Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

Čudotvorci i njihove metode - kompletno razotkrivanje modus operandi gutača vatre, vatrootpornih ljudi, gutača otrova, krotitelja otrovnih gmizavaca, gutača mačeva, ljudinojeva, snagatora, itd. Hari Hudini (autor) Milan Miletić (prevod) Izdavač: Službeni glasnik Naslov originala: Miracle Mongers and Their Methods / Harry Houdini Čitava galerija likova starih mađioničara i njihovih trikova! I to nam predstavlja legenda među mađioničararima, lično Hari Hudini, junak mnogih romana i filmova. Hari Hudini (engl. Harry Houdini; 24. mart 1874, Budimpešta, Mađarska — 31. oktobar 1926, Detroit, Mičigen, SAD) je bio američki iluzionista. Pravo ime mu je bilo Erik Vajs (Erik Weisz). Najpoznatiji po svojim trikovima oslobađanja iz nemogućih situacija poput zatvorenih rezervoara ispunjenih vodom dok su mu ruke i noge bile zavezane lancima. Jedan od najpoznatijih iluzionista u istoriji čiji život i smrt i danas su ostale na neki način misterija. Detinjstvo i mladost Za Hudinijevog života, a i mnogo godina kasnije, biografi se nisu slagali oko datuma i mesta rođenja. On je tvrdio da je rođen u Americi, u Epltonu, gradu u državi Viskonsin, što se ipak pokazalo da nije tačno. Tek je posle pronađen rodni list iz koga se vidi da je rođen 24. marta 1874. u Budimpešti i da mu je pravo ime Erik Vajs (po nekim izvorima može se pisati i Erih Vajs).[1] Njegovi roditelji, mađarski Jevreji, emigrirali su u Ameriku 3. jula 1878, kad je Eriku bilo četiri godine. U useljeničkim knjigama njegovo je ime zapisano kao Erih Vajs. Uz dotadašnji nadimak Ehrie, porodicu ga je počela zvati i Amerikanizovanom imenom Hari. Hari je bio jedan od sedmoro dece rabina Majera Samuela Vajsa i Sesilije Štajner, koji su osim njega imali i sinove Hermana, Teodora[2], Leopolda, Natana, Vilijama i ćerku Gledis. Detinjstvo je Hariju prošlo živeći u neharmoničnoj porodici, posle roditeljskih svađa, kao tinejdžer, nekoliko puta je bežao od kuće, zabrinutoj majci slao razglednice koje je potpisivao sa „tvoj sin begunac“ i opet se vraćao kući. Osim porodičnim svađama, Hudinijevo detinjstvo bilo je obeleženo i siromaštvom. Situacija se nije ništa popravila ni kad su deca odrasla jer su se i oni međusobno svađali, a netrpeljivost je došla do vrhunca kad se Sadi, supruga Harijevog brata Natana, razvela od njega i samo dve nedelje kasnije udala za drugog brata, Leopolda. U to doba porodica Vajs više nije živela u Apletonu[3], nego su prešli u Njujork, gde su se preselili nakon što su dobili američko državljanstvo. Hari je kao tinejdžer radio kao električar, krojač i fotograf, a prvi nastup, koji je najavio po čemu će se proslaviti, održao je kao devetogodišnjak. Sa prijateljima iz komšiluka osnovao je dečji cirkus, u kojem je, sa crvenim čarapama na nogama nastupao na improvizovanom trapezu, pod umetničkim imenom „Leteći princ“. Za vreme šegrtovanja kod jednog bravara naučio je mnogo toga što će mu pomoći u kasnijoj karijeri. Ta je bravarska radnja bila smeštena uz policijsku stanicu, a kako jednom prilikom policajci nikako nisu mogli otključati lisice nekom zatvoreniku, jer se ključ zaglavio u bravi, otišli su najbližem bravaru. Budući da je vlasnik otišao na ručak u radnji je bio samo Hari koji da bi im izašao u susret komadom žice je za samo nekoliko minuta otključao lisice, što mu je bio prvi mađioničarski uspeh. Prvi nastupi Policajci, a i oslobođeni zatvorenik, aplaudirali su dečaku, a on se posle često prisećao tog aplauza i lepog osećaja koji je taj aplauz pobudio u njemu. Ovaj događaj ga je podstakao da nauči neke trikove i da se oproba se kao