- Plan i program : Deutschland, Olympische Spiele Berlin 1936 1.-16. August, Zeitubersichtsplan und program, presmotano na 4 dela, dim: 22x10 cm, K SS O 1 2

Model: Asus PRIME H610M K D4 Tip procesora: Intel Core, Pentium Gold i Celeron procesori 12. generacije Podnožje: Intel® LGA1700 Čipset: Intel® H610 Format ploče: Micro ATX Podržana memorija: 2 x DIMM, Max. 64GB, DDR4 3200/3000/2933/2800/2666/2400/2133 Non-ECC, Un-buffered Memory Bluetooth: Ne Podržani procesori: Intel Socket LGA1700 za 12th Gen Intel Core, Pentium Gold i Celeron procesore Podržava Intel Turbo Boost Technology 2.0 i Intel Turbo Boost Max Technology 3.0 Slotovi za proširenje: 1 x PCIe 4.0 x16 slot (Intel 12th Gen procesora) 1 x PCIe 3.0 x1 slot (Intel H610 Chipset) Skladište: 1 x M.2 slot (Key M), tip 2242/2260/2280 (podržava PCIe 3.0 x4 i SATA režime) 4 x SATA 6Gb/s porta Napomena: M.2 slot deli bandwidth sa portom SATA6G_4. Kada je uređaj u SATA režimu instaliran na M.2 slot, SATA6G_4 port se ne može koristiti Mrežna karta: 1 x Realtek 1Gb Ethernet Zvučna karta: Realtek 7.1 Surround Sound High Definition Audio CODEC, podržava Jack-detection, Multi-streaming, Front Panel Jack-retasking, do 24-Bit/192 kHz playback USB: Zadnji panel: 2 x USB-A 3.2 Gen 1, 4 x USB-A 2.0 Prednji panel: 1 x USB 3.2 Gen 1 header (dodatna 2 USB 3.2 Gen 1 porta), 1 x USB 2.0 header (dodatna 2 USB 2.0 porta) Konektori na zadnjoj strani: 2 x USB-A 3.2 Gen 1, 4 x USB-A 2.0, 1 x VGA, 1 x HDMI, 1 x RJ45, 3 x audio porta, 1 x PS/2 Kombo port za miš/tastaturu Interni konektori: 1 x 4-pin CPU Fan header 1 x 4-pin Chassis Fan header 1 x 24-pin Main Power konektor 1 x 8-pin +12V Power konektor 1 x M.2 slot (Key M) 4 x SATA 6Gb/s ports 1 x USB 3.2 Gen 1 header (dodatna 2 USB 3.2 Gen 1 porta) 1 x USB 2.0 header (dodatna 2 USB 2.0 porta) 1 x RGB header 1 x Clear CMOS header 1 x COM Port header 1 x Front Panel Audio header (AAFP) 1 x S/PDIF Out header 1 x Speaker header 1 x SPI TPM header (14-1pin) 1 x 10-1 pin System Panel header BIOS: 128 Mb Flash ROM, UEFI AMI BIOS

Edo Murtic Grafika iz 1986. godine. Potpis dole desno. 26x21 cm. RETKO! Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

Izvrsna grafika, Boža Prodanović, AO Hipodrom. Ispis AO levo, signirana desno. Dimenzija 15 x 10 sama grafika bez ispisa, sa ramom 38,5x34,5cm. Ram je Fabris, pod staklom standardno ramljenje. Imam jos 1 grafiku ( AO, manji format), bakropis i jedno predivno staro ulje na platnu Bože Prodanovića na profilu, mozete pogledati! Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. `Božidar Prodanović rođen je 1923. godine u Pranjanima. Bavio se grafikom i mozaikom. Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu. Bio je profesor umetničke škole u Peći od 1950. do 1953. godine i profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Samostalne izložbe imao je u Beogradu, Peći, Prištini, Novom Sadu, Čačku… a izlagao je na mnogim grupnim izložbama, uključujući Oktobarski salon, Grafiku beogradskog kruga, Trijenale likovnih umetnosti u Beograd. Izlagao je i u inostranstvu, kao i na međunarodnim izložbama, uključujući 17.bijenale u Veneciji 1954. godine i 2.Mediteransko bijenale u Aleksandriji 1957. godine. Dobitnik je niza nagrada.Umro je 24. januara 2006.`

Izvrsna grafika, Boža Prodanović, AO Konak Kneginje Ljubice. Ispis naziva lego, signirana desno. Dimenzija 14,5 x 10,5 sama grafika bez ispisa, sa ramom 38,5x34,5cm. Ram je Fabris, pod staklom standardno ramljenje. Imam jos 1 grafiku ( AO, manji format), bakropis i jedno predivno staro ulje na platnu Bože Prodanovića na profilu, mozete pogledati! Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. `Božidar Prodanović rođen je 1923. godine u Pranjanima. Bavio se grafikom i mozaikom. Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu. Bio je profesor umetničke škole u Peći od 1950. do 1953. godine i profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Samostalne izložbe imao je u Beogradu, Peći, Prištini, Novom Sadu, Čačku… a izlagao je na mnogim grupnim izložbama, uključujući Oktobarski salon, Grafiku beogradskog kruga, Trijenale likovnih umetnosti u Beograd. Izlagao je i u inostranstvu, kao i na međunarodnim izložbama, uključujući 17.bijenale u Veneciji 1954. godine i 2.Mediteransko bijenale u Aleksandriji 1957. godine. Dobitnik je niza nagrada.Umro je 24. januara 2006.`

