Za srpsku mladež Prelepe ilustracije Kao na slikama Bio bi lep primerak kad bi se prekoričila ali se može i ovako koristiti Uslikana mesta gde postoji trag od drvene bojice Guliverova putovanja (1726, izmenjeno izdanje 1735), je roman Džonatana Svifta koji je ujedno satira i parodija putopisnih priča. To je Sviftovo najpoznatije delo, ubraja se u klasike engleske, ali i svetske književnosti.[1] Pun naziv romana je Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela. Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Guliverova putovanja Gullivers travels.jpg Slika originalnog izdanja iz 1972. Nastanak i sadržaj Orig. naslov Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela. Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova Autor Džonatan Svift Zemlja Velika Britanija Jezik engleski Žanr Satira, fantastika Izdavanje Izdavač Benjamin Motte Tip medija objavljen Ovaj roman je stekao ogromnu popularnost neposredno posle objavljivanja i od tada nije prestajao da se štampa. Džon Gej je u pismu Sviftu 1726. godine napisao `ovo je univerzalna knjiga, od političke kancelarije do obdaništa`.[2] Guliverova putovanja su paradigma engleske satirične književnosti. Sve vreme se vrši poređenje zemalja u koje Guliver dospeva sa evropskim svetom tog vremena. Elementi utopije i distopije se distribuiraju različito, nekad na strani Engleske, nekad na strani drugih zemalja. Na planu upoređivanja kultura konstituiše se satira: kritički odnos prema određenim vrednostima poretka i društva i uspostavljaju se matrice utopijskog i distopijskog poretka. Kratak sadržaj Уреди Narator nam na samom početku predstavlja roman kao običnu putopisnu knjigu uz podnaslov Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela., čiji je jedini autor Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Različita izdanja sadrže različite verzije uvoda. Postoji izmišljeni redaktor, R. Simpson, koji nas upućuje u delo. Naime, njemu je Guliver dao ovaj rukopis, te ga je Simpson priredio i izdao. Tu se kritikuje roman, kaže se da je previše prost, da autor opisuje događaje koji su zanimljivi. On vrši apologiju istinitosti teksta, i na tome će se insistirati kroz čitavo delo. Na taj način se shvata relativistička perspektiva, perspektiva koja deluje uverljivo. Prva redakcija čitaocu jeste da je tekst fantastičan i stoga je neophodan predgovor zbog mogućih optužbi na račun neistinitosti i uskraćivanja dimenzije koja može da obrazuje, a ne samo da zabavi. Sižejni tok romana Svift je razvio u četiri tematska nivoa. U stvari, to su četiri epizode jedne povesti, u kojoj Lamjuel Guliver pripoveda o svojim velikim avanturama.[3] Prvi deo: Putovanje u Liliput Drugi deo: Putovanje u Brobdingnag Treći deo: Putovanje u Laputu, Balnibarbiju, Lugnag i Glubdubrib Četvrti deo: Putovanje u zemlju Huinhma Guliver svift

K - 03 Mini bezicna tastatura + mis. Novo u fabrickom pakovanju. Opis: Ultra tanka bežična tastatura i miš za povezivanje sa računarom, tabletom i drugim uređajima. Tastatura ima multimedijalnu funkciju Postoje prečice i funkcija isključivanja zvuka Koristeći novu pametnu tehnologiju za uštedu energije, automatski prelazi u režim hibernacije kada se ne koristi radi uštede energije, pritisnete dugme da biste ga aktivirali i koristili. Koristeći novu 2.4G bežičnu tehnologiju, postoji prijemnik USB porta povezan sa U portom računara, tastatura i miš dele isti prijemnik, uključi i pusti, bez potrebe za ugradnjom. Kompatibilni sistemi: Vindovs KSP, Vindovs 2000, Vindovs Vista 7/8/10, Android OS. Podrška za laptop, desktop, Android pametni TV, Android plejer. Dimenzije tastature: (11,22 k 4,72 k 0,78)" / (28,5 k 12 k 2) cm (D k Š k V) Dimenzije miša: (3,14 k 1,77 k 1,10)" / (8 k 4,5 k 2,8) cm (D k Š k V) Licno preuzimanje u Beogradu, po dogovoru, na lokacijama : *Zemun (Karadjorev Trg) *Stari Merkator *Novi Beograd - Blok 70 ili piramida *Žarkovo (centar) ili slanje kurirskom službom. Za narudzbinu - poslati: - ime i prezime - adresu za slanje, postanski broj i grad - kontakt telefon Poziv, sms, Viber

Procesor: Intel Core™ i3-1215U, 6 jezgara, 1.20 GHz (do 4.40 GHz) RAM memorija: 8 GB DDR4 3200MHz Slobodan 1 od 2 slota Maksimalno podržano 16Gb Skladištenje podataka: 512 GB PCIe® Gen4 NVMe™ M.2 SSD Grafička kartica: Integrisana, Intel® Iris Xe Displej: 39.6 cm (15.6") diagonala, FHD (1920 x 1080) IPS panel, non-glare Mreža i povezivanje: Integrisan 10/100/1000 GbE LAN MediaTek Wi-Fi 6 (802.11ax) Bluetooth® 5.3 Boja: Srebrna Tastatura: Pune veličine, sa numeričkim delom Jezik: Srpski Kamera: HP 720p 0.9MP HD kamera sa integrisanim mikrofonom Portovi: 2x USB Type-A 3.1 Gen1 1x USB Type-C® 3.1 Gen2 1x HDMI 2.1 1x RJ-45 1x AC smart pin 1x 3.5mm slušalice/mikrofon kombo 1x čitač SD kartica Operativni sistem: Windows 11 Home

