Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr. Bogoljub Jovanovic - Zadrugarstvo i zadruzna izgradnja stanova 1936. Bogoljub Jovanović (Bohdaneč, 2. jun 1839 — Beograd, 13. april 1924) bio je srpski statističar, autor i akademik. Jovanović je bio upravnik Državne statistike, redovni član Srpskog učenog društva i počasni član Srpske kraljevske akademije. Biografija Rođen je 2. juna 1839. godine kao Bohumil Snjećivi (češ. Bohumil Snětivý) u mestu Bohdaneč (današnje Laznje Bohdaneč, češ. Lázně Bohdaneč, u Češkoj Republici), od oca Jana (češ. Jan Křtitel Snětivý, 1811—1892) i majke Katarine rođ. Nahlik (češ. Kateřina Náhlík, 1814—1892). Pohađao je srednju školu (nem. Musterhauptschule) u Pragu. Godine 1852, Bogoljub je sa roditeljima i četiri sestre napustio Bohdaneč, i posle kraćih boravaka u Bukovici kraj Slatine i Sentomašu (današnji Srbobran) 1857. godine došao u Kneževinu Srbiju, u Beograd. Tu se otac bavio stolarskim zanatom, u čemu mu je sin pomagao. 1870. godine je primljen u srpsko „sažiteljstvo” (državljanstvo), a kratko zatim je primio ime Bogoljub i prezime Jovanović, po očevom imenu Jan – Jovan. Krajem 1866. stupio je u službu beogradske carinarnice, odakle je uskoro premešten u ministarstvo finansija, a krajem 1868. u njeno statističko odeljenje. Otada pa do penzionisanja 1907. godine, bez prekida je ostao u službi državne statistike, menjajući položaje kako je nadležnost za statistiku prelazila iz jednog ministarstva u drugo. 1888. dolazi na čelo statističkog odeljenja u ministarstvu narodne privrede, odnosno 1901. na čelo novoosnovane Uprave državne statistike.[1] Kao upravnik državne statistike nastavio je rad svoga prethodnika Vladimira Jakšića, osnivača i prvog načelnika odeljenja za statistiku u Srbiji, afirmišući i usavršavajući službenu statistiku u Kraljevini Srbiji. Proučavao je i prevodio dela evropskih ekonoma i statističara (fon Šel (nem. Hans von Scheel), fon Šmoler (nem. Gustav von Schmoller), Blok (franc. Maurice Block)) i primenjivao njihove moderne misli i metode. Kao načelnik državne statistike bio je odgovoran za uređivanje i izdavanje Državopisa Srbije, Statistike Kraljevine Srbije, Statističkog godišnjaka, kao i ostalih zvaničnih izdanja državne statistike, koja su, pored statističkih podataka i grafika, sadržavala i Jovanovićeve autorske uvode, objašnjenja i stručne doprinose. Mnogobrojni posebni radovi objavljeni su u stručnim časopisima ili kao samostalna izdanja.[2] Učestvovao je u formulisanju niza zakona kojima su krajem 19. i početkom 20. veka ustanovljeni sistem i metode zvanične statistike u Srbiji.[3][4] Godine Jovanovićevog rukovođenja državnom statistikom okarakterisane su kao vreme njenog procvata.[5][6][7] Međutim, sam Jovanović je vremenom sve više kritički ocenjivao uticaj empirijskih saznanja na tadašnje političko odlučivanje u smislu društvenog boljitka.[8] Sa istorijskog gledišta, Jakšićevo i Jovanovićevo statističko delo pruža detaljnu sliku društva i prilika u Kneževini i Kraljevini Srbiji, i do današnjeg dana služi istoričarima kao pouzdan izvor.[9][10] Prva strana drugog toma knjige Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart koji je, kao i treći tom posle Kanicove smrti uredio i izdao Jovanović Jovanovićev intelektualni interes i doprinos prelazili su okvire njegove uže struke. Objavljivao je naučne radove iz raznih oblasti kulture i nauke. Bio je dopisnik čeških i nemačkih listova, i saradnik velikih nemačkih enciklopedija.[3] Njegovo glavno i najpoznatije delo van oblasti statistike je Kraljevina Srbija i srpski narod od rimskog doba do sadašnjosti (nem. Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart). Prvi tom je napisao austrijski balkanolog Feliks Kanic (nem. Felix Kanitz) uz Jovanovićevu saradnju, drugi tom je priredio i izdao Jovanović posle Kanicove smrti na osnovu njegovih beleški, a treći tom je napisao sam Jovanović. Dana 24. juna 1879. primljen je u Srpsko učeno društvo kao redovni član Odbora za nauke državne i istorijske, a nakon gašenja te ustanove 1892. godine preveden je u redove njegove naslednice, Srpske kraljevske akademije, kao počasni član.[11] Bio je redovni član Međunarodnog statističkog instututa i počasni član Pariskog statističkog društva i Srpskog poljoprivrednog društva. Oženio se 1883. Emilijom Dimić (1860—1939) iz Novog Sada, kćerkom Perside i Todora Dimića, učitelja Almaške škole. Emilija je završila Preparandiju u Somboru i do pred udaju bila nastavnica na Kragujevačkoj gimnaziji. Bogoljub i Emilija su imali sinove Branka (1885—1967) i Dragoslava (1886—1939) i kćerku Milicu (1892—1918). Sin Dragoslava Jovanovića, slikar Bogoljub Jovanović (1924—2021) je dobio ime po svom dedi. Bogoljub je umro 13. aprila 1924. godine u Beogradu i sahranjen je na Topčiderskom groblju, pored svojih roditelja i kćerke. Porodična grobnica je kasnije premeštena na Novo groblje. Dodeljen mu je Kraljevski orden Karađorđeve zvezde, Kraljevski orden Belog orla, Kraljevski orden Svetog Save, Orden Takovskog krsta i Orden Miloša Velikog.[12]

zajedničke molitve anglikanstvo Teologija Služba i bogosluženje hrišćanstvo Pozadina i istorija Anglikanska zajednica Nastavlja se anglikanstvo ikona Hrišćanski portal molitvenik koji se koristi u anglikanskoj zajednici i drugim hrišćanskim crkvama koje su istorijski povezane sa anglikanstvom. Prvi molitvenik, objavljen 1549. u vreme vladavine engleskog kralja Edvarda VI, bio je proizvod engleske reformacije nakon raskida sa Rimom. Delo iz 1549. bio je prvi molitvenik koji je obuhvatao kompletne oblike službe za svakodnevnu i nedeljnu bogosluženje na engleskom. Sadržao je jutarnju molitvu, večernju molitvu, Litiju i Sveto pričešće, a takođe i povremene službe u celini: naredbe za krštenje, krizmu, venčanje, „molitve sa bolesnicima“, i opelo. Takođe je u celosti izneo „pravila“ (to su delovi službe koji su se menjali iz nedelje u nedelju ili, ponekad, svakodnevno tokom cele Crkvene godine): uvode, zbornike i čitanja poslanica i jevanđelja za nedeljnu službu Pričešće. Starozavetna i novozavetna čitanja za svakodnevnu molitvu navedena su u tabelarnom formatu, kao i psalmi i pesme, uglavnom biblijske, koje je bilo predviđeno da se izgovaraju ili pevaju između čitanja.[1] Knjigu iz 1549. ubrzo je nasledila revizija iz 1552. koja je bila više reformisana, ali iz iste uređivačke ruke, one Tomasa Krenmera, nadbiskupa od Kenterberija. Korišćen je samo nekoliko meseci, pošto je posle smrti Edvarda VI 1553. njegova polusestra Marija I obnovila rimokatoličko bogosluženje. Marija je umrla 1558. godine, a 1559. godine Elizabeta I je ponovo predstavila knjigu iz 1552. sa modifikacijama kako bi je učinila prihvatljivom za vernike i sveštenstvo koji su više tradicionalno nastrojeni. Jakov I je 1604. naredio neke dalje izmene, od kojih je najznačajnija dopuna katihizisa jednog odeljka o Tajnama; ovo je rezultiralo Knjigom zajedničkih molitava iz 1604. godine. Nakon burnih događaja oko Engleskog građanskog rata, kada je Molitvenik ponovo ukinut, objavljena je još jedna revizija kao molitvenik iz 1662. godine.[2] To izdanje ostaje zvanični molitvenik Engleske crkve, iako su tokom kasnijeg dvadesetog veka alternativni oblici koji su bili tehnički dopuni u velikoj meri istisnuli Knjigu zajedničkih molitvi za glavno nedeljno bogosluženje većine engleskih parohijskih crkava. Različite permutacije Knjige zajedničkih molitvi sa lokalnim varijacijama se koriste u crkvama unutar i izvan anglikanske zajednice u preko 50 zemalja i preko 150 različitih jezika.[3] U mnogim od ovih crkava, molitvenik iz 1662. ostaje merodavan čak i ako su ga druge knjige ili obrasci zamenili u redovnom bogosluženju. Tradicionalni luteranski, metodistički i prezbiterijanski molitvenici na engleskom jeziku pozajmljeni su iz Knjige zajedničkih molitvi, a obredi venčanja i sahrane našli su svoj put u onima drugih denominacija i na engleskom jeziku. Poput verzije Biblije kralja Džejmsa i Šekspirovih dela, mnoge reči i fraze iz Knjige zajedničkih molitvi ušle su u uobičajeni govor. kozni povez 1912 469 + 207 strana prvih par listova ima fleku kao sto se vidi na jednoj od slika unutra dobro ocuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gospa od Anđela , Ivan Meštrović , Nova Evropa Zagreb 1937 , zadužbina porodice Račić Cavtat ; odlično očuvano, tvrd povez, format 22 x 27 cm , ilustrovano, višejezično, srpski , engleski i nemački ; 44 strane Ivan Meštrović (Vrpolje, 15. avgust 1883 — Saut Bend, 16. januar 1962) bio je jugoslovenski i hrvatski vajar i arhitekta. Diplomirao je Likovnu akademiju u Beču, a zatim je bio profesor na likovnim akademijama u Zagrebu, Sirakuzi (1947) i Saut Bendu (1955). Biografija Fotografija Meštrovića Rođen je u seoskoj katoličkoj porodici, a njegova religioznost oblikovala se pod uticajem narodne religioznosti, Biblije i kasnog Tolstoja. Svoje detinjstvo proveo je u selu Otavice, kod Drniša u Dalmaciji, odakle su mu bili roditelji. Dok je kao dete čuvao ovce, Meštrović je slušao epsku poeziju, narodne pesme i istorijske balade. Prema pojedinim izvorima, Meštrović je u zrelom dobu govorio svojim prijateljima, da je srpskog porekla, jer potiče starinom iz Novopazarskog sandžaka, od plemena Gavrilovića.[1] Pesnik i diplomata Jovan Dučić je utvrdio da u trouglu Pljevlja - Foča - Goražde postoje dva sela, sa zanimljivim imenima: Meštrovci i Maštrovac. Bio je to po njemu „klasični starosrbijanski kraj pun Nemanjićkih tradicija, carskih crkava i tvrđava, gnezdo guslara i heroja nacionalnih”. Gavrilovići su utvrđeno je, bili izdeljeni na tri grane, a jedna od njih bila vlastelinska porodica, u srodstvu sa srpskim kraljem Urošem II. Meštrović je u nacionalnom smislu tokom života imao velike promene. U doba Kraljevine Srbije, do 1914. je govorio (list Štampa, 1911.): Srbin i Hrvat to su dva imena za jedan narod, samo što je taj narod pod imenom Srbin bolje sačuvao svoju individualnost — slobodu i čežnju za slobodom. Stoga mi je to ime milije. U dobra Kraljevine Jugoslavije je bio veliki Jugosloven i unitarista, da je nakon 6. januara 1929. predvodio poklonstvenu deputaciju Hrvatske kod kralja ujedinitelja. Samo Hrvat postaje u doba NDH.[2] Harold Bilinić, kamenorezac iz Splita, prepoznao je njegov dar i uzeo ga je za šegrta sa svega šesnaest godina. Njegov umetnički talenat razvio se gledanjem znamenitih građevina Splita i uz pomoć Bilinićeve supruge koja je bila profesorka u srednjoj školi. Uskoro su pronašli jednog bečkog vlasnika rudnika koji je finansirao Ivanovo preseljenje i školovanje u Beču. Morao je u najkraćem roku da nauči nemački i da se prilagodi novoj sredini. Uprkos brojnim problemima završio je studije. Svoju prvu izložbu priređuje 1905. godine u Beču sa grupom Secesija, uz primetan uticaj stila Art Nuvo. Njegov rad je ubrzo postao popularan i Meštrović počinje da zarađuje dovoljno za učešće na međunarodnim izložbama, na koje je putovao sa svojom suprugom Ružom Klajn. Njegov kum je bio dr Laza Popović, sa kojim je vajar redovno u međuratnom periodu provodio Božić u Otavicama. Tu se nalazio kamenolom od čijeg kamena je Meštrović za života isklesao svoj „Mauzolej”. Taj mauzolej je bio nekoliko kilometara udaljen od „rodne kuće”. Podignut je na otkupljenom zemljištu, sa kamenim ukrasima i bareljefima. Okrenut je bio ka istoku, a u njemu su katolički oltar od žućkastog kamena i u podu grobna kripta.[3] Godine 1908. seli se u Pariz. Skulpture stvorene u tom periodu mu donose i međunarodnu reputaciju. U Beograd se seli 1911, a ubrzo potom u Rim, gde je na svetskoj izložbi primio nagradu za delo Vidovdanski hram koje je bilo u okviru paviljona Srbije.[4] Tamo je proveo naredne četiri godine proučavajući skulpture antičke Grčke. Na početku Prvog svetskog rata i nakon atentata u Sarajevu, Meštrović je pokušao da se vrati u Split preko Venecije, ali ga je od tog puta odvratio njegov negativni stav prema austrougarskim vlastima. Tokom rata je učestvovao na izložbama u Parizu, Kanu, Londonu i Švajcarskoj. Bio je član Jugoslovenskog odbora. Po završetku Prvog svetskog rata vraća se u novoosnovanu Kraljevinu Jugoslaviju i upoznaje drugu ljubav svog života, Olgu Kesterčanek kojom se i oženio. Imali su četvoro dece: Martu, koja je rođena u Beču i Tvrtka, Mariju i Matu, koji su rođeni u Zagrebu, gde su se preselili 1922. Kasnije bi zimske mesece provodili u svojoj palati u Zagrebu, a letnje u letnjoj kući napravljenoj tridesetih godina u Splitu. Postao je profesor, a kasnije direktor Kulturnog instituta u Zagrebu. Ivan Meštrović je izvajao brojne skulpture po narudžbini kraljevske dinastije Karađorđević, posebno kralja Aleksandra I Karađorđevića. Među porudžbine kralja Aleksandra ubrajaju se skulptura sfinge, Miloša Obilića, Marka Kraljevića, junaka kosovskog mita Srđa Zlopogleđa, ženske pandane kosovskim junacima, kao i autoportret samog Meštrovića. Većina poručenih skulptura kao ideološku pozadinu imala je ideju integralnoj jugoslovenstva. Dela se danas uglavnom nalaze u okviru dvorskog kompleksa na Dedinju.[5] Putovanja po svetu su se nastavila. Izlagao je svoja dela: u Bruklinskom muzeju (1924), Čikagu (1925), kao i u Egiptu i Palestini 1927. godine. Kada Meštrović dolazi u Ameriku, svojim vezama i poznanstvima mu pomaže naučnik Mihailo Pupin, koji u svom pismu navodi da je Meštrović u praktičnim radovima oko izložbi „kao malo dete”.[6] Zbog njegovog stava prema Italiji, kada je osudio italijanski iredentizam prema Dalmaciji, i Nemačkoj, kada je odbio Hitlerov poziv da poseti Berlin, ustaše su ga na kratko zatvorile tokom Drugog svetskog rata. Uz pomoć Vatikana se prebacio u Veneciju i Rim, a kasnije u Švajcarsku. Cela njegova porodica nije uspela da se izvuče pred naletima rata — njegova prva žena Ruža Klajn umrla je 1942. zajedno sa svojom jevrejskom porodicom u Holokaustu. Kasnije, brata Petra su zatvorile komunističke vlasti. Mauzolej Ivana Meštrovića u Otavicama Titova Jugoslavija je pozvala Meštrovića da se vrati, ali je on odbio da živi u komunističkoj zemlji. Godine 1946, Univerzitet u Sirakuzi mu je ponudio mesto profesora i on se preselio u Sjedinjene Američke Države. Još 1945. dobio je američko državljanstvo, a deset godina kasnije postaje profesor na Univerzitetu Notr Dam. Pre nego što je umro, Meštrović se na kratko vratio u Jugoslaviju poslednji put da bi posetio Alojzija Stepinca, katoličkog kardinala koji je sarađivao sa ustašama, i Josipa Broza Tita. Na zahtev jugoslovenskih kulturnih poslenika, poslao je 59 statua iz Sjedinjenih Država u Jugoslaviju (uključujući i spomenik Petra Petrovića Njegoša), a 1952. dodatnih 400 skulptura i različitih crteža. Smrt Meštrovićeve dece kao da je uticala i na njegovu. Njegova kćerka Marta, koja se doselila u Kanadu, umrla je u 24. godini 1949; njegov sin Tvrtko, koji je ostao u Zagrebu, umro je 1961. godine. Meštrović je napravio četiri glinene skulpture, da bi obeležio smrt svoje dece, Marte i Tvrtka. Nekoliko meseci docnije, Ivan Meštrović je umro u svojoj 79. godini u gradu Saut Bend, u državi Indijani (SAD). Njegovi posmrtni ostaci su prebačeni u Otavice. U njegovu čast, ulica u Beogradu nazvana je po njemu. Ivan Meštrović je izvajao preko pedeset spomenika tokom svog dvogodišnjeg boravka u Parizu (1908—1910). Na temu boja na Kosovu u Parizu se rodila ideja za projekat izgradnje Vidovdanskog hrama čija je maketa nagrađena u Rimu. Mnogo njegovih ranih dela nose panslovensku notu sa ciljem da se svi južni Sloveni ujedine. Sa stvaranjem prve Jugoslavije, njegov rad se preorijentiše na muzičke instrumente i kapele. Sebe je praktično orijentisao na religiozne motive, pravljene naročito od drveta, pod uticajima vizantijske i gotske arhitekture. Najpoznatija dela iz tog perioda su Raspeće i Madona; kasnije je bio više impresioniran Mikelanđelom Buonarotijem, kada je pravio veliki broj kamenih reljefa i portreta.

U dobrom stanju. Prvo izdanje, gornji obrez u pozlati. Neznatno oštećenje na donjem delu korice jednog toma. Stranice čiste i bele, povez čvrst i kompaktan. `THE INTIMATE PAPERS OF COLONEL HOUSE` By Charles Seymour; Colonel House Published by Houghton Mifflin, Boston (1926) Hardcover First Edition - with numerous black & white photo plate illustrations !Item Description: Houghton Mifflin, Boston, 1926. Hardcover. Book Condition: Very Good. First edition. Complete in Four Volumes. Hardcover. Red cloth, gilt titles, gilt edged. 8vo. All vols. Some shelfwear, occasional light speckling to cloth, mild soil, Cloth cover shows some discoloration on spine. Illustrated frontispieces, and many internal bookplate photographs. The two volumes have indexes. Vol 1 - Behind the Political Curtain 1912-1915, 474 pages; Vol 2 - From Neutrality to War 1915-1917, 502 pages, including index; Edward Mandell House (July 26, 1858 – March 28, 1938) was an American diplomat, and an adviser to President Woodrow Wilson. He was known as Colonel House, although his rank was honorary and he had performed no military service. He was a highly influential back-stage politician in Texas before becoming a key supporter of the presidential bid of Wilson in 1912 by managing his campaign, beginning in July 1911. Having a self-effacing manner, he did not hold office but was an `executive agent`, Wilson`s chief adviser on European politics and diplomacy during World War I (1914–1918). He became a government official as one of the five American commissioners to the Paris Peace Conference of 1919. In 1919, Wilson broke with House and many other top advisers, believing they had deceived him at Paris. pariska konferencija, prvi svetski rat, veliki rat, amerika, sjedinjene američke države

Prvo izdanje iz 1946. Odlično očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Kulenović, Skender, 1910-1978 = Kulenović, Skender, 1910-1978 Naslov A što sad___? : aktovka / Skender Kulenović Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1946 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kulturno-prosvetno odjeljenje Zemaljskog odbora Jedinstvenih sindikata radnika i namještenika za Hrvatsku, 1946 (Zagreb : Hrvatski tiskarski zavod D.D.) Fizički opis 44 str. ; 16 cm Zbirka Mala pozornica. ǂkolo ǂ1 ; ǂsv. ǂ2 SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 2. 9. 1910 – Beograd, 25. 1. 1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac „Ocvale primule“ Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. KC

Kao na slikama Bio bi lep primerak uz malu knjigovezačku intervenciju Branko Radičević ; Publisher: U Novom Sadu : Izd. M. Popovića, 1905 Branko Radičević (Brod na Savi, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Branko Radičević Branko Radičević 2.jpg Branko Radičević Datum rođenja 28. mart 1824. Mesto rođenja Slavonski Brod, Austrijsko carstvo Datum smrti 1. jul 1853. (29 god.) Mesto smrti Beč, Austrijsko carstvo Potpis Kuća u kojoj je stanovao dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Biografija Uredi Otac Branka Radičevića Todor Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije.[3] Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[5] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine.[6] Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [7]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [8]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije.[9] Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intenzivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[10] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[11] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[12] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Uredi Branko Radičević, crtež objavljen u kalendaru Vardar za 1925. godinu Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[13] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[14] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [15] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Uredi Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Nasleđe Uredi Nagrade i ustanove nazvane po njemu Uredi Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma Knjige Uredi Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno) Srpski romantizam srpska romantizarska poezija romantizma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Aleksej Jelačić RUSKA REVOLUCIJA I NJENO POREKLO Zagreb, 1925. »Ruska revolucija i njeno poreklo« dr Alekseja Jelačića, je objavljena u Zagrebu 1925, u izdanju „Nove Evrope“. Predgovor izdavača Uvodna reč piščeva I. Postanak i razvitak Carske Rusije II. Kriza Carske Rusije III. Katastrofa Carske Rusije Kratak pregled literature Mape Aleksej Jelačić (rus. Алексей Кириллович Елачич; Kijev, 10. januar 1892 — Beograd, 20. oktobar 1941) je bio srpski istoričar, publicista i novinar srpsko-ruskog porekla. Aleksej Jelačić rodio se u Kijevu 18. januara 1892. godine. O njegovim roditeljima nema preciznijih podataka, a sam Jelačić na više mesta navodi da je južnoslovenskih korena. U posveti jedne knjige navodi se da mu je majka umrla 11. januara 1912. godine.[1] U Kijevu je završio privatnu osnovnu školu i klasičnu gimnaziju 1909. Činjenica da je završio privatnu osnovnu školu i njegovo ime na spisku zemljoposednika Proskurovskog sreza[2], pretpostavljaju da je iz imućnije porodice. Studije istorije je završio na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Sankt Peterburgu 1914. godine. Iste godine primljen je za asistenta na katedru za rusku istoriju istog fakulteta. Godine 1917. prelazi na Univerzitet svetog Vladimira u Kijevu i na njemu magistrira 1918. godine radnjom „Samoderžavie i narod v Rossii XVIII veka“ (Samodržavlje i narod u Rusiji 18. veka). Godine 1919. prelazi na licej u Kamenc-Podolskom i predaje u istom sve do 1920. godine. Godine 1920. emigrira u Kraljevinu Jugoslaviju i živi u njoj sve do smrti. Bio je angažovan kao gimnazijski profesor u Skoplju (1920–1924), Pljevljima i Prištini (1924–1925). U Ljubljani je 1925. godine doktorirao radnjom „Seljački pokret u Hrvatskoj i Slavoniji godine 1848-1849`, što je prvi temeljitiji rad na navedenu temu uopšte[3]. Od 1925. godine živi i radi u Skoplju kao honorarni profesor ruske i zapadnoslovenske istorije na Filozofskom fakultetu, a istovremeno predaje i u skopskoj gimnaziji. Bio je dugogodišnji Politikin dopisnik iz Skoplja. Iz Skoplja je kraće vreme izbivao 1932. kada nastavnikuje u Kruševcu. Po izbijanju rata 1941. premešten je na rad u leskovačku gimnaziju. U Beogradu je umro 20. oktobra 1941. godine i pokopan je na ruskom groblju. Naučna i publicistička delatnost Od 1909. do doseljenja u Jugoslaviju Jelačić je objavio nekoliko istorijskih radova, seriju književnih prikaza i pregleda u raznim kijevskim časopisima i novinama, te seriju mnogobrojnih izvornih članaka iz ruske i opšte istorije u enciklopediji „Novi Эnciklopedičeskiй Slovarь Efrona“, počev od sv. V., Sankt Peterburg 1911-. Po dolasku u Jugoslaviju brzo ovladava srpskim jezikom i postaje plodan pisac. U mnogim dnevnim novinama piše o revolucionarnim zbivanjima u Rusiji, a u zagrebačkoj „Novoj Evropi“ godinama je objavljivao članke iz ruske istorije. O njegovom značaju u tadašnjem društvu svedoči enciklopedijski članak o njemu u poznatoj „Narodnoj enciklopediji srpsko-hrvatsko-slovenačkoj`[4]. U svojim radovima piše protivboljševički. Miroslav Krleža u časopisu „Književna republika“ oštro je napadao Jelačića kao „aktivnog kontrarevolucionara“ i „generalsku prirepinu`[5]. Zbog takvih svojih stajališta Jelačić je za vreme komunističke Jugoslavije najčešće prešućivan. Napisao je prvi celoviti prikaz ruske istorije na srpskom jeziku, te kraće prikaze poljske i češke istorije. Celovita bibliografija njegovih radova do danas nije izrađena. Spisak njegovih radova do 1925. godine sastavio je sam pisac u knjizi „Seljački pokret u Hrvatskoj i Slavoniji godine 1848-1849` (Zagreb 1925), a Josip Pejin je objavio u „Istorijskom glasniku 1-2` (Društvo istoričara SR Srbije, Beograd 1918) nepotpunu bibliografiju Jelačićevih radova od 1922. godine. Od 2007. godine najznačajnija Jelačićeva dela objavljuju se na internetu, a objavljeno je i nekoliko štampanih izdanja „Istorije Rusije“ i „Istorije Poljske“. Izbor iz bibliografije Ruska revolucija i njeno poreklo, Zagreb 1920. Istorija Rusije, Beograd 1929. Srbi i zakonodavni odbor carice Katarine II, Skoplje 1930. Čehoslovačka istorija, Beograd 1931. -{DjVu}- format, 1,98 -{MB}-. Istorija Poljske, Beograd 1933. Zagonetna epizoda ruske istorije u pesničkoj interpretaciji Iva Vojnovića, Dubrovnik 1931. Vodič kroz Skoplje i okolinu sa 70 slika i jednim planom Skoplja, Skoplje 1937. Rusija i Balkan. Pregled političkih i kulturnih veza Rusije i balkanskih zemalja, Beograd 1940. Samoderžavije i narod u Rusiji XVIII veka. Seljački pokret u Hrvatskoj i Sloveniji.

DAN ŠESTI RASTKO PETROVIĆ NOLIT B e o g r a d 1 9 8 2 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ Р о м а н .... Најбоља књига и најаутентичније потресно казивање о великој српској пропасти/Голготи - прелазу преко Албаније из пера сјајног писца и једног од 1300 ђака каплара, брата сликарке Надежде Петровић, чије је младе животе отаџбина као маћеха трошила за пропалу, сулуду и погрешну политику Николе Пашића, званог `Баја зна шта ради`, са његовим мумлањем у браду, црнорукцима и тврдолинијашима, недораслим краљем Петром, мегаломанским престолонаследником Александром, удворичком војном камарилом, црквеним врхом и осталом булументом корупционашких, пропалих и корумпираних политичара што је резултирало библијском пропашћу српског народа од преко милион сатртих СРПСКИХ живота од чега се Србија никада није опоравила.. Чињеница да је у последњих 1ОО година ове године рођено у Србији најмање беба говори о страшној будућности и судбини Срба - о њиховом историјском нестајању, а Срби се и даље деле, држава рехабилитују квислинге, а српски народ не позива на одговорност корумпирану српску политику, српске политичаре и кукавну српску елиту - сви апсолутно одговорни за ово безнадежно стање! Радикалско-карађорђевићевска осовина држана под руском антизападном контролом, настављена под комунистичком диктатуром Србију је увела у потпуни С Л О М ! 50 година власти радикала + 50 година власти комуниста, то је биланс српског Термидора! Шта даље? Једина узданица је српска младост ако у међувремену комплетна не /о д е/ на Запад или не буде корумпирана страначким и лажним школским дипломама, али то онда више неће ни бити важно. Нећемо бити ни први ни последњи народ који је нестао са лице Земље !!!!!!! Читаш и плачеш!!! ................................................... Поговор: ЂОРЂИЈЕ ВУКОВИЋ Напомена о тексту Биографски и библиографски подаци Ћирилица Тврде корице Класичан шивен повез, /н и ј е/ лепљено !!! 677 страница НЕКОРИШЋЕНО Одлично Кондиција: 1О Српски Зид плача !!! Књига да je златом плаћаш !!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! 79. str. 1931. god B. Sirola M. Gavazzi Milovan Gavazzi (Gospić, 18. ožujka 1895. – Zagreb, 20. siječnja 1992.) jedan je od najznačajnijih hrvatskih etnologa 20. stoljeća. Postavio je temelje etnološkomu znanstvenom radu u Hrvatskoj te odgojio mnoge naraštaje hrvatskih etnologa.[1] Životopis Studirao je slavistiku, germanistiku i filozofiju u Zagrebu i Pragu. Utemeljitelj je etnološkog znanstvenog rada kao i nastave etnologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu na Katedri za etnologiju. U razdoblju od 1923. do 1927. radio je kao kustos u Etnografskom muzeju u Zagrebu. Od 1927. godine profesor je na Katedri za etnologiju do umirovljenja 1965. godine. Nastavnim se je radom bavio još gotovo dva desetljeća nakon umirovljenja.[1] Bavio se poviješću etnologije, praslavenskom etnografskom baštinom, hrvatskom tradicijskom kulturom i kulturom drugih slavenskih naroda te ostalih europskih naroda kao i izvaneuropskim kulturama. Pored toga proučavao je folklornu glazbu, glazbala i ples. Uz nastavni i znanstveni rad pokrenuo je izdavačku i filmsku djelatnost te je započeo i etnološku kartografiju. Dobitnik je Herderove nagrade 1970. godine. Dvanaesti kongres Međunarodne unije antropoloških i etnoloških društava dodijelio mu je, kao etnologu svjetskoga značenja, 1988. posebnu plaketu. Autor je niza knjiga, studija i članaka.[2] Godišnja nagrada i nagrada za životno djelo Hrvatskog etnološkog društva koja se dodjeljuje za iznimna postignuća u etnologiji nazvana je njegovim imenom. Dr. Božidar Širola (Žakanje, 20. prosinca 1889. – Zagreb, 10. travnja 1956.), hrvatski skladatelj i glazbeni pisac, muzikolog i etnomuzikolog. U Karlovcu je završio pučku školu i pohađao glazbenu školu. Realnu gimnaziju, započetu u Karlovcu završio je u Zagrebu, gdje je nastavio i učenje violine kod Ladislava Miranova, a po završetku gimnazije upisao je studij matematike i fizike. Diplomirao je 1913. i odmah se zaposlio kao nastavnik, te nastavio kao privatni učenik Ivana pl. Zajca učiti glazbenu teoriju i instrumentaciju. Već tada je Širola skladao, i neke su njegove skladbe izvedene u Zagrebu. Kao zborovođa Akademskoga glazbenog društva Mladost putovao je po Austriji, Madžarskoj, Njemačkoj, upoznao značajne skladatelje, te nastavio glazbeno usavršavanje na Institutu za glazbene nauke Sveučilišta u Beču. Na osnovi disertacije Das istrische Volkslied stekao je 1921. naslov doktora filozofije, postavši tako prvi hrvatski školovani muzikolog. Božidar Širola bio je kustos, zatim ravnatelj Etnografskoga muzeja u Zagrebu. Poznat je kao skladatelj (gotovo svih glazbenih oblika), muzikolog (autor prvog sustavnog pregleda povijesti hrvatske glazbe) i etnomuzikolog (autor brojnih rasprava o hrvatskoj folklornoj glazbi). Umro je u Zagrebu 10. travnja 1956.

Solunski put Sv Pavla i druge stvari Stevan Matijašević kao na slikama retko u ponudi Jerusalim Damask ... Aforizmi Katarina Zrinska Kratka istorija Soluna Sveti apostol Pavle (grč. Παύλος), rođen je kao Jevrejin, a postao je hrišćanski apostol, svetitelj, propovednik i književnik. Autor je 14 knjiga i poslanica Novoga Zaveta.[1] Sveti apostol Pavle Sveti Pavle, rad El Greka Rođen je u Tarsu u jevrejskoj porodici Venijaminovog plemena. Najpre se zvao Savle, učio kod Gamalila i bio farisej i progonitelj prvih hrišćana koji su takođe bili jevrejskog porekla. Kada se čudesno obratio u hrišćansku veru postao je apostol i vatreni pobornik i propovednik Jevanđelja, od granica Arabije do Španije. Stradao je zbog propovedanja Jevanđelja i strpljivo podnosio muke, čvrst i stamen u svojoj veri u Gospoda dostigavši takvo savršenstvo da je mogao reći: „Ne živim ja, nego Hristos u meni“. Posečen je u Rimu u vreme cara Nerona kao i apostol Petar. Od svog oca, učenog rabina, Pavle je stekao prvo obrazovanje u Tarsu, gde je pored Mojsijevog zakona učio i tkački zanat; izrađivao je ćilime i vojničke šatore, što će mu kasnije, na misionarskim putovanjima, biti jedan od načina izdržavanja. Tars je u to vreme bio čuven po svom univerzitetu, trećem po ugledu posle Atinskog i Aleksandrijskog. Školovanje je nastavio u Jerusalimu kod tada čuvenog fariseja Gamalila (Dap 22,3; 5,34). Grčki jezik i grčku književnost znao je od rane mladosti. U Svetom pismu spominje se u priči o kamenovanju đakona Stefana. U samom kamenovanju, nije učestvovao, ali ga je odobravao (Dap 7,60). Iz neobuzdane mržnje prema novoj veri, tražio je od jevrejskih duhovnih vlasti da u Damasku pronalaze i hvataju njene privrženike i bacaju ih u tamnicu (Dap 9,1-2). Na putu za Damask, posle čudesnog božanskog čina, doživeo je obraćenje i tada se krstio i postao hrišćanin (Dap 9,1-20; 22,5-16; 9-18). U Damasku i Arabijskoj pustinji, Sv. Pavle je proveo tri godine. Pošto je doznao da Judejci uz pomoć namesnika navatejskog, cara Arete IV, u čijoj se oblasti nalazio Damask, hoće da ga ubiju, vratio se u Jerusalim da bi s tim upoznao Apostole (Dap 9,23-26). Posle petnaest dana boravka u Jerusalimu (Dap 9,23-26; 2 Kor 11,32-33; Gal 1,18), otišao je u svoje rodno mesto (Dap 9,30; Gal 1.18.20). Odatle je sa Varnavom došao u Antiohiju gde se već bila obrazovala prva hrišćanska opština. Tu su obojica uspešno propovedala. Godine 44, odlaze zajedno u Jerusalim, u kome nisu zatekli nijednog od Apostola. Odatle se Sveti Pavle sa Markom, Varnavinim nećakom, vraća u Antiohiju, a kasnije je u pratnji svojih saradnika tri puta putovao radi širenja hrišćanske vere. U Pravoslavlju su ova putovanja poznata kao misionarska putovanja Sv. Pavla. Na prvo putovanje od 45.-48. godine išli su preko Selevkije na Kipar, odakle je Varnava bio rodom (Dap 4,36). Najpre je propovedao u Salamini i u drugim mestima i, najzad, u Pafu, gde obraća u hrišćanstvo prokonzula Sergija Pavla. Odatle odlaze u Pergu Pamfilijsku (Mala Azija), a zatim u Listru gde je Pavle bio kamenovan. Potom idu u Dervu, i u povratku obilaze ista mesta koja su posetili, pa preko primorske varoši Atalije dolaze najzad u Antiohiju (Sirijsku). (Dap 13 i 14; 2 Tim 3,11). Četrnaest godina kasnije, posle prve posete Jerusalimu (Gal 2,1; 1,8) godine 49. Pavle sa Varnavom, Titom odlazi u Jerusalim na Apostolski sabor. Drugo (49/50-52/53) Na drugo putovanje 49.-53., Pavle je išao sa učenikom Silom (Dap 15,22-40). Proputovali su Siriju, Kilikiju, Frigiju, Galatiju, Makedoniju. Treće Pavlovo putovanje se zbilo u periodu od 53.-58. godine. Krenuo je iz Antiohije, kroz Galatiju i Frigiju i stigao u Efes. Tamo je propovedao u sinagogi, nakon čega je došlo do pobune efeskih zlatara predvođenih izvesnim Dimitrijem, jer je Pavlovo propovedanje indirektno bilo usmereno protiv njihovog izvora prihoda - prodaje kipova (statua) efeske boginje zaštitnice Artemide (Dijane) i njenog hrama. Nakon toga odlazi u Troadu, zatim Makedoniju, u Filipi, i Korint (2 Kor 12,14; 13,1), u kome je proveo tri zimska meseca (Dap 20,1-3). Za vreme ove treće posete 58. godine, odavde piše poslanicu Rimljanima (Rm 16,23). Pri povratku, posetio je Filipe u Makedoniji, gde se susreo s jevanđelistom Lukom. Zatim je posetio Troadu, As, Mitilinu, ostrvo Lezbos, Samos i Milit. U Jerusalimu je Pavle optužen da je uveo sa sobom u hram svog pratioca Trofima, neznabošca. Neznabošci pod pretnjom smrtne kazne nisu smeli da uđu u jevrejsko svetilište. Zbog toga je proteran u Kesariju, gde su ga izveli pred rimskog namesnika Feliksa i njegovu ženu Druzilu, pred kojima je održao upečatljiv govor. Saslušavan je u više navrata u toku dve godine (58—60), u Festu, ga je saslušao judejski car Agripa II. Kao nepokolebivi misionar, Apostol je i ovog puta propovedao, iznevši svoju biografiju i velika dela Hristova učinjena na njemu - obraćenje (Dap 23,12-26,32). Nakon toga Pavle, u pratnji rimske straže, plovi u grad Mir u Likiji, a odatle na Krit, pa ka Malti, gde se njegova lađa nasukala na sprud. Godine 61. odlazi u Rim gde je propovedao tamošnjim Judejcima. U Rimu je proveo dve godine, od proleća 61. do proleća 63. godine (Dap 27,1-18,15). Iz Rima odlazi u Španiju (63/64), zatim u Dalmaciju, pa u Efes, gde je Timoteja postavio za prvog episkopa Efesa (64/45). Zatim je preko Troade (1 Tim 4,13) otputovao u Makedoniju (1 Tim 3,14). Neko vreme proveo je na Kritu, gde je Tita postavio za Episkopa (Tim 1,5) pa odatle u Nikopolj u Epiru. 66. godine, ponovo je zatvoren u Rimu (2 Tim 4,16-18).[2] Postradao je mučenički, 67. godine. Posečen je mačem kao rimski građanin. Pravoslavna crkva ga proslavlja 29. juna po julijanskom kalendaru.[3] „Dobar rat izratovah, veru sačuvah.“ sveti pavle svetog pavla solun

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga pocinje od stranice 195. posto je ovo druga knjiga navedenog dela. Nekih desetak stranica zacepljeno, vidi se na jednoj od fotografija o cemu je rec, ali ne ometa prilikom citanja. Fotografisan je jedan deo sadrzaja u knjizi. Prota Manojlo Grbić (1844–1899) jeste jedan od najznačajnijih pisaca srbske crkvene istorije, čovek koji je u svojim radovima izučavao crkvenu prošlost Vojne Krajine, tj. Srba u Eparhiji gornjokarlovačkoj. Žitije i sočinjenija Rođen je u Širokoj Kuli u Lici 19. decembra 1844. godine, a upokojio se 16. aprila 1899. godine. I otac i deda su mu bili sveštenici, a po porodičnom predanju bio je 12 sveštenik u muškoj liniji. Stari su mu se u Široku Kulu doselili iz Prokika. Otac Manojlov, sveštenik Marko, umro je 1855. od kolere, kada je dečaku bilo tek 11 godina. Bio je najstariji od šestoro dece, a o njima je deličmičnu brigu preuzeo deda po majci, Isak Prica, takođe sveštenik iz Mekinjara u Krbavi. Manojlo je pomagao majci Milici u podizanju četiri brata i jedne sestre, a u školi se isticao po marljivosti i učenju. Osnovnu školu je završio u Krbavici, a gimanziju i bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Mladi Mane Grbić, svršeni bogoslov je od 1868. bio nastavnik (katiheta) Srbske narodne osnovne škole u Karlovcu. Rukopoložen je za sveštenika 1870. godine. Njegovim zalaganjem, dobrom voljom i predanim radom otvorena je u Karlovcu 1875. godine Srbska učiteljska škola, a Manojlo Grbić je bio njen prvi veroučitelj. Pravom nošenja crvenog pojasa je odlikovan 1882., a u čin protojereja je rukoproizveden 28. juna 1892. u Vojniću. U predavanjima, u držanju lekcija dolazio je do izražaja njegov besednički dar, koji je bio uočljiv i sa amvona, u nedeljnim i prazničnim propovedima. Talenat za istoriografsko pisanje se kod njega vrlo rano projavio. Prva generacija koja je došla posle pamti protu: „Bio je odličan nacionalni radnik, dobar propovednik i ekshortator“. (Radoslav M. Grujić, 1925.). Članke različite tematike, od versko-moralnih, versko-didaktičkih, literarnih i onih istorijske sadržine štampao je po svim crkvenim listovima svoga vremena kao što su: Srbsko-dalmatinski magazin, Istina, Glasnik Pravoslavne dalmatinske crkve, Letopis Matice Srbske, Brankovo Kolo, Srbski Sion, itd. Od njegovih radova strogo istorijske sadržine izdvajaju se: Unija u Tržiću i pogibija popa Nikolle Gaćeše 9. (21.) juna 1820, Istina – list za bogoslovsku nauku i pastirsku praksu, Zadar 1888, str. 385–401, 433–442, 481–492, 529–549; Povjestnica pravoslavne (srbske) obćine u Karlovcu, Srbsko-dalmatinski magazin, Zadar 1868, str. 1–39; Beseda Manojla Grbića 1889. prilikom obnove crkve u Gomirju, Glas Istine 1890. Srbsku istorijsku nauku i pravoslavnu istoriografiju uopšte zadužio je sintetskim pregledom istorije Pravoslavne Crkve u Vojnoj Krajini u tri toma, objavljenim pod naslovom „Karlovačko vladičanstvo“ (Karlovac 1891, 1893). Koliko je prota-istoričar bio skroman svedoči i podnaslov njegovog dela „Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve“, ali nije reč o nekom prilogu u kome su štampani izvori koji bi budućim istraživačima poslužili za naučni rad, teorije i zaključivanja. Pripovedanje u ovom kapitalnom delu počinje od najranijih početaka Srba u Lici, Krbavi, Kordunu, Baniji i susednim oblastima (Rijeka, Senj, Trst, Gorski Kotar), a dovedeno je do 1824. godine. Delo je nastalo na podstrek episkopa gornjokarlovačkog Teofana Živkovića (rođen 1825, episkop od 1874–1890), retko talentovanog, prodornog besednika i prilježnog vladike Srbske Pravoslavne Crkve. Zanimljivo je pomenuti činjenicu kako je Eparhija gornjokarlovačka imala krajem XIX i početkom XX veka 330.000 stanovnika. (Šematizam istočno-pravoslavne mitropolije karlovačke za 1900., priredio Dimitrije Ruvarac, Sremski Karlovci 1900, 210–249). Manojlo Grbić spada u plejadu srbskih sveštenika koji su stvarali istorijsku nauku o Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi. Živeo je i stvarao u drugoj polovini XIX veka, u vremenu kada se upravo kristalisala srbska istoriografija. Kao istoričar iz toga vremena imao je na raspolaganju bogate dokumentarne fondove Eparhije i Konzistorije u Plaškom. Manojlo Grbić je kao srbski sveštenik to dobro iskoristio, ali je u obzir uzimao i dostignuća tadašnje istorijske nauke i istorijske geografije. Njegova sinteza se razvila iz preglednog članka o prošlosti Eparhije gornjokarlovačke štampanom u jednom od eparhijskih šematizama. „Karlovačko vladičanstvo“ je skrenulo na sebe pažnju šire javnosti i naučne kritike. Poduži prikaz je sastavio ruski istoričar Ivan Savič Paljmov (1856–1920), ekspert za uporednu slovensku crkvenu istoriju, a tu kritiku je štampao u listu „Slavjanskoje obozrenije“. Paljmov hvali pregled istorije Gornjokarlovačke eparhije ističući kako autor daje „vrlo zanimljive podatke o živom nastojanju preseljenih Srba da nepromenjivo sačuvaju svoju pravoslavnu veru, u vidu i okolnostima tih naročito neprijateljskih odnošaja, koje im je pokazivalo mestno latinsko sveštenstvo, podbunjivano Rimom i potpomagano avstrijsko-nemačkom vladom i mesnim hrvatskim plemstvom. Dalje se govori o ustrojstvu manastira Hrmnja, Moštanice, Gomirja, Marče i o važnosti njihovoj u istoriji mestne pravoslavne crkve, o organizaciji pravoslavnih srbskih eparhija po preseljenju u ove krajeve 1690 godine…“. Građa je u knjigama izložena analitički, po vremenu episkopstva vladika: Atanasija Ljubiojevića (1696–1712), Danila Ljubotine (1713–1739), Pavla Nenadovića (1744–1749), Danila Jakšića (1751–1771), Josifa Stojanovića (1771–1774), Petra Petrovića (1774–1784), Jovana Jovanovića (1784–1786), Genadija Dimovića (1786–1796), Stevana Avakumovića (1798–1801), Petra Jovanovića Vidaka (1801–1806) i Mojsija Miokovića (1807–1823). Pregled je potpun jer je uvrstio i život Kostajničke (1713–1750) i Kostajničko-severinske eparhije (1750–1771), adminstrativno-teritorijalnih koje su obuhvatele pravoslavne Srbe na istoku od reke Gline i na severu od Kupe. Prota kao besednik Protojerej Manojlo Grbić je u dva maha bio poslanik na crkveno-narodnim saborima u Sremskim Karlovcima. Na jednom je izneo podužni govor, koji je zasebno štampan, a u kome se rezimira istorijska uloga crkve u prošlosti srbskog naroda, pravoslavno sveštenstvo ocenjuje u svom pastirskom i nacionalnom radu, a socijalni život naroda odmerava principima Hristovog jevanđelja. Govor je važan primer razumevanja srbske istorije, nadahnut toposima iz epike, ali saliveno i skladno izložen da se može smatrati biserom srbske retoričke veštine. Prota raspravlja sa nosiocima sekularnih ideja političkog života, dok racionalističkim strankama i političarima predočava svetootačku eklisiologiju. Svoj govor završava trezveno i pragmatično: „Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam svštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen – i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca“. (Govor poslanika prote Mane Grbića držan u sednici srbskog pravoslavnog narodnog crkvenog sabora 11. novembra 1892. – po stenografskim bilješkama, Zemun 1893., str. 39). Vidi se kako je Srbima savetovao domaćinski odnos prema životu i društvenim iskušenjima, a ne utopističke zanose i lagarije. Biblioteka Srbske patrijaršije u svojim fondovima ima nekoliko knjiga, za koje sa sigurnošću možemo reći da su pripadale samom proti Manojlu Grbiću, i to zbog karakterističnog potpisa u svrsi ex librisa-a. Upokojio se na Veliki Petak 16. aprila 1899., a sahranjen je na Vaskršnji Ponedeljak na Dubovačkom groblju pored prerano preminule supruge Milice, rođene Uzelac (1872) i sina jedinca Dušana (+1888) Karlovačko vladičanstvo Mesto rođenja i službovanja je Manojla Grbića odredilo kao istoričara Eparhije gornjokarlovačke, odnosno Srba u Vojnoj Krajini (Militärgrenze). U srbskoj kulturi ostao je zabeležen po monumentalnom istorijskom ostvarenju u tri toma Karlovačko vladičanstvo – Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve. Životno delo prote Manojla Grbića trotomno „Karlovačko vladičanstvo“, istoričara crkvene prošlosti krajiških Srba, figuriše u srbskoj kulturi i dalje kao primer sistematične knjige, za današnje ukuse, možda, suviše sholastične i „prekabasto učene“. Iz tih razloga se i pojavio jedan epitom, izvod, koji je priredio protin sestrić Stevo Marković, direktor Sarajevske Ženske učiteljske škole: Seobe Srba u zemlje austrijskih ćesara i njihove borbe za opstanak, knj. 1 i 2 (Izvod iz Karlovačkog vladičanstva od prote Manojla Grbića, profesora), Sarajevo 1927. Manojlo Grbić (Široka Kula, 19. decembar 1844. - Karlovac 16. april 1899.) katiheta i profesor Srpske Učiteljske škole u Gornjem Karlovcu, pisac i istoričar. Napisao je istorijsko trotomno delo pod imenom „Karlovačko Vladičanstvo“ (1891 — 1893), u kome je prikazao preseljavanja srpskog naroda, iza gubitka svoje države, na drugu stranu Save i Dunava. Zatim borbu srpskoga naroda za goli život i očuvanje tradicionalnih tekovina, te silno prolivanje krvi po raznim evropskim bojištima, u ime otkupnine svoga ognjišta u novoj Otadžbini. Ovo je delo upravo skup brižljivo sakupljenih i sređenih originalnih dokumenata iz života Srpskog naroda u Mitropoliji Karlovačkoj, naročito po Hrvatskoj i Slavoniji. Budući da je život srpskog naroda po svima krajevima za vreme njegova robovanja, bio tesno vezan za Nacionalnu Crkvu, to je i pisac ovaj istorijski materijal izdao kao prilog istoriji Srpske pravoslavne crkve, a nazvao ga je „Karlovačkim Vladičanstvom“, jer ga je svrstao hronološkim redom po vladikama toga vladičanstva. Proto Manojlo Grbić, rođen je 19. decembra 1844. u Širokoj Kuli kraj Gospića u Lici. Manojlovi otac i deda bili su sveštenici, kao i njihovi preci tako, da je Manojlo dvanaesti sveštenih iz njihove loze. Otac mu se zvao Marko, rođen je u Podlapači 21. aprila 1817, a završio je nemačku školu (Oberschule) i bogosloviju u Plaškom. Umro je 22. avgusta 1855. godine od kolere, koju je dobio kao paroh u Širokoj Kuli, sahranjujući pomrle od te epidemije. Deda Arsenije je bio takođe paroh u Širokoj Kuli, penzioniran je 1850. zbog starosti, i umro je 22. avgusta 1853, a njegovi stari doselili su iz Prokika (Lika). Iza oca Manojlova ostalo je šestoro dece, od kojih je Manojlo sa jedanaest godina bio najstariji. Manojlo se brinuo ne samo za sebe i svoje školovanje, već je morao pomagati svojoj majci Milici (kđeri paroha Isaka Price iz Mekinjara, Krbava) i starati se s njome zajedno za mlađu decu. Najstarijeg između braće Isaka spremio je da položi ispit za pomoćnoga učitelja (Notlehrera) i našao mu mesto u Krbavici, kuda se preseli i majka sa ostalom decom. Drugog brata Paju, koji je umro kao ugledan trgovac u Bihaću, poslao je na trgovinu u Novi Sad, trećega na trgovinu u Plaški, a najmlađeg Milana, koji je umro kao učitelj u Korenici 1918, dao u učiteljsku školu. Jedinu sestru Maricu udao je za Vuka Markovića. Manojlo je učio Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Bogosloviju u Plaškom. Kao svršeni bogoslov 16. juna 1868. rukopoložen je za đakona[1], a od Opštine je izabran i od Konzistorije potvrđen za učitelja srpske narodne škole u Karlovcu 6. avgusta 1868. za sveštenika 5. aprila 1870[1], a za člana Eparhijske Uprave izabran je 28. oktobra 1872. Godine 1875. postavljen je od školskoga Savjeta za privremenog katihetu Srpske Učiteljske škole u Karlovcu, koja je 1875. otvorena najviše njegovim zauzimaljem, a 6. jula 1878. imenovan je za stalnoga profesora iste škole[1]. Odlikovan je crvenim pasom 31. avgusta 1882. Sina jedinca Dušana izgubio je 1888, koji je umro kao student prava u Pešti. Pišući 21. novembra 1887. godine Ilarionu Ruvarcu Manojlo kaže: `Dušan mi je u Pešti, uči prava. Dobio je stipendiju od Mađara.`[2] Da bi se iz pisma Ruvarcu od 20. marta 1889. saznalo o smrti sina: `Visokoprečasni gospodine! Ja se Vami već odavno ne oglasih. Ali ste čuli kakve su se kod mene promjene dogodile, te mi nije bilo duže vremena ni do pisanja ni do drugog ozbiljnijega rada. (...) Slobodan sam poslati Vam preštampanu „Uniju u Tržiću“, koju sam raspravicu namjenio spomenu moga pokojnog Dušana`[3]. Dosledno privržen idejama sloge i saradnje Srba i Hrvata, prota Manojlo Grbić se našao među srpskim političarima kakvi su bili Jovan Jovanović Zmaj, Mihajlo Polit-Desančić, Bogdan Medaković, baron Jovan Živković i Ilija Guteša, koji su pod nekim uslovima prihvatali Sporazum sa Hrvatima iz redova Nezavisne narodne stranke poznate kao `obzoraši`, 1890. godine. Proizveden za protojereja 28. juna 1892. u Vojniću[1]. Bio je referent Eparhijskog Školskog Odbora i član Županijskog Školskog Odbora županije zagrebačke, predsednik Srpske Opštine karlovačke, član književnog odeljenja Matice srpske. Biran je na Srpsko-Narodni Crkveno-školski Sabor u Karlovcima, gde je održao značajan govor 11. novembra 1892. i završio ga je rečima: „ Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam sveštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen - i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca.[4] ” Umro je u Gornjem Karlovcu na Veliki Petak 16. aprila 1899, a sahranjen je na prvi dan Uskrsa na Dubovačkom groblju[5][6][7][8][9] pored žene Milice, rođene Uzelac, koja je umrla 1872. i sina jedinca Dušana. Manojlov rad Kako se iskazao kao temeljan poznavalac istorije srpskog naroda u Karlovačkoj Mitropoliji, vladika Teofan Živković daje mu zadatak da izradi Istoriju Gornjo-Karlovačkog Vladičanstva. Stevo Marković Direktor Ženske Učiteljske Škole u Sarajevu u predgovoru za jedno od izdanja „Karlovačkog Vladičanstva“ 1927. „ Manojlo je taj teški zadatak riješio najsrećnije i njegova istorija Gornjo-Karlovačkoga Vladičanstva pravo je remek dijelo svoje vrste. Grdna je šteta što ga smrt prekide, te ne dovrši to značajno djelo. Njegove su knjige bogata riznica za poznavanje rada istorijskoga i života naroda u toj najvećoj srpskoj episkopiji. U istorijskoj književnosti našega ovostranoga naroda njegova je istorija odlična svedodžba njegova istrajnoga rada i sposobnosti. U prvoj knjizi prikazao je kako je ovo vladičanstvo postalo iz srpskih naseobina, kakva mu sudbina bijaše prije patrijarha Čarnojevića, a kakva poslije njega do vladike Nenadovića godine 1744. U prvom dijelu te knjige prokazana su preseljenja pojedinih srpskih narodnih rojeva od XV vijeka redom, te njihova naseljenja po Karlovačkom generalatu ili Karlovačkoj Krajini i po Baniji ili Prvoj i Drugoj Banskoj Regimenti. A u drugom dijelu prikazato je organizovanje Srpske pravoslavne crkve, te neprestane teške borbe protiv nasilnog unijaćenja srpskog naroda u tim krajevima. U drugoj knjizi nalazi se nastavak istorije srpskog naroda u tom vladičanstvu od 1744-1784, koja nije ništa drugo, već nastavak i razvitak sve žešće borbe sa jezuitski vaspitanim generalima, plemstvom i rimskim episkopatom oko unije. Tu su prikazate narodne pobune zbog nasilnog unijaćenja po Baniji i po Lici 1751. i potanko žumberačka unija. Zatim Srpski Narodni Sabor 1769, na kome su okrnjene srpske privilegije i poništene važne tekovine, a prikazato je i uređenje Eparhijskih Konzistorija, Mitropolitske Apelatorije i Deklaratorije Marije Terezije iz 1779. U trećoj je knjizi nastavak istorije vladičanstva od godine 1784-1824. t. j. do vladike Lukijana Mušickoga. Tu se ističe opis manastira Komogovine, Srpskog Temišvarskog Sabora, Srpske pridvorne kancelarije, Zatim prikaz kalendara, umanjivanje crkvenonarodnih praznika kod Srba i prilike u vladičanstvu za vlade francuskog cara Napoleona I (1809 — 1813)., te neuspela unija u Tržiću. Pisac je namjeravao i obećao u trećoj knjizi, da će nastaviti djelo u četvrtoj knjizi, u kojoj će doći poglavito rad oko prosvjete, koji ozbiljno počinje sa vladikom Mušickim, no njegova prerana smrt prekide ovo obećanje i djelo osta nezavršeno.“ ” U `Srpskom sionu` Vučković 1891. piše o značaju `Karlovačkog vladičanstva`[10]: „ 3a zgradu istorije našega naroda tek se siječe i pripravlja građa, lomi se kamen, teše i pripravlja. Goepodttn Gpbić se pri tom poslu baš junački podnio. Prosto mu bilo, što nas je prevario, kad je polazio y gustu planinu, govoreći nam da će prikupiti nešto sitnije građe, da će pisati o„karlovačkom vladičanstvu“, a to znači, da će početi negdje u polovini HVIII. ili možda s kpaja XVII. vijeka. kad je ustanovnjeno vladičanstvo karlovačko-zrinopoljsko. Prosta mu bila ta prijevara, kad je onako vješto i onako istrajno prevalio grdni put, ne samo kroz karlovačko vladičanstvo, već i kroz Bosnu, Malu Vlašku, Slavoniju, zalijetajući se i u Dalmaciju, a sve kroz mračne gudure s konca XV. vijeka, kroz cio HVI i HVP. vijek. U tim vjekovima nema „karlovačkog“ vladičanstva. Ma ono je u utrobi tijeh vijekova. I pisac razdire ty mračnu utrobu, i vi gledate kako ce ono tu začinje, jača, sazrijeva, rađa, raste i razvija. Trebala bi samo još geografska karta svake perijode u tome razvitku, pa bi kod pošljednje perijode zadovoljno pekli: i eto tako postade karlovačko vladičanstvo! No čega nema, to zamjeljuje piščeva jasnost i ppeglednost. Meni se čini, da je najveća zasluga, g. Gpbića baš u tome, što je prikupio razbacanu građu i rasuto kamenje, iz koga je sagrađeno karlovačko vladičanstvo. Sad slobodno nek pita kogod hoće: od kud srpsko vladičanstvo na hrvatskoj zemlji i kakvi su to Srbi u kraljevini Hrvatskoj? Neka pita, ali my je g. Gpbić spremno odgovor muški, dostojanstven i ozbiljan. On je sastavio krštenicu, na po se za Srpstvo u prostranom karlovačkom vladičanstvu, u kojoj se krštenici sa svijem ravgovijetno dokazuje: ovaj je roj doletio ispred bure u vašu zemlju, i vi ste ga primili, onaj ste k sebi zvali; ovaj ste molili da dođe, onaj ste na silu doveli. Vrlo mučan je bio posao g. Grbića. Dođeš do kakvog seoca u Lici, Krbavi, Primorjy ili Baniji, pa pitaš: od kud to selo; a on ti odgovara: tom i tom prilikom, te i te godine doselilo se iz ovog i ovog kraja Pisac te doveo u kpaj starasjedilaca, čistijeh Hrvata, i ti gledaš kako kukavni svijet bježi ca cpahijskih zemalja, vidiš te zemlje pycte i opet gledaš kako se po toj pustinji dižu pletene kolibice, kako ce po njoj širi čista srpska peča. Po svoj prilici ne ćy slagati, kad rečem, da danas po najbolje znamo kad se Srpctvo naseli y krajeve, o kojima pisac piše. A da to znamo, njegova je zaclyga, ili bar velik dio ge zasluge njegov je. Već po ovome, što sam do sad napomenuo, može se svako uvjeriti, da je okvir radnje piščeve vrlo prostran. U njemu nije samo slika jedinoga „karlovačkog“ vladičanstva. A da je i to, bilo bi dosta. Ta u karlovačkom vladičanstvu živi preko 300 hiljada pravoslavnih Spba! Pa nije u njegovoj knjizi samo crkvena istorija, i ako nas pisac i opet vapa, govopeći, da je trud njegov camo ppilog za istoriju srpske pravoslavne crkve. Seobe već nijecy crkvena istorija, upravno ustrojstvo i uređenje doseljenog naroda takođe, a sva crkvena istorija ujedno je i istarija narodna. Ljuta borba za crkvu bila je ujedno i borba za narodnost; rdje je crkva podlegla, i narodnost je propala, - eno za primjer Žumberka! ” Ruski naučnik-slavista i doktor istorije crkve Ivan Savič Palmov stručnjak za istoriju i savremeno stanje pravoslavne vere u slovenskim zemljama dao je prikaz Manojlovog trotomnog dela u ruskom časopisu Slavjanskoe obozrene[11]. Osvrt na Palmovljev članak daje i Bogdanović u `Srpskom sionu`[12]. Skupio je i uredio „Propovjednik Teofana Živkovića“, delo kojim se Srpska Crkva može ponositi. Pisao je članke u „Dalmatinskom Magazinu“, „Istini“, „Javoru“, „Letopisu Matice srpske“, „Brankovom Kolu“, „Srpskom Sionu“ i drugim časopisima. U `Brankovom Kolu` Dimitrije Ruvarac objavljuje prepisku svoga brata Ilariona sa Manojlom u više nastavaka[13]. Manojlo je uređivao je i štampao „Šematizam“ i „Normativne naredbe“ Gornjo-Karlovačke Dijeceze. Knjigu „Unija u Tržiću i pogibija popa Nikole Gaćeše 1820.“ Manojlo piše „lijepim stilom i čistim jezikom“ što ga svrstava u često citirane autore kako u istorijskim prikazima tako i u lingvističkim (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti). Od 2008. godine ulica Nova 26 u Busijama prigradskom naselju Beograda nosi ime po Manojlu Grbiću....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nulta stranica malo zacepljena, i korice se delimicno odvojile od tabaka, knjiga je i dalje kompaktna, sve ostalo uredno! Lep dizajn korica, nazalost nema podataka ko je ih je radio! Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke. U časopisima i listovima, najviše u Politici, Stanković objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji će u celosti izaći 1910. godine. Prvi odlomak, pod istim imenom, objavljen je „više godina` ranije u niškoj „Gradini” (što mora biti 1900-1901) a odlomci „U amamu” i „Efendi Mita” su feljtonizirani u „Politici”.[1] Pišući o ovom delu, Jovan Skerlić konstatuje da je to `dvostruka dobit za srpsku književnost, ne samo što srpska književnost dobija roman od velike vrednosti, nego što se i potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića`.[2] Iako je Nečista krv jedini završeni roman Borisava Stankovića, to delo je bilo dovoljno da svom autoru donese status jednog od najboljih srpskih romanopisaca. Kada je knjiga o tragičnoj sudbini vranjanske lepotice objavljena 1910. godine, i kritika i čitaoci bili su saglasni da je srpska književnost dobila svoj najbolji roman. Takav status roman je održao i do danas, u vreme kada su mnogi autori i romani s početka 20. veka zaboravljeni.[2] Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka, prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[3] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934. Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[1] Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac.[2] Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, Nečista krv, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. godine u Vranju,[3] iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju. Njegov otac Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[4] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881. godine, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka Vaska 1. marta 1883.[4] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[3] Brigu o njemu preuzela je njegova baba Zlata. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[5] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[6] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (`Uvela ruža`, `Na onaj svet`, `Tetka Zlata`). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[4] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/1889. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije. Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i druge, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Borisav zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[6] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. godine postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[7][5] Somborski Golub objavljuje pesme `Želja` i `Majka na grobu svoga jedinca`, sa potpisom Borko.[4] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896. godine, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Borisav Stanković, Na onaj svet, 1896[8] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[3] U Brankovom kolu (1896) izlazi pesma `Počuj pesmu`. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. godine da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću lokalnom svešteniku.[3][5] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (`Đurđev dan`, `Prva suza`, `U noći`, `Stanoje`, i `Uvela ruža`). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. godine. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[7] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[9] Devetog maja 1901. godine postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali `suvišnim u Srbiji`. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku `Rista bojadžija`, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[10] Sve do 1913. godine, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[11] Tokom rata Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[12] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake kako `bi se mogla proveriti vrednost dela`. Pomoć nije dobio i daje `Književni oglas` za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[13] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[14] Pošteđen `vojništva i učešća u ratnim naporima` nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je bila prešla vlada sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz Studenice prema Peći.[14] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[15] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i `kao poluinternirani` zadržan u Derventi. Ovde je napisao skicu `Ludi Rista` iz ciklusa Božji ljudi.[12] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog Guvernemana za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske novine `Beogradske novine`, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[12][15] Sarađivao je od 1916. godine do završetka rata.[14] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917. godine, dok je zbirka `novela` pod naslovom `Vrela krv` objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje `Biblioteke jugoslovenske književnosti`. U kalendaru CMK, Vojne glavne gubernije u Srbiji, objavljuje pripovetku `Crveni krst`. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[12] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene `Pod okupacijom` u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[16] Godine 1921. objavljuje pripovetku `Njegova Belka`, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene `Pod okupacijom` i `Zabušanti`.[17] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[15] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku `Moji zemljaci`.[17] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[12] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Umire u svojoj kući na Dorćolu 21. oktobra 1927. godine. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[18] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[12] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. Njegova unuka Zora o njemu je pričala u jednom intervjuu:[19] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrbna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju, mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine. U skoro svim opisima Vranja – istoriografskim, književnim ili putopisnim – ističe se da je njegova prošlost ispunjena burnim događajima, jer se grad nalazi na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira. Vranje je sve do 1878. godine bilo pod vlašću Osmanske imperije. Povoljan geografski položaj grada privlačio je otmenije predstavnike imperije da se u njemu nastane i da izgrade mnogobrojne džamije, konake i hamame. Vranjski trgovci govorili su turski i arapski jezik, putovali preko granice i nalazili načina da sa predstavnicima osmanske vlasti blisko sarađuju. Posle 1878. godine, iseljavanje muslimana bilo je masovno, a džamije i drugi objekti – svedoci turskog perioda bili su izloženi razaranju. Ugledne gradske trgovačke porodice propadale su u sudaru starih i novih vrednosti. Upravo taj period, od 1878. do 1910. godine, na razmeđu vekova, kada su stare forme života rušene i zamenjivane novim, i kada su se u oštrim kontrastima sudarali staro i novo, prikazao je u svojim delima književnik Bora Stanković.[20] Iako je gotovo celokupno književno delo Bore Stankovića vezano za Vranje, on je u Vranje retko odlazio. On je za Vranje ostao snažno emotivno vezan i sa očiglednom nostalgijom opisivao je minula vremena i „stare dane“ (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900. godine, nosi naziv „Stari dani“). Neke konkretne činjenice nije najbolje poznavao, kao, na primer, geografski položaj okolnih mesta, materijalnih objekata u samom gradu, ili pak elemente običajne prakse. I sâm Bora Stanković je u jednom predavanju objašnjavao da je svoje književne likove oblikovao na osnovu priča koje je slušao, integrišući elemente više ljudskih sudbina u jednu, da bi se postigla njihova punoća i umetnička zaokruženost dela. Bez obzira na sve to, u mnogim etnografskim i folklorističkim radovima, sadržina njegovog književnog dela identifikuje se kao neosporna vranjska tradicija. tj. realan opis života i običaja u Vranju na prelomu dva veka.[20][21] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, `više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas`. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti.[22] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924. godine: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, u oči ne znam kog ispita.“ Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava“, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[23] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[25] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[26] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića. On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci. Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[27] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici. Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim.[27] Nečista krv Detaljnije: Nečista krv Književni oglas Borisava Stankovića, nakon što je Letopis odbio da mu ustupi pomoć za štampanje romana.[13] Roman Nečista krv (1910) ocenjuje se kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne. Sâm Bora Stanković je slabo poznavao književne teorije i pravce, i imao je izrazito negativan stav prema intelektualnim konstrukcijama bilo koje vrste. On je vranjski govor (dijalekat) uveo u književnost, pisao je teško i sporo, duboko proživljavajući životne drame svojih junaka. Govorio je da svaku svoju pripovetku odboluje. Književni savremenici Bore Stankovića kritikovali su njegov jezik i stil pisanja, naglašavajući da on nije do kraja usvojio standardni srpski jezik, te da ima problema sa konstrukcijom rečenice i sintaksom. Školovani na Zapadu ili na produktima zapadne kulture, oni su se distancirali ili čak oštro napadali Stankovićevu književnost, označavajući je kao nepismenu i orijentalnu, ističući pri tom svoju ‘evropsku’ superiornost nad njegovom orijentalnom `zaostalošću`. S obzirom na originalnost i visoke umetničke domete književnog dela Bore Stankovića, on je okarakterisan kao divlji i sirovi talenat, a njegov stil – kao „mucavost genija“. U orijentalističkom maniru (orijentalizam – teorijski koncept Edvarda Saida) obojenu sliku spoljašnjeg izgleda Bore Stankovića ostavio je Velibor Gligorić, koji je kao mlad urednik jednog beogradskog časopisa došao po intervju kod već poznatog pisca:[20] „ Preda mnom je bila glava tipična za Jug, pečalbarska, s duboko utisnutim orijentalskim pečatom sirovosti, tvrdoće i prividno opore divljine. Njegovo odelo, iako ‘evropsko’, činilo mi se da je od vranjskog sukna, toliko je njegova vezanost za zemlju i toliko su njegovo ponašanje, kretanje i stav prema rodbini i gostima bili patrijarhalni […] Gradskog intelektualca nisam imao pred sobom, već sirotog čoveka iz naroda, ali jednog od onih izvornih, autentičnih. ” — Velibor Gligorić[8] Kako piše Skerlić, svojim prvim pripovetkama Stanković je osvojio sebi jedno od najvećih mesta u savremenoj srpskoj književnosti. U jedan mah, posle prvih uspeha, pošto je izneo topla osećanja i jake utiske svoje mladosti, mislilo se da je kazao sve što je imao da kaže, da ne može da se obnavlja i da izlazi iz sebe, da je ispevao svoju pesmu. Ali on je svu tu bojazan razbio svojim romanom Nečista krv, u kome se osetila neiscrpna snaga njegova, zreliji talenat, veće književno iskustvo, šire shvatanje književnosti, sigurnija ruka. To nije niz poređanih i slabo vezanih slika, no široko shvaćen i snažno izveden moderan roman, jedan od najboljih i najpotpunijih romana u srpskoj književnosti. Problem, fiziološka degeneracija jedne stare bogate porodice, poslužio je kao predmet romana, ali roman ne vredi tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, no obiljem života, bogatstvom tipova, naročito velikom poezijom kojom Stanković zaliva sve što uzme da radi.[22] Prema njegovoj ćerki, Stani, Stankovićeva žena Angelina pomagala mu je prilikom izrade romana. Najmanje dva ili tri puta, prepisivala je ovo veliko delo, kako bi lakše u štampariji mogli da pročitaju. Nije poznato da li je i ona sama tokom pisanja dodala i svoje reči i misli.[28] Roman Nečista krv adaptiran je u istoimenu TV seriju. Od 4. decembra 2021. se premijerno prikazivala na RTS 1.[29] Koštana Detaljnije: Koštana (drama) Draga Spasić kao Koštana, 1914. godine. Danica Vasiljević u kostimu Kate, iz komada Koštana, 1902. godina. „Koštana“ je prvi put objavljena 1900. godine. Iste godine izvedena je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Bora je tekst više puta prerađivao, menjajući izbor i raspored pesama, tako da postoji veći broj verzija. „Koštana“ je jedna od najčešće igranih i najradije gledanih komada u pozorištima u Srbiji. Kompozitor Petar Konjović transponovao je tekst „Koštane“ u istoimenu operu, čije je prvo izvođenje bilo 1931. u Zagrebu.[20] Drama „Koštana“ bila je naročito popularna na pozorišnim scenama u Srbiji (snimljeno je i nekoliko filmova), a broj pesama u predstavama obično je znatno povećavan u odnosu na Borin tekst. U filmovima i pozorišnim predstavama često se šematizovano, simplifikovano i oblikovano u orijentalističke kalupe prikazuju likovi i radnja. U prvi plan se stavljaju spoljašnji efekti (raskošna odeća, pesma, igra…), a ne dramski tekst. I sâm Bora Stanković bio je razočaran postavkom „Koštane“ u beogradskom Narodnom pozorištu, jer je drama sa tragičnim sudbinama postavljena kao vesela pozorišna igra. On je bio nezadovoljan i zbog toga što su akteri na sceni bili neadekvatno odeveni. O njihovim kostimima je prokomentarisao da tako nešto nikada nije video u Vranju.[20] Pojedine pesme iz „Koštane“ doživljavaju u periodu socijalizma, naročito 60-ih i 70-ih godina 20. veka, veliku popularnost, ali i umetničku obradu i svojevrsnu cenzuru. One bivaju skraćivane, iz njih se izbacuju, prema tadašnjim kriterijumima, nepoželjni elementi, formulacije, manje poznati turcizmi, stihovi koji opevaju ljubav mladih različite vere… One se modeluju tako da postanu razumljivije široj publici, a opet da ostanu prepoznatljivo „vranjanske“. Folklorna društva, koja su u vremenu socijalizma imala funkciju simbolizacije i slavljenja proklamovanog „bratstva i jedinstva“, prikazuju vranjski kraj kroz koreografiju i kostime orijentalnog tipa. Ovakva konstruisana slika o Vranju dalje se potvrđuje do stvaranja potpunog stereotipa. U časopisima i sličnim publikacijama, o Vranju se govori isključivo kroz sintagmu „Borino Vranje“. Uz sve to, adaptacije Borinih ostvarenja u poslednjih petnaest godina, reklamirajući se kao „novo čitanje Bore Stankovića“, uvode elemente kojih uopšte i nema u njegovom delu, dodatno egzotizujući Vranje i dodatno pojačavajući stereotipe kroz koje se ono posmatra.[20] Njegova Koštana je doživela veliki uspeh i kod književno obrazovanih ljudi, kojima se dopala njena prodirna i bolna poezija »derta«, »sevdaha« i »žala za mladost«, i kod velike publike, koja voli ono što je živopisno i hučno u njoj. To je velika ljubavna pesma čežnje, strasti i tuge, puna nostalgične poezije bosanskih sevdalinki, sa nečim opojnim i zanosnim što se hvata oko srca i duše. Kao drama, Koštana je slaba, jer je nevešto pisana, nepovezana, ali svojim visokim književnim osobinama, paroksizmom ljubavne strasti, prodirnim rečima i snažnim akcentom, ona je jedna od najpoetičnijih stvari u srpskoj književnosti, piše Jovan Skerlić.[22] „ Zameralo mi se što sam one tipove nazvao balkanskim a ne srpskim. Ja priznajem da sam od uvek, a ne tada, osećao da su u mojim radovima najviše usredsređene opšte karakterne crte ljudi i prilika Balkana. Jer da nema u njima nečega opštega, balkanskoga a ne sasvim provincialnog, vranjskog, kao što jednako kritičari naglašavaju, otkuda da se Koštani sa istim oduševljenjem i razumevanjem, osećajući u njoj nešto svoje, rođeno, pljeska kako u Beogradu, tako i u Sofiji, Skoplju, Mostaru, Sarajevu, pa čak i u Splitu? ” — Borisav Stanković[30] Prikaz likova Borisav Stanković, jugoslovenska poštanska marka. Borisav Stanković je u svom književnom radu opsesivno opisivao i produbljivao tek nekolike motive, onih o osujećenoj ljubavi (žene ili muškarca), nemogućnosti uspinjanja po vertikali kastinski uređene zajednice, likovima sa socijalne margine, a sve ovo uz dosledno prikazivanje egzistencije ne kao izvora radosti življenja, nego kao mučno trajanje ispunjeno stalnim udesima i zlom kobi. Svestan svoje imaginativne anomalije, Stanković je često modifikovao i transformisao jedne književne tekstove u druge, bilo između bliskih književnih vrsta u okviru istog književnog roda (pripovetka, roman) bilo između različitih književnih rodova (pripovetka, drama). Na ovom mestu treba pomenuti atipičnu zbirku kratkih priča Božji ljudi (1902), inovativnu na formalnom planu ne samo unutar stvaralaštva Borisava Stankovića i srpskog realizma, nego i u polju čitave srpske književnosti. Niz proznih minijatura u Božjim ljudima trebalo je da bude „rezervoar“ tema i motiva odakle bi pisac zahvatao i proširivao postojeće zamisli, što je on delom i činio, dobar primer za ovakvo piščevo postupanje je prerastanje priče Paraputa u dramu Tašana.[23] Ovde treba pomenuti još jednu karakterističnu pojavu u poetici Borisava Stankovića, on je Uvelu ružu, jednu od svojih prvih pripovedaka, iskoristio kao prototekst na osnovu kojeg je kasnije tematski zasnovao romane. Oba, sa ženskog i muškog stanovišta, svedoče neostvarenu i/ili osujećenu ljubav. Borisav Stanković je, poput mnogih naših i svetskih pisaca, pisao „jednu knjigu“. To je knjiga o osujećenju, o neispunjenosti potencijala rane mladosti, o nemogućnosti da se živi u skladu sa sopstvenim prohtevima, nagonima i nadama. Drugim rečima, književni junaci Borisava Stankovića književna su ilustracija onoga što je filozofija Hajdegera, Jaspersa i Šelera nazvala neautentičnom egzistencijom (čoveka). Književni likovi u delima Borisava Stankovića su uskraćeni, nezadovoljni, poraženi, čak ubijeni od života. Do dubokog uvida u prirodu i smisao ljudskog postojanja u pretežno neprijateljski nastrojenom svetu, Stanković nije došao racionalnim raščlanjavanjem etapa na životnom putu svojih literanih junaka, već jednom prenaglašenom senzibilnošću, na granici s vidovitošću, koja mu je pomogla da sagleda istinu iza laži pojavnog sveta.[23] Gazda Mladen i Sofka Fenomen tragičnog i fenomen žrtve u Nečistoj krvi i Gazda Mladenu je ono što spaja ova dva romana. Ova dva romana Borisava Stankovića smatraju se komplementarnim, u njima se paralelno odigrava ubijanje duhovnog života jedne žene i jednog muškarca, dakle čoveka. Ali, iako sudbine junakinje Nečiste krvi i junaka Gazda Mladena svedoče tragiku i žrtvovanje, u njihovnim sudbinama i udesima postoji razlika koja ih individualizuje i ne dozvoljava da se njihove egzistencije posmatraju kao lik i njegov odraz u ogledalu.[23] Čitanje proznih i dramskih tekstova Borisava Stankovića otkriva jednu neobičnu semantičku zakonomernost, koja do sada začudo nije uočena, naime, književni likovi po pravilu imaju samo lična imena, dok prezimena koja upućuju na pripadnost porodici nema. Ova pojava je tim neobičnija kada se zna koliko Stanković u književnim delima posvećuje pažnju brižljivom opisu negovanja familijarnih odnosa, bilo u intimi doma ili na svetkovinama povodom porodičnih praznika. Te porodične gozbe, najčešće krsna slava, Božić ili Uskrs, odvijaju se po veoma strogom protokolu, u toj meri da se njihov opis skoro nepromenjen može transponovati u neki etnološki zapis. Zbog svega toga, izostavljanje prezimena, kao šireg određenja pojedinca, ne može biti slučajno.[23] Prikaz Vranja Najava predstave Koštana. Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju. Do Borisava Stankovića srpska pripovetka je bila ograničena samo na severne i zapadne krajeve Srbije. Stanković prvi uvodi u pripovetku jugoistočne krajeve, novooslobođene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novog, živopisnog i zanimljivog egzotičnog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je proveo detinjstvo, iz kojeg je izneo najjače i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedačkom radu, ne može da se pomeri. On piše o tadašnjem Vranju, koje se modernizuje, nego Vranju »starih dana«, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdačan život. On opisuje ono što je video i osetio, vrlo često ljude koji su odista postojali i događaje koji su se odista desili, nalazeći u jednoj poluistočnjačkoj palanci ceo »očarani vrt« ljubavi, prelivajući to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujući ne rečju već delom da za pravog pesnika nema banalnosti u životu.[31] U njegovim opisima vranjskog života ima vrlo mnogo vranjskog, lokalnog, počev od zanimljivog arhaičnog srpskog dijalekta pa do starinskih priroda u kojima se pomešala istočnjačka čulnost i slovenska osećajnost. Ali u svemu tom realističnom opisivanju jednoga kuta Srbije, gde se sačuvalo još mnogo starinskog i patrijarhalnog, ima vrlo mnogo ličnog, impresionističkog, lirskog. Stanković se ne zadovoljava da slika spoljni svet, no u svoje delo i u svoje ličnosti unosi lično sebe, jedno jako nostalgično osećanje života, plahovitu strast i bolnu čežnju. U svim tim pripovetkama, gde se bije borba između Istoka i Zapada, između ličnosti i celine, strasti i morala, snova i jave, poezije i proze života, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati veličine i poezije, Stanković je uvek prisutan, sa svom svojom širokom dušom. Među svima srpskim pripovedačima niko nije bio subjektivniji i poetičniji, niko nije takav potpun impresionista.[32] Proces konstruisanja identiteta Vranja i Vranjanaca pomoću slika i simbola povezanih sa književnim delom Bore Stankovića krenuo je „spolja“, od strane tadašnje kulturne elite u zemlji, da bi onda bio prihvaćen i podržan produkcijom novih-starih slika „iznutra“, u samom Vranju. Borino delo zainteresovalo je i inspirisalo mnoge istraživače, umetnike i avanturiste da posete Vranje, ne bi li zadovoljili svoju radoznalost prema onome što su oni doživeli kao Orijent, Drugost, samim tim i – egzotičnost, i tako obogatili svoje stvaralaštvo.[20] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[33] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[3] Prestanak bavljenja književnošću Borisav Stanković prestao je da piše nakon rata. U toku Prvog svetskog rata, bio je u logoru u Derventi, a zatim je prebačen u Beograd, gde je radio kao novinar. Traume iz rata su veoma uticale na njega i o svom prestanku, pričao je u intervjuu sa Branimirom Ćosićem: „ Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu? ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora“, mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja. Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (Gimnazija, osnovana 1881. godine, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. godine dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana“, poslastičara „Koštana“ u centru grada i tako dalje). Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja“ (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani“ i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića. Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću. Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja“. Bibliografija Krajem devedesetih godina, 1898, javio se u Iskri sa nekoliko pripovedaka, o kojima se stalo govoriti i pisati tek kada su izišle u zbirci Iz staroga jevanđelja (Beograd, 1899). Zatim su izišle zbirke Božji ljudi (Novi Sad, 1902; drugo izdanje, Beograd, 1913). Izbor njegovih najboljih pripovedaka, Stari dani, izišao je u izdanju Srpske književne zadruge, 1902. Komad Koštana izašao je u dva izdanja, u Beogradu 1902, u Karlovcima 1905. Od komada Tašana objavljeni su samo pojedini činovi, koji obećavaju dramu jake strasti i intenzivne poezije. Roman Nečista krv izišao je 1910. u Beogradu. Pored toga ima od Stankovića još izvestan broj pripovedaka rasturenih po raznim listovima i časopisima.

Haremske tajne I Saher Mazoh - Begovica II Dusan Slavic - Pasana Knjizarnica Tome Jovanovica i Vujica, Beograd, 1924. Mek povez (korice razdvojene, kao na slici), dzepni format, 48 strana. EKSTREMNO RETKO IZDANJE, VEROVATNO JEDAN OD PRVIH, AKO NE I PRVI PREVOD SAHERA MAZOHA NA SRPSKI JEZIK! Leopold fon Zaher-Mazoh (nem. Leopold von Sacher-Masoch; 27. januar 1836 — 9. mart 1895) bio je austrijski pisac istorijskih romana i romana sa temama iz alternativne seksologije. Pisao je pod pseudonimom, Šarlot Arand i Zoe fon Rodenbah. Po njemu je nazvan pojam u seksologiji — mazohizam. Sadržaj Biografija Mazoh je rođen u gradu po imenu Lemberg, danas Lavov, glavnom gradu Kraljevine Galicije i Lodomerije, koja je u to vreme bila kraljevina u sastavu Austrijskog carstva.[1] Počeo je da uči nemački jezik sa 12 godina. Studirao je pravo, istoriju i matematiku na Univerzitetu u Gracu, a posle diplomiranja vratio se u Lemberg gde je postao profesor. Počeo je sa pisanjem dela koja su vezana uglavnom za austrijsku istoriju. Njegove knjige su prevođene na ukrajinski, poljski, ruski i francuski jezik. U Galiciji njegove knjige su veoma čitane i cenjene. Njegovo najznačajnije delo je Venera u krznu objavljeno 1870. godine.[2] U romanu opisuje seksualne fantazije i fetiše, vezano za žene koje su dominantne i koje nose krzno. Kasnije, on je te svoje fantazije radio sa svojim ljubavnicama i suprugama. U Francuskoj je bio odlikovan krstom Legije časti za svoj doprinos književnosti.[2] Privatni život Dana 9. decembra 1869, Mazoh i njegova ljubavnica baronesa Fani Pistor su potpisali ugovor po kojem će on biti njen seksualni rob šest meseci, uz uslov da baronesa što je češće moguće nosi krzno. Par je putovao vozom po celoj Italiji, a ostaju duže vreme u Veneciji.[3] Mazohova najfatalnija ljubav je bila Aurora Rumelih,[2] kojom se oženio 1873. Nakon deset godina su se razveli, da bi se potom oženio svojom asistentkinjom. U kasnim pedesetim, Mazohovo mentalno zdravlje je počelo da se pogoršava, a poslednje godine života je proveo pod nadzorom neuropsihijatra. Prema zvaničnim izveštajima, umro je u Lindhajmu (danas Manhajm) 9. marta 1895.[4] Bibliografija na nemačkom 1857 Der Aufstand in Gent unter Kaiser Carl V. (PDF[mrtav link]) 1858 Eine galizische Geschichte 1867 Der letzte König der Magyaren 1870-1877 Das Vermächtnis Kains 1870 Die geschiedene Frau 1873-1879 Falscher Hermelin 1874 Die Messalinen 1877-1881 Galizische Geschichten (PDF) 1878 Judengeschichten 1881 Neue Judengeschichten 1886 Die Seelenfängerin 1886 Ewige Jugend 1886 Polnische Judengeschichten 1890 Die Schlange im Paradies 1893 Bühnenzauber 1907 Grausame Frauen Vidi još Mazohizam Sadomazohizam Markiz de Sad Dušan Slavić (Mostar, 8. jul 1982 — Pančevo, 19. decembar 1940) bio je srpski književnik, knjižar, novinar i najplodniji pisac koji je u Beogradu radio u knjižarstvu. Rođen je u Mostaru 8. jula 1882. godine, a umro u Pančevu 19. decembra 1940. godine, gde je pre toga živeo preko deset godina sa suprugom Sofijom.[1] Život Prema svom pisanju, bio je 1888. godine u trećem razredu osnovne škole u Mostaru, kada je dobio nagradu od uredništva somborskog dečijeg lista „Golub”.[1] Godine 1902. Slavić je osuđen na 14 dana zatvora zbog sastavljanja molbi ruskom konzulu u Sarajevu za mostarske mladiće koji su se odazvali pozivu Rusa za školovanje srba. Sredinom 1902. napustio je Mostar i otišao u Beograd, gde se dopisivao sa Aleksom Šantićem do 1924. godine. Za vreme Velikog rata 1915. godine povlačio se preko Niša, Prizrena i Albanije do Krfa, da bi odatle otišao u Solun 1916. godine. Vratio se u Beograd 1919. godine. Bio je blizak saradnik onih koji su pripremali ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine. Sa njima se sastajao u kafani „Zlatna moruna”, a kasnije „Triglav” kod Zelenog venca.[1] Bio je deo organizacije „Savet duhova”, u kojoj je glavno mesto imao njegov prijatelj Đuro Šarac. Šarac se istakao u četničkim bojevima Vojislava Tankosića na Drini. Slavić je napisao kratku biografiju Đure Šarca i zamolio je Marka Maletina da pomenutu biografiju objavi u Letopisu Matice srpske, pod uslovom da se njegovo kao autora ne objavljuje.[2] Književni i uređivački rad Dušan Slavić je rano počeo da piše, prvo pesme a potom članke i knjige. Još 1899. godine je napisao pesmu „Majka na samrti sinu” za dečji list „Spomenik”. Iste godine u „Bosanskoj vili” objavio je srpske narodne ženske pesme iz Mostara. „Vila” potom objavljuje „Hajnin đevojku” 1901. godine. Pesmu „Dva saveta, o čuvanju života i poštenja” objavio mu je „Golub” 1908. godine; „Pisma za službu” 1909. godine objavljuje niška Trgovina; „Balkan”, i pesmu „Priviđenja” objavljuje „Pravda” 1916. godine.[2] Neko vreme je pisao o ženi, ljubavi i braku gde je zastupao prava žena. O tome je izdao i knjige: „Ko je kriv, čovek ili žena?” 1914. godine, takođe i „Bračni apokrifi: ljubav, porodica, brak”, „Ljubav i njeno preimućstvo”, „Saveti za svakoga” i „Prodavačica svoga tela i tajna prostitucije” 1928. godine u Beogradu pod pseudonimom dr Psihanović.[2] Od posebnog značaja je Slavićevo pokretanje pitanja Leksikona književnika i javnih radnika.[2] Godine 1930. imao je preko 3000 biografija i od 1. januara naredne godine je počeo da ih štampa u „Pančevcu”, gde je bio i saradnik. U osječkim novinama je 1931. godine objavljen poziv svim javnim radnicima i književnicima da pošalju Slaviću direktno svoje biografije ili preko Kluba hrvatskih književnika i umjetnika u Osijeku. Poznato je da je Slavić objavio nekoliko biografija znamenitih ljudi: u „Knjižarskom glasniku” 1921. godine slepog Jeremije Obradovića Karadžića, u „Ilustrovanom listu” 1922. Tome Jovanovića, potom u „Pančevcu” 1930. biografije Jerneja Kopitara, Alekse Šantića, dr Isidora Kršnjavia, Rikarda Katalinića-Jeretova i 1931. godine Njegoševu i biografiju Vuka Karadžića.[3] U uređivačkom poslu je pokazao vidne rezultate. Slavić je 1913—1914. godine pribrao i uredio, veoma sadržajno i poligrafski, knjigu „Ilustrovana istorija Balkanskog rata 1912—1913.”, koju je književni odbor izdao u tri sveske u Beogradu.[3] Uređivao je i kalendar „Zora” 1925. i 1926. godine, koji je izdavalo Udruženje monopolskih činovnika i službenika. Ovaj kalendar je bio izuzetno urađen, tehnički i sadržajno, i štampan je u 50 000 primeraka.[3] U „Pančevcu”, pored prethodno navedenih biografija objavljeni su i njegovi članci. Godine 1930. objavljeni su „Na putu slave”, „Žalosna nesvesnost”, „Naš odgovor”, „Naš jedini spasavajući izvor”, a 1931. „Prilog biografiji Alekse Šantića”. U „Vojvođaninu” 1937. godine objavljeni su politički članci „Privođenje je najbolji provodadžija”, „Juče, danas, sutra” i dr.[3] Pokreće 1938. u Pančevu list „Nova zora”, čiji je bio vlasnik i glavni i odgovorni urednik.[3] Sledeće godine u Pančevu pokreće mesečni časopic „Ravnopravnost”, čiji je takođe bio vlasnik, urednik i izdavač, sa zadatkom da pravno informiše javnost „o sudbini naših manjina i inostranstvu i stranih manjina u Jugoslaviji”.[3] Doprinos srpskom knjižarstvu Ne zna se sa sigurnošću gde je Slavić izučavao knjižarstvo. Dr Dragoslav Ljubibratić, s kojim se Slavić sastajao još 1914. godine u kafani „Zlatna moruna”, tvrdio je 1960. godine da je za vreme atentata u Sarajevu Slavić bio knjižar u Beogradu.[4] Pošto ga nema u spisku beogradskih knjižara u „Šematizmu Kraljevine Srbije za 1913. godinu”, pretpostavlja se da je otvorio knjižaru sledeće godine i najverovatnije radio u nekoj od beogradskih knjižara.[4] Izdao je svoju knjigu „Trgovina u ratu”, u kojoj je, kao najmlađi član Trgovačke zajednice, branio trgovce koji su nezasluženo optuživani zbog cena, među kojima su bili i knjižari, koji su zbog manjka hartije i knjiga sa dozvolom vlasti podizali cene.[5] Jaroslav Merhaut u svom Adresaru knjižara iz 1923. godine navodi da je Slavić držao Knjižarski komisionarski zavod u Kosmajskoj 13 u Beogradu. Rudolf Franja Mađer, u prikazu kalendara „Nova zora”,[5] piše 1925. godine: „Ima u Beogradu jedan siromašan knjižar bez knjižare, koji ne otvara svoju radnju samo zato što se ne može pomiriti s pomišlju, da otvori knjižaru, koju bi imao održavati svim ostalim, samo ne pravim knjižarskim poslom. Jedini knjižar u nas je svršio stručnu školu u Nemačkoj, Dušan Slavić, studira i uči stalno i piše interesantne stvari iz oblasti svoga zvanja (…)”.[5] I sam Slavić je potvrdio svoju stručnost i ljubav prema knjižarstvu. Pisao je 1932. godine: `Iako sam silom prilika udaljen iz knjižarstva, ipak moja ljubav prema razvoju našeg mladog knjižarstva nije se toliko umanjila. Kao školovani knjižar, kao dugogodišnji sekretar Knjižarskog udruženja i ureednik „Knjižarskog glasnika”, ja sam pažljivo ispitivao sve uzroke koji koče razvoj knjižarske trgovine.”[6] Takođe je i pisao o knjižarstvu. Još 1919. godine objavio je Beogradskoj Tribuni članak „Disharmonija između knjižarstva i književnosti”, u kojem se osvrnuo na knjižarstvo pre rata. U ovom članku Slavić je ukazao na slabosti u srpskom knjižarstvu i dao predlog šta uraditi tako da knjižarstvo može poslužiti i narodu i državi. U ovom članku je započeta i ideja o stvaranju Knjižarskog društva u Beogradu, čiji je sekretar bio Slavić sve do 1926. godine.[6] Pored toga što je bio sekretar Knjižarskog društva, bio je i urednik organa tog udruženja, Knjižarskog glasnika od 1921. do 1926. godine. Od njegovih članaka u ovom glasniku značajniji su: „Naše neprilike”, „Sirota knjiga”, „Zaštita književne svojine”, „Reč, dve o knjižarstvu”. U članku „Svaka dužnosti povlači i pravo” iz 1932. godine, Slavić iznosi svoje misli i zaključke o knjižarima i njihovom položaju, kao i uzroke koji koče razvoj knjižarstva u Kraljevini Jugoslaviji.[7] Održao je predavanje u Osijeku 20. marta 1926. godine na temu Kriza knjige. Na tom predavanju je govorio da je za rešavanje nestručnih knjižara potrebno osnovati knjižarske škole, i traži od trgovačno-obrtničke komore da ne izdaju pravo za knjižarski rad laicima i svima onima koji nemaju potrebnu stručnu spremu o poznavanju knjige, književnosti i knjižarstva.[7] Prema Slaviću, procvat književnosti zavisi od knjižara, jer su oni ti koji šire piščevo delo, i zato treba imati dobre i stručne knjižare koji umeju da šire knjigu, a Jugoslavija ih nije imala u to vreme. Stoga se Slavić zalagao za školovanje knjižara, jer je smatrao da bez rešenja tog problema ne može biti napretka u knjižarstvu i književnosti.[8]

Lepo očuvano Retko Prvo izdanje Janko Kersnik (sloven. Janko Kersnik; 4. septembar 1852 — 28. jul 1897) bio je slovenački pisac i političar. Zajedno sa Josipom Jurčičem, smatra se najvažnijim predstavnikom književnog realizma na slovenačkom jeziku. Rođen je 4. septembra 1852. na Brdu pri Lukovici.[1] Njegov otac Jože Kersnik bio je okružni sudija, dok je majka Berta Hofern bila lokalna plemkinja. Kersnik je odrastao u dvojezičnom nemačko-slovenačkom okruženju. Pohađao je gimnaziju na nemačkom jeziku u Ljubljani, ali je izbačen pod optužbama za slovenački nacionalizam.[2] Studije je nastavio pod privatnim tutorstvom Frana Leveca, uticajnog mladog slovenačkog istoričara književnosti. Studirao je pravo na Univerzitetu u Beču i Gracu, gde je diplomirao 1874. Radio je u austrougarskoj administraciji u Ljubljani između 1874. i 1878. godine, gde je otvorio javnobeležničku kancelariju na Brdu pri Lukovici. Krajem 1870-ih, aktivirao se u politici, u liberalnoj mladoslovenskoj stranci. Godine 1883. izabran je za kranjsku stalež. Zajedno sa Franom Šukljem pripadao je umerenoj frakciji slovenačkih liberala i protivio se konzervativizmu Starih Slovenaca, centralizmu austrijskih liberala i slovenačkom radikalnom nacionalnom liberalizmu, za koji su se zalagali Ivan Hribar i Ivan Tavčar. Preminuo je u Ljubljani 28. jula 1897. Književno delo Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik na nemačkom jeziku. Pod uticajem slovenačkih post romantičarskih autora Josipa Stritara i Simona Jenkoa, počeo je pisanje na slovenačkom jeziku. Prvo je pisao u kasnom romantičnom stilu, ali je pod uticajem prijatelja Josipa Jurčiča prešao na književni realizam. Bio je plodan autor kratkih priča, feljtona i satira, u kojima je kritički ocenjivao zaostalost slovenačkih zemalja svog vremena i radikalizaciju političkog života. Bibliografija Na Žerinjah, 1876 COBISS.SR 62961664 Rokovnjači – završen nakon smrti Josipa Jurčiča, 1881 COBISS.SR 30308865 Lutrski ljudje, 1882 COBISS.SR 63837696 Ciklamen, 1883 COBISS.SR 34961408 Gospod Janez, 1884 COBISS.SR 75632128 Agitator, 1885 COBISS.SR 215794944 Mačkova očeta, 1886 Testament, 1887 COBISS.SR 37458176 Dohtar Konec in njegov konj, 1888 COBISS.SR 3350275 Kako je stari Molek tatu iskal, 1889 COBISS.SR 3350275 Kmetske slike, 1891 COBISS.SR 117854464 Jara gospoda, 1893 COBISS.SR 228680448 Očetov greh, 1894 COBISS.SR 26886145

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1938 g. Retko !!! Paprika je jednogodišnja povrtna kultura uspravne razgranate stabljike, visine 50-80 cm. Listovi su jednostavne građe, sastavljeni su od peteljke i desetak centimetara dugačke uske, jajaste i pri krajevima ušiljene plojke. Pojavljuju se naizmjenično na granama. Korjenov sistem u odnosu na dobro razvijenu nadzemnu masu, relativno je slabo razvijen. Sastoji se od primarnog korijena koji se najčešće tokom presađivanja ošteti te se horizontalno značajnije razvija bočno korijenje. Večina korijena se razvija plitko u tlu horizontalno se šireći 30 - 50 cm od primarnog korijena te prodirući u dubinu 30 - 60 cm. Cvijetovi se formiraju nasuprot listovima, najčešće pojedinačno ili rijeđe po nekoliko zajedno. Potpune su građe. Sastoje se od zvonaste čaške svijetlozelene boje koju čini najčešće 5, a ponekad i više lapova i vjenčića sastavljenog od 5 - 8 u donjem dijelu međusobno sraslih latica, najčešće blijede, žučkasto sivkaste ili tamnoljubičaste boje Prašnika također ima 5, rijeđe do 8, a tučak ima nadraslu peterogradnu plodnicu s puno sjemenih zametaka. Plod je po botaničkoj klasifikaciji višesjemena boba različitog oblika, veličine i boje koja može biti od blijedožućkaste, svijetlo i tamnozelene, do narandžaste, crvene ili smeđe boje. Plodovi paprike Plod paprike pregradama je podijeljen na više dijelova, a čiji broj uvjetuje i njegov izgled. U unutrašnjosti ploda nalazi se sjemena loža na kojoj se nalazi glavnina sjemenki, dok je manji dio i na stjenkama pregrada. Ovisno o krupnoći ploda i razvijenosti sjemene lože u plodu paprike može se razviti do 500 sjemenki. Unutrašnjost ploda paprike Sjeme paprike je bubrežastog oblika, glatke površine i blijedožućkaste boje. Dužina sjemena je 3 - 4 mm, širina 2 - 3 mm i debljina do 1 mm. U jednom gramu ima 150 - 200 sjemenki. Sjeme paprike Sjemenka se sastoji od sjemene ljuske koja obavija sjemenku, endosperma u kojem se nalazi rezervna hranjiva tvar neophodna za početni razvoj mlade biljke, klica koju čine supke i klicin korjenčić, te pupka kojim je sjeme bilo pričvrščeno za sjemenu ložu. Sjeme uz povoljne uvjete čuvanja može zadržati klijavost do 5 godina.

Prvo izdanje iz 1905. Izuzetno retko u ponudi sa originalnim mekim koricama. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Ilijć, Dragutin J. Naslov Pripovetke. Sv. 1 / Dragutin J. Ilijć Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1905 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1905 Fizički opis 82 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂsv. ǂ91 (Broš.) Dragutin J. Ilić (nekada: Ilijć; 2. februar ili 14. februar 1858 – 1. mart 1926) bio je srpski književnik, dramaturg, novinar, pravnik i političar. Između ostalog, pisac je naučnofantastične drame – Posle milijon godina (1889). Potiče iz poznate pesničke porodice Ilića iz Beograda: otac mu je bio Jovan Ilić, a brat Vojislav Ilić. Počeo je da piše još od gimnazijskih dana sarađujući u časopisima Javor i Otadžbina. Krenuo je da piše inspirisan delom velikih ruskih pisaca poput Turgenjeva, Puškina, Gogolja, Žukovskog… Najviše zanimanja u pisanju pokazao je za poeziju i dramu. U svom stvaralaštvu stalno je sledeći narodne ideale naginjao ka romantizmu. Narodno pozorište u Beogradu je 1. marta 1881. godine izvelo njegovu dramu Vukašin. Na istoj pozornici je do 1906. izvedeno desetak njegovih dramskih dela. Te 1881. godine završio je prava u Beogradu, stekavši doktorat. Tokom 1884. uređivao je list „Preodnica”, a 1885. list Balkanska vila. Na povlačenje iz književne javnosti dobrim delom uticalo je to što ga Jovan Skerlić nije uvrstio u svoju Istoriju nove srpske književnosti. Skerlić ga nije lično trpeo i zbog toga mu je i učinio nepravdu. Pred kraj života Ilić se potpuno povukao provodeći buran život i negirajući grupu okupljenu oko Srpskog književnog glasnika, što je dodatno uticalo na rani književni zaborav. Istakao se pišući političke članke u beogradskom „Dnevnom listu”. Potpisujući se sa „Džem”, kritikovao je austrofilsku politiku kralja Milana Obrenovića. Iz političkih razloga budući progonjen 1888. godine prebegao je u Rumuniju radeći tamo (u Oršavi) kao konobar i trgovački pomoćnik. Nije uspeo da u Bukureštu pokrene srpsko-bugarski politički list „Slavija“. Nakon toga je otišao u Zagreb radeći u listu Srbobran, a 1889. godine se vratio u Srbiju, budući amnestiran, ali gde više nije mogao naći posao u državnoj službi. Po izbijanju u javnost bračnog razdora između srpskog kralja i kraljice, Ilić staje na stranu kraljice Natalije. Postaje za duže vreme njen pouzdanik - sekretar i savetnik. Osnovao je 1890. godine Patriotsku ligu „Velika Srbija“, koje je zastupalo srpske nacionalne interese do 1893. godine, sa društvenim glasilom „Velika Srbija“. On je (kao vođ te patriotske lige) bio organizator velikih demonstracija omladine i građana u Beogradu, koji su hteli nasilno da spreče proterivanje kraljice iz zemlje. Objavljen je 1923. godine u novinama njegov „Roman Kraljice Natalije“, u kojem je opisao te burne događaje. Nedugo zatim, po drugi put je emigrirao, ovoga puta u Sremske Karlovce. Sarađivao je u časopisima Brankovo kolo, Bosanska vila, Zora, Nada, Zastava te u Letopisu Matice srpske. Krajem 19. veka bavi se izvesno vreme u Crnoj Gori, u blizini kneza Nikole. Od 1901. godine u Bukureštu je pokrenuo list Pravoslavni istok koji je izlazio na ruskom i francuskom jeziku, a bio je namenjen ruskoj publici za obaveštavanje o propustima ruske politike na Balkanu. List je ubrzo bio zabranjen, a Ilić se vratio u Srbiju i ponovo se bavio književnim radom. Zajedno sa istomišljenicima Starim Bardom – Kaćanskim i drugim patriotima pokreće list „Velika Srbija”. Glavni saradnik i oštri kritičar obrenovićevske spoljne politike (kao rusofil) bio je Dragutin Ilić. Za vreme Prvog svetskog rata otišao je u Rusiju gde je vodio propagandu o borbi Srbije, a u Odesi prikupljao jugoslovenske dobrovoljce. Nakon Prvog svetskog rata postao je bibliotekar Narodne skupštine. Već zaboravljen u književnoj stvarnosti, umro je 1926. godine. Delo Pisao je pesme, romane, pripovetke, putopise i drame. Budući da je bio jako dobar poznavalac pozorišta, pisao je referate i kritike o pojedinim predstavama, kao i pozorištu uopšte. Napisao je 13 drama, najčešće s motivima prolaznosti i tragičnosti koje su rezultat njegovog nezadovoljstva okolinom, ali i samim sobom. Njegovi likovi uglavnom su u borbi sa društvenom sredinom u kojoj se nalaze. List „Onogošt” u 27. broju 1899. godine, navodi njegovu knjižicu „Cetinjski svatovi” koje nema u njegovoj bibliografiji. Bibliografija Vukašin (1882), drama Jakvinta (1883), drama Pesme (1884) Pribislav i Božana (1887), drama Otmica (1887), jednočinska drama Poslednji borac (1889), spev Posle milijon godina (1889), drama Ženidba Miloša Obilića (1898), drama Za veru i slobodu (1890), drama Pripovetke (1905) Tri deputacije (1906), aktovka Novele (1892) Lihvarka (1895), komedija Poslednji prorok (1896), biografija proroka Muhameda Saul (igrana 1900, štampana 1906), drama Hadži Đera (1904), roman Ženik slobode (1904), drama Viđenje Karađorđevo (1904), drama Uspomene iz Rumunije (1904, 1905), memoari Neznani gost (1907), drama Hadži Diša (1908), roman Zaječarska buna (1909), memoari Osvećeno Kosovo (1913), zbirka poema Pesma jednog života (1916), roman, objavljeno kao Autobiografija odlazećega 1994. godine, iz rukopisa priredio i objavio Sava Damjanov Sekund večnosti, istočnjački roman (1921) Roman kraljice Natalije (1923, u nastavcima) Smrt kralja Vladimira (1925), spev „Ženidba Šarla Šaplina“ (1930) komičan roman; Narodno delo, Beograd U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BALENOVIĆ, Vid, pedagog (Kruščica kod Kosinja, 19. XII 1883 — Zagreb, 23. III 1970). Osnovnu školu polazio je u Klancu (1894–1898), gimnaziju do šestog razreda u Gospiću, sedmi razred u Zagrebu, a osmi s ispitom zrelosti završio je 1906. u Sušaku. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je zemljopis i povijest (1907–1912); ljetni semestar 1907/1908. bio je slušač Karlova sveučilišta u Pragu. Zaposlio se 1912. u Nautičkoj školi u Bakru, ali je već iduće godine premješten u Karlovačku gimnaziju. Od 1916. do 1918. radio je u Sveučilišnoj knjižnici, a potom je do 1933. bio profesor na Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu. Kraće je vrijeme predavao na gimnaziji u Sisku te ponovno u Zagrebu na II realnoj gimnaziji (1933–1935), na ženskoj gimnaziji (1935–1941) i na Klasičnoj gimnaziji od 1941. do umirovljenja 1947. Bavio se problemima pedagogije, povijesti školstva, narodne povijesti, zemljopisa, narodoznanstva (etnologije) i planinarstva, s osobitim osvrtom na Vojnu krajinu i Liku. Objavljivao je u periodicima: Hrvatska njiva (1917, 1918), Nastavni vjesnik (1922/1923–1924/1925, 1927/1928, 1939/1940), Omladina (1923/1924), Večer (1925), Katolički list (1935), Hrvatski radiša (1937), Hrvatski planinar (1941). Više priloga iz povijesti školstva Like objavio je u Ličkom kalendaru (1934, 1935), Ličkoj slogi (1937) i Ličkom zborniku. Surađivao je u izdanjima Jugoslavenskog leksikografskog zavoda Enciklopediji Jugoslavije i Pomorskoj enciklopediji. Pisao je udžbenike iz zemljopisa i narodoznanstva. DJELA: Opća geografija. Zagreb 1923, 1939², 19424. — Kroz Srbiju, Bosnu i Dalmaciju sa abiturijentima I drž. gimnazije zagrebačke. Zagreb 1926. — Petar Karlić prigodom 30-godišnjice naučnoga rada. Zagreb 1934. — Život i rad Šimuna Balenovića prigodom 100-godišnjice njegova rođenja. Zagreb (s. a.) (p. o. iz: Katolički list, 1935). — Etnologija za više razrede srednjih i sličnih škola. Zagreb 1940, 1941², 1944.³ — Kada ćeš pisati č ili ć. Rječnik riječi sa suglasnicima č i ć. Zagreb 1954. LIT.: Milan Šenoa: Vid Balenović Opća geografija (Zagreb 1923). Nastavni vjesnik, 32(1923–24) str. 136–137. — (Mato Hanžeković): Dr Petar Karlić. Tridesetgodišnjica naučnog rada. Lička sloga, 1(1934) 13/14, str. 2–3. — Branko Krmpotić: Prigodom 30-godišnjice naučnoga rada dra Petra Karlića. Hrvatska smotra, 2(1934) 8/9, str. 349. — M.: Balenovićeva »Opća geografija«. Hrvatska straža, 11(1939) 242, str. 4, 11. — Josip Demarin: Građa za povijest pedagogije Hrvata, Srba i Slovenaca. Zagreb 1940, 9–10. — Nikolaj Fedorov (N. F.): Preporod etnologije i etnografije u Hrvatskoj. Uz prvo hrvatsko djelo »Etnologija« od prof. Vida Balenovića. Obzor, 81(1940) 298, str. 10. — Augustin Kristić: Etnologija, školska knjiga za sve škole Banovine Hrvatske, napisao prof. Vid Balenović. Jugoslavenski list, 24(1941) 4, str. 14. — Vilko Novak: Vid Balenović Etnologija za više razrede srednjih i sličnih škola, Zagreb 1940. Etnolog, 14(1941) str. 117. — Vilim Peroš: Nove značajne knjige s područja etnologije i etnografije. Napredak, 82(1941) 1, str. 42–45. Geografija ili zemljopis[1] je složena nauka koja proučava prirodne i društvene pojave i procese u geoprostoru, te veze i odnose između njih.[2] Naziv geografija je grčkog porekla i dolazi od gea-Zemlja i grafein-pisati, opisivati.[3] Prva osoba koja je koristila reč „γεωγραφία” bio je Eratosten (276—194. p. n. e.).[4] Uz filozofiju i istoriju, geografija pripada među najstarije nauke ljudske civilizacije. Ona se za objašnjavanje geografskog prostora koristi metodama prirodnih i društvenih nauka. S obzirom na raznoznačnost geoprostora, geografija je kao nauka vrlo kompleksna. To je jedina dualna nauka, koja povezuje prirodne i društvene nauke.[5] Naziva se i svetskom disciplinom.[6] Geografija je, dakle, sintetička nauka, koja spaja mnoga dostignuća brojnih nauka radi objašnjavanja geografskog prostora.[7][8] Ona pripada u grupi prirodnih nauka, jer joj je osnovno polazište u prirodnim obeležjima geoprostora. Geografija kao nauka o geografskom prostoru (Zemljinoj površini) objašnjava raširenost, uticaje i međuzavisnost svih najvažnijih prirodnih i društvenih činioca, koji sudeluju u oblikovanju geoprostora kao celine ili njegovih prostornih delova (regija). Zadatak geografije kao nauke je da u svakom trenutku pruži kompleksnu i sveobuhvatnu informaciju o stanju geografskih pojava i procesa, te o uzročno-posledičnim vezama i odnosima kao i zakonima i zakonomernostima što proizilaze iz njih. Jednostavnije rečeno, geografsko znanje nam je potrebno da bismo razumeli savremenu situaciju na planeti, te da bismo na osnovu toga usmerili razvoj u budućnosti, što se ostvaruje kroz prostorno planiranje u skladu sa principima održivog razvoja.[9] Etimologija i terminologija Termin geografija potiče iz klasične starine, a upućuje na prvotno značenje geografije. Etimološki elementi (morfemi) prema kojima je nastala reč geografija jesu prefiksni morfem geo- koji dolazi od grč. γεο- zemljo-, koji se odnosi na zemlju; γῆ Zemlja, te sufiksalni morfem -grafija koji dolazi od grč. -γραφια -pis(anje), a srodan je morfemima -graf, -grafika, -grafički, -grafizam, grč. -γραφος -pisac, koji piše; γράφω pišem, γραφικός pismeni.[10][11] Geografija tada nije bila nauka s određenim objektom i ciljem proučavanja, već neka vrsta opšte enciklopedije o Zemlji. Reč geografija prvi je skovao Eratosten oko 200. p. n. e. kako bi označio opisno učenje o Zemlji. Na temelju prvobitnog značenja geografije u zapadnim i južnim slovenskim jezicima tokom 19. veka nastaje i reč zemljopis[1] (češ. zeměpis, slč. zemepis; sl. zemljepís) koja je zaživela kao ime geografskog osnovnoškolskog predmeta u Jugoslaviji 1950-ih. Kratak prikaz razvoja geografske nauke Geografija je bez sumnje jedna od najstarijih nauka. Još u praistoriji ljudi su pokušavali racionalno objasniti pojave i procese u prostoru i spoznati njihov hronološki raspored. Iako je nauka kao vid ljudske aktivnosti bila prisutna u većini starih civilizacija, najviše pisanih tragova o prirodi kao celini nalazimo kod antičkih filozofa. Za geografiju važne naučne rezultate iz tog vremena dali su Aristotel-o mozaičnosti Zemljine površine i toplotnim pojasevima i Eratosten-o zaobljenosti Zemlje i njenom obimu te zakonomjernom pojavljivanju prirodnih stihija. Eratosten je u 3. veku p. n. e. prvi upotrebio naziv geografija. U srednjem veku dolazi do stagnacije nauke pa time i geografije. Tadašnja nauka se razvijala jedino u sklopu islamskog civilizacijskog kruga. Istaknuti geografi tog doba su el Biruni i el Idrisi. Značajniji razvoj geografije na zapadu potakla su velika geografska otkrića. Zahvaljujući moreplovcima kao što su: Kristifor Kolumbo, Vasko de Gama, Magelan i dr. Brzi razvoj astronomije i nebeske mehanike u 16. i 17. veku predstavljao je osnovu za teorijsko osmišljavanje kretanja nebeskih tela i posledica njihovog kretanja po Zemlju. Početak razvoja naučne geografije pripisuje se holandskom geografu Bernardu Varenijusu, koji je napisao značajno delo pod naslovom Opšta geografija. Uprkos značajnim tehničkim otkrićima koja su uticala na razvoj geografije u 17. i 18. veku, ona ostaje uglavnom deskriptivna nauka sve do pojave velikog geografskog istraživača njemačkog porekla Aleksandra Humbolta koji početkom 19. veka udara temelj savremenoj geografiji. Uz njega je veoma značajan i Karl Riter koji je bio pod jakim uticajem filozofije Imanuela Kanta. Značajan doprinos iz tog doba dali su V. M. Devis u SAD-teorija razvitka reljefa kao geografski ciklus i Vladimir Dokučajev u Rusiji-geografska zonalnost tla i njegova klasifikacija po genetskoj osnovi. Tokom 19. veka osnivaju se katedre za geografiju na univerzitetima širom Evrope a njena tadašnja karakteristika je veštačka odvojenost na prirodnu i društvenu. Krajem istog veka pojavljuje se pod uticajem učenja Fridriha Racela geografski determinizam kao jedan pogrešan pravac unutar geografije. Kao reakcija na ta zastranjivanja javljaju se početkom 20. veka nove generacije geografa koje ističu jedinstvo geografske nauke. Pojavljuju se posibilizam u geografiji, čiji je zastupnik Pol Vidal de la Blanš i horologiza koju je uveo Alfred Hetner što je uticalo na nastanak i razvoj regionalne geografije. Poznati geografski teoretičar iz tog doba je i A. A. Grigorijev sa svojom razradom učenja o geografskom omotaču. Danas postoji velika potreba za sintetičkim geografskim radovima posebno u vezi sa materijalnom proizvodnjom i aktuelnim problemima kvaliteta i preobražaja prirodne sredine, kao i razumnog korištenja prirodnih resursa.

Retko u ponudi, prvo izdanje u vidu knjige. Dobro očuvano. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Rzavski bregovi : pripovijetka / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1947 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1947 (Sarajevo : Oslobođenje) Fizički opis 19 str. : autorova slika ; 17 cm Drugi autori - osoba Đurović, Dušan Zbirka Mala biblioteka ; 3 (Broš.) Napomene Tiraž 10.000 Str. 3-4: Ivo Andrić / [Dušan Đurović]. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. KC

Šarl Dil Istorija Vizantijskog Carstva Geca Kon 1933. *2502-N1*2020 izdanje. Geca Kon. 1933 godina Tvrd povez,X+ 228 strana,ćirilica,ilustrovana, format: 19,5 x 13,5 cm,težina 395.grama-nema mape u prilogu stanje: kao nova,nekorištena...neznam da li je orginalno ili naknadno koričena knjiga Istorija vizantijskog carstva (Š. Dil) Sadržaj ГЛАВА I. Оснивање Цариграда и постанак источног римског царства (330-518 г.) 1 Оснивање Цариграда и обележје новога царства 2 Криза услед варварске најезде 3 Верска криза 4 Источно римско царство крајем V и на почетку VI века ГЛАВА II. Јустинијанова владавина и грчко царство у VI веку (518-610 г.) 1 Ступање на престо Јустинове династије 2 Јустинијанов карактер, његова политика и његова околина 3 Јустинијанова спољна политика 4 Јустинијанова унутрашња владавина 5 Византиска цивилизација у VI веку 6 Крај Јустинијановог дела (565-610 г.) ГЛАВА III. Ираклијева династија. Арабљанска опасност и преображај царства у VI веку (610-717 г.) 1 Обнова царства у доба Ираклија 2 Арабљанска опасност 3 Верска политика и Запад 4 Преображај царства у VII веку 5 Крај Ираклијеве династије и опадање царства (685-717 г.) ГЛАВА IV. Исавријански (сирски) цареви и иконоборство (717-867 г.) 1 Обнова царства под првом двојицом исавријанских царева (717-775 г.) 2 Иконоборство (726-780 г.) 3 Ирина и успостављање икона (780-802 г.) 4 Друго доба иконоборства (802-842 г.) 5 Спољна политика царства и обнова монархије (802-867 г.) ГЛАВА V. Врхунац царства под македонском династијом (867-1081 г.) 1 Владаоци македонске лозе и учвршћивање династије 2 Спољна политика македонских царева (867-1025 г.) 3 Унутрашња владавина и византиска цивилизација у X веку 4 Узроци слабости царства 5 Опадање царства у XI в. (1025-1081 г.) ГЛАВА VI. Век Комнина (1081-1204 г.) 1 Владаоци из династије Комнина 2 Спољна политика Комнина (1081-1180 г.) 3 Владавина Комнина и византиска цивилизација у XII веку 4 Византиско царство крајем XII века (1180-1204 г.) ГЛАВА VII. Латинско цариградско царство и грчко никејско царство (1204-1261 г.) 1 Распад византиског царства 2 Латинско цариградско царство 3 Грчко никејско царство 4 Ослобођење Цариграда 5 Ахајска кнежевина ГЛАВА VIII. Византиско царство под Палеолозима (1261-1453 г.) 1 Стање грчког царства 1261 г. Владавина Михаила VIII Палеолога (1261-1282 г.). 2 Грчко царство под последњим Палеолозима (1282-1453 г.) Унутрашњи узроци опадања. - Грађански ратови Друштвене и верске распре. Финансиске и војничке невоље. Спољашњи узроци опадања. - Бугари и Срби. Турци Византија и Латини. Пад Цариграда. 3 Византиска цивилизација у доба Палеолога Деспотовина Мистра. Грчко трапезунтско царство. - ДОДАТАК I Византиски цареви Константинова династија Константин I Велики 306-337 г.; сам владао 323-337 г. Констанције II 337-361 г.; сам владао 353-361 г. Јулијан 361-363 г. Јовијан 363-364 г. Валенс 364-378 г. Теодосијева династија Теодосије I Велики 379-395 г. Аркадије 395-408 г. Теодосије II 408-450 г. Маркијан 450-457 г. Лав I 457-474 г. Зенон 474-491 г. Анастасије 491-518 г. Јустинова династија Јустин I 518-527 г. Јустинијан I 527-565 г. Јустин II 565-578 г. Тиберије II 578-582 г. Маврикије 582-602 г. Фока (отмичар) 602-610. г. Ираклијева династија Ираклије 610-641 г. Константин III и Ираклона 641-642 г. Констант II 624-668 г. Константин IV Погонат 668-685 г. Јустинијан II Ринотмит 685-695 г. Леонтије (отмичар) 695-698 г. Тиберије III (отмичар) 698-705 г. Јустинијан II (по други пут) 705-711 г. Филипик 711-713 г. Анастасије II 713-716 г. Теодосије III 716-717 г. Исавријанска (сирска) династија Лав III 717-740 г. Константин V Копроним 740-775 г. Лав IV 775-780 г. Константин VI 780-797 г. Ирина 797-802 г. Никифор I (отмичар) 802-811 г. Ставракије 811 г. Михаило I Рангав 811-813 г. Лав V Јерменин 813-820 г. Михаило II Тепави 820-829 г. Теофило 829-842 г. Михаило III Пијаница 842-867 г. Македонска династија Василије I 877-886 г. Лав VI Мудри 886-912 г. Александар 912-913 г. Константин VII Порфирогенит 913-959 г., имајући за савладара Романа I Лакапина (отмичара) 919-944 г. Роман II 959-963 г. Никифор II Фока 963-969 г. Јован I Цимискије 969-976 г. Василије II Бугароубица 976-1025 г. Константин VIII 1025-1028 г. Зоја 1028-1050 г., имајући за савладаре своје узастопне мужеве: - Роман III Аргир 1028-1034 г. - Михаило IV Пафлагонац 1034-1041 г. - Михаило V Калафат (сестрић Михаила IV, усињеник Зојин) 1041-1042 г. - Константин IX Мономах 1042-1054 г. Теодора 1054-1056 г. Михаило VI Стратиотик 1056-1057 г. Династија Дука и Комнина Исак I Комнин 1057-1059 г. Константин X Дука 1059-1067 г. Роман IV Диоген 1067-1071 г. Михаило VII Дука 1071-1078 г. Никифор III Вотанијат (отмичар) 1078-1081 г. Алексије I Комнин 1081-1118 г. Јован II Комнин 1118-1143 г. Манојло I Комнин 1143-1180 г. Алексије II Комнин 1180-1183 г. Андроник I Комнин 1183-1185 г. Династија Анђела Исак II 1185-1195 г. Алексије III 1195-1203 г. Исак II (по други пут) имајући за савладара свога сина Алексија IV 1203-1204 г. Алексије V Мурзуфло (отмичар) 1204 г. Латински цариградски цареви Балдуин Фландриски 1204-1205 г. Хенрик од Ангра 1206-1216 г. Петар од Куртнеја 1217 г. Јоланда 1217-1219 г. Роберт II од Куртнеја 1221-1228 г. Балдуин II 1228-1261 г., имајући за намесника Јована од Бријена 1229-1237 г., сам владао 1240-1261 г. Грчки никејски цареви Теодор I Ласкар 1204-1222 г. Јован III Ватац 1222-1254 г. Теодор II Ласкар 1254-1258 г. Јован IV Ласкар 1258-1259 г. Михаило VIII Палеолог (отмичар) 1259-1261 г. Династија Палеолога Михаило VIII 1261-1282 г. Андроник II 1282-1328 г., имајући за савладара свога сина Михаила IX 1295-1320 г. Андроник III 1328-1341 г. Јован V 1341-1376 г. Јован VI Кантакузин (отмичар) 1341-1355 г. Андроник IV (син Јована V) 1376-1379 г. Јован V (по други пут) 1379-1391 г. Јован VII (син Андроника IV, отмичар) 1390 г. Манојло II 1391-1425 г. Јован VIII 1425-1448 г. Константин XI Драгаш 1448-1453 г. Грчки деспоти Мистре Манојло Кантакузин 1348-1380 г. Матија Кантакузин 1380-1383 г. Теодор I Палеолог 1383-1407 г. Теодор II 1407-1443 г. Константин Драгаш 1428-1448 г. Тома 1432-1460 г. Димитрије 1449-1460 г. II Хронолошки преглед најважнијих догађаја византиске историје 330 г. - 11 маја. — Константин Велики извршио освећење Цариграда, Новог Рима. 343 г. — Црквени сабор у Сердици. 351 г. — Битка код Мурсе. 353 г. — Констанције сам влада. 359 г. — Црквени сабор у Риминиу. 376 г. — Насељење Западних Гота у Мезији. 378 г. — Битка код Адријанопоља и смрт цара Валенса. 381 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 395 г. — Теодосијева смрт. Подела царства између његових синова Аркадија и Хонорија. 396 г. — Аларихова најезда у Грчку. Стилихон опколио Западне Готе код Фолоје. 399-400 г. — Гаинасова буна. 404 г. — Збацивање и прогонство св. Јована Златоустог. 410 г. — Аларих осваја Рим. 431 г. — Васељенски сабор у Ефесу. 438 г. — Објављивање Теодосијевог Законика. 439 г. — Грађење великог цариградског бедема. 441 г. — Атилина најезда у Панонију. 447 г. — Нова Атилина најезда. 449 г. — Црквени сабор прозван Ефеско разбојништво. 451 г. — Васељенски сабор у Халкедону. 476 г. — Пад западног римског царства. 482 г. — Унијонистички указ или Хенотикон. 487 г. — Теодорих, краљ Источних Гота, добио је налог од Зенона да поврати Италију. 502 г. — Продужење рата са Персијанцима. 512 г. — Грађење Анастасијевог Дугог Зида. 514 г. — Виталијанова буна. 519 г. — Успостављање споразума са Римом и крај Акакијеве шизме (484-519). 527 г. — Продужење рата са Персијанцима. 529 г. — Објављивање Јустинијановог Законика. 529 г. — Затварање школа у Атини. 532 г. — Вечити мир склопљен са Персијанцима. 532 г. — Побуна Ника. 533 г. — Објављивање Дигеста и Институција. 533-534 г. — Велизар поново осваја Африку. 535 г. — Јустинијанове Новеле за административно преустројство царства. 535 г. — Рат са Источним Готима. 536 г. — Црквени сабор у Цариграду. 537 г. — Освећење Свете Софије. 537-538 г. — Опсада Рима који брани Велизар. 540 г. — Велизар осваја Равену. 540 г. — Хозроје упада у Сирију. 540 г. — Најезда Хуна у Илирик. 543 г. — Јустинијанов указ о Трима поглављима. 548 г. — Теодорина смрт. 549 г. — Тотила наново осваја Рим. 552 г. — Пораз Источних Гота код Тагине и крај њиховог краљевства. 553 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 554 г. — Освајање југоисточног дела Шпаније. 559 г. — Хуни пред Цариградом. 562 г. — Мир са Персијанцима. 568 г. — Најезда Лангобарда у Италију. 572 г. — Продужење рата са Персијанцима. 579 г. — Смрт Хозроја Великог. 581 г. — Авари освајају Сирмиј. Око 582 г. — Оснивање афричког и равенског егзархата. 591 г. — Мир са Персијанцима. 601 г. — Прискове победе над Аварима. 602 г. — Фокин устанак. 608 г. — Персијанци освајају Сирију и стижу у Халкедон. 610 г. — Ираклијев устанак и Фокин пад. 615 г. — Персијанци освајају Јерусалим. 617 г. — Персијанци покоравају Мисир. 622 г. — Ираклије предузима напад против Персијанаца. 626 г. — Авари и Персијанци нападају Цариград. 627 г. — Битка код Ниниве. 629 г. — Мир са Персијанцима. Почетак VII века. — Насељење Хрвата и Срба у Илирику. 634 г. — Арабљани упадају у Сирију. 636 г. — Битка на Јармуку. 637 г. — Предаја Јерусалима. 638 г. — Ираклије објављује Ектезу или Тумачење вере. 640-642 г. — Арабљани покоравају Мисир. 647 г. — Арабљани у северној Африци. 648 г. — Константин II објављује Тип. 655 г. — Пораз византиске флоте у ликиским водама. Средина VII века. — Установљење азиских тема. 668 г. — Арабљани у Халкедону. 673-678 г. — Арабљани опсађују Цариград. 679 г. — Насељење Бугара јужно од Дунава. 680-681 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 692 г. — Арабљани побеђују Јустинијана II код Севастопоља. 697-698 г. — Арабљани освајају Картагину. Губитак Африке. 708 г. — Неуспех Јустинијана II против Бугара. 710 г. — Устанак у Италији. 712-717 г. — Напредовање Арабљана у Малој Азији. 717-718 г. — Арабљани опсађују Цариград. 726 г. — Указ против икона. 727 г. — Устанак у Грчкој и Италији. 739 г. — Битка код Акроина. 740 г. — Објављивање Еклоге. 751 г. — Лангобарди освајају Равену. 752 г. — Успеси над Арабљанима. 753 г. — Иконоборачки црквени сабор у Ијерији. 754 г. — Пипинов дар папству. Губитак византиске Италије. 755 г. — Рат са Бугарима. 762 г. — Пораз Бугара код Анхијала. 765 г. — Гоњење присталица икона. 787 г. — Васељенски сабор у Никеји. 797 г. — Ирина обара Константина VI. 800 г. — Обнављање западног римског царства. 809 г. — Најезда бугарског кана Крума. 811 г. — Цар Никифор убијен у борби са Бугарима. 813 г. — Крум пред Цариградом. 813 г. — Победа Византинаца код Месимврије. 815 г. — Иконоборачки сабор у Цариграду. 822 г. — Томин устанак. 826 г. — Арабљани освајају Крит. 827 г. — Арабљани у Сицилији. 832 г. — Теофилов указ против икона. 838 г. — Арабљани освајају Амориј. 842 г. — Арабљани освајају Месину. 843 г. — Црквени сабор у Цариграду и успостављање православља. 858 г. — Збацивање Игњатија. Фотије изабран за патријарха. 863 г. — Посланство Ћирила и Методија у Моравској. 864 г. — Прелажење Бугара у хришћанство. 867 г. — Црквени сабор у Цариграду. Раскид са Римом. 869 г. — Црквени сабор у Цариграду. 876 г. — Грци освајају Бари. 878 г. — Арабљани освајају Сиракузу. 879 г. — Црквени сабор у Цариграду. 887-893 г. — Објављивање Василика. 893 г. — Раскид са бугарским царем Симеоном. 902 г. — Арабљани освајају Таормину. Губитак Сицилије. 904 г. — Арабљани освајају Солун. 915 г. — Битка на Гариљану. 917 г. — Победа Бугара код Анхијала. 919 г. — Роман Лакапин отима престо. 924 г. — Симеон пред Цариградом. 927 г. — Смрт цара Симеона. 934 г. — Византинци освајају Мелитину. 944 г. — Освајање Нисива и Едесе. 944 г. — Пад Романа Лакапина. 961 г. — Никифор Фока повраћа Крит. 963 г. — Никифор Фока отима престо. 965 г. — Покорење Сицилије. 967 г. — Продужеше рата са Бугарима. 968 г. — Руси у Бугарској. 968 г. — Освајање Антиохије. 969 г. — Убиство Никифора Фоке. 971 г. — Устанак Варде Фоке. 971 г. — Пораз Руса код Силистрије. Присаједињење Бугарске. 976 г. — Цимискијино ратовање у Сирији. 976-979 г. — Буна Варде Склира. 977-986 г. — Напредовање македонског цара Самуила. 986 г. — Пораз Грка код Трајанове Капије. 987-989 г. - Буна Варде Фоке. 989 г. — Руси примају хришћанство. 995 г. — Ратовање Василија II у Сирији. 996 г. — Пораз Македонских Словена на Сперхију. 998 г. — Ратовање у Сирији. 1000-1014 г. — Рат са Македонским Словенима. 1010 г. — Буна у јужној Италији. 1014 г. — Битка код Кимвалонге. Смрт цара Самуила. 1018 г. — Пропаст македонског словен. царства. 1018 г. — Победа код Кане. 1021-1022 г. — Присаједињење Јерменске. 1032 г. — Грци освајају Едесу. 1038 г. — Успеси Ђорђа Манијака у Сицилији. 1040 г. — Устанак у Македонији. 1042 г. — Буна у Цариграду. Пад Михаила V. 1043 г. — Устанак Ђорђа Манијака. 1054 г. — Патријарх Керуларије раскида са Римом. 1057 г. — Устанак Исака Комнина. 1064 г. — Турци Селџуци освајају Ани. 1071 г. — Нормани освајају Бари. Губитак Италије. 00 г. — Битка код Манзикерта. 1078 г. — Устанак Вријенија и Вотанијата. 1078 г. — Турци у Никеји. 1081-1084 г. — Најезда Роберта Гвискара у Епир. 1082 г. — Уговор са Млецима. 1091 г. — Пораз Печенега код Левунија. 1096 г. — Крсташи у Цариграду. 1097 г. — Крсташи освајају Никеју. 1107-1108 г. — Рат са Бохемундом. 1116 г. — Битка код Филомила. 1122 г. — Пораз Печенега. 1122-1126 г. — Рат са Млецима. 1124-1126 г. — Посредовање у Угарској. 1137-1138 г. — Ратовање Јована Комнина у Киликији и Сирији. 1147 г. — Други крсташки рат. 1147-1149 г. — Рат са Рожером II краљем Сицилије. 1151 г. — Византинци у Анкони. 1152-1154 г. — Рат са Угарском. 1158 г. — Ратовање Манојла Комнина у Сирији. 1168 г. — Присаједињење Далмације. 1171 г. — Раскид са Млецима. 1176 г. — Битка код Мириокефала. 1182 г. — Устанак Андроника Комнина. 1185 г. — Нормани освајају Солун. 1185 г. — Оснивање другог бугарског царства. 1189 г. — Фридрих Барбароса на Истоку. 1190 г. — Исак Анђел потучен од Бугара. 1197-1207 г. — Бугарски цар Јоаница. 1204 г. — Латини освајају Цариград. Оснивање латинског цариградског царства. 1205 г. — Пораз Латина код Адријанопоља. 1206 г. — Теодор Ласкар крунисан за никејског цара. 1210 г. — Сабор у Равеници. 1222 г. — Епирски Грци ослобођавају Солун. 1230 г. — Бугари уништавају грчко солунско царство. 1236 г. — Грци и Бугари нападају Цариград. 1244 г. — Солунска деспотовина никејски вазал. 1254 г. — Потчињење епирског деспота Михаила. 1259 г. — Битка на пољу Пелагонији. 1261 г. — Нимфејски уговор. 1261 г. — Грци ослобођавају Цариград. 1262 г. — Византинци ступају у Мореју. 1267-1272 г. — Напредовање Карла Анжујског у Епиру. 1274 г. — Црквени сабор у Лиону. 1281 г. — Пораз анжујских трупа код Берата. 1302-1311 г. — Каталонски велики одред на Истоку. 1311 г. — Битка на Копајском Језеру. 1326 г. — Турци освајају Брусу. 1325-1328 г. — Рат између двојице Андроника. 1330 г. — Бугари потучени од Срба на Велбужду. 1340 г. — Напредовање Срба у Епиру и Турака у Азији. 1341 г. — Устанак Јована Кантакузина. 1342-1349 г. — Устанак Зилота у Солуну. 1341-1351 г. — Исихастички спор. 1345 г. — Стефан Душан покорава Македонију. 1346 г. — Крунисање Стефана Душана за цара у Скопљу. 1347 г. — Кантакузин заузима Цариград. 1348 г. — Оснивање деспотовине Мистре. 1354 г. — Турци у Галипољу. 1355 г. — Смрт Стефана Душана. 1365 г. — Турци преносе своју престоницу у Адријанопољ. 1371 г. — Битка на Марици. 1373 г. — Јован V Палеолог султанов вазал. 1376 г. — Устанак Андроника IV. 1389 г. — Бој на Косову. 1390 г. — Устанак Јована VII. 1391 г. — Турци освајају Филаделфију. 1396 г. — Никопољски крсташки рат. 1397 г. — Бајазит напада Цариград. 1402 г. — Битка код Ангоре. 1422 г. — Турци опседају Цариград. 1423 г. — Турски поход на Мореју. 1430 г. — Турци освајају Солун. 1439 г. — Црквени сабор у Флоренци. 1444 г. — Битка код Варне. 1446 г. — Турска најезда у Мореју. 1451 г. — Ступање на престо Мухамеда II. 1453 г. — 29 маја. — Турци освајају Цариград.

Aleksej T. Pisemski - Hiljadu dusa Izdavcka knjizara Zdravka Spasojevica, Beograd, 1921. Tvrd povez, 620 strana. Na forzecu potpis Ljubomira M. Davidovica, sefa Demokratske stranke. Љубомир М. Давидовић (Влашка, 24. децембар 1863 — Београд, 19. фебруар 1940) је био српски и југословенски политичар. Године 1912. је постао вођа Самосталне радикалне странке, оснивач и вођа Демократске странке од 1919. до смрти 1940. Након Првог светског рата и стварања Краљевине СХС, састављао је испред своје странке Владу три пута (два пута 1919. и једном 1924), али је на њој остао размерно кратко, свега 289 дана. 1905. је био председник Народне скупштине. У више наврата министар просвете 1904, 1914−1917. и 1918−1919. и министар унутрашњих дела 1920. Председник Београдске општине 1909−1914. Био је активан члан и једно време председник Народне одбране. Биографија Свештеник Милан Давидовић, отац Љубомира Давидовића Миодраг Давидовић, син јединац Љубомира Давидовића је погинуо 1916. на Солунском фронту.[1] Табла на кући на Врачару у којој је живео Љубомир Давидовић Школовао се у Београду. Завршио је природни одсек на Филозофском факултету Велике школе и био је професор гимназије у унутрашњости Србије. Био је чак и професор престолонаследнику Александру Карађорђевићу, са којим је у време његове владавине, иако оштро супротстављен, нарочито његовој личној диктатури из 1929, до његове погибије, остао у добрим личним односима. Био је у Народној радикалној странци и 1901. године је био у крилу које се издвојило. Године 1912. постаје вођа Самосталне радикалне странке (од 1919. се обједињује у Демократску странку). Био је министар просвете (1904), председник Општине Београдске (1909), председник Народне скупштине (1909) па министар просвете (1904). Током повлачења српске војске био је задужен за смештај и образовање избегличке деце на грчком острву Крфу. Захваљујући њему су на Крфу излазиле и српске новине. После уједињења Краљевине СХС, Самостална радикална странка се ујединила са странкама Хрватско-српске коалиције, Српском напредном странком, Либералном странком и групама из Словеније, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе у Демократску странку.[2] За председника министарског савета изабран је 16. августа 1919. и на том положају остао је 19. фебруара 1920. Осим своје странке, Давидовићева влада је имала и подршку Социјалдемократске странке Витомира Кораћа. Демократско-социјалдемократска влада се залагала за социјалне реформе (укључујући и аграрну реформу) и централистичко државно уређење.[3] За разлику од радикала који су били хомогена странка који су своје упориште имали у крајевима насељеним Србима, Демократска странка није била хомогена странка. У њој су се и даље разликовали бивши српски самостални радикали окупљени око Давидовића и блок демократа из пречанских крајева окупљени око Светозара Прибићевића. За разлику од Давидовића, који је био вољан на споразум са хрватским политичарима, Прибићевић је био чврсто централистички настројен.[4] Упркос свим својим разликама, демократе и радикали ће успети да изгласају Видовдански устав. Други пут је постао председник Министарског савета 27. јула 1924. и на том месту остао само до 6. новембра 1924. Давидовић је образовао коалицију са Словеначка народна странка, Југословенском муслиманском организацијом и групом радикалских дисидената око Настаса Петровића.[5] Земљорадничка странка је подржавала владу, али није била њен део.[5] У свом другом мандату Давидовић је покушао да се споразуме са Стјепаном Радићем и Хрватском сељачком странком, најјачом хрватском странком, око децентрализације државе и хрватске самоуправе.[2] Због тога се из Демократске странке одвојио део окупљен око Светозара Прибићевића који је основао Самосталне демократске странке, која је окупљала углавном пречанске Србе. Председник је Демократске странке од оснивања 1919. године до смрти 1940. године. На месту председника Демократске странке га је наследио Милан Грол. Roman se pojavio 1858. godine i odmah je dostojno ocenjen ne samo od ruskih već i od stranih književnih kritičara. U svom eseju Pisarov je pisao: „O takvom romanu kao što je Hiljadu duša ne može se govoriti uzgred i površno. Po obilju i raznovrsnosti pojava, obuhvaćenih u tom romanu, on stoji sasvim iznad sviju proizvoda naše novije literature. Za vreme svoga tridesetogodišnjeg rada Pisemski je napisao masu pripovedaka, romana i drama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba ponovo da se poveze knjiga. Nije opsecena sa gornje strane! Cudnovati dozivljaji Jovance Micica Jagodinca, u deset slika s pevanjem i igranjem Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Aleksandar Vestfal Zivot Isusa Hrista Isus Hristos (aram. ישוע — Ješua, antgrč. Ιησούς [Iesoús] — Isous; 4. p. n. e. — 30/33. n. e.),[1][2][3][4][5] poznat i kao Isus iz Nazareta ili Isus Nazarećanin, po hrišćanskom verovanju bio je jevrejski propovednik i rabin iz Nazareta.[6] Nakon mučeničke smrti i biblijskog vaskrsenja postao je centralna figura hrišćanstva i važna figura u nekoliko drugih religija. Muslimani ga smatraju prorokom (Isa), hinduisti avatarom, a hrišćani mesijom i Sinom Božijim (Isus Hristos).[6] Isus je svoje učenje iznosio u vidu kratkih alegoričnih priča kojima je primerima iz svakodnevnog života prenosio duhovne pouke. Većina proučavalaca se slaže da je Isus bio Jevrejin iz Galileje, da su ga smatrali učiteljem i isceliteljem, da ga je krstio Jovan Krstitelj i da je razapet u Jerusalimu po naređenju rimskog guvernera Pontija Pilata pod optužbom za zaveru protiv Rimskog carstva.[7][8][9][10][11][12][13][14][15] Glavni izvori informacija vezanih za Isusov život i učenje su četiri Jevanđelja Novog zaveta po Mateju, Marku, Luki i Jovanu. Većina savremenih proučavalaca Biblije veruje da su drevni spisi o Isusovom životu istorijski tačni. Hrišćani veruju da je Isus Mesija (Isus Hristos) čiji je dolazak najavljen u Starom zavetu, što je osnovna tačka njihovog razilaženja sa judaizmom. Hrišćani pretežno veruju da je Isus inkarnacija Boga, Sin Božji koji je došao da donese spasenje i izmirenje s Bogom, koji je vaskrsao nakon svog raspeća. Monofizitski hrišćani propovedaju razne druge interpretacije vezane za njegovu ličnost (vidi hristologija). Ostala hrišćanska verovanja uključuju Isusovo bezgrešno začeće, čuda, ispunjenje biblijskih proročanstava, vaznesenje u nebo i drugi Hristov dolazak. U islamu, Isus (arap. عيسى, uobičajeno prevođen kao Isa) smatra se za jednog od Božijih (Alahovih) najvoljenijih i najvažnijih proroka, donosioca božanskih svetih knjiga, čudotvorca i mesiju. Muslimani pak ne dele hrišćansko verovanje u raspeće i Isusovu božansku prirodu. Muslimani veruju da Isus nije ni ubijen ni razapet, već se živ uzneo na nebo. Većina muslimana veruje da će se on vratiti na zemlju zajedno sa Mahdijom kada zemlja postane prepuna greha i nepravde u vreme dolaska islamskog antihrista kao što je Dadžal...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovetka Janka Krsnika Sa Slovenackog preveo Aleksandar J. Curcic, Bogoslov Janko Kersnik (sloven. Janko Kersnik; 4. septembar 1852 — 28. jul 1897) bio je slovenački pisac i političar. Zajedno sa Josipom Jurčičem, smatra se najvažnijim predstavnikom književnog realizma na slovenačkom jeziku. Rođen je 4. septembra 1852. na Brdu pri Lukovici.[1] Njegov otac Jože Kersnik bio je okružni sudija, dok je majka Berta Hofern bila lokalna plemkinja. Kersnik je odrastao u dvojezičnom nemačko-slovenačkom okruženju. Pohađao je gimnaziju na nemačkom jeziku u Ljubljani, ali je izbačen pod optužbama za slovenački nacionalizam.[2] Studije je nastavio pod privatnim tutorstvom Frana Leveca, uticajnog mladog slovenačkog istoričara književnosti. Studirao je pravo na Univerzitetu u Beču i Gracu, gde je diplomirao 1874. Radio je u austrougarskoj administraciji u Ljubljani između 1874. i 1878. godine, gde je otvorio javnobeležničku kancelariju na Brdu pri Lukovici. Krajem 1870-ih, aktivirao se u politici, u liberalnoj mladoslovenskoj stranci. Godine 1883. izabran je za kranjsku stalež. Zajedno sa Franom Šukljem pripadao je umerenoj frakciji slovenačkih liberala i protivio se konzervativizmu Starih Slovenaca, centralizmu austrijskih liberala i slovenačkom radikalnom nacionalnom liberalizmu, za koji su se zalagali Ivan Hribar i Ivan Tavčar. Preminuo je u Ljubljani 28. jula 1897. Književno delo Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik na nemačkom jeziku. Pod uticajem slovenačkih post romantičarskih autora Josipa Stritara i Simona Jenkoa, počeo je pisanje na slovenačkom jeziku. Prvo je pisao u kasnom romantičnom stilu, ali je pod uticajem prijatelja Josipa Jurčiča prešao na književni realizam. Bio je plodan autor kratkih priča, feljtona i satira, u kojima je kritički ocenjivao zaostalost slovenačkih zemalja svog vremena i radikalizaciju političkog života. Bibliografija Na Žerinjah, 1876 COBISS.SR 62961664 Rokovnjači – završen nakon smrti Josipa Jurčiča, 1881 COBISS.SR 30308865 Lutrski ljudje, 1882 COBISS.SR 63837696 Ciklamen, 1883 COBISS.SR 34961408 Gospod Janez, 1884 COBISS.SR 75632128 Agitator, 1885 COBISS.SR 215794944 Mačkova očeta, 1886 Testament, 1887 COBISS.SR 37458176 Dohtar Konec in njegov konj, 1888 COBISS.SR 3350275 Kako je stari Molek tatu iskal, 1889 COBISS.SR 3350275 Kmetske slike, 1891 COBISS.SR 117854464 Jara gospoda, 1893 COBISS.SR 228680448 Očetov greh, 1894 COBISS.SR 26886145

Prvo izdanje iz 1903. Izuzetno retko u ponudi. Nedostaju originalne meke korice, knjižni blok je kompletan, nerasečen. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Matavulj, Simo Naslov Pošljednji vitezovi / Simo Matavulj Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1903 Izdavanje i proizvodnja Mostar : Izdavačka knjižarnica Paher i Kisić, 1903 Fizički opis 96 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka. ǂknj. ǂ9 Privezano Fedra: FFNS: C K2 5876 Privezano uz Julije Cezar: FFNS: C K2 5874 (Broš.) Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 – Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije. Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Najvažnija dela Romani: Bakonja fra Brne (1892), Uskok (1893); Zbirke pripovedaka: Sa Jadrana (1891), Primorska obličja(1893), S mora i planine(1901), Nemirne duše(1908), Iz primorskog života(1890), Iz Crne Gore i Primorja(1880,1889); Od pojedinačnih pripovedaka izdvajaju se: Povareta, Pilipenda, Pošljednji vitezovi i Oškotac i Bila, Sveta osveta, Novo oružje; Biografija Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva). U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine. Do prelaza u Crnu Goru, 1881, on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo „srećnog braka“. Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „Zavjet“ i „Na slavi“, prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Djela Noć uoči Ivanje, Zadar, 1873. Naši prosjaci, Zadar, 1881. Iz Crne Gore i Primorja I, Novi Sad, 1888. Iz Crne Gore i Primorja II, Cetinje, 1889. Novo oružje, Beograd, 1890. Iz primorskog života, Zagreb, 1890. Sa Jadrana, Beograd, 1891. Iz beogradskog života, Beograd, 1891. Bakonja fra-Brne, Beograd, 1892. Uskok, Beograd, 1893. Iz raznijeh krajeva, Mostar, 1893. Boka i Bokelji, Novi Sad, 1893. Primorska obličja, Novi Sad, 1899. Deset godina u Mavritaniji, Beograd, 1899. Tri pripovetke, Mostar, 1899. Na pragu drugog života, Sremski Karlovci, 1899. S mora i planine, Novi Sad, 1901. Beogradske priče, Beograde, 1902. Pošljednji vitezovi i Svrzimantija, Mostar, 1903. Život, Beograd 1904. Na slavi, Beograd, 1904. Zavjet / Zavet Beograd, 1904. Car Duklijan, Mostar, 1906. Nemirne duše, Beograd, 1908. Bilješke jednoga pisca, Beograd, 1923. Golub Dobrašinović U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj „Univerzalnoj biblioteci“ u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja „Male Biblioteke““, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu „Koštana“ izađe u izdanjima „Male Biblioteke“ više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Prvo izdanje iz 1909. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Dimitrijević, Mita Naslov Priče / Mita Dimitrijević Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1909 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1909 Fizički opis 61 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂknj. ǂ35. ; ǂsv. ǂ175Sadržaj Sadržaj: Gvozdenšaka Gec od Berlinhingena / Gete. Priče / Mita Dimitrijević. DIMITRIJEVIĆ Mita – književnik, političar i diplomata (Kragujevac, 18. XII 1879 – Beograd, 4. XI 1952). U književnom svetu je bio poznat kao Mita Olivera, nazvan tako prema jednoj svojoj mladalačkoj poemi. Otac mu se zvao Jovan, mati Jelena. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Kragujevcu (1896). Fakultetske studije je najpre završio na Velikoj školi u Beogradu, zatim (prava) u Parizu (1904). Radio je prvo kao gimnazijski profesor u Beogradu (1904), potom kao činovnik Ministarstva inostranih dela u Beogradu (1905), po konzulatima na teritoriji Turske (1906–1912) i u Sofiji (1912–1915). Za vreme Oktobarske revolucije, kao savetnik našeg poslanstva u Petrogradu, kasno je izvršio zadatak – evakuaciju Jugoslovenskog dobrovoljačkog korpusa. Još je kraće vreme bio naš diplomatski predstavnik u Sofiji (1919), pa je uskoro penzionisan (1923). Bavio se politikom i četiri puta bio biran za narodnog poslanika Radikalne stranke (1920–1935). Pred Drugi svetski rat postao je pomoćnik ministra prosvete (1941). U početku je objavljivao stihove, još u mladosti (1897–1913), u raznim srpskim časopisima i listovima. To su bile uglavnom mladalačke ispovesti u ne tako bogatim varijacijama, pesme o prirodi, rodoljubive pesme. Okušao je, zatim, sreću i u pripovednoj prozi (Priče, 1909), ali se nije snašao. Sarađivao je u „Građaninu“, „Delu“, „Brankovom kolu“, „Zvezdi“, „Iskri“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“, „Zori“, „Nadi“ (Sarajevo), „Kolu“, „SKG“, „Epohi“, „Volji“, „Demokratiji“, „Politici“, „Pravdi“, „Vremenu“, „Jutarnjem listu“, „Životu i radu“…, ali je mnogo više radio na drami. Izgledalo je čak jedno vreme da će se ozbiljnije posvetiti dramaturgiji. Počeo je 1911, kada mu je Narodno pozorište u Beogradu izvelo Račune, društvenu dramu u tri čina, koja je nagoveštavala izvesne njegove scenske mogućnosti. Ometen ratom, nastavio je da piše drame 1925. Tada mu je HNK u Zagrebu prikazalo Pirovanje (u NP u Beogradu 1926). Zatim će mu biti izvedena dva dela, oba prvo u Zagrebu: Ljubavnik svoje žene (1929) i Sestra Leke Kapetana (1931). NP u Beogradu mu je izvelo i komade Večiti Vavilon (1934) i Kanjoš Macedonović (1940). U Beogradu su posle Prvog svetskog rata bili nepoverljiviji prema njemu kao dramskom piscu, pa je on stoga kao beogradski književnik našao utočište na zagrebačkoj sceni. Kao dramski pisac, na žalost, nije uspeo da nađe vlastiti stil. Suviše je lutao tražeći teme i dramaturške postupke. Pošao je od društvene drame, pokušavši da prikaže predratne i poratne naravi; pozabavio se vizijom narodne epike i napisao dramu u neodređenim stihovima; pretvorio je u scensko kazivanje jednu starozavetnu legendu da bi svoj dramski rad završio sasvim neoriginalno, dramatizacijom novele Stjepana Mitrova Ljubiše Kanjoš Macedonović. Dela su mu između dva rata izvođena i na pozornicama u Skoplju i Sarajevu. Za NP u Beogradu preveo je sam Samsona A. Bernstena (1909) i, u saradnji sa U. Petrovićem i Sv. Petrovićem, u prozi, Orlića E. Rostana (1910). U rukopisu je ostavio dela: Dobrica Milutinović i Naše pozorište krajem prošlog i početkom ovog veka. U SNP je 1926. izvedeno njegovo Pirovanje. BIBL: Olivera, Bgd 1902; Priče, Mostar 1909; Jedno simbolično proročanstvo narodne pesme, Epoha, 1919, br. 109, s. 1; Zbornik u slavu Filipa Višnjića, Život i rad, 1936, br. 148, s. 117–119. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC