Mek povez sa klapnom, odlicna 5, bez pisanja 311strana, autorsko izdanje - Beograd (KutVS1) sadržaj: - SVET STRAHA - ENTROPIJA KAO SMRT - SVET BEZ EMOCIJA - ĐAVOLA NE TREBA ZVATI - SLIKA MOGUĆE BUDUĆNOSTI - Umesto pogovora Đorđe J. Janić: Rodio se u porodici Jovana, trgovca, i Jelice, domaćice. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje od 1968. godine književnu kritiku, književnu istoriju, religiozne eseje i studije, književnu i političku polemiku, eseje o srpskom duhovnom nasleđu, kao i poeziju. Takođe objavljuje tekstove i studije iz istorije, etnologije, folkloristike, političke komentare i geopolitičke analize. Vladimir Dimitrijević navodi da je Janić zbog svojih intelektualnih stavova trpeo u vreme Titovog režima: Zbog ogleda „Bog u delu Momčila Nastasijevića“, objavljenog 1973. u Teološkim pogledima (urednik je bio vladika Danilo Krstić) izbačen je sa radnog mesta profesora književnosti u 11. beogradskoj gimnaziji, i deset godina je bio bez posla. Razlog za izbacivanje: „moralno-politička nepodobnost“ (to se danas zove „politička nekorektnost“). U intervjuu datom Srpskim organskim studijama (1-2/2003.), Đorđe Janić kaže: „U to vreme sam došao do zaključka, da je u totalitarnom društvu bolje biti u zatvoru, jer tamo imaš stan i hranu, nego biti bez posla“.[1] Janić je, između ostalog, bio saradnik Matice srpske, kao i niza drugih kulturnih i naučnih institucija. Bio je član redakcije časopisa Relation Udruženja književnika Srbije, zbornika Jefimijini dani, Srpski jug, Isidorijana, Srpske organske studije, kao i novina: Novine serbske, Pravoslavlje, Pogledi i Vlasina. Objavio je i preko 60 pogovora književnim i naučnim delima, od kojih su neki prelaze po obimu i dva štampana tabaka. Učestvovao je kao književni kritičar na književnim večerima i na promocijama knjiga oko 600 puta. Bio član više književnih žirija, uključujući i žiri Ninove nagrade za roman godine.

sve će biti popeglano pre slanja rukovodite se merama (tamo gde nema mera, tražite mi ih), uzrast je okvirno dat!!! U paketu se nalaze: - 1) tamno zelena majica, dug rukav, nemačka marka ALIVE, naznačena veličina 116, pamuk - 2) svetlije ljubičasta majica, dug rukav, NIJE U PONUDI - 3) teksas suknja, kombinacija pamuka i elastina - 4) svetlo roze rolka francuske marke OKAIDI nije na prodaji - 5) plavi duks sa kapuljačom američkog brenda THE CHILDREN`S PLACE: naznačena veličina 5/6 god. pamuk - 6) bež somot jakna, preslatka i vrlo topla: - vel.110 - ramena 35 cm, pazuh 42 cm, rukavi 39/28 cm, dužina (mereno bez kapuljače) 52,5 cm - ima neke žućkaste fleke spreda u donjem delu (biće uslikano ako treba) svetlije zelena majica, dug rukav - NIJE NA PRODAJI!!! SVE STVARI SE PRODAJU U PAKETU, PREDMETE NE RAZDVAJAM

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Zlatna knjiga detinjstva` Ilustracije: Radoslav Zecevic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.

Knjiga je dosta dobro ocuvana.. Čuveni engleski pisac Oldos Haksli produkt je visoke obrazovanosti, pa je, sem drugog, i muzički obrazovan. U kontrapunktskom spletu video je shemu i simbol i za život i za roman. Kad Haksli počne da radi, da se pita, da se seća, da misli, da sažima, da modeluje, da progovara kroz mnoge glave i usta, to su orgulje, to je kontrapunkt. Tehnika romana Kontrapunkt je čudesna. Živi život i ideologije jakih intelekata muzički su sliveni u jedan moćan broj dokaza da je tačno Hakslijevo učenje o nerazdvojnosti anđela i životinje u svakom času, u svakom pokretu misli i volje. Ovim svojim romanom Haksli je, kao nikada pre ni posle, izveo muziciranje lepe književnosti. Pred teškim zadatkom da dâ roman ideja, ali da pored toga dâ i roman života, i to punog života, života sa atavističkim i životinjskim primesama – Haksli se rešio da pokuša orguljsku tehniku. I uspeo je ovoga puta u potpunosti. Genijalnom jednom tehnikom, i ideje i život su se rastvorili u nečem trećem, što je čista, fluidna, lako čitana umetnost, čisto umetničko uživanje. Oldus Haksli (engl. Aldous Huxley; Godalming, 26. jul 1894 — Los Anđeles, 22. novembar 1963) je bio engleski pisac i jedan od najistaknutijih evropskih esejista 20. veka.[1][2][3] Njegovi „romani ideja“ zasnovani na esejističkim modelima rasprava i sukoba načela. Napisao je čuveno delo Vrli novi svet. U tome delu opisuje društvo, koje funkcioniše po principima masovne proizvodnje i pomoću Pavlovljevih refleksa. Ljudi se stvaraju u epruvetama i unapred se određuje ko će pripadati kojoj klasi ljudi po inteligenciji. Sadržaj 1 Medicinska istraživanja 2 Dela 2.1 Romani 2.2 Kratke priče 2.3 Poezija 2.4 Putopisi 2.5 Zbirke eseja 3 Zanimljivosti 4 Reference 5 Literatura 6 Spoljašnje veze Medicinska istraživanja[uredi | uredi izvor] Poznat je i kao zagovornik korišćenja psihoaktivnih supstanci, o čemu je iscrpno pisao u svojoj knjizi Vrata percepcije (The Doors of Perception) po kojoj je sastav Dorsi (The Doors) dobio ime.[4] Hakslijevu pažnju su posebno privukla medicinska istraživanja engleskog psihijatra Hemfrija Ozmonda, koji je nastojao novootkrivenu supstancu LSD da upotrebi u lečenju određenih mentalnih poremećaja.[5] Godine 1953, Hemfri Osmond je snabdeo Hakslija sa dozom meskalina.[6] Haksli je dobrovoljno eksperimentisao s psihodeličnim drogama pod nadzorom dr Ozmonda, zaključivši da je LSD droga koja proširuje svest i omogućuje iskorak u alternativnu stvarnost.[5] U knjizi „Vrata percepcije“ isticao je da ljudski um u svakodnevnom opažanju deluje kao filtar koji selektivno propušta samo nužne informacije, dok LSD uklanja ovaj filtar i tako čini ključ za vrata spoznaje. Kad se ta vrata jednom otvore, onda navali bujica utisaka, boja, zvukova i slika, svakodnevne stvari vide se drukčijima, javljaju se čudne vizije, a misli koje se obično smatraju banalnim sada se pokazuju kao stvari od velikoga značenja. To, po Haksliju, nije ništa drugo do mistična ekstaza, direktan ulaz u transcendentno.[5] Na temelju toga predviđao je senzacionalan preporod religije čim LSD dođe do širih narodnih masa. Smatrao je da ako ova droga može proizvesti religijske učinke, onda je ona puno više od pukog sredstva za promenu raspoloženja.[5] Dela[uredi | uredi izvor] U romanima, novelama i esejima Haksli je kritičar građanske inteligencije između dva rata. Kasnije, posle Drugog svetskog rata, on je pesimista i savremenu civilizaciju pokušava da nađe u mističnim spekulacijama.[7] Romani[uredi | uredi izvor] Setni krom (1921) Antic Hay (1923) Jalovo lišće (1925) Kontrapunkt (1928) Vrli novi svet (1932) Bezooki u Gazi (1936) Nakon mnogo leta umire labud (1939) Vreme mora biti zaustavljivo (1944) Majmun i bit (1948) Genije i boginja (1955) Ostrvo (1962) Kratke priče[uredi | uredi izvor] Limbo (1920) Mortal Coils (1922) Mali Meksikanac (SAD - mladi Arhimedes) (1924) Dve od tri Gracije (1926) Kratke sveće (1930) Jakobove ruke; Bajka (krajem 1930-ih) Sabrane kratke priče (1957) Poezija[uredi | uredi izvor] Plameni točak (1916) Jona (1917) Poraz mladosti (1918) Leda (1920) Arabia Infelix (1929) The Cicadas (1931) Prva filozofova pesma Putopisi[uredi | uredi izvor] Idući putem (1925) Zajedljivi pilat: dnevnik jednog putovanja (1926) Preko Meksičkog zaliva (1934) Zbirke eseja[uredi | uredi izvor] Na margini (1923) Idući putem (1925) Novi i stari eseji (1926) Prave studije (1927) Radi šta hoćeš (1929) Vulgarnost u književnosti (1930) Muzika noću (1931) Tekstovi i uvodi (1932) Drvo masline (1936) Reči i njihovo značenje (1940) Umetnost viđenja (1942) The Perennial Philosophy (1945) Nauka, sloboda i mir (1946) Teme i varijacije (1950) Sutra, sutra i sutra (1952) Vrata percepcije (1954) Raj i pakao (1956) Adonis i alfabet (1956) Sakupljeni eseji (1958) Vrli novi svet Reviziran (1958) Književnost i nauka (1963) Scenariji Hrabri Novi svet Čovekoliki majmun i esencija 1940 Ponos i predrasuda (kolaboracija) 1943 Madame Curie|Gospođa Kiri (kolaboracija) 1944 Džejn Ejr (kolaboracija sa Džonom Hausmanom) 1947 Ženska osveta 1950 Preludijum slave 1951 Originalni scenario (odbijen) za Diznijev animirani film Alisa u Zemlji čuda [8] 1971 Bezoki u Gazi (BBC mini serija u kolaboraciji sa Robin Čapman)[9] Audio snimci 1955 Znanje i razumevanje [10][11] 1955 Ko smo mi? [11][12] Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Predavao je jedan semestar francuski jezik mladom Džordžu Orvelu na Itonu. Pojavljuje se u gornjem desnom uglu na ilustraciji jednog od najpopularnijih albuma svih vremena “Klub slomljenih srca narednika Pepera” Bitlsa. LSD je prvi put uzeo 24. decembra 1955, a poslednji put na samrti, 23. novembra 1963. Poslednje reči su mu bile: „LSD 100 miligrama IM“ (u mišić).

Knjaževac Matica srpska, 1963. Prvo izdanje! Sadrži neke eseje koji nikada kasnije nisu preštampani, jer se drugo, Nolitovo izdanje ove knjige značajno razlikuje. Ex libris pečat. Osim toga, odlično očuvana. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] Nagrade 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] Dela Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.

sve će biti popeglano pre slanja rukovodite se merama (tamo gde nema mera, tražite mi ih), uzrast je okvirno dat!!! U paketu se nalaze: - 1. ljubičasti topić domaćeg proizvođača O!PHILIP: - piše vel.2, ali može do 4 god. - Pamuk - pazuh 28 (do 35), dužina (mereno sa bretelama) 21 cm mi nosili na moru samo par puta, preko kupaćeg - 2. siva suknja sa plavim: C&A marka vel.98, ali može do 5 god. - pojas do 30 cm – ima učkur, dužina 28,5 cm - 3. roze suknja - 4. roze majica sa leptirima holandske marke OKAY: - vel.116 - ramena 26 (do 35), rukavi 5/1 cm, pazuh 31-38 cm, dužina 39 cm, - ima malenu rupicu u donjem delu leđa sa leve strane (ne znam koliko se vidi na slikama jer je baš mala) - pamuk, malkice deblji materijal - 5. roze majica sa slikom mede: - italijanska proizvodnja - ramena 28 (do 38) cm, rukavi 10,5/3 cm, pazuh 34 (do 45) cm, dužina 43 - 6. svetloroze majica sa kragnom i imitacijom majice ispod marke C&A Palomino: - vel.116 - ramena 27,5 (do 33) cm, rukavi 11,5/4,5 cm, pazh 34 (do 40) cm, dužina (mereno bez kragne) 43 cm pamuk - 7. šarena haljina na bretele: - pazuh 19 cm (sa razvlačenjem do 38 cm), dužina (mereno bez bretela) 59 cm - bretele su podešavajuće - meni nepoznata marka BEST KIDS - na etiketi naznačena veličina 6 - 8. plava haljina na bretele nemačke marke TOPOLINO: - pazuh 25 (do 36) cm, dužina (mereno sa bretelama)59-60 cm - na etiketi naznačena veličina 116