Dve stare ulaznice Stanje odlicno Serie E Repubblica Italiana Ministero Della Pubblica Istruzione Direzione Generale Delle Antichita E Belle Arti Biglietto D`ingresso Lire 250 Tariffa Intera Nessvna Mancia Kljucne reci za pretragu E Series Italian republic Ministry of Education General Directorate of Antiquities and Fine Arts Entrance ticket Lire 250 Full Rate No tip Серија Е Италијанска република Министарство за образовање Генерална управа за старине и ликовне уметности Улазница Лире 250 Укупна цена Нема напојнице Serija E Italijanska republika Ministarstvo za obrazovanje Generalna uprava za starine i likovne umetnosti Ulaznica Lire 250 Ukupna cena Nema napojnice Serie E Republica Italiana Ministero Dela Publica Istruzione Direzione Generale Dele Antichita E Bele Arti Biglietto Dingresso D ingresso Lira 250 Tarifa Intera Nesvna Mancia Italia italija italy italijanske italijanski italijansko tickets ulaznica ulaznice starina starine lepa lepo umetnost umetnosti art arts kolekcionarstvo kolekcionarski primerak zbirka ulaznica za zbirku karata karta karte lira lire pozivnica pozivnice ulaynica ulaynice serija serije a antika antikvitet antikviteti antikvarni 1 2 3 4 kec dvojka trojka cetvorka golf kais kaisa rebrastog zupcastog rebrasti zupcasti drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri lenjir

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! BENQ Joybook S53W 13.3 inca PRELEPI beli laptop. Zgodan, mali ali i vrlo funkcionalan i kvalitetan laptop. Elegantan, beli idealan `zenski` laptop. Sve ispravno i testirano. Na tastaturi, kao sto vidite sa slike, fali par tipki (4 tipke koje se mogu montirati) ali i bez njih kucanje radi bez problema. Moguce je staviti nove tipke i tastatura kao NOVA! Odlicno ocuvan, tek malko jedva primetno napukao na levoj strani kod plastike pored sarke. Napukao samo malo od stezanja srafa koji je na tom delu. Baterija mu drzi oko 1 sat i 15 minuta. Sledi specifikacija modela: BenQ Joybook S53W Processor and Chipset Intel Pentium M processor 750 @ 1.86GHz with 2MB On-Die L2 cache (Dothan) Mobile Intel 915PM Express chipset Operation System Microsoft Windows XP Professional with Service Pack 3 BIOS Phoenix Flash BIOS, supports CD-ROM and USB boot System Memory 1GB DDR2 2 x DDR2 SO-DIMM Slots for up to 2GB memory capacity LCD 13.3-inch WXGA (1280 x 768 pixels) TFT LCD Panel with 200nits Brightness Video Intel GMA 900 Integrated Graphics (up to 64MB VRAM) 1 x 15-pin D-sub Video Out HDD FUJITSU 2.5-inch PATA (MHT2080AH) 80GB 5,400RPM 8MB Buffer Optical Drive Panasonic UJ-840S Super Multi DVD Writer CD-ROM Read: 24x CD-R Write: 24x CD-RW Write: 24x DVD±R Write: 8x DVD±RW Write: 4x DVD+R DL Write: 2.4x DVD-RAM Write: 5x Communication Intel PRO/Wireless 2200BG Network Connection Realtek RTL8139/810x Family Fast Ethernet NIC Infrared AC97 SoftV92 Data Fax Modem with SmartCP Audio AC`97 Audio Stereo Speakers I/O Port 2 x USB 2.0 ports 1 X IEEE 1394 port 1 x Mic-in 1 x Headphone out 1 x RJ11 modem jack 1 x RJ45 Ethernet jack Card Reader 1 x 5-in-1 Card Reader (SD/MMC/MS/MS Pro/xD) Dimensions & Weight 324 x 227.7 x 24.9 ~ 36.9 mm (W x D x H) 2.1kg

Crtež za `Obično petkom` Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[1] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[10] Knjige za decu[1] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

