CAREVO NOVO ODELO I DRUGE NARODNE PRIČE, AUTOR: HANS KRISTIJAN ANDERSEN 1. CAREVO NOVO ODELO 2. DOBRA DJELA NE PROPADAJU 3. VILINA GORA 4. BESMRTNI STARAC 5. ZLA ŽENA 6. KO MANJE IŠTE, VIŠE MU SE DAJE 7. DJEVOJKA BRŽA OD KONJA IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER DOO, BEOGRAD, 2017 IZDANJE: BLIC BIBLIOTEKA BROJ STRANA: 63 IMA 17 FOTOGRAFIJA FORMAT: 16 CM PISMO: ĆIRILICA POVEZ: MEK

ABADAZAD - KRADLJIVAC SNOVA Džon Mark Demate Džon Mark DeMate, Majk Plug Abadazad je Diznijev serijal koji je delom roman, delom strip – i pred čitaoce svih uzrasta donosi potpuno novi i originalan pristup pričanju priča. U drugom delu, Kejtin brat Meti je u kandžama Mršavog čoveka (zlikovca čije je najveće zadovoljstvo da krade dečije snove). Zato Kejt mora da nađe Metija - i to brzo... L. 1. ORM. 2. POL. 1.

Kategorije: Knjige za decu / Serijal Korak po korak Format: 13x20 cm Broj strana: 69 strana, ilustrovano O KNJIZI : U zemlji faraona i piramida, Kleopatra je princeza sa nesigurnom sudbinom. Kada rođeni brat pokuša da je ubije, ona shvata da nikome ne sme da veruje. A onda rimske vođe počinju da se nadmeću za njenu pažnju i Kleopatru čekaju još veći izazovi. Korak po korak je serijal namenjen deci koja stupaju u čarobni svet knjiga. Korak 2. donosi najpoznatija dela najboljih pisaca prilagođena deci i njihovim čitalačkim veštinama. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 PI

Mala Laguna 2017 -neznatno oštećenje na prednjoj korici prilikom uveza za transport - NEČITANA Ilustrovala Aleksandra Ilić. Vesela veštica Nika dobila je od svoje praprapraprababe veštice Vesele Dobrice u nasledstvo zamak u gradiću Šmeku i pismo u kojem je stajalo da mora da ispuni sledeće: 1. Da uvek bude ono što jeste. 2. Da živi u zamku. 3. Da ispuni ZADATAK – od čijeg ispunjenja zavisi budućnost svih dobrih veštica na planeti Zemlji (kao i cele ljudske rase). Ali Nika ne zna koji je to ZADATAK!!! Zabavni i smehotresni doživljaji Vesele veštice Nike i njene mačke Veki, koji će vam pokazati da se najveća magija krije u užitku koje vam pruža činjenje dobrih dela.

Starosne grupe: Za predškolce / Za male školarce / Za školarce Format: 13x20 cm Broj strana: 67 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Godina izdanja: 12. decembar 2012 ISBN: 978-86-521-1112-1 O knjizi Ukrcajte se ne Hispaniolu! Mali od palube Džim Hokins kreće u potragu za blagom. Međutim, na plovidbi ga čeka pobuna posade. Džim mora da nadmudri lukavog gusara Long Džon Silvera ako želi da ostane živ. Korak po korak je serijal namenjen deci koja tek otkrivaju čarobni svet knjiga. Korak 2. prilagođen je deci koja su uspešno savladala slova i veštinu čitanja. Priče iz ove edicije donose najpoznatija dela najboljih pisaca prilagođena deci i njihovim čitalačkim veštinama. Knjiga je NOVA..... -------------------------------- L3

Arsen Diklić Ne okreći se sine Tvrdi povez Izdavač Svetlost Sarajevo Edicija Lastavica Arsen Diklić (Staro Selo, 14. novembar 1922 — Beograd, 4. jul 1995[2]) bio je srpski pisac, filmski i televizijski scenarista. Svojim književnim stvaralaštvom svrstao se u red najznačajnijih srpskih pisaca za decu i omladinu. Arsen Diklić je rođen 14. novembra 1922. godine u Starom Selu, pokraj Otočca, u Lici.[4] Otac Rade i majka Marija bavili su se zemljoradnjom. Godine 1933. Arsen je završio osnovno obrazovanje u Otočcu, srednje je stekao u Bihaću, a fakultetsko u Osijeku. Maturirao je u Sarajevu 1941. godine. Nakon maturiranja preselio se u Beograd gde je studirao istoriju umetnosti. U NOB-u je učestvovao od 1943. godine, boreći se uglavnom po Vojvodini. Godine 1945. služio je bio član Sremskog komiteta SKJ u Jaši Tomiću. Od tada se sve više uključivao u kulturnu delatnost i stasao u poznatog pisca i scenaristu. Od 1946. uređivao je časopis za decu Pionir, bio novinar u listovima za decu, urednik dečije strane u Borbi. Od 1954. godine postaje jedan od agilnijih pokretača i urednika dečijeg lista Zmaj. Književnim radom profesionalno se bavio od 1953. godine.[5] Umro je u Beogradu 4. jula 1995. godine.[2][6] Autorska dela i nagrade Književna dela Kao dete, Arsen Diklić je zavoleo reku Gacku na kojoj je imao i svoj skriveni čamac, a kad je odrastao, najlepše dane proveo je na Dunavu i Savi. Iz te ljubavi i snova na rekama ponikle su mnoge njegove priče i pesme, a jedna od najlepših je poema „Plavi kit“, uzbudljiva pripovest o mornaru svađalici i velikom, plavom kitu.[7][8] Diklić je pisao pesme, pripovetke i romane za decu. Najpoznatija dela su „Salaš u Malom Ritu“ (roman u tri dela), „Ne okreći se, sine“ (roman), „Plava ajkula“ (roman), i pesme „Plavi kit“, „Čika s bradom“, „Selo kraj Tamiša“, „Dunavske balade“ i druge.[9] U romanima Diklić opisuje zbivanja za vreme Drugog svetskog rata. U saradnji sa Brankom Bauerom, napisao je filmski scenario istoimenog filma „Ne okreći se, sine“. Film je dobio ”Zlatnu arenu za režiju“ na festivalu u Puli 1956. godine.[9] Dela mu se odlikuju vešto građenim zapletima, uspelim karakterizacijama likova, emotivnošću i neposrednim odnosom prema prirodi.[1] Scenariji za filmove Diklić je napisao više scenarija za filmove i televizijske serije, kao i jednu TV dramu[3]: 1955. — „Milioni na otoku“ 1956. — „Ne okreći se, sine“ 1957. — „Samo ljudi“ 1960. — „Diližansa snova“ 1963. — „Radopolje“ 1964. — „Muški izlet“ 1964. — „Marš na Drinu“ 1968. — „Sunce tuđeg neba“ 1974. — „Užička republika“ 1975. — „Zimovanje u Jakobsfeldu“ 1976. — „Salaš u Malom Ritu“ 1977. — „Hajdučka vremena“ 1983. — „Veliki transport“[10] Nagrade Dobitnik je značajnih priznanja i nagrada: Nagrada Vlade NR Srbije za dečiju književnost (1948); Dečije knjige za roman Salaš u Malom Ritu (1953); Zlatne Pulske arene za scenario Radopolje (1963); Oktobarske nagrade za scenario filma Marš na Drinu (1964) i druge.... Biblioteka Vjeverica

Biblioteka Vjeverica Nedostaje najavni list, inače dobro očuvano. Autor - osoba Bevk, France Naslov Crna braća ; Učiteljica Breda / France Bevk ; [prevela sa slovenskog Anđelka Martić ; ilustrirao Vlado Veić-Sukreški] Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina 1978 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1978 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 157 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Martić, Anđelka Veić-Sukreški, Vlado Zbirka Biblioteka Vjeverica Napomene Prevodi dela: 1. Črni bratje ; 2. Učiteljica Breda Bilješka o piscu: str. 157. Predmetne odrednice Bevk, France, 1890-1970 – Pripovetke Bevk, France, slovenski književnik (Zakojca, 17. IX 1890 – Ljubljana, 17. IX 1970). Po profesiji učitelj, obavljao mnoge prosvjetne i političke dužnosti, osobito u vezi s problematikom Slovenskoga primorja i Trsta. Narodnobuditeljsku funkciju, izraženu u jednostavnoj realističkoj proznoj strukturi, ima i njegovo, izvanredno opsežno, književno djelo. Najbolja su mu djela nastala između dvaju svjetskih ratova. U njima prevladava povijesna i suvremena inspiracija, a obje su povezane sa životom u slovenskim regijama pod fašističkom vlašću (Tolminska, Primorska, Trst). Među povijesnim romanima ističu se Umirući bog Triglav (Umirajoči bog Triglav, 1930), Znamenja na nebu (1927–29) i Čovjek protiv čovjeka (Človek proti človeku, 1930), a suvremena je tematika vezana uz život u primorskim gradovima i na selu. Nacionalnu, povijesnu i etičku problematiku najuspješnije je obradio u romanu Kapelan Martin Čedrmac (Kaplan Martin Čedrmac, 1938). Uspjeh je doživio i na području književnosti za djecu i mladež; u tom je žanru branio tradicionalne nacionalne i etičke vrijednosti, što je privuklo čitaoce i iz drugih jezičnih sredina. France Bevk, slovenački pisac, pesnik, dramaturg, prevodilac, urednik, političar * 17. septembar 1890, Zakojca pri Cerknem, † 17. septembar 1970, Ljubljana. Rođen je u bajtarskoj porodici kao najstariji od osmoro dece seoskog obućara Ivana i njegove supruge Katarine. Završio je narodnu školu u Bukovu, kratko bio trgovački šegrt u Kranju, zatim je nastavio školovanje na učiteljskim školama u Kopru i Gorici. Posle diplomiranja 1913. učiteljstvovao je u selu Orehek, Cerkno, a 1916. je zbog pisanja antiratnih redova krivično premešten u Novake. Godine 1917. pozvan je u vojsku na Istočni front u Galiciji i Bukovini. Posle rata odustaje od učiteljskog zvanja, 