Jakov Ignjatović Odabrana dela 1-2 Izdavač : Matica srpska - Novi Sad, Srpska književna zadruga - Beograd Tvrd povez, 20 cm, 429 i 423 strane, u vrlo dobrom stanju.

1969 - 489 + 490 STRANA, TVRD POVEZ. SRPSKA KNJIŽEVNOST U STO KNJIGA. 1. BILJEŠKE JEDNOG PISCA, BAKONJA FRA BRNE 2. PRIPOVETKE, O KNJIŽEVNOSTI

1969 - 502 + 468 STRANA, TVRD POVEZ. SRPSKA KNJIŽEVNOST U STO KNJIGA.

Izdavač:Ringier Axel Springer doo Beograd 63 strane, 39 cm, mek povez, ćirilića imam i prvi deo BLIC BIBLIOTEKA PRIČE IZ PRVOG DELA SU: 1.STRADIJA 2.VOĐA PRIČE IZ DRUGOG DELA SU: 1.MRTVO MORE 2.DANGA 3.KRALJEVIĆ MARKO MEDJU SRBIMA PO DRUGI PUT

Izdavač: Ringier Axel Springer doo Beograd 63 strane, 39 cm, mek povez,ćirilica imam i drugi deo BLIC BIBLIOTEKA PRIČE IZ PRVOG DELA SU: 1.STRADIJA 2.VOĐA PRIČE IZ DRUGOG DELA SU: 1.MRTVO MORE 2.DANGA 3.KRALJEVIĆ MARKO MEDJU SRBIMA PO DRUGI PUT

Tri dela Knjige broj 1, 2 i 3 Knjiga je u odličnom stanju Tvrdi povez

OBRAZAC ZA PISMO, SAVIJEN PAPIR VELIKOG FORMATA PRESAVIJEN NA 4 DELA KADA SE PRESAVIJE BUDE VELIČINE STANDARDNE RAZGLEDNICE. NA SPOLJAŠNJOJ STRANI IMA 3 CRTEŽA 1. ILUSTRACIJA URAMLJENOG GOBLENA ZIMSKA IDILA 2. POŠAR NA VRATIMA DOSTAVLJA PISMO ADRESIRANO ZA BEOGRAD 3. PRIBOR ZA PISANJE

Starinski kalendar i termometar 2 u 1. Kalendar se nalazi na koznom kaisu a u donjem delu je termometar okruglog oblika i koji je ispravan, ukupna duzina kalendara sa termometrom je 55 cm , precnik termometra je 7 cm, doneto iz Nemacke.

U dobrom stanju! Sava Babić (Palić, 27. januar 1934 — Beograd, 24. novembar 2012) bio je pisac, pesnik, prevodilac i profesor.[1] Sava Babić dolaѕi u Beograd 1993. godine prelazi na Filološki fakultet, gde formira Katedru za hungarologiju, koja počinje s radom 1994-95 školske godine.[2]. Preveo je na srpski jezik dela mađarskih pisaca u koje spadaju Šandor Petefi, Ištvan Erkenj, Mikloš Hubaj, Đula Ilješ, Tibor Deri, Đula Krudi, Ištvan Erši, Šandor Vereš, Adam Bodor, Lajoš Sabo, Oto Tolnaj, Peter Esterhazi, Bela Hamvaš, Imre Madač i Šandor Maraj.

Tragom mrtve princeze 1-2, Kenize Mourad tvrd povez Znanje Zagreb 1989 Kenize Murad, unuka turskog sultana Murata, rođena je u Parizu i piše na francuskom. Svetsku slavu postigla je, krajem osamdesetih, upravo ovim romanom. Priču o svojoj majci, turskoj princezi Selmi, autorka je zasnovala na istinitoj priči, a protkala ju je ljubavlju i nežnošću, obojivši istorijske činjenice ljudskom toplinom. Kroz život sultanove porodice u izgnanstvu, u ovoj knjizi opisan je način života i običaji u Libanu, a zatim u Indiji, gde princeza Selma dospeva nakon udaje za indijskog radžu. U poslednjem delu knjige prikazan je i Pariz, u atmosferi neizvesnosti pred Drugi svetski rat. Ovo je priča o mojoj majci, princezi Selmi, rođenoj u jednoj palati u Istanbulu… Retko se desi da jedna knjiga spoji srce i istoriju na jedan tako intiman način. Takav je slučaj s priočm princeze Selme, najromanesknijom od svih priča. Ovaj roman je pun nežnosti; čita se u jednom dahu, i otkriva nam daleke predele tokom izuzetno važnog perioda istorije Otomanskog carstva.biblioteka Hit, 2 knjige, tvrd povez,zaštitni omot, latinica, 331 + 384 strane ,

HISTORIJA MARKSIZMA I-II- Predrag Vranicki Prof. dr Predrag Vranicki (Benkovac, 21. januar 1922-Zagreb, 31. januar 2002) Naprijed , Zagreb, 1975., tvrd povez, str. 479+479 , vrlo dobro očuvane knjige, manje mrlje na korici kao znak stajanja bio je hrvatski i jugoslovenski filozof marksističke orijentacije - aktivni praxisovac 1960-ih. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je filozofiju 1947., a doktorirao je 1951. na Univerzitetu u Beogradu. Godine 1954. izabran je u zvanje docenta, a 1962. za redovitog profesora. Dekan Filozofskog fakulteta bio je od 1964./1965. do 1965./1966. Godine 1967. utemeljio je Institut za filozofiju. Sudjelovao je u pokretanju (1964.) i izdavanju časopisa Praxis, zabranjenog 1974. Okupljao je mislioce različitih orijentacija i objavljivao radove tzv. `zagrebačkog filozofskog kruga`. Nakon dva uzastopna rektorska mandata odlazi 1976. godine u mirovinu. Od 1979. bio jeredoviti član HAZU. Sveučilište u Zagrebu dodijelilo mu je počasno zvanje professor emeritus. Bavio se filozofijom marksizma. Životno djelo akademika Vranickog jest Historija marksizma, prevedeno je na više jezika.

Odlicno ocuvana G7 Dušan Đurović (Danilovgrad, 27. mart 1901[1] — 11. avgust 1993)[2] bio je bosanskohercegovački, crnogorski i jugoslovenski pripovedač.[3] U Danilovgradu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Ivangradu, Nikšiću i Podgorici, gde je i maturirao. Studirao je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U početku je kao profesor radio u Danilovgradu, a 1929. godine odlazi u Sarajevo gde radi kao profesor Učiteljske škole, a nakon tri godine i Prve gimnazije gde ostaje do početka rata, 1941. godine.[4][1] Nakon rata, vraća se u Sarajevo gde do penzije radi kao viši bibliotekar u Narodnoj biblioteci BiH.[1] Bio je član Sveslovenskog komiteta u Sarajevu, član Saveta za kulturu BiH, a pre rata bio je član P.E.N. kluba u Beogradu. Đurović se javio u literaturi 1929. godine i od tada je njegovo ime često prisutno u sarajevskim i crnogorskim književnim časopisima i novinama od Politike do Oslobođenja, od Srpskog književnog glasnika i Pregleda do Života. Naročito je zapažena njegova saradnja u književnom podlistu beogradske Politike, u kojoj objavljuje kratke, feljtonske priče. Objavljivao je ponekad članke i eseje iz kulture i književnosti, ali mu je glavni i osnovni rad bio zasnovan na pripovetki i romanu. Njegova dela prevođena su na nekoliko jezika. Neko vreme je uređivao Malu biblioteku, koju je izdavala Svetlost. Za dopisnog člana ANUBiH izabran je 1969. godine.[5] Umro je 1993. godine. Nagrada za književnost SANU Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1954. godine za delo Ždrijelo Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1956. godine za delo Zvezda nad planinom Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1959. godine za dela Pitoma loza i Priče o ženi Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1965. godine za delo Ognjevi Orden rada II reda Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima Plaketa grada Sarajeva Nagrada sarajevskog Društva prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić

Potpuno nova knjiga, bez posvete. Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Бранко В. Радичевић (Чачак, 14. мај 1925 — Београд, 11. јануар 2001) био је српски књижевник и новинар.[1] Писао је поезију, романе, приповетке, сценарија и књижевност за децу. Живот и стваралаштво Потиче из грађанске породице, од оца Велимира и мајке Косаре, рођ. Миликић. У раној младости, током Другог светског рата, још као шеснаестогодишњак, био је партизански курир Ратка Митровића. Одведен је у логор у Смедеревској Паланци, где се тешко разболео, једва преживео, и тек онда наставио школовање у чачанској Гимназији.[2] После рата, једно време је живео у Сарајеву, где почињу његови стваралачки дани. Сели се у Београд, где завршава Правни факултет.[3] Упоредо с студирањем, ради као новинар за Дугу и као сарадник у многим листовима и часописима. Као уредник едиција „Жар птица“, више година ради у Борби.[2] Био је и председник издавачке куће Српска књижевна задруга из Београда.[1] Покренуо је културне манифестације: Дисово пролеће у Чачку и Драгачевски сабор трубача у Гучи.[2] Стваралаштво му садржи и преко сто наслова песама, приповедака, романа и књига за децу. Истраживао је и споменике- „крајпуташе“, (крајпуташи- његова реч), направио је и две монографије о сеоским споменицима - крајпуташима. Био је и велики истраживач и познавалац српског језика. Дела Најпознатија дела су му: „Песме о мајци“, „Прича о животињама“, „Са Овчара и Каблара“, „Војничке песме“, „Поноћни свирачи“, „Сељаци“ и „Антологија српског песништва“.[4] Активан је у књижевном и друштвеном животу до пред крај свога живота. Велики успех стиче и његово последње дело „Сујеверице“. Добитник је Вукове и Седмојулске награде.[5] Песме Сутонски дани, 1945. Песме, 1949. Лирика, 1951. Земља, 1954. Вечита пешадија, 1956. Три чокота стихова а о вину ни речи, 1961. Божја крчма, 1965. Са Овчара и Каблара, 1970. Сељачка поема, 1971. Изабране песме, 1971. Похвалице и покудице, 1974. Земљосанке, 1978. Текла река Лепеница, 1979. Вита јела, зелен бор, 1986. Кадионик, 1990. Романи Бела жена, 1955. Изгубљени град, 1957. Четврта ноћ, 1957. Поноћни свирачи, 1959. Ноћ тела, 1963. Грубићи и нежнићи, 1968. Сељаци, 1971. Ћорава посла, 1972. Сведок, 1977. Празнина, 1992. Књиге приповедака Љубав и смрт, 1982. Горка грла, 1986. Такав је живот, 1989. Будућност, 1991. Књиге за децу Приче о дечацима, 1952. Дух ливада (приче), 1954. Учени мачак (новела), 1957. Посластичарница код веселог чаробњака, 1950. Чудотворно око (приче и бајке), 1964. Бајка о шаљивчини и друге приче, 1967. Бајке о гуслама, 1967. Гвозден човек и друге приче, 1967. Ђаволије и друге приче, 1967. Песме о мајци, 1979. Деветаци, 1976. Скитница или песме и приче за децу, 1988. Приче о животињама, 1990. Како је Јошика отишао на небо, приче из циганског живота, 1992.