100% original 18 x 13 cm signature, autograph, signed photo Džoun Kraford (engl. Joan Crawford) je bila američka glumica rođena 23. marta 1904. godine u San Antoniju (Teksas), a preminula 10. maja 1977. godine u Njujorku. Počevši kao plesačica u putujućim pozorišnim kompanijama pre nego što je debitovala na Brodveju, Krofordova je potpisala filmski ugovor sa Metro-Goldvin-Mejerom 1925. U početku frustrirana veličinom i kvalitetom svojih uloga, Krofordova je započela kampanju samo-publiciteta i postala je nacionalno poznata kao flaperka do kraja 1920-ih. Tridesetih godina prošlog veka, Krofordova slava je konkurirala koleginicama iz MGM-a Normi Širer i Greti Garbo. Krofordova se udavala četiri puta. Njena prva tri braka završila su se razvodom; poslednji se završio smrću muža Al Stila. Usvojila je petoro dece, od kojih je jedno povratila njegova biološka majka. Krofordovi odnosi sa njenoh dvoje starije dece, Kristinom i Kristoferom, bili su ogorčeni. Krofordova ih je ostavila bez nasledstva i, nakon smrti Krofordove, Kristina je napisala memoare „ispričati sve” pod nazivom Mommie Dearest. Rođena Lusil Fej Lesuer, francusko-hugenotskog, engleskog, holandskog i irskog porekla u San Antoniju, Teksas, bila je drugo, mlađe dete Tomas E. Lesuera, rođenog u Tenesiju (2. januara 1867.-1. januar 1938), građevinskog radnika, i Ane Bel Džonson rođene u Teksasu (29. novembar 1884-15. avgust 1958), a kasnije i gospođa Ana Kasin. Prema popisnim podacima, moguće je da je ona bila starija. Očigledno je imala manje od 20 godina kada je njenih prvih dvoje dece rođeno. Krofordova je imala jednu polusestru, Dejzi Makonel (1901 - 1904), iz prvog braka svoje majke sa novinarkom K. Edgar Makonelom (1873 - 1902), i brata Hala Lesuera. Tomas Lesuer napustio je porodicu kada je Lusil imala deset meseci, na kraju se preselivši u Abilin, Teksas, radeći kao građevinski radnik. Njena majka se udala za Henrija J. Kasina, međutim, brak je u popisnim podacima naveden kao njen prvi. Oni su živeli su u Lotonu, Oklahoma, gde je Kasin vodio Remzi opersku kuću; on je uspevao da rezerviše raznovrsne i zapažene izvođače poput Ane Pavlove i Ive Tangej. Kao dete, Krofordova je više volela nadimak „Bili“ i uživala je gledajući izvođenja vodviljskih dela na sceni pozorišta svog očuha. U to vreme, Krofordova zapravo nije bila svesna da Kasin, koga je nazvala „tata“, nije njen biološki otac sve dok joj brat Hal nije rekao istinu. Kasin je navodno počeo da je seksualno zlostavlja kada je imala jedanaest godina, i nastavio je sve dok je nisu poslali u Akademiju St. Agnes, katoličku žensku školu. Počev od detinjstva, njena ambicija je bila da postane plesač. Jednog dana, u pokušaju da pobegne sa časova klavira, skočila je sa prednjeg trema svoje kuće i teško posekla stopalo na slomljenoj flaši za mleko. Kao rezultat toga, prošla je kroz tri operacije kako bi se popravila štetu. Nije mogla da pohađa osnovnu školu, niti da nastavi sa časovima plesa tokom 18 meseci. U junu 1917. porodica se preselila u Kanzas Siti, Misuri, nakon što je Kasin optužen za proneveru; iako je oslobođen, bio je na crnoj listi u Latonu. Nakon njihovog preseljenja, Kasin, katolik, upisao je Krofordovu na Akademiju St. Agnes u Kansas Sitiju. Kada su se njena majka i očuh razdvojili, ostala je u školi kao studentkinja, gde je mnogo više vremena provodila radeći, pre svega kuvajući i čisteći, nego učeći. Kasnije je pohađala Rokingamsku Akademiju, takođe kao student. Dok je bila tamo, počela je da se zabavlja i imala je prvu ozbiljnu vezu sa trubačem po imenu Raj Sterling, koji ju je navodno inspirisao da se ozbiljnije posveti akademskim aktivnostima. Godine 1922, registrovala se na Stivens koledžu u Kolambiji, Misuri, navodeći svoju godinu rođenja kao 1906. Pohađala je Stivens samo nekoliko meseci pre nego što se povukla shvativši da nije spremna za koledž. Nestabilnost njene porodice negativno je uticala na Krofordovu i njeno školovanje nikada nije formalno napredovalo dalje od osnovnog obrazovanja.

