Retro garnisle Imam 2 iste, duzina je 145cm, sirina ukrasnog prednjeg dela je 5,5cm, cena je za 1 kom, a za obe 2500 din

REDOVNA 1.00 DIN SVETLA ZČ 13 1/4:12 1/2 1976 TABAK SA GREŠKOM - TIPIČNA GREŠKA NA DELU TIRAŽA - MRLJA NA KUĆI - 95. MARKA.

PRVI DAN EMPIRE CENTRAFRICAIN 1OOe ANNEE DELA MORT DE SIR ROWLAND HILL 1879-1979 1 9 7 8 KOVERAT + SLIKA SIR ROWLAND HILL 1795-187 + ŽIGOSANE MARKE U KOLORU (4) + 2 ŽIGA, 9.12.78 .................................................................. NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT KOLEKCIONARSKI, 1978 R e t k o ********** Ekstra ******** dspljk60

Na prodaju dosta dobro očuvan strip Snežana i 7 patuljaka na 52 strane, koji je izašao kao specijalno izdanje Mikijevog zabavnika 1988. Korica malo zacepana u donjem delu 1-2cm, na zadnjoj korici sa unutrašnje strane malo bojeno, unutrašnjost je dosta dobro očuvana bez šaranja, izuzev par stranica gde su malo krajevi savijeni, i jedne stranice koja se malo jednim delom odvojila, sve je kompaktno, i fale 2 lista tj 4 strane koje su pocepane 41-44. Stanje kao na slikama.

- Funkcionalni adapter, koji ima dva USB 2.0 tip B ulaza i jedan USB 2.0 tip A port, - Omogućava vam da delite pristup jednom USB uređaju između dva računara, - Savršeno rešenje za korisnike koji treba da dele, na primer, USB štampač između dva računara, - Sa mogućnošću upravljanja datotekama sa dva računara istovremeno, možete lako i brzo da ih kontrolišete između uređaja, - UGREEN KVM adapter sa prekidačem radi sa bilo kojim računarom na kome je omogućen USB, bez drajvera za Windows 10/8/8.1/7/Vista/XP, Mac OS X, Linux i Chrome OS, možete slobodno da prelazite između dva računari kada su povezani na USB uređaj jednim pritiskom na dugme, - Brend: Ugreen, - Model: 30345, - Ulaz: 2 x USB-B, - Izlaz: USB 2.0, - Prenos podataka: 480 Mbps.

Povežite 4 monitora na 1 komjuter ili 4 kompjutera na 1 monitor! Ovo je razdelnik video prekidača visokih performansi, koji omogućava da se signali sa jednog računara dele na 2/4 monitore, projektore, itd u visokom kvalitetu. Pogodno se primenjuje na VGA/SVGA/XGA Multisinc monitore, LCD, projektore, u paru. Kompaktan, lagan, prenosiva veličina, lako se instalira Napaja se AC adapterom. LED indikator. Nije potreban drajver za softver. Specifikacije: Maksimalna duzina kablova: 30m Visoka jasnoća: maksimalni DPI je do 1920 x 1080 Bandwidth: 150MHz Ulaz: 100-240V AC 50/60Hz Boja: Crna Veličina: 119 x 75 x 40 mm Paket uključuje: 1 x Video Svitch Splitter 1 x Uputstvo za upotrebu

Panoramska fotografija (stampa), stranacka propaganda. Veliki manifestacioni zbor Jugoslovenske radikalne zajednice u Beogradu 27. septembra 1936. Trideset hiljada Beogradjana odusevljeno pozdravlja dr Milana Stojadinovica 50x13 cm, stanje kao na slici, na sredini gotovo razdvojeno, od savijanja. EKSTREMNO RETKO! tags: jereza, milan stojadinovic, demokratska stranka, radikalna stranka, zbor, dimitrije ljotic, jugoslovenska akcija Југословенска радикална заједница (ЈРЗ; Jugoslavenska radikalna zajednica, Jugoslovanska radikalna skupnost, колок.: Јереза) била је политичка странка у Краљевини Југославији. Странка је формирана од стране југословенског премијера Милана Стојадиновића 1935. године. Прва земаљска скупштина је одржана 1 - 2. јуна 1936.[1] ЈРЗ је била подељена de facto на три дела: у Србији ЈРЗ су чинили већи део чланова Народне радикалне странке и мањи делови Југословенске националне странке; у Словенији, ЈРЗ је била заступљена од кадрова Словеначке народне странке, која је била очувала своју унутрашњу структуру. Југословенска муслиманска организација је била представница муслиманана и чинила је трећи елемент ЈРЗ. ЈРЗ је истиснула из политичког живота Југословенску националну странку, ослабљену после Марсељског атентата на краља Александра.[2]Иако је наступала као јединствена политичка формација, делови ЈРЗ фактички нису губили своју индивидуалност.[3] Ни у једном периоду међуратне историје заокруживање или опкољавање Хрвата није био тако јасно изражен као за време владе Милана Стојадиновића.[3] Милан Стојадиновић је био на челу странке до 1939. године све док је био председник владе Краљевине Југославије. На том положају га је заменио Драгиша Цветковић председник влада од 1939. до 1941. године. Под Драгишом Цветковићем је започета тиха ликвидација странке. Она је практично престала да постоји формирањем владе Цветковић-Мачек, мада формално није укинута или растурена.[4] Програм ЈРЗ је донет приликом њеног оснивања 1935. године и чинила су га четири основна начела: јединство државе и народа, монархија и династија Карађорђевић. [4]

- Povežite 4 monitora na 1 računar ili 4 računara na 1 monitor, - Ovo je razdelnik video prekidača visokih performansi, koji omogućava da se signali sa jednog računara dele na 2/4 monitore, projektore, itd u visokom kvalitetu, - Pogodno se primenjuje na VGA/SVGA/XGA Multisinc monitore, LCD, projektore, itd. u paru, - Kompaktan, lagan, prenosiva veličina, - Lako se instalira, priključi i igraj, - LED indikator, - Nije potreban drajver za softver, - Koristi se za nastavno prikazivanje, emitovanje sadržaja/finansija/ prezentacija itd., - Super daleko prenosna udaljenost: 30m, - Visoka jasnoća: maksimalni DPI je do 1920*1080, - Bandwidth: 150MHz, - Ulaz: 100-240V AC 50/60Hz, - Boja Crna, - Veličina: 119 * 75 * 40 mm.

cena: 1.266,00 din (PDV uključen) Vreme isporuke: 2 - 7 dana Cena isporuke: po cenovniku Deklaracija Kol: Opis i namena proizvoda Kingston fleš pen 64GB DataTraveler micro G2 Karakteristike proizvoda Fles memorija kapaciteta 64GB USB konektor Premium metalno kuciste Standard USB 3.2 Gen 1 omogucava brzinu citanja podataka do 200MB/s Veoma je mali i praktican, dimenzija 24.95 x 12.2 x 4.5 mm Otvor na zadnjem delu za kacenje na privezak Kompatibilan je sa Windows 11, 10, 8.1, macOS (v.10.14.x +), Linux (v. 2.6.x +), Chrome OS

Plakat je malo iskrzan po ivicama, ostalo u dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Put oko sveta je jugoslovenski film iz 1964. godine. Scenario filma zasnovan je na delu Branislava Nušića Put oko sveta Jovanče Micića. Žanr komedija avantura vestern Režija Soja Jovanović Scenario Soja Jovanović Nenad Jovičić Producent Petar Šobajić Glavne uloge Miodrag Petrović Čkalja Dara Čalenić Rade Marković Muzika Đorđe Karaklajić Borivoje Simić Kamera Nenad Jovičić Montaža Milanka Mladenović Izdavačka kuća Avala film Beograd Godina 1964. Trajanje 105 minuta Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Filmski plakat Miodrag Petrović „Čkalja“ (Kruševac, 1. april 1924 — Beograd, 20. oktobar 2003) je bio srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji. U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ vojnoj jedinici formiranoj 1. oktobra 1944. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Godine 1946, postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija). Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika. Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama `Servisna stanica` (1959), `Ljubav na seoski način` (1970), `Kamiondžije` (1972), `Vruć vetar` (1980) i `Kamiondžije 2` (1983), kao i u filmovima `Orlovi rano lete` (1966), `Bog je umro uzalud` (1969), `Paja i Jare` (1973), `Avanture Borivoja Šurdilovića` (1980) i `Kamiondžije opet voze` (1984). Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem. Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Miodrag Petrović Čkalja i Danica Aćimac nagrađeni su kao Glumački par godine, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini.[1] Čkaljin sin Čedomir Petrović je glumac i reditelj, a unuka takođe glumica Jovana Petrović. Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji DOS-a.[2] Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu u 80. godini života. Njemu u čast postavljena je spomen-tabla 9. februara 2018. u Beogradu.

Lajoš Zilahi / Originalni Potpis / Autogram Kao na fotografijama Lajoš Zilahi (mađ. Zilahy Lajos; Nađsalonta, Transilvanija , 27. mart 1891 — Novi Sad, 1. decembar 1974) bio je mađarski pisac i dramaturg. Jedan je od vodećih, ako ne i najčitaniji prozni mađarski autor dvadesetog veka. Rođen je u Salonti, Transilvanija, tada deo Kraljevine Mađarske. Studirao je pravo na Univerzitetu u Budimpešti[1] pre nego što je poslat na Istočni front tokom Prvog svetskog rata,[2] gde je bio ranjen. Posle ranjavanja 1916. je napustio front i od tada radio kao novinar.[1] O svojim iskustvima sa ratišta potresno svedoči u romanu „Zarobljenici“ (mađ. Két fogoly). Njegovo najpoznatije delo je „Ararat“, deo trilogije, a najpotresnije „Samrtno proleće“. Njegovim delima provejava duh aristokratske Mađarske, odnosno Austrougarske, a izuzetno živim opisima uspeva da gane čitaoca. On je takođe bio aktivan i na filmu.[3]Osnovao je i svoju filmsku kuću.[1] Njegov roman iz 1928. Nešto pluta na vodi ekranizovan je dva puta. Njegova predstava General snimljena je kao film pod nazivom Vrli sin 1930. i kao Pobunjenik 1931. Nekoliko njegovih romana je prevedeno na bugarski, hrvatski, danski, holandski, češki, engleski, estonski, finski, francuski, nemački, italijanski, japanski, poljski, rumunski, srpski, slovački, španski, švedski i turski. Edicija njegovih kratkih priča dostupna je na španskom, neke od njegovih pripovedaka prevedene su na bugarski, hrvatski, engleski, estonski, francuski, nemački, italijanski, poljski, portugalski, slovački, španski i švedski, a neki od njegovih pesama na nemački. Od 1948. godine je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, u emigraciji. Krajem pedesetih je često boravio u Novom Sadu gde je kupio kuću. Samo jednom, 1973. godine je posetio Budimpeštu. Planirao je da se vrati u Mađarsku, ali ga je smrt u tome sprečila. Lajoš Zilahi je sahranjen na budimpeštanskom groblju Kerepeši.