1919. postaje urednik ljubljanskog Večernjeg lista, zatim kulturne rubrike lista Slovenec. Krajem 1920. iz Jugoslavije se vraća u Goricu i uprkos pritiscima italijanskih vlasti odlučuje da tamo i ostane. I kasnije, kada mu je komesarijat savetovao da emigrira u Jugoslaviju, ostao je nepokolebljiv: „Ovo je moja domovina, ovde imam pravo da živim! Ja ne idem nigde. Spreman sam na sve.” U Gorici je naredne dve godine preuzeo uredništvo Mladike. Istovremeno se posvetio pozorištu; vodio je Narodnu scenu i režirao. Uređivao je i politički list Goriška straža i humorističan Čuk na palcima, a 1923. postao je direktor Narodne knjižare u Gorici, uređivao knjige, sakupljao književnu tradiciju i pre svega opširno pisao. Zbog jedne od satiričnih pesama objavljenih u Čuku na palcima bio je u zatvoru četiri meseca. Posle potpisivanja Rapalskog ugovora, primorskim Slovencima je postajalo sve teže, a posebno otežano kulturno i stvaralačko delovanje. Bevka su pratile i godine kućnog pritvora, zatvora, zatvaranja, ali kada je bio na slobodi, putovao je i aktivno učestvovao na kongresima PEN kluba (takođe u Barseloni, Parizu i Pragu). U Trstu je uređivao i Naš glas, jedinstvo i poglede. Do 1943. bio je u italijanskim zatvorima, iste godine odlazi u partizane i postaje jedan od vođa narodnooslobodilačkog pokreta u Slovenačkom primorju (predsednik Pokrajinskog komiteta OF za Slovenačko primorje i Trst); do kraja rata i posle oslobođenja radio u organima vlasti: od februara 1944. član Predsedništva SNOS-a i Izvršnog odbora OF i predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Slovenačko primorje (naizmenično sa Jožom Vilfanom), posle oslobođenja predsednik Slovenačko-italijanske antifašističke unije u Trstu Narodne skupštine NR Slovenije (1947–53), više puta republički i savezni poslanik i član delegacija, mr. na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1946. Često se sastajao sa mladim čitaocima. Od 1950. u dva mandata je bio predsednik Društva književnika Slovenije, kao i predsednik Ljudske prosvete, potpredsednik Slovenske matice, a od 1953. član SAZU (1960–66 sekretar njene umetničke klase). Posle Drugog svetskog rata najpre je živeo u Trstu, zatim u Ljubljani (gde je preminuo na 80. rođendan) i Rožnoj dolini kod Nove Gorice. Sahranjen je u Solkanu. Bio je oženjen, ali njegova supruga Davorina nije rodila potomstvo, a imao je nekoliko vanbračne dece. Njegovi sinovi su bili i Vasja Ocvirk, koji je bio pisac, i Marjan Bevk, direktor i predsednik društva TIGR. Rad Bevkovo književno stvaralaštvo je veoma obimno i obuhvata istorijske romane i romane iz savremenog života, pripovetke, seljačke pripovetke, replike, drame, omladinske priče, pesme, filmske scenarije, putopise i prevode. Sa prevodima na albanski, francuski, hrvatski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, ruski, srpski, ukrajinski itd. napisao je više od 150 dela. Pisao je mnogo i brzo; pre desetak godina, uz reprint i prevode još više knjiga, pored brojnih članaka, memoara i drugih komemorativnih zapisa. Među razlozima ishitrene jurnjave bio je nedostatak originalnih dela. U vreme kada je fašizam u Italiji oterao veliki deo primorske inteligencije preko granice u Jugoslaviju, insistirao je na drugoj strani granice i sa oduševljenim objavljivanjem pod raznim pseudonimima (Ivan Bežnik, Tone Čemažar, Jože Gorički, Jože Jeram, Jerko Jermol, Ivan Lesjak, Pavle Sedmak, Franc Seljak, Esar Vano) brinuli su se o mentalnoj hrani slovenačkog naroda. „Peru je često bilo teško da uhvati moje misli u svojoj bujnoj mašti, ali žurba je takođe bila pomalo u mojoj prirodi...” Kasnije je korigovao svoja dela u kasnijim publikacijama, posebno u reprintima u Odabranim spisima. Kritičari su ukazivali na površnost ili nedorečenost likova u nekim delima, ne vodeći računa o posebnim okolnostima u kojima su nastali. Rad za odrasle Pre i tokom Prvog svetskog rata pisao je pesme raznovrsnih ritmova i simbolike. U početku su bili pod jakim uticajem Otona Župančiča, ali se kasnije okrenuo ekspresionističkom načinu izražavanja. Učio je pisanje kod domaćih pisaca, posebno kod Ivana Cankara, i kod stranih pisaca, i to kod ruskih i francuskih realista. Sa 23 dugačke priče, Bevk je najplodniji autor slovenačke seljačke pripovetke. Ovo su uglavnom provincijske priče. Sa njima je učvrstio svest da su pokrajine, otrgnute od Jugoslavije Prvim svetskim ratom, i dalje je slovenska. Priče se dešavaju na Primorskom, zanima ga život varošana i usamljenih planinskih zemljoradnika u rodnom Cerkljanskom i Tolminskom. Rana dela su bila ekspresionistička u izrazu, ali je vremenom ekspresionizam zamenjen popularnijim izmišljotinama sa mišlju jednostavnog lokalnog čitaoca. U istorijskim romanima tematizirao je prošlost zapadnog ruba slovenačkog etničkog prostora, posebno Tolmina (baš kao i Pregelj). Začudo, nije izjednačio društvene sukobe između seljaštva i plemenske vlastele sa sukobima između Slovenaca i neslovena, ali je pozitivne i negativne karakteristike ličnosti ravnomerno raspoređivao među pripadnicima naroda i staleža. Hrabro je pribegao motivskom drasticizmu, opisujući okrutno mučenje i smrt. Stroži književni kritičari optuživali su ga da je romantičan zbog njegove velike sugestivnosti. Poruka njegovih romana je da su Slovenci opstali ako su odustali od želje za moći i vlašću i aktivnog učešća u istoriji i postali sveštenici, pesnici ili putnici. Gomile Bevkovih likova teraju na akciju ljubav, borba za imovinu i dom, pohlepa, a neki padaju na put zločina ili ekscentričnosti. Iako najveći deo njegovog stvaralaštva pripada žanru seljačke pripovetke i istorijskog romana, veliki uspeh postigao je romanom Kaplan Martin Čedermac, u kojem je ojačao slovenačku nacionalnu svest, osudio odnarođavanje, nasilje nad narodom i antinacionalne crkvene institucije tokom fašistička Italija. Zbog cenzure je u svojim delima samo nagoveštavao mnoge stvari ili prenosio priče u prošlost, ostavljajući istoriju iza kulisa. Mnogo je pisao za omladinu pre i posle rata. Najmlađima je pričao bajke, a starije je vodio po svetu, učeći ih kulturnom ponašanju ili pričajući o svom životu. U omladinski rad uneo je poznavanje prirode, društva i života, rodoljublje. U pripovetkama Pastiri, Grivarova deca i Pestrna vodio je mlade čitaoce u tolminska brda, među siromašne zanatlije i lihvare. Knjiga Tonček govori o dečaku koji je živeo u Gorici, gde su fašisti zatvorili sve slovenačke škole i zbog toga je morao da uči italijanski. Još jedno značajno delo je priča o Lukecu i njegovom čvorku, u kojoj on opisuje kako su Lukec i njegova majka krenuli na put čamcem u Ameriku, gde ih je čekao otac, koji je otišao da služi pre njih i pokušao da „dobije hleba“ u t. i. obećane zemlje. Knjiga o Titu je bila veoma popularna, zbog čega su ga mnogi kasnije etiketirali čak i kao režimskog pisca, zaboravljajući da je Bevk veliki deo svog dela pre rata objavio u katoličkom časopisu Dom in svet. Drama Ceo život piše za scenu. Njegovom željom za dramom odraslih dominira želja da izrazi stvarnost; kakav je i sam osećao. Njegove prve drame (U dubini, Kain) napisane su kao otpor strahotama Prvog svetskog rata. Kasnije je napisao porodičnu dramu Krivda, koju je pretočio u pripovetku, a okušao se i u komediji (Šahova igra). Njegov dramski opus ne predstavlja smislenu celinu, ali ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Bevk se takođe smatra važnim piscem omladinskih igara. U njima se odnosi na tradiciju koja obuhvata iz bajke i fantastike materijal. Njegovo prvo pisanje je scenski tekst za mlade (jednočinka Srećna godina, 1912). Takođe je prevodio i adaptirao drame... Biblioteka vjeverica MG10 (N)

NOVA PLANETA - Ranko Pavlović Istočno Sarajevo 2014 88 str ilustracije Ranko Pavlović (Šnjegotina Gornja, 19. januar 1943) srpski je književnik. Piše priče, pripovijetke, romane, poeziju i dramske tekstove za djecu i odrasle.[1] Biografija Rođen je za vrijeme Drugog svjetskog rata u Šnjegotini Gornjoj kod Teslića. U rodnom mjestu je završio osnovnu, a Učiteljsku školu u Banjoj Luci. Po završetku Učiteljske škole je kratko vrijeme radio kao prosvjetni radnik u okolini Teslića. Preselio se u Banju Luku i bavio se novinarstvom. Radio je kao novinar i urednik u sarajevskom `Oslobođenju`, a zatim je bio direktor novinsko-izdavačke djelatnosti, te direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke djelatnosti u `Glasu srpskom`. Živi i radi u Banjoj Luci. Objavio je osamnaest zbirki pjesama, sedamnaest zbirki pripovijedaka, pet romana, dvije zbirke eseja, knjigu književnih kritika i deset radio-drama za odrasle, zatim osamnaest zbirki priča za djecu, šest zbirki pjesama za najmlađe, dva romana za mlade, desetak igranih i objavljenih tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio-igara za djecu. Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu objavio je njegova Izabrana djela. Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pjesme i pripovijetke prevođene su na italijanski, poljski, mađarski, engleski, rumunski, njemački, holandski, švedski, ruski i druge jezike. [2] Nagrade Kočićeva nagrada[1] Kočićeva knjiga[1] Nagrada Stanko Rakita[1] Nagrada Laza Kostić[1] Nagrada Gordana Brajović[1] Nagrada Gordana Todorović[1] Nagrada Isak Samokovlija[1] Nagrada Grigorije Božović[1] Nagrada Veselin Masleša[1] Skender Kulenović[1] Sovica za najbolju knjigu za djecu [1] Miholjdanska povelja, nagrada za razvoj kulture u čelinačkom kraju 2010.[2] Godišnja nagrada udruženja književnika Republike Srpske Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo Povelja Udruženja književnika Republike Srpske za životno djelo Nagrada akademije Ivo Andrić za životno djelo Djela Zbirke poezije: `Nemir sna`, «Paralele», Doboj, 1963. `Damari jasenovački`, Nacionalni park Kozara, Prijedor, 1987. `Kosti i sjene`, Slovo, Banja Luka, 1997. `Nebeski lan`, «Ars Libri» – Beograd, «Besjeda» – Banja Luka, 2001. `Srž`, «Rad», Beograd, 2005. Pjesme (izabrane i nove pjesme), Zavod za udžbenike, Istočno Sarajevo, 2004. `Dama iz Gospodske`, «Art-print», Banja Luka, 2006. `Lov`, «KoV», Vršac, 2007. `Pjesnikov prah`, Nar. bibl. „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2008. `Monaški soneti`, «Art-print», Banja Luka, 2011. `Između dvije praznine`, Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka, Banja Luka, 2011. `Dublje od slutnje`, «Art-print», Banja Luka, 2012. `Povratak u tačku` (izabrane i nove pjesme), «Besjeda» Banja Luka, «Ars Li¬bri», Beograd, 2013. `Zrno`, «Povelja», Kraljevo, 2014. `Prelazak u sjenku` (izabrane i nove pjesme), «Unus mundus», Niški kulturn centar, Niš, 2015. `Laku noć, Ljiljana`, «Art-print», Banja Luka, 2016. `Plavet`, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2018. `Izmaglica`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka, 2018. `Prometejev čvor`, «Art-print» , Banja Luka, 2020. `Kroz iglene uši`, soneti, «Art-print» , Banja Luka, 2021. Zbirke pripovijedaka: `Priče iz Vakufa`, «Glas», Banja Luka, 1978. `Bljesak u košmaru`, «Univerzal», Tuzla, 1985. `Čovjek u ljušturi`, «Glas», Banja Luka, 1988. `Preobražaji`, «Rad», Beograd, 1997. `Dodir`, «Oslobođenje», Srpsko Sarajevo, 1998. `Žuta bjelina` (izbor), «Glas srpski» – Banja Luka, «Oslobođenje» – Srpsko Sarajevo, 1998. `Subote bez Ilze` (izabrane i nove priče), Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd, 2000. `Tragač iz krilne regimente`, «Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka», Banja Luka, 2003. `Bio jednom jedan`, «Književna zadruga», Banja Luka, 2003. `Pripovijetke` (izbor), «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2004. `Bibliotekar i Knjiga`, «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2006. `(D)opričano` (izbor), «Podružnica UKS», Banja Luka, 2007. `Trinaest nestrpljivih priča`, «Prometej», N. Sad, 2007. `Nebesnici`, «Nova reč», Požarevac, 2012. `Otkupljivač priča`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Karenjina i Vronski u zadimljenoj krčmi`, «Prometej», Novi Sad, 2015. Pečat nad ponorom, „Štampar Makarije“ Beograd, „Hercegovina izdavaštvo“ Trebinje i „Obodsko slovo“ Podgorica, 2020. `Strašni sud`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka 2021. Romani: `Škola jahanja`, «Glas», Banja Luka, 1990. (drugo izdanje: «Glas srpski», Banja Luka, 1997) `Jahači i ostali`, «Glas srpski», Banja Luka, 2001. `Kako uhvatiti leptira`, «Narodna knjiga», Beograd, 2002. `Nebeske kosturnice`, «Prometej», Novi Sad, 2011. `Gromada`, «Prometej», Novi Sad i Fondacija Brano Ćopić Banja Luka, 2016. Eseji: `Žurka kod Ekermana`, «KoV», Vršac, 2007. `U dubinama jezika`, «Art print», Banja Luka, 2017. Književna kritika: `Dočitavanje`, «Unus mundus», Niš, 2012. Dnevnici: `Krezuba godina, dnevničko bilješkare o 2016`, «Art print», Banja Luka, 2018. Publicistika: `Banjaluka 1969 – 1979.`, (priredio sa Hamidom Husedžinovićem), „Glas“, Banja Luka, 1980. `Banjalučka kuća od snova – pola vijeka Dječijeg pozorišta Republike Srpske` (sa Predragom Bjeloševićem i Vojislavom Vujanovićem), Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2006. Zbirke priča za djecu: `Bajke za lijevo uho`, «Osvit», Karlovac, 1985. `Jarac u pozorištu`, «Svjetlost», biblioteka `Mladi dani`, Sarajevo, 1985. `Čistač obuće`, «Mladost», biblioteka `Vjeverica`, Zagreb, 1985. `Kuća na izletu`, «Glas», biblioteka `Jablan`, Banja Luka, 1988, drugo izdanje 1990. `Kula Kulina bana`, «Veselin Masleša», biblioteka `Lastavica`, Sarajevo, 1988. `Kuća na izletu` (izbor), «Veselin Masleša» i «Svjetlost», Sarajevo, 1990. `Stefan na Mliječnom putu`, «Krajiško dječije pozorište», Banja Luka, 1994. `U kući duhova` (izbor), «Grigorije Božović», biblioteka `Božuri`, Priština, 1998. `Voz, tata i novine`, «Besjeda», biblioteka `Beli slon`, Banja Luka, 2000. `Zlatnodolske bajke`, «Rad», biblioteka `Alisa`, Beograd, 2001. `Prijatelji`, «Slovo», Banja Luka, 2002. `Moć divlje oskoruše i druge bajke`, «Bookland» Beograd, 2005. `Svirala od ružinog drveta i druge bajke`, «Bookland», Beograd, 2009. `Gitarijada u Ježevici`, «Bosanska riječ», Tuzla, 2009. `Kraljevi na vašaru` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», Sarajevo, 2010. `Stiže slikar`, «Povelja», Kraljevo, 2011. `Jedna Priča i druge priče`, Književna zaklada/fondacija „Fra Grgo Martić“, Kreševo, 2011. `Pričinilo se u Pričinu`, «Bookland», Beograd, 2014. `Mašta na tufnice` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», biblioteka „Mali princ“, Tuzla, 2015, drugo izdanje (u ediciji „Knjigometar“) 2016. `Princeza u oblutku`, „Odysseus“, Beograd, 2020. Romani za djecu: `Tajne Kraljevog Grada`, «Narodna knjiga», biblioteka `Petar Pan`, Beograd, 2004. `Kako se ispričala Neispričana Bajka`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2018. Slikovnice: `Čarolije Sina Sunca`, «GrafoMark», Laktaši, 2001. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej, «GrafoMark», Laktaši, 2001. Zbirke pjesama za djecu: `Šta jutro doručkuje`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2007. `Rasti brže, to je lako`, «Book», Beograd, 2009. `Basnovite pjesme`, «Art print», Banja Luka, 2010. `Kad se uši zacrvene` (izabrane i nove pjesme) (u: R. Pavlović – P. Đaković – P. Stević: Prostori igre), Fondacija „Branko Ćopić“, biblioteka „Bašta sljezove boje“, Banjaluka, 2010. `Pjesme za pričanje`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Nova planeta`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2014. Zvučne knjige: `Izvor svjetlosti i druge bajke`, JU Specijalna biblioteka za slijepa i slabovida lica Republike Srpske, Banja Luka, 2017. Izvedeni pozorišni tekstovi za djecu: `Kutija za oslobađanje vremena`, COK teatar, Banja Luka, 1991. `Ljubavni jadi Ježa Ježića`, Krajiško dječije pozorište, Banja Luka, 1993. i Lutkarski studio `Roda`, Banja Luka, 2003. `Princ od Bijelog Luka`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2000. i 2002. `Ljubičasta zraka`, Dječije pozorište Republike Srpske, B. Luka, 2006. `Žutokapa`, KUD „Karpati“, Vrbas, 2006. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2013. `Prokletstvo metafore`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Upoznavanje svijeta`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Trospratni bolesnik` (po morivima pjesme „Bolesnik na tri sprat“ Branka Ćopića), Dramska scena, Prnjavor, 2018; DSG `Roda` Banja Luka 2021. Izabrana djela: `Pjesme` `Pripovijetke` roman `Jahači i ostali` `Priče za djecu` «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2004. Više od 20 radio-dramskih tekstova izvođenih na svim radio-stanicama bivše SFRJ i prevođenih na više jezika. L.1.O.2.P.1.

