na čitanje. Stojeva procena bila je da je reč o “pravoj nemačkoj naučnoj raspravi”. Oduševljen, ponudio je Bakiću da mu nađe izdavača koji će mu disertaciju štampati, čak ga i poziva da ostane u Jeni kao saradnik na njegovom Pedagoškom seminaru.[4] Rad u Srbiji Po povratku u Karlovce 1874.godine Bakić je izabran za poslanika u Crkveno-narodnom saboru, a potom za školskog nadzornika u Gornjokarlovačkoj i Pakračkoj eparhiji srpskoj, budući da je po proceni glavnog nadzornika srpskih škola, Đorđa Natoševića, imao najbolje kvalifikacije. Ovaj izbor odbio je ban Hrvatske, Ivan Mažuranić. Nakon ove odluke Bakić je uputio molbu ministru prosvete Kneževine Srbije, Stojanu Novakoviću za prijem u profesorsku službu. Profesor u Učiteljskoj školi U Učiteljskoj školi Bakić je predavao pedagogiju, ali jedno vreme i etiku, psihologiju i nemački jezik. Njegovom zaslugom škola je produžena na četiri godine. Godine 1878. za učenike Učiteljske škole objavio je Nauku o vaspitanju, prvi udžbenik iz sistematske pedagogije na srpskom jeziku koji je imao u celini autonomnu naučnu osnovu. Istovremeno piše udžbenik Nauka o poštenju (Etika). Celokupna organizacija Učiteljske škole u periodu 1875. do 1905. godine bila je Bakićevo delo. On je bio tvorac zakonskih predloga o uređenju Učiteljske škole, nastavnih programa, pravila o polaganju prijemnih ispita, pravila o polaganju učiteljskih ispita, disciplinskih pravila za učenike, pravila o dodeli državnog blagodejanja... Uopšte, aktivan je u radu na unapređenju školstva i prosvete. Članom Prosvetnog saveta postao je čim je osnovan, 1880. godine. U tom Savetu, čiji je jedno vreme bio i predsednik, radio je do penzionisanja, punih 25 godina. Godine 1881. pokrenuo je pedagoški časopis Vaspitač, koji je izašao u 18 svezaka i koji je sam ugasio nakon što je Učiteljsko udruženje donelo odluku da pokrene svoj časopis Učitelj. Kao već poznati pedagog, Bakić 1882. postaje redovni član Pedagoškog književnog zbora Hrvatske, a godinu dana kasnije član Srpskog učenog društva.[5] Jedan je od osnivača Srpske književne zadruge 1892. godine, član mnogih odbora, pisac recenzija. Bavio se raznovrsnom pedagoškom problematikom: opštim i teorijskim pitanjima pedagoške nauke, metodičkim pitanjima nastave u osnovnoj i srednjoj školi, nacionalnim i patriotskim vaspitanjem, vaspitanjem dece u porodici. Profesor pedagogije na Filozofskom fakultetu Velike škole Godine 1892. izabran je za profesora pedagogike i metodike na Filozofskom fakultetu Velike škole, na novoosnovanoj katedri za pedagogiju. Biran je za “starešinu” Filozofskog fakulteta, a dva puta je bio i rektor Velike škole (1895/96 i 1897/98), tadašnje najviše školske ustanove u Srbiji. Bakić se neprekidno zalagao da se Velika škola pretvori u prvi srpski univerzitet. Bio je u svim komisijama koje su pravile nacrte “uređenja” univerziteta. Kada je konačno 1905. godine Velika škola postala Univerzitet, tadašnja vlada Srbije nije htela da prizna i potvrdi univerzitetsku profesuru svima onima koji su to zvanje imali na Velikoj školi. Iako je on za relativno kratko vreme svog rada na Velikoj školi uspeo da otpočne i izgradi sistem pedagoških studija, da organizuje Pedagoški seminar, da napiše više zapaženih radova, uključujući novu verziju Opšte i Posebne pedagogike, iako je neumorno i vatreno radio na stvaranju univerziteta, ponuđeno mu je niže zvanje od onog koje je imao na Velikoj školi. Uvređen, on je to odbio i zatražio da bude penzionisan. Njegovom zahtevu odmah je udovoljeno. Razlozi su bili politički jer stručnost Bakićeva nije mogla biti osporena. U pitanju je bio obračun radikalske vlade Nikole Pašića sa pripadnicima drugih političkih partija, uključujući liberale čiji je Bakić bio član. Posle 1905. godine dr Vojislav Bakić gotovo potpuno prestaje da aktivno učestvuje u javnom životu. Povukao se iz svih organizacija i ustanova u kojima je dotad radio. Nastavlja da i dalje prati pedagošku i druge za pedagogiju značajne literature. Održava lične kontakte sa većim brojem poznatih svetskih pedagoga i dalje piše i objavljuje radove o pojedinim pedagoškim problemima. Bibliografija O moralnom vaspitanju (predavanje održano u Somboru) – po Sajleru napisao Vuk Bakić, Školski list, broj 11. god HI Sombor, 1869, str. 169-173. Učiteljske zadruge i putujuće skupštine (prevod s nemačkog), srpska narodna škola, br. 7, g I, Pešta, 1870, str. 105-108. Šta je govorio G. Vuk Bakić na besedi 24. jan. 1870, Škola, br.10 i br. 11, Beograd, 1870. str. 151-154 i str. 166-169. O vaspitanju ženskinja, Škola, br. 18 i br. 19, Beograd, 1870, str. 282-287 i str. 298-304 Pismo iz Lipiske, Škola, br.37, Beograd, 1870, str. 574-587. Kako stoje srpski narodni učitelji, Glas naroda, Novi Sad, 1871, str. 77-78 (štampano pod šifrom „Jedan učitelj“). Nastavni plan Cilerove vežbaonice, Škola, br. 11, Beograd, 1872, str. 29-31. Uređenje učiteljske škole (po prof. dr Stoju), Škola br. 24, 25, 31, 32, 35, 36, Beograd, 1872, str. 376-378, str. 397-398, str. 489-491, str. 504-506, str. 551-555 i str. 561-573. Viša i niža učiteljska škola (odgovor D. Josiću), Zastava, br. 134 i 135, Novi Sad, 1873. Srpske učiteljske škole (štampano pod šifrom „R. R“) Zastava, Novi Sad, 1873. Srpske narodne škole u Gornjokarlovačkoj eparhiji, Zastava, Novi Sad, 1873. Kako stoji sad njemačka pedagogika, Zastava, Novi Sad, 1873. Akademski pedagoški seminar, Škola, br. 4, br. 5, Beogard, 1875, str. 78-51; str. 65-67 Predlog kako da se preustroji učiteljska škola u Kragujevcu, Škola, br. 15, br. 16, br. 17, br. 18, Beograd, 1987. str. 225-228, str. 241-245, str. 257-261, str. 273-274. Nauka o vaspitanju udešena naročito za predavanja u učiteljskoj školi, knj. I. Opšta nauka o vaspitanju, str. VI+78; knj: II Primenjena nauka o vaspitanju, str. VI+109, Beograd, 1878. O vaspitanju dece, Matica srpska, Novi Sad, 1879. Pouke o vaspitanju dece u roditeljskoj kući (za obrazovanje srpske matere i za upotrebu u višim devojačkim i učiteljskim školama), Sombor, 1880, str. 8+137. O mehanizmu u školskoj nastavi (predavanje održano 06. 04. 1880. god. Na učiteljskom zboru u Beogradu), Sombor, 1880, str. 1-22. Program “Vaspitača”, Vaspitač, br. 1, Beograd, 1881. str. 1-4. Narodno obrazovanje, Vaspitač, br. 1, Beograd, 1881, str. 4-7. Učiteljske škole u Beogradu i Nišu, Vaspitač, br. 1, Beograd, str. 1-13. Moralno vaspitanje, Vaspitač, br. 2, br. 4, br. 5, br. 6, br. 7, br. 8, Beograd, 1881, god. I, str. 17-20, str. 49-53, str. 65-70, str. 81-86, str. 97-101, str. 113-117. Pedagogija, I deo Uzgojoslovlje, sastavio S. Basariček, Zagreb, 1880 (prikaz), Vaspitač br. 2, br. 3, br. 4, br. 5, Beograd 1881, god. I str. 30-31, str. 44-46, str. 62-63, str. 76-77. Raspored predmeta u osnovnim školama, Vaspitač, br. 9, br. 10, br. 11, Beograd, 1881, god. I str. 129-132, str. 145-149, str. 166-168. Na što se mora paziti pri svakom predavanju u vaspitnoj školi, Vaspitač, br. 12, i 13, Beograd, 1881, god. I str. 177-181, str. 193-196. Jedan učitelj u više razrede, Vaspitač, br. 14, Beograd, 1881, god. I, str. 209-212. Rad u školi gde deca ne govore dobro srpski, Vaspitač, br. 15, Beograd 1881, god. I, str. 225-228. Pedagoške družine, Vaspitač br. 16, Beograd, 1881, god I, str. 241-246. Čitaocima “Vaspitača”, Vaspitač br. 18, Beograd, 1881, god I, str. 273-275. Predlozi narodnoj skupštini o prosveti (štampano pod šifrom “Jedan prijatelj narodne škole”), Samouprava, br. 6, Beograd, 1881. Zakon o profesorskim ispitima (štampano pod šifrom “Jedan prijatelj narodne škole”), Samouprava, br. 777, Beograd, 1881. Odgovor na kritiku Pouka o vaspitanju dece u roditeljskoj kući (Jovanu Miodragoviću), Učitelj, br. 32-33, i br. 34, Beograd 1884. god. Str. 505-513 i 524-529. O karakteru i obrazovanju karakternosti, Prosvetni glasnik 1887, god. VIII, sv. XIX, str. 775-780. Izjava, Školski list, br. 12, Sombor, 1887, god. XIX, str. 210-211. Domaće vaspitanje (odgovor g. M. Neškoviću), Školski list, Sombor, br. 10, br. 11, 1887, god. XIX, str. 175-177, str. 189-191, 1888, god. XX, br. 1, str. 9-11, br. 3, str, 47-49, br. 4, str. Str. 65-68, br. 6, str. 101-104. Pedagoško iskustvo - “Predavanje i napomena o predavanjima (crpene iz iskustva)”, Izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za 1887/88, spremio dr V. Bakić, upravitelj i profesor iste škole, Beograd, 1889, str. 1-11. Pedagoško iskustvo, - “Ispitivanje i ocenjivanje učeničkog uspeha i vladanja”, izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za 1888/89, spremio dr V. Bakić, upravitelj i profesor iste škole, Beograd, 1890, str. 1-20. Beogradska učiteljska škola na kraju 1888/89. i u početku 1889/1890. školske godine, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I str. 105-106. Nacionalno vaspitanje, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I, str. 117-129. Učiteljski ispit, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I, str. 398. Stalni stručni nadzor nad osnovnim i srednjim školama, Učitelj, Beograd, 1890. god. IX, str. 670-684. Prepunjenost u višim školskim strukama i žalosne posledice otuda, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I str. 414. Pedagoško iskustvo - “Savesno vršenje školske dužnosti”, četvrti izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za XXI god., spremio dr V. Bakić, Beograd, 1892. str. 1-16. Navikavanje dece pri vaspitanju, Kalendar Trebević, 1891. Glavnom odboru “Učiteljskog udruženja”, referat za raspravu: Školska disciplina i njen moralni i intelektualni uticaj na učenika od Pavla Ljotića, Beograd, 1891, str. 3-7. O vaspitnom prilagođavanju, pristupno predavanje na Velikoj školi, Beograd, 1893,, str. 1-16 Preuređenje beogradske bogoslovije, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1893, sv.VII , str. 657-664. Metodološka načela, Učitelj, Beograd, 1894, sv. 3, str. 129-132. Religijsko-etička nastava u srednjim školama, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1894, sv. VII, str. 604-614. Obrazovanje duhovnog jedinstva u našem narodu, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1894, sv. H, str. 901-914. Na raskršću, Srpskinja, ilustrovan kalendar, 1895, preštampao “Pančevački vesnik”, 1895. Rudosovljena pedagogika s gledišta filozofske pedagogike, Učitelj, Beograd, 1896/97, sv. 1, str. 1-12, sv. 2, str. 97-111, i sv. 3. str. 177-179. Preveo Bakićev sin Dobrivoj. Doktorska disertacija. Je li potrebno ženskinju isto obrazovanje kao i muškinju, Delo, Beograd, 1896, str. 8-10. Dečji temperamenti i harakteri, Srpskinja, ilustrovani kalendar, Vel. Kikinda – Zemun, 1896, str. 36-46. Preštampano u Nouvelle Revue, Paris 1896. Naučni kursovi u Jenu, Nastavnik, Beograd, 1986, knj. VII, str. 310, 1897, knj. VIII, str. 195, 1908 knj. XIX, str. 224 i 1909, knj. HH, str. 247. Treći internacionalni kongres za psihologiju, Nastavnik, Beograd, 1896, knj. VII, str. 311. Metodološka načela (deo iz rukopisa Opšta pedagogika), Učitelj, Beograd, 1896, god. XVI, sv. 7, str. 521-533. Nastavnik (deo iz rukopisa Opšta pedagogika), Nastavnik, Beograd, 1897, knj. VIII, str, 203-214. Opšta pedagogika, Beograd, 1897, str. VII + 509. Pedagoška hodegenetika, Prosvetni glasnik, Beograd, 1897, god. XVIII, str. 193-198, i str. 239-252. Pobude za vaspitanje dece, Srpskinja, ilustrovani kalendar, Zemun, 1897, str. 17-22. O doktorskoj disertaciji Steve Okanovića, beleška, Beogradske novine i Večernje novosti, 27. VII 1897. O srpskim narodnim i prosvetnim idealima (svetosavska beseda rektora Velike škole, dr V. Bakiča), Učitelj, Beograd, 1898, sv. 8, str. 613-632 O školskom nadzoru, Učitelj, Beograd, 1899, sv. 5, str. 1-6. Obrazovanje haraktera i zakon prilagođavanja, Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1899, god. XII, sv. VII, str. 194-198. Srpski jezik u narodnim školama, Školski odjek, br. 19, Novi Sad, 1899, god. III, str. 161-162. Sloboda i obrazovanje, Kalendar Srpska zvezda, 1899. O srpskom univerzitetu, Prosvetni glasnik, Beograd, 1899. god. HHH, str. 433-436. Iz metodike osnovne škole, Prosvetni glasnik, Beograd, 1900, god. XXI, str. 747-751. Narodni jezik sa književnošću u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1900, sv. 1, str. 2-13. Računica sa geometrijskim oblicima u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1900, sv. HH, str. 196-202. Zemljopis u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Školski list, Sombor, 1900, god. HHXII, br. 9, str. 129-132. Maternji jezik i narodna književnost u gimnaziji (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasni, Beograd, 1990, god. XXI, str. 279-290. Novi jezici s literaturom u našim srednjim školama, Nastavnik, Beograd, 1900, knj. XI, str. 269. Stari jezici sa literaturom u našim srednjim školama (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasni, Beograd, 1990, god. XXI, str. 406-413. Uređenje osnovnih škola (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Učiteljski vesnik, Beograd, 1900, god. VII, str. 236-242 i 278-282. Uređenje naših srednjih škola (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasnik, Beograd, 1990, god XXI, str. 427-436. Prirodno-matematičke nauke u srednjim školama, (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasnik, Beograd, 1990, god XXI, str. 697-708. Iz metodike osnovne nastave, Prosvetni glasnik, Beograd, 1900, god. XXI, str. 747-751. Stručno obrazovanje i samoobrazovanje, Gradina, br. 15 i 16, Niš, 1900, str. 321-324. Uvod u posebnu pedagogiku, Školski list, br. 8, Sombor, 1990, god. HHXII, str. 114. Srpska prosveta u početku HH veka, Učitelj, Beograd, 1901, sv. V, str. 341-346. Filozofski fakultet i srednje škole, Prosvetni glasnik, br. 7, god. XXI, str. 831-839. Posebna pedagogika s naročitim obzirom na gimnazijsku metodologiju, Beograd, 1901. str. VI + 238. Projekat zakona o univerzitetu kralja Aleksandra I, Prosvetni glasnik, Beograd, 1901, str. 1567-1577. Jedan pogled na srpsku prosvetu u početku HH veka, Prosveta, br. 10, Kragujevac, 1901. Tuđ jezik u srpskoj porodici, Narodni srpski kalendar, Srbobran, Novi Sad, 1901. Materinstvo, Materinski list, 1902. Srpska velika škola i srpski univerzitet, Srpska zastava, br. 15, Beograd, 1902, god. XI Školske reforme, Školski list, Sombor, 1902. Novi zakon o narodnim školama, Srpska zastava, Beograd, 1902. Korist od prosvete, Narodni srpski kalendar, Srbobran, Novi Sad, 1902. Produžno obrazovanje naših učitelja, Prosveta, br. 7, Kragujevac, 1902, god. III, str. 97-99. Izveštaj ministarskog izaslanika dr Vojislava Bakića, prof. Velike škole, (o muškoj učiteljskoj školi u Jagodini, šk. God. 1901-1902), Prosvetni glasnik, Beograd, 1902, god. HXIII, STR. 26-31. Naveden je i govor koji je Bakić održao tom prilikom u školi. Obrazovanje srpskog prestolonaslednika, Delo, Beograd, 1903, knj. 29, sv. I, str. 49-55. Rad naročite komisije na projektu zakona o narodnim školama, Učitelj, Beograd, 1903, sv. 5, str. 162-167, sv. 7-8, str. 242-250. O predlogu zakona o narodnim školama, Prosveta, br. 7, Kragujevac, 1903, god. IV, str. 97-101. Obrazovanost u obnovljenoj državi, Učitelj, Beograd, 1904, sv. 1, str. 2-8. O rumunskim školama, Delo, Beograd, 1904, knj. HHXII, str. 70-81. Spremanje školskih nadzornika, Prosvetni glasnik, Beograd, 1904, god. HHV, str. 323- 330. Ko treba da predaje veronauku u srpskoj narodnoj školi, Učiteljski kalendar, Zemun, 1904, str. 29-37. Vojničko vaspitanje, Vojska br. 24, Beograd, 1904, god. I, str- 1-3. Stručno proučavanje pedagogike, Učiteljski kalendar, Zemun, 1905, str. 13-21. Pismo dekanu Filozofskog fakulteta u Beogradu, Prosveta, br. 27, Kragujevac, 1905. Vaspitanje i privreda, Srbobran, Novi Sad,1906. Str. 96-99. Pedagogija u našoj Vojnoj akademiji, Vojska, br. 22, Beograd, 1906, god. III, str. 1-2. Pismo uredniku “Učitelja” povodom članka “Pedagogika na našem univerzitetu”, Učitelj, Beograd, 1906, god. XXVII, str. 808. Nikola Begović kao vaspitač, Srbobran, Novi Sad, 1907. Beleške o prosvetnim i kulturnim, političkim i ratnim događajima u Srbiji (1872-1929), Srpska akademija obrazovanja - Beograd i Učiteljski fakultet - Užice, urednici Dr Nikola M. Potkonjak, Dr Krstivoje Špijunović, 2009. Beleške o telesnom i duhovnom razvitku dece, Pedagoški muzej i Eduka d.o.o, Beograd, priredile Dr Nataša Vujisić Živković, Mr Maja Nikolova, 2011.