Predizborna kampanja za predsednika Bolivije VELIKI POSTER 75 X 110 CM Kandidat MNR-a GONZALO SÁNCHEZ DE LOZADA `93. Lugar y fecha de nacimiento: En La Paz el 1 de julio de 1930. Profesión: Filósofo, literato, político, empresario. Asunción al mando presidencial: 1º.- el 6 de agosto de 1993. 2.- el 6 de agosto de 2002. Término del mandato: 1º.- el 6 de agosto de 1997. 2º.- el 17 de octubre de 2003. Origen de su investidura: Elección Constitucional. DATOS BIOGRÁFICOS Gonzalo Sánchez de Lozada, popularmente conocido como `Goni`, nació en La Paz, el 1 de julio de 1930. Su abuelo materno fue Daniel Sánchez Bustamente, fundador a comienzos del siglo XX de las primeras escuelas fiscales y la primera escuela normal de formación de maestros, por lo que luego fue proclamado `Maestro de la Juventud Boliviana” a su muerte en 1933. Hijo de Enrique Sánchez de Lozada Irigoyen, transcurrió parte de su niñez y juventud en los Estados Unidos. Se inscribió en la carrera Filosofía y Letras en la Universidad de Chicago sin obtener un titulo y luego retornó a Bolivia donde se inició en el mundo empresarial como productor de cine con la empresa Telecine. Posteriormente entró en el negocio extractivo con una empresa de servicios petroleros, para luego pasar a la minería creando la empresa privada más importante del rubro: la Compañía Minera del Sur (COMSUR), explotadora y comercializadora de minerales en canteras del altiplano boliviano, una de las más grandes. Afiliado desde 1951 al Movimiento Nacionalista Revolucionario, ingresó en el mundo de la política en 1979 como diputado por Cochabamba. Luego fue electo senador por este partido y Presidente del Senado Nacional (1985-1986) por muy poco tiempo, porque fue llamado a ocupar el cargo de Ministro de Planeamiento y Coordinación (Economía), cartera encargada de las materias macroeconómicas y financieras del gobierno. En agosto de 1986 aplicó el método económico terapia de shock para frenar la galopante hiperinflación (del orden del 27.000%), que azotaba al país, mediante el Decreto Supremo 21060. La política económica aplicada frenó la inflación y contribuyó a arreglar las cuentas del estado. En las elecciones presidenciales de 1989 ganó la nominación interna de su partido para ser el candidato a la Presidencia de la Republica. Ya como candidato decidió romper el `Pacto por la Democracia` con su entonces aliado político, el exdictador, Hugo Banzer Suárez, Jefe Nacional de la derechista Acción Democrática Nacionalista (ADN). En las elecciones generales celebradas en junio de 1993 se volvió a presentar como candidato por el MNR, y con un 38%, no marcada votación, pero con la notable alianza con los paridos del el izquierdista Movimiento Bolivia Libre (MBL), el populista Unión Cívica Solidaridad (UCS) y el partido indigenísta Movimiento Revolucionario Tupac Katari de Liberación (MRTKL); pudo obtener la presidencia. En el ejercicio de su primer mandato, que culminaría en 1997, promulgó importantes reformas legislativas y constitucionales como la Ley de Participación Popular, que municipalizó el territorio nacional mediante la creación de más de 300 gobiernos locales que en la práctica implicó la atomización del territorio con `municipios urbanos` de gran población; además creo los Territorios Comunitarios de Origen (TCO) para pueblos indígenas, lo que en realidad fue reconocer los ya existentes por tradición e historia; la Ley INRA que obligaba a la certificación por parte del estado, a través del Instituto Nacional de Reforma Agraria (INRA), al cumplimiento de la Función Económica y Social de la tierra, la Ley Forestal, que incorporaba a indígenas, organizaciones populares y empresarios en la explotación teoricamente sostenible de los bosques, la Reforma Educativa, que incluía por primera vez el multiculturalismo y el plurilingüismo en la educación oficial boliviana, el Seguro Materno Infantil, y la modernización del Código de Procedimiento Penal. Entre las reformas constitucionales destacan: la creación del Tribunal Constitucional de Bolivia que vela por la constitucionalidad de leyes, decretos o resoluciones; la creación de las circunscripciones uninominales para la elección directa de diputados; la creación de la figura del Defensor del Pueblo que vela por los derechos humanos y las garantías de las personas; entre otras reformas. En el aspecto económico el gobierno de Sánchez de Lozada promovió un amplio y muy polémico programa de reformas, en el que destaca el proceso de la mal llamada Privatización de empresas públicas, que capitalizó el 50% de la empresa de ferrocarriles (ENFE), de petróleo (YPFB), de telecomunicaciones (ENTEL), de electricidad (ENDE) y el Lloyd Aéreo Boliviano (LAB). Luego en 2003 Gonzalo Sánchez de Lozada Sánchez de Lozada es electo nuevamente por una alianza de su partido el MNR, con el MIR (Movimiento de Izquierda Revolucionaria), al que luego se sumaría NFR (Nueva Fuerza Republicana) dividiendo los cargos políticos entre los 3 partidos. Cuando Sánchez de Lozada asume la presidencia se enfrenta a una crisis social y económica heredada del anterior gobierno. El crecimiento económica del país bajó de un 4,8% al final de la primera presidencia de Sánchez de Lozada a 2% en 2002. El déficit fiscal al 2002 era del 8%. En febrero del año 2003 ante el desesperante déficit fiscal el gobierno propone aplicar un impuesto al salario (`impuestazo`), lo cual provoca una huelga y el amotinamiento de la fuerza policial, la cual exigía por el contrario, un aumento de salarios. El conflicto deriva en un enfrentamiento entre las Fuerzas Armadas y la Policía en la Plaza Murillo de la ciudad de La Paz. El retroceso en la medida logró mantener a Sánchez de Lozada en el poder por unos meses más, pero el desgaste y la pérdida de gobernabilidad se hacía cada vez más evidente. La profunda crisis económica que afectaba principalmente a los trabajadores urbanos y a la población rural del país alimentó el apoyo a todo tipo de protestas. En la Paz se pedía la renuncia del presidente y acosado por estos sectores y ante la pérdida de apoyo de los partidos que formaban la coalición de gobierno (MIR y NFR), el 17 de octubre Sánchez de Lozada renuncia a la Presidencia de la República mediante carta al Congreso Nacional y deja el país. Y ante su renuncia, el Congreso Nacional, tomó el juramento de rigor al Vicepresidente de la República Carlos Mesa. Hoy en día Gonzalo Sánchez de Lozada reside en Washington DC. Место и датум рођења: У Ла Пазу 1. јула 1930. Занимање: Филозоф, писац, политичар, бизнисмен. Преузимање председничке команде: 1. - 6. августа 1993. 2. - 6. августа 2002. Мандат: 1. - 6. августа 1997. 2. - 17. октобра 2003. Порекло његове инвестиције: Уставни избори. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ Гонзало Санцхез де Лозада, у народу познат као „Гони“, рођен је у Ла Пазу 1. јула 1930. Његов деда по мајци био је Даниел Санцхез Бусдаменте, оснивач почетком 20. века првих јавних школа и прве нормалне школе за обуку. учитеља, за шта је касније проглашен „учитељем боливијске омладине“ након његове смрти 1933. Син Енрикуе Санцхез де Лозада Иригоиен, провео је део свог детињства и младости у Сједињеним Државама. Уписао је Филозофију и књижевност на Универзитету у Чикагу, а да није стекао диплому, а затим се вратио у Боливију, где је почео у пословном свету као филмски продуцент у компанији Телецине. Касније је ушао у екстрактивни посао са компанијом за нафтне услуге, а затим је прешао у рударство, стварајући најважнију приватну компанију на том пољу: Цомпаниа Минера дел Сур (ЦОМСУР), експлоататор и продавац минерала у каменоломима у боливијској висоравни, једној од Највећа. Придружен Револуционарном националистичком покрету од 1951. године, у свет политике ушао је 1979. године као заменик за Цоцхабамбу. Касније је врло кратко изабран за сенатора ове странке и за председника Националног сената (1985-1986), јер је позван да заузме место министра за планирање и координацију (економију), ресор задужен за макроекономска и финансијска питања владе. У августу 1986. применио је метод економске терапије шоком да заустави раширену хиперинфлацију (реда од 27.000%), која је погодила земљу, врховном уредбом 21060. Примењена економска политика зауставила је инфлацију и помогла у измиривању рачуна државе . На председничким изборима 1989. године победио је у интерној номинацији своје странке за кандидата за председника Републике. Као кандидат, одлучио је да разбије „Пакт за демократију“ са својим тадашњим политичким савезником, бившим диктатором Хугом Банзером Суарезом, националним шефом десничарске Демократске националистичке акције (АДН). На општим изборима одржаним у јуну 1993. поново се кандидовао за МНР, и са 38%, без изразитог гласа, али са запаженим савезништвом са странкама левичарске Мовимиенто Боливиа Либре (МБЛ), популистичке Унион Цивица Солидаридад (УЦС) и староседелачка странка, Револуционарно-ослободилачки покрет Тупац Катари (МРТКЛ); успео је да добије место председника. У извршавању свог првог мандата, који би кулминирао 1997. године, објавио је важне законодавне и уставне реформе попут Закона о народном учешћу, који је националну територију општином створио стварањем више од 300 локалних самоуправа што је у пракси подразумевало атомизацију територије са „урбане општине“ са великим бројем становништва; Такође сам створио територије порекла заједнице (ТЦО) за аутохтоне народе, које су у стварности требале да препознају оне које већ постоје по традицији и историји; закон ИНРА који је захтевао сертификацију од стране државе, преко Националног института за аграрну реформу (ИНРА), у складу са економском и социјалном функцијом земље, Законом о шумарству, који је укључивао староседелачко становништво, популарне организације и привреднике у теоријски одрживој експлоатацији шума, образовној реформи, која је по први пут укључила мултикултурализам и вишејезичност у званично боливијско образовање, осигурање за мајке и дете и модернизацију Законика о кривичном поступку. Међу уставним реформама издвајају се: стварање Боливијског уставног суда који осигурава уставност закона, уредби или резолуција; стварање једночланих изборних јединица за непосредни избор посланика; стварање лика омбудсмана који пази на људска права и гаранције људи; поред осталих реформи. У економском аспекту, влада Санцхез де Лозада промовисала је широк и врло контроверзан програм реформи, који истиче процес погрешно назване Приватизације јавних предузећа, која је капитализовала 50% железничке компаније (ЕНФЕ), нафта (ИПФБ), телекомуникације (ЕНТЕЛ), електрична енергија (ЕНДЕ) и Ллоид Аерео Боливиано (ЛАБ). Касније, 2003. године, Гонзало Санцхез де Лозада Санцхез де Лозада поново је изабран од савеза његове странке, МНР, са МИР-ом (Мовимиенто де Изкуиерда Револуционариа), којем се касније придружила НФР (Нова републиканска снага) поделивши политичке ставове између 3 шибице. Када Санцхез де Лозада преузме место председника, суочава се са социјалном и економском кризом наслеђеном од претходне владе. Тхе dobro očuvan vidljivi tragovi na presavijenom delu retko u ponudi za kolekcionare

Dva komada za cenu jednog!!Odličan ruter, solidno očuvan, ispravan , stanje kao na slikama. Može i da posluži kao AP i da proširite i pojačate signal u stanu ili kući, ali može da radi i kao switch. Može da se podeli na 2 mreže različite 2,4 ghz. Jedan ima postolje drugi ne. Puno je bolji od ovih naših što dele u SBB-u i MTS-u na kojima su zaključani portovi i neupotrebljivi su za širu primenu. Ide bez adaptera za struju, može bilo koji 12V 3A kod mene radio na univerzalnom. Molim kupce pre nego što se se odluče za kupovinu rutera da se upoznaju sa opcijama i opisom istog, naknadne reklamacije ne prihvatam. Svi ruteri su ispravni i testirani. WLAN 2.4 GHz AP with 2×2 int. antennae supports Standard 802.11 b/g/n xDSL Internet connection VDSL2 (vectoring), ADSL, ADSL2+ via analogue or ISDN Fibre optic Internet connection • FTTH • XGS-PON Up to 100 Mbps- Up to 1 Gbps (SFP module) Ethernet ports Max. Number of clients at Ethernet connections 4×100 Mbps Internet Backup Via 3G or 4G USB stick (optional) Additional ports 2× USB 2.0 Imam dosta rutera, za više komada može dogovor.

