RENAISSANCE 1-2 Autor: Bernhard Berenson DIE OBER OBERITALIISCHEN MALER - DIE VENEZIANISCHEN MALER Mit 42 Bildtafeln Kurt Wolff Verlag Munchen Knj. 1: Br. str.: 247 + 42 ilustracije Knj. 2: Br. str.: 123 + 42 ilustracije Povez: tvrd Bernard Berenson bio je znameniti američki istoričar umetnosti, čija je specijalnost bila renesansa. U svoje vreme je bio čuven po atribuciji dela starih majstora. Pavle Karađorđević je bio dugogodišnji prijatelj Bernarda Berensona i njegove supruge Meri, počev od 1914. G/7

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Impresionizam (franc. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar. Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi put objavljena 1982. godine, Sociologija umetnosti razmatra sve oblike umetnosti, bilo da se radi o vizuelnoj umetnosti, književnosti, filmu, pozorištu ili muzici, od Baha do Bitlsa. Poslednja knjiga koju je Arnold Hauser završio pre svoje smrti 1978. godine, to je potpuna analiza duhovnih snaga društvenog izražavanja, zasnovana na sveobuhvatnom istorijskom iskustvu i dokumentaciji. Hauser istražuje umetnost od najranijih vremena do modernog doba, uz fascinantne analize masovnih medija i aktuelnih manifestacija ljudske kreativnosti. Proširenje i završetak njegovog ranijeg dela, Društvena istorija umetnosti, ovaj tom predstavlja sumiranje njegove misli i čini prikladan vrhunac njegovog životnog dela. Arnold Hauzer (1892-1978) je bio istoričar umetnosti i filma. Njegovo najvažnije delo Socijalna istorija umetnosti i književnosti objavljena je na engleskom jeziku 1950. godine i izazvala oprečna reagovanja zbog svoje ideološke obojenosti. Marksistički pristup umetnosti je u Zapadnoj Evorpi prihvaćen tek 60-ih i 70-tih godina XX veka. Ipak, interesovanje za njega počinje da jenjava kako se bližio raspad Sovjetskog saveza tako da se drugi istoričari umetnosti retko u svojim delima pozivaju na ovo veoma značajno Hauzerovo delo.

BENETTON TORBA - ZA LAPTOP, DOKUMENTA . . . ili dr stvari - Brand: Benetton - Boja: Crna; - Vodootporni materijal; - staje laptop od 16 inča (slike) i veći po dimenzijama (mere). - Glavno zakopčavanje: rajsferšlus - 2 ručke za nošenje u ruci + 1 na ramenu, na podešavanje dužine. - Unutar torbe: - džep s rajsferšlusom; pregrada koja deli torbu na dva dela. - spolja dodatni rajsferšlus kojim se može proširiti širina cele torbe, ako se ima više stvari unutra (slike). MERE: Šir: 42 cm / Vis: 31 cm / Dub (bez otvorenog rajfešlusa): 10 cm / Dub (sa otvorenim rajfešlusom): 15 cm . . . . . . . . . . . . . . . . . . Kontakt: tel poziv / Viber (sms - NE); ovde poruke. Lično preuzimanje, Bgd (Stari grad) - ne šaljem poštom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo izlizan, same knjige i unutrasnjost knjiga u dobrom i urednom stanju! Andreis, Josip, hrvatski muzikolog i povjesničar glazbe (Split, 19. III. 1909 – Zagreb, 16. I. 1982). U Zagrebu završio romanistiku (talijanski, francuski) na Filozofskome fakultetu i nastavnički odsjek Muzičke akademije. Kompoziciju je učio privatno kod I. Paraća. Najprije gimnazijski profesor (Šibenik, Herceg Novi, Split), potom profesor na Muzičkoj akademiji u Zagrebu (1948–72). Redoviti član JAZU (danas HAZU), predsjednik Udruženja kompozitora Hrvatske (danas Hrvatsko društvo skladatelja) te dobitnik nekoliko nagrada, odličja i priznanja; 1975. dobio je Nagradu za životno djelo. Muzikološki rad J. Andreisa sastoji se od niza temeljnih studija o istaknutim glazbenicima hrvatske povijesti, I. Lukačiću (kritičko izdanje Šesnaest moteta, 1970), J. Albertiju, I. Paraću, J. Gotovcu i drugima, o problematici prvih hrvatskih glazbenih časopisa (Sv. Cecilija, Gusle, Glazba) u XIX. st. te rezultatima i zadatcima muzikologije u Hrvatskoj. Među prvima se u Hrvatskoj bavio i glazbenom estetikom (Uvod u glasbenu estetiku, 1944; Vječni Orfej, 1968). Andreis je najzaslužniji kao povjesničar glazbe bez premca u Hrvatskoj u XX. st. Njegova Povijest glazbe izašla je od 1942. do 1976. u četiri izdanja s različitim naslovima, da bi u posljednjoj verziji u tri sveska do danas ostala jedinom općom enciklopedijskom poviješću glazbe hrvatskog autora. Andreisovi historiografski uzori na tome području prije svega su francuske i talijanske povijesti glazbe iz prve polovice XX. st. (J. Combarieu, R. Rolland, A. Della Corte). Andreis je prvi moderni povjesničar hrvatske glazbe, a njegova Povijest hrvatske glazbe (od 1962. do 1982. u 2 hrvatska i 2 engleska izdanja) još je uvijek najstandardnije djelo hrvatske glazbene historiografije. Andreis je prvi u Hrvatskoj uveo znanstvene standarde u cjelovito poimanje povijesti glazbe od srednjeg vijeka do XX. st., zalažući se prije svega za provedbu načela o ravnopravnosti stilskih izbora i usmjerenja i za objektivnost u pristupu građi (djela, pojave, osobe, artefakti). Prvi je u Hrvatsku donio osnovne podatke o izvaneuropskim glazbenim kulturama i glazbi manjih europskih naroda. Danas je Andreisov stil pisanja i neoromantički svjetonazor, osobito u pogledu glazbe XIX. i XX. st., zastario, ali njegovi tekstovi i dalje pokazuju visok stupanj faktografske pouzdanosti i praktičke uporabivosti za ljubitelje glazbe i za profesionalce podjednako. Andreis je i prvi glavni urednik Muzičke enciklopedije u Hrvatskoj (I. izdanje u 2 sveska 1958–62).

ZATIRANO I ZATRTO o uništenim srpskim spomenicima 1-2 Autor: Uglješa Rajčević Izdavač: Prometej Novi Sad Povez TVRD, strana: 268. Ćirilica, Format: 22 x 22 cm, Ilustrovano Opis Uglješa Rajčević nagrađen je prestižnom nagradom `Dimitrije Mitrinović` za drugu knjigu `Zatirano i zatrto`. Rad na projektu `Zatirano i zatrto“, prikupljanje građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostorima Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započet je u najnepovoljnije vreme, početkom poslednje decenije XX veka. Dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomeniku uništenom pre 1945. godine, bilo je nemoguće. Jedini izvor valjanih informacija bili su, od tog vremena, arhivi Jugoslavije, Srbije i arhivi gradova u Srbiji, kao i predratna periodika koja se mogla pronaći samo u većim bibliotekama. Izdavačka kuća `Prometej` je 2001. godine izdala prvu knjigu autora Uglješe Rajčevića pod istim naslovom. Nakon toga, tokom 2002. godine je bilo dosta prikaza i kritika u sredstvima javnog informisanja o značaju i doprinosu u saznavanju o mnogobrojnim uništenim srpskim spomenicima na tlu prethodne Jugoslavije koji su u potpunosti opravdali ovo izdanje: (`Politika`, `Večernje novosti`, `Borba`, Radio Beograd, `Pravoslavlje`...). Brojne srpske spomenike, podignute u znak sećanja na znamenite ljude i događaje, srušili su naši neprijatelji, ali vrelo često i sami Srbi. Ideološka netrpeljivost je glavni uzrok ovog varvarstva. Tako je jednoj skulpturi dvaput sečena ruka. Javni spomenici u Srbiji podižu se od 1830. godine. Podižu i ruše. Jedna neobična knjiga, naslovljena Zatirano i zatrto, pesnika i istoričara umetnosti, obaveštava nas da je u 195 mesta do sada uništeno oko 300 srpskih spomenika. Među njima je bilo i izuzetnih umetničkih dela. Autor nam, međutim, kazuje, da knjigom nisu obuhvaćena sva obeležja ove vrste: - Od kada sam predao rukopis, saznao sam za još pedeset porušenih javnih spomenika! Ako se pogleda karta prethodne Jugoslavije, vidi se da su ti spomenici stradali na prostoru od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Bara, ali najviše u srbiji, naročito u Vojvodini. A najviše je porušeno spomenika podignutih kralju Aleksandru Karađorđeviću i njegovom ocu kralju Petru. Stradali su, međutim, i spomenici podignuti pesnicima, naučnicima i drugim znamenitim ljudima. Što je najtužnije, često su ih uništavali sami Srbi, uvek iz ideoloških razloga! Iz recenzije Nova Tomića Knjiga je u dobrom Prometejevom običaju lepo oblikovana, svaki od uništenih spomenika je detaljno opisan. Često su citirani čak i govornici na njihovom otkrivanju, a skoro svaki spomenik predstavljen je fotografijom. O mnoštvu naroda na otkrivanju tih spomenika mogu se napisatio atraktivne priče. Ovom knjigom naša liteartura o spomenicima dobija izuzetno značajno delo. Zatirano i zatrto, knjiga o našoj prošlosti, o našoj umetnosti, o moralu i nemoralu, o manipulacijama, o žrtvama i herojima, obmanama i istinama, pisana je privlačnim stilom, lepim čistim jezikom. Uglješa Rajčević, po ko zna koji put, pruža dokaze o neiscrpnoj istraživačkoj energiji, o zasnovanosti svojih sudova i o svom životnom motu: sve vredno u našoj umetničkoj baštini, a pre svega iz ideološkog razloga potiskivano u stranu, približiti najširoj javnosti za nauk i nazaborav. Na taj način, ciljevi naše kulture, ali ne samo kulture, postaju širi i jači. Iz recenzije Nenada Manojlovića