Spolja kao na slikama, dakle pohabana u nekoj meri, malo izbledela i pozutela po obodu listova, iznutra bez tragova pisanja i lepo ocuvana, retko izdanje Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Kraljević i prosjak / Mark Tven ; [preveo Slobodan A. Jovanović ; lepotom knjige bavio se Bole Miloradović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂPrince and the pauper. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1980 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 311 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Slobodan A. Miloradović, Bole Zbirka Izabrana dela / Mark Tven ; ǂknj. ǂ2 ISBN (Karton) Napomene Tiraž 10.000 Prevod dela: The prince and the pauper / Mark Twain. UDK 821.111(73)-93-31 COBISS.SR-ID 15291399 Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910),[1] poznatiji pod književnim pseudonimom Mark Tven (Mark Twain), bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.[4] Biografija Rodna kuća Marka Tvena u mestu Florida Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861, kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Zbog svog rada na brodu je dobio nadimak Mark Tven što u bukvalnom prevodu sa engleskoga znači pazi dva! ili pazi dvojica! Mark Tven je uzrečica kada brod ulazi u neku opasnost.[5] Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvestilac novia Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[6] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo A Tramp Abroad (1880) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman Jenki na dvoru kralja Artura iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Radnja romana u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme. Na kraju romana se otkriva da je glavni junak sve to samo sanjao.[7] Doživljaji Haklberija Fina (1884) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Dela Odabrana dela „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Mark Tven u njegovom plaštu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i društveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[8][9] Rani žurnalizam i putopisi Koliba u kojoj je Tven napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[10]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[11] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje predavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretačko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti s završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interes svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[12] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[13] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostrvima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentujući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakodnevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[14] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihvaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično pripisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[15]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[16] U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[8] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadeset dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[17] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu. U knjizi srpskoga pisca Vladimira Pištala Značenje džokera postoji jedan esej o Marku Tvenu

Izdavac : Laguna 2009 Knjiga 1 - 396 strana Kina 1899. godine. Oslabljena dinastija bespomoćno posmatra kako joj zapadne sile nadiru u zemlju. Ali zbog suše i gladi, tajno društvo zove na pobunu. Jedna mlada Engleskinja, nesvesna onoga što se zakuvava oko nje, dolazi u grad Šišan. Za strance, život se sastoji od piknika i lova na tigrove, ali za Helen Fransis postoje i druga, opasnija uživanja. Međutim, Helen Fransis i drugi Zapadnjaci uskoro će se naći u velikoj opasnosti, jer se ustanici potajno okupljaju u šumama i brdima. A na kraju puta Palata rajskog zadovoljstva mami: mirisne sobe jednog bordela s pogledom na mesto za pogubljenja nude utočište – ali po cenu koju je malo ko spreman da plati... Knjiga 2 - 444 strane edno drugo doba. Jedan drugi svet. Opčinjavajuća epska pripovest. Grupa Zapadnjaka zatiče uzburkanu atmosferu po dolasku u grad Šišan na severoistoku Kine početkom dvadesetog veka. Među njima je i Helen Franses, mlada Engleskinja, koja se zaljubljuje u Henrija Menersa. Politička situacija u zemlji je zamršena i u Kini se pojavljuju različite političke struje. Svim strancima u gradu preti opasnost a Helen i Henri su silom prilika razdvojeni. Jedan od stranaca, doktor Erton, sprijateljuje se sa mandarinom, glavnim mirovnim sudijom u Šišanu, koji drži apsolutnu vlast. Ertonova porodica i prijatelji nalaze se u centru ustanka protiv zapadnih sila, koji prerasta u zastrašujuću stvarnost. Ertonovi, skriveni u bordelu, posmatraju mesto za pogubljenja stranaca. Bekstvo iz grada je neminovno. Helen Franses je rečeno da je Henri Meners mrtav... Ovo je prelep roman prepun istorijskih i političkih detalja čiji strastveni junaci veruju u sebe. Pred vama je štivo puno ljubavi, gubitaka, srčanosti, krvoprolića i odvažnih dela Unutrasnjost odlicna,korice sasvim malo po krajevima iskrzane,videti slike.

Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Pisma iz provincije / Gustav Krklec ; [priredio Berislav Nikpalj] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Alfa : Prosvjeta, 1977 (Pula : `Otokar Keršovani`) Fizički opis 264 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikpalj, Berislav Zbirka Odabrana djela Gustava Krkleca ; ǂknj. ǂ4 (Pl. sa omotom) ANTE SCRIPTUM Za razliku od privatnih pisama kojima se ponekad naknadno dodaje pripis (P. S.), ovim „Pismima iz provincije“ trebalo bi nekoliko prethodnih riječi umjesto uobičajenog uvoda ili predgovora, osobito stoga što su ona u prvom redu upućena našoj najširoj javnosti. I veliki A. G. Matoš svakoj bi svojoj knjizi na čelo stavio slovo „Čitaocu“, upućujući mu ga pred sveskama „Ogledi“ (1905), „Vidici i putovi“ (1907) i „Naši ljudi i krajevi“ (1910), te bi njegovu šegrtu možda dovoljno bilo da se posluži kojim još uvijek aktualnim citatom davno preminulog majstora, ali time ne bi bilo potkrijepljeno ništa drugo, no da je Matoš sve do dana današnjega ostao – nenadmašen. Sve ove književne kozerije, publicistički osvrti, do krajnjih mogućnosti obazrive polemike, novinski feljtoni i prigodni članci izlazili su redom, od subote do subote u kulturnoj rubrici zagrebačkog dnevnika „Narodni list“, u razdoblju od 18. VI 1953. do 17. VII 1955, pod ironičkim naslovom „Književna pisma iz provincije“ i pod simboličkim pseudonimom Martin Lipnjak iz Krapine. Tim su „Pismima“ dodana sada i dva članka: „Tinova zdravica trezvenjaštvu“ iz „Globusa“ (12. III 1955) i „Oproštaj s Tinom“ iz tjednika „Vjesnik u srijedu“ (16. XI 1955), jer sačinjavaju s njima nerazdvojnu cjelinu. – Zašto „Pisma iz provincije“? – Čemu pseudonim? Hoću da budem što kraći! Eto, bilo je sve to zamišljeno kao pokušaj da se jedan javni kulturni radnik s koliko-toliko iskustva „odrekne imena“ i povuče u prikrajak, te da tako iz „objektivnog kuta“ stane pratiti najvažnije po njegovu sudu događaje, zbivanja i previranja u našem cjelokupnom javnom kulturnom životu, reagirajući na njih brzo, neposredno i iz dotad nova aspekta, s težnjom da podjednako suzbija sve pojave preživjelog provincijalizma, nezdravog modernizma i svakojakih, uglavnom uvoznih „izama“, kao i da brani, štiti i daje podršku svima čestitim stvaralačkim naporima i ostvarenjima u okviru našeg socijalističkog humanizma i općeg napretka. Po tom, čini se, ova „Pisma iz provincije“ tvore izvjesnu cjelinu, iako su zapravo letimična publicistička kronika i fragmentarni ljetopis jednog našeg relativno kratkog kulturnog razdoblja. Njihovu je autoru – tj. meni! – ponajviše bilo stalo do uspostave srdačnog i bliskog kontakta sa širokim krugom čitalaca, i ta je činjenica uvjetovala ton, stil i karakter ovih „Pisama“, u jednom trenutku kad se takvo obraćanje pisca širokoj javnosti pokušalo omalovažavati od strane „izabranih“. No ja sam smatrao, a držim i dalje, da pisci koji se s prezirom odnose prema širokoj javnosti ne treba ni da joj se obraćaju. Tako su mi još za izlaženja u novinama ova „Pisma“ pribavila šaku ogorčenih protivnika, ali u velikoj mjeri i proširila krug prijateljâ, te ih sada, ovako sabrana u knjizi bez ikakvih izmjena i naknadnih „friziranja“, upućujem širokoj našoj javnosti sa željom da brzinu pisanja, neizbježivu u takvom radu, nadoknadi trajnost onih opažanja koja su, ako ništa drugo, bar signalizirala opasnost od nezdravih, ili upozoravala na zdrave pojave u našem sve bujnijem i snažnijem kulturnom kretanju i poletu. (Uz 1. izdanje) Krapina, 1956. Gustav KRKLEC Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada „Hrvatski orač“, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. MG9

*** BESPLATNA DOSTAVA AKO NARUCITE TRI ILI VISE PREDMETA *** !!! PROCITAJTE USLOVE PRODAJE !!! -> PREUZIMANJE, SLANJE, PLACANJE Goodnight bunion je ortopedsko pomagalo koje se koristi u preventivi i terapiji deformiteta stopala poznatog kao Hallux Valgus (čukljevi). Napravljeno je od pene koji štite kritičnu oblast palca i područje otoka, pružajući maksimalnu udobnost. Dve podesive čičak trake dozvoljavaju precizno podešavanje momenata rada poluge. Sprečava bolove u čukljevima, njihov rast i krivljenje palčeva. Korišćenjem ovog pomagala, postiže se ispravljanje iščašenog zgloba i postepeno vraćanje palca u pravilan, prirodan položaj. Koristi se u toku noći. Pakovanje sadrži 2 longete sa potrebnim dodacima. Da biste videli ovo pomagalo na delu, potrebno je da u youtube pretrazi upišete goodnight bunion i izaberete prvi video. Po potrebi šaljem dodatne fotografije ``iz ruke``, na Viber, WhatsApp, email. Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388 Naocare za sunce, muske i zenske: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=naocare&Prodavac=crni_vatreni Rucni satovi, muski i zenski: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=sat&UNaslovu=1&Prodavac=crni_vatreni