U dobrom stanju! Malo zacepljen u donjem delu gde je savijan! 49cm x 69cm Veličanstveni Tony Carrera (španjolski: El magnífico Tony Carrera, njemački: Carrera - Das Geheimnis der blonden Katze, talijanski: Il magnifico Tony Carrera) španjolsko-njemačko-talijanski je film Eurospy iz 1968. godine koji je napisao i režirao José Antonio de la Loma, a u glavnoj ulozi Thomas Hunter. [1] [2] Prvotno je snimljen u 70 mm. [2] Roger Moore u početku je dobio glavnu ulogu, ali je morao napustiti set zbog prometne nesreće. Directed by José Antonio de la Loma Produced by Julian Muro Navarro Written by José Antonio de la Loma Guido Leoni Starring Thomas Hunter Music by Gianni Marchetti Cinematography Victor Monreal Release date 1968 Cast Thomas Hunter as Tony Carrera Gila von Weitershausen as Ursula Beaulieu Fernando Sancho as Professor Einstein Walter Barnes as Senator Barnes Erika Blanc as Antonella Arnaldini Alberto Farnese as Rick Gérard Tichy as Serge Dieter Augustin as Offizier Antonio Casas as Commissioner van Heuven Ini Assmann as Sammy Enzo Fiermonte as Arnaldo Hans Waldherr as Peppino Filmski plakat

nije putovala kao na slikama ne znam tacnu godinu, procenjeno po izgledu Vasilije „Vasa” Eškićević (Irig, 1/13. januar 1867 — Novi Sad, 21. januar/3. februar 1933) je bio srpski slikar i nastavnik crtanja. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Vidi još 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Irigu, 1/13. januara 1867. godine, od oca Koste ratara i majke Ljube rođ. Lazić iz Bukovca.[1] Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, učio je berberski zanat, ali ga je napustio zbog umetnosti. Posle toga je otišao u Beč i upisao jednu privatnu slikarsku školu. U Beču je pohađao i večernji kurs crtanja pri Akademiji likovnih umetnosti. Posle tri godine školovanja u Beču otišao je u Rusiju gde je završio petorazrednu umetničku školu, kao pitomac ruske države.[2] Posle te škole pohađao je još tri godine privatni institut kneginje Tenišove u Petrogradu pod vođstvom čuvenog ruskog realiste Ilje Rjepina, a 1900. godine primljen je kao Rjepinov đak u Imperatorsku akademiju umetnosti, koju je završio 1908. dobivši diplomu za konkursnu sliku „Zabajkalski kozaci u mandžurskim klancima“.[3] Do Prvog svetskog rata ostao je u Rusiji kao nastavnik crtanja i izlagao u Moskvi i Petrogradu. Kad je počeo Prvi svetski rat došao je u Srbiju i postao dobrovoljac, ratni slikar Prve srpske armije. Kao dobrovoljac u vojsci je proveo pet godina i prošao golgotu Albanije, boravak na Krfu i proboj Solunskog fronta. Posle toga se vratio u Irig. Nedugo zatim prešao je u Novi Sad, u kome je nastavio da živi sve do smrti, 1933. godine.[2] Najveći deo njegovih starijih slika ostao je u Petrogradu. Osim slika koje se nalaze u Rusiji, opus mu sačinjavaju uglavnom portreti ratnika, scene i položaji iz rata i, ređe, pejzaži. Radio je u stilu akademskog realizma. Prema novijim stavovima likovne kritike, u njegovim delima ima elemenata ekspresionizma. Bavio se i književnim radom i prevođenjem. Bio je član književnog odeljenja Matice srpske. Pesme, članke i prevode objavljivao je u „Otadžbini“ (1892), „Luči“ (1896—99), „Braniku“ (1898-99 i 1904), „Srbadiji“ (1923—24), „Severnoj Srbiji“ (1925—26). Njegova autobiografija, skice i ostali rukopisi čuvaju se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Njegova porodica je najvredniji deo umetničke zaostavštine poklonila Galeriji Srpske čitaonice i knjižnice u Irigu. Najveći privatni kolekcionar njegovih slika sa motivima iz Prvog svetskog rata bio je Željko Ražnatović Arkan. Umro je u Novom Sadu, 21. januara/2. februara 1933. godine.[2]

Odličan ruter, lepo očuvan, ispravan , stanje kao na slikama. Može i da posluži kao AP i da proširite i pojačate signal u stanu ili kući, ali može da radi i kao switch. Može i da se zakači eksterni HDD pa da bude i media server. Puno je bolji od ovih naših što dele u SBB-u i MTS-u na kojima su zaključani portovi i neupotrebljivi su za širu primenu. Ide bez adaptera za struju, može bilo koji 12V 2A kod mene radio na univerzalnom. Molim kupce pre nego što se se odluče za kupovinu rutera da se upoznaju sa opcijama i opisom istog, naknadne reklamacije ne prihvatam. Svi ruteri su ispravni i testirani. • Adresse IP : 192.168.1.1 ou « livebox» . • Mot de passe d’administration par défaut : 8 premiers caractè res de la cléde sécurité (la cléde sécuritéest disponible sur l’étiquette de la Livebox). • Compatible avec l’offre ADSL et l’offre La fibre. • Compatible UPnP. • Compatible WPS. • Interface : 4 ports Ethernet. • Internet : 1 port RJ11 pour la ligne ADSL • Téléphonie : 1 port RJ45 (compatible RJ11). • Autres connectiques : 1 port USB maî tre 900 mA (latéral) 1 port USB maî tre 500 mA (arriè re) 1 port d’alimentation. • Technologie sans fil Wi-Fi conforme aux normes IEEE 802.11 b/g/n. • Vitesse de transfert de la norme 802.11g : jusqu’à 54 Mbits/s. • Vitesse de transfert de la norme 802.11n : jusqu’à 120 Mbits/s. • Sécurisation des données Wi-Fi par cryptage (WEP ou WPA ou WPA 2). • Bande de fréquences : 2,4 GHz. • Protocole PPP sur Ethernet. • Possibilitéde partage de l’accè s Internet sur plusieurs ordinateurs. • Dimensions : 242 x 170 x 41 mm