Lepo očuvano za svoje godine 40.000 GODINA MODERNE UMJETNOSTI - J. A. Mauduit Autor : J. A. MAUDUIT Izdavač : Epoha - Zagreb ; 1961. Istorija umetnosti je istraživanje istorijskog konteksta dela u odnosu na stvaraoce i periode u vizuelnim umetnostima. Shvatanje umetnosti, kroz istorijsku klasifikaciju u vizuelnim umetnostima, kao što su slikarstvo, vajarstvo, arhitektura i primenjene umetnosti (dekorativne i u novije vreme dizajn i fotografija), je glavni zadatak istorije umetnosti.[1][2] Istorija umetnosti obuhvata proučavanje predmeta kreiranih u različitim kulturama širom sveta i kroz istoriju koji prenose značenje, značaj ili namenski služe pre svega kao vizuelna sredstva. Nastanak istorije umetnosti[uredi | uredi izvor] Najstariji očuvani zapisi o umetnosti koji se mogu klasifikovati kao istorija umetnosti su odlomci iz Prirodne istorije Plinija Starijeg (oko 77-79), koji se tiču razvoja grčke skulpture i slikarstva.[3] Iz njih je moguće pratiti ideje Ksenokrata od Sikiona (oko 280. godine pre nove ere), grčkog vajara koji je verovatno bio prvi istoričar umetnosti.[4] Plinijev rad, iako je uglavnom enciklopedija nauke, imao je stoga uticaja od renesanse nadalje. (Posebno su poznati odlomci o tehnikama koje je slikar Apeles (oko 332-329. p. n. e.) stvorio.) Slični, iako nezavisni događaji odvili su se u Kini u 6. veku, gde je kanon vrednih umetnika uspostavljen među piscima školske zvanične klase. Ovi pisci, koji su nužno poznavali kaligrafiju, bili su i sami umetnici. Umetnici su opisani u Sje Heovom delu Šest principa slikarstva.[5] Jedan od začetaka istorije umetnosti predstavlja delo Đorđa Vazarija, „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“ u kome je opisivao živote umetnika, njihova dela i tehnike koje su koristili. Bio je Mikelanđelov učenik. Vinkelman (Winkelman, Johann Joachim) (1717-1768) se smatra začetnikom istorije umetnosti kao discipline koju danas poznajemo. Veoma je bitno shvatiti period u kome je on živeo jer mi danas celokupnu istoriju umetnosti posmatramo kroz šablon koji je postavljen u XVIII veku. Istorijom umetnosti su se bavili i: Gete Didro Rigl Metodologija[uredi | uredi izvor] Istoričar umetnosti prilikom procesa analize umetničkog dela, stvaraoca, ili perioda postavlja sebi dva osnovna zadatka: Prvi je pripisivanje određenog umetničkog dela; studija autentičnosti umetničkog dela; određivanje perioda u stvaralačkom razvoju umetnika ili kulturno-istorijskog perioda; uticaj na umetnost ili umetnike koji slede; sakupljanje biografskih podataka umetnika i dokumentacija o umetničkom delu. Drugi se zasniva na istorijskom istraživanju stila ili umetničkog jezika kojim se umetnik služio, sa šire istorijske perspektive, a koja se sastoji od upoređivanja stila, perioda ili pravaca iz prošlosti. Za istoričara je takođe veoma važna ikonografija (simboli, tema i značenje), koja se može naći u delu, periodu, ili pravcu koji je predmet istraživanja. Magija i ritual - umetnost praistorijskog čoveka[uredi | uredi izvor] Umetnost praistorije Umetnost paleolita Umetnost mezolita Umetnost neolita Umetnost egipatske civilizacije[uredi | uredi izvor] Umetnost starog Egipta Staro kraljevstvo Srednje kraljevstvo Novo kraljevstvo Umetnost prvih civilizacija na istoku[uredi | uredi izvor] Rana umetnost na Istoku Mesopotamska umetnost Sumerska umetnost Asirska umetnost Persijska umetnost Umetnost Antike - Grčka i Rim[uredi | uredi izvor] Egejska umetnost Kikladska umetnost Minojska umetnost Mikenska umetnost Umetnost stare Grčke Helenistička umetnost Etrurska umetnost Rimska umetnost

Odlično stanje Retko Stanislav Živković MARKO ČELEBONOVIĆ SANU, 1977. 17 x 22 cm, 255 strana. Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija[uredi | uredi izvor] Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5] Vidi još[uredi | uredi izvor] Ljuba Ivanović Milo Milunović Sreten Stojanović Zora Petrović Petar Lubarda Ljubica Sokić Đorđe Andrejević Kun Spisak srpskih slikara srpsko jugoslovensko slikarstvo 20. xx veka

Potpuno ispravan ruter D-Link DI-524. - 1 WAN port - 4 LAN porta Ruter je kompletan, spreman za upotrebu, i u paketu su: - antena sa kablom (koja se može skinuti - odvrnuti) - strujni adapter Idealno je rešenje ukoliko vaš glavni modem-ruter nema WiFi, ili ako WiFi vašeg glavnog modema-rutera ne pokriva deo vašeg stana. Potrebno je samo običnim LAN kablom povezati vaš glavni ruter sa ovim ruterom, i time ćete imati WiFi u delu kuće/stana u kome do sada niste imali signal. Podržava WiFi standarde 802.11b, 802.11g i brzine do 54 Mbps.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tošić OPUS 4 DOKUMENTI Studentski kulturni centar, Beograd, 2001. Tvrd povez, udžbenički format, 250 ilustrovanih strana. Opus 4 bila je umetnička grupa četvorice mladih kompozitora koju su sačinjavali Milimir Drašković, Miodrag Lazarov Pashu, Miroslav Savić i Vladimir Tošić u periodu od 1976. do 1982. godine u Beogradu. Ovi kompozitori su zajedno studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu sedmadesetih godina u klasi profesora Vasilija Mokranjca i tokom studija su započeli zajedničku saradnju. Kompozitori, koji su se pored komponovanja i muzičkog izvođenja minimalne muzike bavili i vizuelnom umetnošću, kroz različite medije grafike, filma, fotografije, slajdova, videa, performansa i time bili vrlo svestrani i multimedijalni na jugoslovenskoj/beogradskoj sceni. Kako je Vladimir Tošić u svom delu Opus 4: dokumenti zabeležio, grupa je oformljena prevashodno iz četiri razloga: 1) potrebom za slobodnim izražavanjem sopstvenih umetničkih stavova; 2) potrebom za saznavanjem činjenica o savremenoj muzici; 3) potrebom da se utiče na promenu tradicionalnog načina vrednovanja i, kao kod svih mladih umetnika, 4) potrebom za javnim prikazivanjem svojih radova. Muzika za Opus 4 nije bila samo ostvaren zvuk, tradicionalno zabeležen u notnom sistemu ili slučajno stvorena i zapažena buka kao u Kejdžovom slučaju, ona je pre svega bila ideja čije se efemerno postojanje ostvarivalo umetničkom praksom. Sa Vladimirom Tošićem smo razgovarali o aktivnostima grupe tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uticajima „likovnjaka“ na njihov rad, Kejdža, Glasa i ostalih progresivnih muzičkih praksi kada je grupa Opus 4 stvarala.(Margita Nikolić) Vladimir Tošić (Beograd, 10. april 1949) srpski je kompozitor, multimedijalni umetnik i redovni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Rad Studije kompozicije završio je u klasi Vasilija Mokranjca a zatim je radio u muzičkim školama „Stanković“ i „Mokranjac“. Od 1986. godine na Fakultetu muzičke umetnosti predaje kontrapunkt, harmoniju i muzičke oblike. Danas je redovni profesor na Katedri za teorijske predmete. Radio je takođe i kao gostujući profesor na Filološko–umetničkom fakultetu u Kragujevcu i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Kao kompozitor Tošić je svojom kompozicijom Mélange (1975) postavio temelj redukcionističkog i minimalističkog pristupa u srpskoj muzici i do danas ostao jedan od najdoslednijih zastupnika tog pravca. Bio je član avangardne grupe „Opus 4“ koja je pod okriljem Studentskog kulturnog centra delovala početkom sedamdesetih godina 20. veka. Osnova njegovog stvaralačkog pristupa je redukcionistički princip, koji se u njegovom stvaralaštvu ogleda u tome što je delo zasnovano na bitno smanjenoj količini upotrebljene građe, postupaka i zvučnih parametara. Iz tih razloga su sva njegova dela zasnovana na veoma malom broju različitih elemenata a ponekad čak i na samo jednom (boji, ritmu, harmoniji). Pritom više koristi, i veoma pažljivo razvija, one osobine zvuka koje su nekada bile od manjeg značaja (npr. zvučnu boju), dok tradicionalno vodeće parametre (npr. visinu tona) stavlja u drugi plan. Skoro sva dela Vladimira Tošića sadrže uočljive zajedničke osobine a to su: procesualna organizacija, repetitivnost, simetrična lučna forma i insistiranje na boji. Bavi se dosta proširivanjem muzičkog medija kroz audio–vizuelnu sinesteziju, u najširem smislu, tako da je stvorio niz medijski raznolikih dela: likovnih (muzičke grafike, muzički objekti), ambijentalnih, scenskih, konceptualnih, video radova, foto radova, slajdova... koja je izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi. Dela su mu redovno izvođena na festivalima savremene muzike u SAD i Evropi a takođe se nalaze i na više kompakt-diskova.

