Jadran film 69x49 zacepljen na 2 mesta, vidi slike Fall of the Mohicans (Spanish: Uncas, el fin de una raza, Italian: L`ultimo dei Mohicani) is a 1965 Spanish-Italian Spaghetti Western film directed by Mateo Cano.[1] The film is based on James Fenimore Cooper`s novel The Last of the Mohicans. 1n 1757 French troops take Fort William. British Colonel Munro and his two daughters are captured by the Marques of Montcalm and offered to the Huron chief Cunning Fox. Cast Jack Taylor as Duncan Edward Paul Muller as Colonel Munro Sara Lezana as Cora Munro Daniel Martín as Uncas José Manuel Martín as Cunning Fox Barbara Loy as Barbara Lloyd as Alice Munro Luis Induni as Hawkeye José Marco as Chingachgook Carlos Casaravilla as Tamerind Rufino Inglés as a barman Modesto Blanch Pedro Rodríguez de Quevedo Alfonso del Real José Riesgo Lorenzo Robledo Pedro Fenollar Pastor Serrador

Kao na slikama Retko u ponudi Ne znam tačno iz kojih su godina Verovatno sedamdesete ili osamdesete Paul Kle (nem. Paul Klee; Minhense kod Berna, 18. decembar 1879 — Muralto, 29. jun 1940) bio je nemačko-švajcarski slikar, član umetničke grupe Plavi jahač (nem. Der Blaue Reiter).[1][2][3] Na njegovo stvaralaštvo uticalo je nekoliko pravaca savremene umetnosti: ekspresionizam, kubizam i nadrealizam. Kle i njegov prijatelj Vasilij Kandinski poznati su po svom pedagoškom radu u školi Bauhaus. Paul Kle Paul Klee 1911.jpg Autoportret Paula Klea naslikan 1922. Datum rođenja 18. decembar 1879. Mesto rođenja Minhense kod Berna Švajcarska Datum smrti 29. jun 1940. (60 god.) Mesto smrti Muralto Švajcarska Paul Kle- autoportret Centar Paul Kle u Bernu Biografija Uredi Rodio se 1879. godine u Švajcarskoj, otac mu je bio učitelj muzike a majka švajcarska pevačica. Detinjstvo je proveo u Švajcarskoj, a pošto je po ocu dobio nemačko državljanstvo, odselio se posle mature 1898. u Minhen. Posle dvoumljenja između muzike (bio je izvanredan i talentovan violinista), literature i likovne umetnosti, ipak se opredelio za slikarstvo. Prvo je studirao grafiku na privatnoj školi Henrika Knira i u to doba sticao ne samo umetnička već i seksualna iskustva. Iz jedne takve kratkotrajne veze rodio mu se sin koji je posle nekoliko nedelja umro. U oktobru 1900. posećivao je časove slikarstva kod Franca fon Štika na Minhenskoj akademiji, gde je studirao i Vasilij Kandinski sa kojim se mnogo kasnije upoznao. Godine 1901, je napustio akademiju. Posle puta po Italiji bio je u Berlinu kod roditelja gde je slikao aktove i svirao u orkestru i pisao pozorišne kritike. Godine 1900. oženio se sa klaviristkinjom Lili Štrumpf i sledeće godine im se rodio sin Feliks. Naredne godine je proveo u domaćinstvu i posvetio se vaspitavanju svoga sina, dok je Lili zarađivala za život i tada se Kleov slikarski život sporo razvijao. Plavi jahač i put za Tunis Uredi Godine 1911, upoznao je Augusta Makea i Vasilija Kandinskog. Skupa sa njima upoznao je i Franc Marka, Gabrijelu Minterl, Aleksej Javlenskog i druge, svi su se zajedno interesovali za gotiku, primitivnu umetnost i nove savremene likovne pravce fovizam i kubizam. S njima je Kle našao zajednički jezik i delio poglede na umetnost. Kandinski i Mark u to doba rade na almanahu `Der Blaue Reiter` - Plavi jahač, koji je postao jedno od najvažnijih dela u savremenoj umetnosti 20. veka. Prva njihova izložba bila je otvorena krajem 1911. godine u modernoj galeriji Tanhojzer u Minhenu. Tu Kle nije učestvovao ali je za jedan časopis napisao recenziju. Na drugoj njihovoj izložbi je učestvovao i Kle, a posle izložbi u Minhenu izlagali su i u drugim gradovima kao na primer u Kelnu i Berlinu. Godine 1914, godine Paul Kle je sa Franc Markom i Lujom Moajeom posetio Tunis. Na ovom putu Kle nalazi pristup ka boji i u svoj dnevnik upisuje: ` ... ja i boja smo jedno. Ja sam slikar“. Bauhaus Uredi Tokom Prvog svetskog rata Kle je pozvan u nemačku armiju, ali kao slikar imao je sreće i nije raspoređen za front već je radio na maskirnim uzorcima za avione. U ratu je izgubio prijatelje August Makea i Franc Marka. I u armiji je Kle imao privilegije da izlaže, pa je u galeriji Šturm u Berlinu izlagao više apstraktnih akvarela. Iz armije je otpušten 1918. godine. Godine 1920, je bila njegova retrospektivna izložba u Minhenu i tada postaje priznat slikar. Tako je dobio ponudu da predaje slikarstvo u Bauhausu u Vajmaru- školi koju je osnovao Valter Gropijus. Primio je ponudu i osvanuo je sa Kandinskim na ravnom i akademskom nivou, prvo je radio kao rukovodilac radionica a posle su obojica vodili vlastita predavanja slikarstva. Bauhaus je bila progresivna škola i morala je da se bori protiv konzervativnih shvatanja nacional- socijalista. Bauhaus se preselio u Desau u zgradu koju je projektovao sam Valter Gropijus i u kojoj su bili i stanovi za pedagoge i gde je i Paul Kle stanovao. Obojica (Kle i Kandinski) intenzivno predaju na Bauhausu. Posle kratkog premeštanja u Berlin 1932. godine Bauhaus je ukinut. Kle je na Bauhausu ostao do 1930. godine i posle je primio profesuru na diseldorfskoj akademiji. Posle nastupa nacizma kao `degenerisani umetnik“ on je otpušten. Umro je 29. juna 1940. godine u Lokarno-Muratu. Njegova dela su posle njegove smrti prikazivana na Dokumentima 1 godine 1955. Dokumentima 2 godine 1959. i Dokumantima 3 1964. godine u Kaselu. Edgar Dega Avangarda Razglednice umetnost

BEOGRAD SRPSKA /BEOGRADSKA/ RAZGLEDNICA TURISTIKA BEOGRAD SRPSKA /BEOGRADSKA/ RAZGLEDNICA U KOLORU R e f e r e n c e ...LOGO HRAMA SVETOG SAVE 1. POZLAĆENI KRST NA KUPOLI HRAMA SV. SAVE 2. BANKA U STAKLU 3. PALATA `BEOGRAĐANKA` 4. ULICA SRPSKIH VLADARA U ZELENILU 5. SRUŠENI (SADA) DEO ZGRADA U UL. SRPSKIH VLADARA NA SLAVIJI 6. HOTEL `HILTON` 7. KUPOLE CRKVE SVETOG MARKa 8. U DALJINI NOVI BEOGRAD ...................................................... ... Ovo je najveći krst na Centralnoj kupoli na Hramu Svetog Save, visok je 12 metara, težine 4 tone, podignut na Hram 1989. godine. Izradio ga je znameniti srpski vajar NEBOJŠA MITRIĆ, koji je posle 20 dana izvršio samoubistvo, pucajući iz pištolja u sebe u svojoj kući u ul. Koste Stojanovića br. 3, podno Svetogorske ulice u Beogradu! Njegov život je u detinjstvu bio tragičan. 1940. godina stradala mu je cela porodica u Holokaustu. Nemački nacisti i nemačko svetsko ZLO celu porodicu su odveli na Staro Sajmiše gde su svi pobijeni, u toku kretanja na Sajmište njegova majka uspela je da ga u Brankovoj ulici gurne iz kolone Jevreja u obućarnicu `Mitrić` i tako mu spase život. Vlasnik obućarnice MITRIĆ prihvatio ga je i podigao kao svoga sina, a on je uzeo njegovo prezime - MITRIĆ. Završio JE Akademiju za primenjenu umetnost U Beogradu i postao jedno od najpoznatijih imena srpskog vajarstva, ali nije mogao da izbegne pakosne i otrovne komentare beogradske čaršije u vezi njegovog dela. Govorilo se da njegov Krst previše savremen i da ne odgovara crkvenim kanonima! Posle njegove smrti, kada se slegla politička prašina, Krst je prihvaćen i postao je simbol Hrama Svetog Save. Ušao je u brojne svetske enciklopedije vajarstva, smatra se REMEK DELOM vajarske umetnosti !!! (Mihajlo Grušić) ! .................................................................. APSOLUTNO NOVO NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT FORMAT 16 cm KOLEKCIONARSKI PRIMERAK (Vidljive SRUŠENE zgrade na Slaviji u ul. Srpskih vladara) EKSTRA ********* dsp19ljk33

Stanje kao na fotografijama, ostecen malo u gornjem desnom delu. 49cm x 69cm NAnisanu snajpera je neo-noir triler film iz 1977, u kojem glume Gene Hackman, Candice Bergen, Mickey Rooney i Richard Widmark. Film se temelji na istoimenom romanu, a za ekran ga je prilagodio njegov autor Adam Kennedy. Režirao ga je i producirao Stanley Kramer. [2] Kramer je u svojim memoarima napisao da se `ne bi iznenadio` da Hackman, Bergen i Widmark `više vole ostati anonimni kao zavjerenici` u filmu, dodajući `ako sam u pravu, to je osjećaj koji dijelim`. Directed by Stanley Kramer Produced by Stanley Kramer Screenplay by Adam Kennedy Based on novel by Adam Kennedy Starring Gene Hackman Candice Bergen Mickey Rooney Richard Widmark Music by Billy Goldenberg Cinematography Fred J. Koenekamp Ernest Laszlo Edited by John F. Burnett Production company ITC Entertainment[1] Distributed by AVCO Embassy Pictures Release date March 23, 1977 Running time 97 minutes Country United States Language English Budget $6 million Gene Hackman as Tucker Candice Bergen as Ellie Richard Widmark as Tagge Mickey Rooney as Spiventa Edward Albert as Ross Pine Eli Wallach as General Reser Ken Swofford as Ditcher Neva Patterson as Gaddis Jay Novello as Captain Ruiz Joseph V. Perry as Bowkemp Majel Barrett as Mrs. Schnaible Originalan filmski plakat Morava Film