ovalni coskovi,inace u dobrom stanju Golubački grad ili Golubac je srednjovekovna tvrđava, spomenik kulture od izuzetnog značaja.[1] Nalazi se u Nacionalnom parku Đerdap, na desnoj obali Dunava, 4 km nizvodno od današnjeg naselja. Smeštena je na visokim liticama, na mestu na kom se reka sužava, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru.[2][3] Tvrđava je građena lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom). Čini ga ukupno 10 kula i dve velike kolske kapije. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neki delimično istraženi objekti. Golubac je imao burnu istoriju. Tokom srednjeg veka, vodile su se mnoge bitke oko njega, naročito između Osmanskog carstva i kraljevine Ugarske. 1867. godine, turska posada je napustila Golubački grad, koji je predat srpskom knezu Mihailu Obrenoviću. U savremeno doba Golubac je popularna turistička atrakcija na Dunavu. Tokom 2012. godine je započet projekat revitalizacije tvrđave u okviru kojeg je izgrađena obilaznica i tunel, a do kraja 2017. se prvobitno očekivala kompletna obnova.[4] Golubačkom tvrđavom upravlja Javno preduzeće „Golubački grad-tvrđava”. Tvrđava je potpuno obnovljena i svečano otvorena 29. marta 2019. godine. Golubački grad-tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, u opštini Golubac, na ulazu u područje Nacionalnog parka „Đerdap”. Ulazna kapija tvrđave predstavlja i glavni ulaznu tačku u nacionalni park za zapadne strane, a istočno od bedema tvrđave se nalazi strogi prirodni rezervat „Golubački grad”. Osnova Golubačkog grada je nepravilna, dosledno prilagođena konfiguraciji terena. Usečen u stenu svakako da je predstavljao jednu od najtežih prepreka upadu neprijatelja sa severa. Najvišim tačkama utvrđenja, istočnim i južnim, teško je bilo prići zbog stenovitog terena, a najlakši mogući pristup je sa zapadne strane. Između zidova i kula je postojala veza, a iz svake kule moglo se izaći na odbrambeni zid (Simić, 1983). Golubac je bio opasan sa devet kula uglavnom četvrtastog oblika. Ispred najnižeg dela utvrđenja nalazio se vodeni rov, preko koga se mostom, kroz kapiju, ulazilo u grad. U gradu je postojalo unutrašnje i spoljašnje utvrđenje. Golubac je građen lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom). Čini ga ukupno 10 (9+1) kula i dve velike kolske kapije. Kule su kasnije Turci ojačali otvorima za topove i dodavanjem još jedne kule (10.) oko 1480. godine. Ispred grada se nalazi prednji zid (I) koji čini spoljni zid šanca, a koji je verovatno bio pun vode jer je povezan sa Dunavom koji ga je verovatno punio. Grad je teškim lancem povezan sa stenom Babakaj (koja i danas viri iz vode usred Dunava), tako da je u potpunosti kontrolisao kako drumski, tako i rečni saobraćaj kroz Đerdapsku Klisuru. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neke, delimično istražene građevine. Prednji grad se sastoji od gornjeg i donjeg dela koje je delio zid koji povezuje 4. i 7. kulu. U donjem delu se nalazi ulaz (II), koji su čuvaju 9. i 8. kula, koja je pojačana otvorom za top. Na kraju grada se nalazi 10. kula, koju su dogradili Turci, kao nisku artiljerisku kulu. Ona kontroliše prolaz Dunavom i prilaz gradskoj luci (koja se verovatno nalazila između 5. i 10. kule), a sa 9. kulom je vezana niskim zidom. Niski zid vezuje 5. i 9. kulu, dok su krak ka 10. kuli dodali Turci. Nasuprot ulazu nalazila se kolska kapija koja je vodila u zadnji grad. U ovom delu nije bilo građevina sa izuzetkom ostataka koji se nadovezuju na 8. kulu i koji su verovatno bili sa njom povezani u jednu celinu. Uz sam put, paralelno sa njim, se nalazi kanal širine 0,5 i dubine 0,75 metara, od koga počinje strma padina. Na zidu koji deli gornji od donjeg dela je smeštena kapija (III) kroz koju se ide ka gornjem gradu. U gornjem delu nema građevina i tu se nalazi putić koji ide ka kapiji (IV) koja vodi u gornji grad i nalazi se u zidu, na visini 2 metra od zemlje do koje vode stepenice, uz samu 3. kulu. Na zid koji povezuje 6. i 7. kulu penje se stepenicama (V), dok se na zid između 6. i 3. kule penje kroz 6. kulu. Zadnji grad od gornjeg odvajaju zid (koji povezuje 2. i 4. kulu) i oštra stena visine 3 do 4 metra. Na zid, nad kolskom kapijom, penje se stepenicama (VI). Uz samu 5. kulu nalazi se zgrada (VII)(koja je verovatno bila magacin i vojna baraka) iz koje se izlazilo na zid koji se od 5. kule prostire paralelno sa rekom i vodi skoro do stene na kojoj je smeštena 2. kula. U gornji grad se ulazi kroz kapiju (IV) i odatle putić vodi, paralelno sa zidom između 1. i 3. kule, do ulaza (VIII) u citadelu. Ispod tog putića se nalazi nekoliko zgrada, između kojih se staza spušta kroz kapiju (X) ka 2. i 4. kuli i zidu nad zadnjim gradom. U steni na kojoj se nalazi 1. kula urezan je rezervoar (IX) za vodu koji se punio kišnicom. Na zidu, između 4. kule i kapije (IV), nalazi se isturena terasica. Sama citadela je pravougaonične, skoro kvadratne osnove kroz koju se, između spoljašnjeg zida i stene na kojoj se nalazi 1. kula, provlači putić ka poslednjem uporištu utvrđenja Donžon kuli (1. kula). Poslednji deo putića (XI), širok nepun metar, oivičen je oštrim liticama, koje se sa jedne strane obrušavaju u unutrašnjost citadele nekih 5 do 6 metara ispod, dok se sa druge obrušavaju nekoliko desetina metara niže skoro do nivoa Dunava. Posebnu čar tom prelazu daje vetar koji stalno duva, jer je okrenut ka Đerdapskoj klisuri, pogotovo kad iz klisure izleti košava. Kule u tvrđavi su sa drvenim spratovima i stepenicama u unutrašnjosti, dok su stepenice koje vode do njih kamene. Širina stepenika je nepunih 60 santimetara. Polovina kula je sa svih strana od kamena (1,2,4,5,10), dok su ostale sa tri strane kamene, a četvrtu stranu, koja je okrenuta ka unutrašnjosti, nemaju (3,6,7,8,9,). kula je Donžon. Ima osmostranu osnovu iz koje se izdiže kružni vrh u čijem se središtu nalazi kvadratna unutrašnjost. Ulazi se kroz vrata (XII) koja vode do terase zaštićene grudobranima, sa koje se ulazi (XIII) u ogrugli deo kule. Kroz kulu, oko kvadratne unutrašnjosti, vode kamene stepenice koje vode na vrh. kula ima kružni oblik i sa svih strane je kamena. kula ima kvadratnu osnovu, dok joj je slaba strana okrenuta ka Donžon kuli, a na poslednjem spratu ima terasicu koja gleda ka Đerdapu. kula ima kvadratnu osnovu. Ima ulaz u ravni tla, dok se sa jednog od njenih viših spratova izlazi na zid koji je povezuje sa 3. kulom, u kom se nalazi kapija (IV). U prizemlju je smeštena pravoslavna kapelica o čemu svedoče niše za oltar, đakonikon i proskomidija koji su okrenuti ka istoku, a izgrađeni su sa kulom tj. nisu kasnije dozidane. kula je pravilnog kvadratnog oblika. Jedina vrata koja vode u nju smeštena su na zidu, koji je spaja sa 4. kulom, do koga vode kamene stepenice (VI). kula ima kvadratnu osnovu, ali je sa spoljašnje strane ojačana nepravilnom šestostranom osnovom. Kroz nju vode stepenice ka zidu koji je povezuje sa 3. kulom. kula ima kvadratnu osnovu ali je spolja pojačana u obliku kruga. kula ima nepravilnu četvorostranu osnovu i nešto je niža od ostalih. kula ima kvadratnu osnovu, dok spolja ima osmostrano pojačanje. kula je niska (ima samo jedan sprat), sa otvorima za topove. Osnova joj je osmostrana i gotovo je istovetna trima kulama koje su, sa istom namenom (kao artiljerijske kule), dodate Smederevskoj tvrđavi. Srednjovekovni Golubac nastao je na ostacima starijeg rimskog utvređenja. Od 803. godine, do 1018. godine, područje je pripadalo Prvom Bugarskom carstvu, Vizantijskom carstvu od tada do 1193. godine, a Drugom Bugarskom carstvu do 1257. godine. Dobar strateški položaj prepoznali su i srednjovekovni graditelji, te su iskoristili osnove starijih utvrđenja za izgradnju novih tvrđava. Sagrađen je na obali Dunava na samom ulazu u Đerdapsku klisuru, na liticama uzvišenja Radana. Na ovom mestu nalazila se rimska tvrđava Vico Cuppae, a u srednjem veku ovde je podignuto novo utvrđenje kao vojna tvrđava za borbu hladnim oružjem i važno strateško uporište. Na osnovu istorijskih, arhitektonskih i arheoloških podataka smatra se da je grad nastao u drugoj polovini 13. i početkom 14. veka i da su ga gradili Srbi. Vremenom je osnovni izgled tvrđave menjan, pošto je mnogo puta dograđivana i prilagođavana potrebama artiljerije, ali svoj današnji izgled dobila je krajem 15. veka. Golubac se prvi put pominje u ugarskim izvorima datiranim u 1335., 1337., odnosno 1342. godinu (Deroko, 1950). Prema ovim izvorima, tvrđava se vezuje za ugarskog kralja Ludvika I. Ipak, ne zna se kada i ko ga je podigao, ali je njegovu osnovu tj. „Gornji grad” podigao srpski odnosno pravoslavni velikaš, o čemu svedoči i pravoslavna kapelica u sastavu četvrte kule. Grad je potom proširen (na „zadnji” i „prednji grad”) tokom srpske ili ugarske vlasti, iako nije isključeno da je u samom početku izgrađen u ovoj veličini. Poslednju fazu u gradnji sproveli su Turci ojačavši šestu, sedmu, osmu i devetu kulu i dodavši u produžetku spoljašnjeg bedema nisku artiljerijsku kulu (10.) koja je nadzirala Dunav i štitila pristanište za šajke, koje se uz nju nalazilo. Golubački grad se nalazio se u sastavu države kneza Lazara, koji je sela u okolini davao kao metohe manastirima. Odmah nakon Kosovskog boja, 1389. godine, u njega ulazi Bajazit I. Ugarski kralj Sigismund preuzima 1392. godine (Katanić, 1971). Ugari grad 1403. godine predaju despotu Stefanu, kada je on postao ugarski vazal. Grad je trebalo, prema ugovoru iz 1426. godine, da po despotovoj smrti (Stefan umire 1427. godine), zajedno sa Beogradom, bude predat Ugarima. Međutim, komandant grada vojvoda Jeremija ga, iz nepoznatih razloga, predaje Turcima. Prema Segedinskom miru, iz 1444. godine, između Ugara i Turaka, Srpska despotovina biva obnovljena i u njen sastav ulazi i Golubac. Nakon smrti despota Đurđa 1456. godine, Turci ga osvajaju 1458. godine (Srejović, 1994). Ugari na čelu sa kraljem Matijom Korvinom uspevaju da ga osvoje 1481. godine, ali ga vrlo brzo napuštaju (Simić, 1983; Deroko, 1951). Turci vladaju tvrđavom više vekova. Tokom ovog razdoblja ispred tvrđave vremenom se razvilo civilno naselje, a u 18. veku Golubac se opisuje kao napredan grad. Od tada pa do 19. veka Turci vladaju Golupcem. Za kratko su ga držali Austrijanci (1688—1690) i srpski ustanici tokom Kočine krajine i Prvog srpskog ustanka. Srbi Golubac osvajaju ponovo u Drugom srpskom ustanku. Ipak, Golubački grad je konačno predat Srbima na upravu tek 1868. godine. Tada, sa još nekim gradovima u Srbiji, Turci konačno predaju knezu Mihailu Golubac. Neposredno posle Prvog svetskog rata kroz stenu, na kojoj se tvrđava nalazi, probijen je magistralni put koji prolazi kroz tvrđavu, koristeći obe kolske kapije u utvrđenju. Glavna ulazna kapija je srušena bez prethodno urađene dokumentacije. Ovaj put je najkraća veza Srbije sa istočnim delovima Balkanskog poluostrva, tako da su se neretko kroz tvrđavu provlačili šleperi, koji su jedva da mogu proći kroz kapije. Neposredno pred obnovu tvrđave, napravljen je novi tunel 20-30 metara dalje i izvan tvrđave, dok je postojeći zatvoren za korišćenje u saobraćajne svrhe. Izgradnjom HE na Dunavu, njegov nivo kod Golupca se podigao, tako da su najniži delovi grada potopljeni. U godinama velikih suša ili kada zbog poplavnog talasa HE ispuste veću količinu vode, moguće ja uploviti stojeći na čamcu u zgradu u zadnjem gradu (VII), dok se pri normalnom vodostaju čamac jedva provuče kroz lučne ostatke zgrade. Potopljeni delovi zidina, zajedno sa desetom kulom, pružaju sjajne mogućnosti pasioniranim ljubiteljima pecanja, kojih uvek ima u najnižim delovima tvrđave. Zbog svog istorijskog značaja i izuzetne arhitektonske vrednosti, Golubačka tvrđava je proglašena za spomenik od izuzetnog značaja 1979. godine (Spomeničko nasleđe Srbije, 2009). Istraživački i konzervatorski radovi započeti su 1969. godine, a završeni 1987. godine, zbog nedostatka finansijskih sredstava. Početkom 21. veka svi delovi utvrđenja iznad puta, uključujući i šanac, su bili skroz obrasli koprivama, kupinama, šipkom i sličnim rastinjem koje je skoro u potpunosti onemogućavalo kretanje kroz gornje delove utvrđenja, osim po malom uskom putiću koji je vodio do Donžon (1.) kule. Tokom proleća 2005, izvršena je akcija uklanjanja tog rastinja iz šanca i prednjeg grada. U samom šancu je obnovljena česma (koju je do tad skrivalo visoko rastinje) podignuta u čast poljskog viteza Zaviše Crnog koji je ostavio svoj život u Golupcu. U samoj se citadeli, uz kupine, smestilo i nekoliko stabala smokve. Tvrđava je višestruko ugrožena radom kamenoloma, uticajem uspora Dunava i rastinjem koja razara bedeme kula. U još nepovoljnijoj situaciji je podgrađe koje je nemoguće istraživati bez dislokacije magistralnog puta i zatvaranja kamenoloma (Simić, 2000). Do 2010-ih Golubačka tvrđava je bila zapuštena, unutrašnji drveni prilazi kulama su truli i opasni, pa je posmatranje tvrđave bilo bezbedno samo sa spoljne strane, a ulaz u tvrđavu, iako je moguć penjanjem uz zidine, nije bio preporučljiv iz bezbednosnih razloga. Stanje pre obnove se može opisati kroz sledeći navod: Zidine, kule i kamena stepeništa su u dosta dobrom stanju, ali su drveni spratovi i stepenice odavno istrulele i pretvorile se u prah. U 5. kuli su naknadno postavljena vrata, koja su u dobrom stanju, kao i spratovi sa stepenicama kojima se moglo izaći na njen vrh ili sići u tminu nižih spratova. Danas su viši spratovi skroz urušeni, dok su daske koje čine pod i grede koje ih drže, u nivou ulaznih vrata trule i potpuno nebezbedne za kretanje. Uz stepenice (VI) ima ostataka drvene ograde, koja je skroz istrulela, na kojoj se vide buketi cveća ostavljeni u spomen na devojku koja je poginula kada se ograda, na koju se oslonila, polomila. Slična nesreća se dogodila i 27.09. 2008. godine, kada se, tokom đačkog izleta učenika Mladenovačke gimnazije, pod jednom učenicom odvalio deo građe tvrđave na kome je stajala, nakon čega je pala sa vrha glavne kapije (II) na magistralni put koji kroz nju prolazi. Ona je nakon toga prevežena u Požarevačku bolnicu, a zatim i u beogradski Urgentni centar, a lekari su njeno stanje ocenili kao veoma teško, ali su napomenuli da se devojka nalazi van životne opasnosti.