Kupindo - Kupovina preko Interneta Pretraži 2 332 476 predmeta Kupite Pokrenite prodaju Moj Kupindo 1 Lista želja Kako kupiti? Za firme KupindoKupite KnjigeStručna literaturaDruštvene naukeSociologijaIvan Kuvačić - OBILJE I NASILJE Ivan Kuvačić - OBILJE I NASILJE Ivan Kuvačić - OBILJE I NASILJE slika 1 45 pregleda Ivan Kuvačić - OBILJE I NASILJE Kako da kupim? Cena: 200 din Želi ovaj predmet: 2 Stanje: Polovan bez oštećenja Garancija: Ne Isporuka: Pošta Lično preuzimanje Plaćanje: Tekući račun (pre slanja) PostNet (pre slanja) Lično Grad: Beograd-Čukarica, Beograd-Čukarica Prodavac drinos (9158) 100% pozitivnih ocena Pozitivne: 22480 Moj Dućan Moj Dućan Kupindo zaštita ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1979 Autor: Domaći Jezik: Hrvatski Ivan Kuvačić: OBILJE I NASILJE, Naprijed Zagreb 1979, tvrdi povez, drugo izdanje, str. 219. Sociološke studije. Očuvanost 4. Sociolog Ivan Kuvačić, »praksisovac«, preminuo je u nedjelju, 20. srpnja 2014. u Zagrebu u 92. godini života, priopćeno je sa Odsjeka za sociologiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Dugogodišnji profesor i jedan od utemeljitelja Odsjeka za sociologiju imao je filozofsko obrazovanje, autor je niza djela iz sociološkog razumijevanja suvremenog društva, jedan od urednika Praxisa, te predsjednik domaćih i međunarodnih stručnih udruženja. Rođen je u Gatima kod Omiša 12. siječnja 1923. godine. U Zagrebu je završio gimnaziju. U Zagrebu, Lenjingradu i Moskvi studirao je filozofiju, pedesetih je godina bio profesor na učiteljskoj akademiji u Čakovcu, potom je predavao na Radničkom sveučilištu u Zagrebu. Od 1963., kad je utemeljen studij sociologije, do odlaska u mirovinu, predavao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Prema biografima, Kuvačićevom profiliranju bitno su doprinjela iskustva Drugog svjetskog rata, koja su u njemu pobudila antifišastičku orijentaciju, te iskustva života u SSSR-u gdje je upoznao iracionalnost sovjetskoga režima koji je suzbijao potencijale pojedinaca i naroda bogate povijesti. Stoga je u središtu Kuvačićeva interesa bio slobodan pojedinac, čovjek, kao građanski subjekt, a samoupravljanje vrhunac demokracije u kojoj se ostvaruje takav subjekt. POL-II

Tvrd povez, ima posvetu, sem toga je odlično očuvana. Sebastijan ili u vlasti strasti Lorens Džordž Darel (engl. Lawrence George Durrell; Džalandar, 27. februar 1912 — Somijer, 7. novembar 1990) bio je britanski književnik irskog porekla. Veći deo života je proveo van svoje domovine. Stvaralac je širokog interesa, iskustva i kulture. Pisao je drame, poeziju, putopise, eseje i posebno romane, sa kojima je stekao slavu. Čuven je po romanesknoj teatrologiji „Aleksandrijski kvartet”. Detinjstvo je proveo u rodnoj Indiji, gde je rođen u porodici britanskih kolonizatora. Kada je napunio 12 godina, zajedno sa bratom Leslijem, poslat je u Englesku, gde su pohađali prvo školu Sv. Olafa i Sv. Spasitelja u Sautvarku, a potom školu Sv. Edmunda u Kenterberiju. Nasledivši omanji imetak nakon očeve smrti, Darel je napustio školu i preselio se u Blumsberi sa namerom da postane pisac. U martu 1935. preselio se na ostrvo Krf zajedno sa svojom prvom ženom, majkom i mlađom braćom i sestrom. Na Krfu se susreo sa mediteranskom kulturom, koja će izvršiti presudan uticaj na njegovo stvaralaštvo. Radio je na nižim pozicijama diplomatske službe u britanskim ambasadama u Egiptu, Rodosu, Argentini, Jugoslaviji[1] i Kipru. Od 1966. do svoje smrti živeo je u selu Somijer na jugu Francuske.[2] Njegov mlađi brat je bio prirodnjak Džerald Darel. Na književnom polju debitovao je zbirkom pesama „Čudni fragmenti” 1931, ali je priznanje stekao pišući romane. Pisao je pod snažnim uticajem D. H. Lorensa, T. S. Eliota i Henrija Milera. Najpoznatiji je po tetralogiji Aleksandrijski kvartet, koja se sastoji iz romana „Justina”, „Baltazar”, „Mauntoliv” i „Klea”. Ova senzualna i poetska studija o ljubavi napisana je istančanim i bogatim jezičkim izrazom i tehnikom menjanja perspektive. Tetralogija je postala internacionalni bestseler i omogućila je Darelu ekonomsku nezavisnot. Ipak, njegova kasnija dela, uključujući i sličnom tehnikom napisano petoknjižje „Avinjonski kvintet”, ostali su u senci njegovog najpoznatijeg ostvarenja. Bio je osam puta nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nikada nije osvojio....

U dobrom stanju! Doktore Lerne, sub-bog je fantastični roman Mauricea Renarda, objavljen 1908. Autor inspiriran H. G. Vellsom, Ostrvom doktora Moreau-a, autor posebno predstavlja snažnu varijantu: sam narator se našao u eksperimentu transplantacije ludog hirurga, doktora Lerna. Adaptacija Jean-Daniela Verhaeghea, pod naslovom L`Etrange Chateau du Docteur Lerne, emitovana je na francuskoj televiziji na Antenni 2, 28. decembra 1983, u kojoj su bili Jackues Dufilho, Jean-Paul Roussillon, Pierre Clementi, Dora Doll i Pierre Etaik Maurice Renard (FR Maurice Renard) (28. februara 1875., Chalon-en-Champagne, Francuska - 18. novembar 1939, Rochefort-sur-Mer, Francuska) - francuski pisac, predstavnik masovne književnosti. Jedan od vodećih nacionalnih pisaca naučne fantastike prvih decenija KSKS veka, priznati majstor avanturističkih i zločinačkih romana, jedan od originalnih prethodnika moderne naučne fantastike, takođe poznat kao `okultni` i pseudogotski roman. Maurice Renard rođen je u uglednoj buržoaskoj porodici, bio je najmlađi od troje dece i uživao je posebnu ljubav svojih roditelja. Njegov otac, prekršajni advokat Achilles Renard, takođe je bio osnivač i predsednik gradskog sportskog društva, njegov djed, Pierre Edouard Renard radio je kao sudija, a njegova baka je bila vlasnica nogavice. Djetinjstvo mu je prošlo u Reimsu, gdje mu je otac predsjedavajući suda. Tokom leta Renard je otišao kod svog dede, izabranog za gradonačelnika Epernaia, u zamak Saint-Remi (uništen tokom rata 1918.), gde je porodica zauzela mali paviljon u Saint-Vincentu u ogromnom parku. Omiljene knjige bila su dela Charlesa Dickensa i Edgara Allana Poea. Studirao je na Bons-Enfants koledžu. 1894. diplomirao je književnost i filozofiju. Nakon što je u Reimsu završio trogodišnju vojnu službu, završivši je u čin narednika. Zatim je za sebe otkrio delo Herberta Velsa. 1899. preselio se na studij prava u Pariz, ali ubrzo je napustio studije i u potpunosti se posvetio književnosti. U svojim studentskim godinama Renard je pokazivao veliko interesovanje za poeziju, komponovao poeziju. 1903. oženio se Stephanie La Batieu. Par je imao četiri sina: Reno (rođen 1904), Remi (1905-1977), Ciril (rođen 1915), Daniel (1918-1919). Godine 1905. objavio je prvu zbirku svojih kratkih priča „Duhovi i lutke“ pod pseudonimom Vincent Saint-Vincent. Prvi pisac roman, `Dr Lern, polubogov` (u ruskom prevodu je nazvan `Nova zvijer`), kojem je autor poslao posvetu Herbertu Velsu, nije doživeo veliki uspeh u javnosti, ali je izazvao veliko interesovanje kritičara [1]. Umjetnički stil Renarda odlikuje se složenim preplitanjem događaja i linija priče, usmjerenih na kratak i krajnje svijetao konačni efekt [2]. U romanu, koji je oduševljeno prihvatio Guillaumea Apollinaire [3], razvija se tema metempsihoze, neobično se otkriva slika „ludog naučnika“ koji je u 20. veku postao široko rasprostranjen. Naknadni romani i kratki romani Renarda stekli su mu reputaciju majstora pripovedanja naučne fantastike koji je povezan sa tradicijama Henrija de Rainijera i Žana Lorraina. Renard se 1910. godine konačno preselio u Pariz, gde je primao goste i održavao prepisku sa poznatim predstavnicima književnog sveta: Pierre Benoisom, Pierreom Mac-Orlanom, Claudom Farrerom, Colette, Henri de Monterlanom. 1914-1918. Učestvovao je u ratu kao oficir konjanice. Od 1919. zarađivao je za književnost. 1921. godine objavljen je roman „Dizajnirani čovek“ koji govori o mladiću koji se vratio iz zarobljeništva i koji je podvrgnuo ogromnim eksperimentima misterioznog lekara Prozopa da bi vratio vid. Od 1924. redovno je provodio ljeta na ostrvu Oleron; ovde se odvija radnja njegovog delimično autobiografskog romana „Devojka sa jahte“ (1930), koji je imao veliki komercijalni uspeh. U romanu „Čovek među mikrobima“ (1928), dobro poznatom klasiku Sviftovih putovanja Svifta, klasični motiv je kombinovan sa elementima anti-utopije; Renard delimično predviđa da je Hukleijev Hrabri novi svet ovde, delimično popularni zaplet za kinematografiju dvadesetog veka, povezan sa temom `neverovatno opadajućeg čoveka`. Nakon teškog razvoda od supruge 1930. godine, Renard, uprkos uspehu „Devojke sa jahte“, gotovo da nije pisao naučnofantastična dela, povremeno su objavljivali pojedinačne priče i višeslojne eseje, u velikoj meri bio je primoran da se uključi u radni dan književnog dana. Knjiga „Gospodar svetlosti“ (1933.) jedinstveno je iskustvo u stvaranju Renardovog istorijskog romana, koji uključuje detektivne i fantastične elemente; Renard je predvidio originalni koncept „usporavajućeg stakla“ Boba Shava kroz koji možete videti prošlost, čija je priča „Svetlost prošlosti“ (1966.) veoma popularna u engleskoj literaturi [4]. Pisac je umro 1939. godine u Rochefortu od posledica komplikacija posle operacije prostate. Sahranjen je na ostrvu Oleron [5]. Poslednje delo, priča „Zatvor od gline“, objavljeno je posle smrti pisca 1942, a na engleskom je objavljeno tek nakon Drugog svetskog rata 1947. Plava pretnja Novela „Plava pretnja“ (1912.) (druge verzije prevoda naziva: „Plava smrt“, „Plava opasnost“) rani je primer naracije o problemima kontakta sa izvanzemaljskim civilizacijama. Na knjigu utiču Vells i Joseph Roni Sr .. Roman je prvenstveno usmeren na deblokiranje antropocentrizma karakterističnog za novu evropsku kulturu (uključujući nehumanu pojavu stranaca) i kombinuje naučnofantastičnu intrigu sa detektivskim elementima, sve do direktne parodije na Conana Doila [6] (Sam Conan Doile nije dužan ostao i 1913. napisao priču „Užas sa visine“, ideološki odjekujući knjigom Renarda). Postoji razlog da se u „Plavoj pretnji“ vidi delimično iščekivanje „hipoteze o zoološkim vrtovima“, ali Renardovi pridošlice nisu ograničeni na jednostavno posmatranje zemljaka. Ime Plava pretnja, možda inspirisano vremenom Renara sa teorijom o `žutoj opasnosti`. `Ruke Orlaka` Ideja romana nastala je već 1911-1912, ali Prvi svetski rat je odložio njegovu implementaciju. Roman je objavljen kao feuilleton na stranicama lista L`Intransigeant u maju-julu 1920., zasebna publikacija objavljena je 1921. Po definiciji francuskog naučnika Cl. Demeoka, knjiga je „mešavina ljubavnih, detektivskih, naučnih fantastika, naučne fantastike i okultnih romana“ [7]. Zaplet se fokusira na temu transplantacije ljudskih organa. Ovaj zaplet je delom inspirisan vojnim utiscima pisca, delom književnom tradicijom: „Frankenstein“ Mari Shellei, „Ostrvo doktora Moreaua“ Vells-a, „Locus Solus“ Raimonda Russell-a. Pored toga, na knjigu je pod jakim uticajem Stevensonov roman „Čudna priča o dr Jekill-u i Mr. Hide-u“ (tema podeljene ličnosti). Roman je više puta sniman (1924., 1935., 1960. i 1962. u filmovima i adaptiran za televiziju 2013.), što je ostavilo jedno od najpoznatijih dela pisca; najpoznatija je prva adaptacija koju je Robert Vien snimio 1925. godine.

Tvrd povez, bez pisanja po knjizi, odlično očuvana Autor - osoba Remarque, Erich Maria, 1898-1970 = Remark, Erih Marija, 1898-1970 Naslov Crni obelisk : istorija jedne zakasnele mladosti / Erih Marija Remark ; [preveo Boško Petrović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1983 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Subotica : Minerva, 1983 (Subotica : Minerva) Fizički opis 407 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petrović, Boško Zbirka Celokupna dela E. M. Remarka ; 8 Napomene Prevod dela: Der schwarze Obelisk / Erich Maria Remarque. Tiraž 15.000. UDK 821.112.2-31 COBISS.SR-ID 24585223 Erih Marija Remark (nem. Erich Maria Remarque; Osnabrik, 22. jun 1898 — Lokarno, 25. septembar 1970) je bio pseudonim nemačkog književnika Eriha Paula Remarka. Biografija Erih Paul Remark (nem. Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Rani život Remark je rođen 22. juna 1898. kao Erih Pol Remark, u porodici Petera Franca Remarka i Ane Marije (devojački Štalkneht), radničke rimokatoličke porodice u Osnabriku.[1] Nikada nije bio blizak sa ocem knjigovezcem, ali je bio blizak sa majkom i počeo je da koristi srednje ime Marija posle Prvog svetskog rata u njenu čast.[2] Remark je bio treće od četvoro dece Petra i Ane. Njegova braća i sestre bili su njegova starija sestra Erna, stariji brat Teodor Artur (koji je umro sa pet ili šest godina) i mlađa sestra Elfrid.[3] Njegovo prezime je promenjeno u Remarque kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu u čast svojih francuskih predaka i da bi se odvojio od svog ranijeg romana Die Traumbude.[4] Njegov deda je promenio pravopis iz Remarque u Remark.[5] Istraživanje Remarkovog prijatelja iz detinjstva i s kojim se družio celog života Hans-Gerda Raba dokazalo je da je Remark zapravo imao francuske pretke – njegov pradeda Johan Adam Remark, koji je rođen 1789. godine, potiče iz francuske porodice u Ahenu.[6] Ovo je u suprotnosti sa neistinom – koju je ovekovečila nacistička propaganda – da je njegovo pravo prezime bilo Kramer („Remark“ napisano unazad) i da je bio Jevrej.[7][8] Vojna služba Tokom Prvog svetskog rata, Remark je regrutovan u Carsku nemačku vojsku sa 18 godina. Dana 12. juna 1917, prebačen je na Zapadni front, Drugu četu rezerve, terenskog skladišta 2. gardijske rezervne divizije u Hem-Lengletu. Dana 26. juna 1917, postavljen je u 15. rezervni pešadijski puk, 2. četu, inžinjerski vod Bete, i borio se u rovovima između Torhuta i Houtulsta. Dana 31. jula 1917, ranjen je gelerom granate u levu nogu, desnu ruku i vrat, a nakon medicinske evakuacije sa terena vraćen je u vojnu bolnicu u Nemačkoj gde je proveo ostatak rata oporavljajući se od zadobijenih rana, pre nego što je demobilisan iz vojske. Posle rata nastavio je sa učiteljskim usavršavanjem i radio je od 1. avgusta 1919. kao učitelj osnovne škole u Lohnu, u to vreme u okrugu Lingen, sada u okrugu Bentajm. Od maja 1920. radio je u Klajn Bersenu u nekadašnjem okrugu Himling, sada Emsland, a od avgusta 1920. u Nahnu, koji je od 1972. u sastavu Osnabrika. Dana 20. novembra 1920. podneo je zahtev za odsustvo sa nastave. Remark je u ovoj fazi svog života radio na više različitih poslova, uključujući bibliotekar, biznismen, novinar i urednik. Njegov prvi plaćeni posao pisanja bio je kao tehnički pisac za kompaniju Continental Rubber Company, nemačkog proizvođača guma.[9] Književna karijera Remark je svoje prve pokušaje pisanja napravio sa 16 godina. Među njima su bili eseji, pesme i počeci romana koji je kasnije završen i objavljen 1920. kao Soba iz snova (Die Traumbude). Između 1923. i 1926. takođe je napisao scenario za seriju stripova Der Contibuben, koje je nacrtao Herman Šuc, objavljenu u časopisu Echo Continental, publikaciji kompanije za gumu Continental AG.[10] Po povratku iz rata, ratni zločini zajedno sa majčinom smrću izazvali su kod njega veliku psihičku traumu i tugu. U kasnijim godinama kao profesionalni pisac, počeo je da koristi „Marija“ kao svoje srednje ime umesto „Paul“, u znak sećanja na svoju majku.[3] Kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu, njegovo prezime je vraćeno na raniji pravopis – od Remark do Remarque – da bi se distancirao od svog romana Die Traumbude.[4] Dana 10. maja 1933. godine, na inicijativu nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa, Remarkovo pisanje je javno proglašeno „nepatriotskim“ i zabranjeno u Nemačkoj. Primerci njegovih dela su uklonjeni iz svih biblioteka i zabranjena je prodaja ili objavljivanje bilo gde u zemlji. Nemačka je brzo tonula u totalitarno društvo, što je dovelo do masovnih hapšenja elemenata stanovništva koje novi vladajući poredak nije odobravao. Remark je napustio Nemačku da bi živeo u svojoj vili u Švajcarskoj. Remarkovo francusko poreklo kao i njegovu katoličku veru takođe su javno napali nacisti. Oni su nastavili da osuđuju njegove spise u njegovom odsustvu, proglašavajući da svako ko bi promenio pravopis svog imena sa nemačkog „Remark“ u francuski „Remarque“ ne može biti pravi Nemac. Nacisti su dalje izneli lažnu tvrdnju da Remark nije bio u aktivnoj službi tokom Prvog svetskog rata. Godine 1938, Remarku je oduzeto nemačko državljanstvo. Godine 1939, on i njegova bivša žena su se ponovo venčali da bi sprečili njenu repatrijaciju u Nemačku. Neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata u Evropi, iz Porto Ronka, Švajcarska, otišli su u Sjedinjene Države.[11] Postali su naturalizovani državljani Sjedinjenih Država 1947. godine.[12] Remark je nastavio da piše o nemačkom iskustvu posle Prvog svetskog rata. Njegov sledeći roman, Tri druga (Drei Kameraden), obuhvata godine Vajmarske republike, od hiperinflacije 1923. do kraja decenije. Njegov četvrti roman, Flotsam (na nemačkom pod nazivom Liebe deinen Nächsten, ili Ljubi bližnjeg svog), prvi put se pojavio u serijskoj verziji u engleskom prevodu u časopisu Collier`s 1939. Proveo je još godinu dana revidirajući tekst za njegovu knjigu objavljenu 1941. godine, na engleskom i nemačkom. Njegovo sledeće delo, roman Trijumfalna kapija, prvi put je objavljen 1945. godine na engleskom, a sledeće godine na nemačkom kao Arc de Triomphe. To je bio još jedan instant bestseler, dostigavši je svetsku prodaju od skoro pet miliona. Njegov poslednji roman je bio Senke u raju. Napisao ga je dok je živeo na lokaciji 320 Ist 57. ulica u Njujorku. Ta stambena zgrada je „igrala istaknutu ulogu u njegovom romanu“.[13] Godine 1943, nacisti su uhapsili njegovu najmlađu sestru, Elfrid Šolc koja je sa mužem i dvoje dece ostala u Nemačkoj. Posle suđenja u ozloglašenom Volksgerichtshof (Hitlerov vanustavni „narodni sud”), proglašena je krivom za „podrivanje morala” jer je izjavila da smatra da je rat izgubljen. Predsednik suda Roland Frajsler je izjavio: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Vaš brat je, nažalost, van našeg domašaja – vi nam, međutim, nećete pobeći“). Šolcova je obezglavljena 16. decembra 1943. godine.[14] Remark je kasnije rekao da je njegova sestra bila uključena u aktivnosti otpora protiv nacista.[15] U egzilu, Remark nije znao za sudbinu svoje sestre Elfride sve do posle rata. Njoj će posvetiti svoj roman Iskra života (Der Funke Leben) iz 1952. godine. Posveta je izostavljena u nemačkoj verziji knjige, navodno zato što su ga neki Nemci još uvek smatrali izdajnikom.[16] Lični život Remark i Polet Godard u Ronku, Švajcarska, 1961. Remarkov prvi brak je bio sa glumicom Ilse Juta Zambona 1925. godine.[17] Brak je bio buran i neveran sa obe strane. Remark i Zambona su se razveli 1930. godine, ali su 1933. zajedno pobegli u Švajcarsku.[18] Godine 1938. su se ponovo venčali, kako bi sprečili njen povratak u Nemačku, a 1939. su emigrirali u Sjedinjene Države gde su oboje postali naturalizovani državljani 1947. godine.[19] Ponovo su se razveli 20. maja 1957, ovog puta zauvek. Ilse Remark je umrla 25. juna 1975. Tokom 1930-ih, Remark je imao veze sa austrijskom glumicom Hedi Lamar, meksičkom glumicom Dolores del Rio[20] i nemačkom glumicom Marlen Ditrih.[21] Afera sa Ditrihovom počela je u septembru 1937. kada su se sreli na Lidu dok su bili u Veneciji na filmskom festivalu i trajala najmanje do 1940. održavana uglavnom putem pisama i telefonskih poziva. Izbor njihovih pisama objavljen je 2003. u knjizi „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Reci mi da me voliš“),[22][23] i zatim u predstavi Puma iz 2011. godine.[24] Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Njegove knjige su prevedene na čak 58 jezika.

