-BLAGO NARODNOG MUZEJA SRBIJE U TRI DELA-1.DEO-PRVI STANOVNICI BALKANA;-2.DEO-STVARANJE DRŽAVE;-3.DEO-VELIKANI SLIKARSKE BAŠTINE;-God.izd.2024.strana ukupno 90.-Dodatak uz `Politikin zabavnik`.-format 20x14.

Prva proleterska 1-2, Vojno delo, Beograd 1963 godine 753 + 765 strana H/PO/5/2

Materijali sa znastvenog skupa održanog 1. i 2. listopada 1976. u Senju. Centar za historiju radničkog pokreta i NOR Istre,Hrvatskog primorja i Gorskog kotara - Rijeka, Posebno izdanje sv.7 Tvrd povez;390 strana; 24 cm

HISTORIJA MARKSIZMA I-II- Predrag Vranicki Prof. dr Predrag Vranicki (Benkovac, 21. januar 1922-Zagreb, 31. januar 2002) Naprijed , Zagreb, 1975., tvrd povez, str. 479+479 ,veoma dobro očuvane knjige bio je hrvatski i jugoslovenski filozof marksističke orijentacije - aktivni praxisovac 1960-ih. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je filozofiju 1947., a doktorirao je 1951. na Univerzitetu u Beogradu. Godine 1954. izabran je u zvanje docenta, a 1962. za redovitog profesora. Dekan Filozofskog fakulteta bio je od 1964./1965. do 1965./1966. Godine 1967. utemeljio je Institut za filozofiju. Sudjelovao je u pokretanju (1964.) i izdavanju časopisa Praxis, zabranjenog 1974. Okupljao je mislioce različitih orijentacija i objavljivao radove tzv. `zagrebačkog filozofskog kruga`. Nakon dva uzastopna rektorska mandata odlazi 1976. godine u mirovinu. Od 1979. bio jeredoviti član HAZU. Sveučilište u Zagrebu dodijelilo mu je počasno zvanje professor emeritus. Bavio se filozofijom marksizma. Životno djelo akademika Vranickog jest Historija marksizma, prevedeno je na više jezika.

NAŠI ODNOSI SA RUSIJOM - Dimitrije Popović + dodatak SV. NIKOLAJA VELIMIROVIĆA O ODNOSU SRBIJE I RUSIJE Sazvežđa 2022 46 str Dimitrije Popović (Beograd, 2. februar 1866 — Beograd, 22. novembar 1940) bio je jedan od veoma istaknutih diplomata Kraljevine Srbije. Pripadao je jednom prošlom, veoma kratkom dobu srpske diplomatije koje su nazivali „zlatnim dobom Srbije“ (1903—1914). Biografija Rođen je 2. februara 1866. u porodici koja je srpskoj kulturi dala nekoliko istaknutih poslenika. Premda je među savremenicima bio upamćen kao uspešan diplomata i autoritativna pisac studija iz diplomatske istorije sa određenim memoarskim elementima, Dimitrije Popović je široj javnosti ostao u senci svoje slavne braće, Bogdana Popovića i Pavla Popovića, poznatih književnih kritičara i profesora Beogradskog univerziteta. Njihov otac Jovan Popović, rodom iz Vukovara, došao je u Srbiju krajem pedesetih godina XIX veka, da bi u Beogradu ubrzo postao uvažen advokat. Majka Dimitrija Popovića – Savka, bila je kći „polkovnika i kavalira“ Stefana Markovića, sekretara kneza Miloša. Jovan i Savka Popović imali su osmore dece, a Dimitrije je bio drugo deta, tri godine mlađi od prvenca Bogdana. Porodični ambijent u kojem je stasao Dimitrije Popović bio je, nesumnjivo, uokviren već čvrsto utemeljenim merilima građanskog života, za razliku od većine ostalih uglednih porodica u Srbiji koje su još uvek pokušavale da patrijarhalne običaje postepeno usklađuju sa evropskim parametrima građanskog života.[1] Osnovnu i srednju školu svršio je u Beogradu, pokazujući naročitu prilježnost u učenju nemačkog i francuskog jezika. Maturirao je 1884. u Prvoj muškoj gimnaziji. Četiri godine kasnije završio je Istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu, ali je još kao student, od avgusta 1885. do marta 1886, u zvanju praktikanta, radio u Ministarstvu inostranih dela. Po svršenim studijama u Beogradu prvu sledeću školsku godinu je proveo u Beču gde je na Filozofskom fakultetu slušao predavanja iz istorije i filozofije. Po povratku u Srbiji, od oktobra 1889. ponovo radi kao praktikant u Ministarstvu inostranih poslova Ostao je dosledan svom ranom opredeljenju da ne ulazi ni u jednu poliitičku stranku, premda je njegov blizak rođak po majci Andra Nikolić bio jedan od istaknutih radikalskih vođa. Napredovao je u diplomatskoj službi relativno brzo i bez većih smetnji. Službovao je srpskim poslanstvima u Beču, Parizu, Budimpešti, Trstu, Sofiji, Carigradu, Petrogradu. Naročito u Petrogradu u nekoliko navrata imao je priliku da pokaže sposobnost veštog i taktičnog diplomate. Nije dopuštao da patriotska osećanja i očelivanja utiču na njegove procene političke situacije. Nije ga mimoišlo prevremeno penzionisanje do kojeg je, donekle, došlo i zbog njegove načelno postavljene distancije prema vodećim ljudima u Narodnoj radiklanoj stranci koja je bila na vlasti, zbog nespremnosti za određene ustupke koji su se ticali komunikacije s nadređenim ministrom, kao i samog načina dilomatskog rada.[2] Uvažen kao diplomata i nacionalni radnik, kao istoričar i memoarista, završavajući svoje diplomatske uspomene iz balkanskih ratova iznenada, 22. novembra 1940, umro u Beogradu. Dela Po svršetku karijere Dimitrije Popović je napisao niz memoarskih i istorijskih dela, smatrajući ih logičnim zaokruženjem svoje profesionalne karijere. Zahvaljujući njima, diplomatska istorija Srbije u jednom od njenih najvažnijih razdoblja – poslednjoj deceniji pred Prvi svetski rat – pokazuje nam se u novoj svetlosti, gde se sa mnogo nijansi tako karakterističnih za svet visoke politike jasno mogu pratiti i stanovišta velikih sila o različitim aspektima srpskog pitanja i stavovi zvaničnih krugova u Beogradu prema krupnim previranjima na Balkanu. Najveći deo svojih meomoarskih spisa, istorijskih rasprava i osvrta na savremena pitanja objavio je u prestižnom Srpskom književnom glasniku, a njegove priloge objavljuvali su, osim visokotiražnih dnevnih listova poput Politike, Pravde i Novosti, i ugledni časopisi, od Letopisa Matice srpske, Pregleda i Misli, do Godišnjice Nikole Čupića. Od avgusta 1922. do marta 1932, Popović je bio i stalni dopisnik poznatog bostonskog lista Christian Science Monitor, u kojem je objavio više desetina priloga o zbivanjima u kulturi, političkim pitanjima i svakodnevnom životu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. L. 1. VES

Istorija drzave i prava feudalne Srbije (XII - XV vek) / Dr Dragoslav Janković Beograd 1957. Mek povez, ćirilica, 169 strana. Napomena: na predlistu potpis i pečat prethodnog vlasnika; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R13 Sadržaj: PREDGOVOR I deo: PRAVNI IZVORI I Pravni izvori prvog perioda (1170—1242 godine) II Pravni izvori drugog perioda (1242—1321 godine) III Pravni izvori trećeg perioda (1321—1371 godine) IV Pravni izvori četvrtog perioda (1371—1459 godine) Izvori i literatura II deo: DRUŠTVENE KLASE I NjIHOV PRAVNI POLOŽAJ I Sebri 1 Meropsi 2 Vlasi 3 Seoske zanatlije i sokalnici 4 Otroci 5 Seoski popovi II Vlastela III Gradsko stanovništvo Izvori i literatura III deo: DRŽAVNA ORGANIZACIJA I Vrhovni organi državne vlasti A) Vladalac B) Sabori II Lokalni organi državne vlasti III Karakter srednjovekovne države Izvori i literatura IV deo: KRIVIČNO I GRAĐANSKO PRAVO; ORGANIZACIJA SUDOVA I SUDSKI POSTUPAK I Krivično pravo A) Krivična dela B) Kazne II Građansko (Privatno) pravo A) Pravo svojine B) Obligaciono pravo V) Osnovne crte u razvitku porodičnog prava G) Glavne crte naslednog prava III Organizacija sudova IV Sudski postupak Izvori i literatura Registar PRILOG: Dušanov zakonik (tekst Prizrenskog rukopisa) DODATAK: Vinodolski zakon (o Vinodolskom zakonu — Tekst Vinodolskog zakona) O Vinodolskom zakonu I Postanak i karakter Vinodolskog zakona II Društveno uređenje Vinodola, prema VZ III Knez i opština, prema VZ IV Krivično pravo u VZ V Sudski postupak, prema VZ Vinodolski zakon