Na prodaju Asus Rog Strix (GL502VT) gejmerski laptop. Računar je u odličnom stanju, nema oštećenja, nikad nije padao, nikad nije popravljan. Kupljen je u Gigatronu, garancija je verovatno istekla. Pre par dana je ubačen nov Samsung 970 EVo Plus 500GB SSD disk. Dolazi u kopletu sa originalnim adapterom/punjačem. Poklon nov ranac za laptop Evo i nekoliko karakteristika: Procesor: Intel i7-6700HQ sa 4 jezgra i 8 tredova (4 Core, 6M cache / 2.6GHz, up to 3.5GHz) Ekran: 15.6" dijagonale IPS anti-glare (3840 x 2160 UHD 4K) Memorija: 24GB DDR4 2666 Mhz Hard disk #1: Samsung 970 EVo Plus 500GB (citanje 3500 MB/s, pisanje 3200 MB/s) Hard disk #2: Samsung Spinpoint M8 1TB 5400rpm Grafika #1: Intel® UHD 530 Grafika #2: NVIDIA GeForce GTX 970M 6GB Vram GDDR5 192bit Konektori: LAN RJ45 Gigabit, 1x HDMI, 1x Mini DisplayPort, 3x USB 3.0, 1x USB-C (supports Thunderbolt 3), Headphone/microphone combo jack, SD čitač Zvuk: Dolby Audio™ Premium Kamera: 720p HD camera Tastatura: Svetleća sa numeričkim delom Baterija: 2 do 2.5 sati autonomije, u zavisnosti šta radite Operativni sistem: Windows 10 - Cena je 850 eura ili 101.000, oo dinara fiksno - - Zamena za Canon/Nikon foto objektive uz doplatu - Za sva dodatna pitanja stojim na raspolaganju. Telefon Lično preuzimanje u Obrenovcu ili slanje CityExpress i PostExpress kurirskom službom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Nedeljko Dragic Biblioteka Vjeverica Ivan Kušan (Sarajevo, 30. avgust 1933 — Zagreb, 20. novembar 2012) bio je hrvatski pisac, slikar, prevodilac i redovni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.[1] Biografija Rođen u Sarajevu 1933. u porodici Jakše Kušana, vlasnika prodavnice knjiga i jednog od najpoštovanijih članova lokalne inteligencije. Porodica se preselila u Zagreb 1939. U svojoj 10. godini Ivan Kušan je otkrio svoj spisateljski talenat i napisao prvi roman. Srednju školu je završio u Zagrebu gde je i diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti.[2] Kasnije je otkrio ukus za vizuelne umetnosti. Tokom 1950-ih je radio na Radio Zagrebu. Od 1980. do 1994. je predavao na Akademiji dramskih umjetnosti Univerziteta u Zagrebu. Ivan Kušan je svoju prvu knjigu objavio 1956. Njegova specijalnost su postali romani za decu, a neki od njih, poput „Lažeš, Melita“ i „Koko u Parizu“ su postale vrlo popularne. U kasnijim fazama svoje karijere Kušan je otkrio sklonost ka erotskim bajkama. Takođe je napisao roman Čaruga, 1976. godine[1], o poznatom odmetniku Jovi Stanisavljeviću Čarugi, koji je kasnije adaptiran u film. Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike. Prevodio je s ruskog, engleskog i francuskog jezika.[1] Od 2002. godine bio je redovan član HAZU.[1] Ivan Kušan se ženio dva puta i ima jednog sina iz prvog braka sa hrvatskom pozorišnom i televizijskom glumicom Helenom Buljan. Nakon nje, oženio je Nadeždu Kušan rođenu Lukin.[3] Dela Dela za decu i omladinu: Uzbuna na Zelenom Vrhu Koko i duhovi (štampano u Beogradu) Koko u Parizu Zagonetni dječak (Beograd) Domaća zadaća Lažeš Melita (Beograd) Strašan kauboj (Beograd) Koko u Kninu Romani: Razapet između (Beograd) Moj Potop Toranj (Beograd) Naivci Čaruga prijeti Medvedgradski golubovi Novele: Trenutak unaprijed, Veliki dan, Moj prijatelj Pet, Ljubi susjeda svoga Putopisi: 89 slavnih Kad ljubav i seks odu u vjetar Dugi promišljeni gnjev Prerušeni prosjak Antologije i izvori Dvadeset godina jugoslavenske proze (sa Čedom Pricom i Slobodanom Novakom) Contemporary Croatian prose La Poesie Croate (sa Slavkom Mihalićem) Ivo Kušan prevodi sa engleskog, francuskog, ruskog, češkog. Filmski scenario: Tajna Nikole Tesle Čaruga Zločin u školi Nagrade Nagrada grada Vršca 1978. godine za „Čarugu“ na Sterijinom pozorju[3] Nagrada „Vladimir Nazor“ 1998. godine za životno delo[3] Nominovan za nagradu H. C. Anderson u Jugoslaviji- dva puta 1974. i 1995. godine.[3] Nagrada „Grigor Vitez“ za delo “Koko u Parizu”.[3] Nagrada „Ivana B. Mažuranić“ za delo “Koko u Parizu”.[3] Orden „Danica“ sa likom M. Marulića 1996. godine.[3] Nagrada grada Zagreba (dva puta) - 1961. godine osvojio je Nagradu grada Zagreba za roman za djecu “Domaća zadaća”, a 1970. roman za odrasle “Toranj”.

