NARODNO DELO IZDATO IZMEĐU DVA SVETSKA RATA MEKI POVEZ ĆIRILICA FORMAT 17 x 24cm DOBRO OČUVANE 1. KRSTAŠI 1 HENRIK SJENKIJEVIĆ STRANA 355 2. KRSTAŠI 2 HENRIK SJENKIJEVIĆ STRANA 361 - 761 3.VANDEJA SE BUNI VIKTOR IGO STRANA 376 4.POD IGOM IVAN VAZOV STRANA 426 18.01.2020

VOJIN DIMITRIJEVIĆ DRAGOLJUB POPOVIĆ TATJANA PAPIĆ VESNA PETROVIĆ MEĐUNARODNO PRAVO LJUDSKIH PRAVA BEOGRADSKI CENTAR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD 2OO6 BIBLIOTEKA UDŽBENICI a) PRAVA ČOVEKA - MEĐUNARODNA ZAŠTITA ....................................................... R e f e r e n c e 1. LJUDSKA PRAVA 2. POJEDINA PRAVA I SLOBODE 3. LJUDSKA PRAVA U ORUŽANIM SUKOBIMA - MEĐUNARODNO HUMANITARNO ...PRAVO 4. MEĐUNARODNI NADZOR NAD POŠTOVANJEM LJUDSKIH PRAVA ............................................................. SKRAĆENICE TABELA SLUČAJEVA BIBLIOGRAFIJA OPŠTIH DELA REGISTAR BROŠ LATINICA 23 cm 435 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT Ekstra *******

Lot se sastoji od tri knjige: 1) Vreme reci - Borislav Pekic 2) Na rubu istorije - Radovan Samardzic 3) Pisac govori svojim delom - Ivo Andric Sve knjige su meki povez, Iz moje biblioteke, nekoriscene! Stanje kao na slikama,ukoliko ima nekih ostecenja slikano je.

tvrd povez, format 14 x 20 cm sa ilustracijom narodno delo 1936 oba toma, kompletno izdanje

H. SCHOBERT - KOMPLET OD 9 KNJIGA IZDAVAČ: MARIE BERNHARD LEIPZIG OKO 1900 1. DAS KIND DER STRASSE, OČUVANA, 2. PALLAS ATHENE, PREDNI DONJI ČOŠAK MALO POHABAN, OČUVANA, 3. ARME KONIGIN, RIKNA MALO POHABANA GORE I DOLE KAO I ČOŠKOVI, OČUVANA 4. VOGEL PHONIX, SELOTEJP PREKO RIKNE, ČOŠKOVI POHABANI, OČUVANA, 5. SPEKULANTEN, RIKNA OD DOLE POHABANA 5A CM, PREDNJE KORICE POPUCALE NA SASTAVU, POHABANI ČOŠKOVI, OČUVANA 6. DIE HEILIGE CASILIE, RIKNA OD DOLE DOBRIM DELOM POHABANA KAO IVICE I ČOŠKOVI, PRVIH 10-TAK STRANA ODVOJENO, KOREKTNA, 7. DEI PERLE, SELOTEJP PREKO RIKNE, OČUVANA, 8. KUNSTLERBULUT, RINA POZADI DOVRIM DELOM POPUCALA, KOREKTNA, 9. AUF DER GROSSEN LANDSTRASSE, RIKNA POZADI DOBRIM DELOM POHABANA 3 STRANE ODVOJENE, POHABANIH ČOŠKOVA, KNJIGE KAO NA SLICI, OCENA: 3, 3... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM RF 1/2

Momcilo Nastasijevic - Celokupna dela II Tri knjige u zajednickom povezu, iz Celokupnih dela. Hronika moje varosi Pesme (Pet lirskih krugova, Magnovenja, Odjeci) Muzicke drame (Medjulusko blago, Djuradj Brankovic, Zivi oganj) Izdanje prijatelja, Beograd, 1938. Tvrd povez, 156+130+131 strana. RETKO! Momčilo Nastasijević (23. septembar 1894,Gornji Milanovac - 13. februar 1938, Beograd) je srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata. Sadržaj 1 Biografija 2 Pesništvo 2.1 Ciklusi 3 Drama 4 Proza 5 Bibliografija 5.1 Izdanja 5.2 Literatura 6 Eksterni linkovi Biografija Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine, u neimarskoj porodici poreklom sa Ohrida. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života. Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj. Pesništvo Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolista. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je uložio veliki rad da bi stigao do svojih lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima našeg jezika, sve prelive smisla i različiti odnosa verbalnih znakova. Njegova konciznost, ta osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnosti, već je izraz borbe protiv tih mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako. Ciklusi Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci. Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način, nežna. Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt. U Bdenjima, preokupacije dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupaju mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije. Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli. Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad, apokaliptične drhtaje, sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka. Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu. Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera. Drama Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kanije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta. „Međuluško blago“ je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče. „Đurađ Branković“ ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka. Ostale tri drame su u prozi: U drami „Kod večite slavine“ se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike. „Gospodar Mladenova kći“ je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata. Radnja drame „Nedozvani“ se događa na Topčiderskom brdu i vreme je „sadašnje“. Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame „Nedozvani“, „Gospodar Mladenova kći“ i opera „Đurađ Branković“, sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao. Proza Prozna dela Momčila Nastasijevića, „Iz tamnog vilajeta“ i „Hronika moje varoši“, oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama. Bibliografija Izdanja Nastasijević, Momčilo. „Međuluško blago“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927. Nastasijević, Momčilo. „Iz tamnog vilajeta“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927. Nastasijević, Momčilo. „Đurađ Branković“, 1929. Nastasijević, Momčilo. „Kod Večite slavine“, 1929. Nastasijević, Momčilo. „Nedozvani“ , Cetinje : Državna štamparija, 1930. Nastasijević, Momčilo. „Gospodar Mladenova kći”. Cetinje : `Zapis`, 1931. Nastasijević, Momčilo. „Pet lirskih krugova“. Beograd : [b. i.], 1932.

MUSOLINI - Ludvig, DOKTATOT - Vels Opis: dve knjige u jednoj Povez: tvrdi (zelena), redni broj 1657, šiveno koncem Format: 14 x 20 cm Pismo: ćirilica Strana: ukupno 546 Izdavač: Narodno delo Beograd 1. Emil Ludvig - Musolini - Razgovori sa 10 slika, 186 str. Prevod: Miloš Crnjanski 2. H. Dž. Vels - Diktator - Roman sa 10 slika, 360 str. Ilustracije David Lo Prevod: Mihailo Dobrivojević k-5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Engleski Jezik! 1886, Leipzig, Bernhard Tauchnitz Retko !!! William Makepeace Thackeray: The History of Samuel Titmarsh and the Great Hoggarty Vilijam Makpis Takeri (engl. William Makepeace Thackeray; Kalkuta, 18. jul 1811 — London, 24. decembar 1863) bio je poznati engleski književnik epohe realizma.[1] Dobro poznajući više krugove engleskog društva, razvio se u jednog od najistaknutijih satiričara 19. veka koji ne škrtari na satiri i sarkazmu.[2] Pod uticajem prosvetitelja iz 18. veka, verovao je u poučno-etičku poruku književnog dela, pa je u svojim romanima prikazujući čitavu galeriju likova i njihove složene međusobne odnose, ismejavao mane savremenika. Prvobitno je sarađivao u časopisima i pod pseudonimima objavljivao eseje, satire i romane u nastavcima. Svetsku slavu doneo mu je roman „Vašar taštine“ s dopunskim naslovom — roman bez glavnog junaka, koji je u nastavcima izlazio 1847. i 1848.[3] U tom književnom remek-delu Takeri je epskim zamahom satirički prikazao društvene prilike i sve važnije predstavnike engleskog građanskog i aristokratskog društva.[4] Dela „Vašar taštine“ „Knjiga o snobovima“ „Virdžinijanci“ „Četiri Džordža“

DIVLJA ANALIZA Formalistička, strukturalistička i poststrukturalistička razmatranja muzike JELENA NOVAK S K C B e o g r a d 2 O O 4 M U Z I K A a) Filozofija muzike b) Muzičko delo ............................................................. Divljoj analizi podvrgnuta su sledeća dela: Anton Vebern, Gudački kvartet op. 28 Arvo Part, Kolaž na temu BACH Luj Andrisen, Stil Džon Kejdž, Divna udovica od 18 leta Lučano Berio, Kamerna muzika, Monotone Fransis Pulenk, Železnicom Filip Glas, Voz (Ajnštajn na plaži) Prilozi Izbor iz literature Spisak korišćenih /p a r t i t u r a/ Spisak korišćenih /s n i m a k a/ Indeks Broš Latinica 1 7 3 stranice NEKORIŠĆENO perfekT kondicija: 1O

Od Balkana do Montblanca : putničke impresije. Sv. 1 / zapisao Nikola Andrić Zagreb : Zaklada Tiskare Narodnih novina, 1927 186 str. ; 20 cm Zabavna biblioteka. kolo 33 ; knj. 400 veoma dobro očuvane za svoje godine jako retko u ponudi! RETKO U PONUDI!!! ilustrovano Nikola Andrić (Vukovar, 5. prosinca 1867. - Zagreb, 7. travnja 1942.), bio je hrvatski književni povjesničar, prevoditelj, filolog, dramaturg, novinar, feljtonist, leksikograf i kazališni djelatnik. Nikola Andrić rodio se u Vukovaru 1867. godine. Pučku školu pohađao je u rodnom gradu a gimnaziju u Osijeku (1879.-1887.).[1] Studirao je slavistiku u Beču (1887.-1889.) i romanistiku u Parizu (1889.-1991.) a u doktora filologije promoviran je 1897. godine, na osnovi rada iz 1892. godine, Prijevodna beletristika u Srba od god. 1777-1847,[1] u Beču. Bio je dramaturg (1894.-1898. i 1901.-1907.) i intendant Hrvatskog narodnog kazališta (1920.). Zajedno sa Stjepanom Miletićem 1898. utemeljio je zagrebačku glumačku školu. Godine 1907. jedan je od osnivača i prvi upravitelj osječkoga Hrvatskog narodnog kazališta. U Kraljevini SHS bio je pomoćnik ministra nastave Stjepana Radića (1925.-1926.).[1] Od 1909. do 1913. godine bio je član redakcije Narodnih novina gdje je uređivao prosvjetnu rubriku i feljton te pisao tekstove o kazalištu i novim knjigama.[2] U mirovinu je otišao 1927. godine. Umro je u Zagrebu, 1942. godine, i sahranjen je na Mirogoju.[3] Književno stvaralaštvo[uredi - уреди | uredi izvor] U književnosti stekao je velike zasluge ne samo kao raznorodni pisac, nego i organizatorskim sposobnostima i pokretačkim, osobito nakladničkim zamislima. Pisao je feljtone, putopise i književno-povijesne rasprave, a njegov Branič jezika hrvatskoga iz 1911. godine važan je doprinos hrvatskom jezičnom purizmu. Od 1913. do 1941. godine,[2] gotovo trideset je godina izdavao Zabavnu biblioteku koja je u 603 zelena sveska podarila čitalačkoj publici mnoštvo dotad u nas nepoznatih vrijednih djela. U Zabavnoj biblioteci objavio je većinu od četrdesetak knjiga svojih prijevoda. Djela[uredi - уреди | uredi izvor] U vagonu, Zemun 1894. (pod pseudonimom Miloje Fruškogorac)[2] Spomen-knjiga Hrvatskoga zemaljskog kazališta, Zagreb 1895. Izvori starih kajkavskih drama, Zagreb, 1901. Značenje Marka Marulića, Zagreb, 1901. Iz ratničke književnosti hrvatske, Zagreb, 1902. Život i književni rad Pavla Solarića, Zagreb, 1902. Pod apsolutizmom. Historija šestoga decenija hrvatske književnosti (1850-1860.), Zagreb, 1906. Ženske pjesme (Romance i balade), (Ur.) 1909. Branič jezika hrvatskoga, Zagreb, 1911., (2. izd. Zagreb, 1911., prijetisak 2. izd. Pergamena, Zagreb, 1997.) Ženske pjesme (Pričalice i lakrdije), (Ur.) 1914. Od Balkana do Montblanca. Putničke impresije., I-II., Zagreb, 1927. Ženske pjesme (Ljubavne pjesme), (Ur.) 1914. Šta je šta. Stvarni hrvatski rječnik u slikama. Priredili Iso Velikanović i Nikola Andrić, Zagreb, 1938., (prijetisak, Zagreb, 2007.) Junačke pjesme (Uskočke i hajdučke pjesme), (Ur.) 1939. Junačke pjesme (Historijske, krajiške i uskočke pjesme), (Ur.) 1940. Haremske pričalice i bunjevačke groktalice, (Ur.) 1942. Priznanja[uredi - уреди | uredi izvor] 1927.: Prvi počasni građanin Grada Vukovara.[4] Iz sadržaja: Švajcarska, Nemačka, Krk, Zadar, Kotor, Cetinje, Kroz staru srpsku Zetu, Makedonija... tags: mon blan putopisi putopis balkan predratni predratne knjige antikvarne knjige ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali rikna, sve ostalo uredno! Prevod: Vuk Karadzic Stampanu u Budimpesti Novi zavjet (grčki: Ἡ Καινὴ Διαθήκη, Hē Kainḕ Diathḗkē), poznat i kao `Novi savez` ili `Novi testament`, je zbirka spisa koje hrišćani smatraju svetim, i dio je Biblije. Za hrišćane predstavlja novi sporazum izmedu ljudi i Boga.[1] Novi zavjet opisuje događaje od rođenja Isusa, zatim njegov život i učenje, do njegovog vaskrsenja iz mrtvih i uzašća. Opisano je i delanje prvih Hristovih učenika, apostola, i njihovo propovedanje njegovog nauka. Novi zavjet se sastoji od 27 knjiga, koje su napisali različiti autori u različito vrijeme. Među njima se nalaze jevanđelja, djela, poslanice ili pisma, i otkrovenje (proročanska objava). Najstariji spisi Novog zavjeta su Pavlove poslanice, od kojih je Prva poslanica Solunjanima, napisana oko 50. godine, najstariji sačuvani hrišćanski spis.[2] Najstarije od četiri evanđelja je Markovo evanđelje, nastalo oko 68-70. godine. Djela apostolska govore o životu prve Crkve, a napisao ih je isti autor koji je napisao i Lukino evanđelje, te ove dvije knjige izvorno predstavljaju dva dijela jednog istog djela. Za razliku od Starog zavjeta, koji pokriva dugogodišnju hronologiju stvaranja svijeta i ranu istoriju Jevreja, Novi zavjet se zasniva na relativno uskom vremenskom periodu, uglavnom unutar 1. vijeka. Prva celovita lista novozavetnih knjiga obelodanjena je 367. godine u Uskršnjem pismu episkopa Atanasija Aleksandrijskog crkvama u Egiptu...

CAR DUŠAN - istorijski roman iz XIV veka u tri knjige -Dr Vladan Đorđević Istorijsko-romantičarski roman u tri dela o Caru Dušanu i životu srpskog naroda u 14. veku. Trilogija Car Dušan je jedno od naših najboljih istorijskih dela koje sadrži tri knjige: Mladi kralj, Kralj i Car. Vladan Đorđević (Beograd, 21. novembar/3. decembar 1844 — Baden, 31. avgust 1930) je bio lekar, književnik, političar, predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srbije, sanitetski pukovnik i osnivač Srpskog lekarskog društva. 1875. godine Vladan Đorđević počeo je da objavljuje svoj istorijsko–romantičarski roman „Car Dušan“ , u kome je pokušao da prikaže celokupni život srpskog naroda u 14. veku. Neki ovo delo smatraju našim najboljim istorijskim romanom. Knjiga prati Dušanov život od bitke na Velbuždu do kraja njegove vladavine tokom koje je izgradio veliko carstvo. Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić, poznat i kao Dušan Silni (oko 1308—20. decembar 1355) je bio srpski srednjovekovni kralj (1331—1345) i prvi srpski car (1346—1355). Bio je sin kralja Stefana Uroša III Dečanskog i otac cara Stefana Uroša V, u narodu prozvanog Nejakim, poslednjeg vladara iz dinastije Nemanjića. Dušan je bio najmoćniji vladar 14. veka i najmoćniji srpski car.` Hrvatski štamparski zavod D. D., Zagreb 1919-1920 god, tvrd povez, korice pohabane i oštećene, požutele strane sa braon flekama, dosta listižova se odvojilo od knjige, ali su svi na broju, pečat bivšeg vlasnika na nekoliko mesta, u solidnom stanju. L.3. O.1.P.2.

U vrlo dobrom stanju Momče. Knj. 1 / F. M. Dostojevski S ruskog preveo Miloš Ivković ; [za štampu priredila Isidora Sekulić] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1933 Beograd : Narodna prosveta, 1933 (Beograd : Narodna prosveta) Fizički opis 304 str. ; 20 cm Momče. Knj. 2 / F. M. Dostojevski S ruskog preveo Miloš Ivković ; [za štampu priredila Isidora Sekulić] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1933 Beograd : Narodna prosveta, 1933 (Beograd : Narodna prosveta) Fizički opis 291 str. ; 20 cm Momče. Knj. 3 / F. M. Dostojevski S ruskog preveo Miloš Ivković ; [za štampu priredila Isidora Sekulić] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1933 Beograd : Narodna prosveta, 1933 (Beograd : Narodna prosveta) Fizički opis 300 str. ; 20 cm Predmetne odrednice Dostojevski, Fjodor Mihajlovič, 1821-1881 Достоевский, Федор Михайлович, 1821-1881 Mladić Izabrana dela : u 35 knjiga / F. M. Dostojevski ; knj. 31-33

11 OTISAKA,KNJIZICA IVO PETRICIOLI 1.BILJESKE O UMJETNOSTI 19 ST U ZADRU 1964 2.STAROHRVATSKA CRKVA SV.STOSIJE KOD ZADRASA PLANOM CRKVE 3.GREDE S PREROMANICKIM UKRASOM IZ CRKVE SV.DONAT U ZADRU 4.JEDNO CATARINOVO DJELO U ZADRU SLIKAR TKONSKOG RASPELA 1965 5.LIKOVNA UMJETNOST RENESANSE U ZADRU I ZORANICEVA DEZELJE NA JEDNOJ SUVREMENOJ KARTI 1969 6.SPOMENICI SREDNJOVJEKOVNE ARHITEKTURE NA OTOKU PAGU 7.PRILOZI IZUCAVANJU SREDNJEVEKOVNOG ZLATARSTVA U ZADRU 1963 8.TORETA NA OTOKU KORNATU 1970 9.STARA NADBISKUPSKA PALACA U ZADRU 1955 10.TRI ROMANICKE GRADJEVINE U DIKLU 11. PRILOG ALESIJEVOJ I FIRENTINCEVOJ RADIONICI