RUSIJA JE EVROPSKA ZEMLJA: Vladimir Kantor Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Rusija je evropska zemlja : mukotrpan put ka civilizaciji / Vladimir Kantor ; prevela s ruskog Mirjana Grbić Vrsta građe stručna monog. Jezik srpski Godina 2001 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Biblioteka XX vek ; Beograd : Čigoja štampa : Knjižara Krug, 2001 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 286 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Grbić, Mirjana Zbirka Biblioteka XX vek. Kultura, obrazovanje ; 119 ISBN 86-7562-004-7 (XX vek; Broš.) Napomene Prevod dela: `---est` evropejskaja deržava` : Rossija, trudnyj put` k civilizacii Tiraž 750 Beleška o autoru Beleške uz tekst Predmetne odrednice Sociologija kulture -- Rusija Demokratija -- Rusija Rusija Vla­di­mir Kan­tor je knji­žev­nik i dok­tor fi­lo­zof­skih na­u­ka, pro­fe­sor na Uni­ver­zi­te­tu za lin­gvi­sti­ku u Mo­skvi. Je­dan je od ured­ni­ka ča­so­pi­sa Вопросси философии (Fi­lo­zof­ska pi­ta­nja). Član je Sa­ve­za pi­sa­ca Ru­si­je, do­bit­nik na­gra­de “Hajn­rih Bel” za 1992. go­di­nu. Naj­va­žni­ja de­la: Рус­ская эсте­ти­ка вто­рой по­ло­ви­ны XIX ве­ка и общ­е­ствен­ная бо­рь­ба (1978), “Бра­тья Ка­ра­ма­зо­вы” Ф. М. До­сто­ев­ско­го (1983), Два до­ма и окрест­но­сти (1985), Кро­ко­дил (1990), Исто­ри­че­ская справ­ка (1990), Кре­пость (1995), По­езд Кё­льн-Мо­сква (1996), Фе­но­мен рус­ско­го евро­пе­й­ца (1999). Knji­ga Ru­si­ja je evrop­ska ze­mlja je pr­va Kan­to­ro­va knji­ga pre­ve­de­na na naš je­zik. Po­red pred­go­vo­ra “Ju­go­slo­ven­skom či­ta­o­cu,knji­ga sa­dži sle­de­ća po­gla­vlja: 1.Za­pad­njaš­tvo kao pro­blem “ru­skog pu­ta”, 2. Sti­hi­ja i ci­vi­li­za­ci­ja: dva fak­to­ra “ru­ske sud­bi­ne”, 3. Ra li je Ru­si­ja is­to­ij­ska ze­mlja?, 4. Slo­bo­da ili sa­mo­vo­lja, 5. Na­si­lje i ci­vi­li­za­cij­ski ne­u­spe­si u Ru­si­ji, 6. O nu­žno­sti bi­ro­kra­ti­je kod nas, 7. De­mo­kra­ti­ja kao isto­rij­ski pro­blem ru­si­je i 8. Da li se me­nja ru­ski men­ta­li­tet.

Autor: John Kenneth Galbraith Izdavač: `Stvarnost`, Zagreb Broj strana: 394 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 25 cm Knjiga Johna Kennetha Galbraitha Doba neizvjesnosti (the Age Of Uncertainty) objavljena je 1977. godine istovremeno u Bostonu i Londonu od različitih izdavača. U oceni ove knjige je često upoređuju sa sličnim delima, npr Klarkovim delom Civilizacija, Kukovim delom Amerika i Bronovskijevim Poreklo čoveka, delima koja su nastala pod sličnim okolnostima, iz materijala rađenih za filmsku seriju i knjigu na istu temu. To je učimo i Gelbraith. Kad je 1973. godine dobio poziv da za BBC sačini televizijsku seriju i kada je, prihvativši taj poziv, razradio njenu svrhu, pristupio je pisanju niza eseja na svaku zamišljenu temu pa je iz toga kasnije nastao filmski scenario na jednoj, a gornje djelo na drugoj strani. Svaki rad prilagođen je svojoj svrsi i svaki od njih je toliko uspeo da je dobio opšte pohvale. Sasvim je razumljivo što je izbor za ovakav posao pao na Johna Kennetha Galbraitha. Pored toga što je najpoznatiji, najistaknutiji i najuspešniji teoretičar građanske političke ekonomije u drugoj polovini dvadesetog veka, on je svojim poznavanjem predmeta o kom raspravlja, svojim svestranim interesima za ekonomske i socijalne aspekte modernog industrijskog privređivanja i svojim kritičkim stavom prema modernoj buržoaskoj teoriji i kapitalističkoj praksi, nedvojbeno najpogodniji za izradu ovakve rasprave. Zato mu je i uspelo da napiše knjigu koja na omotu nosi podnaslov istorija ekonomskih ideja i njihovih posledica, a da to ne bude puka istorija ekonomije, ekonomske misli, ekonomske prakse — niti pak socijalna, politička ili kulturna istorija. Galbraithovo djelo Doba neizvjesnosti neuobičajen je i veoma uspešan spoj svih ovih aspekata ekonomskog i društvenog razvoja u zadnja dva veka, a to je doba industrijalizacije i industrijskog razvoja zapadnog sveta. Početke toga grandioznog prevrata prati pojava i delatnost velikih teoretičara novog buržoaskog poretka i njegovim zamenjivanjem jednim boljim i nadasve pravednijim uređenjem ljudskog društva. Pored uspešnog izlaganja glavnih ideja i društvenih procesa u protekla dva veka, knjiga sadrži napredne stavove u oceni tih zbivanja, a izlaz iz sadašnjih sukoba i teškoća traži u korist potlačenih i siromašnih, zapostavljenih i zaostalih u razvoju, te u korištenju tekovina savremene civilizacije. Knjiga nas na pregnantan način upoznaje s magistralnim pravcima svetskog razvoja, vodećim ličnostima i krupnim problemima koje nam ostavlja u nasledstvo » doba neizvjesnosti« od unazad dvesta godina. Sadržaj: Predgovor 1. Proroci i obećanja klasičnog kapitalizma 2. Ponašanje i etika razvijenog kapitalizma 3. Neslaganje Karla Marxa 4. Kolonijalna ideja 5. Lenjin i veliki raspad 6. Uspon i pad novca 7. Mandarinska revolucija 8. Kobno takmičenje 9. Velika korporacija 10. Zemlja i ljudi 11. Metropola 12. Demokracija, liderstvo, angažiranost Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice slabo očuvane. Na par početnih i par završnih strana prisutni tragovi vlage. Ponegde tekst podvučen običnom olovkom. Knjiga je ilustrovana uglavnom crno-belim fotografijama.