Stanje kao na fotografijama 49cm x 69cm Jacobove lestvice američki je psihološki horor iz 1990. godine [4] u režiji Adriana Lynea, producent Alan Marshall, scenarist Bruce Joel Rubin, a u glavnim ulogama Tim Robbins, Elizabeth Peña i Danny Aiello. U filmu iskustva Jacoba Singera prije i za vrijeme službe u Vijetnamu rezultiraju čudnim, fragmentarnim vizijama i bizarnim halucinacijama koje ga i dalje progone. Kako se muke pogoršavaju, Jacob očajnički pokušava dokučiti istinu. Ljestve Jacoba izradio je Carolco Pictures deset godina nakon što ih je napisao Rubin. Iako je tek umjereno uspješan po izlasku, film je stekao kultnu sljedbu, a radnja i specijalni efekti postali su izvor utjecaja na razna druga djela poput serije videoigara Silent Hill. Remake, također naslovljen Jacobove ljestve, objavljen je 2019. Directed by Adrian Lyne Produced by Alan Marshall Mario Kassar Written by Bruce Joel Rubin Starring Tim Robbins Elizabeth Peña Danny Aiello Music by Maurice Jarre Cinematography Jeffrey L. Kimball Edited by Tom Rolf Production company Carolco Pictures Distributed by Tri-Star Pictures Release date November 2, 1990 Running time 113 minutes[1] Country United States Language English Budget $25 million[2] Box office $26.1 million Tim Robbins as Jacob `Professor` Singer - Vietnam vet Elizabeth Peña as Jezebel `Jezzie` Pipkin - Girlfriend Danny Aiello as Louis `Louie` Denardo - Chiropractor Matt Craven as Michael Newman - Chemist Pruitt Taylor Vince as Paul Gruneger - Fellow vet Jason Alexander as Mr. Geary, the lawyer Patricia Kalember as Sarah - Ex-wife Eriq La Salle as Frank - Fellow vet Ving Rhames as George - Fellow vet Brian Tarantina as Doug Anthony Alessandro as Rod Brent Hinkley as Jerry S. Epatha Merkerson as Elsa Kyle Gass as Tony Lewis Black as Jacob`s doctor Perry Lang as Jacob`s assailant Macaulay Culkin (uncredited) as Gabe Singer - Deceased son Originalan filmski plakat

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Sodoma i Gomora - u Sjedinjenim Državama poznati kao Posljednji dani Sodome i Gomore - epski je film DeLuxe Color iz 1962. godine koji se labavo temelji na biblijskom čitanju Sodome i Gomore. Film je bio francusko-talijansko-američka koprodukcija koju su napravili Pathé, SGC i Titanus. Režirao ga je Robert Aldrich, a producirali Maurizio Lodi-Fe, Goffredo Lombardo i Joseph E. Levine. Scenarij su napisali Giorgio Prosperi i Hugo Butler, a glazbenu notu skladao je Miklós Rózsa. Directed by Robert Aldrich Written by Giorgio Prosperi Hugo Butler Produced by Joseph E. Levine Maurizio Lodi-Fe Goffredo Lombardo Starring Stewart Granger Pier Angeli Anouk Aimée Stanley Baker Rossana Podestà Cinematography Alfio Contini Silvano Ippoliti Cyril J. Knowles Mario Montuori Edited by Mario Serandrei Peter Tanner Music by Miklós Rózsa Production companies Pathé SGC Titanus Distributed by 20th Century Fox Release date 4 October 1962 (Italy) 23 January 1963 (US) Running time 154 minutes Countries Italy France United States Language English Budget $4.5 million[1] Box office $2.5 million (US/ Canada)[2][3] 1,614,441 admissions (France) Stewart Granger as Lot Anouk Aimée as Queen Bera Pier Angeli as Ildith, Lot`s wife Stanley Baker as Prince Astaroth Rossana Podestà as Shuah Rik Battaglia as Melchior Giacomo Rossi-Stuart as Ishmael Scilla Gabel as Tamar Anthony Steffen as The Captain (as Antonio de Teffi) Gabriele Tinti as Lieutenant Enzo Fiermonte as Eber Daniele Vargas as Segur Claudia Mori as Maleb Feodor Chaliapin Jr. as Alabias Mitsuko Takara as Orphea Massimo Pietrobon as Isaac Mimmo Palmara as Arlok Liana Del Balzo as Rich Hebrew woman Francesco Tensi as 1st old man Andrea Tagliabue as Eber`s son Alice Kessler as Dancer Ellen Kessler as Dancer Originalan filmski plakat AdriaFilm

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Masakr u Rimu (talijanski: Rappresaglia) je talijanski ratni dramski film iz 1973. godine koji je režirao George Pan Cosmatos [1] o masakru u Ardeatinu koji se dogodio u ardeatinskim špiljama u Rimu, 24. ožujka 1944. godine, a Nijemci su ga počinili kao odmazdu nad partizanima. napad na SS policijsku pukovniju Bozen. [2] Film je zasnovan na knjizi Roberta Katza `Smrt u Rimu` iz 1967. godine. [3] Talijanski sud izrekao je producentu Carlu Pontiju i redatelju Cosmatosu šestomjesečnu uvjetnu kaznu za njihov film za koji je tvrdio da Papa Pio XII zna i nije učinio ništa po pogubljenju talijanskih talaca od strane Nijemaca. Optužbe su na kraju odbačene u žalbenom postupku. [4] Imena žrtava prikazana su u završnoj špici, za razliku od uloga i članova posade. Directed by George P. Cosmatos Written by Robert Katz (book) George P. Cosmatos Produced by Carlo Ponti Starring Richard Burton Marcello Mastroianni Cinematography Marcello Gatti Edited by Françoise Bonnot Music by Ennio Morricone Release date 4 October 1973 Running time 110 minutes Country Italy Language English Richard Burton as SS-Obersturmbannführer Herbert Kappler John Steiner as SS-Standartenführer Eugen Dollmann Anthony Steel as SS-Sturmbannführer Dr. Borante Domizlaff Brook Williams as SS-Hauptsturmführer Erich Priebke Dennis Burgess as SS-Sturmbannführer Hellmuth Dobbrick Anthony Dawson as SS-Brigadeführer Wilhelm Harster Luftwaffe officers Peter Vaughan as Field Marshal Albert Kesselring Leo McKern as Luftwaffe General Kurt Mälzer Italian fascists Guidarino Guidi as Interior Minister Guido Buffarini Guidi Renzo Montagnani as Police Chief `Questore` Pietro Caruso Vatican officials Marcello Mastroianni as Father Pietro Antonelli Robert Harris as Father Pancrazio Other characters Giancarlo Prete as Paolo Delia Boccardo as Elena Renzo Palmer as Giorgio Duilio Del Prete as Partisan Originalan filmski plakat Croatia Film

24x18cm Kroz našu bogatu istoriju, Crvena zvezda je osvajala brojne trofeje, a jedan od najinteresantnijih, koji krasi vitrine našeg muzeja je pehar iz Malage. „Kosta del Sol“ to jest „Obala sunca“ je turnir sa velikom tradicijom koji se odigrava od 1961. godine u Malagi na stadionu „La Rosaleda“. Turnir je imao dva prekida tokom svog postojanja, a pored velikih timova sa Pirineja, mnoge evropske ekipe poput Rome, Borusije, Totenhema su učestvovale na ovom takmičenju. Detalj vredan pažnje je da je trofej koji smo osvojili težine oko 40 kilograma, što ovaj pehar čini impozantnim i doprinosi estetici našeg muzeja. Postoji anegdota da su igrači u šali govorili da je teže doneti pehar iz Španije, nego osvojiti ga. Naš klub je dva puta učestvovao na turniru u Španiji. Prvi put su crveno-beli na turniru u Malagi participirali 1971. godine. Pored našeg tima, na kupu su igrali Malaga, Panatanaikos i Valensija. Zvezda je u polufinalu bila bolja od Valensije i pobedila 2:1. U toj utakmici u timu Crvene zvezde bili su: Ratomir Dujković, Milovan Đorić, Petar Krivokuća, Zoran Antonijević, Vladislav Bogićević, Miroslav Pavlović, Slobodan Cole Janković, Stanislav Karasi, Zoran Filipović, Jovan Kule Aćimović i Dragan Džajić. Strelci za Crvenu zvezdu bili su Janković i Džajić, dok je za ekipu Valensije gol postigao Adorno. U finalu je naša ekipa ukrstila koplja sa domaćinom turnira Malagom i bila poražena 2:1. Naš tim nastupio je u sledećem sastavu: Ratomir Dujković, Milovan Đorić, Petar Krivokuća, Zoran Antonijević, Vladislav Bogićević, Miroslav Pavlović, Slobodan Cole Janković, Stanislav Karasi, Zoran Filipović, Jovan Kule Aćimović i Dragan Džajić. Pogodak za crveno-bele postigao je Janković, dok je dvostruki strelac u ekipi Malage bio Roldan. Interesantno je da su crveno-beli odigrali mečeve na ovom turniru u pauzi između dve međunarodne prijateljske utakmice koje smo igrali sa Penjarolom u Beogradu, u kojima smo oba puta trijumfovali. Utakmice sa Penjarolom odigrane su 10. i 19. avgusta dok su se utakmice u Malagi igrale 13. i 15. avgusta, što dovoljno govori o tadašnjem kvalitetu i pripremljenosti crveno-belih. Na turniru u Malagi je bila izuzetno jaka konkurencija, ali se naš tim odlično pokazao, iako nije stigao do trofeja na svom prvom učešću. Naši stariji navijači kažu da je bilo pravo uživanje gledati majstore fudbala tog vremena. Naredno učešće našeg kluba na ovom turniru proteklo je u znaku Crvene zvezde. Ona je dve godine nakon svog prvog učešća uspela da osvoji trofej koji krasi vitrine muzeja Fudbalskog kluba Crvena zvezda. Na ovom takmičenju učešće su uzeli Boka Juniors, Espanjol, Crvena zvezda i domaćin turnira, Malaga. U polufinalu Zvezda se sastala sa ekipom Espanjola i pobedila 2:0. Dvostruki strelac za ekipu Crvene zvezde bio je Zoran Filipović, a naš tim nastupao je u sledećem sastavu: Ognjen Petrović, Mihalj Keri, Vladislav Bogićević, Miroslav Pavlović, Kiril Dojčinovski, Petar Baralić, Slobodan Janković, Stanislav Karasi, Zoran Filipović, Jovan Aćimović i Vladimir Petrović. U finalu naš klub odmerio je snage sa domaćinom turnira Malagom i pobedio 2:1. Na taj način, crveno-beli su se revanširali za poraz od Malage u finalu na istom turniru dve godine ranije. Strelci za Zvezdu u tom meču bili su Janković i Jovanović, dok je Vilanova postigao pogodak za Malagu. Naša ekipa je igrala u sledećem sastavu: Ognjen Petrović, Mihalj Keri, Vladislav Bogićević, Miroslav Pavlović, Kiril Dojčinovski, Petar Baralić, Slobodan Janković, Nikola Jovanović, Stanislav Karasi, Zoran Filipović, Jovan Aćimović. Crvena zvezda je ovom pobedom uspela da podigne pehar na stadionu „La Rosaleda“, ali i da ukrasi vitrine muzeja ovim impozantnim trofejom. Pored crveno-belih, među osvajačima su Real, Barselona, Sevilja, Roma, Fiorentina, Borusija, Totehnem, brazilski Korintijans, argentinski Penjarol i Rasing, mađarski Vašaš i Ferencvaroš, što samo govori o činjenici da se naš klub ovim trijumfom priključio fudbalskoj eliti koja je osvajala ovaj pehar.

Kao na slikama Retko Lepo je i za uramiti kada se rasklopi Piperi Pozivnice Zmajevo Пипери су једно од српских племена[1][2][3][4][5][6] која припадају групи брђанских племена у данашњој Црној Гори.[1] Пипери као племе и историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Тачан почетак настанка Пипера остаје и данас непознат. Први пут се спомињу у Млетачким списима средином 15. века, а као брдско племе у правом смислу те речи, попут Куча и Бјелопавлића, формирани око 16. века. Историја и прошлост племена је веома бурна, праћена многобројним биткама са Османлијама, те се за њих са правом сматра да су једно од најратоборнијих српских племена. Ту традицију су наставили и за време Другог светског рата, када велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, а треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Етимологија Реч `Пипер` потиче од латинске речи `piper` што значи `бибер`. Коришћење те речи се проширило из централне Италије у друге крајеве. Разлог томе јесте трговина Римљана са другим крајевима, па се јавља и у језику којим су говорили Романи, односно стари Власи у Далмацији у периоду Римског царства, а и у другим језицима попут грчког. Од исте основе, реч се нашла и у модерним данашњим језицима, попут немачког и албанског језика.[7] Осим тога, реч се налази и у старословенском језику у форми `пипру`.[8][9] Одатле, она је у форми `пипру`-`пипер` била веома рано заступљена код Јужних Словена на Балкану.[7] Постоји већи број топонима на Балкану, који имају у основи реч пипер. У Бугарској се код Дупнице и Бистрице налази место Пиперево, јужније од Софије, док је код Перника место Пиперка. У Бугарској се налази и место Пиперково је између Плевена и Руса. У Северној Македонији постоје места Пиперево, између Штипа, Струмице и Кавадарца, као и истоимено место североисточно од Струмице, те и место Пиперка на тромеђи Северне Македоније, Бугарске и Грчке.[7] Није јасно да ли су у вези, или ако јесу, каквој, ови топоними са племеном Пипера, али постоје предања из племена Пипера или сродних братстава која говоре о доласку из старе Србије. Код Срба се током прошлости то име појављивало, па су у повељама црногорског владара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру из 1485. и 1489. године споменути Михаило Пипер и Вук Пиперовић, а за њих није сигурно да ли су у вези са братством Пипера из Брда око којег је настало племе Пипера.[7] Такође, у области где је Доброско село у северном делу Горњег Цеклина, постојала је област Пиперовина и у Доброској жупи село Пипери, одакле су претходно споменуте личности.[10] Историчар Ристо Ковијанић наводи у которским документима и Николу Остојину Пипера из 1445. године који је споменут да је из Зете, а вероватно се ради управо о претходном селу.[10] Он такође наводи да се у которским документима из 1398. године се може наћи и помен Радослава Михаилова Пипера, а у дубровачким изворима из 1285. године и Владо Пипер, али да је непознато јесу ли они у сродству са претходним особама, мада оставља то за могућност због блискости локација појављивања.[10] Оно што се зна, јесте да се ради о личностима Пиперима сродним онима или из самог Горњег Цеклина. Осим тога, у српским народним песмама се среће име Пиперевка, у Херцеговини се може срести презиме Пиперац, а у Босни и место Пипери (Лопаре).[7] На основу свега наведеног, могу се поставити два разматрања како је племе добило име Пипери, а и како се лично име Пипер појавило у тим крајевима. Прво разматрање јесте да је име племена добијено од старих Влаха који су тамо живели пре доласка Словена у те крајеве. Овакву позицију заступају историчари попут Бранислава Ђурђева, који свој став базирају на чињеници да је реч пипер пореклом латинска реч, те да је могла бити добијена од старих Влаха.[2] Та теорија је према етнологу Јовану Ердељановићу мање вероватна зато што у нису забележени никакви топоними, нити лична имена везана за реч пипер, код староседелаца. Додатно, у албанском језику који је доста речи преузео од старих Влаха и латинског, а и код Албанаца уопште нема никаквог географског топонима, нити имена од те основе или у тој форми у средњем веку.[7] По другом разматрању које заступају историчари и етнолози попут Ердељановића, лично име Пипер је већ постојало код Јужних Словена, наслеђено из старословенског, те је као име дошло у област племена Пипера доласком Словена, што је због горе наведених ствари према Ердељановићу чини највероватнијом.[7] Име племена или места је вероватно добијено из тог личног имена.[7] Територија Кањон Мораче недалеко од Подгорице Пипери као једно од брђанских племена и као историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Територија највише иде уз Морачу, те се са источне стране Мораче граничи са суседним племенима Братоножићима и Кучима, на северу са племеном Ровци, на западу са Бјелопавлићима, а на југу ка Спужу и Подгорици. Од области и већих насеља могу се истаћи Сеоца, Завала, Стијена, Радовче, Потпеће, Свиба, Радећа, Рогами, Црнци, Баћи, Ријека, Ожеге, Близна, Мрке и друга. То су углавном била стална или полустална насеља, која су последица слободнијег начина живота и зато су доста разбијеног типа. Код Пипера, појам `кућа` је означавао не само један дом или како се често назива и `дим` (огњиште), већ некад и више домова груписаних у једном мањем месту.[11] Међу природним целинама се истиче област названа Пиперска гора која се може поделити на јужни део између села Радовча и села Расловића и северни део који иде у планине. Њен спомен се налази и у народним песмама записаним у Његошевом делу Огледало српско. Пиперска гора је кречњачки красни предео са разноврсним појавама краста и пространим стеновитим површинама. Јужнији део ка Зети има више зеленила са шумарцима и виноградима.[11] Уређење и организација Као и код осталих племена, код Пипера мање самоуправне јединице јесу катуни и села.[2][12] Ипак, у периоду 15. века, постојала је на територији Пипера и Лушка жупа, коју су формирали Лужани,[2][10] старо српско становништво словенског порекла у том делу и који припадају старијем слоју Пипера.[13] Она је споменута и у делу Летопис Попа Дукљанина као једна од девет жупа на територији Зете.[2] Што се тиче катуна, они су настали под утицајем географије и номадског начина живота, а наслеђени од староседелаца Влаха. Може се рећи да су се они у 15. веку потпуно утопили у сеоску организацију, те 1485. године област Пипера уопште не разликује много од кнежине у данашњој Србији која је у то време такође почела да се развија.[2] Родовска структура у то време није била развијена, и тек нешто касније се почиње да се јавља и започиње процес сложен процес саплемењавања и формирања правих племена у каснијем смислу те речи.[2] Порекло племенске организације Постоје различити видови на то зашто су се формирала српска племена као таква, односно да ли је то преузето из самих Словена који су дошли у те просторе, или је племенска организација из 16. века више последица преузимања формације од несловенског становништва. Из раније српске историографије, етнолози попут Јована Ердељановића су сматрали да је на формирање такве племенске организације највише утицало становништво словенског порекла који су као племена дошли на Балкан. Племена су била формирана, како због тога, тако и због природних одлика терена због којег је било повољније сточарство и формирање мањих организација. Та организација се током времена изгубила захваљујући формираним средњовековним српским државама, да би се касније приликом пада тих држава та организација поново вратила, али у измењеној форми у виду данашњих племена.[14] Слично виђење има и познати српски научник и утемељивач српске географије Јован Цвијић.[4] Ипак, он указује на то да племена која су споменута у млетачким документима са почетак 15. века, међу којима и Пипери, нису иста као племена након турских освајања, већ да је ипак дошло до одређених промена захваљујући српским досељеницима из различитих крајева, као и другачијих услова.[4] Та стара племена су се претворила у језгра за новија, чиме су се на њих додала и многобројна братства досељеника. Некад је то новије становништво, било околно или досељено другде, постало већина, па су се нека мања племена попут Крича утопила у већа, попут Дробњака. Са друге стране, некада су та старија племена имала снажније језгро које је успело да се одржи, те је име племена остало сачувано и после, као што је био случај код Пипера.[4] Иако првобитне племенске организације у виду оне код старих племена попут Лужана, готово да нема у периоду 15. века ван територија Црне Горе и Херцеговине, ипак постоје изузеци попут Брсјака и других словенских племена спомињаним на простору данашње Северне Македоније. На овај начин, Ердељановић закључује да су већи утицај ипак имали Словени и да је племенска организација настала крајем 16. века њихова.[4] Са друге стране, историчари попут Бранислава Ђурђева сматрају да је племенска организација из 16. века па надаље, више последица утицаја старих Влаха и катуна по којима су били познати. Словенима, који су због терена били принуђени да се баве сточарством, је лакше било да приме већ постојећи вид организације који су имали стари Власи. Осим тога, споменута племена из млетачких докумената 15. века нису права племена у смислу организације, већ она то постају касније.[2] За ово су везана и питања за етнички идентитет, на који су племена као организације имала доста утицаја. Кључно за то јесте када су стари Власи престали да буду етничка категорија и утопили се у српски корпус, односно да ли је до тога дошло још за време Немањићке државе или раније, или је до тога дошло управо у време османских освајања и формирања племенске организације каква су имала српска брдска племена из тог периода па надаље. О овоме ће бити више речи даље у чланку. Племенска организација код Пипера За почетак формирања племена Пипера од великог значаја су пописи из 15. века, а међу њима и споменути турски дефтери из 1485. и 1497. године. Праћењем тих пописа, види се да одлике жупске организације почињу да се губе крајем 15. века и да благо теже ка катунској, за време османских освајања. Ово се дешавало и поред тога што се организација нахије Пипера под Османлијама у почетку окретала ка сеоској. Може се рећи да се катунска организација у том периоду, донекле, утопила у сеоску. Пре 1455. године, и стари Пипери Лужани и стари Пипери влашког порекла имају веома мале разлике, како у територијалној организацији, тако и у социолошким категорији, јер су обе групе потпале под лушком организацијом. По пописима из тог периода, види се да су Лужани били доминантни у селима Копиљ, Црнци и Сеоца. Лушка жупа која је била доминантна до 1455. године, већ 1460. године прима одлике катуна, а ипак 1485. године постоје још увек јасно истакнута села и недовољно развијена родовска организација. Ово је од посебног значаја, јер је, по социолошкој категорији, односно доминантном занату сточарству, ова област сматра влашком нахијом. Из дефтера из 1485. године, спомињу се домаће спахије, хришћани, које су Османлије оставили да убирају порез у својим селима. Те спахије су Божидар Вукотин, Радул Вукашинов и Вук Ђурђев. У дефтеру из 1497. године, ствари се мењају. Прво што се истиче јесте доста већи број становника, што говори да се радило о придошлом становништву, односно новијем слоју Пипера у народу познат као Лутовци, који је дошао из Братоножића. Из њихових личних имена која су доминантно српска или православна у српској верзији, као и српског језика, може се закључити да се ради о носиоцима српског идентитета.[2] Поједина села која су била пуста, попут Лушке жупе која је као таква, уписана 1485. године као празна, сада су поново постала пуна. Територијална организација се изменила, па су поједина места и области које су 1485. године пописане одвојено, сада су припојене Пиперима. Тако се катун Бушати (не треба мешати са истоименим код Скадра) из долине Зете, код Подгорице, нашао на рубном подручју у оквиру области Пипера. Села и катуни који се у том дефтеру спомињу, су Лушка жупа, Дрезга, Добрико, Мрке, Златичиште, Бјелице, Дуга, Брестица, Ријечица, Страхалићи, Морачица, Букумири, Бушати, Радушев до и Дреновица. Из ова два дефтера се види да су крајем 15. века биле сједињене територије Братоножића и Пипера. На то указује и спомињање у њима пиперског војводе Милице Ђуркова, који је био из Лутова.[2] Како се из дефтера из 1485. године организација огледа у слабљењу жупе, 1497. године у добијању катуна, тако се 1570. године бележи формирана племенска управа какву знамо. У дефтеру за Скадарски санџак из 1570. године се види да су Пипери попримили родовски облик организације. У њему стоји да је раја масовно одбила да се попише, а да су кнезови пристали да плаћају одсјечком. Споменута су села Гојсалићи, Ђурковица, Мрке, Црнци, Петровићи, Николићи, Павличићи, Гостићи и друга.[2] Управа од 16. века па надаље, је била слична је оној код Куча. Поред војводе, племеном су управљали главари из снажнијих братстава, а некада су имали и кнежеве до 19. века. Титула кнеза је више била у форми титуле, него стварне власти. Највећу власт у племену је имала скупштина или збор, који се састајао на Бјелоглаву код села Радећа, код више пута обнављане цркве Св. Николе. Збор се сазивао тако што би главари у сваком селу из мале пушке пуцали у вис и узвикнули `Ко је Пипер, на Бјелоглав!`. Тамо су се решавала питања о ратовању, мирењу завађених припадника племена, решавању проблема везаних за крађе и остало. Такође, већа братства су имала своја зборна места или сједнике на којима су се састајали ради решавања питања везаних за њихово братство, а некад и зарад свечаности и забаве.[12] Историја Пипери као племе имају дугу историју. Праћењем њихове историје се може видети како су се иначе српска племена формирала, односно како се долазило до племенске организације. Оно по чему Пипери донекле одступају од појединих других племена јесте терен на коме је била формирана Лушка жупа, то јест, жупска формација је била доста снажно присутна. Она је обухватала већински становништво словенског порекла, али је утопила донекле у ратаре и становништво несловенског порекла. Османским освајањима простора те и доласком новијег слоја становништва, нестаје лушка жупа и почиње прелаз ка катунима, а након тога ка племенској организацији.[2] По пописима се још и у то време види да доминирају српска и хришћанска имена, док других има у траговима, да је говорни језик био српски, а једина вера забележена још и у 15. веку је била српска православна, како код старијег, тако и код придошлог слоја становништва код кога је то било и израженије.[2][12] Као племе, Пипери су се показали као веома ратоборни што се види по њиховом учешћу у многим биткама. Узрок овога су били веома тешки услови живота, жеља за слободом и нетрпељивост према османској управи ових крајева. Касније, преласком у новије државе, Црну Гору, а касније Југославију, племенска организација губи на значају и полако нестаје. Предплеменски период и прелазак на племенску организацију Рушевине старог града Дукље код Рогама у Пиперима, Подгорица Што се тиче периода пре и у време доласка Словена на Балкан, а тиме и Срба, око 6. и 7. века, оно што је сигурно јесте то да су на овим просторима живели староседеоци који су били илирско-романско становништво, називано Власима. О томе сведоче многи топоними, који су пред-словенског порекла, а преузети су од језика који се у тим крајевима говорио, а то укључује и латински и задржали се и до данас: Матаруге, Рогаме, Баћи, Мажђап, Дука, Бањаестра (познато код Пипера и као Бољесестра) и други.[1][2] Ко су били ти староседеоци сведоче и топоними попут Влашке Драче код Стијене, а и на основу извора и података о тим крајевима лако се закључује да се ради о народу које су Словени назвали Власима.[1] Влашке термине и топониме су преузели Срби из крајева Дукље, а самим тиме и у Пиперима, али и Албанци ка Скадру који је у близини и северној Албанији уопште. Тако се мали број топонима са ових простора, попут назива села Рогами, у мало измењеној форми могу наћи у мањем броју и у околним деловима, као и данашњој северној Албанији. Оно што треба имати у виду јесте то да се у близини Пипера налазио стари град Дукља, односно Диоклеја, што објашњава порекло тих топонима.[1] Ипак, терен и мали број тих топонима указује на то да Влаха уопште није било много у тим крајевима, те да су они за време доласка Словена били слабо насељени.[1] Што се тиче старих Срба који су долазили у те крајеве за време насељавања Срба на Балкан, јасно је да нису дошли у једном великом таласу, већ су насељавали те крајеве постепено. О њиховом присуству сведочи велики број словенских топонима, везаних за насеља за која се зна да су доста стара и првобитно припадала старијем слоју Пипера, а међу којима су Потпећ, Завала, Свиба, Радећа, Близна и друга. Такође, о њима сведочи и споменута формирана Лушка жупа.[1] Слојеви словенског и несловенског порекла Власи су се током времена у територијама српских држава постепено утапали у српску културу и асимиловали се са већинским становништвом словенског порекла. Након тога, Власи нестају као страни етнички идентитет. Ова појава је била присутна и код других балканских народа, попут Бугара. Када је дошло до нестанка влашког идентитета као страног етничког елемента, зависи од области и територије, као и других фактора, али о томе постоје различита мишљења. Док је углавном заступљено мишљење у српској историографији, као код Јована Ердељановића[1], Јована Цвијића, Бранислава Ђурђева и других, да је до тога дошло веома рано у време управе Немањића или чак и пре, постоје и мишљења попут Симе Ћирковића да се то десило тек у време или након османских освајања простора Балкана.[15] По првом виђењу доста заступљеном у српској и делу западне историографије, термин Влах се постепено у многим областима пренео са етничког, на социолошку категорију у виду сточара још у време владавине Немањића. То се десило због потпуног утапања старих Влаха у српску културу, односно прихватањем језика и имена, као и обичаја, а и српске православне вере, по чему су изгубили главне карактеристике страног етничког елемента по чему би се разликовали од околине.[1][2][15][16] По Ћирковићевом виђењу, а и у једном делу западне историографије, Влах је остао као етничка одредница и поред утапања у српску културу за време Немањића, још увек је био страни етнички елемент због другог сталешког положаја (сточари). Тиме је био издвојен од Срба који су углавном били ратари. Овиме Власи, иако остају издвојени, ипак због исте културе нису више етничка група у правом смислу. Тако је било све док османска освајања нису задесила просторе и урушила тадашњи феудални систем и увела свој који се више фокусирао на веру, чиме је дошло до стапања православних Влаха у Србе. То је довело до већих промена укључујући и формирања племенске организације из 15. и 16. века чиме су се Власи брзо изгубили као страни етнички елемент и измешали са словенским становништвом, прихватајући српски. Ово је текло различитим током у зависности од простора на коме се дешавало и утицаја разноврсних елемената попут цркве која је тада била носилац културе, сегрегације словенског и несловенског становништва и слично. То није било ограничено само на Србе, већ и друге словенске балканске народе.[15] Ипак,ово постаје донекле проблематично када се из ове перспективе посматрају мали простори попут Брда и Зете на територији данашње Црне Горе. Ту је такво издвајање било теже, и те се асимилација вероватно десила раније још у крајем периода управе Немањића.[2] Такође, огроман број топонима у Пиперима је доминантно словенског порекла, што сведочи о томе да је српски идентитет био укорењен у тим просторима пре Османских освајања.[1] Осим тога, у време Немањића се развија српски феудални састав у коме је Власима препуштено сточарство, као и други послови те је свако ко би се бавио тиме био влах по сталежу. Такође, када су првобитно били издвојена етничка група у раном средњем веку, не треба заборавити и чињеницу да је до тог стапања могло доћи само ако је у тим просторима било већинских Словена у које се несловенско становништво могло утопити, као и да је то текло различитим периодима на различитим просторима. У сваком случају, било да се то десило у време српских средњовековних држава или у време османских освајања тих простора у 15. веку па надаље, Власи су се као страни етнички елемент утопили у суседно словенско становништво чиме престају бити други етнички елемент. Од тада, термин `Влах` се на српским просторима користи као синоним за Србе.[2][15][16] Словенско становништво ових крајева чинили су Лужани. Они су представљали бројно старије српско становништво које се касније постепеним слабљењем српске управе и нестанком жупске формације утопило у околно становништво и формирало племена попут Пипера и Бјелопавлића.[1][2][10] Код Пипера, асимиловањем старих Влаха од стране старих Срба настаје старији слој Пипера.[1][2] Та асимилација се десила рано захваљујући већ формираном српском идентитету, јаком српском културном утицају и позицији усред Зете, као и присутности бројнијег становништва словенског порекла, као и формиране лушке жупе, а о њој сведоче пописи из 15. века и раније, и топоними где се види да су становници великом већином носиоци српског, односно словенског идентитета.[1][2] Катуни у Горњој Зети средином XV века - простор Пипера, Лужана и Рогама ће касније чинити племе Пипера Рани помени Пипера Пипери се први пут спомињу у Млетачким документима почетком 15. века. Тада још нису формирали племенску организацију какву познајемо из каснијег периода. Према Константину Јиречеку, Пипери се спомињу први пут 1416. године у Скадарском земљишнику.[17] Историчар Бранислав Ђурђев је указао да је то непосредан спомен, те да се ради о досељенику из Пипера у скадарској области.[2] Један од спомена јесте из 1455. године у српском православном манастиру Врањина, између Млечана са Стефаном Црнојевићем и народом горње Зете који је прихватио његову управу.[10] Ту се осим Куча спомињу и Пипери под тим именом, а један од захтева упућеним Млечанима и Стефану Црнојевићу је био да им свештенство не може бити католичко, него да им се остави православно.[3][18] На основу тога, закључује се да су Пипери још у то време били православци.[14] Први спомен Пипера код Дубровчана јесте онај из 1444. године у коме су споменули напад Пипера, Бјелопавлића и Васојевића, под вођством два Бјелопавлића Радосава Димитровића и Радоње Ружића, убили и опљачкали једног Дубровачког трговца.[10] Нажалост, због недостатака историјских списа из ранијих периода, остаје непознато када су се Пипери као племе тачно формирали.[14] Ипак, оно што јесте познато је да се одлике племенске организације стичу крајем 15. века и негде у току 16. века Пипери постају потпуно формирано племе.[2] Крајем 15. века, територије Пипера заузимају Османлије. Према Ђурђеву, Пипери још увек нису попримили пуну племенску организацију какву познајемо у 16. веку. Тада је на месту Пипера и Братоножића формирана Пиперска нахија. Становништво се делило по томе ко им је казнец, словенска титула коју носи особа задужена за прикупљање пореза и дажбина, што се може видети из пописа 1497. године.[2] Према Ердељановићу, Пипери још увек нису били обједињена територија, али са тиме се не слаже Ђурђев који указује да су 1485. године Пипери према историјским изворима из тог периода, попут турских дефтера, већ били сједињена територија која је обухватала и територију Братоножића.[2] Крајем 15. и почетком 16. века почиње насељавање српских досељеника у Пипере из других крајева, чиме се стари Пипери као братство, односно старији слој са братствима попут старих Пипера, Мугоша, Лужана и других, утапају у новији или делом истискују. Тако се формира многобројнији новији слој Пипера који надјачава старији. Ти досељеници углавном имају по народном предању заједничко порекло, о чему ће бити речи у делу код родова.[2][19] У турским дефтерима од 15. века па надаље, се види да је говорни језик у тој области српски, а да доминирају поред хришћанских, и српска имена и веома мало оних несловенског порекла, а вера српска православна. Из њих се види и да је досељено становништво имало доминантно имена словенског порекла или православна у словенској верзији. У споменутом турском дефтеру из 1497. године се спомињу следеће личности као казнеци или спахије у својим селима: Божидар, син Вукотин; Божидар, син Дабижинов; Ђуро, син Лекин; Петар, син Ников; Радич, син Гомњенов; Нико, син Радешинов; Пешко, син Радешинов; Радич, син Рашков; Радул, син Вукашинов; Дабко, син Вукашинов; Вук, син Ђурђев; Ђуро, син Лијев (Илијев); Радич, син Лазаров; Никац, син Пајшин; Вук, син Никин.[2] Племенски период до Првог светског рата Већ током 16. века започињу местимични сукоби између Пипера и Османлија, а један је опеван и у песми Пиперски бој са Тахир-Пашом. Разлог тих борби је био одбијање плаћања харача од стране Пипера.[12][20] У периоду 16. века, Пипери у потпуности добијају одлике племенског уређења.[2] Као што је већ речено, у великом делу српске и једном делу западне историографије установљено је да је, већ тада становништво несловенског порекла добило српски идентитет. Ово је јасно на основу доминантних српских личних имена и језику из споменутих османских дефтера крајем 15. века. По виђењу Ћирковића, захваљујући бољим условима за сточарство и већ формираним катунима, као и османској управи, до потпуног мешања становништва словенског и несловенског порекла долази тек у време самог формирања племена.[2][15] Треба навести и да се у дефтеру Скадарског санџака из 1570. године је забележено да је раја у Пиперима масовно одбила да се попише.[2] Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару 1595. године, испровоцирало је православне Србе широм Османског царства. Појачана је активност ускока из Аустрије, а у периоду 1596. и 1597. године, на подручју данашње Црне Горе и Херцеговине избија устанак Срба под вођством војводе Грдана из данашњег Никшића. Побуна је избила у Бјелопавлићима и проширила се на стару Херцеговину, где су јој се придружила многа племена попут Дробњака, Пивљана и других.[21] Због овога и због погрешно пренесене вести да је османски султан Мехмед III погинуо у битки код Егера 1596. године, према Млечанину Лазару Соранцу (Lazzaro Soranzo), у побуну улазе и Пипери, Кучи, те и католички Клименти.[22] Два српска калуђера упућена у Рим 1597. год. излагала су на папској курији српску прошлост, те су предлагали папи да пошаље војску са којом би кренули у ослобађање Срба на простору данашње Црне Горе, као и да постави Србима једног човека, хришћанина, који би управљао њима. Како устанак није био добро организован, те је више представљао низ местимичних побуна и сукоба, као и због недостатка помоћи из хришћанских земаља, Османлије су га веома лако угушиле.[23] Ипак, после овога побуне Срба не престају. Године 1609, против Османлија избијају побуне у северној Албанији, чиме се придружују и суседна српска племена Пипери, Кучи и Бјелопавлићи, али и он, и поред одређених неуспеха Османлија, бива брзо угушен.[21][24] Због поновних побуна Пипера, Бјелопавлића и других Брђана, Османлије сакупљају велику војску од 40,000 људи и нападају споменута племена, приликом чега су она тешко страдала.[21][24] Ипак, ни овај напад није успео да у потпуности умири Пипере и друге Брђане, те су они спорадично дизали побуне све до периода пред Кандијски рат половином 17. века.[24] Говорећи о Србима, као народу који живи од Арбаније до Дунава, споменути Лазар Соранцо 1599. године наводи за племена у Зети да су српска, а међу њима набраја Пипере, Куче, Бјелопавлиће и племена на подручју Плава, али и католичке Клименте.[25][26] Више детаља о самим племенима даје Которанин Маријан Болица (Mariano Bolizza), који 1614. године у свом документу Извештај и опис Скадарског санџака наводи Пипере као српско православно племе, чији вођа је Радослав Божидаров.[2][27] У току периода под османском окупацијом, осим сукоба са Османлијама, умели су да се дешавају и мањи окршаји између и унутар самих српских племена.[4] Године 1658, под утицајем Млетачке републике, Пипери, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Клименти, Хоти и Груда формирају такозвани Алај Барјак, односно савез тих седморо племена са Млетачком републиком против Османског царства.[28] Нешто касније, побуне против Османлија избијају у Пиперима, Ровцима, Бјелопавлићима, Братоножићима, Кучима и Васојевићима.[29] Млечани пружају подршку Црногорцима и Брђанима и касније, све док их Османлије нису поразиле и избациле из Старе Црне Горе.[24] У то време, скадарски паша Сулејман средином јула 1691. године, скупа знатну војску и напада Пипере и Бјелопавлиће, али се напад завршава поразом пашине војске.[24] Током 18. и 19. века, Пипери као једно од најратоборнијих брдских племена, воде многобројне битке против Османлија. У историји је познато више битака у којима су учествовали Пипери против турских везира међу којима су битке: против Осман-паше 1732, против Махмут-паше 1788, против Махмут-паше, битка на Мартинићима 1796, против Тахир-паше, око 1810. Због тога су опевани у бројним народним епским песама, међу којима су неке и у Његошевом делу Огледало српско. У писму послатом Русима из 1789. године које су саставили представници брдских племена, међу којима су били и Пипери, записано је да су сви они Брђани и српски кланови, односно племена, са православном вероисповести. Ово је био у складу са тадашњим виђењем, по чему су се Брђани раздвајали од Црногораца са подручја старе Црне Горе.[30] Машан Божовић Након битке на Мартинићима из 1796. године, Пипери и Бјелопавлићи улазе у састав Црне Горе. Касније, 1847. године долазе у жесток сукоб са Данилом због његовог сламања племенске аутономије, те су у јулу 1854. године Пипери, Кучи и Бјелопавлићи себе прогласили независност. Ипак, књаз Данило је успео да угуши њихову побуну.[31] Упоредо са борбама у Србији за време Првог српског устанка, брдска племена су започела нападе на Османлије на територији данашње Црне Горе. Због активног учешћа, многе племенске војводе су добиле од вожда Карађорђа Петровића барјаке. Међу њима су биле и Пипери Тодор Перишин Аћимић и Токо Павићев Божовић са Стијене.[32] У књажевини Црној Гори, Пипери су имали своје сенаторе попут чувеног Јола Пилетића. Активно су учествовали у војсци те земље и заузимали добре положаје. У то време, велики српски правник из Цавтата Валтазар Богишић је обилазио брдска племена са циљем да прикупи информације о правним обичајима које би му служиле за доношење његовог Општега имовинског законика за Црну Гору из 1888. године. Његов информатор у Пиперима је био сенатор Јоле Пилетић.[33] У периоду до 19. века, али и надаље, због веома лоших економских услова и сталних сукоба са Османлијама, доста Пипера се расељава у Србију и Босну. Неке од тих исељених породица су дале познате личности и војне заповеднике, међу којима је и Узун Мирко Апостоловић коме су се преци управо из Пипера доселили у Руднички крај, а касније у околину Београда.[34][35] Такође, по предању Рајића из Гледића и из Гуче, рођацима Рајића из Страгара, позната породица Рајић која се у Шумадију доселила из Нове Вароши, је претходно дошла из Пипера веома рано, још током 17. века. Од њих, конкретно Рајића из Страгара, потичу Танаско Рајић, Карађорђев барјактар из Првог српског устанка и командант у Другом српском устанку, као и познати српски песник Велимир Рајић из 19. века.[36] Средином 18. века се из Пипера у Шумадију досељавају преци данашњих Вујића из Липовца, потомци Дмитра Петровића Пипера, одакле је и чувени гуслар Живан Вујић (20. век).[36] Јоле Пилетић Мијајло Вучинић Међуратни период и Други светски рат У периоду до Првог светског рата, дали су већи број истакнутих личности попут Мијајла Вучинића[37] који је био дивизијар, гувернер, војвода и судија, Машана Божовића који је био председник општине Цетиње, и Јола Пилетића, сердара и народног хероја, који је због сукоба са црногорским краљем Николом I Петровић напустио Црну Гору и отишао у Ниш. Пред крај Првог светског рата, након Подгоричке скупштине, у Црној Гори избија Божићна побуна. То је био сукоб између ткз. Бјелаша, присталица уједињења Црне Горе са Србијом под влашћу династије Карађорђевића и Зеленаша који су били противници таквог уједињења. Како су Пипери били веома окренути војсци и династији Петровић, велики број Пипера се нашао на страни Зеленаша. Након престанка побуне, већи део њих ће постати присталице Комунистичке партије.[38] За ширење подршке Комунистичкој партији у периоду 1927. године и даље у, Пиперима био је одговоран будући народни херој, Иван Милутиновић.[39] Што се тиче периода Краљевине Југославије, сем политичара и војних лица, Пипери су имали и своје чланове у спорту. Међу њима је и фудбалер Милан Бецић, који је играо за клубове по Југославији и репрезентацију Југославије, а затим играо за клубове по Француској и Швајцарској.[40] За време Другог светског рата, велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, где треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Већи број Пипера је подржавао Партизане.[41] Мањи број је припадао Југословенској војсци у отаџбини, углавном уз четнике Баје Станишића. Дешавало се да се исте породице поделе у ове две групације. Пипери су дали велики број истакнутих припадника Народноослободилачке борбе и народних хероја попут Ивана Милутиновића, Арса и Блаже Јовановића, Саве Брковића, Владимира Владе Ћетковића и многих других. Неки од њих, попут Божа Љумовића, су касније прихватили Резолуцију Информбироа, након чега су завршили на Голом отоку,[42] док је Арсо Јовановић, први начелник Генералштаба Југословенске армије након њеног прихватања покушао да побегне у Румунију те је убијен на граници.[43] Међу комунистима треба истаћи и Др Вукашина Марковића, учесник Октобарске револуције и близак сарадник и пријатељ Владимира Лењина. Рођен је у Стијенама Пиперским 1874. године.[44] На челу припадника Југословенске војске у отаџбини у Пиперима је био Јовица Бољевић, а међу њима треба истаћи Саво Божовића, Милована Бешића, Павла Бешића који је био бивши председник општине и Ђорђија Бецића, пешадијског капетана Пипера, који је са Бајом Станишићем и генералом Блажом Ђукановићем погинуо на Острогу у нападу Партизана 1943. године.[45][46] Пиперска братства и родови Пипере чине многобројна братства са разгранатим родовима. Као што је већ речено, Пипери се могу поделити на старији слој мешовито словенско-влашког порекла и новији бројнији слој придошао из Братоножића, са којима су Пипери веома блиски.[2][19] И поред мањег броја старовлашких топонима, у свим пописима масовно преовладавају словенска имена.[2][19] Као што је споменуто, постоји могућност да су лично име Пипер(и) донели Јужни Словени који су дошли у те крајеве, јер је код њих то име било распрострањено, а код староседелаца тада није забележено. Племе као формација се јавља тек после доласка Срба у те крајеве.[19] Елементи племена се јављају формирањем катуна у време када су Османлије заузеле те просторе, а потпуне одлике родовске организације и после племена се јављају у 16. веку.[2] Постоје различита народна предања о настанку Пипера. По једној верзији, оснивач племена је особа по имену војвода Пипо, брат Васојев, оснивача Васојевића.[19][47] Код појединих племена, предање говори да је тај заједнички њихов предак дошао из Херцеговине.[47] Постоје многобројне верзије овог предања, у коме се често укључују и друга племена попут Озринића који су од Озра, брата Пиповог, а дешава се да су у та предања укључена и поједина албанска племена попут Хота и Краснића. И она такође имају предања о заједничком пореклу, али укључују потпуно друга племена и имена, а упућују и на потпуно друго порекло тог претка.[47] Ипак, ова народна предања су веома непоуздана, а могуће је да се ради о измешаним предањима старијег становништва тих крајева.[47] Између осталог, поједина генетска истраживања су утврдила да већина ових предања суштински нису могућа, самим тиме и нетачна, те да се радило о накнадном орођавању породица из тих крајева, током периода саплемењавања.[47] Споменути старији слој чине стари Срби Лужани и друге групе, као и групе старовлашког порекла које су асимиловане и у 15. веку потпуно стопљене са Србима.[13] Међу њима су стари Пипери, Рогамљани, споменути Лужани, Мрке, Новичани, Мугоше и други. Током 15. века су на том подручју они јасно формирани у катуне, али у виду дружина, из којих ће се касније ф