MILOVAN VITEZOVIĆ IZABRANO DETINJSTVO Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izabrane pesme za decu Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Milovan Vitezović Izabrano detinjstvoTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzabrane pesme za decuМилован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.БиографијаРођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]НаградеДобитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]Књижевни радНа промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. годинеСа Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. годинеКао приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]Десет одабраних афоризамаПартијске књижице се најчешће носе у новчанику!Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!У мрачним временима храброст је бити свитац!Пао је за отаџбину природном смрћу!Не вреди преврнути лист. Књига је иста!У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!Лака им била црна отаџбина!Мислим, дакле, сумњам да постојим!Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!Голуб мира је превртач![14]ДелаРоманиШешир професора Косте Вујића (1983)Лајање на звезде (28 издања) (1978)Милена из Кнез МихаиловеСвета љубавХајдук Вељко ПетровићЕвропске године кнеза МилошаЧарапе краља ПетраСимфонија ВинаверСинђелић се са сунцем смириоПринц РасткоБурлеска у ПаризуКад је невен био сунцеГоспођица ДесанкаКњиге афоризамаСрце ме је откуцалоМождане капиМисларицаЛуди драги каменЧовече, наљути сеВитешки кодексЗбирке песама за децуЈа и клинци ко песници (1971)Ђачко доба Шумарице (1972)Ђачко доба (1977)Наименовања (1981)Изабрано детињство (1981)Мој деда је био партизан (1981)Како подићи небо (1986)Детињство памети (1987)Телевизијске драме и серијеГде цвета лимун жутКраљевина СрбијаКнежевина СрбијаДимитрије ТуцовићВук КараџићОнда лоле измисли паролеЂачко добаСнохватице I и IIШешир професора Косте ВујићаСрећни људиТекстови за позоришна извођењаДискоТесно добаУсклађивао луд збуњеногДобро дошли..Сценарија за филмВанбрачна путовањаБранислав НушићСнови, живот, смрт Филипа ФилиповићаЛајање на звездеШешир професора Косте Вујића12/30

Branko Ćopić Čarobna šumaTvrdi povezIzdavač RadБранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Међутим, квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира.Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се објашњава партијској хијерархији.Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]БиографијаДетињство и младостЋопић је рођен 1. јануара 1915. године[3][4] у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.[7] Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[8]Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[9][10] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.[11]Живот током ратаБранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима (1944).1939. године је добио новоустановљену Награду „Милан Ракић”.[12] Уочи Другог светског рата, налазио се у Ђачком батаљону у Марибору. Позвали су га да буде члан Крајишког пролетерског одреда.[13] У борбама под Грмечом изгубио је брата Рајка и сестру Смиљку, која је имала 21 годину.[13] У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе Народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.[тражи се извор] Током устанка у Босанској крајини 1941. године одлази у партизане и у њиховим редовима остаје до краја Другог светског рата.[14] У марту 1941. је добио награду за дело Борци и бегунци.[15] Био је политички комесар свог одреда, ратни дописник листа Борба и културни пролетер.[10] Тај период његовог живота утицао је на велики део његовог књижевног рада, што се може видети по темама о којима ће даље писати. После рата, један је од оснивача дечјег листа Пионир и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу.[16]Живот након ратаДобитник је Партизанске споменице 1941.[14] По завршетку рата вратио се у Београд где је до 1949. радио као уредник у неколико часописа, укључујући и дечји часопис Пионир.[10] 16. децембра 1965. постао је ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 7. марта 1968. изабран је у пуноправно чланство. Био је и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине (АНУБиХ).[17] Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић, педијатра, упознао је крајем 1945. године, венчали су се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке”.[13]У једном интервјуу, познати писац причао је и о политици, о својој чувеној „Јеретичкој причи” због које га је партија прогањала и на крају искључила из својих редова. Тито је на конгресу АФЖ-а у Загребу бесно рекао за њега: „Он лаже, он је изнео неистину.” А на то је Титу без пардона одговорила Бранкова мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже.”[13]„ „А ја шта ћу после свих тих претњи, на врата стана залепим исечак из новина у којима су пренете Титове речи да ме ипак неће ухапсити. Тако сам се бранио, ако дођу да ме воде у бајбок, када прочитају текст на вратима, неће имати храбрости да зазвоне”, причао је Ћопић.[18] ”Позни дани и смртЦели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Писац је извршио самоубиство увече 26. марта 1984. године, бацивши се са Савског моста на кеј поред реке.[19]Књижевно делоСто година од рођења Бранка Ћопића; поштанска маркица.Најраније од 1951. године до смрти, Бранко Ћопић је био професионални писац, који је живео искључиво од својих списа, јер су се његове књиге, због његове популарности, продавале у милионским тиражима, како у Југославији, тако и у иностранству.[20]Његова прва објављена приповетка била је Смртно руво Соје Чубрилове („Посмртни огртач Соје Чубрилове“), штампана 1936. године у београдском дневном листу Политика. Уредник Политике Жика Милићевић био је познат по својој строгости и у почетку је одбијао многе друге Ћопићеве приче, али је наставио да их пише и шаље Милићевићу све док није одлучио да их штампа у новинама. Милићевић је обећао да ће сваког месеца објављивати по две његове приче, ако буду добре. Пре 1941. године и избијања Другог светског рата у Југославији, Политика је објавила 125 његових прича. Ову сарадњу са Политиком, Ћопић је сматрао „великим подстицајем” и „почетком озбиљне књижевне афирмације”.