iluzionista, smatrajući da je takav posao mnogo bolji od rada u fabrici ili nekoj zanatskoj radnji. Kod kuće je vežbao trikove sa kartama i otključavanje raznih brava, pa se potom udružio sa tada poznatim mađioničarem Džekom Hajmanom. Kad je njegovom partneru dosadilo da nastupa u kafanama i malim pozorištima, zamenio ga je Harijev brat Teodor, kasnije poznat kao Hardin, pa su braća počela da nastupaju pod imenom Hudini Braders. Tada 20-godišnji Hari je uz Amerikanizovani nadimak dodao i prezime po svom uzoru, Žan Ežen Rober Udenu, francuskom iluzionistu iz 19. veka, nagovorio je i brata da se i on počne tako nazivati. Mnogo godina kasnije i zvanično je promenio prezime. Brak Hudini sa majkom i suprugom 1907. U brak sa Vilhelminom Beatris Rahner, koju je upoznao posle jedne od svojih predstava, je stupio 1893. godine. Posle samo 3 nedelje poznanstva su stupili u brak i venčali se dva puta, prvi put tajno, jer je Vilhelmina, koju je on po njenom drugom imenu zvao Bes, bila katolikinja pa je Hudini znao da njegov otac ne bi odobrio taj brak. Nešto kasnije su se venčali u sinagogi, a potom i treći put, u katoličkoj crkvi. Hudiniju je bilo samo 19 godina kad se oženio, još je stvarao karijeru, a Bes mu je pomagala, ne samo kao supruga nego i kao partnerka na pozornici. Njihov brak bio je neraskidiv, iako nisu imali dece. Navodno su oboje zbog toga patili, a Hudini je poslednje godine života često izrađivao fotografske portrete veselih i bezbrižnih dečjih lica. Mediji su pisali da je impotentan, drugi da ona ne može ostati trudna. Po nekim glasinama, Hudini je varao Bes sa suprugom svog slavnog prijatelja, pisca Džeka Londona, ali to nikada nije bilo potvrđeno. Njihovi prijatelji takođe tvrde da ne mogu zamisliti Houdinija u takvoj situaciji i navode kako se često šalio da ga se Bes neće rešiti ni ako on umre pre nje jer će se vratiti na ovaj svet iz zagrobnog života i potražiti je. Hudini je kao 20-godišnjak bio oženjen, imao je posao i zarađivao je sve bolje jer je stalno smišljao nove atraktivne trikove. Kao Hudiniji, Hari i Bes gostovali su po američkim putujućim cirkusima izvodeći trikove sa kartama ili tačku u kojoj bi Bes „nestala“. Ali, kad u jednom periodu nisu mogli da dobiju nove angažmane, Hudini je 1898., nakon kratkotrajne malodušnosti, dao oglas u novine u kojem je ponudio da će prodati sve svoje trikove za 20 $. Nije našao kupca, ali je dobio novi posao. Igrom slučaja je dobio priliku da nauči da vozi avion, a kako je bio veoma spretan i sve mu je polazilo za rukom, zaposlio se kao pilot i postao prvi čovek koji je uspeo da doleti iz Amerike u Australiju.[4] Pre njega je to uradio Kolin Defris ali se njegov avion prilikom sletanja razbio .[5][6] Oslobađanja iz lanaca i zatvora Hudinijev izazov Oduševljenje avijacijom je Hudinija ostavilo isto tako brzo kao što ga je i osvojilo. Vratio sa svojoj prvoj ljubavi, magiji. U jednoj pivnici u Minesoti je izveo tačku u kojoj bi ga neko - u tom slučaju je bio vlasnik pivnice Martin Bek - zavezao u lance, i Hudini be se za nekoliko minuta oslobodio. Vlasnik pivnice Bek se oduševio ovom tačkom. Bek je osim pivnice imao i Putujući cirkus Orfeum i ponudio je Hudiniju posao uz platu od 60 dolara nedeljno, što su tada bile velike pare. Njegov cirkus bio je poznat u Americi pa je u njemu Hudini privukao veliku pažnju. Posle turneje po velikim gradovima, cela Amerika je brujala o čoveku kojeg „nikakvi lanci ne mogu zadržati“. Zvali su ga i „kraljem lisica“, svoj zvezdani status potvrdio je godinu kasnije kad je prvi put otišao na evropsku turneju. U Evropi je u svakom gradu izazivao lokalnu policiju da ga zaveže i stavi u ćeliju iz koje bi potom na uspešno pobegao. Naravno, policajci su svaki put pokušavali da smisle način da ga onemoguće da otključa lisice, ne uvek neuspešno. Čak su ga pre zavezivanja pretraživali, ne bi li pronašli skrivena nekakva pomagala za beg, ali nisu ništa nalazili.