Tehničke Karakteristike proizvoda: Kućna mini-šivaća mašina Materijal: plastika + metal Veličina: 105*25* 7 mm Ručno upravljanje, Automatska regulacija dovoda boda Veličina rada na odeći ne smije biti veća od 1 mm, što odgovara širini tfarmerki, presavijenih na pola... Pravilno korišćenje : 1. Držanje mašine -Uhvatite temelj mašine s četiri prsta desne ruke i stavite palac na gornji poklopac kućišta stroja. 2. Uvlačenje konca: Lagano izvucite konac na kalemu. Zatim prođite kroz vodeću žicu. Privremeno postavite glavni konac kraj igle i provucite udevač konca od prednjeg dela igle (do zgloba tela) kroz otvor za iglu, zatim uvucite konac u mali otvor udavača, izađite iz udavača konca i izvucite konac za oko 2 -3 cm. 3. Postavljanje tkanine: Kažiprstom desne ruke podignite pritisnu ploču, stavite tkaninu koju želite šiti ​ ravno ispod pritisne ploče i nežno je vratite na pritisnu ploču kako biste pritisli tkaninu; 4. Postupak šivenja: Držite tkaninu levom rukom, palcem desne ruke nežno i brzo pritisnite vrh gornje navlake i pritisnite vrh navlake prema dole, a zatim ponovno pritisnite palac prema dole. Uzastopno, mehanizam za uvlačenje tkanine automatski šalje ušiveni materijal ulevo. Desna ruka stroja postupno se pomiče udesno, a leva ruka drži tkaninu kako bi lagano pomicala šiveni materijal ulevo prema ritmu šivenja dok se šivanje ne z avrši; S naličja tkanine koju želite šiti ​​izvucite kraj konca, stavite ga u sledeći bod i zavežite čvor, tada će bod biti čvrst; nemojte povlačiti konac jakim povlačenjem tkanine na kraju glave za šivanje, kako ne biste oštetili igle i pribadače; 6. Ovaj uredjaj može automatski uvlačiti tkaninu i podešavati zategnutost između klinova, ali obratite pažnju na sledeće tačke: ako su klinovi prečvrsti, lagano namestite pritisnu maticu u smeru suprotnom od kazaljke na satu; ako su klinovi previše labavi, lagano namestite pritisnu maticu u smeru kazaljke na satu; Šavovi su čvrsti. Ako su ubodi veći, leva ruka može malo brže povlačiti tkaninu. Ako su šavovi gušći, leva ruka može malo sporije povlačiti tkaninu; 7. Zamena kalema: Ako koristite veliki kalem, možete spojiti rezervnu produžnu šipku na osovinu kalema i staviti je u veći kalem. Stavite rezervnu plastičnu kapicu na kraj šipke da učvrstite veliki konac, zatim ponovo provucite konac, podesite napetost konca i šijte; 8. Promena igle: otpustite pričvrsni vijak i izvadite slomljenu iglu. Postavite novu iglu kao što je prikazano, pazite da ravna strana igle bude okrenuta prema vijku za pričvršćivanje, nemojte je postavljati unatrag. Džepni tip, ručni rad, šivaći stroj ima funkcije automatskog dodavanja tkanine i podešavanja napetosti između uboda za postizanje profesionalnih rezultata;

Tehničke Karakteristike proizvoda: Kućna mini-šivaća mašina Materijal: plastika + metal Veličina: 105*25* 7 mm Ručno upravljanje, Automatska regulacija dovoda boda Veličina rada na odeći ne smije biti veća od 1 mm, što odgovara širini tfarmerki, presavijenih na pola... Pravilno korišćenje : 1. Držanje mašine -Uhvatite temelj mašine s četiri prsta desne ruke i stavite palac na gornji poklopac kućišta stroja. 2. Uvlačenje konca: Lagano izvucite konac na kalemu. Zatim prođite kroz vodeću žicu. Privremeno postavite glavni konac kraj igle i provucite udevač konca od prednjeg dela igle (do zgloba tela) kroz otvor za iglu, zatim uvucite konac u mali otvor udavača, izađite iz udavača konca i izvucite konac za oko 2 -3 cm. 3. Postavljanje tkanine: Kažiprstom desne ruke podignite pritisnu ploču, stavite tkaninu koju želite šiti ​ ravno ispod pritisne ploče i nežno je vratite na pritisnu ploču kako biste pritisli tkaninu; 4. Postupak šivenja: Držite tkaninu levom rukom, palcem desne ruke nežno i brzo pritisnite vrh gornje navlake i pritisnite vrh navlake prema dole, a zatim ponovno pritisnite palac prema dole. Uzastopno, mehanizam za uvlačenje tkanine automatski šalje ušiveni materijal ulevo. Desna ruka stroja postupno se pomiče udesno, a leva ruka drži tkaninu kako bi lagano pomicala šiveni materijal ulevo prema ritmu šivenja dok se šivanje ne z avrši; S naličja tkanine koju želite šiti ​​izvucite kraj konca, stavite ga u sledeći bod i zavežite čvor, tada će bod biti čvrst; nemojte povlačiti konac jakim povlačenjem tkanine na kraju glave za šivanje, kako ne biste oštetili igle i pribadače; 6. Ovaj uredjaj može automatski uvlačiti tkaninu i podešavati zategnutost između klinova, ali obratite pažnju na sledeće tačke: ako su klinovi prečvrsti, lagano namestite pritisnu maticu u smeru suprotnom od kazaljke na satu; ako su klinovi previše labavi, lagano namestite pritisnu maticu u smeru kazaljke na satu; Šavovi su čvrsti. Ako su ubodi veći, leva ruka može malo brže povlačiti tkaninu. Ako su šavovi gušći, leva ruka može malo sporije povlačiti tkaninu; 7. Zamena kalema: Ako koristite veliki kalem, možete spojiti rezervnu produžnu šipku na osovinu kalema i staviti je u veći kalem. Stavite rezervnu plastičnu kapicu na kraj šipke da učvrstite veliki konac, zatim ponovo provucite konac, podesite napetost konca i šijte; 8. Promena igle: otpustite pričvrsni vijak i izvadite slomljenu iglu. Postavite novu iglu kao što je prikazano, pazite da ravna strana igle bude okrenuta prema vijku za pričvršćivanje, nemojte je postavljati unatrag. Džepni tip, ručni rad, šivaći stroj ima funkcije automatskog dodavanja tkanine i podešavanja napetosti između uboda za postizanje profesionalnih rezultata;

Tehničke Karakteristike proizvoda: Kućna mini-šivaća mašina Materijal: plastika + metal Veličina: 105*25* 7 mm Ručno upravljanje, Automatska regulacija dovoda boda Veličina rada na odeći ne smije biti veća od 1 mm, što odgovara širini tfarmerki, presavijenih na pola... Pravilno korišćenje : 1. Držanje mašine -Uhvatite temelj mašine s četiri prsta desne ruke i stavite palac na gornji poklopac kućišta stroja. 2. Uvlačenje konca: Lagano izvucite konac na kalemu. Zatim prođite kroz vodeću žicu. Privremeno postavite glavni konac kraj igle i provucite udevač konca od prednjeg dela igle (do zgloba tela) kroz otvor za iglu, zatim uvucite konac u mali otvor udavača, izađite iz udavača konca i izvucite konac za oko 2 -3 cm. 3. Postavljanje tkanine: Kažiprstom desne ruke podignite pritisnu ploču, stavite tkaninu koju želite šiti ​ ravno ispod pritisne ploče i nežno je vratite na pritisnu ploču kako biste pritisli tkaninu; 4. Postupak šivenja: Držite tkaninu levom rukom, palcem desne ruke nežno i brzo pritisnite vrh gornje navlake i pritisnite vrh navlake prema dole, a zatim ponovno pritisnite palac prema dole. Uzastopno, mehanizam za uvlačenje tkanine automatski šalje ušiveni materijal ulevo. Desna ruka stroja postupno se pomiče udesno, a leva ruka drži tkaninu kako bi lagano pomicala šiveni materijal ulevo prema ritmu šivenja dok se šivanje ne z avrši; S naličja tkanine koju želite šiti ​​izvucite kraj konca, stavite ga u sledeći bod i zavežite čvor, tada će bod biti čvrst; nemojte povlačiti konac jakim povlačenjem tkanine na kraju glave za šivanje, kako ne biste oštetili igle i pribadače; 6. Ovaj uredjaj može automatski uvlačiti tkaninu i podešavati zategnutost između klinova, ali obratite pažnju na sledeće tačke: ako su klinovi prečvrsti, lagano namestite pritisnu maticu u smeru suprotnom od kazaljke na satu; ako su klinovi previše labavi, lagano namestite pritisnu maticu u smeru kazaljke na satu; Šavovi su čvrsti. Ako su ubodi veći, leva ruka može malo brže povlačiti tkaninu. Ako su šavovi gušći, leva ruka može malo sporije povlačiti tkaninu; 7. Zamena kalema: Ako koristite veliki kalem, možete spojiti rezervnu produžnu šipku na osovinu kalema i staviti je u veći kalem. Stavite rezervnu plastičnu kapicu na kraj šipke da učvrstite veliki konac, zatim ponovo provucite konac, podesite napetost konca i šijte; 8. Promena igle: otpustite pričvrsni vijak i izvadite slomljenu iglu. Postavite novu iglu kao što je prikazano, pazite da ravna strana igle bude okrenuta prema vijku za pričvršćivanje, nemojte je postavljati unatrag. Džepni tip, ručni rad, šivaći stroj ima funkcije automatskog dodavanja tkanine i podešavanja napetosti između uboda za postizanje profesionalnih rezultata;

ISBN: 978-86-918845-0-5 Година издања: 2015. Аутор: Џ. Р. Р. Толкин (J. R. R. Tolkien) Приређивач и прилагачи: Александар Микић (приређивач), Елизабет Кари, Анке Ајсман, Рут Луис, Тед Нејсмит и Зоран Пауновић Издавач: Сновиђења, Нови Сад Напомена: књиге нема у слободној продаји; колекционарски примерак Област: поезија; есејистика; ликовна уметност Језик и писмо: српски (ћирилица) и енглески Број страна: 287 Опрема: тврд повез; шивени табак; пластифициране корице Величина (формат): А5 (21 cm х 14,7 cm) Опис: - веома мало позната поема Џ. Р. Р. Толкина Песма о Отруу и Итрун (The Lay of Aotrou and Itroun) - српски препев, уз строго поштовано устројство свих 506 стихова, приказан упоредо с изворним делом на енглеском језику - стварана током двадесетих и тридесетих година ХХ века - надахнута келтским бретонским народним предањем, уз сличности с појединим деловима постхумно објављених дела попут Силмарилиона, Деце Хуринове и Берена и Лутјене - изворно објављена једино у лингвистичком часопису The Welsh Review, 1945. године - друго и, у односу на прво издање из 2002.године, веома проширено у потпуности двојезично издање Садржај: - сав садржај дат је упоредо на српском (с леве стране) и енглеском језику (с десне стране) - митолошка мапа данашњег јужног Велса, Корнвола и Бретање (форзец) - насловна страна - импресум - Предговор / Preface (А. Микић, стр. 8-15) - поема Песма о Отруу и Итрун (Џ. Р. Р. Толкин, стр. 16-111) - есеј Песма о човеку и натприродном / The Lay of Man and the Supernatural (А. Микић и Елизабет Кари, стр. 113-272): увод, 1. Толкин и хришћанство, 2. Келтска васељена, 3. Толкин и Келти, 4. Мала Британија, 5. Где и када? 6. Извор, 7. Сродници, 8. ,,Бритски бард``, 9. Кориган, 10. Отру, 11. Итрун, 12. По(р)ука, литература - Илустрације (боја, сјајни папир): 1. Песма о Отруу и Итрун (А. Микић), 2. Отру и Итрун (Анке Ајсман), 3. Госпа од Лхин Ван Ваха (Рут Лејкон), 4. Звона Абердавија (Рут Лејкон), 5. Кориган даје стакло Отруу (Тед Нејсмит), 6. Отру гони зачарану кошуту кроз Броселијанду (Тед Нејсмит), 7. Итрун ишчекује Oтруов повратак из лова (Тед Нејсмит), 8. Молитва Господња на синдарском језику (А. Микић) - рецензија проф. др Зорана Пауновића - кратки животописи и утисци о Песми свих прилагача - митолошка мапа данашње бретонске области Леон, попришта радње Песме (нарзец) Препоруке: - рецензија Џејсона Фишера из Митопејског друштва, http://lingwe.blogspot.rs/2015/08/a-standalone-edition-of-lay-of-aotrou.html - рецензија др Ненси Марч, председнице једне од секција Менсе САД, у часопису Beyond Bree, https://drive.google.com/open?id=0BycaSrlTvmqfSnR5NWxzeGZFUWs - Тед Нејсмит, http://www.tednasmith.com/site-map/j-r-r-tolkien/tolkien-other-works/ - Goodreads: https://www.goodreads.com/book/show/35063222-the-lay-of-aotrou-and-itroun

Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Pisma iz provincije / Gustav Krklec ; [priredio Berislav Nikpalj] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Alfa : Prosvjeta, 1977 (Pula : `Otokar Keršovani`) Fizički opis 264 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikpalj, Berislav Zbirka Odabrana djela Gustava Krkleca ; ǂknj. ǂ4 (Pl. sa omotom) ANTE SCRIPTUM Za razliku od privatnih pisama kojima se ponekad naknadno dodaje pripis (P. S.), ovim „Pismima iz provincije“ trebalo bi nekoliko prethodnih riječi umjesto uobičajenog uvoda ili predgovora, osobito stoga što su ona u prvom redu upućena našoj najširoj javnosti. I veliki A. G. Matoš svakoj bi svojoj knjizi na čelo stavio slovo „Čitaocu“, upućujući mu ga pred sveskama „Ogledi“ (1905), „Vidici i putovi“ (1907) i „Naši ljudi i krajevi“ (1910), te bi njegovu šegrtu možda dovoljno bilo da se posluži kojim još uvijek aktualnim citatom davno preminulog majstora, ali time ne bi bilo potkrijepljeno ništa drugo, no da je Matoš sve do dana današnjega ostao – nenadmašen. Sve ove književne kozerije, publicistički osvrti, do krajnjih mogućnosti obazrive polemike, novinski feljtoni i prigodni članci izlazili su redom, od subote do subote u kulturnoj rubrici zagrebačkog dnevnika „Narodni list“, u razdoblju od 18. VI 1953. do 17. VII 1955, pod ironičkim naslovom „Književna pisma iz provincije“ i pod simboličkim pseudonimom Martin Lipnjak iz Krapine. Tim su „Pismima“ dodana sada i dva članka: „Tinova zdravica trezvenjaštvu“ iz „Globusa“ (12. III 1955) i „Oproštaj s Tinom“ iz tjednika „Vjesnik u srijedu“ (16. XI 1955), jer sačinjavaju s njima nerazdvojnu cjelinu. – Zašto „Pisma iz provincije“? – Čemu pseudonim? Hoću da budem što kraći! Eto, bilo je sve to zamišljeno kao pokušaj da se jedan javni kulturni radnik s koliko-toliko iskustva „odrekne imena“ i povuče u prikrajak, te da tako iz „objektivnog kuta“ stane pratiti najvažnije po njegovu sudu događaje, zbivanja i previranja u našem cjelokupnom javnom kulturnom životu, reagirajući na njih brzo, neposredno i iz dotad nova aspekta, s težnjom da podjednako suzbija sve pojave preživjelog provincijalizma, nezdravog modernizma i svakojakih, uglavnom uvoznih „izama“, kao i da brani, štiti i daje podršku svima čestitim stvaralačkim naporima i ostvarenjima u okviru našeg socijalističkog humanizma i općeg napretka. Po tom, čini se, ova „Pisma iz provincije“ tvore izvjesnu cjelinu, iako su zapravo letimična publicistička kronika i fragmentarni ljetopis jednog našeg relativno kratkog kulturnog razdoblja. Njihovu je autoru – tj. meni! – ponajviše bilo stalo do uspostave srdačnog i bliskog kontakta sa širokim krugom čitalaca, i ta je činjenica uvjetovala ton, stil i karakter ovih „Pisama“, u jednom trenutku kad se takvo obraćanje pisca širokoj javnosti pokušalo omalovažavati od strane „izabranih“. No ja sam smatrao, a držim i dalje, da pisci koji se s prezirom odnose prema širokoj javnosti ne treba ni da joj se obraćaju. Tako su mi još za izlaženja u novinama ova „Pisma“ pribavila šaku ogorčenih protivnika, ali u velikoj mjeri i proširila krug prijateljâ, te ih sada, ovako sabrana u knjizi bez ikakvih izmjena i naknadnih „friziranja“, upućujem širokoj našoj javnosti sa željom da brzinu pisanja, neizbježivu u takvom radu, nadoknadi trajnost onih opažanja koja su, ako ništa drugo, bar signalizirala opasnost od nezdravih, ili upozoravala na zdrave pojave u našem sve bujnijem i snažnijem kulturnom kretanju i poletu. (Uz 1. izdanje) Krapina, 1956. Gustav KRKLEC Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada „Hrvatski orač“, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. MG9

Tvrd povez, ima posvetu, sem toga je odlično očuvana. Sebastijan ili u vlasti strasti Lorens Džordž Darel (engl. Lawrence George Durrell; Džalandar, 27. februar 1912 — Somijer, 7. novembar 1990) bio je britanski književnik irskog porekla. Veći deo života je proveo van svoje domovine. Stvaralac je širokog interesa, iskustva i kulture. Pisao je drame, poeziju, putopise, eseje i posebno romane, sa kojima je stekao slavu. Čuven je po romanesknoj teatrologiji „Aleksandrijski kvartet”. Detinjstvo je proveo u rodnoj Indiji, gde je rođen u porodici britanskih kolonizatora. Kada je napunio 12 godina, zajedno sa bratom Leslijem, poslat je u Englesku, gde su pohađali prvo školu Sv. Olafa i Sv. Spasitelja u Sautvarku, a potom školu Sv. Edmunda u Kenterberiju. Nasledivši omanji imetak nakon očeve smrti, Darel je napustio školu i preselio se u Blumsberi sa namerom da postane pisac. U martu 1935. preselio se na ostrvo Krf zajedno sa svojom prvom ženom, majkom i mlađom braćom i sestrom. Na Krfu se susreo sa mediteranskom kulturom, koja će izvršiti presudan uticaj na njegovo stvaralaštvo. Radio je na nižim pozicijama diplomatske službe u britanskim ambasadama u Egiptu, Rodosu, Argentini, Jugoslaviji[1] i Kipru. Od 1966. do svoje smrti živeo je u selu Somijer na jugu Francuske.[2] Njegov mlađi brat je bio prirodnjak Džerald Darel. Na književnom polju debitovao je zbirkom pesama „Čudni fragmenti” 1931, ali je priznanje stekao pišući romane. Pisao je pod snažnim uticajem D. H. Lorensa, T. S. Eliota i Henrija Milera. Najpoznatiji je po tetralogiji Aleksandrijski kvartet, koja se sastoji iz romana „Justina”, „Baltazar”, „Mauntoliv” i „Klea”. Ova senzualna i poetska studija o ljubavi napisana je istančanim i bogatim jezičkim izrazom i tehnikom menjanja perspektive. Tetralogija je postala internacionalni bestseler i omogućila je Darelu ekonomsku nezavisnot. Ipak, njegova kasnija dela, uključujući i sličnom tehnikom napisano petoknjižje „Avinjonski kvintet”, ostali su u senci njegovog najpoznatijeg ostvarenja. Bio je osam puta nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nikada nije osvojio....

U dobrom stanju! Doktore Lerne, sub-bog je fantastični roman Mauricea Renarda, objavljen 1908. Autor inspiriran H. G. Vellsom, Ostrvom doktora Moreau-a, autor posebno predstavlja snažnu varijantu: sam narator se našao u eksperimentu transplantacije ludog hirurga, doktora Lerna. Adaptacija Jean-Daniela Verhaeghea, pod naslovom L`Etrange Chateau du Docteur Lerne, emitovana je na francuskoj televiziji na Antenni 2, 28. decembra 1983, u kojoj su bili Jackues Dufilho, Jean-Paul Roussillon, Pierre Clementi, Dora Doll i Pierre Etaik Maurice Renard (FR Maurice Renard) (28. februara 1875., Chalon-en-Champagne, Francuska - 18. novembar 1939, Rochefort-sur-Mer, Francuska) - francuski pisac, predstavnik masovne književnosti. Jedan od vodećih nacionalnih pisaca naučne fantastike prvih decenija KSKS veka, priznati majstor avanturističkih i zločinačkih romana, jedan od originalnih prethodnika moderne naučne fantastike, takođe poznat kao `okultni` i pseudogotski roman. Maurice Renard rođen je u uglednoj buržoaskoj porodici, bio je najmlađi od troje dece i uživao je posebnu ljubav svojih roditelja. Njegov otac, prekršajni advokat Achilles Renard, takođe je bio osnivač i predsednik gradskog sportskog društva, njegov djed, Pierre Edouard Renard radio je kao sudija, a njegova baka je bila vlasnica nogavice. Djetinjstvo mu je prošlo u Reimsu, gdje mu je otac predsjedavajući suda. Tokom leta Renard je otišao kod svog dede, izabranog za gradonačelnika Epernaia, u zamak Saint-Remi (uništen tokom rata 1918.), gde je porodica zauzela mali paviljon u Saint-Vincentu u ogromnom parku. Omiljene knjige bila su dela Charlesa Dickensa i Edgara Allana Poea. Studirao je na Bons-Enfants koledžu. 1894. diplomirao je književnost i filozofiju. Nakon što je u Reimsu završio trogodišnju vojnu službu, završivši je u čin narednika. Zatim je za sebe otkrio delo Herberta Velsa. 1899. preselio se na studij prava u Pariz, ali ubrzo je napustio studije i u potpunosti se posvetio književnosti. U svojim studentskim godinama Renard je pokazivao veliko interesovanje za poeziju, komponovao poeziju. 1903. oženio se Stephanie La Batieu. Par je imao četiri sina: Reno (rođen 1904), Remi (1905-1977), Ciril (rođen 1915), Daniel (1918-1919). Godine 1905. objavio je prvu zbirku svojih kratkih priča „Duhovi i lutke“ pod pseudonimom Vincent Saint-Vincent. Prvi pisac roman, `Dr Lern, polubogov` (u ruskom prevodu je nazvan `Nova zvijer`), kojem je autor poslao posvetu Herbertu Velsu, nije doživeo veliki uspeh u javnosti, ali je izazvao veliko interesovanje kritičara [1]. Umjetnički stil Renarda odlikuje se složenim preplitanjem događaja i linija priče, usmjerenih na kratak i krajnje svijetao konačni efekt [2]. U romanu, koji je oduševljeno prihvatio Guillaumea Apollinaire [3], razvija se tema metempsihoze, neobično se otkriva slika „ludog naučnika“ koji je u 20. veku postao široko rasprostranjen. Naknadni romani i kratki romani Renarda stekli su mu reputaciju majstora pripovedanja naučne fantastike koji je povezan sa tradicijama Henrija de Rainijera i Žana Lorraina. Renard se 1910. godine konačno preselio u Pariz, gde je primao goste i održavao prepisku sa poznatim predstavnicima književnog sveta: Pierre Benoisom, Pierreom Mac-Orlanom, Claudom Farrerom, Colette, Henri de Monterlanom. 1914-1918. Učestvovao je u ratu kao oficir konjanice. Od 1919. zarađivao je za književnost. 1921. godine objavljen je roman „Dizajnirani čovek“ koji govori o mladiću koji se vratio iz zarobljeništva i koji je podvrgnuo ogromnim eksperimentima misterioznog lekara Prozopa da bi vratio vid. Od 1924. redovno je provodio ljeta na ostrvu Oleron; ovde se odvija radnja njegovog delimično autobiografskog romana „Devojka sa jahte“ (1930), koji je imao veliki komercijalni uspeh. U romanu „Čovek među mikrobima“ (1928), dobro poznatom klasiku Sviftovih putovanja Svifta, klasični motiv je kombinovan sa elementima anti-utopije; Renard delimično predviđa da je Hukleijev Hrabri novi svet ovde, delimično popularni zaplet za kinematografiju dvadesetog veka, povezan sa temom `neverovatno opadajućeg čoveka`. Nakon teškog razvoda od supruge 1930. godine, Renard, uprkos uspehu „Devojke sa jahte“, gotovo da nije pisao naučnofantastična dela, povremeno su objavljivali pojedinačne priče i višeslojne eseje, u velikoj meri bio je primoran da se uključi u radni dan književnog dana. Knjiga „Gospodar svetlosti“ (1933.) jedinstveno je iskustvo u stvaranju Renardovog istorijskog romana, koji uključuje detektivne i fantastične elemente; Renard je predvidio originalni koncept „usporavajućeg stakla“ Boba Shava kroz koji možete videti prošlost, čija je priča „Svetlost prošlosti“ (1966.) veoma popularna u engleskoj literaturi [4]. Pisac je umro 1939. godine u Rochefortu od posledica komplikacija posle operacije prostate. Sahranjen je na ostrvu Oleron [5]. Poslednje delo, priča „Zatvor od gline“, objavljeno je posle smrti pisca 1942, a na engleskom je objavljeno tek nakon Drugog svetskog rata 1947. Plava pretnja Novela „Plava pretnja“ (1912.) (druge verzije prevoda naziva: „Plava smrt“, „Plava opasnost“) rani je primer naracije o problemima kontakta sa izvanzemaljskim civilizacijama. Na knjigu utiču Vells i Joseph Roni Sr .. Roman je prvenstveno usmeren na deblokiranje antropocentrizma karakterističnog za novu evropsku kulturu (uključujući nehumanu pojavu stranaca) i kombinuje naučnofantastičnu intrigu sa detektivskim elementima, sve do direktne parodije na Conana Doila [6] (Sam Conan Doile nije dužan ostao i 1913. napisao priču „Užas sa visine“, ideološki odjekujući knjigom Renarda). Postoji razlog da se u „Plavoj pretnji“ vidi delimično iščekivanje „hipoteze o zoološkim vrtovima“, ali Renardovi pridošlice nisu ograničeni na jednostavno posmatranje zemljaka. Ime Plava pretnja, možda inspirisano vremenom Renara sa teorijom o `žutoj opasnosti`. `Ruke Orlaka` Ideja romana nastala je već 1911-1912, ali Prvi svetski rat je odložio njegovu implementaciju. Roman je objavljen kao feuilleton na stranicama lista L`Intransigeant u maju-julu 1920., zasebna publikacija objavljena je 1921. Po definiciji francuskog naučnika Cl. Demeoka, knjiga je „mešavina ljubavnih, detektivskih, naučnih fantastika, naučne fantastike i okultnih romana“ [7]. Zaplet se fokusira na temu transplantacije ljudskih organa. Ovaj zaplet je delom inspirisan vojnim utiscima pisca, delom književnom tradicijom: „Frankenstein“ Mari Shellei, „Ostrvo doktora Moreaua“ Vells-a, „Locus Solus“ Raimonda Russell-a. Pored toga, na knjigu je pod jakim uticajem Stevensonov roman „Čudna priča o dr Jekill-u i Mr. Hide-u“ (tema podeljene ličnosti). Roman je više puta sniman (1924., 1935., 1960. i 1962. u filmovima i adaptiran za televiziju 2013.), što je ostavilo jedno od najpoznatijih dela pisca; najpoznatija je prva adaptacija koju je Robert Vien snimio 1925. godine.