DRAŠKO DRAŠKOVIĆ UBITI PO VIĐENJU I-II POLITIKA / A-Š DELO BEOGRAD 1992 ... Izvanredno interesantna priča/roman o MLADOJ jugoslovenskoj kriminalnoj emigraciji posle Drugog svetskog rata, ogrezloj u kriminal, koja se `preselila` po `odobrenju` YU savezne UDBE u Zapadnu Evropu, posebno u Francusku i čiji su mnogi članovi bili i `saradnici` te Službe i za nju obavljala razne prljave poslove na Zapadu od likvidacije nepodobnih protivnika komunističke Jugoslavije do raznih drugih kriminalnih delatnosti, a za to dobijali pasoše i `oproštaj` od svojih nedela! Harali su i žarili Zapadnom Evropom sve do svog prirodnog izumiranja, likvidacija i nestanka ... Monogi su ostali izrešetani na ulicama Pariza, Marseja, Nice i drugih francuskih gradova, bili su telohranitelji Alena Delona i Žan Pol Belmonda, legendarnih francuskih glumaca i mnogih drugih velikih francuskih javnih ličnosti, bila je tu i čuvena afera `POMPIDU` sa Milošem MARKOVIĆEM u središtu koja je išla do vrha francuske države i pokušaja ucenjivanaja francuskog predsednika Pompidua i njegove žene. Ova afera `tresla` je celu Evropu, posebno Francusku i tadašnju Jugoslaviju. Smatrani su najopasnijim `žestokim` momcima sa Balkana! Sospstveni život, kao i tuđi nije im mnogo značio! Ovo je priča o njima, neulepšana i dramatično ispričana! Ovo štivo treba OBAVEZNO pročitati. Lako se čita a utemeljeno je na pouzdanim izvorima ****** (Mihajlo Grušić) ................................................................. ČETVRTO IZDANJE (d o p u nj e n o) Predgovor STEFAN GRUBAČ NA KLAPNI SLIKA i KRAĆA BIOGRAFIJA AUTORA BROŠ LATINICA 368 STRANICA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT KOLEKCIONARSKI, 1992. Ekstra za POKLON **********

Dobro očuvano. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 1 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1907 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis XVII, 150, XVIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 110 (Karton) Napomene Publije Vergilije Maron, rimski pesnik: str. III-XVII Rečnik: str. III-XVIII Beleške uz tekst. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 2 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1908 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis 162, XIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 117 (Plast.) Napomene Rečnik: str. [III]-XIII Beleške uz tekst. Enejida (lat. Aeneis), često nepravilno Eneida, latinska je epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine pre nove ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcijuma (31. p. n. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. O epu Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneji, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Enejida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Enejide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Enejide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Enejidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Enejidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Knjige I–VI: put u Italiju Knjiga I Eneja, koji već sedam godina nakon pada Troje putuje ka Laciju u Italiji, upravo napušta Siciliju. Boginja Junona, neprijateljica Trojanaca i zaštitnica Kartagine (za koju zna da joj je suđeno da jednoga dana bude uništena od strane naroda trojanskoga porekla), naređuje bogu vetrova Eolu da pošalje oluju na Enejine brodove. Tada stradaju neki od brodova, ali bog Neptun umiruje oluju, te Eneja s preostalim brodovima pristaje na obalu Afrike. Trojance srdačno prima Didona, kraljica tek osnovane Kartagine. Didona je nedavno pobegla iz grada Tira, gde je kralj Pigmalion ubio svoga brata i Didoninog supruga Siheja. Boginja Venera, Enejina majka, plašeći se i Junone i Tirijaca, udesi da se Didona zaljubi u Eneju. Knjiga II Na Didoninu molbu, Eneja priča o propasti Troje i događajima koji su usledili nakon pada: o gradnji trojanskog konja i Sinonovom lukavstvu, o Laokontovoj smrti, paljenju grada, očajničkom ali neuspešnom otporu Trojanaca, Prijamovoj pogibiji i Enejinom vlastitom bekstvu na Venerin podsticaj. Priča o tome kako je svoga oca Anhiza na ramenima izneo iz grada, svoga sina Askanija (Jula) uzeo za ruku, kako je izgubio svoju ženu Kreuzu koja ih je sledila, te kako mu je njen duh otkrio sudbinu koja mu je namenjena. Knjiga III Eneja nastavlja svoje pričanje. On i njegovi drugovi koji su s njim izašli iz Troje grade brodove i isplovljavaju. Pristaju u Trakiji, ali odlaze nakon što je Eneja tamo pronašao grob svog ubijenog rođaka Polidora i čuo njegov glas. Zatim otplove na ostrvo Delos, gde im Apolonovo proročište kazuje da treba da traže zemlju koja je prva iznedrila trojanski narod. Oni pogrešno zaključe da je to Krit, te pristanu na tom ostrvu, ali odatle pobegnu zbog neke kuge koja izbije na ostrvu. Eneja sad shvati da treba da plove ka Italiji. Na svom putu ka Italiji oni pristanu na ostrvo na kome su živele Harpije te ih napadnu. Harpija Kelena im proriče da neće osnovati nikakav grad sve dok ne budu tako izgladneli da moraju „jesti svoje stolove” (v. dalje Knjiga VII). U gradu Butrotu u Haoniji sretnu Prijamovog sina Helena i Andromahu. Helen kazuje Eneji kojim putem treba da ide, da treba da poseti Sibilu u Kumi i da svoj novi grad treba da osnuje tamo gde pored jednog osamljenog potoka nađe belu krmaču i njenih trideset prasića. Krenuvši dalje Eneja posećuje zemlju Kiklopa na Siciliji. Njegov otac umire u Drepanonu. Sa Sicilije stiže u Afriku. Knjiga IV Didona, premda se svome pokojnom mužu bila zaklela na doživotnu vernost, priznaje svojoj sestri Ani da se zaljubila u Eneju. Junona i Venera odrede da će se ljubav Didone i Eneje zapečatiti tako što će voditi ljubav nakon što jedan njihov pohod u lov bude prekinut olujom pa budu morali da se sklone u istu pećinu. Glasina o njihovoj ljubavi stiže do Jarbasa, kralja susednog getulskog kraljevstva, koga je Didona odbila kada ju je prosio i koji sada u svom gnevu upućuje molbe Jupiteru. Jupiter određuje da Eneja mora napustiti Kartaginu. Kada Didona shvati da se Enejini brodovi spremaju da isplove, preklinje Eneju da ostane s njom. On joj odgovara da nema izbora jer mu bogovi zapovedaju da krene u Italiju, čak i protiv njegove volje. Didonin bes ne zaustavlja pripreme Trojanaca za pokret, i čak ni njena poslednja molba ne menja Enejinu odluku. Ona se sada priprema na samoubistvo i, kada je videla isplovljavanje trojanskih brodova, pali vlastitu lomaču i proklinje Eneju i celo njegovo potomstvo. Knjiga V Trojanci ponovo pristaju u Siciliji, gde ih ljubazno dočekuje njihov zemljak Acest. Prošlo je godinu dana od Anhizove smrti na tom mestu, te se obeležava godišnjica uz prinošenje žrtava i održavanje nadmetanja. Prvo nadmetanje je trka izm, eđu četiri broda. Gijant, zapovednik broda Himera (Chimaera), ljutito baci svoga krmanoša preko palube kada je izgubio vođstvo od broda Scila (Scylla) kojim zapoveda Kloant; Sergestov brod Kentaur (Centaurus) se nasuče; Mnestej u brodu Pristis prestigna Gijanta, ali ne uspe da stigne Kloanta. Zatim sledi takmičenje u trčanju, tokom kojega Nis, nakon što se sapleo i pao, namerno saplete Salija da bi osigurao pobedu svome prijatelju Eurijalu. U bokserskom meču između Trojanca Daresa i Sicilijanca Entela, Eneja prekine borbu nakon što Sicilijanac okrutno nasrne na Daresa. Zatim sledi nadmetanje s lukom i strelom, te na kraju procesija 36 mladih konjanika predvođenih Askanijem, što će kasnije postati tradicijom u Rimu tokom tzv. Trojanskih igara. U međuvremenu Trojanke, umorne od dugih lutanja, podstakne Junona da zapale brodove. Međutim, uništene su samo četiri lađe jer na Enejinu molbu počne pljusak koji ugasi požar. Kasnije Trojanci ponovo otplove, ali neki ostaju na Siciliji da bi tu osnovali grad po imenu Acest (kasnije Segesta). Krmanoš Palinur zaspi i padne preko palube. Knjiga VI Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu blizu Avernijskog jezera silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera kolačem „od meda i magijskih trava koje imaju moć da uspavaju”. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Ovu teoriju o reinkarnaciji Vergilije je možda preuzeo od Platona ili od orfičkih i pitagorejskih učenja. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz „vrata od slonovače”, putem kojih se ljudima šalju lažne vizije (o značaju ovih vrata kod Vergilija mnogo se i dugo raspravljalo, ali bez konačnog zaključka). U ovoj knjizi nalaze se stihovi koji se mogu smatrati središnjim za ceo ep (VI, 851–853): Tu regere imperio populos, Romane, memento: hae tibi erunt artes: pacisque imponere morem, parcere subiectis et debellare superbos. Tvoje će, Rimljanine, biti da narod`ma vladaš: tvoja umeća će biti: da namećeš vladu mira, pokorene da štediš, nemirne snažno da lomiš. Knjige VII–XII: rat u Italiji Knjiga VII Eneja i Trojanci stižu do ušća reke Tibar i pristanu u Laciju. Tu se ispunjava proročanstvo Harpije Kelene (v. gore, Knjiga III), jer jedu kolače od hleba koji su im služili kao kakve zdele. Lavinija, kćerka kralja Latina, koji vlada Lacijem, ima mnogo prosaca od kojih najviše šansi ima Turno, kralj Rutula. Međutim, Latinu je njegov otac prorekao da se Lavinija ne sme udati ni za jednog od Latina nego za stranca koji će sa strane doći u Lacij. Latin ljubazno prima izaslanike Trojanaca, a zatim Eneji nudi savez i ruku svoje kćerke. Junona vidi da se Trojanci spremaju tu nastaniti te poziva Furiju Alektu, koja u dušama Lavinijine majke Amate i Turna podstiče besno neprijateljstvo i mržnju prema Trojancima. Alekta udesi da Askanije, koji je otišao u lov, tom prilikom rani jelena koji je držan kao ljubimac kraljevskog domaćinstva. To izazove borbu. Latin je nemoćan u svojim pokušajima da zaustavi pripreme za rat, i italska plemena se okupljaju pod vodstvo svojih vođa, među kojima se, osim Turna, nalaze Mezencije, mrzitelj bogova i omraženi tiranin, zatim Mesap, Viribije (Hipolitov sin) te volščanska ratnica Kamila. Knjiga VIII Bog reke Tibar hrabri Eneju govoreći mu da traži savezništvo s Arkađanima i njihovim vođom Evandrom, koji je osnovao grad na Palatinu, koji će kasnije postati delom grada Rima. Veslajući uz Tibar, Eneja vidi na obali belu krmaču s njenim prasićima, upravo kako je i bilo predskazano. Evandar obećava svoju pomoć trojanskom junaku. Bog Vulkan, na Venerinu molbu, kuje za Eneju oklop. Evandar, koji je Eneji pokazao različita mesta u svom gradu, koja će kasnije biti znamenitosti Rima, savetuje da se sklopi savez s Etrurcima. Venera donosi Eneji njegov novi oklop, koji uključuje i štit na kome se nalaze prikazi različitih događaja iz rimske budućnosti, sve do bitke kod Akcijuma. Knjiga IX Eneja je svojim Trojancima rekao da se u njegovoj odsutnosti drže tabora, te oni odbijaju da prihvate bitku čak i kada ih okruže Turno i njegova vojska. Kada Turno pokuša da zapali trojanske lađe, Neptun pretvara lađe u morske nimfe. Kada je pala noć, Nis i Eurijal izlaze iz tabora kako bi pronašli Eneju. Tom prilikom ubiju nekoliko neprijateljskih vojnika koji su bili pijani zaspali, ali ih potom spazi kolona konjanika, od čije ruke obojica i ginu, ali tek nakon što je Nis pokušao da spasi svoga prijatelja. Rutuli napadaju trojanski tabor, a Askanije, kome je ovo prva bitka, ubija jednog Rutula koji je uzvikivao uvrede. Turno je odsečen u unutrašnjosti tabora i ubija mnoštvo Trojanaca, a zatim skoči u reku kao bi pobegao. Knjiga X Na Olimpu bogovi raspravljaju o sukobu na zemlji. Eneja sklapa savez sa Tarhonom, etrurskim kraljem, te s njim i Evandrovim sinom Palasom kreće natrag ka Trojancima. Turno ih napada čim su njihovi brodovi došli do obale: dođe do bitke u kojoj gine Palas. Junona stvori ukazanje Eneje, te Turno stane da goni tu prikazu, misleći da je to pravi Eneja: Turno sledi prikazu na jedan brod koji ga odvozi. Eneja rani Mezencija i nevoljno ubija Mezencijevog sina Lausa koji je pokušao da zaštiti svoga oca. Mezencije uzjaše svoga vernog konja Reba (Rhaebus) i krene u poslednji napad na Eneju, ali Trojanac ubija i Mezencija i njegovog konja. Knjiga XI Eneja proslavlja trojansku pobedu i oplakuje Palasovu smrt. Latini šalju izaslanike i sklapa se primirje. Kralj Latin i italski vođe se sreću i raspravljaju; pada predlog da Turno, koji nosi najveću odgovornost za izbijanje rata, treba i da završi taj rat tako što će se ogledati u dvoboju s Enejom. Turno prihvata taj izazov. Latini sada čuju da Trojanci i Etrurci kreću protiv njih, a napadače dočekuju Kamila i njena volščanska konjica. U bici koja je usledila Tarahon svuče Venula s konja, Aruns ubija Kamilu, ali nju osveti Opis, glasnik boginje Dijane. Volščani najzad budu poraženi. Knjiga XII Latini su obeshrabreni i Turno odlučuje da se sam sukobi s Enejom, uprkos tome što kralj Latin i Amata pokušavaju da ga od toga odgovore. Sprovode se pripreme za dvoboj, ali Turnova sestra Juturna podstakne Rutule, koji su ionako već zabrinuti za ishod dvoboja, da se umešaju. Tako se dve vojske ponovo sukobljavaju. Eneju pogodi i rani jedna strela, ali Venera ga izlečuje te on stane da goni Turna. Tada Eneja spazi da je grad Latina nebranjen te povede trojansku vojsku na grad. Amata iz očajanja izvrši samoubistvo. Zatim Turno izaziva Eneju na dvoboj i dve vojske stoje po strani dok se dvojica vođa međusobno bore. Eneja kopljem rani Turna i konačno, kada vidi da njegov neprijatelj na sebi nosi oružje skinuto s mrtvog Palasovog tela, mačem probada i ubija Turna. Društveni i književni kontekst Pobedivši Marka Antonija u bici kod Akcijuma 31. p. n. e. Oktavijan je zavladao i grčkim istokom, postavši samovladar, ali ne monarh helenističkog tipa, nego oslanjajući se, barem formalno, na rimske republikanske tradicije. Voleo je da ga nazivaju princeps, tradicionalnim nazivom za prvaka senata u doba republike (princeps senatus): stoga je i državno uređenje koje je zaveo nazvano principatom. Time su završene decenije krvavih građanskih ratova, ali je time nestalo i Rimske republike. Za tradicionalni datum utemeljenja principata uzima se 13. januar 27. p. n. e., čime je započelo i viševekovno razdoblje Rimskog carstva. Tri dana nakon toga Oktavijan je od senata dobio naziv Avgustus (grčki Sebastós = Uzvišeni), što će otada i on sam i njegovi naslednici isticati kao deo svojega imena: Imperator Caesar Augustus. Koncentrisavši u svojim rukama sve najvažnije časti, od konzulskog naziva i vrhovnog zapovedništva nad vojskom do časti narodnog tribuna, Avgust je postao samovladar, a u Rimu uspostavio mir, nazvan po njemu Pax Augusta. Najjasniju ocenu prilika toga doba sažeo je Tacit u drugom poglavlju na početku svojih Anala: „Kada nakon Antonijeve nasilne smrti ni julijevskoj stranci nije preostalo drugih vođa do Cezara, ovaj se odrekne trijumvirskog položaja, stade se nazivati konzulom i navodno se zadovolji tribunskim pravom da zaštiti narod. Pošto pridobije vojnike darovima, narod obiljem žita, sve pak sladošću mira, stade se postepeno izdizati i sebi prisvajati prava senata, magistrata i zakona. I niko mu se nije protivio, jer najodvažniji bejahu pali u bitkama ili proskripcijama i jer su se ostali nobili toliko više uzdizali u bogatstvu i častima koliko je ko bio spremniji na ropsku poslušnost, a kako su u novome poretku bili na dobitku, više su voleli sigurnu sadašnjost nego pogubnu prošlost”. Avgust, pravim imenom Gaj Oktavije, a otkad ga je Julije Cezar usinio – Gaj Julije Cezar Oktavijan, vladao je kao car punih četrdeset godina tokom kojih je Rim izrastao u milionski velegrad. Ako mu je glavni cilj i bio da mnogobrojnim građevinama uveliča sjaj svoje vladavine, ipak je time i stanovništvu prestonice dao posla, a besposleni je gradski proletarijat smanjio i time što je vojničke veterane naselio po mnogim kolonijama u Italiji i u provincijama. Učvršćujući svoju vlast ograničavanjem vlasti senata, novom upravnom podelom provincija, postavljanjem temelja carskom činovničkom aparatu itd., Avgust je odlučno sprovodio i unutrašnje reforme društva, kao što su zakoni protiv raskoši bogatih, za revitalizaciju bračnog života, protiv nerađanja dece i očuvanje odnosno vraćanje na neke tradicionalne vrednosti života iz starorimske republike. Sve su te Avgustove mere, premda je na njih mnogo polagao, bile kratkoga veka, prvo jer se društveni tokovi teško daju regulisati zakonskim aktima, a zatim i jer se pokazalo nemogućim društvene vrednosti nekadašnjeg polisa preslikati na prestonicu carstva koje je, obnavljajući se iz krivi što ju je za sobom ostavila rimska republika, sada širilo svoje horizonte i objedinjavalo mnoge i različite kulture. Ipak su te Avgustove reforme iscrpljenoj rimskoj eliti dale snažan, iako trenutan, podsticaj da se založe za sve ono što je ostalo i živo i vredno iz razdoblja rasta rimske republike. Za to je car pridobio i neke vrlo ugledne nekadašnje svoje protivnike, otupio oštricu opozicije, pa čak ličnim uticajem pridobio i određenu skonost masa. Doba Avgustove restauracije, kako se često naziva, nametnulo je i naziv „Avgustovo doba” ovom odsečku klasičnog doba rimske književnosti, za čije se međaše tradicionalno uzimaju 30. p. n. e. i 14. godine n. e. i time nedvosmisleno vezuju za period samovlade Oktavijana Avgusta. Iako te godine sigurno nisu ni početak ni kraj i čak nemaju direktnog književnog značaja, ipak su to prekretnice koje se duboko zasecaju u društvenu, političku i kulturnu istoriju. U periodizaciji rimske književne istorije ovde bi se ipak mogla napraviti mala ispravka i početak tzv. Avgustovog doba pomeriti na 43. p. n. e., kada su Oktavijan, Antonije i Lepid uzeli za sebe ovlašćenja ad rem publicam constituendam. Pisci Avgustove obnove počeli su svoje stvaralaštvo upravo između 43. i 30. godine: Vergilije je, nakon svojih mladalačkih pesama sačuvanih u Vergilijevom dodatku, u razdoblju od 42. do 39. godine sastavio Pastirske pesme, svoje prvo znamenito delo, koje veoma dobro simboliše ovo prelazno doba, u kome nestaje republika; a postepeno smirivanje političkih prilika i izrastanje novog poretka ogledaju se u njegovom didaktičkom epu Georgike, pisanom između 37. i 29. godine. Na početku Horacijevog stvaralaštva stoje prva knjiga Satira (izdata 35), te druga knjiga Satira i knjiga Epoda, obe pisane između 35. i 30. godine. I ostali su pesnici, osim Ovidija – dakle, Kornelije Gal, Tibul, Propercije – svoj književni rad počeli pre definitivnog učvršćivanja Avgusta na čelu rimske države. Zbog toga bi se razdoblje od 43. do 30. godine moglo izdvojiti kao „trijumviratski” period rimske književnosti. Prvi Avgustov period započinje, dakle, 30. godine i premda je već 27. formalno utemeljen principat kao novi oblik državnoga uređenja, donja granica ovoga odsečka mora se pomeriti otprilike u 20. godinu p. n. e. Propercijeva druga knjiga Elegija, Tibulova prva i druga knjiga Elegija, Horacijeve Ode I–III i Vergilijeva Enejida – sva ta dela u osnovi pripadaju prvom Avgustovom periodu (premda Enejida ostaje nedovršena i posle Vergilijeve smrti 19. p. n. e.). Kraju ovog odsečka pripadaju Horacijeva Pisma I i II, 1, te Propercijeva treća knjiga Elegija: u tim se delima već primećuju znaci atmosfere drugog Avgustovog doba. Oko 20. godine, naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku „mekog patronata” nad pesnicima i demonstrira čvrstu ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je do tada taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga oko 20. p. n. e. povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da raskida, ili barem modifikuje mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Drugom Avgustovom periodu pripadaju Propercijeva četvrta knjiga i Horacijeve Ode IV, Pisma II, 2 (Avgustu) i II, 3, (tzv. Ars poetica). Ovidijeve Ljubavne pesme zahvataju oba Avgustova perioda, dok sva ostala njegova dela pripadaju drugom periodu. Kao što se prethodni period, Ciceronovo doba, odlikovao izvanrednim usponom proznoga stvaralaštva, tako u Avgustovo doba pesništvo dostiže svoje najsjajnije vrhunce u celokupnoj rimskoj književnosti. Tom su pesništvu i sam Avgust i njegovi bliski saradnici, posebno Mecenat, davali svoju punu podršku, kako moralnu tako i materijalnu. Zato je i dalje aktuelno često postavljano pitanje da li pesništvo Avgustovog doba ima karakter dvorskog pesništva. Potvrdni se odgovor sam nameće, ako se misli na opšte i pojedinačne podsticaje koji su dolazili bilo od cara samoga bilo od ljudi iz njegovog okruženja na planu kulturne propagande, koja se delom svodila na protežiranje tematike u okviru Avgustove obnove, a delom — posebno u drugom Avgustovom periodu — i na slavljenje careve ličnosti i njegovih zasluga za rimski narod. Ovo se pesništvo, pak, ne može okarakterisati kao dvorsko ako se ima u vidu visok stepen estetske slobode koju je uživao svaki stvaralac, kako onaj bliži caru i njegovom krugu tako i onaj dalji. Tim pre što su se i mnogi republikanci u toku Avgustove vladavine intimno složili s načelima mira i reda koje je Avgust sprovodio ne morajući ih pritom nametati jer je veliki deo pisaca tog doba u svojoj mladosti ili čak zrelosti imao prilike doživeti krvavu stvarnost građanskog rata. Kao da se predah, osećaj olakšanja nakon burnih vremena odslikava u njihovom stvaralaštvu. Mada se pokazuje nemogućim dati jednoznačnu karakterizaciju pesništva Avgustovog doba, činjenica je da u tom periodu dolazi do konačne promene statusa pesnika i poezije u rimskom društvu, do promene koja je imala veliki značaj. Pisanje poezije se sada pojavljuje kao ugledna profesija plemenitih Rimljana. Pesnici napuštaju esteticizam, to katulovsko zanimanje za pesničku veštinu radi veštine same, i povezuju se s društvom, otkrivaju ili priznaju svoju društvenu angažovanost — ili se, pak, osećaju obaveznima da brane svoju neangažovanost. Oživljava, dakle, klasični grčki pogled na poeziju: smatra se da je ona delo važnih ljudi i da može koristiti građanima, bilo u moralnom ili u vaspitnom smislu. Od elegijskih pesnika, Tibul je bio viteškog porekla i Horacije ga je smatrao imućnim; Ovidije i Propercije su takođe bili vitezovi (equites), a Propercije je imao veze sa ljudima iz senatorskog staleža i prijatelje u konzulskim porodicama. Horacije ne stoji tako dobro: on je sin oslobođenika, ali oslobođenika koji je ipak imao dovoljno sredstava da svome sinu obezbedi tada najbolje moguće obrazovanje. Na kraju je Horacije dostigao status svojevrsnog dvorskog pesnika (poeta laureatus): on ne samo da na sebe uzima ulogu etičkog i vaspitnog pesnika, nego daje i teoriju takve poezije. Pošto su pesnici tradicionalno poticali iz nižih društvenih slojeva i pošto u rimskome svetu nije bilo nekog sistema „honorara” (osim za pisce drama), njima je sredstva za život obezbeđivalo pre svega pokroviteljstvo. Pesnici su se okupljali oko bogatih rimskih aristokrata, pa je veliki epski pesnik Enije, na primer, za pokrovitelja, pored ostalih, imao i Marka Fulvija Nobiliora, a postoji i čitav niz drugih pesnika koji su živeli od svojih epova u kojima su slavili aristokratske vojskovođe. Premda su se tako pesnici u osnovi uklopili u opšterimski sistem klijenata i patrona, već je u najranije doba postojala razlika između običnih klijenata i klijenata-pesnika, jer je ono što je pesnik mogao pružiti svome patronu bilo na daleko većoj ceni nego ono što su mu pružali ostali klijenti, a to je ovekovečenje njegove slave. Štaviše, mnogi su Rimljani, uključujući Cicerona, smatrali da će im upravo mamoria sempiterna (= večno sećanje) omogućiti da i posle smrti nastave svoj „život”. Ciceron, na svoju žalost, nije uspeo pronaći pesnika voljnog da opeva njegove res gestae, pa se sam preduzeo toga posla. Tako je svaki pesnik na izvestan način mogao obezbediti besmrtnost. Upravo je to ključan argument u poznatoj Ciceronovoj odbrani pesnika Arhije: Arhija je omogućio besmrtnost Mariju i Lukulu, a preko njih i celom rimskom narodu. Ovaj aspekt uloge pesnika u Rimu zadržava svoju izvanrednu važnost i u Avgustovom dobu. Ali s promenom položaja pesnika menjala se i priroda patronata. Katul, čija porodica ima prijateljske odnose s Julijem Cezarom, nema ekonomske potrebe za pokroviteljem. Njegov krug je „koterija”, društvo jednakih: kada se u svojoj prvoj pesmi obraća Korneliju Nepotu, to predstavlja samo gest prijateljstva ili učtivosti i ništa više. Slično je i s Propercijem u vreme kad piše prvu knjigu. Ali patronat postoji i dalje, čak i među pesnicima Avgustovog doba koji se nalaze visoko na društvenoj lestvici. Najvažniji književni krug ovoga doba bio je onaj čiji je zaštitnik i pokrovitelj bio bliski Avgustov saradnik, Gaj Cilnije Mecenat (između 74. i 64. – 8. p. n. e.). Iz uglednog etrurskog roda, na koji je bio veoma ponosan, Mecenat je u vreme Avgustovog uspona obavljao i neke političke funkcije, među ostalim imao i posredničku ulogu u izmirenju Antonija i Oktavijana 40. godine i dva puta bio Oktavijanov zastupnik u Rimu. Inače se držao podalje od državnih službi. Njegovom su književnom krugu, u kojem je, čini se, Epikurova filozofija bila vezna nit, pripadali: Lucije Varije i Vergilije, koji su u krug uveli Horacija, a kasnije im se pridružio Propercije. Među manjim književnicima učestvovali su Mecenatov oslobođenik Gaj Melis i epigramatičar Domicije Mars, zatim Vergilijevi i Horacijevi prijatelji Plocije Tuka i Kvintilije Var. Tokom prvog Avgustovog perioda Mecenat se pojavljuje kao avgustovski patron koji posreduje između pesnikâ i princepsa. Pre svega, Avgust je prirodno želeo da njegova herojska dela budu zabeležena u nekom epu – želeo je, dakle, vlastiti delić besmrtnosti. Problem je bio u tome što su Mecenatovi pesnici – Vergilije, Horacije i zatim Propercije – u većoj ili manjoj meri bili ljudi od načela, i moralnih i književnih. Prilagodljivi je Tibul u svoje elegije ispevane u čast ljubavi i mira mogao uključiti pohvalu svoga pokrovitelja Mesale Korvina i njegovih vojničkih podviga. Ali ne i Propercije. Osim toga, on nije bio epski pesnik, kao što to nije bio ni Horacije, a prvobitno ni Vergilije. To je predstavljalo problem. Ali Avgust je ipak bio, blago rečeno, moćan. Moralna i književna načela pesnika poteklih iz viših društvenih slojeva i želja cara da bude proslavljen u epu tako se izmiruju pomoću diplomatije, posredovanja, objašnjavanja. Upravo je Mecenatova zasluga što su njegovi pesnici imali slobodu da jedno vreme odbijaju careve zahteve ili ih ispunjavaju na njima svojstven način. Mecenatov se krug od drugih razlikovao i u drugim važnim aspektima, a ne samo s obzirom na moralna i umetnička gledišta njegovih pesnika. Pre svega, radi se jednostavno o tome šta se nudi: ovi pesnici doduše nisu bili ponizni siromasi, ali su Horaciju, na primer, bila potrebna neka sredstva za život, a svi bejahu izgubili porodičnu imovinu u zaplenama zemljišta tokom trijumvirskog perioda. Mecenat i Avgust su Horacija i Vergilija darovali velikom imovinom (posebno, čini se, Vergilija), što je tim pesnicima omogućilo da žive u veoma ugodnoj dokolici bilo u gradu ili na selu. Stoga su ovi inače moralno osetljivi ljudi morali imati izvestan osećaj moralne odgovornosti prema svome dobročinitelju. Zatim, zadatak na koji su bili podsticani nije se sastojao samo u proslavljanju herojskih dela velikog vojskovođe. To je bilo nešto jedinstveno za Mecenatov krug i odslikavalo je jedinstvenu prirodu njegovog i zatim Avgustovog pokroviteljstva. Biti njegov štićenik, posredno ili neposredno, značilo je biti štićenik vlasti, pri čemu je postojao pritisak da se politika vlasti protežira i njen ugled uzvisuje. To se moglo činiti nezavidnim zadatkom, ali i izazovom, i ovi su se skrupulozni pesnici toga zadatka prihvatili, iako ne uvek entuzijastički i neposredno. S nastupom drugog Avgustovog perioda menja se priroda carskog pokroviteljstva nad pesnicima. Sofisticirani Mecenat, iz nedovoljno jasnih razloga, gubi na važnosti i pesnici dolaze pod neposredni patronat cara. Njegova je ruka bila teža i postajala je sve teža. Politički život oko 20. p. n. e. otkriva jednog više autokratskoga vladara (18. godine su, na primer, doneti strogi zakoni o braku), a poezija, izgubivši posredništvo Mecenata, takođe mora odgovoriti novim prilikama. Horacije je, na primer, nevoljno izdao četvrtu knjigu Oda, koja sadrži ono što je ranije uglavnom izbegavao: panegirik. Propercije je istovremeno smatrao mudrim da u četvrtu knjigu svojih Elegija uvrsti i pesme koje odgovaraju zvanično proklamovanim idealima Avgustove restauracije. Horacije i Propercije su, dakle, ljubazno odbili Avgustovu i Mecenatovu molbu da napišu delo koje bi proslavilo prvog rimskog cara i njegove res gestae, ali činilo se, bar sudeći po uvodu u treću knjigu Georgika, da bi Vergilije bio voljan sastaviti jedno takvo delo. On se toga i pothvatio, ali na kraju je stvorio delo koje je daleko nadraslo svoju prvobitnu tematiku osnivanja Rima i slavljenja Avgusta. Značaj i uticaj Spev koji je Vergilije stvorio, a koji je prvobitno trebalo da proslavlja rimske početke i prvoga rimskog cara, pred nama stoji kao veoma složeno književno delo. Okvir toga dela čini homerska epika, koja podrazumeva prisustvo božanstava i njihovu intervenciju u ljudsko delovanje, kao i herojske podvige. Pojedine epizode u epu pokazuju dug prema spevu Argonautika Apolonija Rođanina, kao i prema starim rimskim pesnicima Gneju Neviju i Kvintu Eniju. Ipak, cela je Vergilijeva pesma duboko prožeta rimskim temama, rimskim vrednostima i rimskom istorijom. Na osnovnom nivou rimski narod i vodeće rimske porodice proslavljaju se prikazom njihovih predaka koji su živeli u davno herojsko vreme, a istovremeno velike rimske pobede prikazuju se progresivno – tako kao da one neumitno vode ka vrhuncu koji se ostvaruje u Avgustovoj vladavini. I grad Rim i cela Italija prikazani su kao delovi jednog velikog božanskog plana. Važnu karakteristiku epa čini prikaz Italije kao jedinstvene celine, gotovo u modernom značenju nacije, te prikaz rimske istorije kao neprekinute celine od osnivanja grada do utemeljenja carstva. Religijska verovanja kojima je ep prožet mnogo su dublja od tradicionalnih mitoloških predstava grčkih i rimskih božanstava. Antička verovanja i rituali, prema kojima se u epu iskazuje dužno poštovanje, koegzistiraju zajedno sa filozofskim stavovima koje su Rimljani preuzeli iz grčke filozofije i modifikovali ih prema vlastitom sistemu vrednosti. Teologija u VI knjizi i etička pitanja koja se raspravljaju u IV i XII knjizi izazivaju pitanja na koja se ne može dati konačan odgovor. Naročito je ljubav između Eneje i Didone u IV bila predmet mnogih rasprava, a pesnik je izazivao i kritike zbog toga što je tu Eneju predstavio kao prilično zlobnog čoveka, za razliku od Kartaginjanke Didone koja izaziva sve simpatije čitaoca. Veliko je pesnikovo dostignuće ne samo to što je prikazao božansko predoređenje Rima da osvaja, vlada i nameće mir, nego i to što je opisao patnje i osvajača i osvojenih, i plemenitih i običnih ljudi, i onih koji su se zapleli u sudbinu drugih ljudi, kao što su Kreuza, Turno, Laus, Palas i Mezencije. MG105 (L)