[7] Na prelazu veka, tada 26 godišnji Hudini, postao je najuspešniji svetski mađioničar koji je zarađivao mnogo pa je posle smrti njegova udovica nasledila pola miliona dolara. Zvali su ga umetnikom među iluzionistima, publika je hrlila na njegove spektakularne nastupe na kojime se oslobađao od lisica, ludačkih košulja, užadi, pa čak i iz zloglasnog vašingtonskog zatvora u kome je robijao Čarls Gitau, ubica američkog predsednika Džejmsa Garfilda. Tamo ga je pozvao upravnik zatvora, da proveri sigurnost smeštaja najokorelijih zločinaca. Hudini je i odatle pobegao bez problema. Oslobađanja iz zaključanih rezervoara ispunjen vodom Početkom 1908. godine Hudinija su svi pokušavali da imitiraju. Hudini je tada smislio novu atraktivnu tačku: beg iz zaključanog rezervoara, napunjenog vodom. Najslavniji trik iz te serije izveo je 1913. godine kada je zaključan u rezervoar koji je bio napravljen od čelika i stakla, ispunjen vodom, iznad koga je on zavezan visio glavom nadole. Trebalo mu je samo tri minuta da otključa brave i lisice i da se oslobodi. U to vreme mnogi su tvrdili da „niko živ ne može izvesti takve trikove“, pa su mu pripisivali natprirodne moći. Hudini je, u želji da demantuje takve glasine, objavio knjigu Tajne Lisice (Handcuff Secrets) u kojoj je objasnio svoje trikove. U njoj je otkrio da je uvek imao „skriveni adut“. Za otključavanje brava koristim snagu mišića, konjsku dlaku i minijaturne ključeve. Dok bi me okivali u lance maksimalno bih raširio ramena i blago odmaknuo ruke od tela, šta bi mi pomagalo u oslobađanju- napisao je. Neko vreme posedovao je i prodavnicu mađioničarskih trikova „Martinka“ u Njujorku, ali se nije proslavio kao trgovac. Danima je sedeo u radnji, delio autograme i prodavao svoje knjige, ali ne i mnogo više od toga. Od 1923. do 1924. bio je i predsednik udruženja američkih mađioničara, ali se na toj funkciji nije dugo zadržao jer ga niko od kolega nije trpeo. Jedan od razloga tome je bilo to što je bio neopisivo samoljubiv. Filmski poslovi Na vrhuncu slave Hudini je snimio i nekoliko Filmova: 1901. je glumio u francuskom filmu „Oživotvorena čudesa slavnog Hudinija u Parizu“ (Merveilleux exploits du celebre Houdini a Paris), zatim je u Americi snimio filmski serijal „Gospodar Misterija“ (The Master Mystery) kao i filmove „Grimova igra“ (The Grim Game) 1919. i „Ostrvo strave“ (Terror Island) 1920. Nakon toga je osnovao filmsku kompaniju, Houdini Picture Corporation, međutim ni kao glumac, ni kao producent, nije bio uspešan. Povratak iluzionizmu Posle holivudske epizode se vratio iluzionizmu i nastavio je pred publikom da se oslobađa lanaca i beži iz zatvora. Tačke su mu postajale sve teže i opasnije. Bacali bi ga u hladnu reku zavezanog lisicama i u zaključanoj kutiji, publika bi strepila nad njegovim životom, a on bi se slavodobitno oslobađao i izranjao na površinu. Alternativne teorije o Hudinijevom životu Iako se trudio da objasni neke svoje trikove, Hudini je imao više tajni nego šta je priznavao. Amerikanci Vilijam Kaluš i Leri Sloman 2006. godine su objavili njegovu novu biografiju „Houdinijev tajni život: Kako je nastao prvi Američki superheroj“ (Secret Life Of Houdini: The Making Of America`s First Superhero), i tvrdili su da je slavni mađionilar bio tajni agent. Uoči Prvog svetskog rata je, navodno, tokom turneja po Nemačkoj skupljao