odlicno stanje arl Bodler (franc. Charles Pierre Baudelaire; Pariz, 9. april 1821 — 31. avgust 1867) je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma. [1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Bodler je rođen u Parizu 9. aprila 1821.[2] godine. Njegov otac, visoki državni službenik i amaterski umetnik, preminuo je tokom Bodlerovog detinjstva 1827. godine. Sledeće godine, njegova majka, Karolina, koja je bila trideset četiri godine mlađa od njegovog oca, preudala se za potpukovnika koji je kasnije postao francuski ambasador na različitim plemićkim dvorovima. Bodler je imao blizak i složen odnos sa svojom majkom. On je kasnije izjavio: „Voleo sam svoju majku zbog njene elegancije”. On joj je kasnije pisao: „U mom detinjstvu je postojao period strastvene ljubavi prema Vama”. Njegov očuh je bio strog, ali je ipak brinuo za Bodlerovo vaspitanje i budućnost. Bodler se obrazovao u Lionu, gde je bio prisiljen da boravi u pansionu, daleko od svoje majke (čak i za vreme praznika) i prihvati očuhove stroge metode, što uključuje i zabranu odlaska kući. Prisećajući se tih godina, napisao je: „Zgrozim se kada pomislim na te godine ... na tužno detinjstvo, samoću u srcu“. U četrnaestoj godini Bodlera su u njegovom razredu opisivali kao mnogo preciznijeg i različitijeg od drugih njegovih kolega učenika. Bodler je bio nestalan u svojom studijama, ponekad je bio marljiv, a ponekad neradan. U osamnaestoj godini, Bodler je opisan kao „uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan”. Bio je neodlučan kada je reč o njegovoj budućnosti. Rekao je svome bratu: „Ja ne osećam da imam neko zvanje”. Njegov očuh je za njega imao u planu karijeru u pravu ili diplomatiji, ali Bodler je odlučio da se posveti književnoj karijeri. Bodler je često posećivao prostitutke i u tom periodu se zarazio gonorejom i sifilisom. [1]Na preporuku svog starijeg brata Alfonsa (sudija), otišao je kod apotekara poznatog po tretmanima za polne bolesti. Neko vreme je živeo sa prostitutkom Sarom, a i sa svojim bratom, kada je bio u lošoj finansijskoj situaciji. Od očuha je dobijao niske dnevnice koje je veoma brzo trošio. Bodler je počeo da se zadužuje, uglavnom zbog kupovine odeće.[1] Njegov očuh je zahtevao finansijske obračune i napisao Alfonsu: „Došao je trenutak da nešto učinimo i sačuvamo Vašeg brata od propasti“. U nadi da će uspeti da ga promeni i napravi čoveka od njega, očuh ga je poslao na putovanje u Indiju 1841. godine, uz nadzor bivšeg mornaričkog kapetana. Bodlerova majka je bila tužna zbog njegovog neprimernog ponašanja. To naporno putovanje nije uticalo da Bodler skrene misli sa književne karijere niti da promeni svoje ponašanje i životne stavove, tako da je dogovoreno da pomorski kapetan vrati Bodlera kući. Sa putovanja se vratio kući bogatiji za mnoga iskustva (jedno od njih je jahanje slonova) i sa impresijama vezanim za more, jedrenje i egzotične luke, što je kasnije iskoristio u svojoj poeziji. Bodler se vratio u Pariz nakon manje od godinu dana odsustva. Na žalost njegovih roditelja, bio je rešen više nego ikada da nastavi svoju književnu karijeru. Njegova majka je kasnije rekla: „Oh, kakvi jadi! Da je Šarlovu karijeru vodio njegov očuh, ona bi bila mnogo drugačija nego što jeste ... on ne bi ostavio traga u književnosti, njegovo ime ne bi bilo upamćeno na taj način, to je istina, ali bio bi mnogo srećniji, svi bismo bili srećniji”. Bodler se uskoro vratio recitovanju svojih neobjavljenih pesama i uživao je u dodvoravanju njegovih umetničkih vršnjaka. U dvadeset prvoj godini, dobio je veliko nasledstvo, preko 100.000 franaka i četiri parcele zemljišta, ali je većinu tog bogatstva potrošio u roku od nekoliko godina. Njegovi nagomilani dugovi su daleko premašivali njegov godišnji prihod i iz očaja, njegova porodica je stavila imovinu pod hipoteku. U to vreme (1844) on se sastajao sa gospođicom Žanom Duval, crnkinjom[1], kćerkom jedne od prostitutki iz Nanta. To je bila njegova najduža romantična veza tokom koje je spoznao čari i gorčine strasti. Ona je bila ljubavnica fotografa i karikaturiste po imenu Nadar. Karijera[uredi | uredi izvor] Iako njegova dela 1843. godine još uvek nisu bila objavljena, Bodler je postao poznat u umetničkim krugovima kao kicoš i rasipnik. Kupovao je knjige, a umetnička dela i antikvitete nije mogao da priušti sebi. Tokom 1844. godine hranu je uzimao na kredit, a polovinu svoje imovine je izgubio. Bodler je redovno molio svoju majku da mu da novac dok je on pokušavao da unapredi svoju karijeru. On se sastao sa Balzakom i u tom periodu je napisao mnoge pesme koje su se našle u zbirci Cveće zla. Njegovo prvo objavljeno umetničko delo je pregled „Salon iz 1845”. Bodler je pokazao da je želeo da bude dobro informisan, bio je strastveni kritičar i privukao je pažnju umetničke zajednice. Tog leta prihodi su bili skromni, a dugovi veliki, bio je sam i sumnjičav prema budućnosti, jer su „zamor pada u san i zamor buđenja neizdrživi”. Odlučio je da počini samoubistvo i ostavi ostatak svoje baštine ljubavnici. Međutim, nije se ubio, samo je površno ranio sebe nožem. Dok se oporavljao, molio je svoju majku da ga poseti, ali ona nije obraćala pažnju na njegove molbe, najverovatnije zbog toga što joj je suprug branio da poseti sina. Bodler je neko vreme bio beskućnik i potpuno otuđen od svojih roditelja. Tokom 1846. godine napisao je drugi Salon pregled i dobio je dodatni kredibilitet kao poslanik i kritičar romantizma. Sledeće godine bila je objavljena Bodlerova novela La Fanfarlo. Bodler je učestvovao u revoluciji od 1848. Nekoliko godina je bio zainteresovan za republičku politiku, ali na njegove političke tendencije su više uticali emocionalni stavovi nego čvrsta uverenja. Njegov očuh je, takođe, bio učesnik u revoluciji. Tokom 1850. godine, Bodler se borio sa slabim zdravljem, pritiskom dugova i neredovnošću pisanja i ispoljavanja svoje umetničke strane. Često se premeštao iz jednog u drugi stan i održavao jedan nelagodan odnos sa svojom majkom, često je moleći za novac (njena pisma upućena njemu nisu pronađena). On je prihvatio da radi mnoge projekte koje nije bio u stanju da završi potpuno, ali je uspeo da završi prevod priča Edgara Alana Poa koje su bile objavljene. Bodler je naučio engleski u svom detinjstvu, i gotički romani, i Poove kratke priče, postali su njegova najdraža materija za čitanje. Nakon što mu je preminuo očuh 1857. godine, Bodler ga nije ni spomenuo, ali se saosećao sa svojom majkom kako bi se njihov odnos popravio. Još uvek snažno emotivno vezan za nju, u tridesetšestoj godini pisao joj je: „Ja verujem da ti pripadam u potpunosti i da pripadam samo tebi“. Cveće zla[uredi | uredi izvor] Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal).[1] Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu. Pesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“. Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike ... Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“. Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu. Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“. Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”. Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi. Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”. Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda ... ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj. Poslednje godine[uredi | uredi izvor] Tokom 1859. godine, njegove bolesti, njegova dugoročna upotreba tinktura opijum, njegov život pun stresa i siromaštva je postao komercijalan i Bodler je primetno uzrastao. Ali na kraju, njegova majka je pristala da on živi sa njom u Honfleuru. Bodler je bio produktivan u miru, u primorskom gradu, a neke njegove pesme su primer njegovog napora u tom periodu. Njegove finansijske teškoće su ponovo rasle, a naročito nakon što je njegov izdavač Pol Malasis otišao u bankrot 1861. godine. Godine 1864, ostavio je Pariz zbog Belgije, delimično u nadi da može prodati prava na njegova dela i da drži predavanja. Njegov dugogodišnji odnos sa gospođicom Duval nastavljen je isprekidano, ali joj je on pomagao do kraja života. Bodler je uspostavio poseban odnos sa jednom glumicom i jednom kurtizanom, i ti odnosi su bili izvor velike inspiracije, nikada nisu proizveli neko dugotrajno zadovoljstvo. Pušio je opijum, u Briselu je počeo da se opija. Bodler je preživeo jak moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Bodler je sahranjen u Parizu. Mnoga Bodlerova dela su objavljena nakon njegove smrti. Posle njegove smrti, njegova majka je otplaćivala njegov znatan dug. Rekla je: „Vidim da moj sin, uprkos svim svojim greškama, ima svoje mesto u književnosti“. Živela je još četiri godine nakon njegove smrti. Kritike[uredi | uredi izvor] Bodler je bio aktivan učesnik u umetničkom životu svoga doba. Kao kritičar i esejist, on je napisao opsežno o temama iz francuske kulture. On je bio iskren sa prijateljima i neprijateljima, retko kada je imao diplomatski pristup i ponekad je odgovarao verbalno nasilno. Edgar Alan Po Bodler je imao mnogo toga zajedničkog sa Poom, (koji je umro 1849. u četrdesetoj godini života). Obojica su imali sličan senzibilitet, borili sa bolestima, siromaštvom i setom. Bodler je video u Pou prethodnika i pokušavao je da bude njegov francuski kolega savremenik. Bodler se u velikoj meri bavio prevodom Poovih dela, a prevodi su mu bili naširoko hvaljeni. Bodler nije bio prvi francuski prevodilac Poovih dela, ali njegove prevode smatrali za najbolje. Teofil Gotje Gotje, pisac i pesnik, zaradio je Bodlerovo poštovanje zbog savršenosti forme koju je imao i zbog majstorstva jezika. Gotje je često imao meditacije o smrti i užasu života koji su uticali na teme u Bodlerovim spisima. U znak zahvalnosti za svoje prijateljstvo i istovetnost vizija, Bodler mu je posvetio zbirku pesama Cveće zla. Nadar Nadar je bio karikaturista, naučnik i fotograf. Bodler se divio Nadaru, jednom od njegovih najbližih prijatelja i napisao je: „Nadar je najneverovatniji prikaz vitalnosti“. Kretali su se u sličnim krugovima i Bodler je ostvario mnoge društvene veze preko Nadara. Nadarova bivša ljubavnica gospođica Duval postala je Bodlerova ljubavnica 1842. godine. Bodler je oko 1850. godine postao zainteresovan za fotografije. Filozofija[uredi | uredi izvor] Šarl Bodler Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema. Ljubav „Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.” Brak „Nesposobna da uguši ljubav, crkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.” Umetnik „Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub... Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.” „Stil je karakter.” Užitak „Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu - i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.” Politika „Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija ... Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.” Đavo „Najveća lukavost đavola je u tome što nas je ubedio da ne postoji.” Uticaj[uredi | uredi izvor] Bodler je imao znatan uticaj na francusku i englesku književnost. Najznačajniji francuski pisci koji su došli posle njega su ga velikodušno hvalili. Četiri godine nakon njegove smrti, Artur Rembo ga je pohvalio u pismu i napisao za njega da je „kralj pesnika, pravi Bog”. Godine 1895, Stefan Malarme je objavio sonet u znak sećanja na Bodlera. U engleskom govornom svetu, Edmund Uilson je smatrao da je Bodler pokrenuo pokret simbolist na osnovu svojih prevoda Poa. Eliot je smatrao da je Bodler bio „veliki genije” i ocenio je da je imao „neprocenjivu tehničku veštinu... stih predstavlja neiscrpnu studiju za potonje pesnike, i to ne samo u francuskom jeziku”. U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Navedeno je da je u popularnoj televizijskoj seriji Angel, Le Vampire zaista nastao zbog inspirisanosti Bodlerom. Vidi još[uredi | uredi izvor] Bodlerizam

Sir Arthur Conan Doyle: THE ADVENTURES OF SHERLOCK HOLMES Издавач: PENGUIN BOOKS, Лондон, 1994.год. Меки повез, 302 стране, енглески језик Одлично очувано. `Сер Артур Игнејшус Конан Дојл (енгл. Sir Arthur Ignatius Conan Doyle; Единбург, 22. мај 1859 — Минстид, 7. јул 1930) је био британски аутор детективских романа, најпознатији као „отац“ Шерлока Холмса и доктора Вотсона. Рођен је 1859. у Единбургу од родитеља Ираца који су емигрирали у Шкотску. С девет година послат је у исусовачку школу у Стонихерсту, а 1875. одбацио је хришћанство и постао агностик. Од 1876. до 1881. студирао је медицину у Единбургу, те обављао праксу у Астону (данас предграђу Бирмингема). Након студија постао је бродски љекар и отпловио на западноафричку обалу, а 1882. започео је приватну праксу у Плимуту. Докторирао је 1885. Његова је пракса била неуспјешна, а чекајући пацијенте писао би књиге. Прво му је дјело изашло у Чејмберс Единбург журналу прије његове двадесете године. Озбиљније се посветио књижевности недуго након пресељења у одмаралиште Саутси. Прво му је значајније дјело било „Црвена нит“ које је изашло у часопису Битонс крисмас енјуал 1887. и у којем се први пут појављује Шерлок Холмс, књижевни лик заснован на доктору Џозефу Белу. Занимљиво је да је Радјард Киплинг честитајући Дојлу на успјеху упитао: „Је ли то мој стари пријатељ, Др Џо?”. За живота у Саутсију помогао је оснивању ФК Портсмута и наступао као њихов први голман. Године 1885. оженио је Луизу Хокинс, која је боловала од туберкулозе и на крају преминула 1906. Године 1907. његова друга жена постала је Џин Лејки у коју се заљубио 1897. и с њом одржавао платонску везу због вјерности првој жени. Дојл је имао петоро дјеце, двоје с првом женом (Мери и Кингсли) и троје с другом (Џин, Денис и Адријан). Године 1890. проучавао је око у Бечу, а 1891. преселио се у Лондон гдје је имао праксу као офталмолог. То му је дало више времена за писање, а у новембру 1891. писао је мајци: Мислим како би било добро убити Холмса... и завршити с њим заувијек. Одвлачи ми мисли од важнијих ствари. То је и направио у децембру 1893. у дјелу Последњи проблем описавши борбу Холмса с највећим непријатељем професором Моријартијем у којој су обојица погинули у паду с водопада. Након протеста читалаца оживио га је у дјелу Авантура празне куће с објашњењем да је само Моријарти преминуо, а Холмс је инсценирао своју смрт како би се обрачунао са својим другим непријетељима. Шерлок Холмс се појавио у још 56 кратких прича и у четири Дојлова романа, те у романима других аутора. Након Бурског рата у Јужноафричкој Унији и међународних оптужби против Уједињеног Краљевства због почињених злочина, Дојл је написао памфлет Рат у Јужној Африци, преведен на многе свјетске језике, у којем је оправдавао понашање Британаца у рату. Дојл је вјеровао да му је баш тај памфлет донио титулу сер и мјесто замјеника представника круне у Сарију 1902. Написао је и дужу књигу Велики Бурски рат 1900.Почетком 20. века кандидовао се за парламент као либерал у Единбургу и у Бордер Боргу, али није успио побиједити. Но био је један од првих почасних чланова Британског скијашког клуба. Дојл је био укључен и у кампању за реформе афричке Слободне Државе Конго заједно с новинаром Едмундом Дином Морелом и дипломатом Роџером Кејсментом. Написао је Криминал Конга 1909, дуги памфлет који описује злочине у Конгу. Морел и Кејсмент дали су му инспирацију за ликове дјела Изгубљени свијет из 1912. Разишао се с њима почетком Првог свјетског рата јер је Морел био вођа пацифиста, а Кејсмент је издао Британију због Ирског порекла. У касним годинама, Дојл се везао за спиритуализам и написао је роман с ликом Професора Челенџера под именом Земља магле. Једна од његових чуднијих књига је The Coming Of the Fairies из 1921. јер је био увјерен у истинитост фотографија вила из Котинглеја које су биле главна инспирација за дјело у којем су се могле прочитати теорије о вилама и духовима. Након овог дјела његова збирка краћих прича Авантуре Шерлока Холмса забрањена је у Совјетском Савезу 1929. због окултизма, но та је забрана касније укинута. Дојл је једно вријеме био пријатељ Харија Худинија, великог противника спиритуалистичког покрета. Иако је Худини сматрао спиритуалистичке пророке варалицама (покушавајући их разоткрити) Дојл је мислио да и Худини има натприродне моћи, а то је показао у дјелу Ивица немогућег. Худини није успио увјерити Дојла да су то само чаробњачки трикови, па је пријатељство раскинуто. Дојл је сахрањен у дворишту цркве у Минстиду у Њуфоресту, Хемпшир, Енглеска. У јужноенглеском градићу Краубороу, у којем је Дојл живио 23 године, подигнут је споменик у његову част, а на Пикарди Плејсу у Единбургу, близу Дојлове родне куће стоји споменик Шерлоку Холмсу. Од 1876. до 1881. Дојл је студирао медицину на Медицинском факултету Универзитета у Единбургу; током овог периода провео је време радећи у Астону (тада град у Вoрвикширу, сада део Бирмингема), Шефилду и Рaјтон-XI-Таунс, Шропшир. Такође је током овог периода студирао практичну ботанику у Краљевској ботаничкој башти у Единбургу. Док је студирао, Дојл је почео да пише кратке приче. Његова најранија сачувана фикција, „The Haunted Grange of Goresthorpe“, неуспешно је поднесена Блеквуд магазину. Његово прво објављено дело, „Мистерија долине Сасаса“, прича смештена у Јужној Африци, штампано је у Чејмберсовом часопису Единбург 6. септембра 1879. године. Дана 20. септембра 1879, објавио је свој први академски чланак, „Gelsemium као отров“ у British Medical Journal, студију коју је Дејли Телеграф сматрао потенцијално корисном у истрази убиства у 21. веку. Дојл је био доктор на гренландском китоловцу Хоуп од Питерхеда 1880. године. Дана 11. јула 1880, Хоуп Џона Греја и Еклипса Дејвида Греја састали су се са Ејром и Ли Смитом. Фотограф В. Џ. А. Грант снимио је фотографију на броду Ејра на којо је Дојл заједно са Смитом, браћом Греј и бродским хирургом Вилијамом Нилом, који су били чланови Смитове експедиције. Та експедиција је истраживала Земљу Франца Јосифа и довела до именовања 18. августа рта Флора, острва Бел, Најтингејл Саунда, острва Гратон („Ујка Џо“) и острва Мејбл. Након што је дипломирао медицину и магистрирао хирургију на Универзитету у Единбургу 1881. године, био је бродски хирург на СС Мајумба током путовања до обале Западне Африке. Стекао је диплому доктора медицине (напредни степен изнад основне медицинске квалификације у УК) са дисертацијом о tabes dorsalis 1885. године. Године 1882, Дојл се удружио са својим бившим колегом из разреда Џорџом Тернавином Бадом у медицинској пракси у Плимуту, али се њихов однос показао тешким, и Дојл је убрзо отишао да би основао независну ординацију. Стигавши у Портсмут у јуну 1882, са мање од 10 фунти (1100 фунти у 2019.) у свом поседу, основао је медицинску ординацију у 1 Буш Вилас у Елм Гроуву, Саутси. Ординација није била успешна. Док је чекао пацијенте, Дојл се вратио писању фикције. Дојл је био упорни присталица обавезне вакцинације и написао је неколико чланака у којима је заступао ову праксу и осудио ставове антивакцинатора. Након посете Венецији и Милану, провео је неколико дана у Паризу посматрајући Едмунда Ландолта, стручњака за болести ока. У року од три месеца од свог одласка у Беч, Дојл се вратио у Лондон. Отворио је малу канцеларију и салу за консултације на адреси 2 Апер Вимпол, или 2 Девоншир Плејс, како је тада звало. (Данас постоји спомен плоча Градског већа Вестминстера изнад улазних врата.) Према његовој аутобиографији, није имао пацијената, и његови напори као офталмолога били су неуспешни.

Prodaje se sve zajedno u paketu, predmete ne razdvajam. 1. plava Nike haljina: - vel.110-116 - 3-5 god. - pamuk, maaaalkice deblji materijal - ramena oko 23 (sa razvlačenjem do oko 27) cm - kažem `oko` jer nema šavova na ramenima, rukavi oko 10/6 cm, pazuh 34 (do 40) cm, dužina (mereno bez kapuljače) 53 cm - original NIke 2. tunika u indijskom fazonu: - kupljena preko neta, ali nije bilo pošteno navedeno da ima oštećenja (na jednom rukavu se otkinula čipkica, na samoj ivici rukava + ima rupice na grudima od ušivanja + negde se izvukao konac, negde se zaparalo malo...), ako treba slikaću, inače preslatko stoji - ručni rad - otprlike za 3-6 god. 3. Okay siva haljina: - pamuk - holandska marka Okay - vel.104 piše, ali više odgovara uzrastu od 2-3 god. - ramena 24 (sa razvlačenjem do 29 cm), rukavi 5,5/4 cm, pazuh 30 (do 35) cm, dužina 50 cm 4. Benetton roze haljina sa kapuljačom: - pamuk - isečena etiketa sa veličinom - otprilike za 3-5 god. - ramena 24 (sa razvlačenjem do 28,5) cm, rukavi 10/3 cm, pazuh 31 (do 34) cm, dužina (mereno bez kapuljače) 55 cm 5. Okay karirana haljina: - pamuk - naznačena veličina 122, a mi kao haljinu nosili sa 3-4 god., a kao košulju sa 6-7 god. - ima dve malene rupice (biće uslikano ako treba), otprilike pozadi sa leve strane, u donjem delu, malkice se kao zaparalo, mi smo to malkice sanirali i ne vidi se toliko (jedva se vidi i kad je zumirano i kad se traži bukvalno to), ali eto prosto da kažem - ramena 26-28 cm, rukavi 11,5/3 cm, pazuh 32-33 cm, dužina (mereno bez kragne) 57 cm - pamuk - malkice tanji materijal 6. MEXX siva tunika sa kaišem: - pamuk - naznačena veličina: 3-4 god. - ramena 25 cm (sa razvlačenjem do 28-29 cm), rukavi 6/1,5 cm, pazuh 32 cm (do 39 cm), dužina 45-46 cm