ILI Cika s brkovima - dalja asocijacija je Kraljevic Marko ili Musa Kestendzija, no bogami ovde se ne prodaje Kraljevicu Marko vec se prodaje Musa Kestendzija a autor je glavom i bradom akademski slikaru Djordjo Ilic (Strumica, 1920 - Beograd, 2010). Tempera, oko 22.5 x 11.5 cm, oko 1980, certifikat. Muska slika. & besplatan recepti Ingredients 1kg/2¼lb chestnuts Preparation method Heat the oven to 200C/400F/Gas 6. Using a small, sharp knife, cut a cross into the skin of each nut. Put in a roasting tin and bake until the skins open and the insides are tender, about 30 minutes. Serve in paper bags, if you like. To eat, peel away the tough outer skin and the pithy white inner skin to get to the sweet kernel. Ђорђе Илић Из Википедије, слободне енциклопедије Ђорђе Илић Ђорђе Илић Ђорђе Илић Информације Датум рођења 1920. Место рођења Струмица (Краљевина СХС) Датум смрти 19. август 2010. Место смрти Београд (Република Србија) Дела Ђорђе Илић (Струмица, 1920 - Београд, 19. август 2010) је био српски академски сликар, педагог и професор. Садржај 1 Живот 2 Самосталне изложбе 3 Награде 4 Мишљење УЛУС-а 5 Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија Живот Рођен је 1920. године у Струмици од оца Димитрија, учитеља и мајке Анете, учитељице. Године 1927. отац је премештен у село Велики Борак, код Београда, где Ђорђе Илић почиње и завршава основну школу. Године 1931. уписује се у гимназију у Великом Градишту. После мале матуре желео је да настави школовање у гимназији (уписује се у 5. разред у Ћуприји) да би могао да се упише на Ликовну академију, али отац је желео да му син буде учитељ. Године 1937. уписује се у Учитељску школу у Јагодини где га „открива“ Гргур Станојевић, професор цртања и ручног рада; упућује га на дела светских мајстора из енциклопедија и историја уметности којима је професор располагао, па Ђорђе дефинитивно доноси одлуку да се посвети сликарству. У време његовог образовања у Учитељској школи основан је часопис „Учитељска узданица“ у коме је сарађивао као један од најмлађих чланова Уређивачког одбора. Почиње да води дневник записујући догађаје, сусрете, разговоре са својим пријатељима, колегама, а касније, разговоре, упутства и коментаре мајстора Мила Милуновића у мајсторској радионици, а нарочито са својим професором Недељком Гвозденовићем; бележи размишљања о свом раду, сликама, о стању и кретању у савременој уметности. Године 1939. добија награду за сликарство (као ученик III разреда Учитељске школе) за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“. Следеће године добија награду за сликарство за темат „40 цртежа слободно изабраних мотива“ и приређује прву самосталну изложбу слика у просторијама Учитељске школе. У периоду од 1941—1944. године, дипломира у Учитељској школи и указом Министарства просвете бива постављен за учитеља у селу Вељуса (сада Македонија); ради само два месеца; почиње рат и, као избеглица, враћа се у Београд и добија учитељско место у селу Јабуковац (код Неготина) а потом је, због болести (запаљење плућа), премештен у село Бељина, где остаје до завршетка рата. За време службовања, 1941. године долази у Београд, полаже пријемни испит на Ликовној академији, где повремено похађа часове теоријске и практичне наставе. По завршетку рата дефинитивно напушта учитељску службу. После оверених шест семестара и положених испита, 1945. поново је уписао студује на Ликовној академији у класи професора Недељка Гвозденовића а истовремено се добровољно бавио социјалним и хуманитарних радом на оснивању обданишта и домова за угрожена лица. Након завршетка Академије, учествовао је на изложбама дипломираних студената Ликовне академије и постао члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). После дипломирања радио је као сарадник у мајсторској радионици Мила Милуновића - до 1952. године. У периоду 1951—1971. године водио је ликовну секцију - цртање и сликање - у просторијама Дома армије у Београду. Године 1952. Ђорђе Илић је имао прву самосталну изложбу у галерији УЛУС-а на Теразијама, а у периоду 1953—1954. студијски је боравио у Паризу; излагао на 11. салону „Популиста“. Године 1955. бива изабран за асистента за предмет Слободно цртање на Архитектонском факултету у Београду; извео је декоративни мозаик у Дому ЈНА (уништен приликом рестаурације просторија). Излагао је на изложби „Савремена југословенска уметност“ у Дубровнику; учествовао у оснивању „Групе 57“ и колективно излагао на истоименој изложби у Београду. Године 1958. поново бива изабран за асистента, а 1961. бива изабран за доцента на Архитектонском факултету. Године 1968. бива изабран за ванредног професора за предмет Слободно цртање и основи графике и сликарства. Учествује на колективној изложби у Светозареву (Јагодини) приликом прославе тридесетогодишњице завршног испита бивших ученика Учитељске школе. Године 1974. поново је изабран за ванредног професора на Архитектонском факултету у Београду. У току 1975. године изабран је за редовног професора на Архитектонском факултету у Београду, а 1981. изабран је за шефа катедре за визуелне комуникације на Архитектонском факултету у Београду. Првог октобра 1984. године одлази у пензију. Ђорђе Илић је преминуо 19. августа 2010. године у свом дому у Београду. Самосталне изложбе 1940. јун, Јагодина, Сала Учитељске школе; 1952. октобар, Београд, Галерија УЛУС-а; 1954. септембар, Струмица, Дворана гимназије; 1954. октобар, Ђевђелија, предворје Народног позоришта; 1955. јуни - јули, Лозница, сала Занатског дома; 1956. април, Светозарево (Јагодина) Раднички универзитет; 1957. март, Београд, Галерија УЛУС-а; 1958. октобар - новембар, Париз, Галерија Жан Кастел; 1960. септембар, Охрид, Раднички универзитет; 1960. септ.-октобар Београд, Архитектонски факултет (ретроспектива 1949—1960 ) 1963. децембар, Сомбор, Галерија културно - пропагандног центра; 1964. септембар - октобар, Београд, Галерија Дома ЈНА; 1964. новембар, Ријека Изложбени салон Дома ЈНА; 1964. децембар, Пула Дом ЈНА; 1972. децембар 1972 - јануар 1973. г. Београд, Салон Музеја савремене уметности; 1973. децембар, Земун, Сцена - фоаје - Народног позоришта; 1974. јун, Крушевац, Уметничка галерија; 1976. мај - јун, Апатин, Ликовни салон Графичког колектива „Меркур`; 1983. новембар, Београд, Ликовна галерија Културног центра Београда; 1996. јун - јул, Будва, Модерна галерија (мини ретроспектива ); 2000. мај - јун, Херцег Нови, галерија Спинакер; 2004. ретроспектива, Београд, Уметнички Павиљон „Цвијета Зузорић`; 2007. Елбург (Холандија) Градски музеј. Награде 1939. Награда за сликарство за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“ (ученик је 3-ће године Учитељске школе у Јагодини) 1940. Награда за сликарство за Светосавски темат `40 цртежа слободно изабраних тема 1964. Награда УЛУС-а за сликарство на тему „Човек и рад“ 1964. Награда за сликарство на Другом тријеналу ликовних уметности Југославије 1973. Награда за сликарство СО Нови Београд 1973. Откупна награда „Комграп`-а на Четрнаестом Октобарском салону 1975. Откупна награда Галерије југословенског портрета, Тузла, на Трећој изложби југословенског портрета 1985. Откупна награда Ликовног салона Радничког универзитета Нови Београд 1999. Велика повеља за вишегодишњи допринос развоју области ликовног образовања у основној настави на Архитектонском факултету Универзитета у Београду Мишљење УЛУС-а Комисија УЛУС-а за предлагање ликовних уметника за посебна признања је на својој седници одржаној 5. марта 2009. дала је мишљење о делу Ђорђе Илића: „Ликовни уметник Ђорђе Илић дао је изузено висок допринос националној култури Републике Србије. Више од шест деценија сликарство Ђорђа Илића креће се у широким поетским распонима: од париског интимизма, преко историјског експресионизма, до арт брут-а, те мексичког сликарства и поетске фантастике шагаловске осећајности. Оно што, наиме, остаје Илићев тематски континум јесу овдашњи сижеи: социјално, рурално, етнографско али и локална урбана амблематика седме деценије. Висок ниво ликовне културе и необично иновативна примена и транспоновање светских искустава у њему својственом идиому чине Илића изузетном појавом у националној уметности. Удружење ликовних уметника Србије предлаже Министарству културе Републике Србије да уметнику додели посебно признање за допринос националној култури у Републици Србији.“ Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија „Оно што овог младог сликара одваја делимично од његове генерације, то је очигледна жеља да искрено савлада задатак који се пред њим поставља уз помоћ сензибилности која му је урођена и знања до којих је дошао... Ђорђе Илић у свом тихом карактеру носи један лепи осећај за тон и боју који омогућава видан будући развој.“ Петар Лубарда, Предговор за каталог Прве самосталне изложбе 1952. у Галерији УЛУС-а у Београду „Изложба Ђорђа Илића долази у ред несвакидашњих изложби, у ред оних које се памте. Ђорђе Илић је учио и научио сликарски занат код Мила Милуновића, једног од четворице наших сликара код којих се најбоље може научити занат сликарске уметности. Но, Ђорђе је до сада једини од Милуновићевих ученика који је, користећи занатске поуке свога учитеља успео да изгради потпуно свој уметнички свет... Ђорђе Илић је успео да изразито хумани људски карактер свог фигуративног сликарства сведе на једну штедљиву али емоционално богату сиву потку, озарену, то и тамо, живим бојама. На својој изложби овај млади уметник пружио нам је примере беспрекорног сликарства оствареног са пуном занатском вештином и интензивним уметничким доживљајем.“ Ђорђе Поповић, критика на изложбу Ђорђа Илића, Радио Београд, марта 1957. Категорије: Рођени 1920.Умрли 2010.СтрумичаниСрпски сликариЧланови Удружења ликовних уметника Србије