Knjiga je spolja kao na slikama - dakle jako lepo očuvana. Iznutra nema nikakvog pisanja, nikakve posvete i slično, iznutra odlična. Naravno kompletna, sve strane, predstrane na mestu. Naslov Sestre Makioka / Đuničiro Tanizaki ; [preveo s engleskog Aleksandar-Saša Petrović] Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1972 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 696 str., [1] list s tablom ; 20 cm : autorova slika Drugi autori - osoba Petrović, Aleksandar Saša, 1921-2000 = Petrović, Aleksandar Saša, 1921-2000 Zbirka Biblioteka Velikih romana ; kolo 7, knj. 39 ISBN (Pl.) Napomene Prevod dela: Sasme Yuki (The Makioka sisters) / Junichiro Tanizaki Str. 681-[670]: O japanskoj književnosti, Tanizaki Đuničiru i njegovom romanu `Sestre Makioka`/ Aleksandar-Saša Petrović. Ђунићиро Танизаки (谷崎潤一郎 Tanizaki Jun`ichirō, 24. јул 1886. - 30. јули 1965) био је један од главних писаца савремене јапанске књижевности, а можда и најпопуларнији јапански романописац после Нацуме Сосекија. Неки од његових на радова представљају шокантни свет сексуалности и деструктивне еротске опсесије. Други радови, мање сензационални, суптилно приказују динамику породичног живота у контексту брзих промена у јапанском друштву из 20. века. Често се његове приче преносе у контексту потраге за културним идентитетом у коме су изграђене конструкције `Запада` и `Јапанске традиције`.[1][2] Биографија Танизаки као студент Прве Средње Школе Младост Танизаки је рођен у породици трговачке класе којој је добро ишло у Нихонбашију у Токију, где је његов ујак имао штампарију, коју је основао његов деда. Танизаки је описао своје детињство у свом Јошо Ђидаи (Jōshō Jidai, Childhood Years, 1956). Његов дом из детињства у Токију уништен је у земљотресу 1894. године, којем је Танизаки касније приписао свој дугогодишњи страх од земљотреса. Финансије његове породице драматично су опале док је постао старији док није био присиљен да пребива у другом домаћинству као ментор. Упркос овим финансијским проблемима, похађао је Tokyo First Middle School, , где се упознао са Исаму Јоши. Танизаки је од 1908. године похађао школу у књижевном одељењу Токијског царског универзитета, али је био присиљен да напусти 1911. због немогућности плаћања школарине. Рана књижевна каријера Танизаки 1913. Танизаки је започео књижевну каријеру 1909. Његов први рад, позоришна представа, објављен је у књижевном часопису у чијем оснивању је он помогао. Име Танизакија је прво постало широко познато по објављивању кратке приче Шисеи (`Тетовирање`) 1910. године. У причи, уметник тетоважа тетовира џиновског паука на тело прелепе младе жене. Након тога, лепота жене преузима демонску, убедљиву моћ, у којој се еротизам комбинује са садо-мазохизмом. Женска фатална тема је понављана у многим раним стварима Танзакија, међу којима су Кирин (1910), Шонен (`Деца`, 1911), Химицу (`Тајна`, 1911) и Акума (`Девил`, 1912) . Други радови Танзакија објављени у периоду Таишо укључују Шиндо (1916) и Они но мен (1916), који су делимично аутобиографски. Танизаки са својом кћерком Ајуко, 1938. година Танизаки се удао за своју прву супругу, Ћијоко, 1915. године, а прво дете, кћерка, рођена је 1916. године. Међутим, то је био несретан брак, а временом је охрабрио однос између Ћијаки и његовог пријатеља и колеге писца Харуо Сатоа. Психолошки стрес ове ситуације огледа се у неким његовим раним радовима, укључујући и сценску представу Аисуреба косо (Зато што је волим, 1921) и роман Ками хито но аида (између мушкараца и богова, 1924). Чак иако су неке од Танзакијевих дела, како изгледа, инспирисана овим и другим особама и догађајима у његовом животу, његови радови су далеко мање аутобиографски од већине његових савременика у Јапану. Године 1918, Танизаки је обишао Кореју, северну Кину и Манџурију. У својим раним годинама постао је заљубљен у Запад и све модерно. Године 1922. преселио се из Одаваре, у којој је живео од 1919. године до Јокохаме, која је имала велику популацију из иностранства, живећи кратко у кући у западном стилу и водећи одлучно боемски начин живота. Овај изглед се одражава у неким његовим раним делима. Танизаки је имао кратку каријеру у тихим филмовима, а радио је као писац сценарија за филмски студио Таикацу. Био је присталица покрета Pure Film и био је инструмент у доношењу модернистичких тема јапанском филму. Написао је сценарије за филм Amateur Club (1922) и A Serpent`s Lust (1923) (заснован на причи о истом наслову Уеде Акинари, која је делимично била инспирација за ремек дело Мизогући Кенђија из 1953. Ugetsu monogatari). Неки су тврдили да је Танзакијев однос према филму важан за разумевање његове целокупне каријере.[3] Период у Кјоту Танизакијево стара кућа, Ишохан, у Кобе. Танизакијева репутација почела је да расте 1923. године, када се преселио у Кјото након Великог Канто земљотреса , који је уништио његову кућу у Јокохами (тада је Танизаки био у аутобусу у Хакону и на тај начин побегао од повреда). Губитак историјских зграда и насеља Токија у потресу изазвао је промену његових ентузијазама, јер је преусмерио своју младалачку љубав према замишљеном Западу и модернизацији у обновљени интерес за јапанску естетику и културу, посебно културу регије Кансај (око градови Осака, Кобе и Кјото). Његов први роман после земљотреса, и његов први заиста успешан роман, био је Ћиђин но аи (Наоми, 1924-25), што је трагикомично истраживање класе, сексуалне опсесије и културног идентитета. Танизаки је направио још један пут у Кину 1926. године, где је упознао Гуа Моруа, са којим је касније одржао кореспонденцију. Прешао је из Кјота у Кобе 1928. године. Инспирисан дијалектом из Осаке, Танизаки је написао Манђи (Quicksand, 1928-1929), у којем је поред осталог истражио лезбејство. Следи класични Таде ку муши (Some Prefer Nettles, 1928-29), који приказује постепено самопознавање човека из Токија који живи у близини Осаке, у вези са модернизацијом на западу и јапанском традицијом. Јошинокузу (`Arrowroot`, 1931) алудира на бунраку и кабуки театар и друге традиционалне форме чак и када прилагођава европску нарација-унутар-нарације технику. Његово експериментисање са наративним стиловима наставило се са Ашикари (`The Reed Cutter`, 1932), Шункиншо (`A Portrait of Shunkin`, 1933) и многа друга дела која комбинују традиционалну естетику са посебним опсесијама Танизакија. Његово обновљено интересовање за класичну јапанску књижевност кулминирало је његовим вишеструким преводима у модерне јапанске класике `Прича о Генђију` и његовом ремек-делу Сасамејуки(дословно `Слаби снег`, али објављен у енглеском преводу као The Makioka Sisters, 1943- 1948), детаљну карактеризацију четири кћерке богате трговачке породице у Осаки, који су видели свој начин живота у раним годинама Другог светског рата. Сестре живе космополитски живот са европским суседима и пријатељима, без страха од кризе културалног идентитета заједничког са ранијим ликовима Танизакија. Када је почео да серијатизује роман, уредници Ћуокорон-а су упозорени да то није допринело потребном ратном духу и, страхујући од губитка залиха папира, прекинута је серијализацијуа. Танизаки се преселио у град Атами, Шизуока 1942. године, али се вратио у Кјото 1946. године. Танизаки 1948. Послератни период После Другог светског рата, Танизаки се опет књижевно истакао, освајајући бројне награде. Све до смрти, он се широко сматрало за највећег савременог аутора Јапана. Освојио је престижну награду Асахи 1949. године, додељен му је Орден културе од стране јапанске владе 1949. године, а 1964. године изабран је за почасног члана у Америчкој академији и Институту за уметност и писма, први јапански писца који је тако почаствован. Његов први велики послератни рад био је Шошо Шигемото но хаха (`Captain Shigemoto`s Mother`, 1949-1950), који укључује Танизакијеву честу тему о сину који чезне за мајком. Роман такође уводи нову тему сексуалности у старости, која се поново појављује у каснијим радовима као што је Каги (Кључ, 1956). Каги је психолошки роман у коме старији професор организује своју супругу да врши прељубу како би подстакао сопствене сексуалне жеље. Танизаки се вратио у Атами 1950. године, а јапанска влада га је 1952. године прогласила за Личност Културну Заслуге. Он је патио од парализе десне руке од 1958. године, а 1960. је био хоспитализован за ангину пекторис. Особине Танзакија често су подстакнуте опсесивним еротичним жељама. У једном од његових последњих романа, Футен Рођин Ники (Дневник лудог старца, 1961-1962), старац је погођен шлогом због вишка сексуалног узбуђења. Године 1964. Танизаки се преселио у Југаварау, Канагава, југозападно од Токија, где је умро од срчаног удара 30. јула 1965, убрзо након прославе свог 79. рођендана. Његов гроб је у храму Хонен-ина у Кјотоу. Наслеђе Награда Танизаки је једна од највреднијих књижевних награда Јапана. Уведена 1965. године од стране издавачке куће Ћуо Коронша, додељује се годишње фикцији или драми. Библиографија Одабрани радови 1910.刺青, Shisei 1913.恐怖, Kyōfu 1918.金と銀, Kin to Gin 1919.富美子の足, Fumiko no ashi 1921.私, Watakushi 1922.青い花, Aoi hana 1924.痴人の愛, Chijin no Ai 1926.友田と松永の話, Tomoda to Matsunaga no hanashi 1926.青塚氏の話, Aotsukashi no hanashi 1928-1930.卍, Manji 1929.蓼喰う蟲, Tade kuu mushi 1931.吉野葛, Yoshino kuzu 1932.蘆刈, Ashikari 1933.春琴抄, Shunkinshō 1933.陰翳礼讃, In`ei Raisan 1935.武州公秘話, Bushukō Hiwa 1936.猫と庄造と二人の女, Neko to Shōzō to Futari no Onna 1943-1948.細雪, Sasameyuki 1949.少将滋幹の母, Shōshō Shigemoto no haha 1956.鍵, Kagi 1957.幼少時代, Yōshō Jidai 1961.瘋癲老人日記, Fūten Rōjin Nikki

