Бранко Лазаревић: САБРАНА ДЕЛА књиге прва и друга Издавач: НАРОДНА ПРОСВЕТА, Београд, 193? год. Тврди платнени повез, (18+)134+189 страна, ћирилица. Врло пристојно очувано. Садржај: Предговор- Слободан Јовановић ИЗВАН ВРЕМЕНА И ИЗНАД ДОГАЂАЈА књига прва - Стваралачка критика - Бетовен књига друга - Парерге и паралипомене 1 Уметност 2 Сенке ствари 3 Сазвежђа (Бранко Лазаревић- Српски књижевник и дипломата, `којег послератна комунистичка власт уклања са јавне сцене` (`допао затвора 1948-1951.))

Za I, II i II razred drzavnih trgovackih akademija. Izdavac: Izdavacka knjizarnica Tome Jovanovica i Vujica Beograd-`Zeleni venac`,1939.godine. Stranica : 95+107 Stanje : Koriscene, podvlacene olovkom mestimicno, posebno prvi deo, drugi znacajno manje, pisano ponegde sa strane olovkom obicno, pisno po unutrasnjem delu korica, predlistu. Tekst ceo vidljiv, kompaktne obe knjige, spolja fino ocuvane.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati ! Na kraju knjige ima preskrabana posveta koliko mi se cini. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[3] narečenoga u kaluđerstvu Dositeja drugi deo II dositeja obradovića dositej obradović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alfons Dode (franc. Alphonse Daudet; Nim, 13. maj 1840 — Pariz, 16. decembar 1897) bio je francuski književnik. Dode je rođen u Nimu, u Landoku 1840 godine.[1] U detinjstvu su ga roditelji, zbog slabog zdravlja, poslali na selo, gde je naučio provansalski jezik i naslušao se provansalskih legendi. Porodica mu se preselila u Lion 1849. gde je Dode išao u gimnaziju. U Pariz je otišao 1857 godine. Prva dela bila su mu zbirka pesama Ljubavnice i autobiografski spis Mališan. Ozbiljno bolestan, otputovao je na jug Francuske 1861. godine, a potom u Alžir. Godine 1863. otputovao je na Korziku, a malo kasnije je boravio kod svojih rođaka u zamku Montoban. Sva ova putovanja su važna jer će biti izvor utisaka za njegova dela Pisma iz mog mlina (1860), koja su ga učinila slavnim, i za romane o Jugu, od kojih je najčuvenija triologija o Tartarenu Taraskoncu. Tu je stvorio besmrtan tip južnjaka, hvalisavog dobričine, koji je pomalo i Don Kihot i Sančo Pansa.[2] Zatim slede brojni romani: Fromon Mlađi i Risler stariji (1874), Žak (1876), Nabob (1887), Kraljevi u izgnanstvu (1879), Numa Rumestan (1881), Jevanđelist (1883), Safo (1884), Besmrtnik (1888).[3] Tu su i mnoge knjige pripovedaka i drama Arlezijanka (1872). Umro je 1897. godine...

F. M. Dostojevski 1. UJAKOV SAN + SELO STEPANČIKOVO 2. ZAPISCI IZ MRTVOGA DOMA + NEMILA ZGODA 3. ZIMSKE NAPOMENE O LJETNIM DOJMOVIMA + ZAPISCI IZ PODZEMLJA + KROKODIL + IGRAČ prevod: Iso Velikanović Hrvatski štamparski zavod, Zagreb, bez god. izd. tvrde korice, 363 str. + 359 str. + 357 str. Na koricama sve tri knjige ima oštećenja (ćoškovi, ivice) i mrlja, a hrbati su malo pohabani i potamneli. Neke korice su blago povijene. Na jednoj knjizi predlist je pukao na prevoju, na jednoj su oba predlista zacepljena na prevoju i na jednoj knjizi je prvi (naslovni) list delimično pocepan uz unutrašnju ivicu (vidi sliku) Na gornjim ivicama knjižnih blokova ima mrlja od tečnosti. Papir požuteo, ali unutrašnjost dobra i čista, samo poneka žuta mrlja na prvim listovima. Ovo su 4, 5, i 6. knjiga Sabranih dela, verovatno iz 1930-ih godina.