48 x 68 cm 2 x presavijen, IVICE SECENE i RUPICE movie poster, AFFICHE de FILM Ivan Grozni (sh. Иван Грозный) je sovjetski crno-beli istorijski film u dva dela, sniman od 1942. do 1946. godine u režiji Sergeja Ejzenštejna, poznat kao posljednji u njegovoj filmografiji. U njemu je prikazan život i vladavina ruskog cara Ivana IV Groznog, čiji lik tumači Nikolaj Čerkasov. Film je nastao za vreme drugog svetskog rata, odnosno u vreme kada se Ejzenštejn, kao i mnogi drugi sovjetski filmaši, zbog nemačke invazije sklonio u Alma Atu u današnjem Kazahstanu. Temu za film je predložio sovjetski vođa Staljin koji je Ivana Groznog smatrao jednim od svojih istorijskih uzora, odnosno priču o njegovoj vladavini prikazati kao alegoriju na vlastiti režim. Film se originalno trebao snimiti u tri dela. Prvi deo, koji prikazuje rane godine Ivanove vladavine, njegove ratne uspehe i podršku među ruskim seljacima, je prikazan krajem 1944. godine i dobio je Staljinovu nagradu. Drugi deo, u kome se prikazuju Ivanovi obračuni za boljarima, ali i njegova sve veća okrutnost i paranoja, su, pak, od režimskih cenzora prepoznati kao implicitna kritika Staljinovih metoda vladavine. Zbog toga je drugi dio filma završio u bunkeru, te je prikazan tek nakon Staljinove smrti 1958. godine. Treći deo je, sprečila Ejzenštejnova smrt. Usprkos toga, Ivan Grozni se smatra jednim od najvažnijih i najzanimljivijih Ejzenštejnovih filmova. Drugi deo takođe sadrži nekoliko sekvenci snimljenih u boji, što je bio prvi takav slučaj u istoriji sovjetske kinematografije. Godine 1962. je ušao u izbor 10 najboljih filmova svih vremena u prestižnoj anketi britanskog filmskog časopisa Sight & Sound. --------------------------------------------- Sergej Mihailovič Ejzenštajn (23. januar 1898. — 11. februar 1948) je sovjetski reditelj i filmski teoretičar. Najpoznatiji filmovi su mu: „Oklopljača Potemkin“, „Oktobar“, „Aleksandar Nevski“. Njegovi filmovi pripadaju žanru politički angažovanih filmova. Među istoričarima filma postoji uverenje da je upravo Sergej Ejzenštajn doprineo najviše razvoju montaže, kao ne samo tehničkog postupka povezivanja kadrova, nego kao i načina da se filmski jezik bitno izmeni i unapredi. Sa Lavom Kulješevim razvio je izuzetno značajan teoretski rad na polju razvoja montaže. Svo delo Sergeja Ejzenštajna karakteriše inovativna upotreba montaže, ritma, odabira dominantnih motiva, vrste osvetljenja, u poslednjem filmu i upotreba boja. Ove je bila inovacija u filmskom rečniku svoga doba. Potiče iz porodice u kojoj je dominantno religijsko uverenje bilo pravoslavlje, iako mu je otac, po nacionalnosti bio Jevrejin koji je prihvatio pravoslavlje, a majka Ruskinja. U svojim prvim filmovima nije koristio glumce profesionalce. Bavio se pitanjima klasnih konflikta u kojima su glumci imali stereotipne uloge. Ejzenštajn je bio odan idejama komunizma u vreme Staljina koji je odlično shvatao značaj filma kao propagandnog oružja. Popularnost i značaj Sergeja Ejzenštajna je rastao i opadao u funkciji uspeha njegovih filmova. Godine 1925, stvorio je film „Oklopnjača Potemkin“. Čuvenu scenu sa kolicima koja padaju niz stepenište u Odesi snimio je 22. septembra. Centralni komitet KPSS je organizovao obeležavanje jubileja revolucije iz 1905, a narodni komesari Lunačarski i Maljevič su angažovali Ejzenštajna da napravi film posvećen ovoj komemoraciji. Od mnoštva događaja, Sergej je odabrao pobunu na oklopnjači kao centralni motiv filma. U jesen 1928. godine napušta Sovjetski Savez i odlazi na dvogodišnje studijsko putovanje po Evropi sa saradnicima Edvardom Tiseom i Grigorijem Aleksandrovim. Tamo ih je poslala komunistička partija da bi usavršili saznanja o tehnici zvučnog filma. Tu je napravio jedan film u Francuskoj (Sentimentalna romanasa iz 1930). Studio Paramaunt ga 1930. poziva u SAD i nudi ugovor na 100.000 dolara. Ejzenštajn stiže u Njujork 20. maja. Trebalo je da ekraznizuje jedan od romana Teodora Drajzera, ali se od tog projekta odustalo zbog sukoba reditelja i producenata. Time dolazi u poziciju da ga prijatelji Epton Sinkler i Čarli Čaplin spašavaju od neke vrste progona. Odlazi u Meksiko da snima film za bračni par Sinkler, ali se i tu njegova umetnička priroda susreće sa, za njega u to vreme neprihvatljivim uslovima stvaranja. Film o Meksiku nije dovršen, a Staljin ga u međuvremenu poziva nazad u SSSR. Od snimljenog materijala je 1933. izmontirana verzija filma „Gromovi nad Meksikom“, kasnije poznatog kao „Živeo Meksiko!“ (¡Que Viva México!). Godine 1938. prikazan je prvi Ejzenštajnov zvučni film, „Aleksandar Nevski“. On opisuje istorijsku bitku Rusa i tevtonskih vitezova iz 13. veka na zaleđenom Čudskom jezeru. Filmom dominira ideja patriotizma i stoga je intenzivno korišćen kao propaganda u SSSR-u tokom Drugog svetskog rata. Ejzenštajnov boravak na zapadu ga je učinio sumnjivim u očima Staljina i komunističke nomenklature. Rad na nekim filmovima je otkazan, a rad na filmu „Ivan Grozni“ je često ometan. Prvi deo ovog filma iz 1944. primljen je sa simpatijama i nagrađen je, dok je drugi deo bio cenzurisan i nije prikazan do 1958. U nastavku filma, Ivan nije prikazan kao heroj već kao paranoični tiranin. Neki delovi su snimljeni u koloru, zahvaljujući nemačkim kolor kamerama zaplenjenim u bici kod Staljingrada. Treći deo filma, iz 1946, konfiskovala je komunistička partija. Sergej Ejzenštajn je umro od srčanog udara, 11. februara 1948. u Moskvi. ----------------------------------------------------------- Sergei Mikhailovich Eisenstein (22 January [O.S. 10 January] 1898 – 11 February 1948) was a Soviet film director