Prvo izdanje knjige pripovedaka Ive Andrića! Potpis vlasnika na predlistu i na 3 mesta ispravljene slovne greške, inače veoma dobro očuvano. NAPOMENA Ove kratke pripovijetke, objavljene po dnevnim listovima i časopisima, nisu dosada ušle ni u jednu zbirku Andrićevih pripovijedaka. Izuzetak čine dvije kratke priče: „Kosa“ i „San i java pod grabićem“, koje su objavljene u zbirci, ali su ušle i ovdje kao neophodan sastavni dio jednog ciklusa; i pripovijetka „Svečanost“, koja izlazi ovdje prvi put. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Lica / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1960 Fizički opis 168 str. ; 20 cm Zbirka Suvremeni pisci ISBN (Pl.) U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. MG55

Kao na slikama Retko Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jugoslovenski umetnik. Jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera[uredi | uredi izvor] Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period[uredi | uredi izvor] Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija[uredi | uredi izvor] „Panorama“[uredi | uredi izvor] „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“[uredi | uredi izvor] „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“[uredi | uredi izvor] „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“[uredi | uredi izvor] „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“[uredi | uredi izvor] „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“[uredi | uredi izvor] „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“[uredi | uredi izvor] „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“[uredi | uredi izvor] „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“[uredi | uredi izvor] „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“[uredi | uredi izvor] „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“[uredi | uredi izvor] „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“[uredi | uredi izvor] „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“[uredi | uredi izvor] „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“[uredi | uredi izvor] „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976.[uredi | uredi izvor] „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja[uredi | uredi izvor] Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[6] Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b Odlazak Đorđa Lobačeva: Avantura je šampanjac života, Nebojša Grujičić, VREME 604, 1. avgust 2002. / KULTURA ^ Vrati se na: a b Intervju: Đorđe Lobačev - Prednosti Troglave aždaje Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. decembar 2008), Sonja Ćirić, Vreme broj 516, 23. novembar 2000. / Mozaik ^ Škola stripa „Đorđe Lobačev“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. april 2009) na veb stranici Studentskog kulturnog centra ^ IN MEMORIAM Đorđe Lobačev (1909—2002), „Glas javnosti“, Beograd, 1. avgust 2002. ^ Bogunović, Slobodan Giša (2019). Ljudi Politike - leksikon saradnika 1904-1941. Beograd: Politika ad. str. 288—289. ISBN 978-86-7607-148-7. ^ Udruženje stripskih umetnika Srbije.„Dve gospe, sedamdeset vitezova i 6.000 ulazaka u plemeniti svet stripa: Izveštaj sa prvog Gašinog sabora, 26. april — 11. maj 2018.” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. maj 2018), 17. maj 2018. Izvori[uredi | uredi izvor] Zdravko Zupan i Slavko Draginčić, Istorija jugoslovenskog stripa I, Forum Marketprint, Novi Sad, 1986. E-izdanje: Projekat Rastko Zdravko Zupan, Vek stripa u Srbiji, Kulturni centar — Galerija savremene umetnosti, Pančevo, 2007. Slobodan Ivkov: 60 godina domaćeg stripa u Srbiji (1935—1995), Galerija „Likovni susret“, Subotica, 1995. E-izdanje: Projekat Rastko

Jovan Cvijić:Govori i članci, I-II, 1921.god-/644/ Jovan Cvijić: Govori i članci, prva i druga knjiga, izdanje Napredak, Beograd, 1921.godina, kartonirani povez, neobrezano, ručno prosecano, 25x18cm, ----Jovan Cvijić I. - Govori i članci Napredak, Beograd, 1921. godina, meki povez,I.-kniga 264 strane .II.kniga-248.strana STANJE KNJIGA... dosta solidno/obzirom na starost -/neispisivano-jedino što su korice malo požutele Iz sadržaja: - O naučnom radu i o našem Univerzitetu; - Kulturni pojasi Balkanskog poluostrva; - Glavne osobine centralnih oblasti Balkanskoga poluostrva; - Raspored balkanskih naroda; - Aneksija BiH i srpsko pitanje; - Dinarski Srbi; - Jedinstvo južnih Slovena; - Seobe i etnički procesi u našem narodu; - O programu jugoslovenske demokratske lige; - Noviji radovi o Balkanskom poluostrvu... ----Jovan Cvijić - Govori i članci II : 1.Izlazak Srbije na Jadransko more 2. Jedinstvo i psihički tipovi dinarskih južnih Slovena, 3.Beda u Srbiji i naša vera 4. Severna granica južnih Slovena 5.Koruški plebiscit itd... Napredak, Beograd, 1921. godina, meki povez, 248 strane -----Јован Цвијић (1865-1927), највећи српски географ, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета --------------- Преко тридесет година је путовао кроз наше крајеве, што је резултирало бројним радовима и утемељењем `антропогеографске школе`. Оно што карактерише његов научни рад, јесте утицај климе и рељефа на грађу (морфологију човека, наглашавајући практично међу првима да је човек екосензибилно биће. Кад се ради о формирању антрополошких типова, Цвијић у примарне факторе убраја социјалну структуру, односно занимање, ендогамију и егзогамију, као и миграције. Посебно је наглашено деловање географске средине на етнопсихолошке карактеристике становништва. - Основну концепцију оваквог става је дао у раду Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, што је проширено у Балканском полуострву и јужнословенским земљама (Цвијић, Ј.: Балканско полуострво и јужнословенске земље, II, Београд 1931.) Овај рад је најпре објављен на француском језику, а потом 1922. године знатно проширен и штампан на српском језику. - Етнопсихолошка типизација и одела балканског становништва коју је дао у овим делима, после II светског рата у нашој средини је претрпела оштру идеолошку осуду. Потом је уследило игнорисање и покушај истискивања из фондова научних сазнања. - Недавно се појавило репринт издање Цвијићевог Балканског полуострва, што свакако представља значајан помак у тумачењу антропологије и рада у антропологији у нашој средини. Умро је 16. јануара 1927. у Београду у 62. години.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djordje Lobacev Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Dzonatan Svift Vladimir Kirin (Zagreb, 31. svibnja 1894. – Zagreb, 5. listopada 1963.) Rodio se kao drugo od šestero djece u obitelji Franje Kirin i Marije Kelemenec. Otac Franjo bijaše operetni pjevač i glumac Hrvatskoga zemaljskoga kazališta kojega je sam Freudenreich iz Samobora doveo u Zagreb i stipendirao tijekom školovanja. Majka Marija Kelemenec bila je lijepa glasa i odličnoga glazbenoga obrazovanja. Vladimir se rano susreo s umjetničkim miljeom ondašnjeg Zagreba. U kući Kirinovih su dolazili Nikola Mašić, Menci Klement Crnčić. Nikola Mašić je kumovao na kršenju budućem slikaru Vladimira. U Zagrebu je pohađao pučku školu i četiri razreda niže Realne gimnazije. Godine 1909. polazi srednju graditeljsku školu u Zagrebu. Na Građevinskoj stručnoj školi u Zagrebu su mu bili profesori: perspektive Ivan Tišov, prostoručnog risanja Oton Iveković i Ferdo Kovačević. S Kirinom na toj školi su tehničko znanje stjecali i budući slikari Marino Tartagia i Ernest Tomašević, kipar Frano Kršinić i arhitekt Alfred Albini. Prvi svjetski rat i mobilizacija prekidaju školovanje i odlazi u rat. Nakon završene časničke škole služio je u Šestome domobranskom artiljerijskom puku i tijekom dvije godine rata napredovao do natporučnika. Teško ranjen dobio je dužu poštedu i prekomandu u Pardubice. Uspijeva maturirati na Graditeljskoj školi 1919 i u jesen odlazi u London da studira grafiku. U Jesen 1924. odlazi u Beč i upisuje Akademiju likovnih umjetnosti – grafički odjel. Nekoliko se mjeseci usavršava kod Ferdinanda Schmutzera U Kirinovom domu na Prilazu 2, - koji je bio ispunjen kućnim ljubimcima, mačkama, papigama – u braku s Maksimilijanom Borošić živi sretno, te u siječnju 1932. dobiva kćerku Maju. Agodine 1936. kćer Nevu. Umjetnički rad Još u školi je Vladimir iskazivao izvanredan crtački dar. Njegove risanke su bile ispunjene crtežima – precrtavajući Mašićeve i Crnčićeve crteže. Za boravka u Pardubicama je uradio niz crteža, a u zagrebu kompletira mapu Iz češkog baroka. Vladimir Kirin:Motiv iz Pardubica 1918. Za vrijeme boravka u Londonu 1919. izabrao je glasoviti Waterloo Bridge koji radi suhom iglom i prvu litografiju London – na Temzi Kratko radi kod arhitekta Tannera-Voysa, zatim dobiva stalni angažman u časopisu The Studio, a dobiva i preporuku za Langham Studio. Radi kao ilustrator priča, crtač arhitektonskih spomenika, cjelina i gradskih veduta, kao karikaturist. Usporedo s radom posjećuje londonske muzeje i grafičke zbirke gdje proučava djela starih talijanskih i francuskih majstora. Zanimaju ga i moderniji grafičari kao Francuz Charles Meryon bakrorezac, a oduševljava ga Franck Brangwyn bakropisac velikog formata i Amerikanac Joseph Pennell koji je dva desetljeća boravio u Londonu. Za vrijeme božićnih blagdana 1919. i uskrsnih 1920. boravi u Zagrebu. Crta i akvarelira motive iz starog Zagreba. Ilustrira knjigu povjesničara i arhivista Josipa Matasović Iz galantnog stoljeća Vladimir Kirin:Stara zagrebačka katedrala s biskupskim dvorom, kulama i voćnjakom, 1919. 1921. dobiva narudžbu za ilustriranje knjige priča Oscara Wildea i Fantastične pripovijesti Edgara Allana Poea. U proljeće 1921. napušta London i kreće na putovanje po europskim kulturnim i umjetničkim središtima. Obilazi Amsterdam, Pariz, Veneciju i Firencu. Po povratku u Zagreb objavljuje prvu grafičku mapu Litografije s motivima Londona, pariza, Amsterdama, Venecije i Firence. Surađuje s engleskim časopisima The Architectural Review, The Studio, grafičkim revijama The Apple i Colour i njemačkim časopisom za umjetnost Die Kunst. Grafički oblikuje suvremenik i knjige izdanja Društva sv. Jeronima. Dobiva atelje u Zagrebu, Trg kralja Tomislava 21 u potkrovlju zgrade Društva sv. Jeronima. U proljeće 1922. dobiva poziv od općine grada Splita da načini seriju crteža i za mapu litografija s motivima Splita. Odmah i grad Trogir pokazuje zanimanje za portretiranje stare gradske jezgre. Slijedili su Šibenik i Hvar. Mnoge je crteže i akvarelirao. Krajem 1922. predstavljena je prva mapa Split (14 listova) s predgovorom Luje Vojnovića, zatim mapa Trogir (14 listova) s predgovorom Ivana Delalle i mapa Šibenik(12 listova) s predgovorom Ćirila Metoda Ivekovića gdje Iveković Kirina naziva pravom pjesničkom dušom. Napokon 1925. otisnuo je mapu Zagreb s 24 bakropisna lista. Kao prijatelj sina Ivane Brliž-Mažuranić dolazi u kontakt s spisateljicom. Tijekom 1922. Kirin radi na ilustriranju engleskog izdanja priča Ivane Brlić-Mažuranić Priče iz davnina. Englesko izdanje Priča iz davnina izlazi iz tiska u Londonu 1924., a treće hrvatsko izdanje u Zagrebu 1926. Definitivno treće hrvatsko izdanje Priča iz davnina doživljava svoj uspjeh. 1923. godine Kirin pokreće časopis Grafička revija koji je neprekidno izlazio u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu sve do 1940. godine. O tisućoj obljetnici Hrvatskog kraljevstva od slobodnog i kraljevskog grada Zagreba dobiva narudžbu grefičke mape Zagreb. Grafički oblikuje Zbornik kralja tomislava, a uredništvo Matice hrvatske poziva ga da oblikuje poseban Zbornik Matice hrvatske posvećen 1000- godišnjici Hrvatskog kraljevstva. U Zagrebu bilježi promjene, a često na osnovu starih fotografija crtački i slikarski rekonstruira arhitektonske dijelove kojih više nije bilo. Nakana mu je bila perom i kistom snimiti povijesni biskupski Kaptol i svjetovni Grič i tako pred navalom nove i bezobzirne regulacije za naraštaje sačuva sliku zagreba kako je nekada izgledao. 1927. ilustrira Čitanku o zdravlju na stihove Ivane Brlić Mažuranić koja je izašla u nakladi Higijenskg zavoda. Bila je to prva slikovnica objavljena u Zagrebu s ilustracijama jednog hrvatskog autora. Grafičku uređuje knjigu austrijskog teoretičara Josefa Strzygowskog Starohrvatska umjetnost. Vladimir Kirin: Dolac, 1938. Godine 1928. imenovan je umjetničkim urednikom Hrvatske revije i Kola, dvaju mjesečnika Matice Hrvatske. Također je izabran, nakon natječaja, za ravnatelja Zaklade tiskare Narodnih novina gdje ostaje sve do 1940. godine. Odmah po stupanju na dužnost kupuje novi stroj za izradu litografija fotomehaničkim putem Hausleiterovim postupkom, te se pobrinuo za modernizaciju knjigotiskarstva. Sam je izradio nacrt novog tipa slova, te je proširio nakladnički program i unapredio hrvatski tiskarski zavod. U ljeto 1929. boravi u Istri i crta, na Hvaru gradi kuću na osnovu vlastitih nacrta. U Londonu je u proljeće priređena velika izložba jugoslavenskog kiparstva i slikarstva na kojoj je i Kirin izlagao. na toj izložbi je bio izložen trogirski motiv. U Beogradu učestvuje na izložbi s četiri litografije iz mapa Split, Trogir i Zagreb U povodu 500. obljetnice početka izgradnje šibenske katedrale, 1931., u Hrvatskoj reviji je objavljen članak Ljube Karamana s pet reprodukcija Kirinovih crteža. Ljeti 1933. na poziv Milutina Cihlara Nehajeva odlazi u Senj gdje crta i slika Uskočku ulicu, Nehaj kulu i druge znamenitosti Senja. Potom obilazi manje gradove Hrvatskog primorja: Vrbnik, Zrinski grad u Kraljevici, rapske zvonike, Zrinskog ulicu u Bakru te je litografirana i objavljena tek 1943. godine u nakladi Hrvatskog izdavačkog bibliografskog zavoda. Mapa sadržava 24 lista s motivima koji prikazuju, osim već spomenutih i Bribir, Bašku, Grižane, Krk, Omišalj i Novi,a predgovor je napisao Đuro Szabo. 