Rezolucija ekrana: 1920 x 1080 pix Tip panela: FHD, TN 250nits Anti-glare Procesor: Intel® Celeron® Dual-Core N4500, 1,1 do 2,8 GHz (2T, 4 MB Intel® Smart Cache) Grafika: integrisana Intel® UHD Graphics RAM Memorija: 1x 8 GB SO-DIMM DDR4-2933 SSD disk: SSD 256 GB M.2 2242 PCIe® 3.0x4 NVMe® Optički uređaj: nema Audio Chip : High Definition (HD) Audio, Realtek® ALC3287 codec Zvučnici: stereo, 1,5 W x2, Dolby® Audio™ Web kamera: HD 720p (Privacy Shutter) sa 2x Array mikrofon Wi-Fi 11ac 2x2 Bluetooth 5.1 LAN 100/1000M (RJ-45) Priključci: - 1 x HDMI® 1.4b - 1 x USB-C® 3.2 Gen 1 (support data transfer only) - 1 x USB 3.2 Gen 1 - 1 x USB 2.0 - 1 x RJ-45 - 1 x 3,5 mm slušalice/mikrofon Tastatura pune veličine sa numeričkim delom Slovni raspored tastera: SRB Baterija: integrisana Li-ion, 38 Wh Operativni sistem: nema Dimenzije: 359,2 x 235,8 x 19,9 mm Težina: 1,7 kg

Lujza Alkot Vragolije malih ljudi Tvrdi povez Edicija Zlatna knjiga Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Crtezi i vinjete: Marko Krsmanovic Prvo izdanje! Zbirku pesama „Pesme o majci“ autor Branko V. Radičević posvetio je svojoj majci Kosari i svim drugim majkama, kako je sam napisao – Majci Kosari i svim majkama. Života ih koštamo! Zbirka je objavljena 1972. godine i sadrži trideset lirskih pesama, nekoliko pesama posvećenih majci i nekoliko posvećenih ocu. Simbolično bi se to moglo predstaviti kao jedan mesec u godini, svaki dan po jedna pesma. Sve se pesme u ovoj zbirci ipak stapaju u jednu veliku pesmu o majci. Majka je za Branka jedinstveno biće koje obasjava svačije detinjstvo, njena nas ljubav zaštitnički i prijateljski greje kroz ceo život. Kao što se majka deli i ostaje cela tako nikad niko nije ispričao priču o majci, jer ona nema kraja, kaže pesnik. Majke su uvek majke, kaže naš pesnik, uvek malde, za svoju decu. I to je najveća stvar na svetu. Jer kako bismo mi bili deca da pored nas nisu majke. Deca su deca. A to znači: deca su mala, i ja sam mali, jer imam majku. Ja za svoju majku nikada nisam ni porastao. Majka ni u jednoj pesmi ne priča, ona plete, kuva, prašta, bije, spava… To je zbog toga što sama priča o njoj teče neprekidno. Pesnik je ispevao nesagledivu ljubav, ali i majčinu brigu i patnju. Majka je nežni stvor, mek kao hleb, meka kao vunica, koja bi za svoje mlade učinila sve. Ona nikad nije mrzovoljna i nervozna, nije nestrpljiva. Većina pesama počinje Kad mati… pa sledi radnja. Pesnik hoće da nam kaže da bez obzira na sve glavni posao majke jeste ljubav. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 — Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar.[1] Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za decu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je u logor u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji.[2] Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet.[3] Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi.[2] Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda.[1] Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči.[2] Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu: „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“.[4] Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade.[

Tip tastature: Bežična tastatura Tip tastera: Mehanički tasteri Nisko-profilni tasteri: Da Pozadinsko osvetljenje: Ne Slovni raspored: EN (US) Povezivanje: USB nano prijemnik / Bluetooth Vrsta baterije: Alkalna baterija Boja: Bela TASTATURA: Veličina tastature: Srednja tastatura (TKL - bez numeričkog dela) Multimedijalni tasteri: Preko Fn tastera Ostale karakteristike tastature: Logi Options+ (ne dolazi uz uređaj, mora se preuzeti zasebno) MIŠ: Oblik miša: Simetričan Dizajn miša: Za obe ruke Tip senzora miša: Optički Rezolucija: 1000 DPI Ostale karakteristike miša: Vrsta baterije: Alkalna baterija Tip baterije: 1 x AA Autonomija baterije: Do 36 meseci Broj tastera: 3 tastera Domet: Do 10 metara Tip baterije: 2x AAA baterija Autonomija baterije: Do 36 meseci Podržane verzije operativnih sistema: Windows 10/11 ili kasniji MacOS 11 ili kasniji iPadOS 14 ili kasniji iOS 14 ili kasniji Android 9.0 ili kasniji Chrome OS Linux Dimenzije: Veličina tastature: 124 x 16 x 279 mm Veličina miša: 58.7 x 26.2 x 106.7 mm Masa: Tastatura: 415 g Miš: 76 g Napomena: Slovni raspored tastature i oblik tastera prikazanih na slikama ne mora nužno da odgovara podacima navedenim u specifikacijama proizvoda. Prava potrošača: Zakonska saobraznost 2 godine

