Jakov Ignjatović Odabrana dela 1-2 Izdavač : Matica srpska - Novi Sad, Srpska književna zadruga - Beograd Tvrd povez, 20 cm, 429 i 423 strane, u vrlo dobrom stanju.

Izdavač:Ringier Axel Springer doo Beograd 63 strane, 39 cm, mek povez, ćirilića imam i prvi deo BLIC BIBLIOTEKA PRIČE IZ PRVOG DELA SU: 1.STRADIJA 2.VOĐA PRIČE IZ DRUGOG DELA SU: 1.MRTVO MORE 2.DANGA 3.KRALJEVIĆ MARKO MEDJU SRBIMA PO DRUGI PUT

Izdavač: Ringier Axel Springer doo Beograd 63 strane, 39 cm, mek povez,ćirilica imam i drugi deo BLIC BIBLIOTEKA PRIČE IZ PRVOG DELA SU: 1.STRADIJA 2.VOĐA PRIČE IZ DRUGOG DELA SU: 1.MRTVO MORE 2.DANGA 3.KRALJEVIĆ MARKO MEDJU SRBIMA PO DRUGI PUT

OBRAZAC ZA PISMO, SAVIJEN PAPIR VELIKOG FORMATA PRESAVIJEN NA 4 DELA KADA SE PRESAVIJE BUDE VELIČINE STANDARDNE RAZGLEDNICE. NA SPOLJAŠNJOJ STRANI IMA 3 CRTEŽA 1. ILUSTRACIJA URAMLJENOG GOBLENA ZIMSKA IDILA 2. POŠAR NA VRATIMA DOSTAVLJA PISMO ADRESIRANO ZA BEOGRAD 3. PRIBOR ZA PISANJE

HISTORIJA MARKSIZMA I-II- Predrag Vranicki Prof. dr Predrag Vranicki (Benkovac, 21. januar 1922-Zagreb, 31. januar 2002) Naprijed , Zagreb, 1975., tvrd povez, str. 479+479 , vrlo dobro očuvane knjige, manje mrlje na korici kao znak stajanja bio je hrvatski i jugoslovenski filozof marksističke orijentacije - aktivni praxisovac 1960-ih. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je filozofiju 1947., a doktorirao je 1951. na Univerzitetu u Beogradu. Godine 1954. izabran je u zvanje docenta, a 1962. za redovitog profesora. Dekan Filozofskog fakulteta bio je od 1964./1965. do 1965./1966. Godine 1967. utemeljio je Institut za filozofiju. Sudjelovao je u pokretanju (1964.) i izdavanju časopisa Praxis, zabranjenog 1974. Okupljao je mislioce različitih orijentacija i objavljivao radove tzv. `zagrebačkog filozofskog kruga`. Nakon dva uzastopna rektorska mandata odlazi 1976. godine u mirovinu. Od 1979. bio jeredoviti član HAZU. Sveučilište u Zagrebu dodijelilo mu je počasno zvanje professor emeritus. Bavio se filozofijom marksizma. Životno djelo akademika Vranickog jest Historija marksizma, prevedeno je na više jezika.

Odlicno ocuvana G7 Dušan Đurović (Danilovgrad, 27. mart 1901[1] — 11. avgust 1993)[2] bio je bosanskohercegovački, crnogorski i jugoslovenski pripovedač.[3] U Danilovgradu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Ivangradu, Nikšiću i Podgorici, gde je i maturirao. Studirao je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U početku je kao profesor radio u Danilovgradu, a 1929. godine odlazi u Sarajevo gde radi kao profesor Učiteljske škole, a nakon tri godine i Prve gimnazije gde ostaje do početka rata, 1941. godine.[4][1] Nakon rata, vraća se u Sarajevo gde do penzije radi kao viši bibliotekar u Narodnoj biblioteci BiH.[1] Bio je član Sveslovenskog komiteta u Sarajevu, član Saveta za kulturu BiH, a pre rata bio je član P.E.N. kluba u Beogradu. Đurović se javio u literaturi 1929. godine i od tada je njegovo ime često prisutno u sarajevskim i crnogorskim književnim časopisima i novinama od Politike do Oslobođenja, od Srpskog književnog glasnika i Pregleda do Života. Naročito je zapažena njegova saradnja u književnom podlistu beogradske Politike, u kojoj objavljuje kratke, feljtonske priče. Objavljivao je ponekad članke i eseje iz kulture i književnosti, ali mu je glavni i osnovni rad bio zasnovan na pripovetki i romanu. Njegova dela prevođena su na nekoliko jezika. Neko vreme je uređivao Malu biblioteku, koju je izdavala Svetlost. Za dopisnog člana ANUBiH izabran je 1969. godine.[5] Umro je 1993. godine. Nagrada za književnost SANU Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1954. godine za delo Ždrijelo Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1956. godine za delo Zvezda nad planinom Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1959. godine za dela Pitoma loza i Priče o ženi Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1965. godine za delo Ognjevi Orden rada II reda Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima Plaketa grada Sarajeva Nagrada sarajevskog Društva prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić

Spolja kao na slikama, dakle pohabana u nekoj meri, malo izbledela i pozutela po obodu listova, iznutra bez tragova pisanja i lepo ocuvana, retko izdanje Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Kraljević i prosjak / Mark Tven ; [preveo Slobodan A. Jovanović ; lepotom knjige bavio se Bole Miloradović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂPrince and the pauper. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1980 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 311 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Slobodan A. Miloradović, Bole Zbirka Izabrana dela / Mark Tven ; ǂknj. ǂ2 ISBN (Karton) Napomene Tiraž 10.000 Prevod dela: The prince and the pauper / Mark Twain. UDK 821.111(73)-93-31 COBISS.SR-ID 15291399 Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910),[1] poznatiji pod književnim pseudonimom Mark Tven (Mark Twain), bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.[4] Biografija Rodna kuća Marka Tvena u mestu Florida Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861, kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Zbog svog rada na brodu je dobio nadimak Mark Tven što u bukvalnom prevodu sa engleskoga znači pazi dva! ili pazi dvojica! Mark Tven je uzrečica kada brod ulazi u neku opasnost.[5] Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvestilac novia Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[6] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo A Tramp Abroad (1880) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman Jenki na dvoru kralja Artura iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Radnja romana u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme. Na kraju romana se otkriva da je glavni junak sve to samo sanjao.