PROTOKOLI SKUPOVA SIONSKIH MUDRACA REPRINT IZDANJA IZ 1934 OČUVANA Naslov Protokoli skupova sionskih mudraca : pakleni plan osvojenja sveta koji izvode judeo-masoni Patrioticus 120 str. ; 21 cm Napomene Str. 3-5: Naš predgovor / Patrioticus. (Broš.) Šablon:Antisemitizam „Protokoli sionskih mudraca“ (rus. Протоколы сионских мудрецов ili Сионские протоколы) antisemitski je pamflet koji opisuje navodnu jevrejsku i masonsku zaveru da se zavlada svetom. Protokoli se ubrajaju u najpoznatije istorijske podvale.[1][2] U svom eseju „Knjiga kraljeva i budala“ pisac Danilo Kiš detaljno istražuje poreklo i sudbinu ove knjige. Istorija „Protokoli“ su prvi put štampani 1903. godine u ruskom listu „Znamja“, pa potom ponovo 1905. kao dvanaesto poglavlje knjige ruskog pravnika, mistika i pisca religijskih pamfleta Sergeja Nilusa. Nilus je tvrdio da rukopis potiče sa Prvog cionističkog kongresa održanog od 29. do 31. avgusta 1897. u Bazelu. Kada mu je skrenuta pažnja na to da je kongres bio otvoren za javnost i da su mnogi nejevreji prisustvovali, promenio je priču i tvrdio da je rukopis potekao sa tajnih sastanaka održavanih 1902. i 1903. godine da bi konačno rekao da je tekst dobio već 1901. godine.[3] Najveći deo teksta „Protokola“ poreklom je iz dela francuskog pisca i satiriste Morisa Žolija „Razgovor između Makijavelija i Monteskjea na onome svetu“, napisanog 1864. godine kao kritika politike Napoleona Trećeg[4]. Delo nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji. Dijalog se vodi između Makijavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Monteskijea, koji govori sa liberalnih pozicija. Poglavlja Protokola od broja 1 do 19 prate Žolijev „Dijalog“ od poglavlja 1 do 17 na mnogim mestima od reči do reči. Jedan manji deo teksta je preuzet iz romana „Bijaric“ Hermana Gedšea, napisanog 1868. godine.[5] Gedše je roman objavio pod pseudonimom „Ser Džon Redklif“. Jedno poglavlje u knjizi je nosilo naslov „Jevrejsko groblje u Pragu i Savet predstavnika dvanaest plemena Izraela“ i objavljeno je posebno 1872. godine u Sankt Peterburgu kao pamflet. Roman je nastao pod direktnim uticajem Žolijevog „Razgovora“ iz koga je prepisan znatan deo materijala kao i iz romana „Josip Balzamo“ Aleksandra Dime Oca. Sam Gedše je izgubio posao u pruskoj pošti 1848. godine pošto je obelodanjeno da je falsifikovao dokumenta kojima bi dokazao da je tadašnji kandidat na izborima radio protiv kralja.

Rasprava o Konstantinu Tehu - Pantelija Srećković Prema knjizi iz 1987 Рођен је 3/15. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници. Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прешао је на кијевски Универзитет. Ту је 1859. године стекао `први научни степен кандидата`.[1] Од 1859. до 1894. радио је као професор историје на Лицеју. Затим је од 1863. године у Великој школи предавао српску историју скоро четири деценије. Путовао је 1873. године по Старој Србији и Македонији, као члан Друштва за отварање српских школа. А две године касније пропутовао је Далмацију, Приморје и Албанију. Водећа је личност романтичарске историографије, са Милошем Милојевићем.[2][3] Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: `Родословије српских цареј`, `Стефан Немања`, `Нејаки Урош`, `Вукашин`, те двотомна књига `Историја српскога народа`. Ушао у сукоб са Иларионом Руварцем и следбеницима позитивистичке, критичке историографије и из њега изашао скоро потпуно заборављен.[4] Био је већи српски патријота него историчар, сматрало се због неколико нетачности и претеривања у историјским радовима.[5] Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе[6]. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору“ и у „Друштву Светог Саве“[7]. Умро је 8/21. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен Анком, ћерком Маринка Радовановића, министра правде и Јелене Спужић. По њему је названа Улица Панте Срећковића (Београд). Важнији радови Историја српског народа од 600—1367 I—II (1884, 1888) Стефан Немања; Нејаки Урош, други српски цар; Цар Синиша Палеолог Немањић и јањински деспот Тома; Вукашин (Гласник Српског ученог друштва, 27) Стање и однос српских архонтија према Угарској и Византији у половини XII века (Гласник Српског ученог друштва 54) Творенија Доментијана и Теодосија (Споменик 33) Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку (Споменик 36) Референце `Браник`, Нови Сад 1903. `Правда`, Београд 1937. године `Дело`, Београд 1905. године `Отаџбине`, Београд 1889. године `Браник`, Нови Сад 1903. `Просветни гласник`, Београд 1910. године `Време`, Београд 1937. године Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P history.svg Портал Историја Биографија на сајту САНУ Историјска библиотека: Панта Срећковић Митолошки зборник 14 - Пантелија Срећковић