SV 5 60062) Venecija 1957 , Vojislav Marinković , Kulturni centar Beograd 2005 ; izbor fotografija i tekst Goran Malić , Među istaknutim ličnostima srpske fotografije 20. veka nezaobilazno je ime Vojislava Marinkovića. Taj svetski čovek, bonvivan, večiti putnik, koji je predstavljao kulturna dobra i lepote naše zemlje, a bio i diplomata kada su od njega to zahtevali, bio je neumorni tragalac za motivima koje je pretakao u fotografske slike. Iako osnovnim zanimanjem nije bio vezan za fotografiju, postigao je znatno više nego što se moglo očekivati: zastupao je jugoslovensku fotografiju na desetini kongresa u svetu, izlagao svoja dela na mnogim svetskim salonima fotografije, imao samostalnu izložbu u Poljskoj i devet u ondašnjoj Jugoslaviji. Iako u fotografiji amater, uvršten je u enciklopedije i leksikone, među najistaknutije stvaraoce ove zemlje. Pri tom treba imati na umu da je sve u fotografiji uradio volonterski, finansirajući sam svoj rad i izradu dela. Kada i kojom prilikom su snimljene ove fotografije? U maju 1957. godine, članovi Foto-kluba „Beograd” dobili su poziv od Foto-kluba „Gondola` (,,La Gondola`) iz Venecije da dođu u posetu. U delegaciji od sedam članova Marinković je izabran za vođu puta. U Veneciji su srpski fotografi proveli deset dana. Kako nam je Marinković saopštio, ostali saputnici su snimali uglavnom one prizore koje snimaju i turisti. Na izložbama tokom pedesetih godina 20. veka pojavljivale su se njihove slike, ali u ograničenom broju. Najzapaženije radove ostvarili su Vidoje Mojsilović, od čijih su dela ipak zapamćena samo dva - „Gondolijeri” i „Dva sveta` (devojčica i sveštenik), i Raco Bulatović. Marinkovića je zanimalo nešto drugo. Na bezmalo svim njegovim fotografijama su ljudi; takvo je vreme tada bilo - uglavnom nije bilo formalnih rešenja, nego je u žiži uvek bio čovek. Pedesete godine 20. veka, kojima pripada i grupa fotografija iz Venecije, vreme je cvata ponovo otkrivene čovečnosti (posle krvavog rata) i obnove pokidanih veza. Međutim, nije u srpskoj fotografiji kod svih stvaralaca tako: Marinković je neka vrsta rodonačelnika poetskog realizma, umetnik koji uzdiže ljudskost. Njegovi prizori nisu puko beleženje zatečenih motiva. On ima razumevanja za malog čoveka, za skrajnute prizore koje prolaznik i ne uočava jer su suviše obični, svakodnevni. Izdvaja ih on, osetljivi fotograf Marinković, i ume da u njima pronađe nove odnose čitajući jedva primetne znake. Edicija Foto Artget Monografije 5 1/2; mek povez, format 22 x 22 cm , ilustrovano, latinica, 66 strana , tiraž 300 primeraka ,

K - 03 Mini bezicna tastatura + mis. Novo u fabrickom pakovanju. Opis: Ultra tanka bežična tastatura i miš za povezivanje sa računarom, tabletom i drugim uređajima. Tastatura ima multimedijalnu funkciju Postoje prečice i funkcija isključivanja zvuka Koristeći novu pametnu tehnologiju za uštedu energije, automatski prelazi u režim hibernacije kada se ne koristi radi uštede energije, pritisnete dugme da biste ga aktivirali i koristili. Koristeći novu 2.4G bežičnu tehnologiju, postoji prijemnik USB porta povezan sa U portom računara, tastatura i miš dele isti prijemnik, uključi i pusti, bez potrebe za ugradnjom. Kompatibilni sistemi: Vindovs KSP, Vindovs 2000, Vindovs Vista 7/8/10, Android OS. Podrška za laptop, desktop, Android pametni TV, Android plejer. Dimenzije tastature: (11,22 k 4,72 k 0,78)" / (28,5 k 12 k 2) cm (D k Š k V) Dimenzije miša: (3,14 k 1,77 k 1,10)" / (8 k 4,5 k 2,8) cm (D k Š k V) Licno preuzimanje u Beogradu, po dogovoru, na lokacijama : *Zemun (Karadjorev Trg) *Stari Merkator *Novi Beograd - Blok 70 ili piramida *Žarkovo (centar) ili slanje kurirskom službom. Za narudzbinu - poslati: - ime i prezime - adresu za slanje, postanski broj i grad - kontakt telefon Poziv, sms, Viber

Odlično bibliofilsko retko izdanje Sava Sandić Sava Sandic..jpg Datum rođenja 1915. Mesto rođenja Zaječar Kraljevina Srbija Datum smrti 2016. (100/101 god.) Mesto smrti Beograd Srbija Sava Sandić (Zaječar, 1915 — Beograd, 2016) bio je istaknuti i najstariji srpski vajar, koji je preminuo u 102 godini života. Borba za opstanak i život u teškim ratnim i poratnim godinama, u porodici čiji su potomci rano ostali bez roditelja, utemeljili su njegova osnovna životna načela – skromnost, upornost, vedrinu, posvećenost svome pozivu.[1] Prvu u nizu od petnaestak samostalnih izložbi priredio je u Beogradu 1953. Osvojio je niz značajnih nagrada i priznanja, među kojima je i Nagrada ULUPUDS-a za životno delo (1997). U svom stvaralaštvu ostao je veran klasičnim vajarskim koncepcijama i materijalima, u kojima je radio portrete, figure i predstave životinja.[2] Život i karijera[uredi | uredi izvor] Rođen je u Zaječaru 1915. godine u izbeglištvu, tokom Prvog svetskog rata, u porodici koja je rano ostala bez roditelja. Još kao dečak, Sava je pokazao svoju preferenciju za umetnost, a imao je poseban afinitet za plastični dizajn, koji se kasnije pretvorio u svoj životni poziv. U borbi za opstanak, „od nemila do nedraga”, život ga je vrlo rano primorao da se školuje i pripremi za buduću profesiju vajara „u kojoj je manuelnost važna veština”.[1] Od Pina Grasija, velikog majstora zanata, učio je (kao šegrt) u kamenorezačkoj radionici, a u Zanatskoj školi predavao mu je Mihailo Petrov. Kao i najpoznatiji vajari, posebno oni sa područja Balkanskog poluostrva, prvi je savladao zanat, umetničku obradu kamena, a potom je 1933. počeo da se usavršava u studiju poznatog vajara Toma Rosandića, koji je ubrzo postao njegov glavni saradnik.[3] Značajnu ulogu u budućem Sandićevom umetničkom formiranju imao je tečaj crtanja kod Petra Dobrovića i dugogodišnja uloga pomoćnika i učenika u ateljeu vajara Tome Rosandića. Da je Rosandić bio dobar Sandićev učitelj govori podatak da je skulpturu „Igrali se konji vrani” koja se danas nalazi ispred Narodne skupštine, inače Rosandićevo delo iz 1937, tehnički uspešno realizovao Sandić, i time potvrdio naučeno majstorstvo rada i veštine.[1] Jedan od značajnih datuma u njegovom životu je 1939. godina kada je upisao studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, sa već stećenim širokim likovnim obrazovanjem, i 1949. godina kada je primljen u Majstorsku radionicu Tome Rosandića, u kojoj ostao narednih pet godina. Potom je stvarao u sopostvenoj ateljeu, u svom domu koji je izgradio u ulici Vasilija Gaćeše 6 na Senjaku u Beogradu, zajedno sa suprugom, vajarkom Mirom Sandić (1924–2010), sa kojom je imao zajedničku likovnu preokupaciju, pa se kao čest motiv dela i Save i Mire Sandić javlja - materinstvo.[4] Bio je član ULUS-a od 1948. godine, ULUPUDS-a od 1956. godine, i pripadnik grupe „Samostalni” i FIDEM-a. Za redovnog člana Matice srpske izabran je 1995. godine iz kategorije dobrotvora i priložnika.[3] Za života Narodnom muzeju u Beogradu, Sandić je donirao 15 svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz porodične kolekcije. Ova ustanova je 2015. godine, u znak zahvalnosti prigodnom izložbom, obeležila 100. rođendan Save Sandića.[3] Umetničko stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Sandićeva estetska načela... najbliža su evropskoj tradiciji figuralne plastike, bliska i njegovom učitelju Rosandiću. Put koji je prešao formirao je Sandićevo uverenje da sve nastaje dugotrajnim radom i krajnjim savladavanjem zanatskih veština, a tek posle toga talenat rađa umetničko delo. U svom radu negovao je figurativnu plastiku, kojoj je ostao veran tokom celokupnog stvaralaštva. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Grafičkom kolektivu u Beogradu 1953, a potom je svoj dar i majstorstvo, „bojio ličnim senzibilitetom” i ispoljio u stilizovanim formama vezanim za prirodu i realnost, više od pola veka na samostalnim i desetinuama grupnih izložbi u Beogradu, mnogim gradovima Jugoslavije, kao i u inostranstvu. Svoje radove Sansić je izvodio najviše u bronzi, gipsu, tikovini, orahovom drvetu i kamenu. Predstave portreta, aktova, ženskih figurina, animalističkih skulptura, izvedene su u punoj plastici, bareljefu i na medaljama. U reprezentativne primerke Sandićevog opusa spadaju monumentalne figure „Karijatida“ i „Flora“, izvanredni „Autoportet“, ekspresivni „Asketa“, nežne ženske figurine „Balerina“, „Sedeća devojka“, „Žena sa ogrlicom“.[2] Njegove skulpture krase muzeje i privatne kolekcije, ali i slobodan prostor, poput spomenik palim borcima u Vrdniku (1950), a 1952 i Žablju (1952), na svim kontinentima. Umetnik — darodavac[uredi | uredi izvor] Umetnikova ostvarenja danas se nalaze u poklon kolekcijama u Srbiji, poput one koju je 2008. umetnik darovao Muzeju grada Beograda, i kojom je želeo da ostavi spomen na svoj rad i život u Beogradu, kroz dela koja predstavljaju svojevrstan presek njegovog umetničkog izraza u rasponu od 1950. do 2003. godine. Ili poput one poklonjene Narodnom muzeju u Beogradu, u kojoj je umetnički (i bračni) par Sandić donirao veliki broj svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz njihove kolekcije. Ili poput one koju su vajari-Mira i Sava Sandić, učinili izuzetan i neprocenjiv gest - Narodnom muzeju u Kragujevcu, tačnije Istorijsko-umetničkoj zbirci - Zbirci vajarskih radova, sa ukupno 12 svojih radova. Ugovorom 07-739, 17.10.2005. Narodni muzej u Kragujevcu preuzeo je ove radove na čuvanje, Tags: mira sandić

Elijah Wald- Narcocorrido Putovanje u glazbu oruzja, droge i gerile Mlinarec i Plavic, Zagreb, 2006. Mek povez, 287 strana, ilustrovano. U prosincu 1999. stajao sam iza pozornice na Zocalu, glavnom trgu u Mexico Cityju, i promatrao gomilu od 150.000 razgaljenih obožavatelja Los Tigresa del Norte (Tigrovi sjevera). Los Tigrcsi su kraljevi nortcna, meksičke country glazbe koja spada među najpopularnije glazbene stilove u Sjedinjenim Državama i Srednjoj Americi. Iako američki mediji drže kako je trenutačna glazbena poplava latinoameričkih stilova potekla iz karipskih stilova poput salse i merenguea, Meksikanci i meksički Amerikanci definitivno su najbrojnija skupina Španjolskog govornog područja u Sjedinjenim Državama, a meksički bendovi zauzimaju otprilike dvije trećine ukupnih domaćih latino ploča. U ovom svijetu, Los Tigros su poput Willieja Nelsona i Rolling Stonesa zajedno, dugovječne zvijezde prizemnog popa za radničku klasu. Njihove ploče prodaju se u milijunskim nakladama, koncertima pune dvorane diljem sjevcrnoameričkog kontinenta, a pjesme su im postale dijelom meksičkog kulturnog naslijeđa. Nikad nisu stekli obožavatelje među engleskim govornicima iz više razloga: prvo, njihov se glazbeni stil temelji na polkama i valcerima u harmonikaškoj izvedbi - što se ne smatra osobito atraktivnim zvukom. Drugo, njihova je glazba staromodna i vuče korijene iz seoskih sredina te je stoga odbacuje većina modno osviještenih intelektualaca i trendcsctera. Treće, najpoznatiji hitovi su narcocorridi, balade o trgovini drogom. Narkokoride su podvrsta severnih Meksičkih balada. Nastale su u Severnom Meksiku pre više od sto godina, a sada se slušaju u Meksiku i na jugu Sjedinjenih Američkih Država.[1][2] Prve narkokoride su nastale tokom Meksičke Revolucije 1910. godine i opevavale su revolucionare. Muzički kritičari ih upoređuju sa gangsterskim repom. Muzika narkokorida je zasnovana na polci i valceru, a tekst opisuje događaje iz narko sveta. Najčešće su događaji, osobe i godine koji se opevavaju u pesmama istiniti. I zbog toga je ovaj žanr jedan od najopasnijih, a i polako počinje da bude zabranjen u velikom delu sveta. Tekstovi najčešće govore o ubistvu, mučenju, švercu droge, a nekad i kritikuju korumpiranu vlast.

Retko Ima posvetu inace jako lepo očuvano Др Петар Волк (Босански Петровац, 9. новембар 1931 — Београд, 4. децембар 2021) био је српски позоришни и филмски критичар, историчар и теоретичар словеначког порекла. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 1931. године у Босанском Петровцу, завршио је 1949. године Гимназију у Бањој Луци.[1]Дипломирао је књижевност на Филозофском факултету у Загребу, а филмску и позоришну естетику докторирао 1971. године је у Прагу. Универзитет уметности у Београду доделио му је 1986. године докторат наука из области историје филма. Био је, поред осталог, директор Фестивала југословенског филма, Музеја позоришне уметности Србије и управник Југословенског драмског позоришта (1977-1981). На Факултету драмских уметности у Београду био је редовни професор и шеф Катедре за теорију и историју, председник управног одбора Института за филм. Био је у браку са глумицом Мирјаном Коџић. Отац је Маје Волк. Преминуо је 4. децембра 2021. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Дела (избор)[уреди | уреди извор] Аутор је преко 60 значајних књига о позоришној и филмској умјетности. Балада о трубама и маглама, Епоха Загреб, 1965. Естетика модерне анимације, Славија Београд, 1970. Слобода филма, Славија Београд, 1970. Опасне слике, Независна издања Београд, 1971. Моћ кризе, Институт за филм београд, 1972. Сведочење I, Независна издања Београд, 1973. Сведочење II, Књижевне новине Београд, 1975. Савремени југословенски филм, Институт за филм и Универзитет уметности Београд, 1982.[2] Позоришни живот у Србији 1944/1986, Београд, 1990. Позоришни живот у Србији 1835-1944, Факултет драмских уметности и Позоришни музеј Србије Београд, 1992.[3] Писци националног театра, Музеј позоришне уметности, Београд, 1995. Српски филм, Институт за филм Београд, 1997. Позориште и традиција (студије и есеји), Музеј позоришне уметности, Београд, 2000. 20. век српског филма, Институт за филм и Југословенска кинотека Београд, 2001. Жанка Стокић, Народно позориште, Београд, 2. допуњено издање, 203 стране. 2004. ISBN 978-86-84897-03-1.[4] Добрица Милутиновић, Београд : Народно позориште, (2. допуњено издање). 2005. ISBN 978-86-84897-09-3.. Миливоје Живановић, Народно позориште, Београд, 365 страна. 2006. ISBN 978-86-84897-13-0.. Између краја и почетка (Позоришни живот у Србији од 1986. до 2005. године), Музеј позоришне уметности Србије Београд, 2006. Добрица Милутиновић (Ниш, 11. септембар 1880 — Београд, 18. новембар 1956) био је српски глумац. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Нишу 11. септембра (30. августа по јулијанском календару) 1880. Детињство и рану младост је провео у Крагујевцу. Први позоришни ангажман је имао у нишком позоришту `Синђелић` јануара 1898. Покушавао је да пређе у Нови Сад, али је одбијен као туберкулозан. У децембру 1898. је ангажован у Београду.[1] Био је један од најталентованијих и најомиљенијих глумаца, члан Народног позоришта у Београду од 1899. до смрти. У пуној стваралачкој снази био је између два светска рата. Поводом 40-годишњице глумачког рада[2], у октобру 1937, одликован је Орденом Светог Саве III степена.[3] Наследни прстен му је предат 24. фебруара 1939.[4] (→ Добричин прстен) Још за живота, децембра 1939, откривена је његова биста у вестибилу Нишког народног позоришта.[5] Био је ожењен глумицом Јеленом Милутиновић, рођеном Петковић (1877-1935)[6], затим од 1938. својом домаћицом Меланијом Остојић[7][8]. Добрица Милутиновић као Краљ Лир 1924. у Народном позоришту у Београду Глумачке особине[уреди | уреди извор] Захваљујући ретком уметничком темпераменту, свом изгледу и гласу играо је херојске и романтичне улоге у позоришту, које су му донеле велико поштовање и популарност. Глумио је Ромеа, Дон Карлоса, Отела, Уријела, Хајдук Вељка, Максима Црнојевића, Цара Душана, Миткета у Коштани. Спада у глумце који су текст изговарали громким гласом, са великим патосом, а то је тада био обичај. Његов глас је снимљен и сачуван и налази се у фонотеци Музеју позоришне уметности Србије. Такође, у савремено доба издата је и лонгплеј плоча са преснимцима његових архивских звучних записа на плочама од 78 окретаја. Филмографија[уреди | уреди извор] Глумац | Селф | Глумац ▲ Дугометражни филм | Кратки филм 1910 1920 1930 1940 Укупно Дугометражни филм 1 0 0 1 2 Кратки филм 1 0 0 0 1 Укупно 2 0 0 1 3 Дугометражни филм Назив Улога 1911 Карађорђе Јанко Катић 1940-te ▲ 1947 Живјеће овај народ Ђед Вук Кратки филм Назив Улога 1911 Улрих Цељски и Владислав Хуњади Владислав Хуњади Селф ▲ ТВ серија кратки документарни Назив серије Назив епизоде 2015 Радиовизија Говори Добрица Милутиновић Награда Добричин прстен[уреди | уреди извор] Поштанска марка издата 2003. године. Године 1937, поводом 40-годишњице рада, додељен му је прстен који се, у истоветној копији, од 1980. додељује као престижна награда за животно дело српским глумцима и носи име Добричин прстен. Позориште у Сремској Митровици 1974. године добило је назив „Добрица Милутиновић` и редовно уз `Добричин прстен` додељује плакету са његовим ликом и именом лауреату ове награде. Види још[уреди | уреди извор] Добрица Милутиновић, међу нама Референце[уреди | уреди извор] ^ `Политика`, 16. апр. 1923, стр. 4 ^ `Време`, 15. окт. 1937 ^ Време, 18. окт. 1937. digitalna.nb.rs ^ `Политика`, 25. феб. 1939 ^ `Време`, 25. дец. 1939 ^ Животна драма славне „трагичарке“ Јелене Милутиновић („Вечерње новости“, 8. април 2016) ^ Време, 27. нов. 1938, стр. 7. digitalna.nb.rs ^ `Политика`, 27. нов. 1938

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

KOMPLETNA 4 BROJA ZA SEZONU 1970/1971 Filmske sveske su časopis za teoriju filma i filmologiju INSTITUT ZA FILM 1970/1971 GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK DUŠAN STOJANOVIĆ 1970. Broj 1. Od urednika i izdavača. – Film i opažaj stvarnosti:- Čulni opažaj i film (Anri Valon); – Uvod za jednu fenomenologiju filma (Sadudin Musabegović); – Stvarnostni karakter filmskih projekcija (Andre Mišot van den Berk); – Osnovne osobine filmskog sveta (Etjen Surio); – Utisak stvarnosti u filmu: Fenomeni verovanja (Žan-Žak Rinijeri); – Film i stvarnost(Vladimir Petrić); – Studije o filmu: – Na stranputici neposrednog filma (Žan-Luj Komoli); – Strukture agresije u filmu (Noel Birš). Broj 2. Semiologija filma: – Film: Govor ili jezik (Kristijan Mec); – Neke bitne tačke filmske semiologije (Kristijan Mec); – Treći smisao (Rolan Bart); – Razgovor na semiološke teme: Rolan Bart (Mišel Delae i Žak Rivet); – Ejzenštejn i savremena strukturalna lingvistika (Vjačeslav Ivanov); – Teze za jednu teoriju filma (Dušan Stojanović); – Studije o filmu: – Sukcesivnost i simultanost u filmu (An Surio); – Aktivnost ili pasivnost filmskog gledaoca (Anri Ažel). 1971. Broj 3. Teorije dvadesetih godina:- Estetika filma (Boško Tokin); – Uvod u belo-crnu magiju (Alber Valanten); – Osnovi filmske umetnosti (Juri Tinjanov); – Muzika slika (Emil Vijermoz); – Problemi filmske stilistike (Boris Ejhenbaum); – Za jednu poetiku filma (Andre Levenson); – Psihološka vrednost slike (dr Rene Alandi); – Osnovni zakoni filmskog kadra (Viktor Šklovski); – Studije o filmu: – Povraćaj filmskog vremena (Žan-Žak Rinijeri); – Dileme: – Film: Jezik ili jezik (Dušan Stojanović). Broj 4. Debitanti: – Obavezna montaža po Bazenu (Milomir Marinović); – Studije o filmu: – Filmske funkcije kostima i dekora (An Surio); – Kosmička imaginacija u odnosima između dekora i kostima (Mari-Terez Ponse); – Zvučna dimenzija (Fransoa Gijo de Rod); – Muzika i film (Žan Žermen); – Animacija slikarskih dela i problemi filma o umetnosti (Anri Lemetr); – Fantastično i čudesno (Anri Lemetr); Poetski finalitet filma (Anri Ažel); – Ritam i jednoušnost (Etjen Surio); – Iz istorije filmskih teorija: – Umetnost filma i filmska montaža (Semjon Timošenko).