[7] Doživljaji Haklberija Fina (1884) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Dela Odabrana dela „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Mark Tven u njegovom plaštu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i društveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[8][9] Rani žurnalizam i putopisi Koliba u kojoj je Tven napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[10]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[11] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje predavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretačko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti s završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interes svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[12] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[13] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostrvima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentujući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakodnevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[14] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihvaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično pripisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[15]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[16] U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[8] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadeset dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[17] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu. U knjizi srpskoga pisca Vladimira Pištala Značenje džokera postoji jedan esej o Marku Tvenu

Kupindo - Kupovina preko Interneta Pretraži 2 332 476 predmeta Kupite Pokrenite prodaju Moj Kupindo 1 Lista želja Kako kupiti? Za firme KupindoKupite KnjigeStručna literaturaDruštvene naukeSociologijaIvan Kuvačić - OBILJE I NASILJE Ivan Kuvačić - OBILJE I NASILJE Ivan Kuvačić - OBILJE I NASILJE slika 1 45 pregleda Ivan Kuvačić - OBILJE I NASILJE Kako da kupim? Cena: 200 din Želi ovaj predmet: 2 Stanje: Polovan bez oštećenja Garancija: Ne Isporuka: Pošta Lično preuzimanje Plaćanje: Tekući račun (pre slanja) PostNet (pre slanja) Lično Grad: Beograd-Čukarica, Beograd-Čukarica Prodavac drinos (9158) 100% pozitivnih ocena Pozitivne: 22480 Moj Dućan Moj Dućan Kupindo zaštita ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1979 Autor: Domaći Jezik: Hrvatski Ivan Kuvačić: OBILJE I NASILJE, Naprijed Zagreb 1979, tvrdi povez, drugo izdanje, str. 219. Sociološke studije. Očuvanost 4. Sociolog Ivan Kuvačić, »praksisovac«, preminuo je u nedjelju, 20. srpnja 2014. u Zagrebu u 92. godini života, priopćeno je sa Odsjeka za sociologiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Dugogodišnji profesor i jedan od utemeljitelja Odsjeka za sociologiju imao je filozofsko obrazovanje, autor je niza djela iz sociološkog razumijevanja suvremenog društva, jedan od urednika Praxisa, te predsjednik domaćih i međunarodnih stručnih udruženja. Rođen je u Gatima kod Omiša 12. siječnja 1923. godine. U Zagrebu je završio gimnaziju. U Zagrebu, Lenjingradu i Moskvi studirao je filozofiju, pedesetih je godina bio profesor na učiteljskoj akademiji u Čakovcu, potom je predavao na Radničkom sveučilištu u Zagrebu. Od 1963., kad je utemeljen studij sociologije, do odlaska u mirovinu, predavao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Prema biografima, Kuvačićevom profiliranju bitno su doprinjela iskustva Drugog svjetskog rata, koja su u njemu pobudila antifišastičku orijentaciju, te iskustva života u SSSR-u gdje je upoznao iracionalnost sovjetskoga režima koji je suzbijao potencijale pojedinaca i naroda bogate povijesti. Stoga je u središtu Kuvačićeva interesa bio slobodan pojedinac, čovjek, kao građanski subjekt, a samoupravljanje vrhunac demokracije u kojoj se ostvaruje takav subjekt. POL-II

Tvrd povez, bez pisanja po knjizi, odlično očuvana Autor - osoba Remarque, Erich Maria, 1898-1970 = Remark, Erih Marija, 1898-1970 Naslov Crni obelisk : istorija jedne zakasnele mladosti / Erih Marija Remark ; [preveo Boško Petrović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1983 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Subotica : Minerva, 1983 (Subotica : Minerva) Fizički opis 407 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petrović, Boško Zbirka Celokupna dela E. M. Remarka ; 8 Napomene Prevod dela: Der schwarze Obelisk / Erich Maria Remarque. Tiraž 15.000. UDK 821.112.2-31 COBISS.SR-ID 24585223 Erih Marija Remark (nem. Erich Maria Remarque; Osnabrik, 22. jun 1898 — Lokarno, 25. septembar 1970) je bio pseudonim nemačkog književnika Eriha Paula Remarka. Biografija Erih Paul Remark (nem. Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Rani život Remark je rođen 22. juna 1898. kao Erih Pol Remark, u porodici Petera Franca Remarka i Ane Marije (devojački Štalkneht), radničke rimokatoličke porodice u Osnabriku.[1] Nikada nije bio blizak sa ocem knjigovezcem, ali je bio blizak sa majkom i počeo je da koristi srednje ime Marija posle Prvog svetskog rata u njenu čast.[2] Remark je bio treće od četvoro dece Petra i Ane. Njegova braća i sestre bili su njegova starija sestra Erna, stariji brat Teodor Artur (koji je umro sa pet ili šest godina) i mlađa sestra Elfrid.[3] Njegovo prezime je promenjeno u Remarque kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu u čast svojih francuskih predaka i da bi se odvojio od svog ranijeg romana Die Traumbude.[4] Njegov deda je promenio pravopis iz Remarque u Remark.[5] Istraživanje Remarkovog prijatelja iz detinjstva i s kojim se družio celog života Hans-Gerda Raba dokazalo je da je Remark zapravo imao francuske pretke – njegov pradeda Johan Adam Remark, koji je rođen 1789. godine, potiče iz francuske porodice u Ahenu.[6] Ovo je u suprotnosti sa neistinom – koju je ovekovečila nacistička propaganda – da je njegovo pravo prezime bilo Kramer („Remark“ napisano unazad) i da je bio Jevrej.[7][8] Vojna služba Tokom Prvog svetskog rata, Remark je regrutovan u Carsku nemačku vojsku sa 18 godina. Dana 12. juna 1917, prebačen je na Zapadni front, Drugu četu rezerve, terenskog skladišta 2. gardijske rezervne divizije u Hem-Lengletu. Dana 26. juna 1917, postavljen je u 15. rezervni pešadijski puk, 2. četu, inžinjerski vod Bete, i borio se u rovovima između Torhuta i Houtulsta. Dana 31. jula 1917, ranjen je gelerom granate u levu nogu, desnu ruku i vrat, a nakon medicinske evakuacije sa terena vraćen je u vojnu bolnicu u Nemačkoj gde je proveo ostatak rata oporavljajući se od zadobijenih rana, pre nego što je demobilisan iz vojske. Posle rata nastavio je sa učiteljskim usavršavanjem i radio je od 1. avgusta 1919. kao učitelj osnovne škole u Lohnu, u to vreme u okrugu Lingen, sada u okrugu Bentajm. Od maja 1920. radio je u Klajn Bersenu u nekadašnjem okrugu Himling, sada Emsland, a od avgusta 1920. u Nahnu, koji je od 1972. u sastavu Osnabrika. Dana 20. novembra 1920. podneo je zahtev za odsustvo sa nastave. Remark je u ovoj fazi svog života radio na više različitih poslova, uključujući bibliotekar, biznismen, novinar i urednik. Njegov prvi plaćeni posao pisanja bio je kao tehnički pisac za kompaniju Continental Rubber Company, nemačkog proizvođača guma.[9] Književna karijera Remark je svoje prve pokušaje pisanja napravio sa 16 godina. Među njima su bili eseji, pesme i počeci romana koji je kasnije završen i objavljen 1920. kao Soba iz snova (Die Traumbude). Između 1923. i 1926. takođe je napisao scenario za seriju stripova Der Contibuben, koje je nacrtao Herman Šuc, objavljenu u časopisu Echo Continental, publikaciji kompanije za gumu Continental AG.[10] Po povratku iz rata, ratni zločini zajedno sa majčinom smrću izazvali su kod njega veliku psihičku traumu i tugu. U kasnijim godinama kao profesionalni pisac, počeo je da koristi „Marija“ kao svoje srednje ime umesto „Paul“, u znak sećanja na svoju majku.[3] Kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu, njegovo prezime je vraćeno na raniji pravopis – od Remark do Remarque – da bi se distancirao od svog romana Die Traumbude.[4] Dana 10. maja 1933. godine, na inicijativu nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa, Remarkovo pisanje je javno proglašeno „nepatriotskim“ i zabranjeno u Nemačkoj. Primerci njegovih dela su uklonjeni iz svih biblioteka i zabranjena je prodaja ili objavljivanje bilo gde u zemlji. Nemačka je brzo tonula u totalitarno društvo, što je dovelo do masovnih hapšenja elemenata stanovništva koje novi vladajući poredak nije odobravao. Remark je napustio Nemačku da bi živeo u svojoj vili u Švajcarskoj. Remarkovo francusko poreklo kao i njegovu katoličku veru takođe su javno napali nacisti. Oni su nastavili da osuđuju njegove spise u njegovom odsustvu, proglašavajući da svako ko bi promenio pravopis svog imena sa nemačkog „Remark“ u francuski „Remarque“ ne može biti pravi Nemac. Nacisti su dalje izneli lažnu tvrdnju da Remark nije bio u aktivnoj službi tokom Prvog svetskog rata. Godine 1938, Remarku je oduzeto nemačko državljanstvo. Godine 1939, on i njegova bivša žena su se ponovo venčali da bi sprečili njenu repatrijaciju u Nemačku. Neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata u Evropi, iz Porto Ronka, Švajcarska, otišli su u Sjedinjene Države.