U dobrom stanju! Prosveta, Beograd, 1972, edicija Karijatide, tvrdi povez, platno, šiveno, zlatotisak, ćirilica, strana 395, preveo Božidar Marković, predgovor: `Dirkemovo učenje o podeli rada u društvu` napisao Miodrag Ranković, korice i portret autora izradio Mih. S. Petrov, napomene, bibligrafija... Jedno od ključnih dela sociologije... David Emil Dirkem (franc. Émile Durkheim; Epinal, 15. april 1858 — Pariz, 15. novembar 1917) je bio francuski sociolog i poznat je kao osnivač moderne sociologije. Takođe je bio osnivač prvog časopisa posvećenog društvenoj nauci. Potiče iz stare porodice francuskih Jevreja, u kojoj su tri prethodne generacije bili rabini. Učio je hebrejski jezik, Stari zavet i Talmud, istovremeno pohađajući redovnu sekularnu školu. Ubrzo nakon tradicionalnog uvođenja u jevrejsku veru, u svojoj trinaestoj godini, pod uticajem svoje učiteljice katolkinje, proživljava kratko mistično iskustvo koje ga usmerava ka katolicizmu. Godine 1879. u dvadeset i prvoj godini stupio je u u čuvenu školu `École Normale Supérieure`. Dirkem nije voleo obrazovanje kakvo je pružala `École normale` i njegov uspeh tu nije bio poseban. Ipak, tamo stečena iskustva bila su značajna za uobličavanje njegovog mišnjenja, još pre diplomskog ispita odlučio je da sociologija bude njegovo posebno polje ispitivanja. Iako ju je u Franskuskoj još ranije izložio Ogist Kont, ideja o nauci o društvu nije bila popularna među francuskim intelektualcima, i sociološka disciplina nije bila ustanovljena. Dirkemu je bilo suđeno da bude njen utemeljivač. Kao profesor bio je član mnogih komiteta koji su pripremali nove nastavne programe i metode, pokušao je da način predavanja usmeri ka stvarnosti, a ne kao uopštavanju. Početkom Prvog svetskog rata napisao je više pamfleta koji su kritikovali pangermanizam, kao pomoć svojoj domovini.[1] Emil Dirkem je najznačajnija ličnost francuske sociologije u 19. i 20. veku.[2][3] Njegov pristup je poznat kao sociologizam, što znači da je zastupao stav da je društvo u kauzalnom (uzročnom) odnosu prema pojedincima, pojedinačnim društvenim pojavama i kulturi uopšte. Pojam pojedinac, čovek, individuum, ne uslovljava društvenu stvarnost i društvena zbivanja, već obrnuto, društveno zbivanje oblikuje pojedinca i njegove vrednosti, istovremeno usmeravajući njegovo delovanje. Koristio je pozitivističku metodologiju (na tragu Kontovog pozitivizma). Najpoznatija dela: O podeli društvenog rada, Samoubistvo i Elementarni oblici religijskog života. U svom metodološkom pristupu, Dirkem posmatra društvene činjenice kao stvari, pošto su društvene činjenice u suštini objektivne, postoje i razvijaju se nezavisno od čovekove svesti. Dakle, društvene činjenice su stvari, odnosno društvena datost, i kao takve su svojim osobenostima nezavisne od čovekovog posmatranja, mogu se spoznati aposteriori, tj. na temelju iskustva, postoje nezavisno od ljudske volje, a spoznati se mogu spoljašnjim posmatranjem (nikako ne introspekcijom, samoposmatranjem). Iz izloženog se može zaključiti da su činjenice ono što je iskustvom potvrđeno da postoji ili se događa. Njegov poznati moto da društvene činjenice treba posmatrati kao stvari, ima svoje utemeljenje u spoznaji da su verovanja, običaji i društvene institucije stvari isto kao i predmeti i događaji u prirodnom svetu. To, ipak, ne znači da se društvene činjenice sastoje samo od stvari koje je moguće direktno opažati ili meriti. Naša empirijska predstava oblikuje se na taj način da ima istu narav. Dve stvari koje utiču na slične reakcije razum sasvim prirodno zbližava, odnosno pripadaju jednom istom pojmu. Budući da oponašamo jedni druge, teži se da se kroz uzajamne pozajmice oblikuje kao zajednički tip reakcije izražavajući način na koji se prosečan čovek prilagođava stvarima iz svoje okoline. Te tipične reakcije spadaju u pojmove koji su proizvod `socijalnog zgušnjavanja`. Jezik kao društvena institucija na kraju učvršćuje rezultate tih operacija. Potrebe da društveni smisao ostane prisutan u naučnom istraživanju i da ga spreči da skrene sa puta. Nauka ne može kao takva da odražava u kondiciji taj osećaj i da obuzda pojedinačni faktor jer je to područje sociologije. Društvu dugujemo jednostavne, čak grube pojmove čiji je cilj da prikažu stvari onakvima kakvima one objektivno jesu uz složenost njihovih metodično analiziranih naravi. U stvarnosti nauka je izrazito društvena stvar u kojoj je udeo pojedinca veliki onoliko koliko je to moguće. Na mišljenje se primenjuju istinski institucije, kao što pravne ili političke oblikuju obavezne metode delovanja. Nauka pribegava pojmovima koji dominiraju čitavim mišljenjem i u kojima kao da je zgusnuta čitava civilizacija, to su kategorije. Dakle, potrebno je doneti da se uloge društva prekine tamo gde počinje oblast čiste spekulacije, zato što spekulacija počiva na društvenim osnovama. Postavši kolektivne, one bi postale otpornije, uticajnije, ali ipak ne bi promenile prirodu. Delovanje društva je izvor intelektualnog života sui generis, koji se nadograđuje na život pojedinca i prebražava ga. S druge strane, društvo predstavlja novu stvarnost, koja obogaćuje našu spoznaju samim tim što otkriva svesti, samim tim što postoji, jer može da postoji samo ako promišlja. Ali, ovde dolazimo do greške, koja je još uvek previše rasprostranjena i koja je kamen spoticanja u sociologiji. Tu se misli da je uopšteno ono što je društveno i obrnuto, i da kolektivni tip nije ništa drugo do prosečni tip. Prosečna svest je osrednja, koliko sa intelektualne toliko i sa moralne tačke gledišta, ona je naprotiv beskrajno bogata.[4] Tri su grupe društvenih činjenica: Zbirka pravnih pravila i zakona; Masovne društvene pojave, koje koristi i društvena statistika; Religiozne dogme. Na osnovu njegove podele društvenih činjenica u tri grupe, nastala su i njegova kapitalna sociološka dela: O podeli društvenog rada, Samoubistvo, Elementarni oblici religijskog života. Raspravu o društvenim činjenicama treba proširiti na njihova obeležja, tj. karakteristike. Tako društvena činjenica ima dve bitne oznake: one su čoveku date spolja i nisu identične s njegovim mišljenjem, odnosno njegovom idejom o toj činjenici; imaju svojstvo koercitivnog (odnosi se na prisilu, prinudu), prisiljavajućeg uticaja na čoveka, a radi usmeravanja njegovog ponašanja. Čovek oseća društvene činjenice kao datu realnost, nezavisnu od njega samog; njih nije stvorio on ili neki drugi pojedinac. Dakle, one su deo objektivne, postojeće društvene sredine. Što se tiče koercitivne funkcije društvenih činjenica, one se pojedincima ne nameću i ne utiču na njihova htenja i, analogno tome, na njihovo ponašanje. Dirkem smatra da se društvena činjenica može objasniti samo pomoću druge društvene činjenice. Društvene činjenice deli na: Normalne društvene činjenice, koje su prisutne u datoj društvenoj sredini; Patološke, koje nemaju prethodno obeležje prisutnosti.

sve će biti popeglano pre slanja rukovodite se merama (tamo gde nema mera, tražite mi ih), uzrast je okvirno dat!!! - 1. ESPRIT sivo-plavi duks: - Piše 4-6 god., ali je više za 3-5 god. - Ramena 30 (do 34), rukav 33 /35, pazuh 34 (do 39 ), dužina 36 ************* - pamuk ******** - 2. Todor roze bluza: ramena 26 (do 29 cm), rukavi 30/23 cm, pazuh 33 (do 37) cm, dužina 36 cm pamuk ********** 3. Todor bluza boje kajsije: - piše vel.6, ali je znatno manja, mi nosili već sa 3 god. - na jednom dugmetu jedna latica se polomila (uslikaću posebno) i to je jedino oštećenje - ramena 26 cm (sa razvlačenjem do 35 cm), rukavi 35/27 cm, pazuh 34 (sa razvlačenjem do 43 cm), dužina 37-38 cm - 100 % pamuk *********** - 4. teksas haljina sa natpisom BARBIE: - nošena par puta - ista priča: dve ćerka, ovu haljinu je dobila mlađa, koja je prethodno već imala nasleđene stvari od starije....pa dok se obrne krug, dok dođe red na ovu haljinu....:) - pazuh 28 cm (do 31 cm), dužina cele (dakle, sa bretelama) 57-58 cm, - vel.2-4 god., mada na etiketi piše vel.11 što nije realno - 65% pamuk, 35% poliester - nije original Barbie, samo piše na grudima, mislim da je Mali knez u pitanju ********** - 5. jednodelna pidžama: pamuk domaća proizvodnja ima par rupica u gornjem delu (neprimetno je) uskoro mere *********** 6. roze bademantil: pamuk, naznačena veličina: 0-2 god. **** 7. belo-siva majica sa aplikacijom MIni Maus: domaća proizvodnja, pamuk, naznačena veličina 4, aplikacija popucala malo (greškom oprano na većoj temperaturi od dozvoljene) *********** 8. bela majica sa aplikacijom devojčice: Benetton, pamuk, izbledela i popucala aplikacija ********** 9. teksas jakna: - na etiketi piše vell.3A / 94 i odgovara uzrastu od oko 3 god. - ramena 34,55 (mereno do šavova), rukavi 32/24 cm, pazuh 35 cm, dužina (mereno bez kragne) 34 cm - 100% pamuk - u pitanju je malo tanji teksas **************** 10. zimska jakna nemačke marke Topolino: vel.92 (2 god.) trebalo bi je oprati, dugo stoji odložena ********** 11. zimska jakna nemačke marke Kiki&KOko: - spolja je u OK stanju sem što na jednom rukavu ima dve žute tačkice (biće uslikano ako treba), iznutra je i postava takođe u OK stanju, jedino u džepovima je postava rašivena, nama džepovi i nisu imali neku funkciju pa se i nismo trudili to da ušivamo - ramena 32 cm, rukavi 34/26 cm, dužina (bez kragne) 56 cm, pazuh 40 cm - fali kapuljača - vel.98 (3 god.) ******** 12. bež jakna marke Chicco: isekli etiketu sa veličinom, ali otprilike za 3-5 god. kapuljača se može skinuti rajsferšlus ne radi, trebalo bi ga zameniti sve stvari se prodaju zajedno u paketu, predmete ne razdvajam

409 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Milović (Beočin, 7. maj 1960) srpski je strip crtač. Stripom se bavi odmalena, a prve radove objavljuje 1980-ih godina. u časopisima „Glas omladine“ (kasnije „Stav“), Vidici i Mladost.[1][2][3] Karijera Odmah nakon prvih radova, počinje da objavljuje i u najznačajnijim strip revijama tog vremena – „Ju stripu“ („Yu strip“), „Stripoteci“ i „Patku“. Tokom sledeće decenije Milović objavljuje kraće storije u „Dnevniku“, „Tron[potrebna odrednica]u“, „Vremenu zabave“, „Ukusu nestašnih“, „Striperu“ i slovenačkom „Stripburgeru“. U svojim radovima bavi se prevashodno savremenim čovekom, pitanjima identiteta, odnosom među polovima, opštim mestima života u kvazi-urbanoj sredini. Godine 2003. objavljuje album kratkih priča pod nazivom „Ono što tražim“ u zajedničkom izdanju beogradskog i novosadskog Studentskog kulturnog centra. Sledeće godine izlazi novi Milovićev album, u boji, rađen prema motivima proze Dina Bucatija. Zbirka se zove „Grbe u vrtu“ a sve priče su slikane akvarelom na plavom papiru. Izdavač je SKC iz Novog Sada. Za istog izdavača 2008. godine objavljuje novu zbirku autorskih priča pod nazivom „Nasilje za početnike“. Iste godine osvaja i prvu nagradu na zajedničkom konkursu „Stripoteke“ i Francuskog kulturnog centra za strip inspirisan delom Žila Verna. Zapažene kraće stripove u koloru objavljuje i u časopisima „Ennea“ (2008) i „Stripolis“ (2009). Pored stripa bavi se i ilustracijom. Objavljuje u „Politikinom zabavniku“ i ilustruje knjige za Zavod za izdavanje udžbenika, Odiseju i druge izdavače. Za beogradsku kuću „Beli Put“ ilustruje knjigu basni i aforizama Leonarda da Vinčija pod nazivom „Uzgrednik“ koja osvaja nagradu za najbolje ilustrovanu knjigu na 52. Beogradskom sajmu knjiga 2007. godine. Od 2006. godine ilustruje pet knjiga Borisa Vijana u izdanju „Kiše“ iz Novog Sada. Inspirisan istoimenim romanom ovog francuskog pisca, 2010. godine završava svoj najduži strip pod nazivom „Crvena trava“. Stripografija 2003. Ono što tražim, SKC Novi Sad 2004. Grbe u vrtu, SKC Novi Sad 2008. Nasilje za početnike, SKC Novi Sad 2010. Crvena trava, Komiko Novi Sad Nagrade 1988. nagrada za najperspektivnijeg mladog autora na četvrtom vinkovačkom Salonu jugoslovenskog stripa. 1988. nagrada za strip na „Palilulskoj olimpijadi kulture“. 2007. nagrada za najbolje ilustrovanu knjigu na 52. Beogradskom sajmu knjiga 2008. VI međunarodni salon stripa u Beogradu - nagrada sponzora za strip „Smrt od vode“ 2008. 1. nagrada na konkrusu „Tajni život Žila Verna“

Normalna vaginalna flora pruža prirodnu zaštitu protiv infekcija. Razne vrste laktobakterija podržavaju vaginalnu floru, držeći vaginalnu pH vrednost od 3,8 do 4,5 i obezbeđuje zaštitu od gljivica i patogenih bakterija. Vaginalna mikrobiološka neravnoteža, obično izaziva povećanje pH vrednosti veće od 4,5 , što utiče na kvalitet života i predstavlja rizik za zdravlje i povećava rizik prevremenog porođaja.Viola pH Health Care Test omogućava određivanje vaginalno-mikrobnih neravnoteža u ranoj fazi. Ovaj test može da koristi svaka žena pošto su infekcije jedan od glavnih razloga za prevremene porođaje, tako da je redovno testiranje tokom trudnoće posebno važno. Žene koje nisu trudne: u slučaju da se sumlja na bakterijsku i gljivičnu vaginalnu infekciju, ukoliko postoje simptomi peckanja, svraba, sekreta….. , nakon terapije za vaginalne infekcije, post-opreativno ….Način primene:Pre nego što započnete test, operite ruke. Otvorite foliju i izvadite aplikator.Držite aplikator, koristeći samo prostor okrugle ručice, između palca i kažiprsta. Vaš palac treba uvek biti na poleđini vaginalnog aplikatora gde nema pH merenja. Izbegnite da dodirujete bilo koju drugu tečnost sa delom koji meri rezultat.Sedite kolenima naslonjeni na čvrstu podlogu.Slobodnom rukom pažljivo razmaknite spoljne vaginalne usne.Ubacite vaginalni aplikator u vaginu na način kao kada ubacujete tampon. To je dužina od oko 1 – 3 cm ali ne dalje od držača u obliku prstena.Zatim nežno pritisnite aplikator o zadnjni zid vagine i držite oko 10 sekundi, da bi se pH vaginalna zona dobro pomešala sa poljem koje meri rezultat. Dovoljno vlažnosti je veoma važno za evaluaciju testa.Sada pažljivo izvadite aplikator iz vagine i pročitajte rezultat odmah, dok je zona merenja mokra.Uporedite obojenu zonu na aplikatoru sa kolor skalom na označenom ispod i zabeleži vrednost boje u polju koje je najsličnije vašem merenju. Ukoliko boja na aplikatoru ne postoji to znači da niste pravilno izveli test. Ukoliko ste testom utvrdili da Vam je nivo vaginalnog pH povišen, nemojte odmah brinuti. Nakon nekoliko sati uradite test ponovo i tek onda ako je rezultat opet pozitivan kontaktirajte svog ginekologa.Pakovanje: 2 testa