Lujza Alkot Vragolije malih ljudiTvrdi povezEdicija Zlatna knjigaKorice i ilustracije:Zagorka StojanovicSa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura.Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno.Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863).Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima.BiografijaLuiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2]Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3]Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine.Umrla je u Bostonu, 1888. godine.DelaLuiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade.U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom.Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..12/25

Procesor: AMD Athlon Gold 3150U Dual Core (do 3,3 GHz) RAM memorija: 8 GB DDR4-3200 MHz RAM (1 x 8 GB) Skladištenje podataka: 512 GB PCIe® Gen4 NVMe™ M.2 SSD Grafička kartica: Integrisana, AMD Radeon RX Vega Displej: 39.6 cm (15.6") diagonala, FHD (1920 x 1080) Mreža i povezivanje: Integrisan 10/100/1000 GbE LAN Wi-Fi 6 Bluetooth® 5.3 Dimenzije (ŠxDxV): 35.8 x 24.2 x 1.99 cm Masa: 1.74kg Boja: Srebrna Tastatura: Pune veličine, sa numeričkim delom Slovni raspored: Srpski Kamera: Da, 720P Portovi: 2x USB 3.2 Type-A 1x USB Type-C® 1x HDMI 1x RJ-45 1x AC pin 1x 3.5mm slušalice/mikrofon kombo 1x čitač SD kartica Baterija: 45 Wh Li-ion polymer

Čudesni svetovi Volta Diznija - Svet mašte Vuk Karadžić, Beograd, 1971 255 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro 27 cm Wonderful Worlds of Walt Disney Stories from other Lands Prevod: Dušanka Bogosavljev ; prevod u stihu Ranka Kuić; ---------------------------- Čudesni svetovi Volta Diznija - Priče iz raznih zemalja Vuk Karadžić, Beograd, 1971 255 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro 27 cm Wonderful Worlds of Walt Disney Stories from other lands prevod Olivera Stefanović, Sonja Dekanić Meri Popins Mač u kamenu Alisa u zemlji čuda susreće belog zeca 101 dalmatinac Petar Pan Doživljaji Robina Huda Golijat II Portugalija Sardinija Maroko Laponija Škotska visija Dunav Švajcarska Švajcarski Robinzoni Bambi Darbi O`Gil Veliki Riđa Zoro Zimljivi pingvin ---------------------------- Đuzepe Zanini - Čudesni svetovi Volta Diznija - Tajni život životinja Vuk Karadžić, Beograd, 1971 216 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro 27 cm Prevod dela: Vita segreta degli animali - Giuseppe Zanini prevod s italijanskog Jugana Stojanović, prevod Dodatka s engleskog Ivana Šćepanović ---------------------------- Čudesni svetovi Volta Diznija - Svet novih granica Vuk Karadžić, Beograd, 1971 255 str. tvrdi povez stanje: dobro 27 cm Priče (17): 1.Maza i lunja 2. Tobi Tajler 3.Pol River 4.Paja PAtak u Diznilendu 5. Čika Remove priče 6.Dejvi Kroket 7.Stari žuća 8.Divlji sam 8.Džoni jabukovo seme 9.Rundov detektiv 10.Leteći auto 11.Navaho Indijanci 12.Nomadi sa sela... Preveli Ranka KUJIĆ (prof. Fil. fak. BGD.) Vidosava Janković i Živka Britnić... Oko 250 ilustracija u boji. PRVO JUGOSLOVENSKO IZDANJE. U DOBROM STANJU.

U dobrom stanju! Ovo izdanje je retko! Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljubiša Đokić Ilustracije: Dzoja Ratkovic - Gavela Ljubiša Đokić (Danilovgrad, 27. oktobar 1929 – Beograd, 7. septembar 1996) bio je srpski i jugoslovenski reditelj, dramski pisac, dramaturg i scenarista i univerzitetski profesor. Đokić je bio prodekan i dekan Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Biografija Iako je rođen u Danilovgradu, najranije detinjstvo je proveo u Brčkom. U Beograd sa porodicom dolazi pre Drugog svetskog rata, kada je njegova majka dobila posao učiteljice u Višnjici. Oba roditelja su mu bili prosvetni radnici.[1] Ljubiša Đokić je diplomirao na Filozofskom fakultetu i Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Književni rad je započeo kao dečji pesnik, da bi potom počeo da piše dramska dela, a najviše bajke, takođe, za decu[2]. Svoje prve radove je u početku objavljivao po raznim časopisima. Džoja Ratković Gavela rodjena je u Mostaru 1941. godine. Studirala Pravni fakultet, a potom i Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Šerbana. Iste godine boravi duže vreme u Parizu gde fakultativno pohada Akademiju lepih umetnosti (Academie des beaux-arts). Bavi se: karikaturom, crtežom, ilustracijom, stripom, animiranim crtežom za film i televiziju, ilustracijama za scenu. Radila kao saradnik izdavačkih i novinskih kuća, te kao ilustrator u TV Beograd. Izlaže grupno i samostalno od 1968. godine. Predstavljala je svoje radove, do sada, na dvadeset samostalnih i na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, medju kojima nekoliko posvećenih crtežu, političkom crtežu, karikaturi, ilustracijama. Dobila desetak nagrada za svoja likovna ostvarenja. Poslednjih petnaest godina živela i radila na relaciji Beograd-Beč.