EUGEN BERGER 44 MJESECA U JASENOVCU Predgovor - Ivo Frol Izdavač - Spomen - područje, Jasenovac Godina - 1978 104 strana 20 cm Edicija - Poruke Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst podlvačen hemijskom olovkom na nekoliko stranica SADRŽAJ: IVO FROL - Zapis o Jasenovcu 1. Hapšenje 2. Jasenovac II 3. Veliki nasip 4. Luburičev govor 5. Mali nasip 6. 14. novembar 7. Ljubo Miloš pita me za brata 8. 16 preživjelih 9. Grobar 10. Moj prijatelj Pišta 11. Doček novih zatočenika 12. Slučaj Marton 13. Užasi groblja 14. Otac i najstariji brat 15. Zakopao sam oca 16. Brat ubijen 17. Međunarodna komisija 18. Krštenje djece 19. Kožara 20. Pjegavac 21. `Tri C` 22. Zadnji dani logorovanja 23. Priprema za pobunu `Nema jače i vjerodostojnije građe od one koja se rađa iz vlastitog iskustva, iz vlastitih doživljaja, iz zabilježenog prisustva. Očevici i neposredni učesnici zbivanja mogu ne samo da nam pruže na jedinstven način podatke činjenica, nego da nam sugeriraju ili obnove pred nama dah atmosfere, onaj sublimni ljudski momenat koji se uvijek, i specifičan, nalazi u svim stvarima i u svim događajima u kojima djeluju ljudi. Pa bio on infernalan kao što su strahote kroz koje su prolazili zatočenici Jasenovca ili satansko sadistički kao što su djela njihovih mučitelja. Od stotinu hiljada jedan, i bukvalno jedan to je konačni bilans logora Jasenovac u njegovoj stravičnoj egzistenciji od 4 godine, to su relativi u njegovoj klackalici živih i mrtvih: stotine hiljada mrtvih jedan živi. I eto pred nama svjedoka koji je smogao snage da se sjećanjem vrati na mjesta torture, da raskine psihičke barijere zaboravi i da nas korak po korak vodi košmarom koji svojim stravičnim pulsiranjem prelazi svaku predodžbu užasa. Od početka do kraja Jasenovca Egon Berger je prisutan jednom divljanju bez mjere, i više od toga: on ga doživljava na sebi. Jedan od stotine hiljada koji je ostao živ, jedini koji nam to saopćava. Presurov je to materijal da se obradi nekom posebnom literarnom formom, i Berger to ne pokušava. On ne dramatizira zbivanja, on nam ne pruža književno djelo samo zapis o Jasenovcu, o četrdeset i četiri mjeseca svog logoraškog života, jednostavno, običnim riječima. Zapis - i dovoljno. Zapis - i pred našim očima iskrsavaju takvi prizori da i nehotice uzdrhtimo: »Zar je to moguće?« Čak i ja, čak i svi koji smo tamo bili i još, čudom, živimo. Da, moguće je. I stvarno, i istinito. Jedan užas diže se pred nama iz zaborava. I ne treba ga zaboraviti. Pa gdje bilo da se pojave nasljednici prošlosti, pa gdje bilo da se ukaže njihov idejni trag — pružiti im ovaj zapis! (Ivo Frol)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jasenovca Jasenovcu Nezavisna Država Hrvatska Nezavisne Države Hrvatske Ustaša Ustaše