Gustav Freytag Soll und Haben roman in sechs büchern Gustav Freitag Trebalo bi i trebalo roman u šest knjiga Debit i kredit je roman od šest knjiga Gustava Frajtaga (1816–1895), objavljen 1855. Bio je jedan od bestselera do ranih godina 20. veka[1] i primer je buržoaskog realizma nemačkog govornog područja. Franc Mering opisuje roman kao najčitaniji u 19. veku.[2 Roman je u početku bio kraći i dizajniran je samo da uključi prve 3 knjige. Prvobitno je politički udar bio usmeren protiv plemstva. Jevrejske ličnosti su bile deo priče o zasluženoj propasti aristokratskog sveta; kasnije se Freitag više fokusirao na kritiku špekulanata. Roman, koji je proslavio klasu trgovaca iz Breslaua[3], bio je sveukupno sredstvo za širenje političkih ideja[4] ​​i delo po narudžbini. štampana oko 1920. dobro očuvana exlibris pismo-gotika DEUTSCH.10

Prvo izdanje iz 1935. u originalnom mekom povezu. Rikna na 2 mesta popustila, pa se knjižni blok odvaja, trebalo bi prekoričiti. Unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, mirisa vlage... Autor - osoba Jovanović, Slobodan, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Naslov Iz istorije političkih doktrina : Platon, Makiaveli, Berk, Marks / Slobodan Jovanović Vrsta građe stručna monog. Jezik srpski Godina 1935 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1935 (Beograd : Orao) Fizički opis 682 str. ; 19 cm ISBN (Pl.) Predmetne odrednice Platon, 427-347pne Machiavelli, Niccolò, 1469-1527 Burke, Edmund, 1729-1797 Marx, Karl Heinrich, 1818-1883 Političke doktrine – Istorija Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 – London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 – 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 – 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897–1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937–1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Biografija Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833–1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838–1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I–II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I–II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ – Engleska, Francuska, Nemačka 1815–1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda. Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove. Drugi svetski rat Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa. Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet, ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima. Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi. Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć. Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića. Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade. Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića, koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć. Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav, pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine. Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću. Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48–52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Rehabilitacija Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića. MG86

Sasvim solidno stanje za godine ( Na prvoj strani grafitnom olovkom napisana 1916. godina.i nečiji potpis ?, neizostavne žute fleke ... ) Format: 19,3 x 12,8 cm Broj strana: 120 Branislav Nušić - Općinsko dete / humoristični roman Roman jednog dojenčeta Drugo izdanje, Zagreb, izdanje Humoristične knjižnice bez datuma izdanja Osobito zgodna lektira za ranjenike i bolesnike. Opštinsko dete je priča o detetu koje majka napušta, a ono biva prepušteno na staranje opštini. Celokupnu radnju obogatilo je pojavljivanje koloritnih likova koje je u celoj priči na duhovit i samo sebi svojstven način povezao Nušić. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967. Pogledajte uveličane slike, pitajte... 2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milivoje Bašić (Beograd, 13. februar 1868 — Beograd, 27. maj 1927) bio je profesor, filolog i srpski istoričar. Biografija U Beogradu, gde je rođen 1868. godine, Bašić je završio gimnaziju pa istorijsko-filološki odsek Velike škole. Nastavničku karijeru je taj `svršeni filozof` započeo je 10. oktobra 1889. godine. Tada je Glavni prosvetni savet zaključio da je mladi Bašić kvalifikovan da predaje `istorijsko-filološku grupu nauka u srednjoj školi`.[1], kao suplent gimnazije u Šapcu, a zatim je više godina proveo u Nišu (1894-1898). Do 1904. godine je bio školski nadzornik u Negotinu (1900) i Gradištu (1903), pa te godine premešten u Beograd, gde je radio u Trećoj beogradskoj gimnaziji, 1904-1920). Predavao je srpski jezik i književnost u srednjoj školi preko 35 godina. Po sećanju jednog učenika kojem je predavao, na njegovom času: `Discipline nije bilo, ali je bilo najvećeg reda. Slušali smo ga netremice...`[2] Kao školski nadzornik postao je (a ostao i potom kao prestonički profesor) vanredni član Glavnog prosvetnog saveta Kraljevine Srbije.[3] U `srećnija vremena`, pre ratova za oslobođenje i ujedinjenje, posećivao je u Beogradu kafanu `B`, poznatu i kao `Profesorska kafana`, u kojoj se družio i sa kolegom, piscem Stevanom Sremcem.[4] Učestvovao je u Balkanskim ratovima 1912-1913. godine kao rezervni poručnik.[5] Po svojoj molbi penzionisan je kraljevskim ukazom od 29. decembra 1920. godine - `stavljen u stanje pokoja, sa punom penzijom`, kao aktuelni profesor Treće beogradske gimnazije.[6] Tokom života bavio se aktivno i politikom, učestvujući u `Liberalno-nacionalnoj stranci`, sa čije liste je bio nekoliko puta biran za narodnog poslanika. Bio je dugo član Uprave, `Društva za srpski jezik i književnost` (1923). Kao penzioner je reaktiviran 1924. godine, da predaje u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu.[7] Jedan posetilac je osmotrio njegove penzionerske dane `Piše u onom čudu od sirotinje i neudobnosti! Piše, jer mora da piše...ono nešto unutra u njemu mora da nađe izraza.` Tokom 1925. i oktobra 1926.[8] godine mada već penzionisan, radio je kao honorarni nastavnik na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Predavao je na tom fakultetu staroslovenski jezik. Umro je Bašić 27. maja 1927. godine u Državnoj bolnici u Beogradu. Slomile su ga porodične nedaće (umrla mu je kćerka Desanka 1918)[9] i siromaštvo u starosti - živeo je usamljen u udžerici, u nekom sirotinjskom beogradskom naselju `Fišekliji`.[10] Opelo poznatom pobožnom i rodoljubivom profesoru održao je u Vaznesenskoj crkvi lično Patrijarh srpski Dimitrije, uz pojanje (po njegovoj poslednjoj želji, izraženoj na samrti) velikog `Svjati Bože`, od strane hora `Monaške škole`.[11] Delo Za vreme svog boravka u Nišu, tokom 1896. godine, Bašić je izdavao časopis Slava, poučno- zabavni list za narod i omladinu[12], kome je u isto vreme bio i urednik i glavni saradnik. U uvodnoj reči ovoga lista saopštio je programsku orijentaciju: „Slava će osobito negovati vezu sa prošlošću tim neiscrpnim izvorom duha i oduševljenja srpskog, koje se stvara.“ Proučavanje i popularizacija prošlosti bili su glavni cilj Bašićevog dela. U svakom broju `Slave`, Bašić je štampao prevod po jednog odlomka iz starih srpskih biografija (sv. Save, Stefana Prvovenčanog, Teodosija). Ovi prevodi poslužili su kao osnov za sveobuhvatniji rad na prevođenju starih srpskih biografija. Javlja se profesor Bašić i kao predsednik `Fonda Stanojla i Draginje Petrović`[5], (ali i saradnik i urednik), iz čijih sredstava je objavljeno pet korisno-poučnih knjiga. Nije se bavio samostalnim naučnim radom. Poznat je po školskim udžbenicima, po hrestomatiji (čitanci) `Iz stare srpske književnosti`, izdatoj 1911. godine, u više izdanja. Srpska književna zadruga mu je 1926. godine izdala knjigu: `Stare srpske biografije`. Priredio je za štampu i izdanje Vukovih `Srpskih narodnih pripovedaka`. Napisao je više ocena i prikaza, koji su objavljivani u `Srpskom književnom glasniku` naročito u Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor.