Прву збирку приповедака Ћопић је објавио 1938. године и наставио да пише током целог рата. Прве две објављене збирке, под насловима Под Грмечом и Борци и бјегунци, посветио је својој домовини, Босни и Херцеговини.[21] Ове збирке приповедака доказале су његов приповедачки дар, а уследиле су и друге, међу којима и Планинци. Године 1939. добио је Награду „Милан Ракић”, са новчаном наградом од 1.000 динара, због чега је прогласио „Био сам богатији од цара“. Био је уредник часописа Пионир од 1944. до 1949. године и члан редакције Савременика.Регионални знак његове прозе препознаје се у ликовима, локацијама, темама и језику његовог родног краја, Босанске крајине. Његова предратна проза била је претежно лирска (збирке Роса на бајонетима, 1946), Свети магарац и друге приче, Сурова школа, 1948. али је после рата лирско подредио идеолошком и друштвено ангажованом. Његове приповетке често су описиване као „приче дечака сањара“.Објавио је збирке песама Огњено рађање домовине и Ратниково прољеће. Остале збирке приповедака Љубав и смрт. Ћопић је ратне приповетке обогатио хумором и комичним елементима, док је у романима Пролом и Глуви барут дао широку прозу фреске првих ратних година у Босанској Крајини. Прекретница у његовом послератном развоју била је Доживљаји Николетине Бурсаћа. Романи Не тугуј, бронзана стражо и Осма офанзива баве се државно организованом колонизацијом становништва Крајине у покрајину Војводину.Збирку Башта сљезове боје отвара писмо које је Ћопић писао свом покојном пријатељу Зији Диздаревићу (1916–42). У њему, Ћопић поставља оквир писања као спас од смрти и мрачних визија коњаника апокалипсе. Он свет сагледава из перспективе добрих „будала“, али упркос донкихотовском жару и хумору, пробија се осећај туге, стрепње, разочарања и антиутопијских ситуација. У наставку, Дани црвеног сљеза (прев. „Дани црвеног сљеза”), све то еволуира у колапс друштвених идеала као скупо плаћених илузија.Писао је и дечију поезију и прозу. Најпознатија дела су Приче партизанке, Насмејана свеска, У царству лептирова и медведа, Вратоломне приче, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, итд.Награде и почастиСпоменик Бранку Ћопићу у бањалучком музеју.Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.Свој стан у Београду, Улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[22] Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[23] Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[24]ДелаЗбирке приповедакаПод Грмечом (1938),Борци и бјегунци (1939),[25]Планинци (1940),Роса на бајонетима (1946),Свети магарац (1946),Сурова школа (1948),Људи с репом (1949),Одабране ратне приповетке (1950),Изабране хумористичке приче (1952),Љубав и смрт (1953),Драги ликови (1953),Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),Дјечак прати змаја (1956),Горки мед (1959),Башта сљезове боје (1970),Василиса и монах (1975),Скити јуре зеца (1977);РоманиПролом (1952),Глуви барут (1957),Не тугуј бронзана стражо (1958)Осма офанзива (1964),Делије на Бихаћу (1975);Збирке песамаОгњено рађање домовине (1944),Пјесме (1945),Ратниково прољеће (1947);КомедијеДоживљаји Вука Бубала,Одумирање међеда;Дела за децуУ свијету медвједа и лептирова (1940), приповеткеПриче партизанке (1944), приповеткеПјесме пионирке (1945), песмеБојна лира пионира (1945), песмеДружина јунака (1945), приповеткеБајка о сестри Ковиљки (1946), прозаДоживљаји кума Торбе (1946), приповеткеВратоломне приче (1947), приповеткеАрмија одбрана твоја (1947), песмеСунчана република (1948), песмеРудар и мјесец (1948), песмеЈежева кућица (1949), песмаПриче испод змајевих крила (1950), приповеткеПијетао и мачка (1952), приповеткеДоживљаји мачка Тоше (1954), приповеткеРаспјевани цврчак (1955), песмеЛалај Бао, чаробна шума (1957), песмеОрлови рано лете (1957), романБосоного дјетињство (1957), приповеткеПартизанске тужне бајке (1958), приповеткеВечерње приче, (1958), приче у стихуДједа Тришин млин (1960), збирка песамаПриче занесеног дјечака (1960), приповеткеМагареће године (1960), романРибар и мачак (1960), песмеСлавно војевање (1961), романМјесец и његова бака (1962), песмеЧаробна шума (1962), песмеБитка у Златној долини (1963), романКрава са дрвеном ногом (1963), приповеткеПриче за најмлађе (1963), приповеткеШаров у земљи бајки (1964), приповеткеМала моја из Босанске Крупе (1971), песмеГлава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповеткеЛијан води караване (1975), приповеткеСабрана делаобјављена у 12 књига 1960,објављена у 14 књига 1978.Екранизације на филму и ТВИграни филмовиЖивјеће овај народ (1947), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Јадран филм, ЗагребМајор Баук (1951), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Босна филм, СарајевоНиколетина Бурсаћ (1964), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Бранко Бауер, Јадран филм, ЗагребОрлови рано лете (1966), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Соја Јовановић, Авала филм, БеоградХајдучка времена (1977), дугометражни филм, екранизација збирки приповедака, режија Владимир Тадеј, Јадран филм, ЗагребГлуви барут (1990), дугометражни филм, по мотивима истоименог романа, режија Бахрудин Бато Ченгић, ДП Форум, Сарајево, Београд филм, Београд, Јадран филм, ЗагребВидите јошЗадужбина Бранка ЋопићаДијапазон — Бранко ЋопићОШ „Бранко Ћопић” (Приједор)ОШ „Бранко Ћопић“ Бања ЛукаБиблиотека „Бранко Ћопић” (Вранић)Народна библиотека „Бранко Ћопић“ у БродуНародна библиотека „Бранко Ћопић“ у ЧајничуБиблиотека „Лаза Костић” Чукарица — Трибина књижевности за децу „Бранко Ћопић”3/31