[11] Postali su naturalizovani državljani Sjedinjenih Država 1947. godine.[12] Remark je nastavio da piše o nemačkom iskustvu posle Prvog svetskog rata. Njegov sledeći roman, Tri druga (Drei Kameraden), obuhvata godine Vajmarske republike, od hiperinflacije 1923. do kraja decenije. Njegov četvrti roman, Flotsam (na nemačkom pod nazivom Liebe deinen Nächsten, ili Ljubi bližnjeg svog), prvi put se pojavio u serijskoj verziji u engleskom prevodu u časopisu Collier`s 1939. Proveo je još godinu dana revidirajući tekst za njegovu knjigu objavljenu 1941. godine, na engleskom i nemačkom. Njegovo sledeće delo, roman Trijumfalna kapija, prvi put je objavljen 1945. godine na engleskom, a sledeće godine na nemačkom kao Arc de Triomphe. To je bio još jedan instant bestseler, dostigavši je svetsku prodaju od skoro pet miliona. Njegov poslednji roman je bio Senke u raju. Napisao ga je dok je živeo na lokaciji 320 Ist 57. ulica u Njujorku. Ta stambena zgrada je „igrala istaknutu ulogu u njegovom romanu“.[13] Godine 1943, nacisti su uhapsili njegovu najmlađu sestru, Elfrid Šolc koja je sa mužem i dvoje dece ostala u Nemačkoj. Posle suđenja u ozloglašenom Volksgerichtshof (Hitlerov vanustavni „narodni sud”), proglašena je krivom za „podrivanje morala” jer je izjavila da smatra da je rat izgubljen. Predsednik suda Roland Frajsler je izjavio: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Vaš brat je, nažalost, van našeg domašaja – vi nam, međutim, nećete pobeći“). Šolcova je obezglavljena 16. decembra 1943. godine.[14] Remark je kasnije rekao da je njegova sestra bila uključena u aktivnosti otpora protiv nacista.[15] U egzilu, Remark nije znao za sudbinu svoje sestre Elfride sve do posle rata. Njoj će posvetiti svoj roman Iskra života (Der Funke Leben) iz 1952. godine. Posveta je izostavljena u nemačkoj verziji knjige, navodno zato što su ga neki Nemci još uvek smatrali izdajnikom.[16] Lični život Remark i Polet Godard u Ronku, Švajcarska, 1961. Remarkov prvi brak je bio sa glumicom Ilse Juta Zambona 1925. godine.[17] Brak je bio buran i neveran sa obe strane. Remark i Zambona su se razveli 1930. godine, ali su 1933. zajedno pobegli u Švajcarsku.[18] Godine 1938. su se ponovo venčali, kako bi sprečili njen povratak u Nemačku, a 1939. su emigrirali u Sjedinjene Države gde su oboje postali naturalizovani državljani 1947. godine.[19] Ponovo su se razveli 20. maja 1957, ovog puta zauvek. Ilse Remark je umrla 25. juna 1975. Tokom 1930-ih, Remark je imao veze sa austrijskom glumicom Hedi Lamar, meksičkom glumicom Dolores del Rio[20] i nemačkom glumicom Marlen Ditrih.[21] Afera sa Ditrihovom počela je u septembru 1937. kada su se sreli na Lidu dok su bili u Veneciji na filmskom festivalu i trajala najmanje do 1940. održavana uglavnom putem pisama i telefonskih poziva. Izbor njihovih pisama objavljen je 2003. u knjizi „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Reci mi da me voliš“),[22][23] i zatim u predstavi Puma iz 2011. godine.[24] Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Njegove knjige su prevedene na čak 58 jezika.

Knjiga je spolja kao na slikama - dakle jako lepo očuvana. Iznutra nema nikakvog pisanja, nikakve posvete i slično, iznutra odlična. Naravno kompletna, sve strane, predstrane na mestu. Naslov Sestre Makioka / Đuničiro Tanizaki ; [preveo s engleskog Aleksandar-Saša Petrović] Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1972 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 696 str., [1] list s tablom ; 20 cm : autorova slika Drugi autori - osoba Petrović, Aleksandar Saša, 1921-2000 = Petrović, Aleksandar Saša, 1921-2000 Zbirka Biblioteka Velikih romana ; kolo 7, knj. 39 ISBN (Pl.) Napomene Prevod dela: Sasme Yuki (The Makioka sisters) / Junichiro Tanizaki Str. 681-[670]: O japanskoj književnosti, Tanizaki Đuničiru i njegovom romanu `Sestre Makioka`/ Aleksandar-Saša Petrović. Ђунићиро Танизаки (谷崎潤一郎 Tanizaki Jun`ichirō, 24. јул 1886. - 30. јули 1965) био је један од главних писаца савремене јапанске књижевности, а можда и најпопуларнији јапански романописац после Нацуме Сосекија. Неки од његових на радова представљају шокантни свет сексуалности и деструктивне еротске опсесије. Други радови, мање сензационални, суптилно приказују динамику породичног живота у контексту брзих промена у јапанском друштву из 20. века. Често се његове приче преносе у контексту потраге за културним идентитетом у коме су изграђене конструкције `Запада` и `Јапанске традиције`.[1][2] Биографија Танизаки као студент Прве Средње Школе Младост Танизаки је рођен у породици трговачке класе којој је добро ишло у Нихонбашију у Токију, где је његов ујак имао штампарију, коју је основао његов деда. Танизаки је описао своје детињство у свом Јошо Ђидаи (Jōshō Jidai, Childhood Years, 1956). Његов дом из детињства у Токију уништен је у земљотресу 1894. године, којем је Танизаки касније приписао свој дугогодишњи страх од земљотреса. Финансије његове породице драматично су опале док је постао старији док није био присиљен да пребива у другом домаћинству као ментор. Упркос овим финансијским проблемима, похађао је Tokyo First Middle School, , где се упознао са Исаму Јоши. Танизаки је од 1908. године похађао школу у књижевном одељењу Токијског царског универзитета, али је био присиљен да напусти 1911. због немогућности плаћања школарине. Рана књижевна каријера Танизаки 1913. Танизаки је започео књижевну каријеру 1909. Његов први рад, позоришна представа, објављен је у књижевном часопису у чијем оснивању је он помогао. Име Танизакија је прво постало широко познато по објављивању кратке приче Шисеи (`Тетовирање`) 1910. године. У причи, уметник тетоважа тетовира џиновског паука на тело прелепе младе жене. Након тога, лепота жене преузима демонску, убедљиву моћ, у којој се еротизам комбинује са садо-мазохизмом. Женска фатална тема је понављана у многим раним стварима Танзакија, међу којима су Кирин (1910), Шонен (`Деца`, 1911), Химицу (`Тајна`, 1911) и Акума (`Девил`, 1912) . Други радови Танзакија објављени у периоду Таишо укључују Шиндо (1916) и Они но мен (1916), који су делимично аутобиографски. Танизаки са својом кћерком Ајуко, 1938. година Танизаки се удао за своју прву супругу, Ћијоко, 1915. године, а прво дете, кћерка, рођена је 1916. године. Међутим, то је био несретан брак, а временом је охрабрио однос између Ћијаки и његовог пријатеља и колеге писца Харуо Сатоа. Психолошки стрес ове ситуације огледа се у неким његовим раним радовима, укључујући и сценску представу Аисуреба косо (Зато што је волим, 1921) и роман Ками хито но аида (између мушкараца и богова, 1924). Чак иако су неке од Танзакијевих дела, како изгледа, инспирисана овим и другим особама и догађајима у његовом животу, његови радови су далеко мање аутобиографски од већине његових савременика у Јапану. Године 1918, Танизаки је обишао Кореју, северну Кину и Манџурију. У својим раним годинама постао је заљубљен у Запад и све модерно. Године 1922. преселио се из Одаваре, у којој је живео од 1919. године до Јокохаме, која је имала велику популацију из иностранства, живећи кратко у кући у западном стилу и водећи одлучно боемски начин живота. Овај изглед се одражава у неким његовим раним делима. Танизаки је имао кратку каријеру у тихим филмовима, а радио је као писац сценарија за филмски студио Таикацу. Био је присталица покрета Pure Film и био је инструмент у доношењу модернистичких тема јапанском филму. Написао је сценарије за филм Amateur Club (1922) и A Serpent`s Lust (1923) (заснован на причи о истом наслову Уеде Акинари, која је делимично била инспирација за ремек дело Мизогући Кенђија из 1953. Ugetsu monogatari). Неки су тврдили да је Танзакијев однос према филму важан за разумевање његове целокупне каријере.