mala biblioteka PROSVETA Beograd 1948 meke korice , manji format odlično očuvana Иво Ћипико (13. јануар 1869 — 23. септембар 1923) је био истакнути српски приповедач из Далмације, италијанског порекла. Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Симе Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. Ћипико, попут Матавуља, описује далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која се географски и културно веома разликују — Приморје и Загоре.[1] Ћипико је много више од Матавуља остао веран завичајном регионализму. Слично Меду Пуцићу, Матији Бану, Валтазару Богишићу, Марку Цару и неким другим српским књижевним и културним радницима из западних крајева, Иво Ћипико је био Србин католик[2]. Он потиче из италијанске патрицијске породице Ђипико (Cippico) пореклом из Рима, у којој су од давнина неговани хуманистичка традиција и књижевни рад. Један од његових предака био је чувени Кориолан Ћипико (лат. Coriolanus Ceppio), хуманиста и новолатински писац 15. века.[3] У „Ћипиковој палати“ у Трогиру пронађена је средином 16. века „Трималхионова гозба“, једини сачувани део из романа „Сатирикон“ римског писца Петронија. Из те породице су италијански песник Алвизо и сплитски надбискуп Ћипико. Предак Лујо Ћипико се надалеко прочуо борећи се против турских галија. С падом Млетачке републике породица Ћипико почела је сиромашити и приближавати се обичном народу, па је мајка Ива Ћипика била пучанка. Рођен у Каштел Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу.[1] Обе склоности су одиграле значајну улогу у животу и у делу овог писца. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив. Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив га је вратио природи и омогућио му да живи с народом. Завршио је 1890. године стручну школу у Крижевцима и постао шумар. Касније је унапређен у надшумара на острву Хвару, у Врлици и Далматинској Загори. У додиру са народом Иво мења своја уверења и од романтичара постаје реалиста, који искуства претаче у књижевну форму. Започео је књижевни рад под снажним утицајем српских писаца романтичара: Јанка Веселиновића, Паје Марковића Адамова, Милорада Поповића Шапчанина, Милана Милићевића и Лазе Лазаревића. Ћипико ће убрзо кренути својим путем јер га је на то гонило његово богато познавање живота, умјетничка искреност и одважност, осјећање потребе да рекне истину о том животу. У Краљевину Србију је прешао 1912. године и примио `српско поданство`.[4] Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где је као ратни дописник учествовао у балканским ратовима, а за време Првог светског рата пратио српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу. Прве подстицаје је нашао у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу. Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста. Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме. Иако син Италијана и Хрватице, Иво је надахнут српским народоносним покретом у Дубровнику осамдесетих година 19. века, нашао себе међу Србима. Нови идентитет је учврстио током величанствене српске епопеје, учествујући и сам у ослободилачким ратова Србије 1912-1918. године. Занесох се и постадох Србином, написао је касније Ћипико. Стваралаштво Први, младалачки покушаји, неколико песама и једна цртица, без стварне вредности, изашли су 1885, а затим ништа није објављивао више од десет година, све до 1897, када се с причом „Погибе к`о од шале“ представио као зрео приповедач. Она је настала, као што је сам писац изнео, под непосредним утицајем Јанка Веселиновића и његових сеоских приповедака. Прву књигу, збирку приповедака „Приморске душе“ (1899) објавио је у Загребу. Кад је хрватска критика поздравила у њему нову звезду хрватске књижевности, он је дао изјаву да није хрватски, него српски писац[5]. Његова остала дела излазила су у српским културним центрима, и то ћирилицом. Објавио је још четири књиге приповедака, „Са јадранских обала“ (1900), „Са острва“ (1903), „Крај мора“ (1913), „Прељуб“ (1914), два романа, „За крухом“ (1904) и „Пауци“ (1909), два драмска покушаја, „На Граници“ и „Воља народа“, оба без стварне вредности, потом мемоарску, ратну прозу, инспирисану Балканским и Првим светским ратом, „Утисци из рата“, „На помолу“, „Из ратних дана“ 1912—1917, „Из солунских борби“, „Из ратног дневника“, чија је вредност претежно документарна и журналистичка. Окренутост социјалној тематици карактеристична за цео српски реализам добила је у Ћипику свог најизразитијег и најдоследнијег протагонисту. У низу приповедака и у оба романа он је приказао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, приказао је послодавце који искоришћавају сељачку радну снагу као животињску, њихову равнодушност пред тежачким патњама. Први његов књижевни обрачун с темом социјалне беде налазимо у приповеци „На повратку с рада“, из збирке „Приморске душе“: сурове природне околности, суша која сажиже све и киша што продире до коже, плави насеља, односи плодове рада, као да се удружују са бездушношћу газда који хоће из својих надничара да исисају последње капи зноја и крви. Социјална тема остварена је с највише доследности у „Пауцима“, делу које је Јован Скерлић назвао „новим социјалним романом“.