310 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, sve ostalo uredno unutra u super stanju! Sa sabranim, rukom kolorisanim stripovima iz Plavog Vjesnika, i pričama Biser zla, Ukleti brod, Kišova zagonetka i Uglomi gospodar pećina. Andrija Maurović (Muo u Boki kotorskoj, 29. ožujka, 1901. – Zagreb, 2. rujna 1981.), bio je hrvatski slikar, ilustrator i crtač stripova, često zvan ocem hrvatskog stripa. Andrija Maurović rođen je 1901. godine mjestu Muo u Boki kotorskoj. Rodom Hrvat, od majke Bokeljke[1][2] i oca Slovenca (prezimena Maurowitch[2]).[3][4] Obitelj Maurović se nakon kratkog boravka u Krakovu seli u Dubrovnik[5] gdje Andrija pohađa gimnaziju. U školi se ne ističe akademskim uspjehom, ali ubrzo je opažena njegova nadarenost za crtanje. Gimnaziju je završio 1922. godine.[6] Po savjetu Iva Vojnovića, a s preporukom Ivana Meštrovića,[6] upisuje se 1923. godine na Likovnu akademiju u Zagrebu gdje je studirao do 1924. godine. Za život zarađivao je izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige (osobito za nakladu St. Kugli). Onodobna pravila akademije branila su studentima takav rad pa Andrija ubrzo dolazi u sukob s upravom, a nešto kasnije, iako je bio među najboljim studentima crteža, napustio je studij i potpuno se posvetio ilustratorskom radu, najviše u novinama i časopisima Jutarnji list, Novosti, Koprive, Ženski svijet, Oko i Kulisa. Tiskare se jagme za njegovim radovima. Od siromaštva dospijeva do bogatuna. Ali što je zaradio to je potrošio. Samo u vrijeme svojih zlatnih godina (1936.-1938.) od zarađenoga mogao je svaki mjesec kupiti kuću. On je to radije podijelio s prijateljima, a posebice prijateljicama noći. Na dan bi radio dvije table, popušio dvije kutije cigareta, popilo bi se dvije litre vina, dvije litre rakije, dok su čitači stajali u repu očekujući nove nastavke dramatičnih i zapletenih radnji njegovih junaka.[7] S Franjom M. Fuisom 1938. godine pokrenuo je reviju Mickey strip.[8] Neumjeren u trošenju novca i vlastita života, doživio je psihički i fizički brodolom. Fizički uništen, liječen od alkohola i nikotina, bio je ubrzo i napušten. Okrenuo se proučavanju mudrih štiva, vegetarijanizmu, prirodnom životu, proglašavajući sve užitke smrtnom bolešću i sve ugode vražjim darovima koji truju duh i tijelo. Ostao je pomalo bez volje ili želje da čuje koju riječ o svojoj besmrtnosti, živcirale su ga fraze o trajanju njegova djela i životu poslije smrti. Istodobno željan ljudskih kontakata i riječi, birao je često i krive sugovornike, vjerovao svim riječima i svim obećanjima. Čak bi znao i odriješiti kesu za čovjeka koji se u njegovo ime, navodno, pobio ili koji je, pretjerano (ga) zagovarajući među samim urotnicima, neprijateljima, zaradio otpust s posla, te mu je plaćao operacije, liječenja psihičkih i fizičkih boli. Ili prodaja njegovih djela na rate, od koje bi prvu vidio, a potom više ni točne adrese, ni kupca, ni novca. Ali i nadalje je grlio ljude koje bi tek upoznao kao da su rasli s njim, a potom ih iznevjeren slao u neku stvar osamljeniji neko ikada.[7] Neko je vrijeme, nastupajući u Shakespeareovu Snu ljetnje noći, bio i glumac u Sarajevu, ali se (predvidljivo) posvadio s nekom ruskom redateljicom te napustio družinu. Glumio je i u češkom filmu koji se snimao u okolici Dubrovnika.[7] Umro je u Zagrebu 1981. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Strip U stripovima, ma koliko imao vrsne scenariste ili uzore (Franjo M. Fuis, Krešimir Kovačić i drugi) ili ih radeći po literarnim uzorima provlači se njegova samovolja i njegovo uporno iscrtavanje crno-bijele slike svijeta Dobra i Zla. Nekim je likovima podario vlastite karakterne i fizionomijske crte (Stari Mačak — Andrija Maurović), razdijelio svijet na Svjetlo i Tminu, a svoje junake ostavio na čistini između Kulture i Prirode, izvornog i neškodljivoga divljašta na jednoj te pitomosti naravi na drugoj strani. I jedan njegov lik, Dan iz Sedme žrtve, zanimljiv je primjer toga temeljnog sukoba — lik kojemu Maurović daje za pravo da ubije sedmoricu ljudi zbog jedne kobile ili životinje koje su »mnogo bolje nego ljudi«. Sve ambivalencije i svoje naravi, mjeru Divljine i Kulture, Prirodnoga i Protuprirodnoga, nose i glavni likovi njegovih stripova (koje je, primjerice, D. Glavan pronašao u njegovu Radoslavu). Ali to je uglavnom svijet u kojemu žene u Maurovićevoj moralnoj hijerarhiji ne zauzimaju baš neka naročita mjesta, jer po njemu (poput Tarzanove družice), težeći Civilizaciji lakomisleno manipuliraju i »veslaju žedne preko vode«. Ali da sudeći o čovjeku koji je volio krajnosti ne ispadnemo amaterski psiholozi, recimo da je doista u svojem stripu znao naglasiti i sugerirati najveće dramatske naboje, iskazati onu gustoću atmosfere po kojem Divlji zapad djeluje nekako poznato i domaće. Kao da je riječ o pozornici karlovačke ili jastrebarske ravničarske sumaglice ili o vodenim parama Lonjskoga polja. Smjelo kadrirano, filmski glatko, znalačkom podjelom na krupne, srednje ili daleke planove (ili istoga motiva s raznih strana) znao je iskazati raspoloženja, a filmskom dramaturgijom i osjećajem za montažne konfiguracije svojih stripovnih naracija pojednostavnjenih dramskih zapletaja znao je ostvariti tečnost koju poznaje samo filmska traka. Uz to, znao je nepogrešivo naglasiti psihološki temelj svakoga dramskog sukoba znajući zaustaviti prizor, dati mu emocionalnu ili kontemplativnu mirnoću odvajajući se od afektivnih, nikada smirenih slika drugih autora koje govore o podvizima glavnih junaka i njihovih rješenja te najzamršenijih situacija. Maurović je prezirao taj ležerni senzacionalistički kretenizam nemogućih i sretnih ishoda. Koliko je volio izvorno promišljati scene, vidi se i po tome što je dvojici glavnih aktera u svojim vestern stripovima, konju Satanu i jahaču, pridružio i psa ili, bolje rečeno, poludivljeg vuka (Bart), sadržajno zasićujući i psihološki usložavajući scenu. Bilo kako bilo, visoke morfološke i rukopisne vrijednosti stripa, a posebice crno-bijelo crtanje karaktera njegovih junaka vizualno je i etički odgojilo generacije koji su se u školskoj klupi, »duhovno borili između stripa Stari Mačak i Lava Tolstoja« (Z. Zec).[7] Predratni stripovi Prvi mu je strip, Vjerenica mača, objavljen 1935. godine, a u sljedeće dvije godine pojavit će se velik broj Maurovićevih stripova, među kojima su: Podzemna carica Ljubavnica s Marsa Trojica u mraku Sedma žrtva Kugina jahta Gospodar zlatnih bregova Sablast zelenih močvara Ognjem i mačem Zlatarevo zlato Na oblikovanje i dramaturgiju nekih Maurovićevih stripova utjecali su i tada popularni westerni. Stvorio je galeriju likova koji će se, što je inače rijetko za Maurovića, ponavljati u nekoliko stripova: tajanstvenog pravednika Crnog Jahača, pjesnika lutalicu Polaganu Smrt i simpatičnog tvrdoglavog starca Starog Mačka. Ratno doba Strip Seoba Hrvata iz 1943. godine U doba NDH Maurović surađuje u Zabavniku braće Neugebauer i Marcela Čuklija, gdje se, između ostalog, posvećuje i nacionalnoj tematici pa su tako među njegovim djelima i: Seoba Hrvata Ahura mazda Grob u prašumi Braća Seljan Knez Radoslav Tomislav Zlatni otok (nastavio Walter Neugebauer nakon Maurovićevog odlaska u Partizane) 1945. nadalje Nakon rata, u Jugoslaviji strip biva kratkotrajno zabranjen kao `kapitalistička tvorevina koja kvari mladež`, ali već 1951. godine Maurović ponovno crta u omladinskim listovima Horizont i Horizontov zabavnik, pa se tako pojavljuju: Meksikanac Opsada Zadra Tri dječaka Jahači rumene kadulje Od 1955. godine surađuje u novopokrenutom Plavom Vjesniku gdje objavljuje Hajdučku pjesmu, a početkom šezdesetih i veći broj stripova u boji: Biser zla 1960./1961. Kišova zagonetka 1960. Djevojka sa Sijere Uglomi gospodar pećina Rankov odred i adaptaciju Šenoine Čuvaj se senjske ruke 1962./1963. Među Maurovićeve adaptacije književnih klasika spada i Grička vještica, scenaristička suradnja s Walterom Neugebauerom, objavljena u nastavcima u Večernjem listu krajem pedesetih. Posljednjih godina života Maurović napušta klasični strip i posvećuje se biblijsko-erotskim motivima. Pet godina nakon smrti, Veljko Krulčić je napravio kapitalnu monografiju Maurović sa osam njegovih remek-djela i opširnom uvodnom studijom. Monografiju je izdala Istarska naklada iz Pule. Utjecaj Njegovi su radovi ušli u sve svjetske publikacije i preglede. U Ljubljani je sedamdesetih utemeljena i nagrada Kluba devete umjetnosti koja je nosila njegovo ime (Andrija). Njegovo se ime našlo i u Svjetskoj enciklopediji stripa (World encyclopedia of comics, izd. Chelsea House Publishers, New York, 1976., str. 485.).[6][7] Spomen O Mauroviću su snimljeni dokumentarni filmovi Svaki je čovjek dobar čovjek u rđavom svijetu (1969., R. Grlić); Stari Mačak (1977.) i Povratak Starog Mačka (1979.) J. Remenara; Povodi i tragovi – čudesni svijet stripa (1985., M. Bukovčan) te Andrija Maurović ili jeza nekog drugog svijeta (1995., Ž. Ivanjek).[6] Za dostignuća u razvoju jugoslavenskoga stripa Klub devete umjetnosti dodjeljivao je od 1978. do 1988. godine Nagradu »Andrija«.[6] Uz obljetnicu rođenja 2001. godine u Republici Hrvatskoj izdana je poštanska marka s motivom Crnoga Jahača.[6] Od 29. ožujka do 29. travnja 2007. godine u galeriji Klovićevi dvori u Zagrebu bila je postavljena izložba radova Andrije Maurovića Poznato i nepoznato. Za prinos razvoju hrvatskoga stripa udruga Art 9 od 2009. godine dodjeljuje Nagradu »Andrija Maurović« za životno djelo.[6] Zanimljivosti Na 9. šahovskoj olimpijadi održanoj 1950. godine u Dubrovniku igralo se figurama koje je Maurović skicirao, a izradio drvotokar Vjekoslav Jakopović. Te su figure proglašene najboljima na svijetu zbog praktičnosti, tj. optimalnog odnosa veličine figura i veličine polja te pogodnoga prstohvata. Robert Fischer je oba svoja meča protiv Spaskog (1972., 1992.) igrao s njima. Danas se izrađuju i u plastičnoj inačici...

Mek povez, bez pisanja po knjizi. Vrlo dobro očuvana. Pronađite jos knjiga Agate Kristi na mom nalogu ovde: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=Agata+Kristi&Prodavac=mi09149&submit=tra%C5%BEi (Kut. Z4) Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Detinjstvo i obrazovanje[uredi] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život[uredi] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine[uredi] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija[uredi] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. prikaži Dela Agate Kristi Zanimljivosti[uredi] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo” 1 1920 The Mysterious Affair At Styles Misterija u Stajlsu Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 2 1922 The Secret Adversary Tajni neprijatelji Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 3 1923 Murder On The Links Ubistvo na terenu za golf Hercule Poirot & Hastings krimi roman 4 1924 Poirot Investigates – The Adventure of the Western Star – The Tragedy at Marsdon Manor – The Adventure of the Cheap Flat – The Mystery of Hunter’s Lodge – The Million Dollar Bond Robbery – The Adventure of the Egyptian Tomb – The Jewel Robbery at the Grand Metropolitan – The Kidnapped Prime Minister – The Disappearance of Mr Davenheim – The Adventure of the Italian Nobleman – The Case of the Missing Will Poaro istražuje – Slučaj Zapadne zvezde – Tragedija u Marsdon Menoru – Slučaj jeftinog stana – Misterija Hanters Lodža – Pljačka milion dolara u obveznicama – Slučaj egipatske grobnice – Pljačka nakita u Grand Metropolitenu – Otmica ministra – Nestanak gospodina Davenhajma – Avantura italijanskog plemića – Slučaj nestalog testamenta Hercule Poirot kratke priče originalno izdanje sadrži i priče: The Veiled Lady – Dama pod velom The Lost Mine – Propali rudnik The Chocolate Box – Kutija sa čokoladama 5 1924 The Man In The Brown Suit Čovek u smeđem odelu Pukovnik Johnny Race krimi roman 6 1924 The Road Of Dreams Put snova poezija 7 1925 The Secret Of Chimneys Tajna dimnjaka Battle & Bundle krimi roman 8 1926 The Murder Of Roger Ackroyd Ubistvo Rodžera Akrojda Hercule Poirot krimi roman 9 1927 The Big Four Velika četvorka Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 10 1928 The Mystery Of The Blue Train Misterija plavog voza Hercule Poirot krimi roman 11 1929 The Seven Dials Mystery Misterija sedam brojčanika Battle & Bundle krimi roman 12 1929 Partners In Crime – A Fairy In The Flat – A Pot Of Tea – The Affair Of The Pink Pearl – The Adventure Of The Sinister Stranger – Finessing the King – The Gentleman Dressed In Newspaper – The Case Of The Missing Lady – Blindman’s Buff – The Man In The Mist – The Crackler – The Sunningdale Mystery – The House Of Lurking Death – The Unbreakable Alibi – The Clergman’s Daughter – The Red House – The Ambassador’s Boots – The Man Who Was Number 16 Zajedno protiv zlocina Tommy & Tuppence Beresford kratke price 13 1930 The Murder At The Vicarage Ubistvo u vikarijatu Miss Jane Marple krimi roman 14 1930 The Mysterious Mr. Quin – The Coming of Mr. Quin – The Shadow on the Glass – At the Bells and Motley – The Sign in the Sky – The Soul of the Croupier – The World’s End – The Voice in the Dark – The Face of Helen – The Dead Harlequin – The Bird With The Broken Wing – The Man From The Sea – Harlequin’s Lane Tajanstveni gospodin Kvin – Dolazak Gospodina Kvina – Senka na staklu – Kod „Bilsa i Motlija“ – Znak na nebu – Krupijeova dusa – Kraj sveta – Glas u noci – Lice Helene – Mrtvi pajac – Ptica slomljenih krila – Covek iz mora – Pajacova staza Quin & Satterthwaite kratke price 15 1930 Giant’s Bread Divov hleb Mary Westamacott ljubavni roman 16 1930 Behind The Screen Iza pregrade Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. poglavlje 17 1931 The Sittaford Mystery Sitafordska misterija krimi roman Murder At Hazelmoor 18 1931 The Scoop Lopatica Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. i 4. poglavlje 19 1931 The Floating Admiral Plutajuci admiral Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 4. poglavlje 20 1932 Peril At End House Opasnost kod End Hausa Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 21 1932 Thirteen Problems – The Tuesday Night Club – The Idol House of Astarte – Ingots of Gold – The Bloodstained Pavement – Motive versus Opportunity – The Thumb Mark of St.Peter – The Blue Geranium – The Companion – The Four Suspects – The Christmas Tragedy – The Herb of Death – The Affair at the Bungalow – Death by Drowning 13 problema – Klub utorkom uvece – Svetiliste Astarte – Zlatne poluge – Plocnik umrljan krvlju – Motiv protiv prilike – Otisak palca svetog Petra – Plavi zdravac – Druzbenica – Cetvoro osumnjicenih – Bozicna tragedija – Travka smrti – Slucaj bungalova – Smrt u reci Miss Jane Marple The Tuesday Club Murders kratke price 22 1933 Lord Edgware Dies Lord Edzver umire Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman Thirteen At Dinner 23 1933 The Hound Of Death And Other Stories – The Hound of Death – The Red Signal – The Fourth Man – The Gypsy – The Lamp – Wireless – The Witness for the Prosecution – The Mystery of the Blue Jar – The Starange Case of Sir Arthur Carmichael – The Call of Wings – The Last Seance – S.O.S. Pas smrti – Pas smrti – Crveni signal – Cetvrti covek – Ciganka – Svetiljka – Radio – Svedok optuzbe – Tajna plavog cupa – Neobicni slucaj Ser Artura Karmajkla – Zov Krila – Poslednja seansa – S.O.S. kratke price 24 1934 Why Didn’t They Ask Evans? Zasto nisu pitali Evansa? Bobby Jones & Frances Derwent krimi roman The Boomerang Clue 25 1934 Murder On The Orient Express Ubistvo u Orijent Ekspresu Hercule Poirot krimi roman Murder in the Calais Coach 26 1934 The Listerdale Mystery – The Listerdale Mystery – Philomel Cottage – The Girl in the Train – Sing a Song of Sixpence – The Manhood of Edward Robinson – Accident – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – Mr. Eastwood’s Adventure – The Golden Ball – The Rajah’s Emerald – Swan Song Misterija Listerdejl – Misterija Listerdejl – Kuca Filomel – Devojka u vozu – Pevaj pesmu od penija sest – Zrelo doba Edvarda Robinsona – Nesreca – Dzejn u potrazi za poslom – Plodna nedelja – Pustolovina g. Istvuda – Zlatna lopta – Radzin smaragd – Labudova pesma kratke price 27 1934 Parker Pyne Investigates – The Case of the Middle-Aged Wife – The Case of the Discontented Soldier – The Case of the Distressed Lady – The Case of the Discontented Husband – The Case of the City Clerk – The Case of the Rich Woman – Have You Got Everything You Want? – The Gate of Baghdad – The House at Shiraz – The Pearl of Price – Death on the Nile – The Oracle at Delphi Parker Pajn istrazuje Parker Pyne & Ariadne Oliver kratke price Mr. Parker Pyne, Detective 28 1934 Unfinished Portrait Nedovrseni portret Mary Westmacott ljubavni roman 29 1934 Black Coffee Crna kafa Hercule Poirot originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1988 30 1935 The A.B.C. Murders ABC ubistva Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman The Alphabet Murders 31 1935 Death In The Clouds Smrt u oblacima Hercule Poirot & Japp krimi roman Death in the Air 32 1935 Three-Act Tragedy Tragedija u tri cina Hercule Poirot & Satterthwaite krimi roman Murder In Three Acts 33 1936 Cards On The Table Karte na stolu Hercule Poirot, Battle, Ariadne Oliver krimi roman 34 1936 Murder In Mesopotamia Ubistvo u Mesopotamiji Hercule Poirot krimi roman 35 1936 Love From A Stranger Ljubav stranca pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Kuca Filomel“ iz 1934. god. 36 1937 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka originalni pozorisni komad, kasnije napisan u formi romana 37 1937 Akhnaton Ehnaton originalni pozorisni komad izveden prvi put tek 1973. godine 38 1937 Death On The Nile Smrt na Nilu Hercule Poirot & Johnny Race krimi roman 39 1937 Dumb Witness Cutljivi svedok Hercule Poirot & Hastings krimi roman Poirot Loses A Client 40 1937 Murder In The Mews – Murder in the Mews – The Incredible Theft – Dead Man’s Mirror – Triangle at Rhodes Ubistvo u maloj ulici – Ubistvo u maloj ulici – Jedan neverovatan lopov – Ogledalo mrtvaca – Trougao na Rodosu Hercule Poirot kratke price Dead Man’s Mirror 41 1938 Appointment With Death Sastanak sa smrcu Hercule Poirot krimi roman 42 1938 Hercule Poirot’s Christmas Bozic Herkula Poaroa Hercule Poirot krimi roman Murder For Christmas, A Holiday for Murder 43 1939 Murder Is Easy Ubistvo je lako Battle krimi roman Easy To Kill 44 1939 And Then There Were None Deset malih crnaca krimi roman Ten Little Niggers Ten Little Indians 45 1939 The Regatta Mystery – The Regatta Mystery – The Mystery of the Baghdad Chest – How Does Your Garden Grow? – Problem at Pollensa Bay – Yellow Iris – Miss Marple Tells a Story – The Dream – In a Glass Darkly – Problem At Sea Misterija na regati Hercule Poirot Miss Jane Marple kratke price 46 1940 Sad Cypress Tuzni cempres Hercule Poirot krimi roman 47 1940 One, Two Buckle My Shoe 1,2 cipela se raspala Hercule Poirot krimi roman An Overdose Of Death The Patriotic Murders 48 1941 N Or M? N ili M? Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 49 1941 Evil Under The Sun Zlo pod suncem Hercule Poirot krimi roman 50 1942 The Body In The Library Les u biblioteci Miss Jane Marple krimi roman 51 1943 Five Little Pigs Pet prasica Hercule Poirot krimi roman – Murder In Retrospect; – Go Back For Murder 52 1943 Ten Little Niggers Deset malih crnaca pozorisni komad – adaptacija romana „Deset malih crnaca“ iz 1939. god. 53 1943 The Moving Finger Kobni prsti Miss Jane Marple krimi roman 54 1943 Problem at Polensa Bay – Problem at Polensa Bay – The Second Gong – Yellow Iris – The Harlequin Tea Set – The Regatta Mystery – The Love Detectives – Next To A Dog – Magnolia Blossam Problem u Polensi – Problem u Polensi – Drugi udarac gonga – Zuti irisi – Harlekinski servis za caj – Misterija na regati – Detektivi u sluzbi ljubavi – Pas na prvom mestu – Cvet magnolije kratke price neke price su ranije vec objavljivane 55 1944 Towards Zero Nulta tacka Battle krimi roman Come And Be Hanged 56 1944 Absent In The Spring Odsutan u prolece Mary Westmacott ljubavni roman 57 1945 Sparkling Cyanide IIskricavi cijanid Johnny Race krimi roman Remembered Death 58 1945 Death Comes As The End Smrt dolazi na kraju krimi roman 59 1945 Appointment With Death Sastanak sa smrcu pozorisni komad – adaptacija romana: „Sastanak sa smrcu“ iz 1938. god. 60 1946 The Hollow Rupa Hercule Poirot krimi roman Murder After Hours 61 1946 Murder On The Nile Smrt na Nilu pozorisni komad – adaptacija romana: „Smrt na Nilu“ iz 1937. god; 1947. godine naziv predstave promenjen u „Hidden Horizon“ 62 1946 Come, Tell Me How You Live Hajde, reci kako zivis price o zivotu na Srednjem Istoku – autobiografski tekstovi 63 1947 The Labours Of Hercules – The Nemean Lion – The Lernean Hydra – The Arcadian Deer – The Eurymanthian Boar – The Augean Stables – The Stymphalean Birds – The Cretan Bull – The Horses Of Diomedes – The Girdle Of Hippolyta – The Flock Of Geryon – The Apples Of The Hesperides – The Capture Of Cerberus Herkulovi zadaci – Nemejski lav – Lernejska hidra – Kerinejska kosuta – Erimantski vepar – Augijeve stale – Stimfalidske ptice – Bik sa Krita – Diomedove kobile – Hipolitin pojas – Copor Geriona – Hesperidske jabuke – Kerberovo zatocenistvo Hercule Poirot kratke price 64 1947 The Rose And The Yew Tree Ruza i tisa Mary Westmacott ljubavni roman 65 1948 Taken at the Flood Ko talas uhvati Hercule Poirot krimi roman There Is A Tide 66 1948 Witness For The Prosecution – The Witness for the Prosecution – The Red Signal – The Fourth Man – S.O.S. – Where there’s a Will – The Mystery of the Blue Jar – Philomel Cottage – Accident – The Second Gong Svedok optuzbe kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 67 1949 Crooked House Zla kuca krimi roman 68 1950 A Murder Is Announced Najavljuje se ubistvo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 69 1950 Three Blind Mice And Other Stories – Three Blind Mice – Strange Jest – Tape-measure Murder – The Case Of The Perfect Maid – The Case Of The Caretaker – The Third Floor Flat – The Adventure Of Johnny Waverly – Four-and-Twenty Blackbirds – The Love Detectives Tri slepa misa i druge price kolekcija kratkih prica od kojih je jedna vec ranije objavljena 70 1951 They Came To Baghdad Operacija Bagdad krimi roman 71 1951 The Underdog And Other Stories – The Under Dog – The Plymouth Express – The Affair at the Victory Ball – The Market Basing Mystery – The King of Clubs – The Submarine Plans – The Adventure of the Clapham Clock – The Cornish Mystery – The LeMesurier Inheritance Potcinjeni i druge price Hercule Poirot kratke price 72 1951 The Hollow Rupa Hercule Poirot pozorisni komad – adaptacija romana: „Rupa“ iz 1946. god. uloga Poaroa izbacena iz predstave 73 1952 They Do It With Mirrors Ruka brza od oka Miss Jane Marple krimi roman Murder With Mirrors 74 1952 Mrs. McGinty’s Dead Gospodja Mek Ginti je mrtva Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman Blood Will Tell 75 1952 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka Mary Westmacott ljubavni roman 76 1952 The Mousetrap Misolovka pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Tri slepa misa“ iz 1946. god. od 1952.god. neprestano na repertoaru londonskih pozorista 77 1953 After The Funeral Posle sahrane Hercule Poirot krimi roman Funerals Are Fatal 78 1953 Witness For The Prosecution Svedok optuzbe pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Svedok optuzbe“ iz 1948. god. 79 1953 A Pocket Full Of Rye Dzep pun zita Miss Jane Marple krimi roman 80 1954 Destination Unknown Nepoznato odrediste krimi roman So Many Steps To Death 81 1954 Spider’s Web Paukova mreza originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 2000 82 1955 Hickory, Dickory, Dock Tika, taka, tak Hercule Poirot & Felicity Lemon krimi roman Hickory, Dickory, Death 83 1956 Dead Man’s Folly Vasar zlocina Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 84 1956 The Burden Breme Mary Westmacott ljubavni roman 85 1956 Towards Zero Nulta tacka pozorisni komad – adaptacija romana: „Nulta tacka“ iz 1944. god. 86 1957 4:50 From Paddington U 4.50 sa stanice Pedinton Miss Jane Marple & Craddock krimi roman What Mrs. Mcgillicuddy Saw; Murder She Said 87 1958 Ordeal By Innocence Nesreca nevinih Arthur Calgary krimi roman 88 1958 Unexpected Guest Neocekivani gost originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1999 89 1958 Verdict Presuda originalni pozorisni komad; prvobitno je trebao da se zove „No Fields of Amaranth „ 90 1959 Cat Among The Pigeons Macka medju golubovima Hercule Poirot krimi roman 91 1960 The Adventure Of The Christmas Pudding – The Adventure of the Christmas Pudding – The Mystery of the Spanish Chest – The Under Dog – Four and Twenty Blackbirds – The Dream – Greenshaw’s Folly Tajna Bozicnog pudinga – Tajna Bozicnog pudinga – Tajna spanske skrinje – Potcinjeni – Dvadeset i cetiri kosa – San – Grinsoova ludost Hercule Poirot kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 92 1960 Go Back For Murder Pet prasica pozorisni komad – adaptacija romana: „Pet prasica“ iz 1943. god. 93 1961 Double Sin And Other Stories – Double Sin – Wasp’s Nest – Theft of the Royal Ruby – The Dressmaker’s Doll – Greenshaw’s Folly – The Double Clue – The Last Seance – Sanctuary Dvostruki greh – Dvostruki greh – Osinje gnezdo – Kradja kraljevskog rubina – Krojacicina lutka – Grinsoova ludorija – Dvostruki trag – Poslednja seansa – Svetiliste Hercule Poirot Miss Jane Marple kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 94 1961 The Pale Horse Kod belog konja Ariadne Oliver krimi roman 95 1962 The Mirror Crack’d From Side To Side Napuklo ogledalo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 96 1962 Rule Of Three Trojno pravilo originalni pozorisni komad – 3 price Afternoon At The Seaside, Patient, Rats 97 1963 The Clocks Tajanstveni satovi Hercule Poirot krimi roman 98 1964 A Caribbean Mystery Karipska misterija Miss Jane Marple krimi roman 99 1965 At Bertram’s Hotel Hotel Bertram Miss Jane Marple krimi roman 100 1965 Surprise! Surprise! – Double Sin – The Arcadian Deer – The Adventure of Johnnie Waverly – Where There’s a Will – Greenshaw’s Folly – The Case of the Perfect Maid – At the Bells and Motley – The Case of the Distressed Lady – The Third Floor Flat – The Plymouth Express – The Mystery of the Spanish Shawl – The Cornish Mystery – The Witness for the Prosecution Iznenadjenje! Iznenadjenje! kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 101 1965 Star Over Bethlehem – A Greeting – Star over Bethlehem – A Wreath for Christmas – The naughty donkey – Gold, Frankincense and Myth – The water bus – In the cool of the evening – Jenny by the Sky – Promotion in the higest – The Saints of God – The Island Zvezda nad Vitlejemom pesme i price za decu 102 1966 Third Girl Treca devojka Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 103 1967 Endless Night Vecita noc krimi roman 104 1968 By The Pricking Of My Thumbs Zla sudba Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 105 1969 Halloween Party Zabava u Noci vestica Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman 106 1970 Passenger To Frankfurt Putnik za Frankfurt krimi roman 107 1971 Nemesis Nemezis Miss Jane Marple krimi roman 108 1971 The Golden Ball And Other Stories – The Golden Ball – The Listerdale Mystery – The Girl in the Train – The Manhood of Edward Robinson – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – The Rajah’s Emerald – Swan Song – The Hound of Death – The Gypsy – The Lamp – The Strange Case of Sir Andrew Carmichael – The Call of Wings – Magnolia Blossom – Next to a Dog Zlatna lopta i druge price kolekcija kratkih prica – sve su vec ranije objavljivane 109 1972 Elephants Can Remember Slonovi Pamte Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 110 1972 Fiddlers three Violinski trio originalni pozorisni komad; u prvoj godini se prikazivao pod nazivom „Fiddlers five“ 111 1973 Postern Of Fate Zaledje sudbine Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 112 1973 Poems A Masque from Italy Ballads Dreams and Fantasies Other Poems Things Places Love Poems and Others Verses of Nowadays Pesme zbirka od 63 pesme podeljene u 8 celina 113 1974 Hercule Poirot’s Early Cases – The Lost Mine – The Chocolate Box – The Veiled Lady – Problem at Sea – How Does Your Garden Grow? – The Adventure of Johnny Waverly – The Third Floor Flat – The Affair at the Victory Ball – The Adventure of the Clapham Cook – The Cornish Mystery – King of Clubs – The Lemesurier Inheritance – Plymouth Express – The Submarine Plans – The Market Basing Mystery – Double Clue – Double Sin – Wasp’s Nest Rani slucajevi Herkula Poaroa Hercule Poirot kratke price – vecina njih je predhodno vec objavljivana 114 1974 Murder on board – The Mystery of the Blue Train – What Mrs. McGillicuddy Saw – Death in the Air Javno ubistvo sastoji se od tri price pisane po romanima 115 1975 Curtain: Poirot’s Last Case Zavesa – Poaroov poslednji slucaj Hercule Poirot & Hastings krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 116 1977 Sleeping Murder: Marple’s Last Case Usnulo ubistvo – Poslednji slicaj gospodjice Marpl Miss Jane Marple krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 117 1977 An Autobiography Autobiografija Agatha Christie 118 1977 A Murder is Announced Najavljuje se ubistvo adaptirani pozorisni komad po romanu A Murder is Announced iz 1950. god. 119 1979 Miss Marple’s Final Cases and two other stories – Sanctuary – Strange Jest – Tape measure murder – The case of the caretaker – The case of the perfect maid – Miss Marple tells a story – The dressmaker’s doll – In a glass, darkly Miss Jane Marple kratke price predhodno vec objavljivane 120 1982 The Agatha Christie hour – The Fourth Man – The Case of the Discontented Soldier – The Red Signal – The Girl in the Train – Magnolia Blossom – Jane in Search of a Job – In a Glass Darkly – The Case of the Middle-aged Wife – The Mystery of the Blue Jar – The Manhood of Edward Robinson Sati Agate Kristi kratke price predhodno vec objavljivane 121 1997 The Harlequin tea set and other stories – Manx gold (1930) – The edge (1926) – While the light lasts (1924) – The actress (1923) – The lonely god (1926) – The house of dreams (1926) – Within a wall (1925) – Christmas adventure (1923) – The mystery of the Baghdad chest – The Mystery of The Spanish Chest – The Harlequin Tea Set Servis za caj „Arlekin“ – Mansko zlato – Na rubu – Dok svetlo gori – Glumica – Usamljeni bog – Kuca snova – Unutar zida – Bozicna avantura – Misterija bagdadske skrinje – Misterija spanske skrinje – Servis za caj „Arlekin“ Hercule Poirot, Harley Quin, Satterthwaite i ostali kratke price poznato i pod naslovom: While the Light Lasts uz neke poznate tu je i 8 prica iz ranog perioda do tada neobjavljenih