WIFI Repetitor i Pojačivač Wifi signala NOVO Lokacija: Priboj (Srbija, Priboj) Marka: Nije navedeno Broj portova: 1 Stanje: Novo Garancija: Nije nevadeno Tekst oglasa Karakteristike 1. Uređaj za pojačavanje signala: Ovaj WiFi proširivač opsega može pomoći da pojačate vaš WiFi, proširite signal na veću udaljenost i eliminišete mrtve zone WiFi , tako da možete da koristite mrežu u bilo kom delu vašeg doma. Ne morate da brinete o slabim signalima zbog udaljenosti, zidova i poda. 2. Višestruki režimi rada: ①Režim repetitora može lako proširiti vaš WiFi domet bez kablova, što je praktičnije. ②AP režim može da kreira novu WiFi pristupnu tačku za deljenje, tako da ne morate da otkrivate svoj privatni WiFi. ③LAN port vam omogućava da koristite žičanu vezu. 3. Visoka brzina prenosa: 300Mbps visoka brzina prenosa, pružajući glatku i stabilnu vezu za vašu opremu bez baferovanja ili kašnjenja. Signali frekventnog opsega 2.4G mogu pokriti duži domet i pružiti bolje mogućnosti prolaska kroz zid. 4. Univerzalna kompatibilnost: Podržava standard IEEE802.11 b/g/n, kompatibilan sa svim srodnim uređajima u kući ili kancelariji, kao što su: TV, računar, pametni telefon, vifi kamera, vifi pametni priključak i drugi pametni kućni uređaji. 5. Jednostavno podešavanje: Ovaj ViFi pojačivač ima najnoviji ugrađeni čip i program za nadogradnju, možete koristiti svoj mobilni telefon ili računar da biste lako dovršili podešavanja. Nije potrebno stručno znanje, svima odgovara. Možete da promenite podešavanja u bilo kom trenutku bez vraćanja na fabrička podešavanja, što smanjuje gnjavažu. Specifikacije: Materijal: ABS + PC Frekvencija: 2,4 GHz do 2,4835 GHz Zahtevi za napajanje: 110V-230V utičnica VPS: Samo pritisnite dugme VPS da biste bezbednije surfovali Kompatibilnost: kompatibilan sa 802.11n/g/b uređajima Standardi: EU utikač, američki utikač, UK utikač, AU utikač, Boja: bela Paket uključuje: 1k VIFI bežični repetitor 1k engleski priručnik 1k RJ45 mrežni kabl

Milo Milunovic - Grafike Tekstovi Simone Cupic, Mila Milunovica Atlas banka, Beograd, 2002. Mek povez, veliki format, 72 strane. RETKO! Milo Milunović (Cetinje, 6/18. avgust 1897 — Beograd, 11. februar 1967) bio je jugoslovenski slikar, likovni kritičar i univerzitetski profesor. Jedan je od osnivača i prvih nastavnika Akademije likovnih umetnosti u Beogradu (1937). Biografija Milo Milunović, Ribe na gradelama, 1966. Milo Milunović, rad Petra Omčikusa. Školovao se na Cetinju, Monci (1906) i Skadru, (1911), a umetnost je učio u Firenci (1914 — 1916) i Parizu (1919 — 1922) kada se upoznaje sa delima Pola Sezana. U Zagrebu živi i slika od 1924. do 1926. Ponovo odlazi u Pariz 1926. i ostaje do 1932. godine gde slika i izlaže na samostalnim i grupnim izložbama. Doseljava se u Beograd 1932. u kome živi do 1946. Od 1937. do 1946. radi kao profesor Akademije likovnih umetnosti. Posle Drugog svetskog rata od 1946. do 1948. živi na Cetinju gde sa Petrom Lubardom osniva Umjetničku školu u kojoj je i predavač. Konačno se doseljava u Beograd 1948. gde ostaje do kraj života. Iste godine mu se dodeljuje zvanje majstora-slikara da bi upravljao „Državnom majstorskom radionicom likovne umetnosti“ u kojoj je održavao tečajeve za slikare postdiplomce. Od 1952. do kraja života bio je redovni profesor Akademije likovnih umetnosti. Bio je od 1950. dopisni a od 1958. redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu izabran je 1966. godine. Prvi put je samostalno izlagao 1918. godine u Osijeku i Cetinju, a od 1919. izlagao je na mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobio je prvu nagradu na konkursu za slikarske i vajarske radove u novoj zgradi skupštine 1936.[1] Bio je član grupa „Dvanaestorica“ (1937—1938) i „Samostalni“ (1951 — 1955). Od 1939. do 1964. godine pisao je i likovnu kritiku u „Politici“, „Umetničkom pregledu“, „Književnim novinama“ i dr. Sa slikarkom Olgom Bogdanović imao je sina, vajara Nikolu Milunovića (1935-2016)[2]. Slikarstvo Glavno obeležje slikarstva Mila Milunovića je precizna kompozicija i prefinjen kolorit. Iako je tokom ukupnog opusa ostao privržen figurativnom slikarstvu, pokatkad se približavao asocijativnoj apstrakciji, ali nikada nije potpuno zakoračio u bespredmetnu plastičku predstavu. Krajem četvrte decenije Milunović je ušao u interpretiranje forme na impresionistički način, sa dosta svetla i hromatskih rešenja baziranih na valerskim vrednostima prelivenih po površini platna. Poslednji period bio je karakterističan po pojavi ekspresionističkih elemenata, ali ponovo ne striktnih već pre kao jedna nova ideja koja mu je nadalje otvarala nove puteve meditativnog slikarskog kretanja. To su teme donete iz osunčanog mediteranskog područja, pune svetla i kolorita, kompoziciono uravnotežene i precizno definisane kao jasni autorski rukopis koji je Milu Milunoviću definitivno odredio jedno od najznačajnijih mesta u srpskom slikarstvu tog perioda. Samostalne izložbe (izbor) 1918 Bioskop „Uranija“, Osijek, Cetinje 1922 Novi univerzitet, Beograd 1928 Galerija Karlo, Pariz 1929 Galerija Karlo, Pariz 1932 Galerija Karlo, Pariz, Ratnički dom, Beograd 1954 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1955 Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1958 Tribina mladih, Novi Sad, Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1959 Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1960 — 1961 Sala Saveza likovnih umetnika Sovjetskog Saveza, Moskva 1961 Umjetnički paviljon, Titograd, Galerija Doma JNA, Beograd 1962 Hol Doma JNA, Niš 1963 Foaje Oblasnog narodnog pozorišta, Priština, Gradska loža, Zadar, Moderna galerija, Rijeka 1963—1964 Galerija Kulturnog centra, Beograd Posthumne 1964 Rabotnički dom, Skoplje 1965 Galerija umjetnina, Split, Fiskulturna sala Osnovne škole, Budva 1965—1966 Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1967 Galerija Kulturnog centra, retrospektiva, Beograd 1970 Likovni salon Centra za kulturu i umetnost Narodnog sveučilišta „Božidar Maslarić“, Osijek, Likovni salon, Vrbas 1979 Narodno pozorište Zemun 1981 — 1982 Galerija Gradske većnice, Prag, Dom kulture, Bratislava 1983 Narodni muzej - Kabinet grafike, Beograd 1986 Narodno pozorište, Tuzla, Galerija „Josip Bepo Benković“, Herceg Novi 1986—1987 Narodni muzej, retrospektiva, Beograd 1990 Galerija „Josip Bepo Benković“, Herceg Novi 1991 Galerija ULUS, Beograd 1993 JP Kulturni centar - Zavičajni muzej, Bar 1995 Atelje Pavlović, Budva 1997 Umjetnički paviljon, Podgorica, Galerija Gams, Cetinje, Galerija Cepter, Beograd 1997—1998 Galerija SANU, retrospektiva, Beograd, Plavi dvorac, Cetinje Bibliografija Studijski tekstovi i kritike (izbor) 1919 Petar Dobrović, Povodom izložbe jugoslovenskih umetnika u Parizu, Dan, 1. avgust, Beograd 1921 Rastko Petrović. Izložbe u Parizu, Zenit, br. 3, pp. 7-8, Zagreb-Beograd 1922 Petar Dobrović, Dve izložbe, Politika, 5. novembar, Beograd 1922 Jovan Dučić, Dva nova umetnika, Politika, 6. novembar, Beograd 1922 Gustav Krklec, Dva mlada, Riječ, br. 260, pp. 2, Beograd 1927 Sreten Stojanović, Uspeh Mila Milunovića, Misao, knj. XXV, sv. 1-2, pp. 109-111, Beograd 1927 Milan Kašanin, Šesta jugoslovenska umetnička izložba, Srpski književni glasnik, knj. XXI, pp. 530-534, Beograd 1930 Milan Kašanin, Izložba jugoslovenske umetnosti u Londonu, Srpski književni glasnik, knj. HHH, br. 7, pp. 538-541. Beograd 1932 Petar Dobrović, U odbranu naše likovne umetnosti, Vreme, 24. oktobar, Beograd 1935 Branko Popović, Osma jesenja izložba u Beogradu, Srpski književni glasnik, br. 7, 1. decembar, pp. 551-555, Beograd 1937 — 1938 Sreten Stojanović, izložba savremene jugoslovenske umetnosti u Rimu, Umetnički pregled, br. 1, pp. 26, Beograd 1937 Pjer Križanić, Izložba Dvanaestorice, Politika, 16. oktobar, Beograd 1938 Milan Kašanin, Druga izložba Dvanaestorice, Umetnički pregled, br. 12, novembar, pp. 376-379, Beograd 1942 Todor Manojlović, Uspela smotra likovne umetnosti, Srpski narod, 5. februar, Beograd 1945 Oto Bihalji Merin, Izložba likovnih umetnika Srbije, Borba, 22. juli, Beograd 1950 Rodoljub Čolaković, Nagrađenim umetnicima, Umetnost, br. 2, pp. 3-10, Beograd 1951 Miodrag B. Protić, Deset godina Udruženja likovnih umetnika Srbije, Lik, br. 2, Beograd 1952 Sreten Stojanović, O umetnosti i umetnicima, Prosveta, Beograd 1952 Momčilo Stevanović, Put srpskog slikarstva, Jugoslavija, sv. 6, pp. 79-86, Beograd 1952 Aleksa Čelebonović, Izložba „Samostalnih“, Borba, 29. jun, Beograd 1953 Milan Kašanin, Savremeni beogradski umetnici, Prosveta, Beograd 1954 Stanislav Vinaver, Pola veka jugoslovenskog slikarstva, Umetnost i kritika, 1. januar, Beograd 1954 Aleksa Čelebonović, Monumentalnost Milunovićevih slika, Borba, 20. juni, Beograd 1955 Miodrag B. Protić, Savremenici I, Nolit, Beograd 1955 Miodrag B. Protić, Crteži i skice Mila Milunovića, NIN, 20. novembar, Beograd 1956 Pavle Vasić, Jubilarna izložba crnogorskih umetnika, Politika, 28. septembar, Beograd 1957 Miodrag B. Protić, Od kubizma do apstrakcije, Jugoslavija, br. 14, Beograd 1956 Lazar Trifunović,Delo, br. 5-6, Beograd 1958 Katarina Ambrozić, Milova izložba, Književne novine, 6. jun, Beograd 1958 Danilo Kiš, Slikarski svet Mila Milunovića, Mladost, 29. oktobar, Beograd 1961 Lazar Trifunović, Povodom prvog trijenala likovnih umetnosti, NIN, 11. jun, Beograd 1961 Dragoslav Đorđević, Milo Milunović, Borba, 23. jun, Beograd 1962 Živojin Turinski, Diskusija. O slikarskoj materiji, Danas, 19. decembar, Beograd 1965 Aleksa Čelebonović, Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji, Jugoslavija, Beograd 1966 Pavle Vasić, Umetnost Mila Milunovića, Politika, 4. januar, Beograd 1966 Marija Pušić, Milo Milunović. Upečatljiva umjetnička vizija. Salon Muzeja savremene umjetnosti, Oslobođenje, 16. januar, Sarajevo 1967 Lazar Trifunović, Srpska likovna kritika, Srpska književna zadruga, Beograd 1967 Rodoljub Čolaković, Milo Milunović (1897-1967), Književne novine, 18. februar, Beograd 1968 Milan Kašanin, Umetnička kritika, Kultura, Beograd 1970 Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo HH veka, Nolit, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Nolit, Beograd 1973 Miodrag B. Protić, Jugoslovensko slikarstvo 1900-1950, BIGZ, Beograd 1982 Sava Stepanov, Slikar mediteranske svetlosti, Misao, 35. januar, Beograd 1983 Vladimir Rozić, Likovna kritika u Beogradu između dva svetska rata, Jugoslavija, Beograd 1983 Dragutin Tošić, Jugoslovenske izložbe 1904-1927, Filozofski fakultet u Beogradu - Institut za istoriju umetnosti, Beograd 1987 Aleksa Čelebonović, Iza oblika, Nolit, Beograd 1992 Miodrag B. Protić, Nojeva barka I, Srpska književna zadruga, Beograd 1991 Zoran Markuš, Upotreba umetnosti. Oktobarski salon: slike Mila Milunovića, Politika, 21. novembar, Beograd 1996 Miodrag B. Protić, Nojeva barka II, Srpska književna zadruga, Beograd Eseji 1939 U čast Sezana, Umetnički pregled, br.2 pp. 33-37, Beograd 1939 Nekoliko reči o Predragu Milosavljeviću, Politika, februar, Beograd 1940 O pokretu i drugim važnim činjenicama u likovnoj umetnosti, Umetnički pregled, br. 3, pp. 65-71, Beograd 1941 Razmišljanja o slikarstvu, Umetnički pregled, br. 1, pp. 1-3, Beograd 1946 Povodom prve izložbe crnogorskih likovnih umjetnika, Pobjeda, 13. juli, pp. 11, Cetinje 1946 Naša likovna umjetnost juče i danas, Pobjeda, 15. decembar, pp. 5, Cetinje 1946 Uslovi za razvitak naše likovne umjetnosti, Stvarnost, br. 2-3, pp. 158-159, Cetinje 1950 Dve tri reči o umetnosti, Umetnost, br. 2, pp. 41-43, Beograd 1952 Izložba Petra Lubarde u Parizu, Stvarnost, br. 7-8, pp. 485, Cetinje 1952 Povodom izložbe Marka Čelebonovića, Svedočanstva, 31. maj, Beograd 1959 Eksperimenti u tanjiru, Ilustrovana politika, 17. novembar, Beograd 1960 Dobra umjetnička dela nose u sebi duboku istinu, Pobjeda, 13. novembar, pp. 8, Titograd 1962 O slikarskoj materiji, Književne novine, 30. novembar, Beograd 1964 Uslovi za razvitak naše likovne umjetnosti, Stvaranje, br. 2-3, pp. 158, Cetinje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deli savete o prošivenoj odeći, donjem vešu, brzom krojenju, dizajnerskoj završnoj obradi i osnovnim tehnikama šivenja Nancy L. Zieman (rođena Luedtke; 21. lipnja 1953. - 14. studenog 2017.) bila je američka spisateljica i dizajnerica nadaleko poznata kao voditeljica televizijske emisije Šivanje s Nancy. Pozadina Maloprodajna trgovina Nancy`s Notions u Beaver Damu, Wisconsin Zieman je rođen 21. lipnja 1953. i odrastao je na farmi mliječnih krava u Wisconsinu.[1] Bila je kći Ralpha i Barbare Luedtke.[1] Zieman je diplomirao kućanstvo i novinarstvo na Sveučilištu Wisconsin-Stout. Udala se za Richarda Ziemana 1977. godine.[1] Neki od njezinih ranih poslova uključivali su rad za nacionalni lanac trgovina šivanjem u Chicagu i kao slobodna instruktorica šivanja u Minnesoti. Godine 1979. osnovala je Nancy`s Notions, tvrtku za izravnu poštu specijaliziranu za šivanje proizvoda, potrepština i dodataka. Nancy`s Notions je 2003. kupila Tacony Corporation iz St. Louisa, Missouri. Bila je autorica i dizajnerica za McCall Pattern Company i Clover Needlecraft. Bellova paraliza Ziemanovo lice bilo je djelomično paralizirano zbog Bellove paralize. Dobila ga je zbog infekcije uha dok je bila mala.[2] Zieman je uvijek otvoreno govorio o njezinom stanju; pisala je o tome, intervjuirali su je novinari i vodila segment u svojoj televizijskoj emisiji s medicinskim stručnjacima. U šali je sebe nazivala `djetetom s plakata za Bellinu paralizu.` [2] Zieman je napisao da je `šivanje postalo moj ispušni ventil, strast i konačna karijera` jer je `osvajanje lente na županijskom sajmu ili nagrada na natjecanju Napravi sam s vunom zahtijevalo vještinu, a ne izgled.` [2] Šivanje s Nancy Šivanje s Nancy je polusatna emisija koju je Zieman koproducirao na Wisconsin Public Television.[3] U eteru od rujna 1982., Šivanje s Nancy najduži je program o šivanju na sjevernoameričkoj televiziji, s preko 900 snimljenih epizoda. Prema njezinoj autobiografiji, `Što se tiče godina, samo je Letterman imao dulji staž.`[4] U početku su se programi snimali u Ziemanovoj dnevnoj sobi, sa snimateljskom ekipom od jedne osobe. U ranim godinama, Zieman je vodio nastup s jednom ženom, razvijao scenarije, pravio uzorke i snimao programe. Zieman je bila voditeljica i izvršna producentica od njezine inauguracije, do njezinog umirovljenja zbog lošeg zdravlja u rujnu 2017. Od sredine 1980-ih, Wisconsin Public Television u Madisonu, Wisconsin bila je Nancyn partner u televizijskoj produkciji s Laurie Gorman koja je radila kao direktorica u prošlosti. 19 godina. Osobno Zieman je živjela u Beaver Damu u Wisconsinu sa svojim mužem. Umirovljenje i smrt Zieman je u ožujku 2015. dijagnosticiran osteosarkom, vrsta raka kostiju. U srpnju 2015. dijagnosticiran joj je rak dojke. Zieman je nastavila snimati svoj Sewing With Nancy prema izmijenjenom rasporedu, nastavljajući s punim rasporedom 2016. Dana 2. rujna 2017., Zieman je na svom blogu objavila da nakon 910 emisija Sewing with Nancy odlazi u mirovinu, objašnjavajući da je jedan od njezinih karcinoma metastazirao i da `dodatni tretmani ne bi bili od pomoći.`[5][6] Zieman je umrla 14. studenog 2017. u svom domu.[7] Iza sebe je ostavio muža i dva sina.[1] Njezina smrt dogodila se samo dan nakon emitiranja posljednje epizode Sewing with Nancy. Počasti i nagrade Udruga žena poduzetnica Wisconsina proglasila ju je 1988. godine poduzetnicom godine.[1] Zieman je 1991. godine dobila nagradu National 4-H Alumni Award, a 2014. Sveučilište Wisconsin-Extension 4-H Youth Development Programme uvrstilo ju je u Wisconsin 4-H Hall of Fame.[1] Zieman je 2013. godine osvojio nagradu Istaknuti alumni Sveučilišta Wisconsin-Stout.[1] Knjige i publikacije Zieman je objavila svoju autobiografiju, Seams Unlikely: The Inspiring True Life Story of Nancy Zieman, 2014. godine. Napisala je preko 40 knjiga o šivanju, uključujući The Art of Landscape Quilting, Serge with Confidence, Machine Embroidery with Confidence, Sew with Confidence, Landscape Quilts with Natalie Sewell, Let`s Sew, 10-20-30 Minutes to Sew, The Best of Sewing with Nancy, Sew Clever Bags i 501 savjet za šivanje.

Biblioteka muzika - Nolit 1 - 7 - komplet - veoma redak komplet knjiga ,gledam na netu da nema nigde da se kupi ceo komplet -broširani povez. Izdanje Nolit - Beograd, od 1982 do 1987. godine. Komplet sadrži: 1. Um za tonom - Pavle Stefanović, 370. strana, 2. Jezik muzike - Derik Kuk, 326. strana, 3. Jezik moderne muzike - Donald Mičel, 192. strane, 4. Barokni koncert - Roksanda pejović 416. strana, 5. Južni sloveni u istoriji evropske muzike - Dragotin Cvetko, 340. strana, 6. Mocart - Alfred Ajnštajn, 548. strana. 7. Ideologije u operi - Filip Žozef Salazar 230 strana -vrlo dobro očovane knjige ,na svakoj knjizi ima potpis hemijskom na najavnoj stranici , a na 1 knjizi ima posveta napisana hemijskm olovkom -nema saranja po knjigama ,malo su zuci gornji bokovi knjiga ,od stajanja ,a 1 knjiga ima malo zuitla na pocetku ,par mmm ,na donjem rubu knjige Volfgang Amadeus Mocart (nem. Wolfgang Amadeus Mozart, kršteno: Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart[1]; Salcburg, 27. januar 1756 — Beč, 5. decembar 1791) bio je austrijski kompozitor i pijanista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike.[2] Mocartov rad od preko šest stotina dela, pokriva gotovo sve žanrove njegovog doba, uključujući simfonije, koncerte, kamernu muziku, muziku za klavir, operske i horske kompozicije. U svom najranijem detinjstvu u Salcburgu, Mocart je pokazao neverovatne sposobnosti svirajući klavijature i violinu. Sa samo pet godina njegovo komponovanje i nastupi su bili cenjeni i uvažavani od strane evropskog plemstva i aristokratije. Kada je napunio sedamnaest godina, dobio je posao muzičara na dvoru u Salcburgu. Međutim, odrastao je nespokojan i nezadovoljan, često je putovao u potrazi za boljim položajem, ali uvek aktivno komponujući. Tokom posete Beču 1781. godine, nakon što je dobio otkaz na dvoru, odlučio je da se naseli u ovom gradu, gde je kasnije stekao slavu. Interesantno da je Mocart ostao u Beču do kraja života, uprkos tome što je prolazio kroz teške finansijske situacije. U poslednjim godinama svog života, komponovao je mnoga poznata dela, veliki broj simfonija, poznate koncerte i opere, kao i njegovo poslednje delo, Rekvijem. Okolnosti njegove prerane smrti, predmet su mnogih spekulacija, digavši Mocarta na nivo mita. Biografija Mocart je rođen 27. januara 1756. godine, u Salcburgu u današnjoj Austriji, tada glavnom gradu nezavisne nadbiskupije u Svetom rimskom carstvu.[3] Bio je najmlađi sin Leopolda Mocarta,[4] muzičara koji je radio za princa arhiepiskopa Salcburga.[5] Leopold je bio podkapelmajstor na dvoru arhiepiskopa od Salcburga, povremeno je i komponovao po narudžbini, ali je bio iskusan učitelj.[6][7] Volfgangova majka bila je Ana Marija Pertl. Zbog velike stope smrtnosti male dece u Evropi u to vreme, od sedmoro dece iz ovog braka, preživeli su samo starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, i Volfgang Amadeus. Volfgang Amadeus je kršten dan nakon rođenja, u katedrali sv. Ruperta imenom Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart.[8] Mocart se rodio i proveo detinjstvo sve do svoje sedamnaeste godine, u ulici Getreidegasse, broj 9, u Salcburgu. U toj kući se danas nalazi veliki broj predmeta, posebno instrumenata, iz Mocartovog detinjstva. To je jedno od najposećenijih mesta u Salcburgu i predstavlja utočište za muzičare i muzičke fanove širom sveta. Mocartova muzička veština već je bila vidljiva kada je imao samo nekoliko godina. Otac mu je bio Leopold Mocart, jedan od vodećih evropskih učitelja muzike, čija je uticajna knjiga Pisani članak o osnovama sviranja violine (nem. Versuch einer grundlichen Violinschule) objavljena godine kada je rođen Mocart. Nakon Volfgangovog rođenja, on zapostavlja posao, kako bi se posvetio isključivo učenju i vaspitavanju svog deteta. Otac ga je i naučio da svira violinu i klavir, a kako je brzo učio, svoje prve kompozicije je napisao kada je imao svega pet godina. Leopold mu je istovremeno bio i učitelj i roditelj, i sve vreme je bio svestan toga da mora Volfganga da formira i kao čoveka, ali i kao umetnika. Leopold je ubrzo shvatio da može zaraditi mnogo novca ako predstavi svog sina evropskim dvorovima kao čudo od deteta. Mocartova starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, bila je vešta pijanistkinja i često je pratila svog brata na Leopoldovim turnejama.[9] Jedanput, kad je Mocart bio bolestan, Leopold je izjavio da više brine o gubitku prihoda, nego o dobrobiti svog sina. Moguće je da su stalna putovanja i hladna klima doprineli Mocartovoj bolesti kasnije u životu. Tokom godina u kojima se formirao kao muzičar, Mocart je nekoliko puta putovao po Evropi, počevši sa koncertom 1762. godine na dvoru princa Bavarske u Minhenu i na austrijskom carskom dvoru u Beču. Duga koncertna turneja odvela ga je, zajedno sa ocem, na dvorove u Minhenu, Manhajmu, Parizu, Londonu, Hagu, ponovo u Parizu, i na kraju, natrag domu kroz Cirih i Minhen. Otišli su ponovo u Beč pri kraju 1767. godine i ostali tu do decembra 1768. godine. Godine putovanja (1762—73) Leopold Mocart nije dugo oklevao da iskoristi nadarenost svoje dece u obostranu korist. Oni će mu biti podrška u njegovoj starosti. Kratkotrajna tronedeljna turneja u Minhenu u januaru 1762. dok Mocartu nije bilo ni šest godina bila je samo uvod u naredne mnogo veće pohode. Ovaj očigledni uspeh ubrzo je doveo do dužeg boravka u Beču do kraja te iste godine, sa obaveznim muzičkim nastupima na imperijalnom dvoru uz velikodušne novčane naknade. Za manje od mesec dana boravka u Beču Leopold Mocart je ostavio 120 zlatnih dukata u svoju salcburšku banku, što je bilo više nego nečija dvogodišnja zarada. Pa ipak ovi izleti su bili zasenjeni velikom turnejom koja je zadržala četiri člana porodice Mocart u inostranstvu više od tri godine, od juna 1763. do novembra 1766. Veliki deo te turneje je prošao u produženim boravcima u važnim muzičkim središtima: pet meseci u Parizu, 15 meseci u Londonu,[10] a onda u povratku još tri meseca u Parizu, sa čestim zastajanjima duž puta, uglavnom u nemačkim državama i Holandiji. Slava brat-sestra dueta proširila se zapadnom Evropom, a dobili su ogromne mogućnosti u pokazivanju njihovog šarma i njihovog prerano razvijenog muzičkog majstorstva. U svakom od gradova porodica Mocart mogla je sa sigurnošću očekivati poziv od lokalnog vladara, vlastele i bogate aristokratije. Obično su nakon jednog nastupa sledili pozivi za druge nastupe. U Londonu reklame za Mocartove koncerte koje je u najvećoj meri pisao Leopold Mocart odnosile su se na vlastelu i plemstvo. Svugde gde su išli porodica Mocart se isključivo oslanjala na ovu vrstu publike. Mocart je napisao svoju prvu simfoniju kad je imao osam godina. Moguće je da je njegov otac zapisao najveći deo sadržaja koji je Mocart proizveo.[11] (veliki beli ormar)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

Odlično stanje Paris katalog izložbe Petar Omčikus (Sušak, kod Rijeke, 6. oktobar 1926 — Beograd, 26. april 2019) bio je srpski slikar i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegovo delo obuhvatalo je većinu slikarskih žanrova, a karakterisao ga je duh Mediterana.[1][2][3][4] Bavio se slikarstvom, crtežom, mozaikom, grafikom, ilustracijom i skulpturom.[5] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1926. godine u Sušaku kod Rijeke, a od 1936. godine živi u Beogradu. Posle Drugog svetskog rata je započeo slikarske studije na Akademiji likovnih umetnosti, kod profesora Ivana Tabakovića. Zajedno sa suprugom, slikarkom Kosom Bokšan, napušta studije slikarstva i odlazi u Zadar, u kome postaje jedan od osnivača Zadarske grupe, u kojoj su se nalazili i Mića Popović, Vera Božičković, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović[1]. Posle šestomesečnog boravka u Zadru, vratio se u Beograd i priključio se Grupi Jedanaestorica, a svoju prvu samostalnu izložbu priredio je 1951. godine[1]. Neposredno posle toga, Petar Omčikus 1952.godine sa Kosarom Bokšan napušta Jugoslaviju i seli se u Pariz. Od 1965. godine povremeno borave u Vela Luci na Korčuli, gde organizuju brojne međunarodne susrete umetnika, filozofa i kritičara. Učestvovao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Član SANU van radnog sastava postao je 1994. godine. Od 2012. je dopisni član, a 2015. godine redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Počeci Omčikusovog stvaralaštva vezuju se za nekoliko umetnika, svi iz klase Ivana Tabakovića, koja se na nekoliko meseci okupila u Zadru 1947. godine, načinivši tada prvu jugoslovensku umetničku komunu – Zadarsku grupu. Sem Omčikusa, tu su još bili njegova buduća supruga Kosara Bokšan, Mića Popović, Vera Božičković, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović, Mileta Andrejević, Bora Grujić i njihov prijatelj, student književnosti Borislav Mihajlović Mihiz. Izlazak iz akademskih ateljea u prirodu otvorio je ovim umetnicima nove puteve slobodnog stvaralaštva na kojima će, na različite načine, ostati tokom ukupnog stvaralaštva. Omčikus se 1951. godine pridružuje Grupi Jedanaestorica, koja ga ohrabruje da dalje traga za sopstvenim putevima stvaralaštva, tada još uvek u domenu poetske figuracije nakon socijalističkog realizma. No, pravi preokret u njegovoj umetnosti nastaje u Parizu. Susret sa apstraktnom umetnošću tog vremena definitivno Omčikusa usmerava prema slobodnom izrazu, potezu koji ne traga za realnim već za individualnim stilom. Geometrizovana asocijativna apstrakcija tog perioda već je od početka sedme decenije prerasla u svojevrsnu gestualnu kolorističku figuraciju koja je zadržala ranije elemente njegovog izraza. U kasnijim periodima Omčikus je tematizova slikarstvo prema portretima, crtežima Beograda, fantastičnom realizmu i skulpturi. Samostalne izložbe (izbor)[uredi | uredi izvor] Samostalno je izlagao u Parizu, Lilu, Rimu, Ženevi, Titogradu, Novom Sadu, Zagrebu i drugim gradovima, i učestvovao je na brojnim grupnim izložbama. 1951. Umetnička galerija ULUS-a, Beograd 1955. Galerie Arnaud, Paris 1958. Galerie Jeanne Bucher, Paris 1962. Galerie Formes, Lil 1965. Salon Moderne galerije, Beograd 1972. Grand Palais, Paris 1974. Galleria `IlGrifo`, Rome 1976. Galerie de Seine, Paris 1983. Galerie Plexus, Chexbres (Switzerland) 1985. Galerie des Platanes, Ženeva 1988. Galerie Plexus, Chexbres (Switzerland) 1989. Retrospektivna izložba, Muzej savremene umetnosti, Beograd, Galerija likovne umetnosti - Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 1990. Narodni muzej, Varaždin, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb 1992. Maison de l`UNESCO, Paris 1994. Bibliothèque Universitaire, Nancy 1995. Galerie René Descartes: `Atelier Dedouvre`, Paris 1996. Galerie Plexus: `Atelier Dedouvre`, Chexbres (Switzerland), Galerija grafičkog kolektiva : `Atelier Dedouvre`, Beograd 1998. Galerija SANU, Beograd 2012. Galerija SANU, Beograd Značajnije nagrade[uredi | uredi izvor] 1972. Nagrada za slikarstvo, Oktobarski salon, Beograd 1979. Prva nagrada na 4. Izložbi jugoslovenskog portreta, Tuzla 1982. Prva nagrada za crtež na 2. Interbifep, Tuzla 1984. Prva nagrada na 9. Međunarodnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1990. Nagrada Politike iz fonda Vladislava Ribnikara, Beograd Vidi još[uredi | uredi izvor] Zadarska grupa Mića Popović Spisak srpskih slikara

MILAN KONJOVIĆ U poznim godinama kroz čitav život fnevničke zabeleške 1983 -1993 Irma Lang Galerija `Milan Konjović` Sombor, 2021. 255 strana, У оквиру прославе јубилеја 55 година постојања и рада Галерије „Милан Коњовић“, у четвртак, 23. септембра, у Великој скупштинској сали зграде Жупаније одржана је свечана промоција књиге „Милан Коњовић – У позним годинама кроз читав живот“ ауторке Ирме Ланг. Књигу су представили рецензент др Јасна Јованов, др Саша Радојчић, као и сама ауторка, а неколико одломака из књиге публици је дочарао глумац Нинослав Ђорђевић. „Милан Коњовић – У позним годинама кроз читав живот“ чине забелешке из дневника које је ауторка као дугогодишња директорка Галерије водила од 1983. до 1993. године, током последњих десет година маестровог живота. Књига обухвата девет рукописа и свесака који су испуњени запажањима и подацима о уметнику, мотивима, контактима које је одржавао и његовим изјавама, па и коментарима о сопственим сликама. Током промоције ауторка Ирма Ланг је истакла да је ово дело чува драгоцена сведочења о уметности, људима, местима, о животу која вечито говоре о једној комплетној и комплексној личности, великом уметнику, о посвећенику и заљубљенику у живот. Др Јасна Јованов нагласила је да је захваљујући професионалној одговорности Ирме Ланг ова књига сачувала један део Коњовићеве личности који је измицао источичарима уметности који су гледали сликара са стране и писали о њему, а др Саша Радојчић рекао је да је за стил ових записа важно што је ауторка успела да себе и своју улогу у дневничким записима остави по страни како би што више простора остало за уметника и његове речи. Издавач књиге је Галерија „Милан Коњовић“, уз покровитељство Министарства културе и информисања, Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама и Града Сомбора. K.D.S.O.2.P.1.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Expert at the Card Table The Classic Treatise on Card Manipulation „Stručnjak za kartaškim stolom je najpoznatija, najpažljivije proučavana knjiga ikada objavljena o umetnosti manipulisanja kartama za stolovima za igre. — iz predgovora Martina Gardnera. Skoro jedan vek ova knjiga se smatrala neophodnom za postizanje najvišeg nivoa majstorstva karata. U njoj, S. V. Erdnase, vrhunski majstor manipulacije kartama, uči entuzijaste kartama kako da izvode zaslepljujuće trikove i zavese - od kojih su mnoge njegove sopstvene kreacije - koje su ga učinile slavnim. Prvi deo knjige bavi se izmišljotinama na kartama, ili, jednostavnije rečeno, varanjem na kartama. Korak po korak, gospodin Erdnase demonstrira sopstvene sisteme lažnog mešanja, lažnog premetanja i sečenja, dele odozdo, i takve uglađene poteze kao što je palming karata, „oderavanje ruke“ —... S. W. Erdnase je pseudonim koji koristi autor knjige The Expert at the Card Table, knjige koja detaljno opisuje spretnost ruku, varanje i igranje karata. I dalje se smatra ključnim štivom za svakog kartaškog mađioničara, knjiga (obično poznata samo kao Erdnase, Expert, EATCT ili ponekad Biblija) objavljena je od 1902. Erdnaseov pravi identitet jedna je od trajnih misterija magične zajednice. Identitet S. W. Erdnase je najvjerojatnije bio način da autor sakrije svoj pravi identitet kako ne bi bio uhićen, budući da su savezni zakoni u to vrijeme zabranjivali objavljivanje i distribuciju `opscenog` materijala.[potreban citat] Krajem 19. i početkom 20. stoljeća mnogi su suci knjige o metodama kockanja smatrali opscenima (vidi Comstockove zakone). S. W. Erdnase napisan unatrag je `E. S. Andrews`, što je navelo mnoge istražitelje da potraže osobe s imenom Andrews kao moguće kandidate. Milton Franklin Andrews Martin Gardner je predložio da je autor sitni prevarant po imenu Milton Franklin Andrews. Drugi zagovornik koji je istraživao ovu teoriju bio je Barton Whaley, u svojoj knjizi The Man Who Was Erdnase, koja sadrži intervjue očevidaca iz 1940-ih. Policija je tražila Andrewsa radi ispitivanja u vezi s istragom ubojstva. Kada je policija pronašla Andrewsa, on se ustrijelio nakon što je smrtno stradao u svoju družicu. Andrews je imao samo 33 godine, kao što je navedeno u Čovjeku koji je bio Erdnase. Drugi se protive tome da je Andrews Erdnase jer su poznati primjeri njegova pisanja znatno inferiorni u odnosu na iznimna djela Stručnjaka za kartaškim stolom. Bilo je novih dokaza od 2000. godine koji pobijaju pretpostavku da je Milton Franklin Andrews bio Erdnase. Očito je da je Andrews varao karte, ali to je što se tiče njegove veze. Drugi su povjesničari također pronašli druge ljude koji bi doista mogli biti S.W. Erdnase.[1] Wilbur Edgerton Sanders Neki [tko?] tvrde da je Erdnase vjerojatno bio dobro obrazovan, lokalno istaknut pojedinac, koji se skrivao iza pseudonima kako bi zaštitio svoj društveni položaj. Pokojni David Alexander, mađioničar i privatni detektiv, napravio je dosta posla kako bi pronašao boljeg i mogućijeg kandidata od Miltona Franklina Andrewsa, te je rekao da je Erdnase bio istaknuti rudarski inženjer po imenu Wilbur Edgerton Sanders; `S. W. Erdnase` je anagram od `W. E. Sanders`. Nakon Alexanderove smrti, drugi su istraživali Wilbura Edgertona Sandersa.[1] Magazin Genii posvetio je veliki dio svog izdanja iz rujna 2011. istraživanju Alexanderove teorije, pružajući značajne posredne dokaze koji povezuju Sandersa s Erdnaseom. Edward Gallaway Chris Wasshuber je identificirao tiskara i cirkuskog izvođača (govornik na vratima, Punch i Judy, magija) Edwarda Gallawaya kao izvanredno dobrog partnera za Erdnasea.[2] Edward Gallaway je u to vrijeme radio u tiskari Jamesa McKinneya u kojoj je knjiga tiskana. Kasnije je Gallaway objavio druge knjige na nevjerojatno sličan način (samostalno izdanje, registrirano autorsko pravo, kontakt adresa navedena kao mjesto rada, a cijena otisnuta na naslovnoj stranici). Forenzička lingvistička analiza koju je proveo dr. John Olsson potvrdila je da se stil pisanja Gallawaya i Erdnasea vrlo dobro slaže, a posebice mnogo bolje slaže od drugih mogućih kandidata poput Wilbura Edgertona Sandersa. Gallaway također odgovara fizičkom opisu koji je dao ilustrator M. D. Smith (identificiran i intervjuiran od strane Martina Gardnera 1947.).