veoma dobro stanje sadrži: Antun Sasin Dubrovački pesnik XVI veka 1912. Advokat Patlen u dubrovačkoj književnosti 1910 Izveštaji G. G. V. Jordanova M. I. V. Dežmana i Pavla Popovića P. Popovića 1. Stanje današnje bugarske književnosti 2. Stanje današnje hrvatske knjizevnosti 3. Stanje današnje srpske knjizevnosti 1905. Srpska drama u XIX veku - članak o Svetislavu Stefanoviću iz Srpskog književnog glasnika Pripovetka o devojci bez ruku Žil Pejo Obrazovanje volje Jugoslovenska knjizevnost kao celina - pristupna akademska beseda 1922. O hronologiji u delima Sv. Save / Svetog Save 1924. Savko Gučetić dubrovački pesnik XVI veka 1930. Noviji metodi u proučavanju dubrovačke književnosti 1910. retko u ponudi!!! istorija srpske knjizevnosti jugoslovenske hrvatske dubrovačke ... dubrovacka knjizevnost dubrovacki pisci ... pregled srpske knjizevnosti

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan M. Jovanović 1939. Jovan Jovanović – Pižon (Beograd, 3. septembar 1869 — Ohrid, 20. jun 1939) bio je srpski diplomata, političar i pisac. Uoči izbijanja Julskog ultimatuma je bio ambasador Srbije u Austrougarskoj. U Beogradu je završio osnovnu školu i gimnaziju, kao i prava na Velikoj školi 1891. godine. Zatim je nastavio studije prava na univerzitetu u Parizu, gde je stekao `lisans` (diplomirao). Po povratku maja 1892. godine postavljen je za pisara u beogradskom Varoškom sudu.[1] Nosio se otmeno, sa visokim okovratnikom i u odelu krojenom po pariskoj modi. Zbog tog kaćiperstva zapao mu je nadimak Pižon što na francuskom znači golub.[2] Između 1899. i 1903. bio je pisar Poslanstvu Kraljevine Srbije u Carigradu, pisar Ministarstva finansija (1901-1903) i sekretar Ministarstva inostranih dela. Izabran je još 1900. godine za vanrednog profesora Velike škole. Tokom 1903-1904. godine Jovanović je bio u Sofiji, otpravnik poslova, a nakon pauze, 1906. godine diplomata u Atini, gde je kratko vršio je dužnost otpravnika poslova u poslanstvu Kraljevine Srbije u Grčkoj. Godine 1907. on se bavi poslom u Kairu, pa preuzima dužnost konzula na Cetinju 1907-1909. godine.[3] Uz Svetislava Simića, bio je jedan najzaslužnijih državnih službenika za pomaganje i organizaciju srpskog četničkog pokreta u Makedoniji.[4] Na upravi srpskog konzulata u Skoplju bio je od jula 1909. do 1911. godine. Godine 1911. postaje načelnik odeljenja Ministarstva inostranih dela, a 1912. godine i ministar ovog ministarstva. Od 1912. do 1914. godine bio je poslanik u Beču, zatim pomoćnik ministra inostranih dela 1914-1915. godine. Bio je stalno uz predsednika vlade Pašića, sa kojim se povlačio iz Niša, preko Kraljeva, Raške, Prištine, Prizrena do Skadra. Nakon konsolidicaje državnog vođstva u izgnanstvu, sa ostrva Krfa je otišao u novu diplomatsku misiju. Postao je poslanik Kraljevine Srbije u Londonu 1915-1916. godine, i Vašingtonu 1919-1920. godine. Penzionisan je 1920. godine po svom zahtevu, kao diplomata u Americi, i po povratku u novu državu Kraljevinu SHS, ulazi u politički život. Kada je osnovana Zemljoradnička stranka ulazi u nju, i već na prvim izborima 1920. godine izabran je kao nosilac liste u banjalučkom okrugu za narodnog poslanika. U tom okrugu će biti biran za poslanika i na sledećim izborima - 1923, 1925. i 1927. godine. Tokom šestojanuarske diktature apstinira, i jedan je od osnivača Udružene opozicije. U politički život se aktivno vratio pred izbore 1935. godine, i to na listi dr Vladimira Mačeka. Poslednji put je izabran za poslanika, takođe na Mačekovoj opozicionoj listi, 1938. godine u Oplenačkom srezu. Celog života je bio aktivni dopisnik srpskih uglednih časopisa i pisac. U Srpskom književnom glasniku pisao je pod pseudonimom Inostrani. Sarađivao je i sa časopisima `Zorom`, `Delom`, `Novom Evropom` i više dnevnih listova, `Politikom` i drugim. Napisao je i značajno delo Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja.[5] Preminuo je u Ohridu juna 1939. godine; pozlilo mu je tokom održavanja političke konferencije u hotelu `Srpski Kralj`. Njegov „Dnevnik (1896-1920)“ objavljen je 2015. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje!!! Studija čuvenog srpskog ekonomiste , profesora Aleksandara Jovanovića Sadržaj: 1. Novčana politika i privreda 2. Novčana inflacija 3. Novčana deflacija 4. Problemi uvođenja zlatnog važenja 5. Nepostojanost novčane vrednosti 6. Poremećaji novca i njihovi uzroci Beograd 1935. Mek povez, ćirilica, 141 strana. Aleksandar Jovanović (Donji Milanovac, 30. januar 1896 — Beograd, 4. novembar 1977) je bio srpski ekonomista. Biografija Prava je završio u Beogradu, a doktorat iz ekonomskih nauka stekao u Parizu 1923. godine. Od 1925. predaje narodnu ekonomiju na Pravnom fakultetu, a od 1937. do II svetskog rata profesor je i upravnik Ekonomsko-komercijalne visoke škole. Posle II svetskog rata vratio se u istu školu, a 1947. prešao u Institut za međunarodnu politiku i privredu. Do rata se naročito bavio novčanim pitanjima (nestabilnost, inflacija i deflacija), kao i konjukturnim problemima i ekonomskom krizom. Zalagao se za napuštanje zlatnog standarda i modernu monetarnu politiku. Iako u osnovi liberalno orijentisan, zalagao se i za pojedine mere državnog intervencionizma u otklanjanju krize. Glavna dela: Les theories monetaires de l`economiste Cassel (1923), Problemi novca (1935), Nauka o novcu i kreditu (1946), Industrijska politika SSSR (1947).

edicija KAIROS PROSVETA Novi Sad 1971 meke korice179 str odlično očuvana potpis autora retko u ponudi Domaja dodaje genealosku dimenziju prethodno napisanim i objavljenim elementima 1 i 2. Domaja je treca knjiga elemenata, mada bi mogla biti i prva, kao sto po svemu izgleda nece biti poslednja. Ovaj genealoski osvrt na dogadjeje pocev od pre 200 godina pa do danasnjih dana, bio je neophodan da bi se sve ono sto cini sadrzaj elemenata 1 i 2, kao i ono sto ce uslediti u buducem elementima, cistije i dublje upoznalo. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Osnovnu školu pohađao je po raznim mestima u Vojvodini, a srednju je završio u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu. Ekonomski fakultet u Beogradu upisao je 1946. godine. Posle dve završene godine studija upisao se na tek osnovanu Akademiju za pozorište i film u Beogradu, gde je diplomirao 1952. godine na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom Bačka zapevka, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972).

Miro Glavurtic - Psine Zapis, Beograd, 1982. Mek povez, 205 strana. POSVETA I POTPIS MIRA GLAVURTICA! Миро Главуртић (Побрђе код Котора, 5. септембар 1932 — Утрехт, 16. јануар 2023) био је југословенски и српски[1][2][3][4] сликар и писац. Биографија Завршио је Шумарски факултет у Београду, где је живео од 1953. године, али се бавио сликарством и списатељством. Био је члан и теоретичар уметничке групе `Медиала` којој су припадали Шејка, Вуковић, Оља Ивањицки, Милић Станковић (Милић од Мачве), Милован Видак и Љуба Поповић. Био је уредник титоградског (подгоричког) листа „Овдје“ и сарадник више листова и часописа као што су: Видици, Дело, Савременик, Књижевне новине и Политика. Бави се проблемима савремене уметности како књижевношћу тако и ликовном иметношћу. Његова платна приказују надреални свет окружен неизвешношћу. Од 1992. живео је у Хрватској. Преминуо је 16. јануара 2023. годинe у Утрехту.[5] Отац му је био Хрват, а мајка Српкиња. Према сопственом казивању био је по националности Хрват, а према делу припадник српског ликовног стваралаштва и српске историје уметности.[6][7] Библиографија Глад, Матица Српска, Нови Сад (1964) Звекир, Просвета, Београд (1969) Сатана, М. Главуртић, Београд (1978) Псине, Запис, Београд (1982) Пакао, М. Главуртић, Београд (1986) Сатана у савременом човеку и свету, Ихтус, Београд (1996) Ромски цар, Откровење, Београд (2011)

53341) NACRT GRČKIH I RIMSKIH STARINA , August Musić , Zagreb 1942 , Delo izlaže jasan i koncizan pregled osnovnih informacija o svakodnevnom, javnom i privatnom životu starih Grka i Rimljana. Predgovor k drugom izdanju: Ovo se izdanje razlikuje od prijašnjega time, što je u njemu broj slika znatno porastao (od 57 na 91); što su dodane dvije karte: Plan stare Atene i Plan Rima u carsko doba i što je gotovo uza svako poglavlje navedena najglavnija literatura. To je učinjeno zato, što se tim udžbe­nikom služe i slušači klasičke filologije, ali će bez sumnje neka od nave­denih djela dobro doći i učenicima srednjih škola kod sastavljanja referata. Tekst knjige ostao je u glavnom isti, ali je pregledan i popravljen pa na nekim mjestima prema novim slikama prerađen. U Zagreb u, mjeseca rujna 1942. N. M. Planovi: 1. Plan Stare Atene - dimenzije: 28,00 x 21,50 cm. 2. Plan Rima u carsko doba - dimenzije: 28,00 x 21,50 cm. IZ SADRŽAJA: Grčke starine: - Narod grčki - Državne starine - Ratne starine - Pomorstvo - Odnošaji među državama - Privatne starine - Novci, mjere, dioba vremena - Vjerske starine Rimske starine: - Narod rimski - Državne starine - Ratne starine - Pomorstvo - Odnošaji među državama - Privatne starine - Novci, mjere, dioba vremena - Vjerske starine Dodatak - Grad Atena - Grad Rim mek povez, format 14,5 x 21,5 cm , ilustrovano, latinica, potpis na naslovnoj korici i naslovnoj strani, dodatak dve karte , 204 strane , pečat privatne biblioteke na naslovnoj strani ,

edicija socijalne misli I izdanje Jevgenij Ivanovič Zamjatin (rus. Евге́ний Ива́нович Замя́тин; Lebedjanj, 1. februar 1884 - Pariz, 10. mart 1937) bio je ruski književnik i prevodilac. Svestran i politički angažovan, Zamjatin je ostavio srazmerno mali broj dela, koja su po formalnim i po svojim unutrašnjim kvalitetima obogatila rusku i svetsku književnost. Njegov život i stvaralaštvo obojeni su liberalnim idejama o apsolutnoj slobodi i pravu pojedinca da stvara, zamišlja, pravi greške i menja svet po svojoj volji. Takve ideje učinile su ga nepoželjnim elementom u obe Rusije; onoj carskoj pre Oktobarske revolucije i onoj sovjetskoj nakon 1917. Karijeru je započeo pišući pripovetke bliske književnom naturalizmu, da bi se vremenom tematsko-motivski registar njegove proze proširio, sa posebnim osvrtom na uticaj Oktobarske revolucije na život običnog čoveka. Danas je najpoznatiji po svom romanu Mi, jednim od prvih distopijskih romana u svetskoj književnosti. Knjiga, čija se radnja odigrava u budućem veku Iks u zemlji pod nazivom Jedinstvena Država, prikazuje sumornu sliku budućeg sveta u kojoj ljudi žive u totalitarnom društvu bez ljubavi i kreativnosti. Idejno i formalno Mi je snažno uticao na buduće književne distopije, uključujući i romane Vrli novi svet Oldusa Hakslija i 1984. Džordža Orvela.[1][2] Zamjatin je zbog ove knjige morao da zauvek napusti rodnu zemlju. U postrevolucionarnoj Rusiji nije bio poznat samo kao književnik, već i kao profesor brodogradnje na Politehničkom institutu u Petrogradu, zatim kao predavač najnovije ruske književnosti na Hercenovom pedagoškom univerzitetu, predavač stilistike i tehnike umetničke proze u studiju organizacije Kuća umetnosti, kao i član redakcije nekoliko časopisa i urednik nekoliko izdavačkih kuća u trenutku postavljanja jedini primerak izuzetno retko u ponudki ZIMA.20/9

VREDNO ANTIKVARNO IZDANJE , ZAGREB , 1895. ARHEOLOGIJA , sadrzaj i o samom casopisu u tekstu ispod Mek povez , veliki format 28x22 , latinica , 224 strane Ocuvana kao na slici , losije (razlistana u delovima) potrebno ponovno koricenje na unutrasnjem gornjem delu listovi nemaju cosak koji je vremenom propao i istrulio od starosti (kao na slici) Ostatak listova u dobrom stanju (nema zutih tragova i budji na zdravom delu listova) Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu objavljuje znanstvene i stručne radove koji obrađuju širok raspon tema iz područja pretpovijesne, antičke i srednjovjekovne arheologije te arheologiji srodnih i komplementarnih znanstvenih grana. Serije: 1. tzv. `nulta serija` pod imenom Viestnik Narodnoga zemaljskoga muzeja u Zagrebu (1870-1876.); 2. Viestnik Hrvatskoga arkeologičkoga družtva (1879-1892.); 3. Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva, nova serija (1895-1941/1942.); 4. Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu (1958-). Datum izdavanja - Prosinac 1895. Sadržaj Nadgrobni spomenik M. Valerija Sperata iz Viminacija (str.1-13) Josip Brunšmid Grbovnica kraljevine `Slavonije` (str.14-22 Ivan Bojničić-Kninski Sfragistička iztraživanja (str.23-28) Ivan Bojničić-Kninski Zvonik spljetske stolne crkve (str.29-95 Luka Jelić Izvorni znanstveni članak Njekoliko našašća novaca na skupu u Hrvatskoj i Slavoniji (str.96-119) Josip Brunšmid Prilog k hrvatskoj sfragistici (str.120-136 Emilij Laszowski Croatia superior et inferior (str.137-131 Vjekoslav Klaić Homerova Troja (str.139-143 August Musić Prilog numizmatičkoj terminologiji hrvatskoj (str.144-147) Ferdo Miler Arheološke bilješke iz Dalmacije i Panonije (str.148-183) Josip Brunšmid Novija literatura o etrušćanskim povojima zagrebačke mumije (str.184-186) Hrvatskipdf 192 KB Spiro Brusina Spomenica na boravak Njegova Veličanstva u Zagrebu (str.187-188) Hrvatskipdf 774 KB Josip Purić Pavlinski samostan u Dubici (str.189-202 Ivan Tkalčić Izvještaji i izvadci iz dopisa muzejskih povjerenika, sitne viesti (str.204-224 ŠIF478

Pravila agencija Avala A. D. Beograd, 1934. Mek povez, 25 strana. EKSTREMNO RETKO! Agencija Avala je bila prva jugoslovenska nacionalna novinska agencija koju je osnovala vlada Kraljevine SHS, u Beogradu septembra 1919. godine. Zvanični direktor bio je francuski novinar Alber Muse. Agencija Avala je izgradila ugled u tadašnjoj Evropi. Brojne inostrane agencije pokušavale su da osnuju svoje ispostave u Kraljevini Srbiji, ali je srpska vlada to odbijala, želeći da ima svoju agenciju. Šef srpskog Pres biroa Ivan Ivanić je skoro tri godine radio na tome, pošto je na Devetom kongresu Sveslovenskih novinara u Sofiji, 1910. godine izabran Odbor za pripremu osnivanja Sveslovenske novinske agencije sa sedištem u Beogradu. Na Desetom kongresu novinara, održanom 1911. godine u Beogradu, Ivanić je izneo konkretne predloge za osnivanje agencije kao akcionarskog društva, ali su sprovođenje osujetili Balkanski ratovi, a posle njih i Prvi svetski rat. U okviru srpskog Ministarstva inostranih dela Presbiro je podignut sa nivoa odseka na nivo zasebnog odeljenja, 1911. godine. U septembru 1919. godine francuski novinar Alber Muse osnovao je, odlukom vlade u Beogradu, telegrafsku agenciju Avala. Muse je bio direktor, lični prijatelj kralj Aleksandra Karađorđevića i poverenik francuske vojne obaveštajne službe. Vlada je odredila Ristu Marjanovića, prvog srpskog foto-reportera, za njegovog najbližeg saradnika i kodirektora agencije. Prvi saradnici bili su Francuzi de Kok i Gaston Kasteran i domaći novinar Manojlo Ozerović. Ugovorom o subvencionisanju, potpisanom između vlade i Agencije Avala, plate činovnika i materijalni troškovi su išli na teret budžeta jugoslovenskog Ministarstva inostranih dela. Budžet agencije je sastavljao načelnik Političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela, a odobravao ga je lično ministar. U početku Avala je izdavala manji bilten na francuskom jeziku s pregledom pisanja nekoliko jugoslovenskih dnevnih listova o političkim događajima u svetu i o političkim i privrednim zbivanjima u kraljevini. Bilten je bio namenjen diplomatskom koru i državnim organima. Sredinom januara 1920. godine Avala je počela da prima telegrame-vesti novinskih agencija iz Pariza, Berna, Atine i Madrida, a ubrzo i iz drugih evropskih prestonica. Saradnja sa francuskim Avasom i britanskim Rojtersom uspostavljena je sredinom 1921. godine, a finansijske obaveze prema ove dve agencije preuzela je jugoslovenska vlada. Poslovanje agencije je podeljeno na četiri oblasti, marta 1922. godine: 1) spoljna telegrafska služba; 2) objavljivanje dnevnog Biltena i revije o pisanju jugoslovenske štampe na francuskom jeziku; 3) prijem stranih novinara i pružanje dokumentacije i davanje orijentacije stranim korespodentima i agencijama; 4) štampanje zasebnih materijala. Naporedo, podeljeni su poslovi između Agencije Avala i Odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela. Prvo telo je bilo zaduženo za međunarodnu javnost, a drugo za domaću javnost. Posle konferencije u Bernu juna 1924. na kojoj su uspostavljene osnove za kasniji savez agencija 27 evropskih država, Avala proširuje delatnost formiranjem redakcije, koja je do tada bila pod okriljem Odseka za štampu Ministarstva inostranih poslova. Iste godine organizuje i privrednu službu za bežični prijem i slanje finansijskih, berzanskih i trgovačkih informacija domaćim korisnicima. Ugovorom Ministarstva inostranih poslova, Rojtersa, Avasa i švajcarskog ATS-a omogućeno je da Avala servise tih agencija dostavlja domaćim pretplatnicima na srpskom i slovenačkom jeziku. Novim ugovorom potpisanim između Ministarstva inostranih dela i Agencije Avala, obezbeđeni su dodatni krediti za angažovanje saradnika britanske nacionalnosti za korespodenciju na engleskom jeziku i instaliranje telegrafske stanice u agencijskim prostorijama zbog bržeg prijema i otpravljanja telegrama. Nabavljena je manja radio-stanicu sa kojom je „upila“ male privatne agencije Jugoradio i Oko u Beogradu i Vojvodinu u Novom Sadu. Početkom 1927. godine, u jeku špijunske afere u korist Italije kada je otkriveno da je veći broj novinara sarađivao sa italijanskim Poslanstvom u Beogradu, utvrđeno je da je Alber Muse bio poverenik francuske vojne obaveštajne službe. Zbog toga je Agencija Avala stavljena u nadležnost Odseka za štampu Ministarstva inostranih dela. Muse je napustio Beograd, ali je nastavio da sarađuje sa jugoslovenskim državnim organima na polju političke propagande u inostranstvu. Na njegovo mesto je za v. d. direktora postavljen novinar Avale Đorđe Perić. Agencija Avala je pretvorena u akcionarsko društvo sa kapitalom od pet miliona dinara 1929, iako je ovaj plan postojao od 1924. godine. Država je posedovala 90%, a jugoslovenski listovi deset odsto akcija. Vlada je agenciji obezbeđivala pet miliona dinara - budžet Avale bio je oko osam miliona dinara - kao naknadu za emitovanje domaćih saopštenja. Avala je imala pored rukovodstva i 120 nameštenika, od čega su više od polovine bili novinari, koji su raspoređeni u beogradskoj centrali i pet biroa u vodećim provincijskim centrima kraljevine, sa dopisnicima iz Pariza, Berlina, Londona, Beča, Varšave i Rima. Od 1929. godine ukinuta su dopisništva u Berlinu, Beču, Varšavi i Rimu, a otvoreni u Sofiji, Atini, Ankari, Bukureštu i Tirani. Agencijski dopisnici u inostranstvu su bili dužni da sarađuju sa svojim kolegama iz Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta. Agencijski dopisnici su bili za telegrafisanje novinarskih vesti, a dopisnici Centralnog presbiroa za pismeno izveštavanje vlade. Agencijski dopisnici su mogli da zamenjuju svoje kolege prilikom njihovih godišnjih odmora, bolovanja ili premeštaja na nove poslove. Na sednici vlade od 6. maja 1930. godine, raspravljano je i pitanje stvarnih rashoda i uočenih malverzacija sa novcem koji je iz državnog budžeta izdvajan za subvencionisanje agencijskog rada. Novi ugovor je potpisan 31. maja, kojim se Agencija Avala obavezala da saobrazi svoj rad sa državnim interesima. Pravilnikom o organizaciji rada Agencije „Avalaˮ A. D. ustrojeno je sedam organizacionih jedinica: Administrativni odsek, Odsek za unutrašnju službu, Odsek za spoljnu službu, Odsek za berzansku službu, Izveštajni odsek, Francuski bilten i Oglasno odeljenje. U januaru 1935. godine obavljene su organizacione promene u kojima su obrazovani spoljni, unutrašnji i berzanski odsek i oglasno odeljenje. Godine 1936. nabavljena je radio-telegrafska prijemna stanica sa u to vreme najsavremenijim aparatima. Nabavkom savremene opreme, prijem inostranog servisa povećan je sa 2.400 reči dnevno u 1933. godini na više od 40.000 reči dnevno u 1936. godini. Vesti su radio-uređajima redovno otpremane svim novinskim agencijama na Balkanu i u srednjoj Evropi. Njima je 1936. godine u proseku otpremano 500 reči dnevno, a domaćim korisnicima od 2.800 reči u 1936. godini do 7.700 reči dnevno u 1937. godini. Januara 1937, odlučeno je da se povuku svi dopisnici iz inostranstva, izuzev iz balkanskih država. Početkom 1938. godine, ostao je samo dopisnik u Tirani. Centralni presbiro je uveo praksu, iste godine, da izveštaje svojih dopisnika u inostranstvu šalje preko Agencije Avala. Agencija Avala je počela da prima i servis sovjetskog TASS-a od 1940. godine. Avala je imala više od 500 pretplatnika u zemlji: 23 dnevna lista, radio-stanice, poslovne firme, banke i razne ustanove. Inostrani servis prevođen je na sedam jezika - francuski, nemački, engleski, italijanski, španski, ruski i bugarski. Najznačajniji bilten bio je onaj na francuskom jeziku za strane diplomate, a posebno za trgovinske predstavnike. Od 1936. godine izlazio je tri puta dnevno na 18 strana, s posebnim potpunim pregledom privredne stanja u zemlji. Nemački okupator likvidirao je Avalu 6. juna 1941. godine, a njene prostorije, tehniku i deo personala pripojio je svojoj agenciji DNB (Deutsches Nachrichtenbüro). Poslednji glavni urednik i direktor Avale bili su Petar Bešević i Gavra Velikić.