1934. učestvuje na Prvoj izložbi zagrebačkih umjetnika. Izlaže crteže s motivima iz Hrvatskog primorja 1936. godine je poslao nekoliko svojih rješenja na pariški salon lijepe knjige u Petit Palaisu, a najveći uspjeh je postigao s Pričama iz davnina. Nakon pariškog salona uslijedila je izložba u Rimu – Vatikan koja je prezentirala onodobne radove iz „tiska“. Na izložbi Pola vijeka hrvatske umjetnosti zastupljen je sa jednim svojim radom – uljanom slikom Dolac. U siječnju 1941. dobiva zadatak, a na poziv Mate Ujevića, opremanje Hrvatske enciklopedije. Načinio je nacrt za naslovnicu i za hrbat. Vladimir Kirin: Nacrt za hrbat Hrvatske enciklopedije, 1941. Uspostavom NDH mijenja se Kirinov položaj u tiskari. Kirin biva poslan kao cenzor pošte u Suboticu. No zbog svoje stručnosti i iskustva u tiskarskim poslovima, izvanrednih organizacijskih sposobnosti i ugleda koji je imao u zagrebačkom kulturnom krugu nova ga vlast imenuje nadstojnikom umjetničkog odsjeka vlade NDH. Dodijeljen mu je zahtjevan posao u pripremi nastupa hrvatskih umjetnika na Venecijanskom bienalu u ljeto 1942. godine. Uz pomoć Ive Šrepela i Ljube Babića odabire umjetnička djela za tu izložbu. Uz bistu Ante Pavelića koju je uradio Antun Augustinčić, izbornički trojac odabire i djela Joze Kljakovića i Ivana Meštrovića. U siječnju 1943. postaje posebni vladin povjerenik za pripremu velikih izložbi hrvatske moderne umjetnosti u „kulturnim središtima Reicha“. Prvu izložbu je organizirao u berlinskoj Pruskoj akademiji umjetnosti već krajem siječnja, drugu u bečkom Umjetničkom paviljonu u travnju, a posljednja treća u Slovačkom muzeju u Bratislavi. Bečka Albertina je otkupila osam Kirinovih litografija za 100 Reichsmaraka za svaku. Vladimir Kirin: 1000 kuna iz 1943., desno uvečan avers s inicijalima V.K. U Jesen 1943. postaje redovitim profesorom Akademije likovnih umjetnosti u Zagrebu iz predmeta Primijenjeno crtanje i perspektiva. Istodobno izlaže na Trećoj izložbi hrvatskih umjetnika u Umjetničkom paviljonu. Izložio je dva ulja s pariškim motivima i Portret Vladimira Becića. Na Četvrtoj izložbi hrvatskih umjetnika Nezavisne Države Hrvatske izlaže Mrtvu prirodu. Tijekom ratnih godina dizajnirao je drugu i treću seriju novca Nezavisne države Hrvatske, a Hrvatsko numizmatičko društvo danas čuva skicu za nacrt zadnje novčanice najvećeg apoena. Na novčanicama iz 1943. godine javljaju se prvi put kod Kirina folklorni motivi. U povodu zagrebačke filatelističke izložbe 12. rujna 1943. puštena je u promet peigodna poštanska marka s reprodukcijom Kirinova ulja Dolac s pretiskom „Hrvatsko more – 8. IX. 1943.“ Poslije rata Kirin dobiva otkaz na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, što je bila posljedica Tiljkovog suda časti.[1] U svom ateljeu radi na ilustraciji Cervantesova Don Quijotea i to u ulju, a knjiga izlazi u nakladi zagrebačke Prosvjete s 16 reprodikcija u boji s predgovorom Mate Ujevića. Tijekom 1950. godine, a u prigodi pedesete obljetnice utemeljenja Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, slika za samostan na Kaptolu Prikazanje Bogorodice sv. Franji, a za samostan na Trsatu pet velikih uljanih slika na temu Gospe Trsatske i čudotvornog prijenosa svete kućice iz Nazareta . Slike su na Trsat postavljene 1953. godine u crkvi posvećenoj Gospi od Milosti. U ljeto 1953. vraća se crtanju i dalmatinskim motivima, te 1954. objavljuje litografsku mapu Zadar s predgovorom Vjekoslava Maštrovića Sredinom pedesetih godina dvadesetog stoljeća intezivno surađuje s izdavačkom kućom Naklada Naša djeca i tiskarskim zavodom „Ognjen Prica“. Publicirao je pet albuma reprodukcija Narodne nošnje i plesovi Jugoslavije i dva albuma razglednica. U Nakladi „Color“ izlazi nekoliko edukativnih slikovnica o voću, povrću, cvijeću i životinjama s tekstovima Zlate Kolarić-Kišur. Zatim radi crteže za knjigu Slavka Kolara „Petrica Kerempuh“. Najzahtjevniji višegodišnji rad je bio ilustriranje prizora za Andresenove priče I. i II. 1959. Za pjesmaricu Milana Sachsa Miško među životinjama naslikao je 21. ilustraciju. U Samoborskom muzeju 1956. godine je održana samostalna izložba Vladimira Kirina. Izložio je slike sa samoborskim motivima. Guliverova putovanja (1726, izmenjeno izdanje 1735), je roman Džonatana Svifta koji je ujedno satira i parodija putopisnih priča. To je Sviftovo najpoznatije delo, ubraja se u klasike engleske, ali i svetske književnosti.[1] Pun naziv romana je Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela. Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Ovaj roman je stekao ogromnu popularnost neposredno posle objavljivanja i od tada nije prestajao da se štampa. Džon Gej je u pismu Sviftu 1726. godine napisao `ovo je univerzalna knjiga, od političke kancelarije do obdaništa`.[2] Guliverova putovanja su paradigma engleske satirične književnosti. Sve vreme se vrši poređenje zemalja u koje Guliver dospeva sa evropskim svetom tog vremena. Elementi utopije i distopije se distribuiraju različito, nekad na strani Engleske, nekad na strani drugih zemalja. Na planu upoređivanja kultura konstituiše se satira: kritički odnos prema određenim vrednostima poretka i društva i uspostavljaju se matrice utopijskog i distopijskog poretka. Kratak sadržaj Narator nam na samom početku predstavlja roman kao običnu putopisnu knjigu uz podnaslov Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela., čiji je jedini autor Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Različita izdanja sadrže različite verzije uvoda. Postoji izmišljeni redaktor, R. Simpson, koji nas upućuje u delo. Naime, njemu je Guliver dao ovaj rukopis, te ga je Simpson priredio i izdao. Tu se kritikuje roman, kaže se da je previše prost, da autor opisuje događaje koji su zanimljivi. On vrši apologiju istinitosti teksta, i na tome će se insistirati kroz čitavo delo. Na taj način se shvata relativistička perspektiva, perspektiva koja deluje uverljivo. Prva redakcija čitaocu jeste da je tekst fantastičan i stoga je neophodan predgovor zbog mogućih optužbi na račun neistinitosti i uskraćivanja dimenzije koja može da obrazuje, a ne samo da zabavi. Sižejni tok romana Svift je razvio u četiri tematska nivoa. U stvari, to su četiri epizode jedne povesti, u kojoj Lamjuel Guliver pripoveda o svojim velikim avanturama Džonatan Svift (engl. Jonathan Swift; Dablin, 30. novembar 1667 — Dablin, 19. oktobar 1745) bio je irski književnik, satiričar, pisac pamfleta. Poznat je po delu Guliverova putovanja. Sva svoja dela je objavljivao pod pseudonimima ili anonimno. Poznat je i kao majstor dva oblika satire. Biografija Mladost Rođen je u Dablinu kao drugo dete Džonatana i Abigeil Erik Svift. Otac mu je rođen u Irskoj, a majka u Engleskoj. Otac mu je umro sedam meseci pre njegova rođenja. O njegovom detinjstvu se malo zna, a činjenice o njemu su često kontradiktorne. Veruje se da mu se majka vratila u Englesku još dok je Džonatan bio jako mlad. Ostavila je Džonatana kod familije svoga oca. O mladom Džonatanu se najviše brinuo njegov ujak Godvin. Godvin je poslao Džonatana u Kilkeni gimnaziju zajedno sa rođacima. Bila je to gimnazija koju je pohađao i filozof Džordž Berkli. Od 1682. studirao je na Triniti koledžu u Dablinu, na kome je diplomirao 1686. Dok je spremao magistraturu politički nemiri u Irskoj prisilili su ga da ode u Englesku. Majka mu je pomogla da dobije položaj sekretara i ličnog pomoćnika Ser Vilijama Templa na Mur Parku. Vilijama Templ je bio diplomat, koji je bio zaslužan za Trojnu Alijansu 1668. Templ je otišao u penziju i na svom imanju je gajio baštu i pisao memoare. Svift je zadobio Templovo poverenjee pa je bio upoznat sa stvarima velikoga značaja. Nakon tri godine službe Templ je Svifta predstavio kralju Vilijamu III od Engleske. Slao ga je u London da urgira kod kralja da prihvati zakon za trojni parlament. Tokom boravka kod Templa upoznao je Ester Džonson, tada osmogodišnju devojčicu, koja je bila ćerka jednoga od slugu. Bila je bez oca, a Svift je bio njen tutor i mentor. dao joj je nadimak Stela, a njih dvoje su čitav život bili u bliskim odnosima. Svift je 1690. napustio Templa i otišao je u Irsku zbog zdravlja. nakon godinu dana vratio se u Mur Park. Svift je celi život patio od Menijerove bolesti. Za vreme drugoga boravka kod Templa magistrirao je 1692. u Hertford koledžu na univerzitetu Oksford. Očajnički je pokušavao da nađe bolji posao, pa je uz Templovu pomoć postao sveštenik Irske crkve, a 1694. dobio je parohiju u diocenozi Konor u Kilrutu. Izgleda da je Svift tu bio izolovan u maloj udaljenoj zajednici, daleko od centara moći i uticaja. Dok je bio u Kilrutu bio je u romantičnoj vezi sa Džejn Varing. U jednom pismu nudio joj je brak i rekao je da će napustiti Irsku, ako ga odbije. Izgleda da ga je odbila, jer se Svift vratio u Englesku i ponovo je bio u službi kod Templa 1696. Tu je ostao do Templove smrti. Templu je pripremao memoare. tokom toga vremena napisao je satiru, koja je bila kritika Templovoga eseja. Satiru je publikovao tek 1704. Templ je umro 1699. Svift je ostao kratko u Engleskoj da završi Templove memoare možda se nadajući da će neko priznati njegov rad i ponuditi mu odgovarajuće zaposlenje u Engleskoj. Međutim pojedini Templovi prijatelji i rodbina su zamrzili Svifta, jer se u memoarima našlo indiskretnih detalja, koji su im smetali. Neuspešno je pokušao da nađe zaposlenje kod kralja. Dobio je ponudu da bude sekretar i i kapelan grofa od Berklija, jednoga od vrhovnih sudija Irske. Kada je doputavao do Irske to mesto je već bilo popunjeno. Međutim radio je kao kapelan u larakoru, ageru i Dablinu. Kao kapelan erla Berklija većinu vremena je proveo u Dablinu i često je putovao u London. Napisao je 1701 politički pamflet. Pisac Svift je 1702. doktorirao na Triniti koledžu u Dablinu. Za vreme poseta Londonu Svift je objavio dve knjige `A tale of a Tub` `The Battle of the Books` i počeo je sticati ugled kao pisac. Upoznao se tada i postao prijatelj sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom i Džonom Arbutnotom. Svift je tih godina postao politički aktivan. Od 1707. do 1709, a opet 1710. Svift je bio u Londonu. Neuspešno se tada zalagao kod vigovske administracije u ime irskoga klera oko jednoga vlasničkoga problema. Torijevci, koji su bili u opoziciji pokazali su više razumevanja za njegove zahteve. Torijevci su kad su došli na vlast 1710. Svifta regrutovali da bude urednik Egzamajnera. Svift je 1711. objavio politički pamflet „Ponašanje saveznika“, u kome je napao vigovsku vlast zbog njihove nesposobnosti da završi dugi rat sa Francuskom. Torijevci su vodili tajne razgovore sa Francuzima i ti razgovori su doveli do Utrehtskog mira 1713, kojim je završen Rat za špansko nasleđe. Džonatan Svift je bio deo unutrašnjeg kruga torijevske vlasti i često je bio posrednik u unutrašnjim sporovima između ministra spoljnih poslova i ministra finansija i premijera. Svađa dvojice ključnih torijevskih vođa rezultovala je ostavkom premijera Roberta Harlija. Kada je umrla kraljica Ana, a na vlast došao kralj Džordž I vigovci su se vratili na vlast, a vođama torijevaca je suđeno jer su vodili tajne pregovore sa Francuzima. Zrelost Pred pad torijevske vlasti Svift se nadao da će ga nagraditi unosnim crkvenim položajem u Engleskoj. Međutim kraljica Ana nije obožavala Svifta, pa je sprečila te namere. Najbolje što su mu mogli osigurati bio je položaj dekana Sent Patrika u Dablinu. Kada su se vigovci vratili na vlast za Svifta nije bilo druge nego da ode u Irsku. Kada se vratio u Irsku iskoristio je svoju sklonost pamfletima i podržao je irsku stvar, tako da je dobio status irskoga patriote. Tih godina započeo je i svoje remek-delo „Guliverova putovanja“. Veliki deo materijala oslikavao je politička iskustva. Epizoda kada Guliver gasi požar na palati Liliputanaca urinirajući na palatu predstavlja metaforu torijevskoga nezakonitoga mirovnoga ugovora, kojim su napravili dobro delo na nesretan način. Dugo je odlagao put u London i konačno je 1726. otputovao u London sa svojim delom „Guliverova putovanja“. Odseo je kod prijatelja Aleksandra Popa. Džon Gej i Džon Arbutnot su mu pomogli da anonimno štampa delo. Prvo je odštampano 1726. i odmah je postglo veliki uspeh. Štampano je još dva puta te godine i još jednom početkom 1727. Francuski, nemački i holandski prevodi su se pojavili 1727. Ilegalno je štampano na irskom 1727. Svift se 1727. vratio u Englesku i odseo je ponovo kod Aleksandra Popa. Poseta je bila kratka, jer je dobio poruku da Ester Džonson umire, pa se zbog toga vratio kući. Umrla je januara 1728. Svift je umro 19. oktobra 1745. Sahranjen je pored Ester Džonson.