434 Stanje kao na fotografijama! Hotel Moskva, nekadašnja Palata Rosija, je hotel i nekadašnja zgrada osiguravajućeg društva Rosija-Fonsier u Beogradu. Nalazila se nekada na uglu ulica Kralja Milana i Balkanske; to je sada na uglu Terazija i Balkanske ulice. Zgradu su projektovali arhitekta Jovan Ilkić i grupa arhitekata iz Sankt Peterburga.[1] Rok za podnošenja projekata gradnje bio je 15/28. januar 1905. godine, a predviđena cena gradnje nije trebala da prelazi iznos od 750.000 dinara. Ocenjivački sud koji je trebao da nadzire rad činilo je šest arhitekata: dva iz Rusije, dva iz Austrougarske i dva iz Kraljevine Srbije. To su bili srpski arhitekti, profesori beogradske Velike škole, Andra Stefanović i Nikola Nestorović. Gradnja palate je otpočela u proleće 1905. godine, a svečano je otvorena 14. januara 1908. godine. Bila je najveća privatna zgrada u Kraljevini Srbiji, nalazila se na stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama. Građevina je na svojim zidovima imala natpis Palata Rosija. Direktor Srpskog brodarskog društva Svetozar Vukadinović, koji je bio vlasnik gostionice Velika Srbija na Terazijama, otputovao je u Rusiju, u kojoj je ranije bio emigrant,[2] da nađe osiguravajuće društvo koje će na njegovom imanju da izgradi velelepno zdanje. Glavni direktor društva Rosija Roman Ivanovič Poicl je pristao na Vukadinovićevu ideju. Konkurs za zgradu osiguravajućeg društva Rosija bio je raspisan oktobra 1904. godine.[3] Prvu nagradu na konkursu dobio je zagrebački arhitekta Viktor Kovačić, dok je Jovan Ilkić dobio drugu nagradu. Ipak, direkcija osiguravajućeg društva Rosija odlučila se za Ilkićev projekat.[4] U zgradi na sprat, koja je tu ranije stajala, postojali su, sa strane Terazija, bakalska radnja sa delikatesima, u sredini je bila mala duvandžinica a na uglu do Balkanske kafana `Velika Srbija`. Lokacija je smatrana najlepšom u gradu ali i teškom za gradnju: prilikom kopanja temelja se naišlo na `naslage nepropustljive ilovače i na vodu`. Za vodu se mislilo da potiče od `zaostale žice nekog starog vodovoda`, kasnije je izvirala u betonskom podrumu i dalje se slivala propustima.[5] Gradnja palate je počela u martu 1905. godine. U temelje su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetra, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama dugim po devet metara, 10 vagona tvrdog ripanjskog kamena. Preko toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra. Zidanjem ciglama otpočelo je tek u proleće 1906. godine. Radove je izvodio građevinar Karlo Knol sa zidarima iz Crne Trave. Nadzorni inženjer bio je arhitekta Jovan Ilkić. Radovima za armirani beton rukovodio je arhitekta Matija Šnajder. Površina spoljašnjih zidova od prvog sprata do krova obložena je žućkastim pločicama a ukrašena ornamentima zelene boje.[6] Keramička obloga je doneta iz Pečuja, iz fabrike Žolnai u kojoj se i danas čuvaju kalupi pomoću kojih je izlivena. Zgrada je zidana u stilu secesije. Stepenište je bilo izrađeno od ripanjskog i švedskog granita. Ukupna vrednost zgrade iznosila je 2 miliona zlatnih dinara. Građevina je u potpunosti završena 1907. godine. Za ono vreme bio je to najveći hotel u Beogradu sa 50 postelja i sobama na sva tri sprata.U aprilu 1941. bila je jako oštećena bombardovanjem. Zgrada hotela Moskva[7] dostigla je visok stepen stilske emancipacije ovog perioda i približila se postavkama moderne arhitekture. Zidna platna oslobođena su horizontalnih podeonih venaca, plastike oko otvora, lizena i pilastera. Upotreba mermera, keramičkih pločica i fajansa za oplatu fasade označilo je prihvatanje secesijskih postavki o upotrebi novih, plemenitih i trajnijih materijala. Većim delom slobodne površine fasada obložene su zelenim keramičkim pločicama po čemu zgrada spada među retke u Beogradu sa hromatskom fasadom. Preokret u beogradskoj secesiji obeležila je zgrada osiguravajućeg društva Rosija, hotel Moskva. Otvaranje Svečano otvaranje je izvedeno iz dva dela. 14. januara 1908. godine uz dvorski orkestar, kralj Petar I Karađorđević je otvorio palatu Rosiju sa gostionicom Moskva. Svečano otvaranje i veselje obavljena su i 17. januara 1908. uz koncert Kraljeve garde. U palati Rosija je bio smešten hotel, kafana, restoran, stanovi za rentu i kancelarije beogradske filijale osiguravajućeg društva Rosija, za čijeg je direktora postavljen Svetozar Vukadinović. Izgradnja palate Rosija bila je velika ruska privredna, ali i politička investicija u Kraljevini Srbiji, što nije bilo po volji ostalim velikim silama. Osiguravajuće društvo „Rosija” prodalo je zgradu Građanskoj banci septembra 1921. za 11,5 miliona dinara - kuriozitet je da je na akt o prodaji moralo biti prilepljeno 6.500 taksenih markica od po 100 dinara, na 65 tabaka.[8] Građanska banka je bila fuzionisana sa Jugoslovenskom trgovačkom u Ujedinjenu banku, koja je prodala imanje (banka je pala u novembru 1923).[9] Kafana `Moskva` je u međuratnom Beogradu bila jedna od najvećih, bila je zatvorena jedno vreme 1939. radi preuređenja.[10] Renoviranje hotela je završeno 2013. godine, posle skoro četiri godine rada.

Ovde imate na jednom mestu najveci skup tih kartica iz American pro wrestling udruzenja (Smackdown,RAW,NXT,Tag Team,WWE plus objects),ukupno 81 razlicitu karticu (abecedno poredjanih),bez duplikata. Nagadjam da je u pitanju nesto na fazon Slam Attax Mayhem ili neceg slicnog,ali pozadi nista ne pise,samo 2012 trading cards. Ovo sto sledi NIJE spisak svih kartica u ponudi (posto nisam mogao da ga nadjem online),ali je PRIBLIZAN spisak koji su keceri u pitanju: 1 John Cena 2 Randy Orton 3 Beth Phoenix 4 Sheamus 5 Brock Lesnar 6 Daniel Bryan 7 Mick Foley 8 Cody Rhodes 9 Cameron 10 Christian 11 Kelly Kelly 12 Hornswoggle 13 Brodus Clay 14 Aksana 15 Epico 16 Mark Henry 17 Maxine 18 Jey Uso 19 Zack Ryder 20 Ricardo Rodriguez 21 JTG 22 Hunico 23 Kofi Kingston 24 Matt Striker 25 Kane 26 Jimmy Uso 27 Naomi 28 The Great Khali 29 Tyler Reks 30 Josh Matthews 31 Derrick Bateman 32 Camancho 33 Kharma 34 Heath Slater 35 Evan Bourne 36 Yoshi Tatsu 37 Big Show 38 Ryback 39 Percy Watson 40 Kaitlyn 41 The Miz 42 William Regal 43 Michael Cole 44 Wade Barrett 45 Rey Mysterio 46 Alicia Fox 47 Triple H 48 Layla 49 Chris Jericho 50 Jinder Mahal 51 Eve 52 Johnny Curtis 53 Lord Tensai 54 Titus O`Neil 55 Vickie Guerrero 56 Justin Gabriel 57 Primo 58 Booker T 59 Goldust 60 Natalya 61 Jack Swagger 62 Ezekiel Jackson 63 John Laurinaitis 64 Ted DiBiase 65 R-Truth 66 Trent Barreta 67 Jerry Lawler 68 Tyson Kidd 69 David Otunga 70 Rosa Mendes 71 Michael McGillicutty 72 Drew McIntyre 73 Alex Riley 74 Theodore Long 75 Dolph Ziggler 76 Sin Cara 77 Justin Roberts 78 Alberto Del Rio 79 Curt Hawkins 80 Tamina Snuka 81 Mason Ryan 82 Darren Young 83 Scott Stanford 84 Lilian Garcia 85 Santino Marella 86 Antonio Cesaro 87 The Rock 88 A.J. 89 CM Punk 90 Undertaker Ima ih mnogo,ne mogu sad da popisujem sve.Neki od njih su prikazani i u albumu WW Superstars Uncovered.Mozda neki i fali na ovoj listi (viska ima sigurno).Zato sam ih sve slikao (to sa slika sve dobijate). Cena je za sve. Polovno,odlicno i vrlo dobro ocuvano.

Stanje kao na fotografijama. Ima dve crtice u levom donjem delu, nista strasno! 49cm x 69cm Scalawag je film iz 1973. godine koji je režirao Kirk Douglas, njegov prvi od dva režirana filma, a drugi je Posse. Film je vestern repriziranja Otoka blaga Roberta Louisa Stevensona. Kirk Douglas as Peg Mark Lester as Jamie Neville Brand as Brimstone / Mudhook George Eastman as Don Aragon Don Stroud as Velvet Lesley-Anne Down as Lucy-Ann Danny DeVito as Fly Speck Mel Blanc as Barfly the Parrot (voice) Phil Brown as Sandy Davor Antolic as Rooster Stole Arandelovic as Beanbelly Fabijan Sovagovic as Blackfoot Shaft Douglas as Beau Directed by Kirk Douglas Written by Sid Fleischman Albert Maltz Starring Kirk Douglas Mark Lester Neville Brand Music by John Cameron Cinematography Jack Cardiff Edited by John C. Howard Antonietta Zita Production company The Bryna Company Distributed by Paramount Pictures Release date 1973 Country United Kingdom Language English Film je temeljen na originalnoj priči Alberta Maltza. Najavljeno je 1966. godine i bit će koprodukcija između produkcije Joel Production Kirka Douglasa i Coldwater Productions Malcolma Stuarta. Douglas bi glumio. To bi bilo prvi put da je Maltz dobio ekranski kredit u 19 godina. [1] Snimanje je odgođeno. Douglas je osnovao vlastitu tvrtku koja je to stvorila i prikupio novac. Zaposlio je suprugu kao producenta, sina kao fotografa, a drugog sina kao uredskog dječaka. `Dakle, ako ovaj film zaudara, krivnju imamo za cijelu obitelj Douglas`, rekao je Douglas. Dodao je, `Moj telefon više ne zvoni. Moram pronaći vlastiti posao.` [2] 1972. Douglas je rekao da će ga producirati i režirati, kao i glumiti, a scenarij je napisao Sid Fleischman. Snimanje je trebalo započeti u Jugoslaviji u lipnju 1972. [3] Do svibnja u glumačkoj su postavi bili Mark Lester, Lesley Ann Down i Danny DeVito. [4] Douglas je rekao da je prepisao scenarij. [5] `Htio sam vratiti stari osjećaj filmova koje sam proživio kao dijete`, rekao je Douglas, `gusari, glupavi, ljudi ubijaju, ali ne vidite krv.` [6] `To je verzija Otoka blaga smještenog na starom zapadu na konju`, rekao je Douglas. `Postoje avantura, nasilje, a ima i romantike - djevojka pjeva romantičnu pjesmu dok sanja o dobrom momku. Da, to je staromodno, ali to je ono što sam voljela kao dijete. Pretpostavljam da nisam izgubila ljubav prema romantici ili moj osjećaj nevinosti. `[7] Douglas je rekao, `Nije bilo pretencioznosti` oko snimanja. `Živjeli smo u primitivnim uvjetima bez zahoda i naučili jednu jugoslavensku frazu da spasimo život -` Bex bela luka `. To znači` bez češnjaka `. U kasnoj emisiji vidite stare filmove i svi pitaju zašto ne snimaju filmove Kritičari su učinili modernim pretencioznost i nesuvislost. ` Inex Film

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm 0 Rillington Place (sh. Ulica Rillington Place br. 10), u Jugoslaviji prikazan i pod naslovom Ubica sa Rillington Squarea, je britanski kriminalistički film snimljen 1971. godine u režiji Richarda Fleischera. Temelji se na istoimenoj knjizi novinara i aktivista Ludovica Kennedyja kojom su opisani stvarni događaji koji su doveli do jedne od najzloglasnijih sudskih nepravdi u britanskoj historiji te potakli ukidanje smrtne kazne u Velikoj Britaniji 1967. godine. Protagonist, koga tumači Richard Attenborrough, je sredovječni poštanski službenik koji početkom 1950-ih živi u londonskoj četvrti Notting Hill, pri čemu nitko, pa ni njegova supruga (koju tumači Pat Heywood), ne zna da je on serijski ubica koji davi žene kako bi zadovoljio svoju nekrofilsku pohotu. Radnja prikazuje kako njegova nova meta postaje mlada susjeda (čiji lik tumači Judy Geeson), a koju još prikladnijom čini njen naivni muž Tim (koga tumači John Hurt) kome će biti lako namjestiti dokaze za ubistvo. Fleischeru je 10 Rillington Place bio jedan od nekoliko filmova u karijeri koji su se temeljili na stvarnim kriminalističkim slučajevima. Kao i u Bostonskom davitelju snimljenom nekoliko godina ranije, Fleischer se odlučio za tehniku dokudrame nastojeći biti što vjerniji službenim dokumentima; osim toga se inzistiralo na snimanju na autentičnim lokacijama, a kao tehnički savjetnik je angažiran i službeni krvnik Albert Pierrepoint, koj je u stvarnom životu izveo vješanje rekonstruirano u filmu. Sam Attenborrough, glumac poznat po ulogama dobroćudnih likova, je kasnije tvrdio da je ulogu monstruoznog ubice prihvatio sa velikom nelagodom, ali da ga je u potpunosti prožela s obzirom da zaplet predstavlja `razornu osudu prakticiranja smrtne kazne`. Nakon premijere su kritičari bili podijeljeni. Sa jedne strane su hvalili Fleischerovo inzistiranje na detaljima, ali su isto tako smatrali da ono film čini nimalo atraktivnim, a ni intrigantnim, odnosno da scenario uopće nije objasnio niti natuknuo razloge koji su Christieja potakli da počini tako monstruozna djela. Režija Richard Fleischer Producent Leslie Linder Martin Ransohoff Scenario Clive Exton Predložak Ten Rillington Place; autor: Ludovic Kennedy Uloge Richard Attenborough Judy Geeson John Hurt Muzika John Dankworth Fotografija Denys Coop Montaža Ernest Walter Studio Filmways Genesis Productions Distribucija Columbia Pictures Datum(i) premijere 10. februar 1971 Trajanje 111 min. Zemlja Ujedinjeno Kraljevstvo Jezik engleski Richard Attenborough ... John Reginald Christie John Hurt ... Timothy John Evans Judy Geeson ... Beryl Evans Pat Heywood ... Ethel Christie Isobel Black ... Alice Phyllis MacMahon ... Muriel Eady Ray Barron ... Workman Willis Douglas Blackwell ... Workman Jones Gabrielle Daye ... Mrs. Lynch Jimmy Gardner ... Mr. Lynch Edward Evans ... Detektiv inspektor Tenniel Evans ... Detektiv narednik David Jackson ... Policajac George Lee ... Policajac Richard Coleman ... Policajac koji hapsi Christieja André Morell ... Sudac Lewis Robert Hardy ... Malcolm Morris Geoffrey Chater ... Christmas Humphreys Basil Dignam ... Član medicinskog odbora Edward Burnham ... Član medicinskog odbora Edwin Brown ... Krvnik Sam Kydd ... Trgovac namještajem Rudolph Walker ... Čovjek iz Zapadne Indije br. 1 Tommy Ansah ... Čovjek iz Zapadne Indije br. 2 Reg Lye ... Skitnica Norma Shebbeare ... žena u kavani Originalan filmski plakat Avala Genex

434 Stanje kao na fotografijama! Karlovac (nem. Karlstadt, mađ. Károlyváros) je grad u Hrvatskoj i administrativno središte Karlovačke županije. Prema rezultatima popisa iz 2011. u gradu je živelo 55.705 stanovnika, a u samom naselju je živelo 46.833 stanovnika.[1] Geografija Karlovac je grad u središnjoj Hrvatskoj, 56 km jugozapadno od Zagreba i 130 km istočno od Rijeke. Smješten je na dinarskom rubu Panonske nizine, a upravo s karlovačkog područja počinje bregoviti i planinski dio prema Mediteranu. Nalazi se na raskršću važnih saobraćajnih i željezničkih pravaca iz Zagreba prema Rijeci i Splitu. Uz mnogobrojne parkove i zelene prostore, specifičnost Karlovca su čak četiri rijeke koje prolaze kroz grad — Korana, Kupa, Dobra i Mrežnica. Istorija Karlovac, srpska pravoslavna crkva „Sv. Nikola“ U međurječju četiri rijeke podignut je u 16. vijeku idealni renesansni grad u obliku šestokrake zvijezde, podijeljene u 24 pravilna prostorna bloka. Zbog odbrane od turskih osvajača, započela je 13. jula 1579. godine izgradnja karlovačke tvrđave. Bilo je to na posjedu vlastelinske porodice Zrinskih, pod samim starim gradom Dubovcem. Gradnjom je upravljao tada poznati graditelj Martin Gambon. Samo ime Karlovac (Carlstadt) grad je dobio u čast svoga osnivača austrijskog nadvojvode Karla Habsburškog.[2] Tvrđava je pravi biser onovremenog graditeljskog i fortifikacijskog umijeća. Grade se bedemi i bastioni, a unutar tvrđave, u samom geometrijskom središtu starog gradskog jezgra, prvo su izgrađeni vojni i sakralni objekti. Tako je na središnjem renesansnom trgu još 1580. godine podignuta prvobitna crkva Svete Trojce. Tokom 16. i 17. vijeka tvrđava i vojska upravljaju gradom koji malo po malo mijenja svoje lice. Ugrožavale su ga poplave, pustošili ga požari. U velikom požaru 1594. godine izgorio je cijeli grad. Karlovcem su harale epidemije kuge, od kojih je najteža bila 1773. godine, kada je pomrla gotovo polovina stanovništva. Turci su ukupno sedam puta opsjedali Karlovac, ali ga nisu uspjeli zauzeti. Posljednja osmanlijska opsada dogodila se 1672. godine. Karlovačka je tvrđava, zbog plavljenog i prostorno ograničenog terena polako ali neizbježivo gubila svoju strategijsku važnost. Već u prvim decenijama 18. vijeka traže se rješenja izvan granica njenog prostora. Počinje obnova bedema i bastiona stare renesansne tvrđave i izgradnja kuća od čvršće građe, koje će odoljevati čestim požarima. Grad Karlovac, koji je izgrađen kao tvrđava za odbranu od Turaka, bio je pod vojnom upravom. Kruti vojni propisi bili su kočnica ekonomskog razvitka grada budući da su onemogućavali slobodan razvoj trgovine. Nezadovoljni takvim ograničenim položajem građani Karlovca zahtevali su od kraljice Marije Tereze da Karlovac proglasi slobodnim gradom i u njemu uvede civilnu upravu. Nakon učestalih molbi građana u Karlovcu je 1693. godine uveden Magistrat s ograničenom samoupravom. Ubrzo se, međutim, pokazalo da ovakva ograničena samouprava i zavisnost od vojne uprave ograničava razvoj trgovine. Stoga su građani Karlovca i dalje tražili da Marija Tereza Karlovac izuzme od vojne vlasti i proglasi ga slobodnim i kraljevskim gradom. Nakon dugogodišnjih zahtijevanja građana Karlovca, hrvatski sabor je na zasjedanju održanom 1770. godine tražio je da se hrvatsko primorje vrati Hrvatskoj, a Karlovac proglasi slobodnim i kraljevskim gradom i pripoji civilnoj Hrvatskoj. Poslije dugih rasprava kraljica Marija Tereza je svojim otpisom od 1776. godine odlučila da se grad i luka Rijeka, zajedno s onim dijelom bakarskih komorskih dobara koji se nalaze na desnoj strani Karolinskog puta, vrate Kraljevini Hrvatskoj, te da se za ta područja osnuje nova Severinska županija. Istim je otpisom određeno i da se Karlovcu daje položaj slobodnog grada. Severinska županija osnovana je 1777. godine. Imenovano je i kraljevsko povjereništvo koje je Karlovac i predjele nove županije trebalo da preda civilnim gradskim vlastima. Poslovi su povjereni riječkom gubernatoru i županu nove Severinske županije Josipu Majlatu de Sekelju, Nikoli Škrlecu Lomničkom i generalu Basenu. S vremenom, grad koji raste i razvija se, raskida s vojnim vlastima. Godine 1763. izabran je prvi gradski magistrat, a dvije godine kasnije osnovana je i karlovačka Gimnazija. Carica Marija Tereza proglašava Karlovac slobodnim kraljevskim gradom, a car Josip II izdaje 1781. godine Povelju o privilegijama slobodnog kraljevskog grada s grbom. U 18. vijeku i u većem dijelu 19. vijeka. Karlovac će postati najvažniji trgovački grad između Jadranskog mora i Podunavlja. Grade se putevi: Karolinski put Karlovac – Rijeka, Jozefinski put Karlovac – Senj i Lujzinski put Karlovac – Rijeka. Krajem 18. vijeka Karlovac je proživljavao svoje prvo „zlatno doba“ ekonomskog razvoja, a sredinom 19. vijeka. svoje drugo „zlatno doba“ procvatom lađarstva na Kupi. Na samom početku 20. vijeka Karlovac je po broju stanovnika i ekonomskom potencijalu bio treći grad u Hrvatskoj. Za vrijeme Drugog svjetskog rata u Karlovcu su ustaše pobile mnoge Srbe. To se ponovilo i za vrijeme posljednjeg rata kada su mnogi Srbi stradali. Tada je u Karlovcu porušen i hram Svetog Nikole, izgrađen 1785. godine.

Biblioteka grada- Beograd Turistička štampa - Beograd nepoznata godina izdanja nova... Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) je bila srpska slikarka koja je pripadala impresionizmu.[1] Kasnija dela su bila realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu. Rodila se 18. aprila 1872. godine u Bambergu, u Nemačkoj, kao Babet Bahmajer (nem. Babette Bachmayer). Posle završetka osnovne škole i Više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karla Mara i Anton Ažbea u Minhenu. U ateljeu je upoznala Ristu Vukanovića i u njemu su se venčali 1898. godine.[2] Umesto na svadbeno putovanje, otputovali su za Beograd, za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad, u kojem ne postoji interesovanje za umetnost.[3] U Beograd su stigli na leto 1898. godine. U vreme njihovog dolaska, prestonica je prerastala iz orijentalne varoši u evropski grad. Da bi oživeo umetnost, bračni par je pokrenuo niz akcija. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je trajalo pet godina.[4] Te 1898. godine Beta je prvi put izlagala, zajedno sa mužem i vajarom Simeonom Roksandićem u Beogradu, u sali Narodne skupštine, do koje su slike dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike.[4] Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović, veliki poštovalac umetnosti i kolekcionar, koji ih je pozvao da izlažu i u dvoru.[5] Izložba u dvoru je ostvarena 1900. godine. Tom prilikom je kralj Milan otkupio sliku Riste Vukanovića „Dahije“, a suma za koju je otkupljena je bila dovoljna za kupovinu zemljišta na Dunavskoj padini, na uglu ulica Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine, gde su kasnije sagradili sebi kuću.[6] Godine 1899. bračni par je dobio dozvolu od Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika, posle njegove smrti. Pedagoški rad je započela 1900. godine. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13.[7] Kuća, sa izmenjenom fasadom, još uvek postoji i od 1984. godine je spomenik kulture Beograda. Projektovao je Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U kući su napravljena četiri velika ateljea. Od svega je bila najlepša fasada kuće, na kojoj je iznad glavnog ulaza, Beta naslikala „Tri muze” - muzika, slikarstvo i igra, simbolično predstavljenih, u obliku tri lepe žene, oko kojih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Fasada, zajedno sa ovim radom je uništena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, a kao jedina uspomena na fasadu je ostala samo razglednica u izdanju „Gece Kona”.[8] U katalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda navodi se međutim da je ova dekoracija, slikana u tehnici freskoslikarstva, izgubljena prilikom izmena i pregradnje zgrade tridesetih godina XX veka.[9] Slikarska škola je radila od 1902. do 1905. godine.[10] Rista je vodio muško, a Beta žensko odeljenje škole, a kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović.[4] Cilj škole je bio da pripremi buduće polaznike stranih slikarskih akademija, ali i učitelje crtanja za gimnazije i više ženske škole.[11] Škola je 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu, kada je premeštena u ulicu Kralja Petra, a kasnije u Kraljevsku umetničku školu,[12] u kojoj je Beta Vukanović takođe predavala crtanje i akvarelisanje (akvarel).[13]. Iz nje su izašle generacije impresionista.[4] Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900,[5] na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići.[4] Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,[4] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.[4] Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.[14] Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).[14][8] Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.[8] Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju.[15] Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu.[16] Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat.[17] Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu,[18] naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja.[16] Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice.[18] Pismo i ragglednica Bete Vukanović Urošu Prediću, deo Zbirke Uroša Predića u Adligatu Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.[4] Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata.[19] Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.[8] Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919), a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.[3] U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“,[14][3] i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata.[8] Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje goto svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.[8] Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu

Josif Rajačić (Lučane kod Brinja, 20. jul 1785 — Sremski Karlovci, 13. decembar 1861) je bio srpski pravoslavni mitropolit karlovački od 1842. do 1848. godine, a potom arhiepiskop karlovački i patrijarh srpski od 1848. do 1861. godine. Zaslužan je za stvaranje Srpske Vojvodine i uzdizanje Mitropolije na stepen Patrijaršije. Rođen je u Lučanima kod Brinja (Lika) od oca Luke, sveštenika - prote, i majke Vasilije rođ. Čudić. NJegovo svetovno ime je Ilija.[2] U Brinju je pohađao nemačku školu, a zatim se školovao u Zagrebu, Sremskim Karlovcima i Segedinu gde je završio prvu i drugu godinu filozofije. Studije je nastavio u Beču gde je učio pravne nauke, latinski jezik i lepu umetnost. Studije nije završio jer je 1809. stupio u đački bataljon u odbranu Austrije od Napoleonove Francuske u ratu. Po završetku rata, Francuzi su vladali njegovim zavičajem, odbio je da se stavi u njihovu službu i odlučio je da služi svom narodu, pa se zbog prekinutih studija stavio na raspolaganje svom nadležnom episkopu gornjokarlovačkom Mojsiju Miokoviću koji ga je zamonašio 10. aprila 1810. godine u manastiru Gomirju. Sa pozicije arhimandrita gomirskog i administratora eparhija karlovačke i pakračke, postavljen je za episkopa dalmatinskog. U Sremskim Karlovcima ga je 24. juna 1829. posvetio mitropolit karlovački Stefan. Na mestu episkopa dalmatinskog ostao je do 1833. godine. Za to vreme otvorio je Klirikalnu školu (bogosloviju) u Šibeniku i posebno vodio borbu sa pokušajima unijaćenja pravoslavnih Srba u Dalmaciji. Nije podlegao pritisku da se lica koja su prešla na uniju brišu iz pravoslavnih matičnih knjiga, jer je smatrao da to nisu činili dobre volje nego po pritisku. Odlukom Dvorske kancelarije premešten je 5. jula 1833. za episkopa vršačkog. Dao je prilog od 3600 forinti gimnazijskom fondu u Vršcu. U Vršcu se susreo s opakom bolešću kolerom i otkrio da se njen bacil ne prenosi direktno u dodiru s obolelim, nego okuženim jelom i pićem. Lično je sa sveštenstvom obilazio obolele, često i napuštene i krepio ih i hrabrio zdrave da peru ruke i vode računa o hrani i tako spasio mnoge od sigurne smrti. Četrdeset godina kasnije Robert Koh izdvojio je bacil kolere i utvrdio ono što je episkop Rajačić znao mnogo ranije. Posle smrti mitropolita Stefan Stankovića u avgustu 1842. biran je novi mitropolit karlovački na Narodno-crkvenom saboru. Josif Rajačić je dobio veliku većinu, ali dvojica episkopa nisu hteli da odustanu od svoje kandidature i da uvaže nacionalne i verske interese, njima je lični interes bio ispred opšteg, tako da odluka nije mogla biti jednoglasna. Carski komesar je saopštio ukoliko se sabor ne složi oko jednog kandidata da će car lično imenovati novog mitropolita. Prvi put u istoriji Karlovačke mitropolije austrijski car je tada imenovao mitropolita, upravo Josifa Rajačića 1842. Iako je želeo da postane mitropolit, Josif Rajačić je bio nezadovoljan ovakvim ishodom. Bolela ga je pohlepa i neshvaćanje od strane pojedinih episkopa koji su služili tuđem interesu. Upozoravao je da je to breme preteško i ne može ga svako poneti. Rajačić je molio da se nikad više ne ponovi takvo gloženje oko ove stolice ili patrijarhove, ali nije vredelo nesloga je bila češća pojava. Ovaj presedan ponovio se još jednom kada je car 1881. imenovao za patrijarha Germana Anđelića. ...........Rajačić je tražio načina da izbegne direktan vojni okršaj s Mađarima i preduzimao diplomatske korake i pokušavao dogovorom rešiti probleme i zbog toga je kao i zbog odobrenja Odluka Majske skupštine otišao Caru u Beč. Međutim, mladi, obrazovani i odlučni Stratimirović, iako zamoljen od Rajačića da ne naseda provokacijama, na jedan brutalni napad Mađara na Karlovce odgovorio je vatrom i tako je započeo za nedovoljno spremljene Srbe težak oružani sukob u koji su se uključili dobrovoljci iz Srbije na čelu s vojvodom Knićaninom. Vojvoda Šupljikac prvog dana preuzimanja funkcije iznerviran mnogim stvarima pao je od kaplje u Pančevu, prilikom obilaska bojišta. Tako da je Rajačić kao predsednik Glavnog odbora, morao preuzeti i tu funkciju i donositi složene i odgovorne odluke. Kada je Mađarska revolucija, uz pomoć ruske vojske, ugušena, austrijske vlasti nisu imale više potrebe činiti ustupke Srbima, ni Hrvatima, pa su, u novembru 1849. godine, na području Srpske Vojvodine formirale novu krunovinu pod nazivom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Rajačića su postavili za komesara, to je ishod Srpske revolucije. Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat je ukinuto 1860. godine. Patrijarh je mnogo negodovao i zahtevao od Cara da to ne čini na Blagoveštanskom saboru, koji je tim povodom sazvao, ali Car nije mnogo mario za sva dela dobročinstva koja su Srbi u krvi podneli za Cara i Carevinu. Rajačić je sve svoje znanje i moć i svu svoju energiju trošio da pomogne da Vojvodina dođe pod upravu srpskog naroda. Prilike su se promenile i njegova politička tvorevina 1918. godine donela je odluku o prisajedinjenju Vojvodine i Srema matici Srbiji. Srpski narod ga pamti kao osnivača Vojvodine Srpske, srpske patrijaršije pod nazivom Srpska, koje ime nose od tada svi srpski patrijarsi. Uspeo je da se srpski narod u Monarhiji i Evropi naziva svojim imenom a ne Raci i Vlasi kako su Srbe tada nazivali, te da njegov crkva bude priznata a ne šizmatična, grkonesjedinjena i sl. nego Srpska pravoslavna crkva, osnovao je crkvu u Beču i Trstu i tako pravoslavlje predstavio Evropi i Zapadu. Uveo je jednoobraznu liturgiju u hramove, uniformisanost sveštenstva, dao uglazbiti srpska crkvena pojanja i svoj narod i crkvu predstaviti kao dostojne i uzvišene u Evropi. Osnovao je arhiv, pokrenuo osnivanje muzeja i univerziteta u Karlovcima, uveo protokol u svoj dvor, i dao napisati Prvi srpski kuvar. Osnovao je botaničku baštu, bolnicu, štampariju (Litografiju) i još mnogo toga. Izgradio je mnoge škole, crkve i stipendirao veliki broj đaka i studenata na tadašnjim evropskim učilištima. Bio je tajni savetnik bečkog Cara, ali i veliki prijatelj srpskog kneza i celog srpskog naroda. Josif Rajačić je pomagao prosvetni razvoj Srba u Austriji. U vreme dok je bio karlovački mitropolit otvoreno je mnogo novih srpskih škola, pomogao je da se gimnazije u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu uzdignu u rang punih gimnazija. Takođe je otvorio patrijaršijsku biblioteku i štampariju u Sremskim Karlovcima. Pokušao je da 1854. godine u Sremskim Karlovcima otvori univerzitet, ali u tome nije uspeo. Zbog nasluga za austrijsku državu car mu je dodelio baronstvo, sa predikatom `Brinjski`, po njegovom zavičaju. Umro je u Sremskim Karlovcima 1/13. decembra 1861. godine i sahranjen u Sabornoj crkvi.