[3] Период у Кјоту Танизакијево стара кућа, Ишохан, у Кобе. Танизакијева репутација почела је да расте 1923. године, када се преселио у Кјото након Великог Канто земљотреса , који је уништио његову кућу у Јокохами (тада је Танизаки био у аутобусу у Хакону и на тај начин побегао од повреда). Губитак историјских зграда и насеља Токија у потресу изазвао је промену његових ентузијазама, јер је преусмерио своју младалачку љубав према замишљеном Западу и модернизацији у обновљени интерес за јапанску естетику и културу, посебно културу регије Кансај (око градови Осака, Кобе и Кјото). Његов први роман после земљотреса, и његов први заиста успешан роман, био је Ћиђин но аи (Наоми, 1924-25), што је трагикомично истраживање класе, сексуалне опсесије и културног идентитета. Танизаки је направио још један пут у Кину 1926. године, где је упознао Гуа Моруа, са којим је касније одржао кореспонденцију. Прешао је из Кјота у Кобе 1928. године. Инспирисан дијалектом из Осаке, Танизаки је написао Манђи (Quicksand, 1928-1929), у којем је поред осталог истражио лезбејство. Следи класични Таде ку муши (Some Prefer Nettles, 1928-29), који приказује постепено самопознавање човека из Токија који живи у близини Осаке, у вези са модернизацијом на западу и јапанском традицијом. Јошинокузу (`Arrowroot`, 1931) алудира на бунраку и кабуки театар и друге традиционалне форме чак и када прилагођава европску нарација-унутар-нарације технику. Његово експериментисање са наративним стиловима наставило се са Ашикари (`The Reed Cutter`, 1932), Шункиншо (`A Portrait of Shunkin`, 1933) и многа друга дела која комбинују традиционалну естетику са посебним опсесијама Танизакија. Његово обновљено интересовање за класичну јапанску књижевност кулминирало је његовим вишеструким преводима у модерне јапанске класике `Прича о Генђију` и његовом ремек-делу Сасамејуки(дословно `Слаби снег`, али објављен у енглеском преводу као The Makioka Sisters, 1943- 1948), детаљну карактеризацију четири кћерке богате трговачке породице у Осаки, који су видели свој начин живота у раним годинама Другог светског рата. Сестре живе космополитски живот са европским суседима и пријатељима, без страха од кризе културалног идентитета заједничког са ранијим ликовима Танизакија. Када је почео да серијатизује роман, уредници Ћуокорон-а су упозорени да то није допринело потребном ратном духу и, страхујући од губитка залиха папира, прекинута је серијализацијуа. Танизаки се преселио у град Атами, Шизуока 1942. године, али се вратио у Кјото 1946. године. Танизаки 1948. Послератни период После Другог светског рата, Танизаки се опет књижевно истакао, освајајући бројне награде. Све до смрти, он се широко сматрало за највећег савременог аутора Јапана. Освојио је престижну награду Асахи 1949. године, додељен му је Орден културе од стране јапанске владе 1949. године, а 1964. године изабран је за почасног члана у Америчкој академији и Институту за уметност и писма, први јапански писца који је тако почаствован. Његов први велики послератни рад био је Шошо Шигемото но хаха (`Captain Shigemoto`s Mother`, 1949-1950), који укључује Танизакијеву честу тему о сину који чезне за мајком. Роман такође уводи нову тему сексуалности у старости, која се поново појављује у каснијим радовима као што је Каги (Кључ, 1956). Каги је психолошки роман у коме старији професор организује своју супругу да врши прељубу како би подстакао сопствене сексуалне жеље. Танизаки се вратио у Атами 1950. године, а јапанска влада га је 1952. године прогласила за Личност Културну Заслуге. Он је патио од парализе десне руке од 1958. године, а 1960. је био хоспитализован за ангину пекторис. Особине Танзакија често су подстакнуте опсесивним еротичним жељама. У једном од његових последњих романа, Футен Рођин Ники (Дневник лудог старца, 1961-1962), старац је погођен шлогом због вишка сексуалног узбуђења. Године 1964. Танизаки се преселио у Југаварау, Канагава, југозападно од Токија, где је умро од срчаног удара 30. јула 1965, убрзо након прославе свог 79. рођендана. Његов гроб је у храму Хонен-ина у Кјотоу. Наслеђе Награда Танизаки је једна од највреднијих књижевних награда Јапана. Уведена 1965. године од стране издавачке куће Ћуо Коронша, додељује се годишње фикцији или драми. Библиографија Одабрани радови 1910.刺青, Shisei 1913.恐怖, Kyōfu 1918.金と銀, Kin to Gin 1919.富美子の足, Fumiko no ashi 1921.私, Watakushi 1922.青い花, Aoi hana 1924.痴人の愛, Chijin no Ai 1926.友田と松永の話, Tomoda to Matsunaga no hanashi 1926.青塚氏の話, Aotsukashi no hanashi 1928-1930.卍, Manji 1929.蓼喰う蟲, Tade kuu mushi 1931.吉野葛, Yoshino kuzu 1932.蘆刈, Ashikari 1933.春琴抄, Shunkinshō 1933.陰翳礼讃, In`ei Raisan 1935.武州公秘話, Bushukō Hiwa 1936.猫と庄造と二人の女, Neko to Shōzō to Futari no Onna 1943-1948.細雪, Sasameyuki 1949.少将滋幹の母, Shōshō Shigemoto no haha 1956.鍵, Kagi 1957.幼少時代, Yōshō Jidai 1961.瘋癲老人日記, Fūten Rōjin Nikki