and film theorist, a pioneer in the theory and practice of montage. He is noted in particular for his silent films Strike (1925), Battleship Potemkin (1925) and October (1928), as well as the historical epics Alexander Nevsky (1938) and Ivan the Terrible (1944, 1958). In its 2012 decennial poll, the magazine Sight & Sound named his Battleship Potemkin the 11th greatest movie of all time. ----------------------------- Ivan the Terrible (Russian: Иван Грозный, Ivan Grozniy) is a two-part historical epic film about Ivan IV of Russia, written and directed by the filmmaker Sergei Eisenstein. It was commissioned by Soviet Premier Joseph Stalin, who admired and identified himself with Ivan. Part I was released in 1944; Part II was not released until 1958, as it was banned on the order of Stalin, who became incensed over the depiction of Ivan therein. Eisenstein had developed the scenario to require a third part to finish the story but, with the banning of Part II, filming of Part III was stopped; after Eisenstein`s death in 1948, what had been completed of Part III was destroyed. PART 1 In the prologue Ivan`s mother and her lover are murdered by the boyars. Later Ivan is enthroned as Grand Prince of Moscow. Part I begins with Ivan`s coronation as Tsar of all the Russians, amid grumbling from the boyars. Ivan makes a speech proclaiming his intent to unite and protect Russia against the foreign armies outside her borders and the enemies within – a reference to the boyars, who are already seen as discontented with his coronation. Shortly after, Ivan marries Anastasia Romanovna and there is a wedding celebration. This causes him to lose the friendship of his two best friends, Prince Andrei Kurbsky and Fyodor Kolychev. The latter receives Ivan`s permission to retire to a monastery, while Kurbsky attempts to resume his romance with the Tsarina, who repels his advances. The marriage feast is interrupted by news of the burning of several boyar palaces, carried into the Tsar`s palace by a mob of the common people who also complain that the Tsar is being led astray by the Tsarina`s family (the Romanovs), the Glinskys and the Zakharins. Ivan calms the crowd, but is interrupted by envoys from the khanate of Kazan, who send him a ceremonial knife with the suggestion that he do himself a favor by using it to commit suicide. Ivan immediately proclaims that his kingdom is at war with Kazan. The next scene shows the siege of Kazan, in which Ivan`s army digs saps underneath the city and fills them with gunpowder. Kurbsky, nominally in command, is reprimanded by Ivan for senseless brutality (he ties Tartar prisoners to palisades within earshot of the walls of Kazan and tells them to shout to the city to surrender; the defending archers immediately shoot the prisoners). The city of Kazan falls to the Russian army. During his return from Kazan, Ivan falls seriously ill and is thought to be on his deathbed; Orthodox priests come to give him the last rites before he dies. Ivan sends for his relatives and orders them to swear allegiance to his son, the infant Dmitri, reminding them of the need for a single ruler to keep Russia united. They demur, with Ivan`s aunt, Efrosinia Staritskaya, openly urging the others to swear allegiance to her son, Vladimir, instead. Emotionally overwrought, Ivan collapses and is thought dead. The relatives, celebrating, all begin to swear allegiance to Vladimir, the `boyar tsar` they have hoped for; meanwhile, Kurbsky is uncertain of his own loyalty, trying to decide between the two sides. However, when the Tsarina says, `Do not bury a man before he is dead,` Kurbsky realizes that Ivan is still alive, and hurriedly swears his allegiance to Ivan`s infant son, Dmitri. He is sent, as a reward, to the western border of the kingdom to defend against the Livonians and Poles. At the same time, Ivan dispatches Alexei Basmanov, a commoner he likes, to the south to take care of the Crimean border. The fact that Ivan promotes a commoner over them creates more discontent amongst the boyars. The Tsarina now falls ill, and while Ivan is receiving bad news from all fronts, the boyars plot to kill her. Efrosinia comes into the palace with a cup of wine hidden in her robes, in which she has put poison. Just as the royal couple receive word that Kurbsky has defected to the Livonians, Efrosinia slips the cup of wine into the room and listens from behind a wall. The news that Kurbsky is a traitor gives the Tsarina a convulsion and Ivan, looking around for a drink to calm her, takes the poisoned wine and gives it to her. The scene changes to show the dead Tsarina lying in state in the cathedral, with Ivan mourning beside her bier. While a monk reads biblical verses over the body, Ivan questions his own justifications and ability to rule, wondering if his wife`s death is God`s punishment on him. However, he pulls himself out of it, and sends for Kolychev. At this point, Alexei Basmanov arrives, suggesting that Ivan surround himself with men he can trust – common people, `iron men,` the Oprichniki – and offers his (rather startled) son, Fyodor, for service. Ivan accepts, and sets about recouping his losses. He abdicates and leaves Moscow, waiting until the people beg him to return, saying that he now rules with absolute power by the will of the people. PART 2 Part II opens in the court of King Sigismund of Poland, to whom Kurbsky swears allegiance. Sigismund promises to make Kurbsky ruler of Ivan`s territories, once he exploits the tsar`s absence by conquering them. The plan is foiled when an emissary announces that Ivan has returned to Moscow. Ivan begins by reforming the land distribution: he takes the boyars` lands, then reinstalls them as managers, increasing his own power at their expense. His friend, Kolychev, arrives, now the monk Philip; after a heated debate, Philip agrees to become metropolitan of Moscow, if Ivan gives him the right to intercede for condemned men. This is mutually agreed upon. But as soon as it is settled, Ivan, propelled by his lieutenant Malyuta Skuratov, finds a way around this: he executes condemned men quickly, before Philip can use his right. In this way he has three of Philip`s kinsmen executed. Fyodor Basmanov, the first of the Oprichniki, helps Ivan figure out that the Tsarina was poisoned, and both suspect Efrosinia of poisoning the cup of wine. Ivan orders Fyodor not to say anything about it until he (Ivan) is certain beyond doubt of her guilt. The boyars, close to desperation, plead their case to Philip and eventually win him over. He vows to block Ivan`s abuse of power, and confronts him in the cathedral while a miracle play is being presented. As the argument heats up, Ivan, angry, proclaims that he will be exactly what the boyars call him – terrible – and has Philip seized. The boyars now decide that their only option is to assassinate Ivan, and the novice Pyotr is selected to wield the knife. Ivan, now certain of Efrosinia`s guilt, invites Vladimir, her son, to a banquet with the Oprichniki. (From here, the film is in colour.) Ivan gets Vladimir drunk while the Oprichniki sing and dance around them; Vladimir mentions that there is a plot to kill Ivan, and he, Vladimir, is to replace him as Tsar. Fyodor Basmanov notices the assassin leaving, and signals to Ivan, who, pretending surprise at Vladimir`s revelation, suggests Vladimir try being Tsar for a while, and has the Oprichniki bring throne, orb, scepter, crown and royal robes, and they all bow down to `Tsar Vladimir.` Then Ivan tells Vladimir to lead them to the cathedral in prayer, as a Tsar should lead. (Back to black-and-white.) Hesitantly, Vladimir does. In the cathedral, the assassin runs up, stabs the mock Tsar and is immediately seized by Fyodor and Malyuta. Efrosinia arrives, jubilant at the apparent death of Ivan, until she sees Ivan alive; rolling the corpse over, she realizes it is her own son. Ivan orders Fyodor and Malyuta to release Pyotr, the assassin, and thanks him for killing not only “a fool”, but “the tsar`s worst enemy”. He sentences Efrosinia, who is holding the crown her son was wearing and is singing over his dead body as if deranged. (Back to colour.) At the end, Ivan is seen proclaiming that all his enemies within Moscow are ruthlessly vanquished and he can now turn his attention to those outside.

vrlo retko intervju lenona sa samim sobom. pita i odgovara. str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. In Novermber (?) 1974, John Lennon interviewed himself for Andy Warhol’s Interview Magazine. The interview, as the title in the pictures say, is conducted by/on John Lennon, and/or Dr Winston O’boogie. For those who don’t know, Dr Winston O’boogie is a pseudonym John used to use. Here, John talks about Walls And Bridges, seeing UFO’s in New York, producing other artists’ albums, Klein and how “he was unfaithful”,the other beatles, and sex with men… Andy Warhol`s Interview Magazine November 1974. CONTENTS VOL. IV No. 10 Bette Midler 4 John Lennon 10 Elsa Peretti 14 Bryan Pitts 16 Butterfly McQueen 18 Louis Malle 20 Aurore Clement 22 Tab Hunter 24 Bruce Lee 30 Yvette Mimieux 32 John Springer 34 Dina Merrill 37 Meet Your Maker 38 Carol Charming 41 Making Faces 43 Good News 45 Out .46 Smalltalk 49 I Cover The Waterfront 54 EDITORS: Andy Warhol Paul Morrissey Fred Hughes PUBLISHER: Peter M. Brant COVER PHOTO: Berry Berenson

str. 47, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. fellini, man ray, josephina baker, mick jager, david bowie ... Rare Vintage Andy Warhol`s INTERVIEW Magazine, June 1973, featuringFellini by Andy Warhol & Pat HackettUschiTommy NutterCharles LudlumJosephine BakerRobert Aldrich`Fabulous Fruits`Lots of photos by ScavulloMAN RAY: Many full page photos!Antonio, fashion illustrator with several full page illustrations Hollywood Headstones Fran Lebowitz (`THE BEST OF THE WORST` column) Bad movies Patti Labelle Jonathan Richmond with funny photo booth photo series!Johnny Nash Mati, the painter DAVID BOWIE AND MICK JAGGER AND LOU REED kissing each other in party picsFull page Warhol color ad for Pioneer Stereo.