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! - Veli Joze - Boskarina - Halugica - Andjeo u zvoniku - Lov na konope - Voda - Gemma Camolli Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. U partizanima Vladimir Nazor, rad Zvonka Cara Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.[3] Januara 1943. je u zapaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta napisao jednu od najpotresnijih pesama o stradanjima Srba „Majka pravoslavna“.[4] Poslije rata Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu je bio predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskog Sabora. Kao novoprimljeni akademik, 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao odlomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. Za pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio italijanske i njemačke pjesnike.[5] Njegovim imenom je nazvana najveća nagrada u Republici Hrvatskoj „Nagrada Vladimir Nazor“, koja se dodjeljuje za najbolja umjetnička ostvarenja na području književnosti, muzike, filma, likovnih i primijenjenih umjetnosti, pozorišne umjetnosti, kao i arhitekture i urbanizma.[6] Osnovna škola u Đurđinu, kod Subotice nosi njegovo ime. Kritika Spomenik Vladimira Nazora u parku Tuškanac u Zagrebu, rad Stjepana Gračana iz 1972. godine Grob Vladimira Nazora na zagrebačkom groblju Mirogoj Nazor je jedan od najplodnijih pisaca u hrvatskoj književnosti, autor obimnog djela sastavljenog od različitih žanrova: pjesama, epova, novela, romana, dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, članaka, priča i igrokaza za djecu. Prvih dvadesetak godina njegovog stvaralaštva uglavnom se poklapaju s razdobljem hrvatske moderne i u tom vremenu Nazor je prešao put od diletantskog pjesnika u traženju vlastitog puta, preko nacionalno angažovanog poetskog tribuna — ponesenog mitološko-legendarnim i istorijskim slovenskim motivima (Slavenske legende, 1900; Živana, 1902; Knjiga o kraljevima hrvatskijem, 1904) te potrebom za osvješćivanjem i prosvjećivanjem istarskog puka (poema Krvava košulja, 1905) — preko pjesnika dionizijske životne radosti i panteističkog zanosa prirodom koji se napaja na vrelu poganskoga klasicizma, te starozavjetnih biblijskih tekstova (Lirika, 1910; Nove pjesme, 1913), do sebi okrenuta refleksivnog lirika koji se počinje zatvarati u svoj unutrašnji svijet (Intima, 1915). Nazorova ditirampski raspjevana lirika, puna poleta i optimizma, razlikovala se od preovlađujućih pesimističkih, sumornih raspoloženja u poeziji hrvatske moderne, ali po svojoj okrenutosti mitu i legendi, pa i kultu snage, ona se ipak uklapala u slična neoromantičarska strujanja evropske moderne. Njegovi prozni radovi iz modernističke faze, s jedne strane, naslanjaju se na prošlovekovnu nacionalno-prosvjetiteljsku tradiciju (roman Krvavi dani, 1908), ali s druge strane u njima su vidljivi i uticaji novih, modernističkih stilova. U svojim Istarskim pričama (1913) Nazor je ostvario srećan kompromis između odrađivanja nacionalnog „duga“ i uklapanja u tokove moderne književnosti. U njima je snažno istaknuta autorska nacionalna i socijalna angažovanost, ali je ona iskazana na nov, moderniji način, specifičnim nazorovskim miješanjem realnog i fantastičnog, dok se uplitanje folklornih motiva (u Velom Joži, Boškarini i Divičinom gradu) podudaralo s neoromantičnim okretanjem folklornoj baštini i mitu. Njemu je odgovarala forma poetske alegorijske priče, veoma bliske artističkoj bajci Oskara Vajlda i Mauricija Meterlinka, a njegova liričnost, sklonost prema simbolu i umjetna dekorativnost idealno su se poklapale s njegovim umjetničkim nadahnućima, pa je svojim Istarskim pričama, posebno onima uvrštenima u prvo izdanje zbirke Halugica, Albus kralj..., potpuno zakoračio u svijet bajkovite modernističke secesionističke priče. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene (1915) Nazor se sve više zatvarao u svoj unutrašnji svijet. U njegovom stvaralaštvu postaju dominantne teme unutrašnjeg pročišćenja, samopregorne žrtve i uzvišene usamljenosti, a sklonost ka alegorijskom iskazu sve je više bila vidljiva (ep Utva zlatokrila, 1916; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922; Pjesme o četiri arhanđela, 1927). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su raznolika, jer je kod njega primetna stalna težnja za promenom. Tako u vreme kad su u hrvatskoj književnosti postali sve dominantniji avangardni stilovi, posebno ekspresionizam, Nazor je tražeći nov izraz i nove motive pokušao da slijedi posleratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali je nove kvalitativne domete u svom stvaralaštvu ostvario na drugom području, okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na ostrvu i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izveštačenost, koja je karakterisala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava, te odnosa među njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastali su: knjiga poezije Niza od koralja, 1922. Priče iz djetinjstva, 1924. i Priče s ostrva, iz grada i sa planine, 1927. (dvije zbirke autobiografske novelistike). Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929; roman Šarko, 1930) tematski i hronološki znače nastavak njegovog pričanja o samom sebi. Pokušavajući da progovori o sebi „sada i ovdje“ Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutrašnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izolovanosti i samotnjačke udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio da oblikuje kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okrenuo motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj književnosti preovlađuju socijalne teme Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931; ciklus feljtonskim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije *Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentiše, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930; Topuske elegije, 1933). Uz to, počinje da piše dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838—1900, 1935), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijumskoj istoriji rodnog ostrva (Pastir Loda, 1938, 1939), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su do kraja bile iscrpljene. S Partizanima Priključivši se partizanima, Nazor je revitalizovao kreativni opus, unoseći nove teme i intonaciju: Pjesme partizanke, 1944. Dnevnik S partizanima, 1945. Pored dnevnika Dragojla Dudića i Vladimira Dedijera, jedan od napoznatijih partizanskih dnevnika Istina, tu ima i dosta melanholičnih stihova koji ne mogu odoljeti ozbiljnijoj kritici, no treba reći da je i to izliv Nazorovog bujnog mediteranskog temperamenta i vitalističkog zanosa. Treba napomenuti da je to razdoblje u kojem je Nazor dao i neke od svojih najboljih stihova nacionalne tematike (Hrvatski jezik, 1944), ne upavši u melodramatski patos. Vladimir Nazor se istakao i kao prevodilac s nekoliko jezika (Dante, Šekspir, Hajne...)....

434 Stanje kao na fotografijama! Hotel Moskva, nekadašnja Palata Rosija, je hotel i nekadašnja zgrada osiguravajućeg društva Rosija-Fonsier u Beogradu. Nalazila se nekada na uglu ulica Kralja Milana i Balkanske; to je sada na uglu Terazija i Balkanske ulice. Zgradu su projektovali arhitekta Jovan Ilkić i grupa arhitekata iz Sankt Peterburga.[1] Rok za podnošenja projekata gradnje bio je 15/28. januar 1905. godine, a predviđena cena gradnje nije trebala da prelazi iznos od 750.000 dinara. Ocenjivački sud koji je trebao da nadzire rad činilo je šest arhitekata: dva iz Rusije, dva iz Austrougarske i dva iz Kraljevine Srbije. To su bili srpski arhitekti, profesori beogradske Velike škole, Andra Stefanović i Nikola Nestorović. Gradnja palate je otpočela u proleće 1905. godine, a svečano je otvorena 14. januara 1908. godine. Bila je najveća privatna zgrada u Kraljevini Srbiji, nalazila se na stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama. Građevina je na svojim zidovima imala natpis Palata Rosija. Direktor Srpskog brodarskog društva Svetozar Vukadinović, koji je bio vlasnik gostionice Velika Srbija na Terazijama, otputovao je u Rusiju, u kojoj je ranije bio emigrant,[2] da nađe osiguravajuće društvo koje će na njegovom imanju da izgradi velelepno zdanje. Glavni direktor društva Rosija Roman Ivanovič Poicl je pristao na Vukadinovićevu ideju. Konkurs za zgradu osiguravajućeg društva Rosija bio je raspisan oktobra 1904. godine.[3] Prvu nagradu na konkursu dobio je zagrebački arhitekta Viktor Kovačić, dok je Jovan Ilkić dobio drugu nagradu. Ipak, direkcija osiguravajućeg društva Rosija odlučila se za Ilkićev projekat.[4] U zgradi na sprat, koja je tu ranije stajala, postojali su, sa strane Terazija, bakalska radnja sa delikatesima, u sredini je bila mala duvandžinica a na uglu do Balkanske kafana `Velika Srbija`. Lokacija je smatrana najlepšom u gradu ali i teškom za gradnju: prilikom kopanja temelja se naišlo na `naslage nepropustljive ilovače i na vodu`. Za vodu se mislilo da potiče od `zaostale žice nekog starog vodovoda`, kasnije je izvirala u betonskom podrumu i dalje se slivala propustima.[5] Gradnja palate je počela u martu 1905. godine. U temelje su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetra, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama dugim po devet metara, 10 vagona tvrdog ripanjskog kamena. Preko toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra. Zidanjem ciglama otpočelo je tek u proleće 1906. godine. Radove je izvodio građevinar Karlo Knol sa zidarima iz Crne Trave. Nadzorni inženjer bio je arhitekta Jovan Ilkić. Radovima za armirani beton rukovodio je arhitekta Matija Šnajder. Površina spoljašnjih zidova od prvog sprata do krova obložena je žućkastim pločicama a ukrašena ornamentima zelene boje.[6] Keramička obloga je doneta iz Pečuja, iz fabrike Žolnai u kojoj se i danas čuvaju kalupi pomoću kojih je izlivena. Zgrada je zidana u stilu secesije. Stepenište je bilo izrađeno od ripanjskog i švedskog granita. Ukupna vrednost zgrade iznosila je 2 miliona zlatnih dinara. Građevina je u potpunosti završena 1907. godine. Za ono vreme bio je to najveći hotel u Beogradu sa 50 postelja i sobama na sva tri sprata.U aprilu 1941. bila je jako oštećena bombardovanjem. Zgrada hotela Moskva[7] dostigla je visok stepen stilske emancipacije ovog perioda i približila se postavkama moderne arhitekture. Zidna platna oslobođena su horizontalnih podeonih venaca, plastike oko otvora, lizena i pilastera. Upotreba mermera, keramičkih pločica i fajansa za oplatu fasade označilo je prihvatanje secesijskih postavki o upotrebi novih, plemenitih i trajnijih materijala. Većim delom slobodne površine fasada obložene su zelenim keramičkim pločicama po čemu zgrada spada među retke u Beogradu sa hromatskom fasadom. Preokret u beogradskoj secesiji obeležila je zgrada osiguravajućeg društva Rosija, hotel Moskva. Otvaranje Svečano otvaranje je izvedeno iz dva dela. 14. januara 1908. godine uz dvorski orkestar, kralj Petar I Karađorđević je otvorio palatu Rosiju sa gostionicom Moskva. Svečano otvaranje i veselje obavljena su i 17. januara 1908. uz koncert Kraljeve garde. U palati Rosija je bio smešten hotel, kafana, restoran, stanovi za rentu i kancelarije beogradske filijale osiguravajućeg društva Rosija, za čijeg je direktora postavljen Svetozar Vukadinović. Izgradnja palate Rosija bila je velika ruska privredna, ali i politička investicija u Kraljevini Srbiji, što nije bilo po volji ostalim velikim silama. Osiguravajuće društvo „Rosija” prodalo je zgradu Građanskoj banci septembra 1921. za 11,5 miliona dinara - kuriozitet je da je na akt o prodaji moralo biti prilepljeno 6.500 taksenih markica od po 100 dinara, na 65 tabaka.[8] Građanska banka je bila fuzionisana sa Jugoslovenskom trgovačkom u Ujedinjenu banku, koja je prodala imanje (banka je pala u novembru 1923).[9] Kafana `Moskva` je u međuratnom Beogradu bila jedna od najvećih, bila je zatvorena jedno vreme 1939. radi preuređenja.[10] Renoviranje hotela je završeno 2013. godine, posle skoro četiri godine rada.

Миодраг Павловић: МОСТ БЕЗ ОБАЛА Издавач: МАТИЦА СРПСКА, Нови Сад, 1982.год. Тврди повез, заштитни омот, 185 страна, ћирилица. Одлично очувано, рекао бих- некоришћено. `Миодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928 — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач. Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар. 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва. Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић. Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину. Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња. Добио је Европску награду за поезију немачког града Минстера, 2003. године, за збирку поезије „Улазак у Кремону” (на немачки је превео Петер Урбан). Награду „Круна деспота Стефана Лазаревића” добио је 2001., а награду ”Ramonda Serbica” 1995. године.. 1992. године му је уручена Награда Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет коју додељује Фонд „Тодор Манојловић”. Награда „Десанка Максимовић” за 1996. годину. Дисова награда 1996. (у оквиру манифестације „Дисово пролеће”). Награда „Одзиви Филипу Вишњићу” за родољубиво песништво. Признање „Стефан Првовенчани” које додељују Рашке духовне свечаности, 2003. Добитник је Европске награде за поезију Књижевне општине Вршац (КОВ). Вукова награда 1998. Песничко признање „Жичка хрисовуља” 1994. Награда Бранко Миљковић 1978. године за књигу „Видовница”. Змајева награда 1969. за дело „Велика Скитија” И велики број других награда и признања које овде нису набројане. 2008. године добио је награду Извиискра Његошева за роман Бесовски вртлози и песничке књиге Живот у јарузи и Рајске изреке али и за целокупно књижевно дело. 2008 добија Орден Светог Саве од Митрополита црногорско-приморски Г. Амфилохија, у име Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла. Миодраг Павловић је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Повремено je боравиo у Немачкој, где је 2012. године добио међународну „Петраркину награду”. Легат Миодрага Павловића Миодраг Павловић је још за живота почео да формира свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у коме је био и члан оснивач. Након његове смрти, званично су га формирале супруга Марлена и ћерка Кристина Павловић, те Удружењу поклониле његову целокупну библиотеку, као и значајан део намештаја и предмета из Павловићевог стана, бројне личне предмете и друго. Поезија 87 песама, Ново поколење, Београд, 1952. Стуб сећања, Ново поколење, Београд, 1953. Октаве, Нолит, Београд, 1957. Млеко искони, Просвета, Београд, 1963. 87 песама (избор поезије), Нолит, Београд, 1963. Велика Скитија, Свјетлост, Сарајево, 1969. Нова Скитија, изд. часописа `Књижевност`, Београд, 1970. Хододарје, Нолит, Београд, 1971. Светли и тамни празници, Матица српска, Нови Сад, 1971. Велика Скитија и друге песме (изабране и нове песме), СКЗ, Београд, 1972. Заветине, Рад, Београд, 1976. Карике, Светлост, Крагујевац, 1977. Певања на Виру, Слово љубве, Београд, 1977. Бекства по Србији, Слово љубве, Београд, 1979. 87 песама, Дечје новине, Горњи Милановац, 1979 (треће издање). Изабране песме, Рад, Београд, 1979. Видовница, Народна књига, Београд, 1979. Поезија И и Поезија ИИ, у оквиру Изабраних дела Миодрага Павловића, `Вук Караџић`, Београд, 1981. Дивно чудо, Нолит, Београд, 1982. Златна завада, Градина, Ниш, 1982. Следство, СКЗ, Београд, 1985. Поезија, Просвета, Београд, 1986. Светогорски дани и ноћи, Јединство, Приштина, 1987. Одбрана нашег града, Смедеревска песничка јесен, Наш глас, Смедерево, 1989. Улазак у Кремону, Нолит, Београд, 1989. Књига старословна, СКЗ, Београд, 1989; 1991 (друго издање). Безазленства, Милић Ракић, Ваљево, 1989. Он, Братство-јединство, Нови Сад, 1989. Дивно чудо, НИРО `Књижевне новине` , Београд, 1989 (друго издање). Цосмологиа профаната, Графос, Београд, 1990. Есеј о човеку, КОВ, Вршац, 1992. Песме о детињству и ратовима, СКЗ, Београд, 1992. Књига хоризонта, Просвета, Београд, 1993. Небо у пећини, Крајински књижевни круг, Неготин, 1993. Међустепеник, КОВ, Вршац, 1994. Улазак у Кремону, ГНБ `Жарко Зрењанин` и Зенит`, Зрењанин, 1995 (друго издање). Бекства по Србији и Следства, `Ваљевска штампарија`, Ваљево, 1995. Небо у пећини, Дисово пролеће, Чачак, 1996 (друго издање). Изабране и нове песме, Просвета, Београд, 1996. Ново име клетве, СКЦ, Београд, 1996. Посвећење песме (избор из поезије), Просвета, Ниш, 1996. Изабране песме, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996. Велика Скитија и друге песме (изабране и нове песме), СКЗ, Београд, 1996 (друго издање). Србија до краја века (изабране песме), Задужбина Десанке Максимовић, Народна библиотека Србије и СКЗ, Београд, 1996. Проза Мост без обала, Матица српска, Нови Сад, 1956., 1982. Битни људи, Просвета, Београд, 1995. Есеји Рокови поезије, СКЗ, Београд, 1958. Осам песника, Просвета, Београд, 1964. Дневник пене, Слово љубве, Београд, 1972. Поезија и култура, Нолит, Београд, 1974. Поетика модерног, Графос, Београд, 1978. (награда `Ђорђе Јовановић`) Ништитељи и свадбари, БИГЗ, Београд, 1979. Нове сликарске године Миће Поповића, `Меркур`, Апатин, 1979. Есеји о српским песницима и Поетика модерног, у оквиру Изабраних дела Миодрага Павловића, `Вук Караџић`, Београд, 1981. (поговор Николе Милошевића). Природни облик и лик, Нолит, Београд, 1984. Сликарство Младена Србиновића, САНУ, Београд, 1985. Обредно и говорно дело, Просвета, Београд, 1986. Поетика жртвеног обреда, Нолит, Београд, 1987. (Нолитова награда) Говор о ничем, Градина, Ниш, 1987. Храм и преображење, Сфаирос, Београд, 1989. Читање замишљеног, Братство-јединство, Нови Сад, 1990. Есеји о српским песницима, СКЗ, Београд, 1992. Огледи о народној и старој српској поезији, СКЗ, Београд, 1993. Поетика жртвеног обреда, СКЦ, Београд, 1996 (друго издање). Драме Игре безимених, Просвета, Београд, 1963. Кораци у подземљу, Матица српска, Нови Сад, 1991. Путописи Кина — око на путу, изд. часописа `Градина`, Ниш, 1982, СКЦ, Београд, 1995 (друго издање). Путеви до храма, Просвета, Ниш, 1991. Отварају се хиландарске двери, Просвета, Београд, 1997. Антологије Антологија модерне енглеске поезије (са Св. Бркићем), Нолит, Београд, 1957. и 1975. Антологија српског песништва од XIII до XX века, СКЗ, Београд, 1964., 1984. (са новим предговором), 1994 (седмо издање). Песништво европског романтизма, Просвета, Београд, 1969., 1979. Антологија лирске народне поезије, Вук Караџић, Београд, 1982.; друго издање `Књижевне новине`, Београд, 1989. Бој на Косову, Народне песме, Просвета, Ниш, 1989. Предговори Радомир Продановић: Глас, СКЗ, Београд, 1962. (са Светозаром Бркићем) Велимир Живојиновић Массука: Песме. Избор и предговор. Просвета, Београд, 1965. Поезија од Војислава до Бојића, Нолит, Београд, 1966. Исидора Секулић: Есеји И, Просвета, Свјетлост, Напријед, Београд, Сарајево, Загреб, 1967. Владислав Петковић-Дис: Утопљене душе, Просвета, Београд, 1968. Јован Јовановић-Змај: Певанија, Просвета, Београд, 1968. Станислав Винавер: Европска ноћ и друге песме, СКЗ, Београд, 1973. Сима Пандуровић: Песме, Рад, Београд, 1975. Јован Стерија Поповић: Песме, Рад, Београд, 1976. Петре Андреевски: Песме, Народна књига, Београд, 1977. Деспот Стефан Лазаревић: Слова и натписи, Слово љубве, Београд, 1979. Робер Марто: На Киркином острву, Градина, Ниш, 1984. Шарл Бодлер: Одабрана проза, Нолит, Београд, 1957. Александар Блок: Ни снови ни јава, СКЗ, Београд, 1959. Морис Бланшо: Есеји, Нолит, Београд, 1960. Вилијем Фокнер: Реквијем за искушеницу, СКЗ, Београд, 1960. Петрус Борел, есеј. Предговор књизи Петрус Борел: Шампавер, Просвета, Београд, 1962. Хорхе Луис Борхес: Маштарије, Нолит, Београд, 1963. Сен-Џон Перс, предговор књизи Морекази од Сен-Џон Перса, Просвета, Београд, 1963. Од камена до света, предговор књизи Васка Попе Непочин поље. Просвета, Београд, 1963. Влада Урошевић: Уснули град, Слово љубве, Београд, 1977. Јован Јовановић Змај: Ђулићи Ђулићи увеоци, Дечје новине, Горњи Милановац, 1979. Петар Петровић Његош: Луча микрокозма, Рад, Београд, 1979. Љубомир Симовић: Хлеб и со, СКЗ, Београд, 1987. Матија Бећковић: Кажа, СКЗ, Београд, 1988. Ђорђе Сп. Радојичић: Старо српско песништво, Багдала, Крушевац, 1988. Т. С. Елиот: Пуста земља, Просвета, Ниш, 1988. Књиге о поезији Миодрага Павловића Радоман Кордић: Говор с дна, Вук Караџић, Београд, 1976. Часлав Ђорђевић: Миодраг Павловић песник хуманистичке етике, Светлост, Крагујевац, 1974. Богдан А. Поповић: Епски распони Миодрага Павловића, Графос, Београд, 1985. Злата Коцић: Ртањска светила, Просвета, Ниш, 1996. Часлав Ђорђевић: Песниково свевидеће око, Просвета, Београд, 1997. Темати у часописима посвећени критичко-теоријском раду Миодрага Павловића Савременик, бр. 6, 1981. са прилозима Љиљане Шоп, Ненада Љубинковића, Славка Гордића, Предрага Протића и Мирка Магарашевића. Градина, бр. 5, 1988. Антрополошка мисленица Миодрага Павловића са прилозима Сретена Петровића, Владете Јеротића, Бојана Јовановића, Дејана Ајдачића, Новака Килибарде и Часлава Ђорђевића. Расковник, јесен-зима 1988. Уз 60-годишњицу Миодрага Павловића, Народно стваралаштво — тема и надахнуће, са прилозима Драгана Кочишевића, Љубомира Симовића, Часлава Ђорђевића, Зорана Глушчевића, Богдана А. Поповића, Ненада Љубинковића, Снежане Самарџије, Љубинка Раденковића и Жарка Требјешанина. Браничево, бр. 1-2, 1990. Митотворство и миторушилаштво са прилозима Радомана Кордића, Мирослава Лукића и Александра М. Петровића. Књижевност, 5-6-7, 1992. са прилозима Драшка Ређепа, Павла Зорића и Војина Матића.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jim Henson`s Muppets Light on our Feet! Guy Gilchrist Brad Gilchrist Muppeti su američki ansambl lutkarskih likova poznatih po apsurdnom, burlesknom i samoreferentnom stilu komedije varijeteta. Stvorio ih je Jim Henson 1955. godine i fokus su medijske franšize koja obuhvaća televiziju, film, glazbu i druge medije povezane s likovima. Izvorno u vlasništvu Jim Henson Company gotovo pet desetljeća, franšizu je kupila Walt Disney Company 2004. Muppeti su nastali u kratkoj televizijskoj seriji Sam and Friends, koja se emitirala na WRC-TV-u iu sindikalnim kanalima od 1955. do 1961. Nakon pojavljivanja u kasnonoćnim talk show emisijama iu reklamama tijekom 1960-ih, Muppeti su se počeli pojavljivati na PBS-u. dječji televizijski program Ulica Sesame (1969.–danas) tijekom godina njihova formiranja i stekli su status slavnih i međunarodno priznanje kroz The Muppet Show (1976.–1981.), njihovu glavnu televizijsku seriju u žanru komedije koja je četiri puta osvojila nagradu Emmy u premijernom terminu i 21 nominaciju tijekom svojih pet -godišnji rad. Tijekom 1970-ih i 1980-ih Muppeti su se diverzificirali u kazališne filmove, uključujući The Muppet Movie (1979.); The Great Muppet Caper (1981); i The Muppets Take Manhattan (1984). Disney je počeo surađivati s njima u kasnim 1980-ima, tijekom kojih je Henson započeo pregovore o prodaji The Jim Henson Company. Muppeti su nastavili svoju medijsku prisutnost na televiziji sa The Jim Henson Hour (1989) i Muppets Tonight (1996–98), koji su po formatu bili slični The Muppet Showu, kao i animiranim spinoffom Muppet Babies (1984–91). ; tri kazališna filma: The Muppet Christmas Carol (1992), Muppet Treasure Island (1996) i Muppets from Space (1999); i televizijski film It`s a Very Merry Muppet Christmas Movie (2002). Disney je kupio Muppete od obitelji Henson u veljači 2004..[1][2][3] Pod Disneyjem su kasniji projekti uključivali televizijski film The Muppets` Wizard of Oz (2005.), televizijski specijal A Muppets Christmas: Letters to Santa (2008.), dva kazališna filma: The Muppets (2011.) i Muppets Most Wanted (2014.), serija u udarnom terminu (2015–2016), [4][5][6][7][8] ponovno pokretanje Muppet Babies (2018–2022), televizijska serija Muppets Now (2020), specijal za Noć vještica Muppets Haunted Mansion (2021.) i televizijska serija The Muppets Mayhem (2023.). Tijekom svog gotovo sedam desetljeća postojanja, Muppeti su smatrani glavnim dijelom zabavne industrije i popularne kulture u Sjedinjenim Državama i engleskim govornim područjima diljem svijeta. Priznale su ih razne kulturne institucije i organizacije, uključujući Američki filmski institut, Hollywood Walk of Fame, Kongresnu knjižnicu te obje Akademije filmske umjetnosti i znanosti i televizijske umjetnosti i znanosti.