Odličan ruter renomirane firme Netgear kao novo deluje nekorišćen sa kutijom uputstvom adapterom za struju sa gigabitnim portovima i dual band wifi. Testiran može da sed pristupi ruteru, jedino nisam uspeo da podesim wifi jer preko wifi ne dobija IP adresu iz nekog razloga(možda nisam nešto podesio kako treba zato je i ova cena inače je preko 50 eura) da napomenem samo a kad se zakači preko UTP kabla sve radi gigabitne brzine a može da se koristi i kao svič. Takođe poseduje USB 3.0 port gde može da se koristi i kao NAS kad prikopčate HDD eksterni. Puno je bolji od ovih naših što dele u SBB-u i MTS-u na kojima su zaključani portovi i neupotrebljivi su za širu primenu. Opis proizvoda Netgear DGND3800B N600 bežični dvopojasni DGND3800B je vrhunski N600 ViFi Dual Band Gigabit VDSL/ADSL2+ modem ruter. Tehnologija simultane VLAN dual-band tehnologije izbegava ometajuće uticaje i nudi najbolji protok podataka sa najvećim dometom. Idealno za aplikacije koje zahtevaju veliki propusni opseg kao što su HD video strimovanje ili igre za više igrača. DGND3800B je kompatibilan sa svim vodećim internet provajderima, kao što su Telekom, 1&1, Vodafone, Alice, itd. Zahvaljujući dodatnom gigabitnom VAN portu, modem ruter radi i sa kablovskim i optičkim vezama, kao što su Kabel Deutschland Unitimedia ili Kabel BV. DGND3800B je kompatibilan sa IPTV ponudama vodećih provajdera. Netgear razlika *Moćan procesor sa dva jezgra *Idealno za Internet TV (IPTV), kao što su Telekom Entertain, Vodafone TV, Alice/Hansenet TV i drugi. *ReadiSHARE - pristup USB medijumu za skladištenje *Besplatno filtriranje sadržaja sa direktnim roditeljskim nadzorom *Najbolje performanse i domet u bežičnom radu *Pristup mreži za goste *Prikaz potrošnje saobraćaja *Napredne funkcije kvaliteta usluge Povećaj Sve u jednom - ugrađeni VDSL/ADSL2+ modem, bežični ruter, 4 gigabitna LAN porta, 1 gigabitni VAN port za kablovsku ili optičku vezu, 2 USB porta za USB medij za skladištenje Simultani dvopojasni rad - Garantuje najviše performanse i najveći domet i minimizira ometajuće uticaje Brži multimedijalni transferi - Pruža bežične-N brzine za HD video prenose, istovremena preuzimanja i onlajn igranje Radi sa T-Entertain, Vodafone TV, Alice/Hansenet TV i drugima. Roditeljski nadzor uživo: Osigurajte bezbedno korišćenje interneta! Pristup USB memoriji - 2 porta omogućavaju brz i lak pristup spoljnim USB čvrstim diskovima. Roditeljski nadzor (Roditeljski nadzor uživo): Kontrola sadržaja u realnom vremenu – čini surfovanje Internetom bezbednijim i pomaže roditeljima da zaštite svoju decu od neželjenog sadržaja Pristup za goste – Obezbeđuje zaseban, siguran i ograničen pristup mreži za goste. Sigurna veza - Push`N`Connect (VPS) obezbeđuje šifrovanu bežičnu vezu sa Internetom pritiskom na dugme Brojač količine podataka - Pomaže u praćenju troškova Jednostavna instalacija - Povežite uređaj sa računarom i otvorite pretraživač za instalaciju Kompatibilnost - Kompatibilan sa svim vodećim VDSL i ADSL internet provajderima (ISP), kao što su Telekom, 1&1, Vodafone, Alice i drugi, kao i sa kablovskim provajderima kao što su Kabel Deutschland, Unitimedia, Kabel BV i drugi. Simultane/True Dual Band Dual Bandvidth, koji se može izabrati/Izabir, Dual Bandvidth. Sopstveni opseg frekvencija. Za osetljive aplikacije kao što su video ili igre Simpli bandvidth; Svi povezani uređaji/aplikacije dele frekventni opseg Upotreba različitih frekventnih opsega omogućava stabilniji i brži prenos podataka Nema prednosti, jer se istovremeno može koristiti samo jedan frekventni opseg. Odvojene mreže sprečavaju smetnje Više smetnji, pošto se koristi samo jedan frekventni opseg Dva odvojene VLAN mreže se mogu izabrati istovremeno u kom frekventnom opsegu VLAN treba da emituje Dual band ukratko objašnjeno Dvopojasni ViFi ruteri mogu istovremeno da prenose podatke na frekvencijskim opsezima od 2,4 GHz i 5 GHz. Udvostručuje dostupnu propusnost Namenski frekventni opseg od 5GHZ za video strimovanje ili onlajn igre (izbegava „ gubitak paketa“ ) Postiže najbolju moguću vezu u svakom slučaju Jednostavna konfiguracija Konfiguracija sa čarobnjacima zahvaljujući Netgear Smart Vizzard interfejsu

Predsednik Skupstine grada Beograda Branko Pesic moli ________ da izvoli prisustvovati Svecanom prijemu koji priredjuje povodom Dana oslobodjenja Beograda u sredu 20. oktobra 1971. godine u 20.00 casova u zgradi Skupstine grada Beograda Dolazak do 19.45 casova Ulaz iz Pionirskog parka Kljucne reci za pretragu E Series Italian republic Ministry of Education General Directorate of Antiquities and Fine Arts Entrance ticket Lire 250 Full Rate No tip Серија Е Италијанска република Министарство за образовање Генерална управа за старине и ликовне уметности Улазница Лире 250 Укупна цена Нема напојнице Serija E Italijanska republika Ministarstvo za obrazovanje Generalna uprava za starine i likovne umetnosti Ulaznica Lire 250 Ukupna cena Nema napojnice Serie E Republica Italiana Ministero Dela Publica Istruzione Direzione Generale Dele Antichita E Bele Arti Biglietto Dingresso D ingresso Lira 250 Tarifa Intera Nesvna Mancia Italia italija italy italijanske italijanski italijansko tickets ulaznica ulaznice starina starine lepa lepo umetnost umetnosti art arts kolekcionarstvo kolekcionarski primerak zbirka ulaznica za zbirku karata karta karte lira lire pozivnica pozivnice ulaynica ulaynice serija serije a antika antikvitet antikviteti antikvarni 1 2 3 4 kec dvojka trojka cetvorka golf kais kaisa rebrastog zupcastog rebrasti zupcasti drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri lenjir kljucne reci za pretragu bitumen bitulit brosura brosure katalog katalozi industrija bitumenskih proizvoda beograd bulevar jna broj br 67-69 izolacione mase izolaciona masa bitumeni bituliti kraberoid 120 blank industrija bitumenskih i sintetickih proizvoda proizvod proizvodi hidroizolacione kiselootporne i druge mase masa vinaz-vinil azbestnih ploca azbestne ploce nacin primene tehnicke karakteristike svojstva osobine rugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri - Prve savezne radne akcije omladine Jugoslavije prva savezna randa akcija omladina jugoslavije ra radna akcija radne akcije Kolekcija 8 beograd beograda branka pesica gradonacelnik belgrade pozivnica pozivnice na grb pionirski park skupstina grada beograda grad beograd dan svecani prijem

Stanje kao na fotografijma, u donjem delu iskrzan i malo po sredini gde je savijan 49cm x 69cm Retko u ponudi !!! Vrata ostaju otvorena je jugoslavenski crno-bijeli igrani film snimljen 1959. godine u režiji Františeka Čapa po scenariju Vladimira Paskaljevića. Protagonist, čiji lik tumači Rade Vergović, je Petar, maloljetni delinkvent koji bježi iz popravnog doma te, nastojeći pronaći utočište, odgovara na oglas porodice koja traži unuka nestalog u Drugom svjetskom ratu. Radnja prikazuje kako njegove planove da ih prevari i opljačka poremeti to što prvi put u životu bude dočekan ljubavlju i pažnjom, kao i to da se zaljubio u svoju `sestru`, čiji lik tumači Milena Dravić. Vrata ostaju otvorena su kasnijim kritičarima postala zanimljiva zbog sadržaja koji se smatrao `subverzivnim` za tadašnje stadnarde jugoslavenske kinematografije, pri čemu se prije svega navodi motiv incesta, isto kao što dio kritičara u nekim scenama pronalazi homoerotski sadržaj.[1] Široj javnosti je, međutim, daleko poznatiji po tome što je u njemu tada mlada i relativno nepoznata Milena Dravić prvi put tumačila glavnu žensku ulogu, a što joj je omogućilo da sljedeće decenije postane najveća zvijezda jugoslavenske kinematografije. Godine 2014. je u Trebinju, koje je služilo kao jedna od lokacija filma, film prikazan na 2. Trebinjskom filmskom festivalu, čime je svečano obilježena 55. obljetnica rada Milene Dravić, koja je bila posebni gost. Režija František Čap Producent Bosna film Scenario Vladimir Paskaljević Uloge Rade Vergović Teodora Arsenović Milena Dravić Dušan Janićijević Montaža Marija Fuks Datum(i) premijere 1959 Trajanje 100 min. Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Originalan filmski plakat Kinema Sarajevo

U dobrom stanju! Ima ispisano nesto obicnom olovkom, nista strasno! Il portiere di notte (u prijevodu Noćni portir), u međunarodnoj distribuciji poznat pod engleskim naslovom The Night Porter, je italijanski igrani film snimljen 1974. u režiji Lilliane Cavani. Po žanru je drama, a radnja mu je smještena u Beč krajem 1950-ih. Naslovni protagonist, koga tumači Dirk Bogarde, je portir u jednom tamošnjem hotelu koji je za vrijeme drugog svjetskog rata bio SS-oficir u koncentracionom logoru, a koga sreće jedna od gošći (čiji lik tumači Charlotte Rampling), koja je u istom logoru za vrijeme rata bila zatvorenica i koja s njim obnavlja bizarnu sadomazohističku vezu. Noćni portir se smatra jednim od najpoznatijih djela u filmografiji Bogardea, Rampling i Lilliane Cavani, ali i jednim od najkontroverznijih filmova svog vremena. Kritičari su bili duboko podijeljeni na one koji su film optuživali za senzacionalizam i eksploataciju stradanja u Holokaustu, te na one koji su Cavani hvalili zbog ozbiljnog nastojanja da se obrade dotadašnje tabu-teme kao što su Stockholmski sindrom, alternativni oblici seksualnosti. Scena u kojoj polugola Rampling imitira Marlene Dietrich se smatra jednom od najpoznatijih u svjetskoj kinematografiji 1970-ih. Režija Liliana Cavani Producent Robert Gordon Edwards Esa De Simone Scenario Liliana Cavani Uloge Dirk Bogarde Charlotte Rampling Philippe Leroy Gabriele Ferzetti Isa Miranda Muzika Daniele Paris Fotografija Alfio Contini Distribucija The Criterion Collection Datum(i) premijere 3. april 1974 (Francuska) 1. oktobar 1974 (SAD) Trajanje 118 min. Zemlja Italija Jezik engleski italijanski Liliana Cavani (rođena 12. siječnja 1933., Carpi, Italija) [1] talijanska je filmska redateljica i scenaristica. Pripada generaciji talijanskih filmaša iz Emilije-Romagne koja je istaknuta sedamdesetih godina, uključujući Bernarda Bertoluccija, Pier Paola Pasolinija i Marca Bellocchia. Cavani je postala međunarodno poznata nakon uspjeha u igranom filmu iz 1974. Il portiere di notte (Noćni portir). Njezini filmovi imaju povijesnih problema. [2] Uz igrane filmove i dokumentarne filmove, režirala je i operu. Filmski plakat

Đovani Bokačo (ital. Giovanni Boccaccio; Čertaldo, 1313 — Čertaldo, 1375), italijanski književnik, humanista. Učestvovao aktivno u političkom i kulturnom životu firentinske Komune. Đovani Bokačo, jedan od najznačajnijih pisaca humanizma, rođen je 1313. godine, najverovatnije u Čertaldu, kao vanbračno dete imućnog trgovca Bokačina di Kelina. Mladost je proveo u Napulju, gde se školovao i započeo svoj književni razvoj. Kada se pojavila crna kuga 1348. godine, Bokačo se nalazio u Firenci. Od kuge su umrli njegov otac i maćeha, i tada je Bokačo ostao na čelu roditeljskog doma. Nakon 1348. godine, književna slava i društveni položaj počeli su da mu donose različita priznanja od firentinske Komune. Pisac se tokom sledeće decenije bavio raznim zvaničnim, diplomatskim poslovima. Veoma veliki uticaj na Bokačov duhovni razvoj i književni rad imao je Petrarka, sa kojim se Bokačo upoznao 1350. godine u Firenci, i sa kojim je ostao prijatelj do kraja života. Propast zavere u decembru 1360. godine, u koju su bile umešane ličnosti veoma bliske Bokaču izmenila je političke odnose unutar firentinske Komune. U tom periodu Bokačo je udaljen od javnih obaveza. Razočaran prevarama i intrigama u gradskom političkom životu pisac se povukao u Čertaldo, gde je učio i meditirao. U novoj fazi političke napetosti, Bokačo je dobio nova javna zaduženja. Od velike važnosti bila je njegova poslanička misija, od avgusta do novembra 1365. godine, koja je papi Urbanu V donela podršku Firence za povratak papskog dvora u Rim. U proleće 1371. godine vratio se u Čertaldo sa svog poslednjeg putovanja u Napulj, i tu je živeo u oskudici, bolestan, među svojim knjigama. Godine 1373. firentinska Komuna ga je pozvala da u crkvi San Stefano di Badija javno čita i tumači Danteovu Komediju. Umro je u Čertaldu 21. decembra 1375. godine. Duh Napulja, kao i život koji je tamo vodio sasvim je odgovarao Bokačovim ljudskim, intelektualnim i stvaralačkim težnjama. Kretao se u krugovima učenih ljudi i otmenog sveta. Bilo mu je omogućeno da koristi veliku kraljevsku biblioteku, u kojoj je zadovoljavao svoja široka interesovanja u vezi sa književnošću, astrologijom, mitologijom i drugim područjima. U takvoj društvenoj i kulturnoj sredini, kojoj je obeležje davala hedonistička i aristokratska literatura, Bokačo je započeo intenzivnu književnu aktivnost, kako na latinskom, tako i na narodnom jeziku. Ipak, usredsredio se na dela na narodnom jeziku namenjena dvorskoj sredini u kojima je obradio niz motiva u vezi sa sopstvenom ličnošću. Bokačo, poput Petrarke i Dantea doživljava kao najznačajniji događaj u formiranju sebe kao književnika susret sa ženom, koja će ostati njegova jedina prava i nikad zaboravljena ljubav. I danas je nejasno da li je ova velika Bokačova ljubav samo plod mašte i literarne konvencije ili realan doživljaj presudan u razvoju pisca. Bokačova Fijameta je, kako on sam tvrdi, bila nezakonita ćerka Roberta Anžujskog. Ako se izostave razne Rime, prvo delo koje je Bokačo sastavio bio je kraći spev, Dijanin lov, mala poema od osamnaest pevanja u tercinama. Delo evropske slave iz napuljskog perioda jeste roman u prozi, u pet knjiga, Filokolo. Bokačo je u ovom delu proširio, u književnosti već poznatu temu o doživljajima dvoje mladih ljubavnika, Florija i Bjanćifiore. Herojski, dvorski i viteški pogled ima osnovnu ulogu u Teseidi, poemi u oktavama u dvanaest knjiga, posvećenih Fijameti. Firenca je, nasuprot Napulju bila sredina praktičnog, trgovačkog, politikom i borbama angažovanog grada. Bokačo je nastavio sa svojom književnom delatnošću u drugačijem književnom podneblju. On sada piše dela u kojima spaja dvorsku sredinu, u kojoj se prethodnih godina kretao, sa ambijentom grada i njegovom bogatom tradicijom. U delu Elegija gospođe Fijamete žena nije prikazana kao predmet obožavanja, već kao subjekat koji pripoveda o svojoj ljubavnoj patnji. Najzrelije Bokačovo pesničko ostvarenje u firentinskom periodu je Fijezolanska priča o nimfama, mala poema u 473 oktave, odraz poštovanja pisca prema firentinskoj tradiciji. U Dekameronu, remek delu oblikovanom najverovatnije između 1348. i 1351. godine, Bokačo je uspeo da prikaže život u svoj njegovoj punoći i da stvori predstavu svestrane, bogate slike o ljudima, najrazličitijih iskustava i tipova. Dekameron je zbirka od sto novela, vešto osmišljene, precizne strukture, koja najavljuje Bokača kao jednog od najznačajnijih nosilaca humanističkih ideja. Sedam devojaka i tri mladića sreću se u Crkvi Svete Marije Novele, stvaraju dogovor u kome će priča postati spasonosna sila koja pobeđuje smrt. Postoje mišljenja da su sedam devojaka Bokačove ljubavnice – od Pampineje, koju je prvu voleo, do Elize, koju je voleo kada je pisao delo. Međutim, Pampineja je bujna, Fijameta je raspevana, Emilija je laskavica, Laureta Petrarkina Laura, Neifila ponovo zaljubljena, i Eliza Vergilijeva Didona. Bar tako tvrdi de Sanktis. Devojaka ima koliko i dana u nedelji, planeta na nebu, teoloških vrlina (slobodnih veština). Broj tri, koliko ima mladića, simbolizuje muško načelo i sveto trojstvo. Panfilo sav ljubav prepostavlja se da predstavlja nevernog Bokača, Filostrato pobeđen ljubavlju, predstavlja Bokača odgurnutog. Dioneo, na kraju je jedan od piščevih potpisa, te je ovaj pripovedač razvratnih priča na kraju dana, verovatno sam autor. Pripovedanje novela samo je deo njihove aktivnosti, i oni od toga prave ritual – ceremoniju krunisanja, zadavanje teme i pravila pripovedanja. Maglovit okvir govori o još nekim njihovim stalnim aktivnostima kao što su šetnje. Poruka Dekamerona je možda, budimo velikodušni da bi tako ovekovečili svoje kratke živote. Pripovedanje je podeljeno na četiri teme. Prva slobodna (1 dan), druga o fortuni (2 dana), o amoru (četiri dana) i o velikodušnosti (1 dan). Bokačo nije želeo da stil okvira puno odudara od stila novela pa je uveo i prelaze. Asketski duh koji vladao srednjovekovljem postavio je vrhunac savršenstva u ekstazu. Danteova alegorijska bića odraz su zamagljene vizije sveta, želje da se nešto kaže po ugledu na teokratsku literaturu, legende, misterije, vizije i alegorije. Nasuprot takvom svetu postoji početkom 14. veka živa trubadurska tradicija koja na svet gleda mnogo vedrije, postoje novele – priče o događajima od velikog značaja koji nam se dopadaju kao istiniti. Ipak, nepolodnost dela koja su prethodila Dekameronu je nespecifičnost situacije, opštost likova, i to je polje na kome će Bokačo, učenjak, poznavalac, Dantea i klasike, začeti svoj literarni svet. Oskudan, protokolaran okvir Dekamerona on ispunjava individualiziranim pričama, u kojima glavnu ulogu igraju dve pojave – ljubav i inteligencija. U odnosu na njih se čitav svet ponovo procenjuje. Duh humanizma po čijim je stavovima i pesnik živeo, nameće mu da istakne u svom delu trijumf razuma i duha, prirodnog nagona, nad misticizmom klera. Dekameronom Bokačo uzdiže zemaljski život iz blata, a književni rod novele iz niskih u srednje staleže. NJegovo oružje je vesela karikatura. Kako ona funkcioniše? Karikatura je realno prikazivanje predmeta uz isticanje njegove slabe i smešne strane, i upravo je to sredstvo poslužilo Bokaču da stvori svoj novi svet – koji je prirodan, a ne duhovan. Unutrašnji duhovni život pun misterije i fanatizma koji nalazimo kod Dantea – ovde je potisnut nagonom – silovitom reakcijom na sopstvenu suprotnost. U tom svetu Bog i proviđenje su samo imenovani, dok svetom i ljudskim sudbinama upravlja slepi slučaj – Fortuna, koja se može pobediti samo uz pomoć inteligencije. Natprirodnog nema, može se pojaviti samo kao šala i prevara, dok se Bajka javlja samo u dve novele poslednjeg dana u pričama o čarobnom vrtu i velikodušnosti. Legenda je izložena parodiji, viteški ideali se hvale, ali u sklopu renesansnog zanosa zaštite prirodnog ponošanja, lične inicijative i domišljatosti. Zbog takvih karakteristika Bokačovo je delo nazvano LJudskom komedijom, čistoj suprotnosti Božanstvenoj Komediji, a ovaj termin upotrebljava i De Sanktis. Ovo definiše poetski svet u kome je telo suprotstavjleno strogosti klera, u kome profani svet karikira svoje gospodare. Zlobno društvo neznalica se suprotstavlja inteligentnom društvu. Komični motiv Dekamerona proističe iz inteligentnog, a ne moralnog sveta. Lukavi duh stalno trijumfiuje nad neukim. Takav pogled prema intelektu dolazi iz kulta lepe forme, lepe reči i najezde antičkog nasleđa koji dolaze posle Dantea. Umetnike interesuje lepa odeća stvarnosti, a u proučavanju ih vodi erudicija. Javlja se naturalizam i realizam praktičnog života. Ali Bokačov svet nije čisto realističan. Pre svega zato što njegov cilj nije da predstavi precizno svet kakav jeste, već da pronađe čudesne i izuzetne slučajeve i da ih predstavi na duhovit način. Novele su samo prividno, površno raspoređene na teme i lelujaju od krajnosti do krajnosti; tragično i komični, visoko i nisko, mešaju se kao odraz šireg pogleda na svet. Autor i slušalac su superiorni nad pričom – nalaze se visoko iznad nje, nepredvidivi, posmatraju svoj predmet kritički, zabavljaju se i naslađuju njime na elegantan način. Vrsta čudesnoga koja iz toga izvire je sasvim nova – ljudska dela u hiru slučaja koja pobeđuju pretpostavke razuma. Zato De Sanktis Dekameron naziva i Karavanom mašte u kome su ljudi oslobođeni svih veza naočigled smrti – pozornica ljudskih dela kojima upravlja slučaj. Pošto je interes Dekamorona u neobičnosti uzroka i posledica događaja, moralno je potpuno uklonjeno – vrlina je takođe književna – prerađena iz viteških romana i svetovne literature. Gospoda pokazuju svoju vrlinu time što se ne služe zlo svojom silom već se pokazuju darežljivi i uslužni. Vrlina tako više nema teološki i mističan karakter – i stvara se osećaj vedrine. Srećne i tužne priče plivaju u lepom okviru sve utopljene u tu vedrinu. Opisi, razgovori i refleksije razblažuju i rasplinjuju svaku tugu i kob – negativnee, ali i pozitivne emocije postaju sasvim površne. Uslovljen istorijskim okolnostima (pobedom gibelina, miru, povratku antičkom nasleđu) intelekt se razmnožio, stvorio svoju klasu (humaniste) i tako se izdvojio od ostatka sveta. Siguran znak učenosti u tom soju postalo je smejanje grešnom, neukom svetu. Čak i propovednici više nisu bili sumorni već su nastojali da dosetkama, ogovaranjima i šalama zabave slušaoce. Zato i Bokačo sebi dozvoljava da u Dekameronu svetovni ljudi prilikom ispovesti (Ćapeleto) magarče glupe i tupe sveštenike. Ali šta to vidimo u prelazu, Bokačovom izumu – Pamfilo počinje pripovetku da će se raditi o tome da svaku stvar treba raditi u ime Boga, jer on uzima u obzir čistotu molioca, a ne njegovo neznanje, niti to što je možda u paklu. Zatim se ocrtava čovek koji uživa u grehu, koji sa zadovoljstvom i svesno čini zlo. U Burgundiji se ponaša drugačije, kao ljubazan i blag. Zelenaši se, kad Ćapeleto oboli, brinu da im njegova smrt u njohovoj kuće ne naškodi za posao, jer su Italijanski zelenaši. Iako bi ga otac pustio sa ispovesti brže, matorom Italijanu je stalo da što više slaže, jer u laži uživa, a ovo mu je poslednja. Jednom sam ljunuo u božijem hramu kaže na kraju Ćapeleto, a sveštenik mu odgovara, nema veze svi mi tamo pljujemo po ceo dan. Čak i prevaranti su zgranuti i razveseljeni Ćapeletovim bezočnim laganjem. Pošto je Ćapeleto postao svetac Bokačo zaključuje, da nije važno kakvom se svecu molimo dok god je naša misao čista i iskrena. Iako je pripovedač u ovoj priči moralno neopredeljen zbog štoga što ne procenjuje svetsku pravdu, već svoje mogućnosti, i odnos sa bogom – on postavlja jednu komičnu situaciju – oduševljenog fratra i lažljivog Ćapeleta – i iz rušenja jedne od misterija hrišćanstva – poslednje ispovesti – navir komika. U istom maniru, čuda svetaca (Martelino, Fra Alberto) prikazana su sa komičnom vesečošću. U priči o Martlinu tri lakrdijaša dolaze da vide umrlog sveca Ariga. Da bi ušli u puni crkvu, Martelino se pravi oduzetim. Štos bi mu upalio ali ga je neko prepoznao i onda su ga tukli. Da bi ga spasili, prijatelji ga optužuju za krađu, od čega se on brani, ali je barem spašen od batina zbog glume hendikepiranosti. Svu trojicu spašav i nagrađuje uslužni Sandro, predstavnik plemićke vrline. Priča o Martelinu je zabavna priča, bez oštre poente, koja se igra sa motivom svetosti. Još bezobraznija je priča o Fra Albertu koji je ubedio ženu da se u nju zaljubio Anđeo Gavrilo. Niko ne potencira da je važno to što je on loše završio – važna je priča, koja je prijatna, fluentna i drži pažnju. Tako i Pampineja počinje priču – želi da ispriča novelu koja će sve da nasmeje, ali da se ne udalji suviše od teme pripovedanja. Priča je takođe o prevarantu koji postaje sveštenik preselivši se iz Imole u Veneciju. U ovoj priči Fra Laberto zastupa intelekt, koji se zlo služi svojom moći nad priglupim svetom. Iz toga takođe izbija vrcava komika, posebno kada joj kaže da ga je anđeo prebio i zatražio da se izvini što je kudio njenu lepotu – Lizeta se toliko nadula od uzbuđenja da joj košulja nije prekrivala zadnjicu. Namere fra Alberta su potpuno telesne, ali i smešne. Tu dolazi do onog momenta koji Auerbah navodi kao primer za Bokačovo tretiranje stvarnosti razgovor glupe Lizete i neke žene oko Arhanđela Gavrila, vrhunac komičnog u ovoj noveli. Sa psihološkom rafiniranošću on oslikava prijino ustezanje i tobož verovanje Lizeti da bi joj ona ispričala celu priču. Posle toga su mnoge peripetije – skakanje u kanal Grande, svetkovina na kojoj se Alberto prerušava u divljeg čoveka da bi pobegao od devera. Život predstavljen u Dekameronu je velika slika sveta nad kojom se dižu Danteove paklene Malebolge. Kulturan i uglađen svet u njemu je refleks viteških romana (Federico degli Albriđi). U tom svetu. Utisak je da se u novelama nalazimo u površnom i lakomislenom svetu, okrenutom ka spolja, ka uživanju, sudbinama nošenim tamo-`vamo vihorovima slučaja i sreće. Kultura u prvom cvatu, ruga se nekulturi nižih slojeva. Osnovni karakter koji daje radost Dekameronovim prizorima je priprostost neukih ljudi. Pripovedači Bokača su renesansni ljudi – oni provode veseo ali pristojan život, zazivaju Boga, i poštuju Vrkvu i religiozne forme – međutim oni se smeju glupanima i lukavcima bez težnje da svet isprave u moralnom smislu, ili da ga reformišu – nalik Kralju Liru na krahu Šekspirove drame, kada drži Kordeliju u naručju, mrtvu. Ta neposrednost smrti je kuga, kod Bokača. Radosnoj atmosferi pripovedaka umnogome doprinosi njihov okvir – jer su i njihovim pripovdačima one samo sredstvo da se vreme provede ugodno, i da se ne misli na svakodnevne opasnosti. Ono što ih čini zanimljivim jeste Bokačova umetnost lokalizacije – pričanja priče kao da je jedinstvena, kao da se odigrala samo jedan put. Bio je poznat po tome da je do preciznosti hirurga obrađivao predanja sve dok ne bi bile samo njegove priče. (Paklena devojka V, 8). Tu Bokačo priča jednu običnu priču o tome kako žena precenjuje svoju lepotu i kudi druge, ali zbog načina pričanja, pametne dosetke njenog strica i još nekih detalja, priča izgleda kao da se dogodila samo jednom u Čelatiku. (Shvatila je Freskove istinite reči onako kako bi ih razumela ovca) Bokačove inovacije u formi novele bile su uvođenje individualnih crta karaktera, umesto opštih tipova, uvođenje ambivalentnih likova, ograničavanje dajstva Fortune... NJegova kompoziciona struktura sa druge strane pratila je ranu novelističku tradiciju, sa tom specifičnošću što je Bokačova zbližavala razne žanrovske izvore. Bokačova shema u najvećem broju pripovedaka izgleda ovako: 1) Motivacija ili priprema situacije 2) Izlaz iz situacije pomoću aktivne samoinicijativnosti 3) Humanistička lekcija iz morala Uz to, postoje i nerešive situacije sa tragičnim krajem, izuzetni slučajevi i bajke (radnje sa karakterom iskušenja). Dešava se da postoje i složenije strukture – da zadovoljenje želje jednog lika vodi šteti drugog; ili sintagmatska serija sa dva toka – sticanje onoga što se želi i izbegavanje nastale pretnje. Bokačova sredstva, su, za razliku od legendi, retorička, a ne čisto narodska. On polaže veliki deo uživanja na dramski efekat rasprava i argumentacija. Kada se koristi vulgarizmima on to čini da ocrta npr. posustajanje duše u ženi (madam Lizeta razgovara sa prijom). Sočnost kratkih novela je u zaključku, baš kao i kod soneta. Taj zaključak je često nenadan i u suprotnosti je sa premisama – te izreke, dosetke, epigrame i šale stvorila je škola trubadura ili «vesele nauke». Međutim, zabavna karikatura je Bokačov zanat, a poenta je uopštena, zabavna stvar koja proizilazi iz raskošnog zapleta situacija i misli.

NOVA URAMLJENA IKONA-SVETI APOSTOL LUKA Dimenzije ikone su 30,7cm SA 24,4cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu-svaka ikona koju prodajem ima staklo-tj.uramljena je sa staklom. Свети апостол и јеванђелист Лука Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше `пред лицем` Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше `први очевидци и слуге речи` (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7] У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija

Dimenzije ikone su 29.8cm SA 24,1cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu-svaka ikona koju prodajem ima staklo-tj.uramljena je sa staklom. Свети апостол и јеванђелист Лука Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше `пред лицем` Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше `први очевидци и слуге речи` (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7] У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija

FUDBALSKA EKIPA RADNIKA FABRIKE AVIONA ROGOŽARSKI A.D. 9x6,5 cm. Прва српска фабрика аероплана Живојин Рогожарски А. Д. је формирана на основу одобрења Индустријске коморе у Београду 21. априла 1924. године. Оснивач фабрике је био Живојин Рогожарски. Историјат У свом раду „Мемоар о организацији ваздухопловства у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца“ генерал пилот Милан Узелац је поред свега осталог, истако значај развоја домаће ваздухопловне индустрије. Он у том свом раду на једном месту каже: `Према изложеном моћи ће се ваздухопловство, да у рату буде стално способно за акцију, само на домаћем производу аеронаутичког материјала основати, тј. у нашим сопственим фабрикама, које би нам осигурале исто тако допуну текућих губитака, као у свако доба неопходну нужну опрему најновијим типовима.` Не само искуство Србије него и осталих земаља учесница у Првом светском рату говоре у прилог ове тврдње. Стога је 1923. Министарство војске и морнарице расписало конкурс за избор домаћих предузећа, којима би се уз одговарајућу техничку, материјалну и организациону помоћ државе поверила израда авиона. На расписаном конкурсу се пријавило неочекивано велики број државних и приватних предузећа. У оштрој конкуренцији уговор су добиле две мале приватне фирме: Икарус из Новог Сада и Рогожарски из Београда. Рогожарски је првобитно била столарска радионица у Београду, али је давала наду да ће бити у могућности да организује производњу ваздухоплова, јер је њен власник Живојин Рогожарски у току Првог светског рата радио у Будимпешти као мајстор на изради аероплана. Фабрика Рогожарски је основана 21. априла 1924. године као Прва српска фабрика аероплана Рогожарски у Београду. Почетак производње У циљу провере, Одељење за ваздухопловство је код Рогожарског наручило израду двадесет и седам крила за авион Мали Бранденбург ШБ-1 (оригиналан назив Ханса Бранденбург Б1). Испорука првих фабрикованих крила за ШБ-1 је отпочела 1924. године., пошто је успешно обавила посао, фабрика Рогожарски је склопила уговор и за израду 10 комплетних авиона ШБ-1. ШБ-1 је био лаки школски авион-двокрилац са једним мотором Мерцедес снаге 100КС. Пробни лет првог серијског авиона ШБ-1 израђеног код Рогожарског је извршен на Бањици 10. маја 1925. године.[1] До краја 1926. године код Рогожарског је произведено 22 примерка авиона ШБ-1 и 24 примерака авиона типа Средњи Браденбург СБ-1 са моторима Аустро-Дајмлер снаге 160 КС и 185 КС. Фабрика је била охрабрена овим напретком и почела је да уговара нове послове. Крајем 1927. године Команда ваздухопловства на челу са генералом Станојловићем наручује 12 извиђачких авиона Физир-Мајбах од 260 KS. Осим серије од 12 Физир-Мајбаха, у фабрици Рогожарски је на основу исте концепције, у периоду од 1928. до 1931. године израђено више прототипа, као што су: једномоторним Физир Лорен 1928. године, са мотором снаге 450 KS, Физир Хиспано 1928. године, са мотором снаге 450 KS, једномоторни Физир-Рајт 1930. године, са мотором снаге 220 KS, Физир Ф1Г-Кастор 1930. године, са мотором снаге 220 KS и Физир Ф1Г-Титан 1930. године, са мотором снаге 230 KS. Израда овако великог броја прототипова је било проузроковано великим проблемом набавке авио мотора који су потицали из увоза, репарација или ратног плена јер домаће производње авио мотора у то време није било. У серијску производњу је ушао само прототип Физир-Рајт. Комплетну производњу ваздухоплова типа Физир је касније у потпуности преузела фабрика Змај из Земуна. Развојно - техничка функција Схватајући значај развојне функције у производњи авиона, Рогожарски је запослио инж. Виљема Шустера, формирао конструкциони биро и решио да осим лиценцне производње почне да реализује и домаће пројекте. Тада је (1929. године) покренуо израду сопственог тренажног авиона Рогожарски АЖР, са мотором Валтер Кастор снаге 240 КС. Овај авион у хоризонаталном лету могао је да постигне брзину од 240 km/h и ако је имао време пењања 38 минута на висину од 5000 m, због примедби на управљивост авиона Команда ваздухопловства није дозволила серијску производњу. Криза Рогожарски је у то време доста новца инвестирао у развој нових пројеката и производних погона, па је делом због тога али и због изостајања нових поруџбина изазваних светском економском кризом и неплаћених дугова доспео у стечај. Главни поверилац фабрике авиона Рогожарски је била Општа трговинска банка која је почетком 1934. године преузела контролу над предузећем. Исте године 1934. компанија је поново почела са радом, али као акционарско друштво под називом Прва српска фабрика аероплана Живојин Рогожарски А. Д.. Управа предузећа је поверена млађој и способној екипи у којој је техничко руковођење фабриком преузео већ афирмисани конструктор авиона Сима Милутиновић. Доласком инж. Симе Милутиновић за техничког директора фабрике Рогожарски знатно је ојачана и развојна функција што доказује број прототипова и фабрикованих авиона у периоду од 1934. до 1941. године. Први посао који је направљен у трансформисаном предузећу Рогожарски био је израда прототипа школског ловачког авиона Рогожарски ПВТ. Војска је са своје стране помогла да се фирма извуче из дугова откупом авиона Рогожарски АЖР и поруџбином од 40 авиона Физир ФН у 1935. години. Поновни успон Од 1935. године долази до оживљавања привредних активности у Краљевини СХС па тиме и ваздухопловне индустрије. Фабрика авиона Рогожарски прати општи тренд развоја и овај период од 1935. до 1941. године представљају „златне године“ у пословању фабрике авиона Рогожарски. Вредност производње 1935. године износила је 4,5 милиона динара а 1939. преко 51 милион, што је повећање преко десет пута. То је пратило повећање производних капацитета и броја радника са 85 у 1935. на 899 крајем 1939. године. Пред рат, фабрика је имала око 1.000 запослених радника. У том периоду Рогожарски је произвео следеће авионе: школски авион Физир ФН, по пољској лиценци РВД-8, РВД-13 и РВД-13С, школскои ловачки авион Рогожарски ПВТ, тренажни авион једносед са ознаком Рогожарски Р-100, чувени југословенски ловац ИК-3, спортски авион Рогожарски СИМ-VI, школски тренажни Рогожарски СИМ-Х, акробатски авион Рогожарски СИМ-XI, хидроавионе Рогожарски СИМ-XII-Х и Рогожарски СИМ-XIV-Х, прототип школског авиона Рогожарски Бруцош, прототип вишенаменског борбеног авиона Рогожарски Р-313. Рогожарски је такође 1941. године, по енглеској лиценци израђивао и чувени британски ловачки авион Хокер харикен Мк-1.[2] Поред редовне производње (серијске и израде прототипова) у фабрици су вршене веће поправке авиона, оне које нису могле да обаве пуковске радионице, ревизије авиона властите и туђе производње и производња делова авиона по поруџбини. Други светски рат Априла месеца 1941. године након капитулације Краљевине Југославије, Немци су запленили сав материјал, делове и започете као и затечене авионе на оправци или ревизији у фабрици авиона Рогожарски у Београду, реквирирали фабрику која је наставила да ради за потребе немачких окупационих власти под именом Werwirtschaftsstab Südost und Verbindungsstelle der C.L. - Rogozarski. Савезничко бомбардовање Током рата тј. 16. и 17. априла 1944. године фабрика Рогожарски је оштећена у току савезничког бомбардовања Београда. Национализација Након ослобођења Београда и Земуна преостали производни капацитети фабрике Рогожарски су укључени у опште напоре за ослобођење земље. Фабрика Рогожарски је припојена заједно са делом фабрике Змај 1946. године Земунском Икарусу у новоформирану потпуно национализовану ваздухопловну индустрију (Државна Фабрика Авиона). Од тада је Рогожарски престао да ради као Прва српска фабрика аероплана Рогожарски. За 22 године свога постојања у погонима ове фабрике произведено је 305 авиона. Развијено је и израђено 15 прототипова авиона домаће конструкције а 5 типова авиона је произвођено на основу купљених лиценци. Касније је (1948. године) у погонима фабрике Рогожарски на простору оивичен улицама Далматинска, Станоје Главаша, Кнез Данилова и Старине Новака формирана Индустрија Котрљајућих Лежаја - ИКЛ Београд. Технологија производње авиона у фабрици авиона Рогожарски У време док је радила фабрика авиона Рогожарски доминантан конструкциони материјал за израду авион је било дрво. Дрво као конструкциони материјал за израду авиона има следеће добре особине: малу специфичну тежину, лако се и јефтино обрађује, висока отпорност на замор материјала, јефтина и лака поправка авиона направљених од дрвета, ниска цена дрвета у односу на остале конструктивне материјале и отпорност на рђу. Када се овоме дода још и то да у то време у нашој земљи није постојала развијена производња осталих конструктивних материјала као што су високо легирани челици, легуре алуминијума типа Дурал или остале лаке легуре на бази магнезијума, а дрвета свих могућих врста и квалитета смо имали у изобиљу природно је било очекивати да се производња авиона у нас углавном одвијала на бази дрвета као основног конструктивног материјала. Фабрика авиона Рогожарски је важила за најбољу фабрику авиона дрвених конструкција у тадашњој Југославији. Почела је као столарска радионица непосредно после Првог светског рата и развила се у првокласну фабрику авиона. Док су остале фабрике авиона као што су Икарус, Змај и Фабрика авиона у Краљеву, захваљујући лиценцама, прешле на производњу авиона металне или комбиноване конструкције, Рогожарски је остао везан за традиционалну производњу авиона дрвене конструкције све до почетка Другог светског рата. Производња авиона домаће конструкције Физир-Мајбах - школски (32 примерака 1927. до 1929. год.) Физир Лорен – школски (1 примерак конверзија - прототип 1928. год.) Физир Хиспано – школски / извиђач (1 примерак конверзија – прототип 1928. год.) Физир-Рајт – школски (1 примерак - прототип 1930. год.) Физир Ф1Г-Кастор – школски (1 примерак - прототип 1931. год.) Физир Ф1Г-Титан – школски (1 примерак - прототип 1931. год.) СИМ-VIII - спортско туристички авиона (3 примерка 1931. год.) Рогожарски АЖР- прелазни школски (1 примерак –прототип 1934. год.) Рогожарски ПВТ – (скраћеница од Прелазни Ваздухопловно Технички)-ловачки школски авион (61 примерак 1935—1941. год.) Физир ФН - школски (40 примерака 1935. год.) Рогожарски СИМ-VI - спортско-туристички (2 примерка-прототип 1936. и 1937. година) Рогожарски ПВТ-Х – прелазно школски хидроавион (1 примерак конверзија ПВТ +3 примерка 1937. год.) Рогожарски СИМ-Х – једномоторни школски авион двосед за почетну обуку и пилотажу (21 примерак 1937. год.) Рогожарски СИ-ЏИП – модификација СИМ-Х са мотором Џипси Мајор (1 примерак конверзија СИМ-Х 1940. год ) Рогожарски СИ-ЏИП – модификација СИМ-Х школски авион за ноћно летење (1 примерак конверзија СИМ-Х 1941. год) Рогожарски ИК-3 – ловац једносед (1 примерак – прототип 1937. год.) Рогожарски ИК-3 – ловац једносед (12 примерака – серијска производња 1940. год.) Рогожарски Р-100 – једномоторни авион, једносед за обуку у вишим пилотским школама (26 примерака 1938. и 1939. год.) Рогожарски СИМ-XI – акробатски авион, једносед намењен за обуку и тренажу пилота ловаца (1 примерак – прототип 1938. год.) Рогожарски СИМ-XII-Х – школски хидроплан (1 прототип +4 примерка 1938. + 4 примерка 1940. год.) Рогожарски СИМ-XIV-Х – обални извиђач (1 прототип 1938. + 6 примерака 1939. год.) Рогожарски СИМ-XIVБ–Х – бомбардер хидроавион (12 примерака 1940. год.) Рогожарски Бруцош (НМС)– школски авиона (1 прототип 1940. год.) Рогожарски Р-313 (првобитно назван СИМ-XV) – вишенаменски борбени авион –разарач (1 примерак – прототип 1940. год) Производња авиона по лиценци Мали Бранденбург - (школски двосед 22 примерака 1925—1928. год) Средњи Бранденбург - (школски двосед прелазни 24 примерака 1926—1928. год) РВД-8 – спортско туристички авион по пољској лиценци (3 примерак 1935. год.) РВД-13 – спортско туристички тросед по пољској лиценци (4 примерка 1939. год.) РВД-13С – санитетски авион по пољској лиценци (2 примерка 1939. год.) Хокер харикен Мк-1 - ловачки авион произведен по енглеској лиценци (18 примерака 1941. год)