Autor - osoba Šević, Milan, 1866-1934 = Šević, Milan, 1866-1934 Naslov O našim ljudima velikim i malim : anegdote i sećanja / Milan Šević ; priredila Zorica Hadžić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2011 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Gradska biblioteka, 2011 (Petrovaradin : Alfagraf) Fizički opis 314 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Hadžić, Zorica, 1977- = Hadžić, Zorica, 1977- Šević, Dušan = Šević, Dušan Zbirka Novosadski manuskript (broš.) 978-86-82275-39-8 (za izdavačku celinu) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500 Str. 5-13: Mali veliki ljudi Milana Ševića / Zorica Hadžić Napomena priređivača: str. 313-314. Predmetne odrednice Šević, Milan, 1866-1934 -- `O našim ljudima velikim i malim` Hranislav, Gavrilo, 1775-1843 -- U anegdotama Atanacković, Platon, 1788-1867 -- U anegdotama Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- U anegdotama Nović-Otočanin, Joksim, 1807-1868 -- U anegdotama Knežević, Stefan, 1806-1890 -- U anegdotama Mraović, Teodosije, 1815-1892 -- U anegdotama Daničić, Đura, 1825-1882 -- U anegdotama Natošević, Đorđe, 1821-1887 -- U anegdotama Jakšić, Đura, 1832-1878 -- U anegdotama Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- U anegdotama Stojanović, Nika, - -- U anegdotama Šiler, Fridrih fon Popović, Đorđe, 1832-1914 -- U anegdotama Kostić, Laza, 1841-1910 -- U anegdotama Nedić, Ljubomir, 1858-1902 -- U anegdotama Obrenović, Milan, srpski kralj, 1854-1901 -- U anegdotama Đurić, Milan, - -- U anegdotama Sremac, Stevan, 1855-1906 -- U anegdotama Geršić, Gligorije, 1842-1918 -- U anegdotama Đorđević, Ljubomir, - -- U anegdotama Novaković, Stojan, 1842-1915 -- U anegdotama Ranković, Svetolik, 1863-1899 -- U anegdotama Tolstoj, Lav Nikolajevič Karić, Vladimir, 1848-1894 -- U anegdotama Marić, Milan, - -- U anegdotama Jovičić, Dragoljub, - -- U anegdotama Matavulj, Simo, 1852-1908 -- U anegdotama Milićević, Milan Đ., 1831-1908 -- U anegdotama Pašić, Sreten, - -- U anegdotama Cvijić, Jovan, 1865-1927 -- U anegdotama Grčić, Jovan Milenko, 1846-1875 -- U anegdotama Simić, Pavle, 1818-1876 -- U anegdotama Ilić, Jovan, 1824-1901 -- U anegdotama Hadžić, Antonije, 1833-1916 -- U anegdotama Milošević, Raša, - -- U anegdotama Rajković, Đorđe, 1825-1886 -- U anegdotama Ignjatović, Jakov, 1822-1889 -- U anegdotama Predić, Uroš, 1857-1953 -- U anegdotama Vujić, Kosta, 1829-1909 -- U anegdotama Obrknežević, Filip, - -- U anegdotama Ilić, Vojislav, 1860-1894 -- U anegdotama Karasek, Jozef, 1868-1916 -- U anegdotama Marković, Svetozar, 1846-1875 -- U anegdotama Stanković, Borisav, 1876-1927 -- U anegdotama Stanojević, Dragiša, - -- U anegdotama Budmani, Petar, 1835-1914 -- U anegdotama Krečarević, Pera, - -- U anegdotama Kršnjavi, Isidor, 1845-1927 -- U anegdotama Jakšić, Beluš Đ., 1864-1882 -- U anegdotama Kaćanski, Stevan Vladislav, 1930-1890 -- U anegdotama Jagić, Vatroslav, 1838-1923 -- U anegdotama Skerlić, Jovan, 1877-1914 -- U anegdotama Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 -- U anegdotama Alković, Kosta, oko 1836-1909 -- U anegdotama Vujković, Mitar, - -- U anegdotama Protić, Ljubomir, 1866-1928 -- U anegdotama Male, Alber, 1864-1915 -- U anegdotama Meštrović, Ivan, 1883-1962 -- U anegdotama Petronijević, Branislav, 1875-1954 -- U anegdotama Pirot Lovran Novi Sad Smederevo ŠEVIĆ-MAKSIMOVIĆ Milan – pedagog, pisac, prevodilac (Novi Sad, 25. XI 1866 – Beograd, 21 XII 1934). Kad mu je bilo dve i po g. otac Jovan, koji je bio knjigovoditelj u Miletićevom magistratu i siročadski otac, je zbog pronevere izvršio samoubistvo. Mati Sofija bila je iz ugledne srpke porodice: ćerka gradskog načelnika i patrona novosadske srpske gimnazije Gligorija Jovšića, a sestre su joj bile Jelisaveta Pavla Simića, Nana Đorđa Natoševića i Marija Vula Paštrmca. Njenom udajom za lekara Svetozara Maksimovića, mali Š. je dobio veoma dobrog poočima, čije je prezime dodavao svome i tako se potpisivao. Prvih pet razreda gimnazije (treći privatno) učio je u novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, a šesti, sedmi i osmi u Halašu. Studirao je filosofiju, slavistiku i nemački jezik u Budimpešti, Minhenu, Ženevi i Lajpcigu. U toku studiranja boravio je 1886. u NSadu i iskazao je veliko interesovanje za rad SNP. U „Pozorištu“ je napisao prikaz Sigetijevog komada Vampir i čizmar (A kisèrtet), koji je posrbio J. Đorđević, čiji je rad pohvalio i istakao kao primer kako treba posrbiti neki tekst. Iste g. je za SNP napisao izvornu šaljivu jednočinku Na pozornici i u životu sa temom iz građanskog života, štampanu u nastavcima i u devet brojeva „Pozorišta“ (1886, br. 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53 i 55) i preštampanu u Zborniku pozorišnih dela, sv. 20. Posle izvođenja komada u NSadu recenzija u „Pozorištu“ (br. 56, 222, 223; br. 57, 227), koju je potpisao F., bila je izrazito negativna: delo je ocenjeno kao „u pravom smislu reči pronosak“, a za mladog pisca se kaže da je prvi put pred velikim forumom predstavio komediju sa veoma malenom i slabom radnjom koja predstavlja samo jednu scenu, a dve trećine su prazan razgovor i bledo slikanje nekolikih običnih osoba i prostih karaktera. Osporeno mu je da ima „žicu dramskog pesnika“. Komad je publika „primila hladno“. Poražavajuća kritika je uticala da se okane pisanja dramskih tekstova. Nastavio je, kako je napisao njegov prijatelj J. Grčić, da se raspituje za pozorišne prilike. U „Pozorištu“ je 1886. (br. 62 i 63) pisao o nemačkom glumcu Srbinu Joci Saviću, s kojim ce prvi put sreo tokom studiranja u Minhenu. Preveo je, s piščevom dozvolom, dramu Henrika Ibzena Nora (Et dukkehjem) koristeći nemački prevod objavljen u 2517. svesci Reklamove Universal-Bibliothek pod naslovom Nora oder Ein Puppenheim. Ibzenov komad u njegovom prevodu bio je igran u Bgdu, a SNP ga je prvi put prikazalo u Sremskim Karlovcima 31. III 1894. Milka Marković je tumačila lik Nore. Prevodio je sa nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika. U Lajpcigu je 1888. završio studije s doktorskom tezom o Dositeju Obradoviću – Dositheus Obradović, ein serbischer Aufklàrer des 18 Jahrhunderts, koja je y zasebnoj knjizi objavljena u NSadu 1889. Vratio se, potom, u Srbiju i započeo svoju profesorsku karijeru. Radio je prvo u Požarevcu, odakle je „Javoru“ 1889. poslao prevod Istorije ruske književnosti Pavla Viskovatova. U razdoblju od 1889. do 1909. bio je profesor gimnazija u Kragujevcu, Nišu i Bgdu, kratko vreme i u beogradskoj učiteljskoj školi. Za tih dvadeset g. delovao je i na književnom polju. Pisao je udžbenike: Uvod u filosofiju za srednju školu (1893), Logika za srednju školu (1894), Srpska čitanka za drugi razred srednje škole (1898), Srpska čitanka za treći razred srednje škole (1902), kao i studije: Petar Preradović prema Srpstvu i Hrvatstvu („Nova iskra“, 1901), Molitva u umetničkoj pesmi srpskoj (NSad 1902), Mihailo Vitković („Nova iskra“, 1902), O Luči mikrokozma („Zora“, 1902), O Dositejevim i o narodnim basnama („Srpski književni glasnik“, 1903), O Sremcu i P. Adamovu („Delo“, 1907), Ostavina Henrika Ibzena (LMS, 1911) i dr. Zbog partijskih sukoba je prevremeno penzionisan. Od 1910. do 1920. je mnogo putovao po inostranstvu, proučavajući pedagoške seminare. Objavio je i mnogobrojne studije iz književnosti i pedagogije: Stara i nova pedagogija (1920) i Obrazovanje učitelja i dečja knjiga (1920), Iz Brankova i Daničićeva kruga (1925), Miletić, Zmaj, Branko (Spomenica Svetozara Miletića, LMS, 1926), Problemi Emanuila Jankovića (LMS, 1927), Jedinstvena škola (1929), Prilozi o životu i radu Koste Trifkovića (LMS, 1932); od 1908. je uređivao ediciju Pedagogijska knjižnica, a od 1922. i ediciju Pedagoški klasici. Reaktiviran je od 1920, predavao je u beogradskoj Prvoj gimnaziji, a bio je i honorarni profesor univerziteta do smrti. Bio je saradnik redakcije Narodne enciklopedije Srba Hrvata Slovenaca – napisao je 29 odrednica, između ostalog i o sebi. Od 11. VIII 1924. do 9. XI 1934. dopisivao se sa J. Grčićem, poslao mu je 74 sitno ispisanih „dopisnih karata“ i 13 pisama. Umro je nakon kratke bolesti u Bgdu. Sahranjen je na Almaškom groblju u NSadu porodičnoj grobnici svog poočima. BIBL: Na pozornici i u životu, NSad 1886; O našim ljudima velikim i malim: anegdote i sećanja, NSad 2011; Dnevnici. Knj. 1, NSad 2013; Dnevnici. Knj. 2, NSad 2014; H. Ibzen, Nora (prev. Š.), Bgd 1891, 2011. LIT: J. Grčić, Naši pokojnici, LMS, 1935, sv. 1, s. 132–136; V. Stajić, Novosadske biografije, NSad 1940, sv. 5, s. 266–277. MG92