vojne informacije i prenosio ih američkim i britanskim vojnim krugovima. Navodno je imao i dobre veze sa najvišim američkim policijskim zvaničnicima, kao i sa Londonskim Skotland Jardom. U popularnoj kulturi Hudini je i posle smrti ostao slavan. O njemu je snimljeno nekoliko filmova - najpoznatiji je „Hudini“ iz 1953. godine, U kome ga je glumio Toni Kertis, zatim „Veliki Houdini“ iz 1976. godine, pa opet „Hudini“ iz 1998. Objavljena je i poštanska marka sa njegovim likom, prodaju se knjige u kojima se objašnjavaju njegovi trikovi Smrt Hudini je, kaže zvanična verzija, umro na nastupu 24. oktobra 1926. u pozorištu Garik u Detroitu. Smrt je navodno izazvao kanadski student J. Gordon Vajthed koji je na prethodnoj predstavi na Hudinijievoj turniji, u Montrealu tvrdio da iluzionista, koji je tada bio na vrhuncu slave, ne može da izdrži njegov udarac u stomak i da su sve priče o Hudinijevom neverovatnom pragu bola čista izmišljotina. Samouvereni Hudini, koji se bavio sportom i uvek rado pokazivao „pločice“ na stomaku, još se nije pripremio na udarac kad ga je izazivač iznenadio i svom snagom udario više puta. Veliki Hudini se zgrčio od bola i pao[8], a nedelju dan posle toga je i umro. Umoran sam od borbe- bile su njegove poslednje reči. Sahranjen je na jevrejskom groblju Makpelah u Njujorku a da nikada nije otkriveno koliko je na njegovu smrt uticao udarac, a koliko činjenica što nije otišao lekaru kako mu ne bi zabranili završetak turneje, iako je već nekoliko meseci patio od bolova u stomaku i neuobičajenog umora. Mnogi su sumnjali u to da je banalna povreda dokrajčila čoveka koji je ceo život prkosio smrti i bio u sjajnoj telesnoj kondiciji, pa je to odmah raspirilo maštu javnosti. Već nekoliko dana nakon njegove smrti osvanuli su naslovi u mnogim novinama - da li je Hudini ubijen? Po jednoj teoriji, podmetnut mu je otrov, što bi trebalo da pokažu ispitivanja ostataka njegovih kostiju, kose i noktiju. Ako bi to bilo potvrđeno, glavni osumnjičeni ostaće grupa spiritualista koji su mu, navodno, zdušno želeli smrt jer je ismejavao njihovo dozivanje duhova umrlih i javno ih nazivao prevarantima. Predvodio ih je ser Artur Konan Dojl, britanski autor krimi-romana poznat i kao tvorac Šerloka Holmsa. Hudini i Dojl su bili prijatelji, ali su ih udaljili stavovi o spiritualizmu. Naime, slavni pisac bio je fasciniran tajnovitim i, neki tvrde pod uticajem svoje supruge, sklon praznoverju, pa je mislio i da Hudini ima natprirodne moći, što je i opisao u svom delu „Na ivici nepoznatog“ (The Edge Of The Unknown), ali Hudini je tvrdio suprotno. Hudini je „dolio ulje na vatru“ kad je 1924. razotkrio grupu vidovnjaka koji su lakovernim uzimali veliki novac za „razgovor sa umrlima“. Posle toga mu je Dojl poslao pismo u kome je, među ostalog, napisao:- Dobićeš specijalni dezert ... Mislim da uskoro dolazi dan naplate. Ipak, Dojl nije glavni osumnjičeni za Hudinijevu smrt, nego Bostonska vidovnjakinja Mina Margeri Krandon koju je Hudini nazvao varalicom. No, i ona i Dojlova supruga nedugo nakon Hudinijeve smrti su među prvima izrazile saučešće Hudinijevoj majci Sesiliji i ponudili joj pomoć. Knjige Hudini je objavio dosta knjiga tokom svoje karijere, mada su neke pisane i u saradnji sa njegovim dobrim prijateljem Valter Braun Gibsonom: The Right Way to Do Wrong (1906) Handcuff Secrets (1907) The Unmasking of Jean Eugène Robert-Houdin (1908) Magical Rope Ties and Escapes (1920) Miracle Mongers and their Methods (1920) Houdini`s Paper Magic (1921) A Magician Among the Spirits (1924) Under the Pyramids (1924) sa H. P. Lovecraft. Povez: Broš Format: 4x14 Strana: 179 Godina: 2009.