Na prodaju HP Zbook 17 G2 radna stanica. Mislim da veliki broj korisnika računara zna o kakvom je modelu reč. Mašina sa puno ram memorije i možda nešto starijom grafikom ali dovoljno dobra da pogura većinu noviji gaming naslova i odličan za foto i video editing. Uz laptop dolazi originalni HP adapter/punjač. ----- POKLON nov ranac za laptop ----- Evo i nekoliko karakteristika: Procesor: Intel i7-4910MQ sa 4 jezgra i 8 tredova (4 Core, 8M cache / 2.9GHz, up to 3.9GHz) Ekran: 17" dijagonale Anti-glare (1920 x 1080 FullHD) Memorija: 32GB DDR3L memorije Hard disk: SanDisk 512GB SSD Grafika: nVidia Quadro K5100m 8GB Vram Konektori: LAN RJ45 Gigabit, 1 x USB 2.0, 3 x USB 3.2 Gen 1 (3.1 Gen 1) Type-A ports quantity, DisplayPort, DVI port, Thunderbolt 2 port, čitač elektronskih dokumenata, SD čitač Zvuk: Dolby Audio™ Premium Kamera: 720p HD camera Tastatura: Svetleća sa numeričkim delom Baterija: 3 do 4 sati autonomije, 60 Wh Li-ion Operativni sistem: Windows 10 PRO --- Cena je 770 eura ili 92.000, oo dinara fiksno --- --- Zamena za Canon/Nikon foto opremu uz doplatu --- Za sva dodatna pitanja stojim na raspolaganju. Lično preuzimanje u Obrenovcu ili slanje cityExpress i PostExpress kurirskom službom.

ROBERT TAKARIČ JEDNOM JE LETO MOJA LJUBICE Tvrdi povez Izdavač Bookland Роберт Такарич (1968) је истакнути српски писац за децу. Роберт Такарич живи у Зрењанину и у Сенти. Ради као професор и педагог драме. [1] Дела Романи Једно је лето, Љубице (2011) Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве (2012) Дневник прве љубави (2013) Ударио ме пубертет у главу (2016) Девојчице су обично више (2017) Приче Идемо по Ољу у Зелену земљу на Зеленом мору (2003) Девојчице су јачи пол (2007) Девојчице узвраћају ударац (2008) Мењам пубертет за било шта! Повољно! (2009) Пола девојчица, пола птица певачица 100% добра девојчица (2009) Најбоље године (2009) Шест и по најгорих мувања од постанка света (2010) Татина принцеза (2014) Сестрице (2014) Недостајеш (2015) Наша школа је купила диносауруса (2016) Драме Недељом срчемо супу (2003) У потрази за коњском срећом (2003) Мона Лиза је била лепша (2004) Ауу, сестро, и ми се играмо позоришта (2007) Сликовнице Школица за змајеве (2011) Школица за виле (2011) Школица за витезове (2011) Школица за сирене (2011) Школица за пирате (2011) Школица за принцезе (2011) Школица за суперхероје (2013) Школица за диносаурусе (2013) Два пријатеља на фарми (2014) Два пријатеља & откриће Америке (2014) Два пријатеља & 7 светских чуда (2014) Два пријатеља у зоолошком врту (2014) Два пријатеља уче бонтон (2014) Два пријатеља и велики светски проналасци (2014) Два пријатеља на древним олимпијским играма (2014) Два пријатеља постају детективи (2014) Два пријатеља у потрази за Мона Лизом (2014) Популарна наука Траже се паметни детективи за откривање историје (2013) Траже се паметни детективи за откривање историје. 2, Средњи век (2015) Траже се паметни детективи за откривање историје Војводине (2015) Паметна књига о школском позоришту (2011) Награде Мали принц (2010) за најбољи дечји роман у Југославији за дело Мењам пубертет за било шта! Повољно! Невен (2014) за најбољу књигу из популарне науке за децу за дело Тражи се паметни детектив за откривање историје Доситејево перо за дело Шест и по најгорих мувања од постанка света