Miloš Milikić Mido : TREĆA PROLETERSKA SANDŽAČKA BRIGADA - Ilustrovana monografija , INP Književne novine - komerc Beograd 1995, str. 730. Očuvanost 4. Miloš Mido Milikić (Bjelojevići, kod Mojkovca, 21. novembar 1927 — Beograd, 15. avgust 2016), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i pukovnik-pilot avijacije JNA. Biografija Rođen je 21. novembra 1927. godine u Bjelojevićima, kod Mojkovca, u zemljoradničkoj porodici, od oca Vujice i majke Zorke, kao jedno od petoro dece. U Mojkovcu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Tu ga je dočekala i okupacija Kraljevine Jugoslavije, što je prekinulo njegovo dalje školovanje tokom ratnih godina. U Narodnooslobodilačku borbu odlazi 1941. godine, odmah nakon podizanja Trinaestojulskog ustanka, sa samo 13 godina. Kao borac i puškomitraljezac Prve čete Četvrtog bataljona Treće proleterske sandžačke udarne brigade[2], učestvuje u svim njenim borbama. Tokom Pete neprijateljske ofanzive, 13. juna 1943. godine, u proboju na Sutjesci, dva puta je ranjen.[1][3] Iste godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Pred kraj rata, bio je omladinski rukovodilac u Četvrtoj sandžačkoj udarnoj brigadi. Oslobođenje Jugoslavije 1945. godine dočekao je u činu kapetana i stupa u Ratno vazduhoplovstvo Jugoslovenske armije. Nakon rata, u svojstvu člana Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), neko vreme provodi u Albaniji. Tu je pomagao u organizovanju Narodne armije NR Albanije. Po povratku u Jugoslaviju, postaje pitomac Vazduhoplovnog vojnog učilišta u Pančevu. Nalazio se i na poziciji političkog komesara 113. lovačkog puka, kojim je komandovao major Ljubo Kojić. Kasnije završava i Vazduhoplovnu oficirsku školu JNA, kao i Višu vojnu vazduhoplovnu akademiju JNA. U civilstvu je završio dve godine psihologije na Filozofskom fakultetu, kao i dve godine prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. U RV i PVO je radio kao probni pilot na supersoničnim avionima, instruktor na MiG-21, a obavljao je i niz odgovornih dužnosti: Komandant 83. lovačkog puka u Puli, Komandant 111. jurišnog puka u Brežicama, Komandant 198. lovačko-bombarderskog puka u Skoplju, Slušalac i nastavnik Više vojne vazduhoplovne akademije JNA u Beogradu, Načelnik Štaba 44. vazduhoplovne divizije, Komandant Prve vazduhoplovne komande u Batajnici, Pomoćnik Načelnika odseka za letačke poslove u Vazduhoplovnom korpusu i Komandi RV i PVO, Načelnik letačkog odseka — glavni inspektor letačke službe RV i PVO, Pomoćnik Komandanta Prvog vazduhoplovnog korpusa, Načelnik Katedre taktike Više vojne vazduhoplovne akademije JNA, Zamenik Načelnika Više vojne vazduhoplovne akademije JNA.[1] Milikić je bio najmlađi nosilac čina majora i pukovnika u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Na lični zahtev je penzionisan u činu pukovnika avijacije JNA sa nepunih 40 godina života i 42 i po godine radnog staža. Po penzionisanju iz JNA, Milikić nastavlja karijeru u civilnoj avijaciji narednih 20 godina. U Alžiru se nalazio na poziciji šefa pilotskog odseka u Nacionalnoj pilotskoj školi, a dugo je leteo i u avio-kompanijama u Jemenu, kao kapetan na DC-3. O ovom periodu njegove karijere pisao je i poznati austrijski novinar i fotoreporter, Fric Zite, koji je u svojoj knjizi iz 1973. godine, „Žarište u Jemenu”, nazvao Milikića „gospodarom jemenskog neba”. Pred kraj letačke karijere je leteo u poljoprivrednoj avijaciji JAT-a i Utve. Po završetku letačke karijere i preko 10,000 časova leta na više od 40 tipova aviona, posvetio se pisanju knjiga. Napisao je knjigu „Brži od zvuka”, monografiju Prve klase ŠAOA, kao i delo „Ratnim stazama Milovana Đilasa”. Posebno je zagovarao inicijativu ispred SUBNOR-a Srbije da se Milovan Đilas posthumno rehabilituje, da mu se vrate čin general-pukovnika i odlikovanja koji su mu bili oduzeti od strane Vojnog suda i Suda časti 14. oktobra 1957. godine, kao i to da se ukinu sve četiri presude protiv njega. Dvaput se ženio. Najpre sa Danicom Radivojević, sa kojom je imao dvoje dece. Milikićeva druga supruga bila je Saveta Domastović, sa kojom je imao jednog sina.[3] Njegov otac Vujica (1905—1969) takođe je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, nosilac Partizanske spomenice 1941. i krajem rata zamenik komandanta bataljona Preminuo je 15. avgusta 2016. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden za hrabrost, Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, Orden partizanske zvezde sa puškama i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom. Od inostranih odlikovanja, nosilac je Partizanskog krsta NR Poljske.

Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG103 (N)

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.` a1

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.`