[6] Његов јунак, млади планинац Раде Смиљанић, узалудно покушава да се ишчупа из дуга који му је отац оставио у наследство. Он се осећа немоћним и незаштићеним пред злом којем нема лека. Наиме, да би се ослободио једног дуга, он упада у други, још већи, и то увек код истог зеленаша. Што се више враћа, дуг, уместо да опада, непрестано расте достижући на крају такве размере да је цело имање једва довољно да га отплати. Зеленаш личи на огромно чудовиште, на аждају разјапљених чељусти, чијој незаситости нема лека, која увек тражи нове жртве. На крају романа, Раде се обрачунава с газдом — крвопијом, на начин јунака старих легенди, он потеже нож и убија га. Ћипикова социјална тематика повезана је с његовом особеном филозофијом живота. У основи његовог погледа на свет је супротност између природе и културе. Русоовски заљубљен у природу, Ћипико је био непријатељ свих ограничења која грађански морал намеће човеку. Истински живот јесте живот у крилу природе, у складу с њеним законима, све изван тога је лаж. Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари. За њих нема замршених проблема у животу: рађа се, живи и умире по природном закону, онако како се то збива са свим што постоји у природи, с биљкама и животињама, без душевних потреса и друштвених сукоба, све се решава природним путем, нагонским задовољавањем личних потреба. Таквим животом могу живети и истински интелектуалци. Невоље почињу онда кад се у живот човека умеша тзв. цивилизовано друштво својим неприродним захтевима и стегама. Зло које долази из цивилизације, из града на село, у свом примарном облику јавља се као социјално зло, као економско искоришћавање, а од њега почињу све друге невоље. Природним и једноставним сељацима нису супротстављени интелектуалци, него господа, „пауци“, тј. сви они који паразитски живе од туђег рада. Тако је Ћипикова пантеистичка филозофија живота добила изразито социјалну интерпретацију. Та двострука основа његовог дела, пантеизам и социјални реализам, најпотпуније је дошла до изражаја у историји младог студента Ива Полића, у роману „За крухом“. Повратак из града у завичај, на море, за њега значи двоструко враћање животу: поновно буђење у њему здравог нагонског живота, који је град загушио, и откривање сурове стварности приморског села, где тешке природне околности и бездушно израбљивање од зеленаша и власти доводе сиромашне сељаке до „просјачког штапа“ и присиљавају их да напусте све и отисну се у страни свет „трбухом за крухом“. По многим својим цртама двојник свог аутора, Иво Полић, тај модернизовани романтични јунак, добро види беду света који га окружује и дубоко саосећа с невољама обесправљених сељака, али га то сазнање не покреће на акцију, он се повлачи у себе и сав се предаје својим сновима, космичким чежњама и меланхоличним размишљањима. У овом роману постоје још два типична ћипиковска мотива: љубав и море. Љубав је код Ћипика увек слободно препуштање нагону, без икаквог осећања кривице, без сентименталности. Карактеристичан облик љубави јесте прељуба, тј. кршење забрана које намеће грађански брак (приповетка „Прељуб“, која је дала наслов читавој збирци). У „Антици“, једној од најтипичнијих ћипиковских приповедака, јунакиња, пошто ју је случај спасао нежељеног брака, живи сама на шкољу и подаје се слободно морнарима који навраћају. Деца која се рађају као плод тих слободних љубави, чим одрасту, одлазе у свет и више се не враћају („Баш као ластавице... Кад млади нарасту, излете из гнијезда и нестане их, бог зна куда, далеко преко мора... Зар они послије питају за мајку?“). Љубав је у овој приповеци, као и у роману „За крухом“, неодвојива од мора. „И кад потражих жену, могао сам се за њу само уз море загријати“, каже Иво Полић. Море код Ћипика није само простор у којем се одигравају драме његових јунака, оно се доживљава као живо биће, у коме се осећа „задах васељене“, присутност „слободе, сјаја и истинског дашка живота“. Чар мора почиње већ од наслова неких Ћипикових приповедака („Крај мора“, „На мору“, „На догледу мора“), а наставља се у описима приморских пејзажа, у којима је Ћипико прави песник, и сликању слободне љубави, где се еротика стапа са жаром сунца и мирисом мора. Најизразитији социјални писац међу српским реалистима, Ћипико је уједно песник природе, мора и љубави, који је у свом делу дао модерну књижевну интерпретацију древног мита о вечном враћању изворима, сан о изгубљеном и поново нађеном рају у крилу природе. Покрај мора Иво је живео у Београду до 1922. године. Тада се тешко разболео и након безуспешне операције у Бечу, отишао је у свој завичај. Београд је сматрао за драгу земљу своје књижевне славе и лепих сутонских дана свога живота.[7] Умро је нашавши смирење у родном Каштел Новом 1923. године, на обали мора. У Каштелу Новом је 1926. године по налогу југословенског краља Александра II Карађорђевића, Иву подигнут достојан мермерни надгробни споменик