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! SAMOTARKE - Odlomci iz života osamljenih žena Ada Negri (rođena 3. februara 1870. u Lodiju, Italija, † 11. januara 1945. u Milanu) bila je italijanska spisateljica koja je bila najpoznatija po svom ranom lirskom delu o društvenim temama. Ada Negri je potekla iz lošeg porekla; otac, koji je umro mlad, bio je radnik, majka tekstilna radnica. Zahvaljujući majčinoj podršci, Ada je mogla da studira i postane učiteljica u osnovnoj školi. Od 1888. predavala je 80-članu osnovnu školu u Motta Viscontiju (u blizini Pavia). Za to vreme, njene prve pesme pojavile su se u dnevnim novinama, koje je izdavač konačno sabrao u svesku Fatalita (1892); nova društvena dimenzija ovog vremena u poeziji učinila je Adu Negri slavnom u kratkom vremenu - čak i izvan granica Italije. Nakon objavljivanja Fatalita, firentinska Emilija Peruzzi Ada Negri pomogla je da zaradi desetogodišnju `počasnu platu` od 1.700 švajcarskih franaka. [1] U predgovoru petog izdanja (1900.) nemačkog izdanja Schicksal, koje se prvi put pojavilo dve godine kasnije, prevodilac piše: „Znamo kakav je utisak imala ova mala knjiga u Italiji i kako se Ada Negri iznenada pridružila redovima prvih živih pesnika u svojoj domovini. - Preokret njihove sudbine se pripremao. Na poticaj plemenite žene, Emilije Peruzzi [2] u Firenci, koja je bila oduševljena svime visokim, Ada Negri je primila počasnu platu koju je napuljska pesnica Giannina Milli [3] primala pre nje, d. H. za deset godina sumu od 1700 lira godišnje. U isto vreme, postavljena je da predaje književnost na Scuola Normale Gaetana Agnesi u Milanu, svojevrsnom seminaru na kome se mlade devojke obučavaju da budu učiteljice. ` - Hedvig Jahn [4] „Ako postoji poezija koju svi osete, onda je to Ada Negri koja je posebno moderna i popularna. U njemu leži olujna sadašnjost, ovde beskonačni talas glasova zaista nabrijava, koji nas ispunjava zaprepašćenjem i sažaljenjem, upaljuje nas u oduševljenje i žali nas do smrti. ` - Sofija Bisi Albini [5] „Moje osećanje je bilo poput čuđenja i užitka s kojima bismo odjednom videli gnezdo cveća na normalnoj šetnji, na primer, preko livade, čija će nam lepota u boji i obliku biti potpuno nova. Ništa čudno, čudno ili sjajno u ovim cvećem, već jednostavna lepota. Lepota misli, jezika, senzacije. A u isto vreme i miris koji izražava osećaj dečije radosti u postojanju, pomešan sa dirljivim, ali nežnim bolom za sopstvenu i tuđu sudbinu. U tome počiva „modernost“ ovih pečata, na koju sa sigurnošću žalimo “. - Herman Grimm o svezi pesama Sudbina [6] U svom drugom pesničkom delu, Tempeste (1894, nemački Sturme, 1896), Ada Negri je takođe dala glas siromašnima, obespravljenima i zapostavljenim svojom moćnom poezijom. U martu 1896. udala se za bogatog vlasnika fabrike Federico Garlanda; 1904. rođena im je ćerka Bianca (druga ćerka umrla je ubrzo nakon rođenja). Ipak, lirski zamah Ade Negri ostaje borben u svom trećem pesničkom izdanju Maternita (1904, German Mutterschaft, 1905) - uprkos istoimenoj novoj dimenziji u njenom životu: Božićna uspavanka [...] i najavite sutra u zoru zvona: mir na zemlji i hleb i zadovoljstvo ljudima! … ali to je još samo užasna laž. [...] milionima koje svi ustaju jednog dana, sa bljeskovima groma i groma, proroci i padaju od svojih poteškoća razbio, uništio stari svet; evanđelje bi tada trebalo biti sam Da bude zakon za ljudski život; i tada će mir zaista biti na zemlji ` i dajte ljudima uslugu! ... i na našem siromašnom i bednom krilu, oslabljen mnogo nižih klasa, kroz teškoće i tiho ropstvo, Bog pokazuje svojim čudima večnu moć.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! P. P. Blonski - PEDOLOGIJA U NARODNOJ ŠKOLI (Društveno-prosvetna pitanja 7, Kragujevac, 1935, broš, 147 str.) Pavel Petrovič Blonski (1884-1941) je bio ruski pedagog i psiholog, autor je više od 200 pedagoških, psiholoških i filozofskih naučnih radova. Veliki uticaj imao je na pedagošku nauku i vidljivu ulogu u preobražaju škole, u prvih deset godina sovjetske vlasti. Blonski je rođen u Kijevu, 14. maja 1884 godine. U Kijevu je završio najpre klasičnu srednju školu, a zatim i univerzitet. Studijska godina Blonskog se podudarala sa revolucijom u Rusiji. U godinama koje su prethodile Oktobarskoj revoluciji, pogled Blonskog na život bio je pun kontradikcije zbog uticaja različitih struja misli, ali njegova praktična nastava, koja je diktirala njegove interese i istraživanja, odigrala je veliku ulogu u oblikovanju njegovih pogleda. Od 1908 godine nastavio je obrazovanje i psihologiju u ženskim srednjim školama u Moskvi. Nakon završenih master studija 1913 godine Blonski je postao pomoćnik na Moskovskom Univerzitetu. Tokom ovog perioda počeo je da drži predavanja u kojima je razvio ideju o potrebi za sveobuhvatnim razvojem dece. Blonski je detaljno proučavao radove vodećih ruskih pedagoga Pestalocija, Tolstoja, Ušinskog. Njegove misli u delu „Radna škola“ bile su najvažnija teorijska orijentacija stavranja nove škole, pri čemu je zanemarivao stabilne nastavne planove i programe, rad u razredu i po nastavnim časovima.[1] Rad 1917 godine postao je profesor u Moskvi. Tokom svojih godina nastave Blonski je obučavao veliki broj nastavnika, pedagoga, profesora, psihologa, bio je osetljiv, brinuo se o svom obrazovanju, ali i obrazovanju drugih. Doprineo je časopisima kao što su `The Labour School„ , „Socijalno obrazovanje“. Napisao je preko 100 radova uključujući i prve udžbenike za škole i visokoškolske ustanove. Blonski je kombinovao ogromnu praktičnu nastavu sa teoretskim radom u obrazovanju i psihologiji. Njegovo istraživanje u Institutu za naučno obrazovanje, Institutu za narodnosti i za politehničko obrazovanje bilo je od ogromnog značaja i od velike važnosti. Blonski se nije ograničavao samo na teorijske radove, već je aktivno učestovao u donošenju „kompleksnih“ programa za vezu škole sa životom. Bavio se problemima savremene teroije pedagogije i istorije pedagogije, pa je smatrao da ih treba povezati sa učenjem klasika pedagoške misli, kako bi se rešavali aktuelni problemi vaspitanja u novim uslovima. Kada je 1936. Godine doneta odluka O pedagoškim greškama, počela je politička hajka na Blonskog, tako da je njegovo ime bilo prepušteno zaboravu. Osnovna težnja Blonskog bila je da pedagošku nauku izgradi kao strogo normativnu nauku, koja će imati oslonac u biologiji, genetici, fiziologiji, sociologiji i drugim naukama koje se bave čovekom. Da bi pedagogija bila naučno-statusno određena, ona mora, prilikom izučavanja uzročno posledičnih veza, da koristi objketivne istraživačke metode, tehnike i instrumente, kako bi rezultati istraživanja bili reprezentativni. Humanistička ideja da je dete u centru pedagoškog procesa, zaokupljala je Blonskog, pa je on postavlja u strogo naučne okvire. On je ubeđen da se uspešno vaspitanje može ostvariti uz poštovanje neophodnih uslova za sticanje znanja, poštovanja socijalnog okruženja i školskog razreda, kao složenog sistema koji čine integralne funkcije. Kao pristalica radne škole, Blonski se zalaže da učenici stiču znanja posredstvom rada i života i odnosa ljudi u prirodnom okruženju, a ne putem posebnih školskih disciplina. Prema Blonskom, razvoj intelekta dece ne ostvaruje se tradicionalnim sistemom pitanje-odgovor, već putem rešavanja različitih školskih životnih problema.[2] Sovjetska pedagogija Blonski je bio jedan od vodećih sovjetskih pedagoga toga vremena, glavni borac za moderne pedagoške ideje, napisao je više dela sa karakterističnim naslovima „Čovek mašina“, „Organizam kao mašina“, „Prilagođavanje mladog organizma sredini“. Blonski upoređuje čovekov organizam sa mašinom i piše, da je cilj idealnog vaspitanja: učiniti od čoveka mašinu, koja dobro radi. Razvoj deteta, prema ovim idejama, treba shvatiti kao biloški razvoj. Biloška svojstva su odlučna, a uloga nasleđa od najveće je važnosti. Dete je skup bezuslovnih i uslovnih refleksnih reakcija, kojima se mora prilagoditi i prilagođavati okolini...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga br. 109 Petar Kočić (Stričići kod Banje Luke, 29. jun 1877 — Beograd, 27. avgust 1916) bio je srpski književnik i političar.[1] Smatra se jednim od prvih pisaca moderne u srpskoj književnosti, ali i ličnošću koja je svojim životom i političkom delatnošću postala uzor različitim političkim strujama u potonjoj istoriji srpskog naroda. Odrastao je u patrijarhalnoj porodičnoj zadruzi pod tutorstvom dede i babe nakon što mu je majka Mara umrla, a otac Jovan se zamonašio.[2] Osnovnu školu je završio u manastiru Gomionica i srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Godine 1891. upisao je Veliku gimnaziju u Sarajevu, ali je iz nje izbačen 1895. te je školovanje nastavio u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Studirao je na Bečkom univerzitetu od 1899. do 1904. godine, a nakon kratkog boravka u Beogradu bio je postavljen za profesora srpske gimnazije u Skoplju, odakle je bio otpušten nakon pisanja satiričnog članka, te se 1905. vratio u Sarajevo. U Bosni i Hercegovini je započeo političku borbu za poboljšanje položaja srpskog stanovništva zalažući se posebno za oslobađanje kmetova. Pisao je vatrene članke protiv austrougarske uprave, učestvovao u velikom narodnom štrajku (1906) i radio na okupljanju srpskih snaga. Austrougarska vlast je u Kočiću videla veliku opasnost te je radila na suzbijanju njegove političke delatnosti. Tri puta je bio hapšen i zatvaran zbog novinskih članaka i kritike vlasti. Ukupno je proveo dve godine u zatvoru i to većinom u samici, što je negativno uticalo na njegovo duševno zdravlje. U Banjoj Luci je pokrenuo list Otadžbina. Kao nacionalni i socijalni revolucionar, Kočić je bio veoma omiljen u seljačkim masama i kod napredne omladine, pa je izabran i za poslanika Bosansko-hercegovačkog sabora, ali je ovu funkciju napustio 1913. zbog pogoršanja zdravlja. Godine 1914. primljen je u duševnu bolnicu u Beogradu, gde je dočekao početak Prvog svetskog rata i gde je nakon dve godine preminuo. Na taj način su se ispunile njegove proročke reči koje je izgovorio izlazeći iz tuzlanskog zatvora: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh i u ropstvu, vajme, umrijeh”.[3] Kočić je pisao sva tri književna roda — epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire). Najviše umetničke domete dostigao je pišući pripovetke i dramske satire. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela. Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine tokom koje je objavio tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902), „S planine i ispod planine” (1904) i „S planine i ispod planine” (1905), kao i dramsku satiru „Jazavac pred sudom” (1904). Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Poetiku Kočićevog stvaralaštva odlikuju: izraziti likovi Krajišnika, gorštački ponos i prkos, narodni moral, tradicionalno rodoljublje, pobuna protiv okupatora, satira i humor, živopisni pejzaž, živ i tečan dijalog, sveža, puna i bogata narodna reč i jedar, živopisan nesporedan stil.[4] Pored toga što se smatra jednim od prvih modernih pisaca srpske književnosti, Kočić se smatra i prvim velikim srpskim piscem iz Bosne i Hercegovine, piscem koji je uveo bosanskog seljaka u srpsku književnost i piscem koji je oživeo seosku pripovetku.[5] Kočićevo delo doživelo je veliku čitanost još za vreme autorovog života. Njegove pripovetke izvršile su širok uticaj na sledeću generaciju pisaca među kojima se posebno izdvaja uticaj koje su izvršile na stvaralaštvo Ive Andrića. Politička delatnost, prkos i čelična nepokolebljivost stvorile su od Kočića istorijsku figuru na čije su se nasleđe kroz potonju istoriju pozivale podjednako i desne i leve, srpske i jugoslovenske političke ideologije. Kočićevo ime nosi nekoliko škola, veliki broj ulica, književne nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, Teatar fest i kulturna manifestacija Kočićev zbor, dok se njegov lik nalazi na licu serije novčanica od 100 konvertabilnih maraka i grbu Banje Luke, gde se nalazi zajedno sa banom Svetislavom Milosavljevićem.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati! Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku. Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[4]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[5] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih fantaziranja, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Kaluđer Dositej Kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova.[6] Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici počinju dolaziti da im on čita molitve. Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom svetinjičenju. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on odbegne iz manastira. Ovo bekstvo mladog đakona iz manastira bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije dođe u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju, Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki Kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline.[7] Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. [8] Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović. Put po Evropi Dositej Obradović, ulje na platnu Arse Todorovića. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. U Smirni je proveo tri godine, kao đak čuvene grčke bogoslovske škole Jeroteja Dendrina. Tu i na Krfu dobro je naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Školu je morao da napusti zbog izbijanja rusko-turskog rata 1787. godine. Posle toga ponovo živi u Dalmaciji kao učitelj u Kninu, u školi na „Sinobadovoj glavici“, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Portretisao ga je u Beču 1794. godine srpski slikar ikonopisac Arsa Teodorović.[9] Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Moldaviju. Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju.[10] Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Godine 1783, štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“. Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole. Prvi srpski ustanak Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, pa je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. U Beogradu na `Velikoj pijaci` bila je kuća u kojoj `živeo, učio i umro` Dositej Obradović.[11] U toj kući je bio jedno vreme i Sovjet srpski smešten. Beogradski fotograf Gantenbajn je za potrebe Srbskog učenog društva 1865. godine napravio šest snimaka te kuće. Umro je 1811. godine u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, najpre 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena, i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića, koji je te godine prenet iz Beča. Tokom 2011. obeleženo je 200 godina od njegove smrti....

Kao na slikama Unutra dobro očuvano Eos 1938 Дени Дидро (франц. Denis Diderot; Лангре, 5. октобар 1713 — Париз, 31. јул 1784) је био француски писац и филозоф, истакнута личност доба просветитељства и главни уредник широм света познате Енциклопедије. Век Просвећености је уобичајен назив за доба у коме је живео и стварао Дидро и његови истомишљеници управо због великог доприноса теоријској изградњи темеља новог буржоаског поретка. Борба коју је он водио за победу својих идеала се одвијала против феудалног апсолутизма и религиозног конзервативизма, а средства која је он употребљавао су скупљање свих идеја нове француске филозофске мисли. Био је неуморан сакупљач и бриткоумни пропагатор у бурним временима предреволуционарне краљевске Француске. Настајући буржоаски сталеж у њему је имао свог идеолога и идејног вођу. Сем тога, Дидро је био изузетан организатор, упоран и вредан, што је био узрок тако плодном стваралаштву, те издавању (у сарадњи са д`Аламбером) свих томова Енциклопедије. Волтер га је, према томе, и назвао „пантофил“ (свељубац). Биографија[уреди | уреди извор] Дени је рођен у богатој занатлијској породици. Отац му је предвидео каријеру високог црквеног достојанственика. Зато га шаље у језуитску школу, а потом у париски колеџ Гаркур. Током школовања млади Дидро показује многа интересовања. Од језика се интересује за латински, грчки и енглески. Поред тога, занима се и за филозофију и математику. Немирног духа, после завршетка студија не задржава се дуже ни на једном намештењу и издржава се од успутних послова. Почиње да живи као париски интелектуалац бескућник. Десетак година је склапао разна познанства и суштински животарио на маргинама париског уметничког и интелектуалног миљеа. Године 1743. се жени Антоанетом Шампион, али отприлике у исто време почиње и његово интимно дружење са госпођом де Писје, а касније и са Софи Волан. Управо из писама које је размењивао са последњом се може највише сазнати о атмосфери и свакодневном животу у филозофским круговима тадашњег Париза. Дидро је 1743. године превео `Историју Грчке` Темпла Стенијана, а затим учествује у преводу шест свезака `Медицинског речника` Џејмса Лондона. Написао је 1745. предговор преводу четврте књиге енглеског филозофа Шефтсберија `Карактеристике људи, обичаја и мишљења` (у Француској излази под називом Огледи о заслузи и врлини, франц. Essai sur le mérite et la vertu). Овде први пут износи своје мишљење да се ревност не слаже са религијом и да верник у првом реду мора бити човечан. Убрзо после овога штампа своју прву ауторску књигу `Филозофске мисли` (франц. Pensées philosophiques). Због критике католичке ортодоскије париски парламент 7. јула 1746. доноси налог да се књига спали. Ово не зауставља Дидроа и он 1747. објављује `Скептикову шетњу` (франц. La promenade du sceptique) где још дубље залази у неслагање са црквеним догмама. Дидро даље проширује свој рад 1748. писањем романа `Индискретан накит` (франц. Les bijoux indiscrets), који представља извесну врсту политичке критике, и приповетке `Бела птица` (франц. L`Oiseau blanc). Нека дела је скривао. Разматрање `Природна религија је довољна` (франц. De la suffinance de la religion naturelle) је написао 1747. године, али није објавио, док је 1749. анонимно штампао `Писмо о слепима за употребу онима који виде` (франц. Lettre sur les aveugles à l`usage de ceux qui voient). Управо после објављивања `Писмо о слепима` прокључава његов сукоб са режимом, те он бива ухапшен и заточен у тамничној кули замка Венсен, где проводи више од три месеца. Ту, у присилној доколици, први пут израђа и разрађује идеју о `Енциклопедији`. О времену просветитељском[уреди | уреди извор] Дидро ствара у време када Монтескје пише `Дух закона`, Бифон пише прве свеске `Природописа`, Русо пише `Разматрања о наукама и уметностима`. Стваралачки талас се дешава у време заоштравања привредних, друштвених и политичких супротности у француском друштву. Мировни уговор у Ахену (1748) је био неповољан по краљевину, порези су били несносни и народ је одбијао да их плаћа. Избијале су побуне које су гушене војном силом. У исто време црква заоштрава однос према јенсенистима на раздраженост народа. У тој узбуђеној и напрегнутој атмосфери се развија интелектуална елита која почиње своју борбу за ширење напредне мисли стваралачким и интелектуалним методама. Клерикални кругови схватају опасност која прети и одмах крећу у обрачун са слободоумницима. Међутим, историјски ток је немогуће зауставити. Опозициона расположења и опозициона књижевност постају нераздвојни. Интелектуалци постају перјаница новонасталог слоја друштва, буржоазије. Настанак Енциклопедије[уреди | уреди извор] Насловна страна Енциклопедије Енглез Џон Милс и Немац Готфрид Селиус предлажу 1745. године париском издавачу Анри Ле Бретону превод енглеског енциклопедијског речника `Циклопедија или Универзални речник уметности и науке` из 1727. године од Ефрејма Чемберса у две свеске. Ле Бретон прихвата идеју и креће у реализацију, међутим када Милс и Селиус напуштају посао Ле Бретон је и даље заинтересован за превод и налази Дидроа, који се доказао добрим преводом медицинског речника. Међутим, Дидро убрзо уместо превода и редиговања замишља много шири план енциклопедијског зборника позитивног знања свог времена. Још пре тамничења у замку Венсен, Дидро је организовао посао и придобио за сарадника Жана Даламбера, знаменитог математичара и једног од најистакнутијих научних имена тог времена. Позив на претплату следи октобра 1750. године уз пригодан проспект који описује шта ће бити `Енциклопедија`: стварање родословног стабла свих наука и уметности које показује порекло сваке гране наших наука и њихове везе међусобно, као и са заједничким стаблом. Оваква, прилично безопасна, реклама одмах изазива реакцију. Испред Католичке цркве први се јавља језуитски часопис који упозорава власт да се једна веома опасна идеја рађа. Наука је одједном постала значајан чинилац живота, касније се показало чак револуционаран. Краљевским указом од 7. фебруара 1752. обе одштампане свеске Енциклопедије су осуђене и имале су бити уништене. Разлог, антиклерикални и антидржавни садржај. Даље штампање није било забрањено, али су језуити покушали да преузму редакцију даљих издања. Дидро се одупире и на јесен 1753. године излази трећа свеска. Од тада па до 1757. излази сваке године по једна свеска и расте број претплатника. Новембра 1757. излази седма свеска у којој је чланак „Женева“ чији је аутор Даламбер. Чланак је садржао пар реченица који су успут бачени у лице ортодоксном католицизму. Државни савет 1759. године повлачи повластицу на штампање `Енциклопедије`, чак забрањује све претходно изашле свеске. Даламбер и Русо напуштају енциклопедијско друштво и Дидро остаје сам. Међутим, `Енциклопедија` наставља да излази илегално. Осма свеска излази тајно 1759. године. Потом следи петогодишња пауза током којих је Дидро припремао свеске које садрже само табеле и цртеже као пратећи материјал, односно прилог свескама. Својим упорним радом је Дидро стекао неке моћне пријатеље и заштитнике међу европским аристократама. Фридрих II Велики је саветовао Дидроу да издавање настави у Берлину, а Катарина II му је предлагала Петроград. Међутим, Дидро одлучује да се цео посао мора завршити у Француској. Године 1765. претплатници добијају последњих десет свезака, илегално штампаних. Додатних једанаест свезака таблица и цртежа завршено је 1774. године. Више од двадесет година је трајала борба око припреме, писања и штампе `Енциклопедије`, а улице су се већ загревале догађајима који најављују бурне и крваве револуционарне године. Нису само књиге спаљиване. `Енциклопедија` је временом све јасније постајала манифест трећег сталежа и интелектуални светионик који је давно превазишао скромне најаве из предговора прве свеске. Уредници енциклопедије[уреди | уреди извор] Око Дидроа, као редактора-организатора и идејног руководиоца, и Даламбера, најученијег и најупорнијег помагача, се скупио крем француске буржоаске интелигенције. Најбољим познаваоцима појединих наука, дисциплина и области је било додељено да уобличавају знање и претачу у Енциклопедију. Подела посла је била следећа: Жан ле Рон д`Аламбер - наука (првенствено математика), религија, филозофија Жан Жак Русо - музика и политичка економија Барон Холбах (Пол Хенри Дитрих) - хемија, минерологија Малуен - хемија Бифон, Добантон - природне науке Тусен - право Димарсе, Бозе - граматика Леблон - војне вештине Белен - поморство Волтер - чланак „Дух“, историја, књижевност, филозофија Монтескје - чланак „Укус“ Педагошки погледи[уреди | уреди извор] Велику пажњу посвећивао је педагошким питањима али се у неким елементима не слаже са Хелвецијусом. То се најбоље види у његовом делу „Побијање Хелвецијевог дела о човеку“. Он сматра да се васпитањем може постићи много, али се не може постићи све, јер оно што дете по природи нема, не може му дати ни васпитање. Међутим, велика улога васпитања је да развије природне диспозиције и има одлучујућу улогу у формирању личности и њеној судбини. Дидро је уверен да сиромашна деца имају добре диспозиције, али рђаво друштвено уређење, које децу из народа лишава доброг васпитања. Познат је по својој мисли: „Колико је људи умрло, и колико ће још помрети, а да нису показали шта су они били“. Самим тим што је одредио границе у васпитању и што је био свестан њеног значаја, Дидро се све више од свих материјалиста приближио правилном решењу овог питања. У области умног васпитања, Дидро има своје оригиналне идеје. Не слаже се са парадоксалним Русоовим тврђењем да је прогрес науке и просвете снизио морал и утицај прогреса на морал човека. „Незнање је судбина робова и дивљака, просвета прибавља достојанство“. У том смислу он оштро критикује старе француске колеџе, који занемарују васпитање деце, али и због тога што младићи из тих колеџа излазе искварени и незналице. Због тога Дидро истиче важност школе као друштвене и државне институције. Основна школска настава треба да буде бесплатна и обавезна за сву децу од министарске до сељачке. У тим школама деца морају да науче да читају, пишу и рачунају, али се Дидро залаже и за наставу математике, физике, хемије, природописа и астрономије, а настава класичних језика да се скрати. Од учитеља захтева високу образованост, моралност и љубав према деци и према позиву, што је самим тим, подразумевало да свештеници не могу и не треба да уче друге. Систем школа треба да чине: основне школе, факултети и више образовање. Дидро је заједно за Хелвецијусом имао велики утицај на наступајуће догађаје, пре свега француску револуцију (1789) али и на педагошке концепције социјал-утописта XIX века.[1][2][3] Стваралаштво[уреди | уреди извор] И поред рада на Енциклопедији Дидро је стварао многа друга дела Калуђерица, 1760, роман Фаталиста Жак и његов господар“, 1773, роман Салони, 1761-1781, критички осврти на париске уметничке изложбе Оглед о сликарству, 1765, памфлет о сликарству Размишљања о Теренцију, 1762, трактат о позоришту Незаконити син, 1757, драма Отац породице, 1758, драма Је ли добар или зао?, 1781, драма и чланке Разговори о „Незаконитом сину“ и Разматрања о драмској поезији Дидро умире 31. јула 1784. године и није доживео да види како је пет година касније сазвана Скупштина свих сталежа када је трећи сталеж себе прогласио истинским представником народа и подигао револуцију. Његово дело је нераскидиво везано са ослобађењем грађанства, те појавом и нарастањем буржоазије. Види још[уреди | уреди извор] Клерикализам Атеизам Либерализам Референце[уреди | уреди извор] ^ Петровић, Јелена (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Врање: Учитељски факултет Врање. ISBN 978-86-82695-17-2. ^ Ценић, Стојан (2001). Васпитање у античкој и феудалној епохи. Врање: Учитељски факултет Врање. ^ Жлебник, Леон (1970). Општа историја школства и педагошких идеја. Београд: Научна књига. Литература[уреди | уреди извор] Петровић, Јелена (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Врање: Учитељски факултет Врање. ISBN 978-86-82695-17-2. Жлебник, Леон (1970). Општа историја школства и педагошких идеја. Београд: Научна књига. Ценић, Стојан (2001). Васпитање у античкој и феудалној епохи. Врање: Учитељски факултет Врање. Tags: Prosvetiteljstvo enciklopedisti racionalizam etika moral filozofija morala

Slikarev lijet : novela / napisao Dimitrije Pantelić Zagreb : Štamparija `Gaj`, 1931 94 str. ; 20 cm veoma dobro očuvano kao na slikama Pantelićeva književna ostavština zavređuje, ukoliko već ne prevrednovanje, a ono bar reaktualiziranje i rekomentiranje dosadašnje, više nego skromne, a uz to još i negativne kritičke recepcije Pripadanje svijetu malih i minornih, drugorazrednih i zanemarenih pisaca odredilo je Dimitriju Panteliću nezahvalno mjesto na dnu vrijednosne piramide hrvatske i srpske književne historiografije. Takvo mjesto uvjetovalo je nezainteresiranost književnih arbitara za njegovu literarnu ostavštinu s jedne i više no šturu biografiju s druge. Oskudni životopisni podaci kazuju nam da je Pantelić rođen u banijskom selu Cerovljani kod Hrvatske Dubice 1895. i da je od 1905. do 1909. godine, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Zaklade Danila i Julke Banjanin iz Karlovca, polazio petrinjsku gimnaziju. Najveći dio života proveo je u Zagrebu radeći kao službenik. Nekoliko godina živio je u Parizu u krugu slikara Milivoja Uzelca i Mile Milunovića, a prema nekim navodima i sam se bavio slikarstvom. Život je završio u njemačkom koncentracijskom logoru Sajmište u Zemunu 1942. godine. Za svoga 47- godišnjeg života objavio je četiri prozna djela: novelu Slikarev lijet (Zagreb, 1931.) i tri romana: Osveta prirode (Zagreb, 1934.), Rapsodija Jadrana (Zagreb, 1935.) i Džin (Beograd, 1938., drugo i prošireno izdanje Novi Sad, 1939.). Da njegova djela ne potonu u potpuni zaborav pobrinuo se teoretičar hrvatskog i srpskog književnog romana Stanko Korać. U važnoj studiji Hrvatski roman između dva rata 1914. – 1941., on na formalno – sadržajnoj osnovi analizira dva Pantelićeva romana: Osvetu prirode i Rapsodiju Jadrana, dok prešućuje treći koji je pod nazivom Džin, kao što rekosmo, objavljen u dva ćirilićna izdanja. Pisao je i poeziju.1 U romanu Osveta prirode (1934.) Pantelić literarno suprotstavlja dva načina života: seoski i urbani, patrijarhalni i mondenski. Slijedom toga, roman je kompozicijski sastavljen iz dva dijela: prvog u kojem pisac opisuje život glavnog lika Dušana u tradicionalnoj seoskoj sredini i drugog, u kojem prati njegov život u otuđujućoj urbanoj sredini. Kontrastne Dušanove pozicije u jednoj i drugoj sredini pisac nadopunjava nekim aspektima njegova ljubavnog života. Došavši kao gimnazijalac u planinu u posjet pastiru Vuji, on je upoznao mladu seosku djevojku Kosu s kojom je imao kratku ljubavnu vezu. Živeći potom u gradu površnim i dosadnim životom, a baveći se slikarstvom, uspostavio je vezu s djevojkom Grozdanom koja mu je postala ne samo slikarska inspiracija, već i velika ljubav. Saznavši da je Grozdana zapravo njegova kćerka rođena iz ljubavne veze s Kosom, svjestan svoga grijeha, utapa se u rijeci pred Grozdaninim očima što je pisac prokomentirao sintagmom ”osveta prirode” kojom je i naslovio ovaj roman. Svojim dijadnim odnosom selo – grad i crno-bijelim polarizacijama ovaj Pantelićev roman oponaša matricu hrvatske realističke književnosti. U njemu temeljno mjesto pripada Dušanu, koji kao Pantelićev književni konstrukt i svojevrsni urbani tip umjetnika svjedoči o raspadu tradicionalnih moralnih obrazaca, a kroz narativ fatalne incestne ljubavi i o rasapu vlastita identiteta. Žanrovski, ovaj bi se roman mogao podvesti i pod egidu zabavne i trivijalne književnosti, pod koju svrstavamo djela koja ”imaju jezičku organizaciju književnog djela, ali im nedostaju umjetnički kvaliteti”, kako je ovaj žanr definirao hrvatski književni teoretičar Zdenko Škreb. U svojoj ocjeni ovog romana Stanko Korać eksplicitno zaključuje kako ”ovu knjigu čini zbir tričarija koje ne zaslužuju baš nikakvu pažnju”2 pa vjerojatno stoga Pantelića ni ne uvrštava u knjige koje sustavno obrađuju književnu baštinu srpskog naroda u Hrvatskoj (npr. Književna hrestomatija, 1979.).3 Ništa bolju ocjenu Korać nije pridao ni Pantelićevom romanu Rapsodija Jadrana (1935.). U njegovom sižeju dominira stanoviti Srđan koji ljeti putuje kao turist brodom od Rijeke do Ulcinja i pritom misli samo na ljubavne avanture. U Splitu doživljava ljubavnu vezu sa strankinjom koja ga poziva u Herceg Novi. Na taj se odlazak on teško odlučuje, a kada konačno pristiže, ne nastavlja započetu ljubavnu vezu. Na svom povratku iz Ulcinja svjedoči sprovodu svoje ljubavi. Uvodeći pojam karamazovštine u ovaj površinski projektiran roman, lišen vertikalno usmjerenih i/ili uslojenih značenja, pisac aludira na problem podvojene ličnosti te moralne raskalašenosti i neodgovornosti pojedinca. Konstatirajući kako pisac voli ”banalno sitničarenje i patetiku, ali nema daha ni za nju”, Korać zaključuje kako u ovom romanu ”likova naprosto nema, oni se ne vide. Nema tu ni najbanalnijeg oblikovanja likova kojim bi se popunio prostor romana, nema ni pejsaža koje bismo mogli vidjeti i osjetiti, nema nikakve materijalne slike svijeta, a bez te slike, bila ona kakva bila, ne može se pisati roman i računati na neki uspjeh kod publike.”4 Da Koraćeve radikalno negativne ocjene Pantelićevih proza nisu usamljene, i da pisac nije u stanju izbjeći obrazac nečega što bismo danas mogli nazvati sapunicom i zagrepsti ispod površine svojih likova i događanja u kojima oni sudjeluju, dokazuje ocjena njegove novele Slikarev lijet (1931.) izrečena iz pera Tonka Maroevića. U središtu njezine fabule nalazi se lijepi i mladi slikar Momčilo i njegova prijateljica i pozerka Zeida kojima dani prolaze u očekivanju mecena koji trebaju doći u atelje i kupiti slike. U potrazi za zaradom Momčilo odlazi preko Oceana, gdje mu u život ulazi lijepa i zanosna neznanka koja se prepoznala u njegovoj slici ”Faun i nimfe”. Odsutsvo istinskih sadržaja i prevladavajući klišejizirani komunikacijski obrasci, naveli su Maroevića na zaključak po kojem je ”frivolna motivika rezultirala otrcanom i banalnom književnom tvorevinom”.5 Nešto veću pažnju medija izazvao je Pantelićev opsežan roman Džin (1938., 1939.) o kojem je sam pisac izjavio sljedeće: ”Džin je inkarnacija sviju nas, u njemu je oštro izražena duša čitavog našeg naroda … U Džinu ja sam ocrtao sve duševne vrednosti i svu vrlinu našeg naroda. Uporedo sa Džinom koračaju tri njegova brata: Nebojša, Ivan i Andrej – Srbin, Hrvat i Slovenac. Ali dok svaki od ove trojice ima posebno obeležje, dok sva trojica imaju pored svojih osobina i po neku manu, dotle Džin stoji visoko iznad njih svojom vitalnošću, svojim umom i svojim iskrenim i inteligentnim delanjem…”6 Svojim objašnjenjem o tome kako je Džin nositelj perspektive za čitavo čovječanstvo, kako on ”korača i ide napred preko Srpstva kroz Jugoslavenstvo Sveslovenstvu, krajnjem i najvišem cilju” i kako ”preporođaj čovečanstva, o kome se mnogo govori i piše, neće doneti stari preživeli narodi sa Zapada” jer će ih ”u gordom zamahu pregaziti jednog dana snažna i zdrava slovenska rasa” koja je ”jedini elemenat na kome ćemo bazirati veliko čovečanstvo, puno duše i srca”,7 Pantelić se je praktički odmakao od Nietzscheovog filozofijskog nauka o nadčovjeku i približio avangardnim zenitističkim idejama Ljubomira Micića o antropološkoj figuri balkanskog barbarogenija koji bi trebao duhovno preporoditi i osnažiti dekadentnu zapadnu Evropu i njezine umorne intelektualce.8 07 knjizevnost 05 vrga osvrt 02 Pišući ovaj opsežan roman, sastavljen od čak 718 stranica, čiju idejno-ideološku perspektivu konotira sam naslov i čiju poetiku autor obrazlaže u uvodnom Predgovoru, prepun suvišnih detalja i besplodnih riječi, bizarnih sižejnih sprega i fabularnih rukavaca, pisac je naizmjenično, više rušio no gradio čitateljevo povjerenje. Čitajući ga, ne jednom sam naišao na izostanak predvidljivih zbivanja i očekivanih smislova koji su kolebali moju čitalačku znatiželju. Ne jednom, pritom sam pomislio na onaj dio Koraćeve kritike u kojoj on tvrdi da ”čitalac mora imati Jobovo strpljenje da opširnije istražuje vrstu proze kojoj pripadaju Pantelićevi romani”.9 Ovako sročenom kritičkom formulacijom o genološkoj odrednici Pantelićevih romana, ovaj se uvaženi kritik praktički približio postmodernističkom modelu shvaćanja književnine kao, ne toliko žanrovske, koliko zapravo komunikološke, kulturološke i sociološke kategorije. Odbacujući ideju o književnosti kao umijeću koje počiva isključivo na zakonima inovativnosti i originalnosti, višeznačnosti i otvorenosti ostvarenoga, postmoderna je, počevši od šezdesetih godina prošlog stoljeća, praktički relativizirala obezvređujuće kritičke ocjene kao problematične i diskriminatorske, tvrdeći kako neovisno o tome što pojedina djela nemaju željene estetske i metafizičke kvalitete nisu apsolutno bezvrijedna budući da im se ne može osporiti književnopovijesni značaj. Smatrajući da se u postmodernističkom vremenu književnost ne može dijeliti na dobru i lošu, jer upravo u lošoj književnini dolaze na vidjelo u ”pravim” umjetničkim tekstovima teško uočljivi entiteti, jer su i dobra postmodernistička djela utemeljena na tradiciji, postmoderna (u kojoj, recimo i to, pojedini teoretičari književnosti ne vide ništa drugo doli ”grešku na robi” i alibi za netalentirane autore) je svojom osporavalačkom i subverzivnom paradigmom dovela do sveopće relativizacije književnosti, tvrdeći naposljetku i to ”da samo loša književnost daje odgovore na vitalna pitanja epohe.” 10 Polazeći od toga da je svaki književni tekst prezentacija jednog od mogućih svjetova koji se prenose iz vremenskog konteksta nastanka u vremenski kontekst čitanja, postmoderna (uključujući i stvarajući, a ne isključujući i razarajući) smatra da se prelaskom iz jednog u drugi vremenski kontekst mijenjaju i kulturno-recepcijski kanoni koji dotičnoj književnini pridaju nove vrijednosti, nerijetko suprotstavljene onim estetskim hijerarhijama koje su uspostavile modernističke kritičarske opcije. Sagledana iz te pozicije Pantelićeva književna ostavština zavređuje, ukoliko već ne prevrednovanje, a ono bar reaktualiziranje i rekomentiranje dosadašnje, više nego skromne, a uz to još i negativne kritičke recepcije. Slijedom toga, uvjereni smo kako izvjesni formalni i značenjski elementi autorove naracije (supstitucija zbiljskih prezentacija simulakrumima, utopijski diskurs jugoslavenskog nad-nacionalnog čovjeka, dezorijentiranost pojedinaca nesposobnih da konstituiraju vlastitu osobnost kao stabilnu i koherentnu cjelinu, incestuoznost, trivijalizacija umjesto estetizacije, narodni jezik proizišao iz sredine koja se literarno obrađuje11) mogu osigurati njegov opstanak u književnoj povijesti. Slijedom toga i ovaj osvrt na Pantelićevu književnu ostavštinu treba shvatiti kao poziv na nova čitanja pa i drukčija vrednovanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prva republicka smotra saveza izvidnika Srbije 1 - 8 IX. 1955. Izviđači (skauti) su organizacija dece, mladih i odraslih. Osnovni cilj izviđačke organizacije jeste vaspitanje i obrazovanje dece i omladine kroz igru i boravak u prirodi. Savez izviđača Srbije je otvoren za sve, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, rasu, uzrast, pol, političko opredeljenje, kulturu... Član Saveza izviđača može biti svaki građanin ili stanovnik Republike Srbije koji ima 7 i više godina. Opis Izviđači su pokret za decu i mladež, a u ostvarivanju ciljeva i programa im pomažu odrasli članovi organizacije. Izviđači se pretežno bave upoznavanjem prirode, druženjem (socijalizacijom dece) i učenjem korisnih veština koje im mogu pomoći u budućem životu kako u civilizovanom svetu, tako i u divljini. Važnija znanja koja izviđači usvajaju su: orijentacija na karti i u prirodi, topografija, upoznavanje biljnog i životinjskog sveta, čvorovi, putni znakovi, izviđačke pesme, društvene igre u prirodi i zatvorenom prostoru, pionirstvo, signalizacija, prva pomoć, sportovi (npr. izviđački sportovi kao što su: otimanje marame, skautbol, tronogo trčanje) i drugo. Postoje i otvorena takmičenja orijentacijskog tipa i s tzv. olimpijskim disciplinama. Skautbol je jedna od najpopularnijih disciplina, u Hrvatskoj čak i postoji liga takmičenja. Izviđači su nastali 1907. godine u Velikoj Britaniji od strane Roberta Badena Pauela, a u Srbiji je ovu organizaciju osnovao Dr Miloš Đ. Popović 1911. godine. Vođe iskazuju dobrodošlicu mladom izviđaču, mart 2010, Meksiko Siti Izviđaštvo dopunjuje školu i porodicu u stvarima koje su za njih neizvodive. Izviđaštvo otkriva svet izvan zidova učionice, potiče želju za istraživanjem, otkrivanjem i znanjem. Izviđač aktivno primenjuje svoje znanje i nesebično ga deli s drugima. Izviđaštvo je pokret “uvek u pokretu”. Prilagođava se uslovima, mestu i potrebama. Izviđaštvo je način života. Izviđaštvo pruža starijima mogućnost da pomognu mladima. To je put k boljem razumevanju među generacijama. U radu s mladima odrasli stiču iskustva i znanja koja im pomažu u ličnom razvoju. Pomoć mladim ljudima u izgradnji vlastitog fizičkog, intelektualnog, društvenog i duhovnog života, kroz zabavu i razonodu. Izviđaštvo ne poznaje granice rase, svetonazora ili vere, u skladu s načelima svog osnivača Roberta Badena Pauela. Odluku o pristupanju i ostanku donose mladi sami, a na osnovu brojnih i zanimljivih programa. Izviđači ne predstavljaju niti jednu političku stranku ili organizaciju. Ipak, izviđači se aktivno uključuju u rad za dobrobit zajednice, društva i domovine. Od svog osnivanja 1907. godine izviđaštvo nikad nije prestalo da raste. Danas ima više od 28 miliona članova - dečaka i devojčica, mladića i devojaka, u 216 država i teritorija. U poslednjih 20 godina izviđački pokret je udvostručio svoje članstvo. Veliki broj novih članova nalazi se u tranzicijskim zemljama. Izviđački pokret doprinosi razvoju demokratije i civilnog društva. Istorija Poreklo Kamen na ostrvu Braunsi u spomen na prvi izviđački kamp Podstrek za nastanak izviđačkog pokreta bila je publikacija Izviđanje za dečake iz 1908. godine koju je napisao Robert Bejden-Pouel.[1][2] Tokom boravka u Čarterhausu, jednoj od najpoznatijih javnih škola u Engleskoj, Bejden-Pouel je bio zainteresovan za aktivnosti u otvorenom prostoru.[3] Kasnije, kao vojni oficir, Bejden-Pouel je bio smešten u Britanskoj Indiji tokom 1880-ih, gde se bavio vojnim izviđanjem, i 1884. godine je objavio rad Rekonesens i izviđanje (engl. Reconnaissance and Scouting).[4] Godine 1896, Baden-Pauel je poslat u region Matableland na Južnoj Rodeziji (sada Zimbabve) kao šef štaba generala Frederika Karingtona tokom Drugog matabelskog rata. Juna 1896. je u Africi upoznao i započeo doživotno prijateljstvo sa Frederikom Raselom Bernamom, šefom izviđača Britanske armije u Africi, američkog porekla.[5][6] Ovo je bilo formativno iskustvo za Bejden-Pouela, ne samo zato što je uživao u komandovanju izviđačkim misijama na neprijateljskoj teritoriji, već i zato što su mnoge njegove kasnije izviđačke ideje nastale ovde.[7] Tokom zajedničkih izviđačkih patrola na brdima Matoba, Bernam je uvećao Bejden-Pouelove veštine opstanka u šumama, inspirišući ga da proizađe sa programom i kodeksom časti, koji su kasnije objavljeni u delu Izviđanje za dečake.[8][9] Aktivnosti praktikovane među pograničnim pripadnicima američkog Divljeg zapada i domorodačkim narodima Amerike bile su uglavnom malo poznate Britanskoj vojsci, ali dobro poznate američkom izviđaču Bernamu.[5] Te veštine su na kraju postale osnovom onoga što se danas naziva izviđaštvom, osnovom izviđanja. Obojica su prepoznala da su se ratovi u Africi znatno menjali i da se britanska vojska morala prilagoditi; te su tokom zajedničkih izviđačkih misija Bejden-Pouel i Bernam diskutovali koncept širokog programa obuke u izviđanju za mladiće, koji bi bio bogat istraživanjem, praćenjem, terenskim veštinama i samodovoljnošću.[10] Tokom boravka na Matobo brdima Bejden-Pouel je započeo da nosi svoj prepoznatljivi kampnjski šešir,[11] poput onog koji je nosio Bernam, a nabavio je svoj kudu rog, ndebelski ratni instrument koji je kasnije svakog jutra koristio na ostrvu Braunsi za buđenje prvih izviđača, i za pozivanje na zajedniljku nastavu.

Prof dr Milan Jovanovic Batut - Jektika (susica, tuberkuloza) Kako postaje, kako se siri, kako se suzbija i leci Drustvo za cuvanje narodnog zdravlja, Beograd, 1912. Tvrd povez, dzepni format, 63 strane. Pecat Saveza trezvene mladezi RETKO! Милан Јовановић Батут (Сремска Митровица, 10. октобар 1847 — Београд, 11. септембар 1940) био је српски и југословенски лекар, универзитетски професор, утемељивач Медицинског факултета. Биографија Рођен је у Сремској Митровици пред Мађарску буну у јесен 1847. године, од оца Косте Јовановића трговца колонијалном робом. Мајка је била од Новића, где је припадао песник Јоксим Новић Оточанин. Деда по оцу Србин пореклом `однекуд од Софије`, учествовао је у борбама за време Првог српског устанка. Погинуо је славно у боју против Турака на Мишару 1806. године. Удовица баба `Старка Анђа` превела је онда породицу у Срем, да би се скрасили у Митровици. Породица је до 1848. године била имућна па осиромашила, јер је нештедимице помагала Српски покрет. Отац Коста успешни предузимљиви трговац (који је стигао до Хамбурга и о томе оставио дневник са пута) настрадао је несрећним случајем од разбеснелог бика.[1] Милан је у Митровици похађао основну школу и завршио два разреда реалке. Као средњошколац показао је таленат за цртање. Гимназију је наставио у Панчеву и након годину дана прешао као `благодејанац` у Карловце. Након седмог разреда гимназије у Карловцима, отишао је 1865. године у Осијек, где је матурирао са одличним успехом. Породични пријатељ Светозар Милетић који је рано препознао Јовановићев потенцијал, нудио му је као помоћ стипендију, и то само ако би студирао право. Међутим, младић је свим бићем био окренут медицини, и студије медицине започео је у Бечу, захваљујући материјалној помоћи десеторице грађана Митровице, који су му током прве године давали по две форинте месечно за издржавање. Како није могао да настави студије следећег семестра, био је принуђен да оде у Нови Сад где је три године предавао у реалци, скупљајући новац. Са довољно новца вратио се у аустријску престоницу где је завршио медицину на Бечком универзитету 1878. године. Током студија у Бечу, предавали су му професори који су били славна имена бечке и европске медицине.[1] Батут Када се 1885. године Милан Јовановић вратио са стручног усавршавања по европским престоницама, узео је надимак Батут. Разлог је био у томе што су поред њега у српској јавности, у истој друштвеној улози била још два Милана Јовановића и то лекара. Састали су се њих тројица и узели надимке да би их друштво разликовало. Др Јовановић, родом из банатског села Јарковца прозвао се Морски (као бродски лекар) или Бомбајац (по Индији), други је узео средње слово А (по имену оца), а трећи, Сремац, по презимену некадашњег очевог трговачког компањона - Батут.[2] Биста Милана Јовановића Батута испред Медицинског факултета у Београду Медицинско-просветни великан Већ на самом почетку лекарске праксе у Сомбору дошле су до изражаја његове склоности према писаној речи и здравствено-просветном раду. Године 1880. је у том циљу покренуо лист за лекарску поуку народу „Здравље”. Био је то први лист са хигијенско-просветним садржајем на словенском југу. У периоду од 1880. до 1882. године на позив црногорске владе био је начелник Санитетског одељења тамошњег Министарства унутрашњих дела и главни лекар Цетињске болнице. Залагањем др Владана Ђорђевића дошао је у Србију, где је добио државну стипендију за усавршавање у иностранству. Неколико година радио је на водећим медицинским установама Европе тога времена, у Минхену, Берлину, Паризу и Лондону. Последње месеце бављења у Европи провео је у Паризу, где је упознао славног Луја Пастера. Посебно је он проучавао проблеме хигијене и бактериологије. Након специјализације позван је да оснује Катедру за бактериологију на Карловом универзитету у Прагу. Међутим, ову ласкаву понуду одбио је и прихватио место редовног професора на Катедри хигијене и судске медицине на Великој школи у Београду. Предавао је студентима дуги низ година и изградио велики ауторитет као научник и професор. Посебно признање за његов рад био је избор за ректора Велике школе. Карлов универзитет га је 1938. промовисао у почасног доктора.[3] Једна од највећих заслуга професора Батута била је оснивање Медицинског факултета у Београду. Иако није имао довољну подршку својих колега лекара, професор Јовановић је био истрајан у својим идејама и након вишедеценијске борбе Медицински факултет је основан 1919. године, а Милан Јовановић Батут је постао први декан и професор хигијене на новооснованом факултету. Поред наставне и научне делатности, професор Батут био је веома активан друштвени радник. Између осталог, био је председник Српског лекарског друштва, Југословенског лекарског друштва, Друштва за чување народног здравља, вишегодишњи члан и председник Главног санитетског савета. На његову иницијативу основано је Министарство народног здравља после Првог светског рата. Такође, био је један од оснивача Српске књижевне задруге. Сарађивао је са Матицом српском, Српским књижевним гласником и био један од првих и најугледнијих сарадника Политике. Један књижевник је приметио у вези писања Батутовог: писао је `Вуковим језиком` а `Доситејевим начином`. Имао је велику способност популарисања и приказивања најзамршенијих научних истина. Здравствено просвећивање народа било је најзначајније животно дело др Милана Јовановића Батута. Та идеја провлачила се кроз његов читав радни век. Објавио је неколико стотина чланака, на десетине брошура и књига. У својим делима истицао је значај породичних вредности, које представљају главни разлог националне пропасти или препорода. Према Батуту породица је темељ снаге и духа народа, раскрсница свих путева и првенствени извор добра и зла у људском друштву. По биографу Озрену Недељковићу (1940): Батут је наш најзначајнији радник на хигијенском просвећивању народа. Као добра познавалац народног живота умео је свој рад и своје писање да подеси према стварном стању просвећености народа. Простудирао је потребе, осећања и језик нашег народа. Зато су његови списи - пуни поука а писани најчистијим народним језиком - и продрли толико дубоко у народ. Професор Милан Јовановић Батут је својим вишедеценијским научним и друштвеним радом оставио неизбрисив траг у историји српског народа. Његова одликовања представљају најстарију и историјски веома значајну групу у оквиру Збирке одликовања Архива САНУ. Преминуо је у Београду 11. септембра 1940. године. По њему је названа једна улица у Београду. Награде Орден Светог Саве, I степена, Краљевина Србија[4] Орден Светог Саве, II степена[5] Орден Светог Саве, III степена[5] Национални орден Легије части, IV степен, Француска[4] Орден белог лава, III степен, Чехословачка[4] Орден књаза Данила I, III степен[5] Орден Белог орла, III степена[5] Орден Белог орла, IV степена[5] Орден Белог орла, V степена[5] Орден Српског друштва Црвеног крста[5] Орден Југословенске круне, II степена[5] Крст милосрђа[5] Сребрна медаља Српског друштва Црвеног крста[5] Споменица 40-годишњице Светоандрејске скупштине[5] Споменица на рат 1912. „Освећено Косово[5] Споменица на рат 1913.[5] Почасни докторати Универзитет у Београду[4] Свеучилиште у Загребу[4] Универзитет у Бечу[4] Карлов универзитет[4][6]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! NA TUĐEM POSLU Tadija P. Kostic Izdavač Geca Kon 1924 godine, tvrd povez, ćirilica. Na tuđem poslu je roman Tadije Kostića, objavljen 1924. godine. To je tipično realistički roman, koji, međutim, donosi nove, zanimljive teme – „gospode seljaka” i pogubnog uticaja politike. Kostić u središte radnje smešta više likova, no glavni je sveštenik Mirčeta. Pisac se fokusira na ličnosti koje su sazrevale u patrijarhalnom svetu, a sada se našle u novom, palanačkom, kojem po svaku cenu žele pripadati, priklanjajući se modernijim političkim idejama, koje većina suštinski ne razume ili ne primenjuje. Tadija Kostić (10. aprila 1863. Trnava, Užice, Kraljevina Srbija —- 2. aprila 1927. manastir Savina kod Herceg Novog, Kraljevina Jugoslavija) je bio srpski sveštenik, veroučitelj, novinar i pisac. Rođen je 10. aprila 1863. u selu Trnavi, u užičkom okrugu. Kao sveštenički sin, školovan u bogosloviji, učitelj u Ivanjici i Karanu, rukopoložen je u sveštenički čin 1887. godine u Čačku. Dve godine bio paroh Bele crkve Karanske, zatim paroh pri hramu crkve Svete Trojice u Gornjem Milanovcu. Život u Gorenjm Milanovcu Za deceniju i po, koliko je proveo u Gornjem Milanovcu (od 1889.), ostavio je dubok trag kao sveštenik, veroučitelj, pisac i urednik novina. Od početka izlaženja lokalnog lista Takovo (1890), Tadija u njemu objavljuje svoje priče, a jedno vreme radi i kao urednik. Onovremena književna kritika o njemu pohvalno piše kao o: „piscu i popu iz Gornjeg Milanovca“.[1] Prelazak u Niš Početkom 1904. godine seli se u Niš. Kao valjana sveštenika i čestitog čoveka episkop Nikanor ga predlaže za sudiju Duhovnog suda u Nišu. Godine Prvog svetskog rata provodi u izbeglištvu, a po povratku 1919. godine prelazi u Beograd gde postaje paroh pri hramu Svetog Save. Odlazi u penziju, počinje da posustaje i poboljeva. Uz novčanu pomoć Srpske Kraljevske akademije i PEN-kluba odlazi u manastir Savinu kraj Herceg Novog. Umire 2. aprila 1927. godine u manastiru. Sahranjen je na groblju kraj Karanske crkve. Bibliografija Pripovetke, Stari ljudi, Zao glas, Štamparija Svetozara Nikolića, Beograd, 1893. U bedi, pripovetka, Štamparija Svetozara Nikolića, Beograd, 1894. Gospoda seljaci, pripovetka, Štamparija Petra K. Tanaskovića, 1896. Čikino dete, pripovetka, Štamparija Mate Jovanovića, Beograd, 1901. Prvo veselje, pripovetka, izdanje Srpske manastirske štamparije, Sremski Karlovci, 1903. Popine priče, pripovetke, Štamparija Ace M. Stanojevića, Beograd, 1904. Kopun, pripovetka, Knjižara i štamparija Đorđa Munca, Niš, 1907. Kićine priče, Izdanje redakcije Kiće, Električna štamparija i knjižara Đ. Munca i B. Valožića, Niš, 1910. Kićine dokolice, Izdanje redakcije Kiće, Prva Niška električna štamparija Đ. Munca i M. Karića, Niš, 1912. Naslovna strana pripovetke Prvo veselje (1903) Jesenje lišće, pripovetke, Štamparija Simeon Mirotočivi, Beograd, 1913. Mali neimari, pripovetke, Štamparija Simeon Mirotočivi, Beograd, 1920. Palanačke novine, pripovetka, Izdavačka knjižarnica Rajkovića i Đukovića, 1921. Kićine priče I-IV, Izdanje Uredništva Kiće, Štamparija Tipografija, Beograd, 1923. Kićine pesme I, Izdanje Uredništva Kiće, Štamparija Jadran, Beograd, 1924. Na tuđem poslu, roman, izdanje Gece Kona, Beograd. Kićine dokolice, Priče i pošalice, I-III, Izdanje Uredništva Kiće, Štamparija Jadran, Beograd, 1925. Kićine pesme II, Izdanje Uredništva Kiće, Štamparija Rodoljub, Beograd, 1926. Sarađivao sa užičkim listom Zlatibor, pokrenuo novine „Takovo“, list za narodne potrebe, objavljivao književne priloge u listovima i časopisima „Male novine“, Gradina, Kolo, Brankovo kolo, Delo i Bosanska vila. Započeo roman „U budnom snu“. U njegovoj zaostavštini ostao između ostalog i dramski tekst, pozorišna igra u četiri čina „Pripuz“.

Đovani Papini, Istorija o Hristu, Narodno delo, Beograd 1929. Tvrd povez, strana 508, bogato ilustrovano, očuvano 7,5 od 10 (hrbat je delimično izguljen od godina, unutrašnjost je skoro savršena. Zlatotisak na koricama, ilustracije su u koloru i crno-bele, kada su na osnovu bakroreza. Dimenzija 23,2 x15,1 cm. Nema podvlačenja niti potpisa. Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju `slobodnim duhovima` stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug Teške Robije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju u srcu čovekovu. Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjem ropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje; vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije, pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom i metafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protiv Krsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjasti lakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvena Ana Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, u najbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je, kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar i poslednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što je hipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu, nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bi se mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno da su dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta i Tiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke iz proročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova i eklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako je najbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on 1 Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka, prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čoveka izvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranje lekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tome učinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođoše do zaključka da Isus uopšte nije rođen. Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u dan postajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceo sahrani. I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvara religije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stoleća izbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva, Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća, Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstva bez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile da se prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledene apstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ili literarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus. Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više nego one, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi, Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu. Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunske simbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenog budizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenih žena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju u pusto, i to je sve. Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarske katedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sa zamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila je lepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u 2 Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela, poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sin jednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedre srozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegove pesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasni šta je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živ deo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti je umeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protivi životu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedni paralitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svoje poslednje pismo potpis: Razapeti... hrišćanstvo isus hrist religija biblija novi zavet

U dobrom stanju, korice bile zacepljene, kao na slici. Osim toga, vrlo dobro. Kritika lingvista u Kraljevskoj akademiji nauka Autor - osoba Dimitrijević, Hadži-Todor, 1889-1977 = Dimitrijević, Hadži-Todor, 1889-1977 Naslov Pismenost Akademije nauka. Knj. 1 / Hadži T. Dimitrijević Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Štamparija Privredni pregled, 1936 (Beograd : Privredni pregled) Fizički opis 240 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Napomene Registar reči u kojima greši Akademija. Predmetne odrednice Belić, Aleksandar, 1876-1960 Srpskohrvatski jezik – Pravilnost UDK 811.163.4`271 811.163.4:929 Belić A. Hadži-Todor Dimitrijević (Vranje,1.mart 1889 – Beograd, 30.novembar 1977. godine) bio je pisac, novinar, publicista i folklorista. Jedan od značajnijih Vranjanaca, za koga su mnogi govorili da je srpski Don Kihot. Hadži-Todor Dimitrijević rođen je 1. marta 1889. godine u Vranju, od oca Aksentija, albatina, i majke Sofke, domaćice. Preci su mu poreklom iz Žbevca, iz roda Liškovci. Potiče iz familije Magaričiki. U rodnom mestu je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. U Beograd je otišao 1905. godine pešice da bi nastavio gimnazijsko školovanje. Kao učenik gimnazije mnogo je putovao, obilazeći celu Srbiju. Godine 1910. upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, ali ga ubrzo silom prilika napušta. Uhapšen je prilikom uličnih demonstracija i policija terazijskog kvarta donosi odluku da ga protera u rodno mesto. Umesto u Vranje, u Ameriku odlazi 1911. godine, gde se intenzivno bavio novinarstvom. Najpre je sarađivao u Srbobranu, a zatim je postao njegov urednik. U Čikagu 1914. godine objavljuje knjigu „Propast Austrije“. Ovom knjigom je izazvao reakciju Austro-Ugarske, koja ga u notama velikih sila proglašava za jednog od uzročnika Prvog svetskog rata. U Beču mu se sudi u odsustvu. Presuda je glasila - smrt vešanjem. Ovaj veliki rodoljub dao je značajan doprinos u odbrani Srbije na svetskoj političkoj sceni, držeći predavanja u korist Srbije i srpske vojske. Za ovu zaslugu Crveni krst ga je 1917. godine na Krfu odlikovao najvećim priznanjem – zlatnim krstom. Hadži-Todor Dimitrijević je kao publicista objavio mnoge knjige na srpskom, engleskom, španskom, nemačkom i portugalskom jeziku. Od 1932. do 1941. godine izdavao je list Naše selo. Po završetku Drugog svetskog rata bavio se filologijom i leksikografijom. Za rad na prikupljanju folklorne zaostavštine bio je 1908. nagrađen od Srpske kraljevske akademije nauka. Za vreme Prvog svetskog rata i posle obišao je celu Evropu, pa i dalje. Nemirne prirode, nigde se nije dugo zadržavao i kao da mu je takav način života najviše i odgovarao. Najpre je ranjen kao dobrovoljac na rusko-nemačkom frontu. Tokom lečenja u Petrogradu stupa u kontakt sa grupom boljševika i carske vlasti ga proteruju u Finsku, odakle odlazi u London i piše knjigu na engleskom „Evropski konflikt“[2] . Na osnovu recenzija Bogdana Popovića i Nikolaja Velimirovića, srpska vlada ga novčano nagrađuje. Nikolaj Velimirović pokušava da mu preuzme autorstvo i novčani deo nagrade, ali Dimitrijević uspeva da pred sudom u Londonu odbrani svoja autorska prava. Godine 1915. boravi u Japanu, 1916. proteran je iz Rusije za Finsku, 1917. odlikovan je na Krfu, 1918. u Brazilu publikuje prvu knjigu, 1919. dobija nagradu od čileanske vlade, 1920. postaje direktor Crvenog krsta, od 1922-1930. nalazi se u Čehoslovačkoj, gde objavljuje na češkom i slovačkom. Godine 1924. stupa u sukob sa slovačkim nacinalistima i raskrinkava ih u knjizi „Pravda vitezi“, na osnovu koje državno tužilaštvo pokreće postupak pred sudom, koji nacinalističkog vođu i budućeg Hitlerovog saradnika Vojteha Pavela Tuku šalje na dugogodišnju robiju. Godine 1928. sa majkom posećuje Hristov grob i od tada postaje poznat kao Hadžija. Krajem 1930. vraća se u Jugoslaviju i počinje borbu koja će ga dovesti do položaja narodnog poslanika pčinjskog sreza. U Vranju piše kratke publikacije koje imaju napadački karakter. Napada gimnazijske profesore i direktore ove škole, vladiku Nikolaja Velimirovića, neke crkvene starešine, upravu Duvanskog stovarišta u Vranju, Akademiju nauka, njenog člana Aleksandra Belića, vranjske advokate i neke imućne ljude; piše studiju o ženidbi kralja Aleksandra, a na terenu, u Vranju i okolini, radi pripreme za poslaničke izbore, rastura parole koje pale i draže široke narodne slojeve pčinjskog sreza . Dvorskoj kamarili šalje laskave i lažne pozdrave za njen život i zdravlje koji su u jednom momentu ličili na glumu. Parole su mogle da imaju komunistički karakter. Agitacijom i svojom dvostrukom ličnošću, Dimitrijević ja probudio vranjski siromašni svet i ukazao na njegov značaj, naročito za politiku, jer je taj svet do tada bio uspavljivan od strane radikala i demokrata. Godine 1931. dobio je poslanički mandat od četiri godine. Godine 1932. pokreće nedeljni list „Naše selo” u kome seljacima davao razne pouke i savete za obradu zemlje. U njemu nastavlja poznate napade, a i objavljuje čuvene vranjske poslovice. On će sa ovom zbirkom narodnog blaga ostati da trajno živi. List seljacima i građanima deli besplatno. Todor Dimitrijević, se u ovom listu i u svim drugim akcijama, pokazao kao vrlo dinamičan i čovek bez ikakvih skrupula. On se ničega mije plašio, niti od čega prezao. Krećući se odmalena, širom Evrope i sveta, Dimitrijević je upoznao mnoge zemlje i njihove ljude, stekao ogromno životno iskustvo i došao do saznanja da je za uspeh u životu vrlo često potrebna drskost, lukavost, dvoličnost, pa i nepoštenje. Svakom prilikom on je na putu kroz životne bodlje sve ove osobine koristio, pa je i uspevao u mnogim stvarima. Hadži-Todor Dimitrijević, zvani „Magariče”, bio je i ostao vrlo složena ličnost , neujednačena priroda čoveka, kakvih nema mnogo kod nas. Dimitrijević ukazuje na činjenicu da čovek dela i radi onako kakvi su društveni uslovi života. Godine 1945. osniva `Radnički front`, s namerom da učestvuje na izborima, ali ga osujećuje hapšenje. U Beogradu 1951. pokreće glasilo „Pravopisni bilten” koji je povremeno izdavao. I u ovom glasilu on nastavlja sa raznim napadima. U jezičnoj borbi tražio je nekakvo čistunstvo kakvo ne postoji. A kada je zašao u godine starosti, kada je trebalo da ode u penziju i malo odmori, od tolikih silnih borbi, nije mogao da prikupi radni staž ni deset godina, niti da reguliše penziju. Onako star i iznemogao produžio je da živi od milostinje plemenitih ljudi i male socijalne pomoći jedne beogradske ustanove. Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 30. novembra 1977. godine. Nije ostavio potomstvo za sobom. Srpska akademija nauka, Aleksandar Belić

Стојан Живадиновић: ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ЋУТАЊА Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1937.год. Тврди платнени повез, 258 страна, ћирилица. Корице слабије очуване, књижни блок пристојан. `Stojan V. Živadinović je rođen u Soko Banji 14. XII 1889. godine. Njegov deda bio je učesnik Timočke bune (1883), kao još neki bliži rođaci, i po nekim izvorima osuđen je na smrt zajedno sa svojim sinovcem. Piščev otac je osuđen na robiju, a posle je pušten odnosno pomilovan. U romanu Do poslednjeg daha pisac spominje stradanje svog pradede koji je takođe stradao nakon šibanja koje je javno izvršeno na sokobanjskoj pijaci zbog čega je ubrzo i umro. Stojan V. Živadinović je Pravni fakultet završio u Parizu 1922. godine. Bio je romansijer, pripovedač, reporter „Politike“, a kasnije je stupio u diplomatsku službu, službovao u Pečuju, Briselu, Đenovi. Diplomatsku karijeru okončao je u Hitlerovoj Nemačkoj, kao konzul Kraljevine Jugoslavije. Taj podatak, kao i blisko srodstvo sa Ratkom.V. Živadinovićem, najuticajnijim i najvernijem saradnikom i pobornikom Ljotićevog „Zbora“ učiniće da romani i priče ovog međuratnog pisca, postanu „utuljena baština“ a Marko Ristić kratko presudi u „Književnoj politici“ „ŽIVADINOVIĆ Stojan, pisao loše i nekulturne pripovetke i romane. Bez interesa.“ kako navodi G. Tešić, autor antologije Utuljena baština. Marinko Arsić Ivkov navodi i ime Velibora Gligorića koji je Živadinovićeve književne likove okarakrerisao „pećinskim i primitivnim gorštacima, primerenijim nekim divljijim i višim planinama, no što je pitomi srpski Ozren“. Gligorić dalje o likovima iz pripovedaka Stojana V. Živadinovića dalje kaže da ih pisac „oživotinji i ostavi“ navodi Marinko Arsić Ivkov u propratnom tekstu „Jedna zaboravljena priča srpske književnosti“ koji je objavljen u časopisu „Priča“ u septembru 2012. godine uz Živadinovićevu priču „Mile Dikić“ iz zbirke ovog autora Događaji i ljudi (1924). Marinko Arsić Ivkov smatra da je ta priča dovoljna i da mu je „obezbedila trajno mesto u srpskoj književnosti“, iako je autor osamnaest knjiga. On takođe navodi i saglasan je sa čuvenim međuratnim kritičarem, Milanom Bogdanovićem, da Stojan V. Živadinović ume da pripoveda, a ono što ga izdvaja je upravo stvaranje „upečatljivih likova“koji su tako smetali Ristiću i Gligoriću. Iako je kao mladić napustio Soko Banju, boravio u Evropi Stojan V. Živadinović, što se tiče literature nikada nije pobegao iz zavičaja, njegovih žitelja koji su mu bili inspiracija. Smatra je da Živadinovićev prvi objavljen roman Do poslednjeg daha (1923) utkano mnogo autobiografskih elemenata i realnih događaja, kao i da su mnoge njegove pripovetke, a mnoge u naslovu imaju i lična imena, nastale na osnovu života ljudi koji su stvarno postojali čak i kada je radnja pripovetke vezana za Beograd ili Francusku. Tumači njegove literature tvrde da i u romanu iz „pariskog života“ Gospođa zagonetka (1925) takođe postoji mnoštvo autobiografskih elemenata. Najveći broj priča Stojan V. Živadinović je objavio u „Politici“, u podlisku „Priče Politike“, ali je objavljivao i u: Srpskom književnom glasniku,Budućnosti, Misli, Jedinstvu, Zabavniku, Raskrsnici, Pravdi, Novom životu, Narodnom dnevniku, Rodoljubu, Samoupravi, Vremenu… U periodu od 1923. pa do 1937. godine intenzivno je prisutan na književnoj sceni Srbije, a priče su mu prevođene na: nemački, slovenački, francuski i makedonski jezik. Jedan je od osnivača srpskog PEN- a. U toku Drugog svetskog rata objavio je samo 1 ili 2 priče. Umro je u Beogradu 1942. godine. Do poslednjeg daha (1923) je prva objavljena knjiga StojanaV. Živadinovića, pa slede: Gospođa zagonetka ( 1923), triologija istorijskih romana Karađorđe (1930), Hajduk Veljko (1932) Vujica Vulićević (1933), U đavoljim kandžama (1931) Nezvani gost (1931), Trideset godina ćutanja (1937), roman koji je Stanko Korać uvrstio u trideset najboljih međuratnih srpskih romana. Objavljene su mu i knjige priča Ispod Ozrena (1923), Događaji i ljudi (1924), Pripovetke ( 1934) u biblioteci „Savremenik“ SKZ, Pripovetke (1937) kod Gece Kona. U izdanju SKZ, u antologiji Savremena srpska pripovetka (1943) koja se pojavila kao 305. knjiga objavljena je priča „Rusi“. Inače, u poratnim godinama odrekla se ove antologije. U poratnim antologijama ovaj autor nije zastupljen, prećutan je, sem u monografskoj studiju Stanka Koraća „Srpski roman između dva rata 1918- 1941“ u kojoj je ovaj književni istoričar obuhvatio sva dela ovog pisca. Tek nakon mnogo godina objavljeni su istorijski romani iz njegove triologije: Karađorđe, Hajduk Veljko, Vujica Vulević.`

Stojan Živadinović - Trideset godina ćutanja Savremenik srpske knjizevne zadruge Beograd, 1937. godine na 258. strana, u tvrdom povezu. Knjiga je odlicno ocuvana. Stojan V. Živadinović je rođen u Soko Banji 14. XII 1889. godine. Njegov deda bio je učesnik Timočke bune (1883), kao još neki bliži rođaci, i po nekim izvorima osuđen je na smrt zajedno sa svojim sinovcem. Piščev otac je osuđen na robiju, a posle je pušten odnosno pomilovan. U romanu Do poslednjeg daha pisac spominje stradanje svog pradede koji je takođe stradao nakon šibanja koje je javno izvršeno na sokobanjskoj pijaci zbog čega je ubrzo i umro. Stojan V. Živadinović je Pravni fakultet završio u Parizu 1922. godine. Bio je romansijer, pripovedač, reporter „Politike“, a kasnije je stupio u diplomatsku službu, službovao u Pečuju, Briselu, Đenovi. Diplomatsku karijeru okončao je u Hitlerovoj Nemačkoj, kao konzul Kraljevine Jugoslavije. Taj podatak, kao i blisko srodstvo sa Ratkom.V. Živadinovićem, najuticajnijim i najvernijem saradnikom i pobornikom Ljotićevog „Zbora“ učiniće da romani i priče ovog međuratnog pisca, postanu „utuljena baština“ a Marko Ristić kratko presudi u „Književnoj politici“ „ŽIVADINOVIĆ Stojan, pisao loše i nekulturne pripovetke i romane. Bez interesa.“ kako navodi G. Tešić, autor antologije Utuljena baština. Marinko Arsić Ivkov navodi i ime Velibora Gligorića koji je Živadinovićeve književne likove okarakrerisao „pećinskim i primitivnim gorštacima, primerenijim nekim divljijim i višim planinama, no što je pitomi srpski Ozren“. Gligorić dalje o likovima iz pripovedaka Stojana V. Živadinovića dalje kaže da ih pisac „oživotinji i ostavi“ navodi Marinko Arsić Ivkov u propratnom tekstu „Jedna zaboravljena priča srpske književnosti“ koji je objavljen u časopisu „Priča“ u septembru 2012. godine uz Živadinovićevu priču „Mile Dikić“ iz zbirke ovog autora Događaji i ljudi (1924). Marinko Arsić Ivkov smatra da je ta priča dovoljna i da mu je „obezbedila trajno mesto u srpskoj književnosti“, iako je autor osamnaest knjiga. On takođe navodi i saglasan je sa čuvenim međuratnim kritičarem, Milanom Bogdanovićem, da Stojan V. Živadinović ume da pripoveda, a ono što ga izdvaja je upravo stvaranje „upečatljivih likova“koji su tako smetali Ristiću i Gligoriću. Iako je kao mladić napustio Soko Banju, boravio u Evropi Stojan V. Živadinović, što se tiče literature nikada nije pobegao iz zavičaja, njegovih žitelja koji su mu bili inspiracija. Smatra je da Živadinovićev prvi objavljen roman Do poslednjeg daha (1923) utkano mnogo autobiografskih elemenata i realnih događaja, kao i da su mnoge njegove pripovetke, a mnoge u naslovu imaju i lična imena, nastale na osnovu života ljudi koji su stvarno postojali čak i kada je radnja pripovetke vezana za Beograd ili Francusku. Tumači njegove literature tvrde da i u romanu iz „pariskog života“ Gospođa zagonetka (1925) takođe postoji mnoštvo autobiografskih elemenata. Najveći broj priča Stojan V. Živadinović je objavio u „Politici“, u podlisku „Priče Politike“, ali je objavljivao i u: Srpskom književnom glasniku,Budućnosti, Misli, Jedinstvu, Zabavniku, Raskrsnici, Pravdi, Novom životu, Narodnom dnevniku, Rodoljubu, Samoupravi, Vremenu… U periodu od 1923. pa do 1937. godine intenzivno je prisutan na književnoj sceni Srbije, a priče su mu prevođene na: nemački, slovenački, francuski i makedonski jezik. Jedan je od osnivača srpskog PEN- a. U toku Drugog svetskog rata objavio je samo 1 ili 2 priče. Umro je u Beogradu 1942. godine. Do poslednjeg daha (1923) je prva objavljena knjiga StojanaV. Živadinovića, pa slede: Gospođa zagonetka ( 1923), triologija istorijskih romana Karađorđe (1930), Hajduk Veljko (1932) Vujica Vulićević (1933), U đavoljim kandžama (1931) Nezvani gost (1931), Trideset godina ćutanja (1937), roman koji je Stanko Korać uvrstio u trideset najboljih međuratnih srpskih romana. Objavljene su mu i knjige priča Ispod Ozrena (1923), Događaji i ljudi (1924), Pripovetke ( 1934) u biblioteci „Savremenik“ SKZ, Pripovetke (1937) kod Gece Kona. U izdanju SKZ, u antologiji Savremena srpska pripovetka (1943) koja se pojavila kao 305. knjiga objavljena je priča „Rusi“. Inače, u poratnim godinama odrekla se ove antologije. U poratnim antologijama ovaj autor nije zastupljen, prećutan je, sem u monografskoj studiju Stanka Koraća „Srpski roman između dva rata 1918- 1941“ u kojoj je ovaj književni istoričar obuhvatio sva dela ovog pisca. Tek nakon mnogo godina objavljeni su istorijski romani iz njegove triologije: Karađorđe, Hajduk Veljko, Vujica Vulević.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod, predgovor i objašnjenja: Jovan Turoman Izdavač: Srpska književna zadruga / broj 145. Beograd, 1912. Tvrdi povez Broj strana: 166. Demosten (grč. Δημοσθένης, Dēmosthénēs, 384–322. godine p. n. e) bio je najveći govornik antičke Grčke i istaknuti atinski državnik. Njegovi govori odlikuju se visokom književno-umetničkom vrednošću i istovremeno pružaju temeljit uvid u politička i kulturna zbivanja u antičkoj Grčkoj tokom IV veka p. n. e. Biografija Demosten je govorničku veštinu naučio proučavajući govore svojih velikih prethodnika. Prve sudske govore izrekao je kada je imao dvadeset godina kada je uspešno dobio sudski postupak protiv svojih staratelja koji su proneverili njegovo nasledstvo. Jedno vreme Demosten je zarađivao za život kao profesionalni pisac govora za druge - logograf, te se i sam bavio pravom. Upravo za vreme rada kao logograf, Demosten je pokazao interes za politiku, a 354. p. n. e. izgovorio je svoje prve političke govore. Najveći deo svog plodnog radnog veka uložio je protiveći se ekspanziji antičke Makedonije. Svoj grad, Atinu, veoma je voleo i idealizovao i celi se život borio da ona ponovo bude nadmoćna nad ostalim gradovima. Istovremeno je insistirao kod svojih sugrađana da se odupru Filipu II Makedonskom. Mogućnost za ostvarenje tih ciljeva video je u očuvanju slobode Atine i sklapanju saveza sa drugim gradovima protiv Makedonije. Ipak, nije uspio preduprediti Filipove planove, širenje njegovog uticaja na jug i osvajanje grčkih polisa. Nakon Filipove smrti, Demosten je odigrao vodeću ulogu i u atinskom ustanku protiv novog makedonskog kralja, Aleksandra Velikog, Filipovog sina. Ipak, njegovi napori nisu uspeli i ustanak je provocirao žestoku reakciju Makedonaca. Kako bi sprečio slične probleme, Antipater, Aleksandrov general, poslao je poteru za Demostenom. Demosten nije dozvolio da ga uhvate oduzevši sebi život. O Demostenu Aristofan iz Vizantije (oko 257-185. godine p. n. e, grčki učenjak, kritičar i gramatičar) i njegov učenik, Aristarh sa Samotrake (oko 220–143. godine p. n. e, smatra se za najuticajnijeg poznavaoca Homerovih djela, bio je bibliotekar u Aleksandriji) uvrstili su Demostena među deset najvećih atičkih govornika i logografa. Longinus (grčki učitelj retorike ili književni kritičar) za Demostena je rekao da je usavršio sve karakteristike odličnog govora. A Ciceron ga je smatrao savršenim govornikom kome ništa ne nedostaje. Radovi Izdanje Demostenovih govora - Logoi iz 1570. godine. Desno je Historia naturalis Plinija Starijeg, ilustrovano izdanje iz 1513. godine. Demosten je verovatno sam zapisao i stavio na raspolaganje veći deo svojih govora.[1] Nakon njegove smrti, tekstovi njegovih govora sačuvani su na barem dva mesta; u Atini i aleksandrijskoj biblioteci (oko polovine III veka p. n. e.). Tada je Kalimah (Καλλίμαχος, oko 305-240. godine p. n. e, zapaženi pjesnik, kritičar i učenjak) bio zadužen za izradu kataloga svih spisa u aleksandrijskoj bibiloteci. Demostenovi govori su uvršteni u korpus djela klasične grčke književnosti i oni su ostali sačuvana, katalogizovani i proučavani kasnije, u doba helenizma. Od tada pa do IV veka n. e. napravljene su brojne kopije Demostenovih govora, a posebno jer je Demosten smatran za najvažnijeg autora - govornika i jer je svaki ozbiljan student koji je želio postati dobar govornik morao imati pristup Demostenovim radovima[2] Stručnjaci su izbrojali 258 vizantijskih rukopisa Demostenovih govora i 21 izvod. Savremena izdanja njegovih govora uglavnom sadrže četiri glavna stara rukopisa (prepisa): Venetus Marcianus 416, (označeno F), iz X veka, uključujući i 61 govor koji su preživeli do današnjeg vremena. Monacensis Augustanus 485 (A), oko X ili XI veka, sa 44 govora. Nedostaju 12, 45, 46, 52, 60 i 61[3] Parisinus 2935 (Y), takođe X ili XI vek, sa 29 govora (1-24, 26, 59-61) Autorstvo Autorstvo nad barem devet od 61 govora je sporno. Istraživač Fridrih Blas smatra spornim autorstvo nad govorima: IV Filipike, Pogrebni govor, Erotski esej, Protiv Stefanusa II i Protiv Evergusa i Mnesibulusa[5]. Arnold Šefer smatra da je Demostenovih samo 29, pa spornim smatra, između ostalih, i Odgovor Filipu, Protiv Leoharesa, Protiv Stefanusa I i Protiv Eubilida[6]. Prolozi Preostalo je pedeset i pet pasusa pod zajedničkim nazivom prooimia (ili prooimia dēmēgorika). To su bili uvodi u Demostenove govore koje je Kalimah sakupio za aleksandrijsku biblioteku, a sačuvani su u nekoliko rukopisa koji sadrže Demostenove govore[7]. Dužina im varira, ali su svi dugi oko jedne stranice teksta ili kraći[8]. Većina prologa nisu u vezi sa drugim Demostenovim govorima (samo je pet blisko počecima pet Demostenovih skupštinskih govora) ali ipak, poznato je tek sedamnaest Demostenovih javnih govora. Takođe im je i tema različita i ne čini se da postoji nekakav redosled[9]. Prolozi daju uvid u odnos Atinjana prema njihovoj demokratiji i reakcije, pa čak i očekivanja prisutnih u skupštini[10]. Kalimah je bio uvjeren da ih je sastavio Demosten kao i još par antičkih autora[11] a savremeni učenjaci su podijeljeni; neki to opovrgavaju[12] a drugi potvrđuju[13]. Pisma Šest pisama nosi Demostenov potpis ali je njihovo autorstvo predmet žučnih debata[14]. Goldstin smatra Demostenova pisma autentičnim apologetskim pismima koja su bila upućena atinskoj skupštini i tvrdi da bilo da su „pisma bila napisana kao propaganda ili retorička fikcija, namjera autora bila je odbrana Demostenove karijere, simulirana samoodbrana“.[15] Pretpostavlja se da je Demosten prva četiri pisma napisao tokom egzila 323. godine p. n. e, peto u vreme mladosti, a šesto tokom lamijskog rata