ROBERT TAKARIČ REKLA JE DA U MOJOJ GLAVI ČUJE GITARE I BUBNJEVE Tvrdi povez Izdavač Bookland Роберт Такарич (1968) је истакнути српски писац за децу. Роберт Такарич живи у Зрењанину и у Сенти. Ради као професор и педагог драме. [1] Дела Романи Једно је лето, Љубице (2011) Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве (2012) Дневник прве љубави (2013) Ударио ме пубертет у главу (2016) Девојчице су обично више (2017) Приче Идемо по Ољу у Зелену земљу на Зеленом мору (2003) Девојчице су јачи пол (2007) Девојчице узвраћају ударац (2008) Мењам пубертет за било шта! Повољно! (2009) Пола девојчица, пола птица певачица 100% добра девојчица (2009) Најбоље године (2009) Шест и по најгорих мувања од постанка света (2010) Татина принцеза (2014) Сестрице (2014) Недостајеш (2015) Наша школа је купила диносауруса (2016) Драме Недељом срчемо супу (2003) У потрази за коњском срећом (2003) Мона Лиза је била лепша (2004) Ауу, сестро, и ми се играмо позоришта (2007) Сликовнице Школица за змајеве (2011) Школица за виле (2011) Школица за витезове (2011) Школица за сирене (2011) Школица за пирате (2011) Школица за принцезе (2011) Школица за суперхероје (2013) Школица за диносаурусе (2013) Два пријатеља на фарми (2014) Два пријатеља & откриће Америке (2014) Два пријатеља & 7 светских чуда (2014) Два пријатеља у зоолошком врту (2014) Два пријатеља уче бонтон (2014) Два пријатеља и велики светски проналасци (2014) Два пријатеља на древним олимпијским играма (2014) Два пријатеља постају детективи (2014) Два пријатеља у потрази за Мона Лизом (2014) Популарна наука Траже се паметни детективи за откривање историје (2013) Траже се паметни детективи за откривање историје. 2, Средњи век (2015) Траже се паметни детективи за откривање историје Војводине (2015) Паметна књига о школском позоришту (2011) Награде Мали принц (2010) за најбољи дечји роман у Југославији за дело Мењам пубертет за било шта! Повољно! Невен (2014) за најбољу књигу из популарне науке за децу за дело Тражи се паметни детектив за откривање историје Доситејево перо за дело Шест и по најгорих мувања од постанка света

ROBERT TAKARIČ REKLA JE DA U MOJOJ GLAVI ČUJE GITARE I BUBNJEVE Tvrdi povez Izdavač Bookland Роберт Такарич (1968) је истакнути српски писац за децу. Роберт Такарич живи у Зрењанину и у Сенти. Ради као професор и педагог драме. [1] Дела Романи Једно је лето, Љубице (2011) Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве (2012) Дневник прве љубави (2013) Ударио ме пубертет у главу (2016) Девојчице су обично више (2017) Приче Идемо по Ољу у Зелену земљу на Зеленом мору (2003) Девојчице су јачи пол (2007) Девојчице узвраћају ударац (2008) Мењам пубертет за било шта! Повољно! (2009) Пола девојчица, пола птица певачица 100% добра девојчица (2009) Најбоље године (2009) Шест и по најгорих мувања од постанка света (2010) Татина принцеза (2014) Сестрице (2014) Недостајеш (2015) Наша школа је купила диносауруса (2016) Драме Недељом срчемо супу (2003) У потрази за коњском срећом (2003) Мона Лиза је била лепша (2004) Ауу, сестро, и ми се играмо позоришта (2007) Сликовнице Школица за змајеве (2011) Школица за виле (2011) Школица за витезове (2011) Школица за сирене (2011) Школица за пирате (2011) Школица за принцезе (2011) Школица за суперхероје (2013) Школица за диносаурусе (2013) Два пријатеља на фарми (2014) Два пријатеља & откриће Америке (2014) Два пријатеља & 7 светских чуда (2014) Два пријатеља у зоолошком врту (2014) Два пријатеља уче бонтон (2014) Два пријатеља и велики светски проналасци (2014) Два пријатеља на древним олимпијским играма (2014) Два пријатеља постају детективи (2014) Два пријатеља у потрази за Мона Лизом (2014) Популарна наука Траже се паметни детективи за откривање историје (2013) Траже се паметни детективи за откривање историје. 2, Средњи век (2015) Траже се паметни детективи за откривање историје Војводине (2015) Паметна књига о школском позоришту (2011) Награде Мали принц (2010) за најбољи дечји роман у Југославији за дело Мењам пубертет за било шта! Повољно! Невен (2014) за најбољу књигу из популарне науке за децу за дело Тражи се паметни детектив за откривање историје Доситејево перо за дело Шест и по најгорих мувања од постанка света

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

Odlično očuvano, s posvetom i potpisom Duška Radovića! Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Igre i igračke / Dušan Radović ; [ilustrovao Zlatko Bourek] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1979 Fizički opis 117 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Bourek, Zlatko Zbirka Biblioteka Vjeverica Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963–1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG46 (N)

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Smešne reči : razbojnik Kađa i princeza Nađa / Dušan Radović ; [likovna oprema Hamid Lukovac] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1972 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 29 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lukovac, Hamid Zbirka Bambi / Svjetlost, Sarajevo (Karton) Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963–1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG100 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Zlatna knjiga detinjstva` Ilustracije: Radoslav Zecevic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.

NOVA PLANETA - Ranko Pavlović Istočno Sarajevo 2014 88 str ilustracije Ranko Pavlović (Šnjegotina Gornja, 19. januar 1943) srpski je književnik. Piše priče, pripovijetke, romane, poeziju i dramske tekstove za djecu i odrasle.[1] Biografija Rođen je za vrijeme Drugog svjetskog rata u Šnjegotini Gornjoj kod Teslića. U rodnom mjestu je završio osnovnu, a Učiteljsku školu u Banjoj Luci. Po završetku Učiteljske škole je kratko vrijeme radio kao prosvjetni radnik u okolini Teslića. Preselio se u Banju Luku i bavio se novinarstvom. Radio je kao novinar i urednik u sarajevskom `Oslobođenju`, a zatim je bio direktor novinsko-izdavačke djelatnosti, te direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke djelatnosti u `Glasu srpskom`. Živi i radi u Banjoj Luci. Objavio je osamnaest zbirki pjesama, sedamnaest zbirki pripovijedaka, pet romana, dvije zbirke eseja, knjigu književnih kritika i deset radio-drama za odrasle, zatim osamnaest zbirki priča za djecu, šest zbirki pjesama za najmlađe, dva romana za mlade, desetak igranih i objavljenih tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio-igara za djecu. Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu objavio je njegova Izabrana djela. Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pjesme i pripovijetke prevođene su na italijanski, poljski, mađarski, engleski, rumunski, njemački, holandski, švedski, ruski i druge jezike. [2] Nagrade Kočićeva nagrada[1] Kočićeva knjiga[1] Nagrada Stanko Rakita[1] Nagrada Laza Kostić[1] Nagrada Gordana Brajović[1] Nagrada Gordana Todorović[1] Nagrada Isak Samokovlija[1] Nagrada Grigorije Božović[1] Nagrada Veselin Masleša[1] Skender Kulenović[1] Sovica za najbolju knjigu za djecu [1] Miholjdanska povelja, nagrada za razvoj kulture u čelinačkom kraju 2010.[2] Godišnja nagrada udruženja književnika Republike Srpske Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo Povelja Udruženja književnika Republike Srpske za životno djelo Nagrada akademije Ivo Andrić za životno djelo Djela Zbirke poezije: `Nemir sna`, «Paralele», Doboj, 1963. `Damari jasenovački`, Nacionalni park Kozara, Prijedor, 1987. `Kosti i sjene`, Slovo, Banja Luka, 1997. `Nebeski lan`, «Ars Libri» – Beograd, «Besjeda» – Banja Luka, 2001. `Srž`, «Rad», Beograd, 2005. Pjesme (izabrane i nove pjesme), Zavod za udžbenike, Istočno Sarajevo, 2004. `Dama iz Gospodske`, «Art-print», Banja Luka, 2006. `Lov`, «KoV», Vršac, 2007. `Pjesnikov prah`, Nar. bibl. „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2008. `Monaški soneti`, «Art-print», Banja Luka, 2011. `Između dvije praznine`, Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka, Banja Luka, 2011. `Dublje od slutnje`, «Art-print», Banja Luka, 2012. `Povratak u tačku` (izabrane i nove pjesme), «Besjeda» Banja Luka, «Ars Li¬bri», Beograd, 2013. `Zrno`, «Povelja», Kraljevo, 2014. `Prelazak u sjenku` (izabrane i nove pjesme), «Unus mundus», Niški kulturn centar, Niš, 2015. `Laku noć, Ljiljana`, «Art-print», Banja Luka, 2016. `Plavet`, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2018. `Izmaglica`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka, 2018. `Prometejev čvor`, «Art-print» , Banja Luka, 2020. `Kroz iglene uši`, soneti, «Art-print» , Banja Luka, 2021. Zbirke pripovijedaka: `Priče iz Vakufa`, «Glas», Banja Luka, 1978. `Bljesak u košmaru`, «Univerzal», Tuzla, 1985. `Čovjek u ljušturi`, «Glas», Banja Luka, 1988. `Preobražaji`, «Rad», Beograd, 1997. `Dodir`, «Oslobođenje», Srpsko Sarajevo, 1998. `Žuta bjelina` (izbor), «Glas srpski» – Banja Luka, «Oslobođenje» – Srpsko Sarajevo, 1998. `Subote bez Ilze` (izabrane i nove priče), Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd, 2000. `Tragač iz krilne regimente`, «Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka», Banja Luka, 2003. `Bio jednom jedan`, «Književna zadruga», Banja Luka, 2003. `Pripovijetke` (izbor), «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2004. `Bibliotekar i Knjiga`, «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2006. `(D)opričano` (izbor), «Podružnica UKS», Banja Luka, 2007. `Trinaest nestrpljivih priča`, «Prometej», N. Sad, 2007. `Nebesnici`, «Nova reč», Požarevac, 2012. `Otkupljivač priča`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Karenjina i Vronski u zadimljenoj krčmi`, «Prometej», Novi Sad, 2015. Pečat nad ponorom, „Štampar Makarije“ Beograd, „Hercegovina izdavaštvo“ Trebinje i „Obodsko slovo“ Podgorica, 2020. `Strašni sud`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka 2021. Romani: `Škola jahanja`, «Glas», Banja Luka, 1990. (drugo izdanje: «Glas srpski», Banja Luka, 1997) `Jahači i ostali`, «Glas srpski», Banja Luka, 2001. `Kako uhvatiti leptira`, «Narodna knjiga», Beograd, 2002. `Nebeske kosturnice`, «Prometej», Novi Sad, 2011. `Gromada`, «Prometej», Novi Sad i Fondacija Brano Ćopić Banja Luka, 2016. Eseji: `Žurka kod Ekermana`, «KoV», Vršac, 2007. `U dubinama jezika`, «Art print», Banja Luka, 2017. Književna kritika: `Dočitavanje`, «Unus mundus», Niš, 2012. Dnevnici: `Krezuba godina, dnevničko bilješkare o 2016`, «Art print», Banja Luka, 2018. Publicistika: `Banjaluka 1969 – 1979.`, (priredio sa Hamidom Husedžinovićem), „Glas“, Banja Luka, 1980. `Banjalučka kuća od snova – pola vijeka Dječijeg pozorišta Republike Srpske` (sa Predragom Bjeloševićem i Vojislavom Vujanovićem), Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2006. Zbirke priča za djecu: `Bajke za lijevo uho`, «Osvit», Karlovac, 1985. `Jarac u pozorištu`, «Svjetlost», biblioteka `Mladi dani`, Sarajevo, 1985. `Čistač obuće`, «Mladost», biblioteka `Vjeverica`, Zagreb, 1985. `Kuća na izletu`, «Glas», biblioteka `Jablan`, Banja Luka, 1988, drugo izdanje 1990. `Kula Kulina bana`, «Veselin Masleša», biblioteka `Lastavica`, Sarajevo, 1988. `Kuća na izletu` (izbor), «Veselin Masleša» i «Svjetlost», Sarajevo, 1990. `Stefan na Mliječnom putu`, «Krajiško dječije pozorište», Banja Luka, 1994. `U kući duhova` (izbor), «Grigorije Božović», biblioteka `Božuri`, Priština, 1998. `Voz, tata i novine`, «Besjeda», biblioteka `Beli slon`, Banja Luka, 2000. `Zlatnodolske bajke`, «Rad», biblioteka `Alisa`, Beograd, 2001. `Prijatelji`, «Slovo», Banja Luka, 2002. `Moć divlje oskoruše i druge bajke`, «Bookland» Beograd, 2005. `Svirala od ružinog drveta i druge bajke`, «Bookland», Beograd, 2009. `Gitarijada u Ježevici`, «Bosanska riječ», Tuzla, 2009. `Kraljevi na vašaru` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», Sarajevo, 2010. `Stiže slikar`, «Povelja», Kraljevo, 2011. `Jedna Priča i druge priče`, Književna zaklada/fondacija „Fra Grgo Martić“, Kreševo, 2011. `Pričinilo se u Pričinu`, «Bookland», Beograd, 2014. `Mašta na tufnice` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», biblioteka „Mali princ“, Tuzla, 2015, drugo izdanje (u ediciji „Knjigometar“) 2016. `Princeza u oblutku`, „Odysseus“, Beograd, 2020. Romani za djecu: `Tajne Kraljevog Grada`, «Narodna knjiga», biblioteka `Petar Pan`, Beograd, 2004. `Kako se ispričala Neispričana Bajka`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2018. Slikovnice: `Čarolije Sina Sunca`, «GrafoMark», Laktaši, 2001. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej, «GrafoMark», Laktaši, 2001. Zbirke pjesama za djecu: `Šta jutro doručkuje`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2007. `Rasti brže, to je lako`, «Book», Beograd, 2009. `Basnovite pjesme`, «Art print», Banja Luka, 2010. `Kad se uši zacrvene` (izabrane i nove pjesme) (u: R. Pavlović – P. Đaković – P. Stević: Prostori igre), Fondacija „Branko Ćopić“, biblioteka „Bašta sljezove boje“, Banjaluka, 2010. `Pjesme za pričanje`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Nova planeta`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2014. Zvučne knjige: `Izvor svjetlosti i druge bajke`, JU Specijalna biblioteka za slijepa i slabovida lica Republike Srpske, Banja Luka, 2017. Izvedeni pozorišni tekstovi za djecu: `Kutija za oslobađanje vremena`, COK teatar, Banja Luka, 1991. `Ljubavni jadi Ježa Ježića`, Krajiško dječije pozorište, Banja Luka, 1993. i Lutkarski studio `Roda`, Banja Luka, 2003. `Princ od Bijelog Luka`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2000. i 2002. `Ljubičasta zraka`, Dječije pozorište Republike Srpske, B. Luka, 2006. `Žutokapa`, KUD „Karpati“, Vrbas, 2006. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2013. `Prokletstvo metafore`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Upoznavanje svijeta`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Trospratni bolesnik` (po morivima pjesme „Bolesnik na tri sprat“ Branka Ćopića), Dramska scena, Prnjavor, 2018; DSG `Roda` Banja Luka 2021. Izabrana djela: `Pjesme` `Pripovijetke` roman `Jahači i ostali` `Priče za djecu` «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2004. Više od 20 radio-dramskih tekstova izvođenih na svim radio-stanicama bivše SFRJ i prevođenih na više jezika. L.1.O.2.P.1.

Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano knjiga je u odličnom stanju - kao nova Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada.