Model CMT192 Tip ATX Mid Tower Boja Black Materijal SPCC Dimenzije 350x200x437mm Max CPU Cooler Visina 160mm Dužina VGA kartice 285mm Slot za proširenje 7 Podrška matične ploče ATX, Micro ATX, Mini-ITX Eksterni I/O portovi USB3.0 x 1, USB2.0 x 2, HD Audio Vrsta Napajanje 150mm ATX 3.5“ HDD 2 (Deli sa SSD) 2.5" SSD 1 Ugrađeni ventilatori Napred: 120mm fiksni RGB x 3Pozadi: 120mm Fiksni RGB x 1 Podrška za ventilatore i hladnjake na vodu Napred: 120mm x 3 ili 140mm x 2Gore: 120mm x 2Pozadi: 120mm x 1

U dobrom stanju! 1 : Od srednjeg veka do Luja XV 2 : Od Luja XVI do danas Izdavač: Vuk Karadžić Prevod dela: Styles meubles, décors : Du Moyen Âge au Louis XV - Du Louis XVI à nos jours - Daniel Alcouffe… Prevod: Olga Šafarik, Gordana Jovanović ... Godina: 1979 Broj strana: 497, ilustrovano Format: 30x23.5 Povez: tvrd

BRANKO VUČIČEVIĆ – CELOKUPNA DELA 1–5 Izdavač: Filmski centar Srbije 1. TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO Filmska kritika, Film 2020; Broširani povez; latinica; 24 cm; 283 str.; 978-86-7227-109-6; 2. ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... Filmski scenario, Film 2020; Broširani povez; latinica; 24 cm; 347 str.; 978-86-7227-110-2; 3. PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE ...u podnaslovu, „istoriju avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače“, i sadrži tekstove o avangardnom filmu, poseban blok tekstova o crnom talasu i poglavlja o eksperimentalnom filmu, alternativnom filmu, ekscentričnom filmu kao i tekstove o fluxus filmu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ ima 395 strana, a za njen dizajn i prlom se, kao i za prethodne dve knjige u ediciji, pobrinuo Borut Vild. Predgovor „B. V. – Dada-flaneur : Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače)“ napisao je Jovan Čekić, nakon čega slede sedam poglavlja u koje su tematski razvrstani Vučićevićevi tekstovi: „Avangardni film III“ (novi američki film, nemački avangardni film, Maja Deren, razgovor o knjizi „Avangardni film 1895-1939“…), „Paper movies“ (serbian cutting, razgovor o knjizi „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“), „Fluksus i film“, „Eksperimentalni film“, „Crni talas 1968. itd“ (tekstovi i razgovori o kontroverznim filmovima Makavejeva, Žilnika, Godine, Puriše Đorđevića…), „Alternativni film“ i „Ekscentrični film“ (završno poglavlje sadrži po prvi put objavljene transkripte izlaganja Branka Vučićevića, kao i intervju Miroljuba Stojnovića sa Vučićevićem urađen sa časopis „Oko“). Ilustracija na koricama knjige „Putujuće zabavne radnje“ donosi fotografiju Vučićevića i drvenog konjića nastalu na snimanju filma „Veštački raj“ Karpa Godine. 2021; Broširani povez; latinica; 21 cm; 395 str.; 978-86-7227-119-5; 4. RADNJA MEŠOVITE ROBE Istorija umetnosti, Teorija umetnosti, Umetnost 2021; Broširani povez; latinica; 24 cm; 561 str.; 978-86-7227-121-8; 5. MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO Ova knjiga uključuje Vučićevu prepisku sa nekoliko eminentnih stvaralaca s kraja prošlog i početkom ovog veka: Fransoa Trifoom, Gi Deborom, Anet Majklsom, Dušanom Makavejevim… 2022; Broširani povez; latinica; 24 cm; 373 str.; 978-86-7227-126-3; Branko Vučićević (1944–2016) bio je filmski kritičar, scenarista i prevodilac s engleskog, a radio je kao urednik, pomoćnik reditelja i dizajner, dok je filmske kritike i tekstove o filmu pisao u časopisima: „Književne novine“, „Filmska kultura“, „Delo“, „Film danas“, „Danas“, „Reč“, „Arkazin“, „Vreme“, „Zarez“, „Vidici“... Kako svako malo biva ukazivano o teretu i ne baš punoj smislenosti života i rada pod senkom sveopšteg diskontinuiteta na ovim prostorima, a kako je kultura sećanja barem nominalno jasno i javno prepoznata kao nužnost i na polju kulturnog stvaralaštva, više je povoda za jedno ovakvo izdanje i u ovom trenutku. To potvrđuju i sledeći redovi uvodnika Miroljuba Stojanovića, inače i urednika izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije, koji je, naglasivši da je Projekat Branko Vučićević zapravo neverending story, istakao: „Projekat je zamišljen kao pre svega svojevrsni omaž čitave jedne generacije kojoj je Branko bio spiritus movens, ali i duhovni i kreativni uzor, te intelektualni katalizator koji je srpsku filmsku kulturu radikalno preveo u evropske filmske prostore i ambijentalizovao je prostorima kosmopolitske neponovljivosti. To opet govori o jednoj vrsti obaveze ovog naraštaja da traga za svojim duhovnim i intelektualnim pretečama i inspiratorima, ali, s druge strane, da reaktualizuje Branka na način primeren savremenim potrebama.“ Nakon knjiga „To je najlepši film koji sam ikada gledao“ (2019) i „Ma sve su to samo komedije sa plakanjem“ (2020), Filmski centar Srbije je u okviru svoje edicije celokupnih dela Branka Vučićeviće objavio i treću naslov u nizu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ donosi, kako stoji u podnaslovu, „istoriju avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače“, i sadrži tekstove o avangardnom filmu, poseban blok tekstova o crnom talasu i poglavlja o eksperimentalnom filmu, alternativnom filmu, ekscentričnom filmu kao i tekstove o fluxus filmu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ ima 395 strana, a za njen dizajn i prlom se, kao i za prethodne dve knjige u ediciji, pobrinuo Borut Vild. Predgovor „B. V. – Dada-flaneur: Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače)“ napisao je Jovan Čekić, nakon čega slede sedam poglavlja u koje su tematski razvrstani Vučićevićevi tekstovi: „Avangardni film III“ (novi američki film, nemački avangardni film, Maja Deren, razgovor o knjizi „Avangardni film 1895–1939“…), „Paper movies“ (serbian cutting, razgovor o knjizi „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“), „Fluksus i film“, „Eksperimentalni film“, „Crni talas 1968. itd“ (tekstovi i razgovori o kontroverznim filmovima Makavejeva, Žilnika, Godine, Puriše Đorđevića…), „Alternativni film“ i „Eksentrični film“ (završno poglavlje sadrži po prvi put objavljene transkripte izlaganja Branka Vučićevića, kao i intervju Miroljuba Stojnovića sa Vučićevićem urađen sa časopis „Oko“). Ilustracija na koricama knjige „Putujuće zabavne radnje“ donosi fotografiju Vučićevića i drvenog konjića nastalu na snimanju filma „Veštački raj“ Karpa Godine. Branko Vučićević, scenarista, publicista, prevodilac, filmski kritičar i autor je rođen 1934. godine u Beogradu. Vučićević je autor ili koautor scenarija za desetak filmova, uključujući filmove Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967), „Nevinost bez zaštite“ (1968) i „Mister Montenegro“ (1981), zatim za film „Rani radovi“ (1969) Želimira Žilnika, „Slike iz života udarnika“ (1972) Bate Čengića, „Splav Meduze“ (1980) i „Veštački raj“ (1990) Karpa Aćimovića Godine, kao i scenarija za TV film Branimira Dimitrijevića i Borisa Miljkovića „Šumanović – komedija umetnika“ (1987). Vučićević je autor knjiga „Imitacija života“ (1992), „Avangardni film 1895-1939“ (u dva dela, 1984, 1998), „Paper Movies“ (1998), „Srpske lepe umetnosti“, (2007)… Takođe, bio je i prevodilac sa engleskog (Nabokov, Tven, Vonegat, Dojl, Klark, Plat…). Branko Vučićević je preminuo je 18. januara 2016. u svom rodnom gradu. Podsećamo… Krajem 2019. Filmski centar Srbije započeo je kapitalni izdavački poduhvat – objavljivanje celokupnih dela Branka Vučićevića (1934-2016). Plan je da u sedam tomova bude objavljena intelektualna ostavština našeg poznatog kritičara, teoretičara filma i scenariste, čoveka koji je bio duhovni i kreativni uzor mnogih generacija naših filmskih stvaralaca. Prvi tom celokupnih dela Branka Vučićevića, „To je najlepši film koji sam ikada gledao“, donosi Vučićevićeve tekstove o sedmoj umetnosti nastale u periodu od 1956. do 2013. godine. Drugi tom, „Ma sve su to samo komedije sa plakanjem“, donosi filmske scenarije iz Vučićevićevog pera: „Splav Meduze“ (1978), „Šumanović“ (1982), „Umetni raj“ (1986) i „Benjamin u Moskvi“ (2015). Ova kapitala izdanja Filmskog centra Srbije udruženim snagama uredili su Miroljub Stojanović (urednik izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije), Jovan Čekić, Slobodan Šijan, Marija Dragojlović i Borut Vild. Projekat objavljivanja celokupnih dela Branka Vučićevića zamišljen je kao omaž čitave jedne generacije kojoj je on bio duhovni i kreativni uzor. Preostalih četiri toma celokupnih dela Branka Vučićevića su u pripremi. MG103 (N)

Novo BRANKO VUČIČEVIĆ – CELOKUPNA DELA 1–5 Izdavač: Filmski centar Srbije 1. TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO Filmska kritika, Film 2020; Broširani povez; latinica; 24 cm; 283 str.; 978-86-7227-109-6; 2. ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... Filmski scenario, Film 2020; Broširani povez; latinica; 24 cm; 347 str.; 978-86-7227-110-2; 3. PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE ...u podnaslovu, „istoriju avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače“, i sadrži tekstove o avangardnom filmu, poseban blok tekstova o crnom talasu i poglavlja o eksperimentalnom filmu, alternativnom filmu, ekscentričnom filmu kao i tekstove o fluxus filmu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ ima 395 strana, a za njen dizajn i prlom se, kao i za prethodne dve knjige u ediciji, pobrinuo Borut Vild. Predgovor „B. V. – Dada-flaneur : Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače)“ napisao je Jovan Čekić, nakon čega slede sedam poglavlja u koje su tematski razvrstani Vučićevićevi tekstovi: „Avangardni film III“ (novi američki film, nemački avangardni film, Maja Deren, razgovor o knjizi „Avangardni film 1895-1939“…), „Paper movies“ (serbian cutting, razgovor o knjizi „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“), „Fluksus i film“, „Eksperimentalni film“, „Crni talas 1968. itd“ (tekstovi i razgovori o kontroverznim filmovima Makavejeva, Žilnika, Godine, Puriše Đorđevića…), „Alternativni film“ i „Ekscentrični film“ (završno poglavlje sadrži po prvi put objavljene transkripte izlaganja Branka Vučićevića, kao i intervju Miroljuba Stojnovića sa Vučićevićem urađen sa časopis „Oko“). Ilustracija na koricama knjige „Putujuće zabavne radnje“ donosi fotografiju Vučićevića i drvenog konjića nastalu na snimanju filma „Veštački raj“ Karpa Godine. 2021; Broširani povez; latinica; 21 cm; 395 str.; 978-86-7227-119-5; 4. RADNJA MEŠOVITE ROBE Istorija umetnosti, Teorija umetnosti, Umetnost 2021; Broširani povez; latinica; 24 cm; 561 str.; 978-86-7227-121-8; 5. MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO Ova knjiga uključuje Vučićevu prepisku sa nekoliko eminentnih stvaralaca s kraja prošlog i početkom ovog veka: Fransoa Trifoom, Gi Deborom, Anet Majklsom, Dušanom Makavejevim… 2022; Broširani povez; latinica; 24 cm; 373 str.; 978-86-7227-126-3; Branko Vučićević (1944–2016) bio je filmski kritičar, scenarista i prevodilac s engleskog, a radio je kao urednik, pomoćnik reditelja i dizajner, dok je filmske kritike i tekstove o filmu pisao u časopisima: „Književne novine“, „Filmska kultura“, „Delo“, „Film danas“, „Danas“, „Reč“, „Arkazin“, „Vreme“, „Zarez“, „Vidici“... Kako svako malo biva ukazivano o teretu i ne baš punoj smislenosti života i rada pod senkom sveopšteg diskontinuiteta na ovim prostorima, a kako je kultura sećanja barem nominalno jasno i javno prepoznata kao nužnost i na polju kulturnog stvaralaštva, više je povoda za jedno ovakvo izdanje i u ovom trenutku. To potvrđuju i sledeći redovi uvodnika Miroljuba Stojanovića, inače i urednika izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije, koji je, naglasivši da je Projekat Branko Vučićević zapravo neverending story, istakao: „Projekat je zamišljen kao pre svega svojevrsni omaž čitave jedne generacije kojoj je Branko bio spiritus movens, ali i duhovni i kreativni uzor, te intelektualni katalizator koji je srpsku filmsku kulturu radikalno preveo u evropske filmske prostore i ambijentalizovao je prostorima kosmopolitske neponovljivosti. To opet govori o jednoj vrsti obaveze ovog naraštaja da traga za svojim duhovnim i intelektualnim pretečama i inspiratorima, ali, s druge strane, da reaktualizuje Branka na način primeren savremenim potrebama.“ Nakon knjiga „To je najlepši film koji sam ikada gledao“ (2019) i „Ma sve su to samo komedije sa plakanjem“ (2020), Filmski centar Srbije je u okviru svoje edicije celokupnih dela Branka Vučićeviće objavio i treću naslov u nizu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ donosi, kako stoji u podnaslovu, „istoriju avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače“, i sadrži tekstove o avangardnom filmu, poseban blok tekstova o crnom talasu i poglavlja o eksperimentalnom filmu, alternativnom filmu, ekscentričnom filmu kao i tekstove o fluxus filmu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ ima 395 strana, a za njen dizajn i prlom se, kao i za prethodne dve knjige u ediciji, pobrinuo Borut Vild. Predgovor „B. V. – Dada-flaneur: Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače)“ napisao je Jovan Čekić, nakon čega slede sedam poglavlja u koje su tematski razvrstani Vučićevićevi tekstovi: „Avangardni film III“ (novi američki film, nemački avangardni film, Maja Deren, razgovor o knjizi „Avangardni film 1895–1939“…), „Paper movies“ (serbian cutting, razgovor o knjizi „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“), „Fluksus i film“, „Eksperimentalni film“, „Crni talas 1968. itd“ (tekstovi i razgovori o kontroverznim filmovima Makavejeva, Žilnika, Godine, Puriše Đorđevića…), „Alternativni film“ i „Eksentrični film“ (završno poglavlje sadrži po prvi put objavljene transkripte izlaganja Branka Vučićevića, kao i intervju Miroljuba Stojnovića sa Vučićevićem urađen sa časopis „Oko“). Ilustracija na koricama knjige „Putujuće zabavne radnje“ donosi fotografiju Vučićevića i drvenog konjića nastalu na snimanju filma „Veštački raj“ Karpa Godine. Branko Vučićević, scenarista, publicista, prevodilac, filmski kritičar i autor je rođen 1934. godine u Beogradu. Vučićević je autor ili koautor scenarija za desetak filmova, uključujući filmove Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967), „Nevinost bez zaštite“ (1968) i „Mister Montenegro“ (1981), zatim za film „Rani radovi“ (1969) Želimira Žilnika, „Slike iz života udarnika“ (1972) Bate Čengića, „Splav Meduze“ (1980) i „Veštački raj“ (1990) Karpa Aćimovića Godine, kao i scenarija za TV film Branimira Dimitrijevića i Borisa Miljkovića „Šumanović – komedija umetnika“ (1987). Vučićević je autor knjiga „Imitacija života“ (1992), „Avangardni film 1895-1939“ (u dva dela, 1984, 1998), „Paper Movies“ (1998), „Srpske lepe umetnosti“, (2007)… Takođe, bio je i prevodilac sa engleskog (Nabokov, Tven, Vonegat, Dojl, Klark, Plat…). Branko Vučićević je preminuo je 18. januara 2016. u svom rodnom gradu. Podsećamo… Krajem 2019. Filmski centar Srbije započeo je kapitalni izdavački poduhvat – objavljivanje celokupnih dela Branka Vučićevića (1934-2016). Plan je da u sedam tomova bude objavljena intelektualna ostavština našeg poznatog kritičara, teoretičara filma i scenariste, čoveka koji je bio duhovni i kreativni uzor mnogih generacija naših filmskih stvaralaca. Prvi tom celokupnih dela Branka Vučićevića, „To je najlepši film koji sam ikada gledao“, donosi Vučićevićeve tekstove o sedmoj umetnosti nastale u periodu od 1956. do 2013. godine. Drugi tom, „Ma sve su to samo komedije sa plakanjem“, donosi filmske scenarije iz Vučićevićevog pera: „Splav Meduze“ (1978), „Šumanović“ (1982), „Umetni raj“ (1986) i „Benjamin u Moskvi“ (2015). Ova kapitala izdanja Filmskog centra Srbije udruženim snagama uredili su Miroljub Stojanović (urednik izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije), Jovan Čekić, Slobodan Šijan, Marija Dragojlović i Borut Vild. Projekat objavljivanja celokupnih dela Branka Vučićevića zamišljen je kao omaž čitave jedne generacije kojoj je on bio duhovni i kreativni uzor. Preostalih četiri toma celokupnih dela Branka Vučićevića su u pripremi. Paper movies zenit dadaizam splav meduze fluxus neoavangarda avangardni film srpska filmska avangarda

VELIKI SLIKARI ŽIVOT, DELO I UTICAJI KOMPLET OD 31 KNJIGE IZDAVAČ: EAGLEMOSS 1. LEONARDO DA VINČI 2. REMRBANT 3. SALVADOR DALI 4. PIKASO 5. KADINSKI 6. ANRI MATIS 7. RAFAEL 8. VELASKEZ 9. SANDRO BOTIČELI 10. TINTORETO 11. DJOTO DI BONDONE 12. KARAVADJO 13. EL GREKO 14. RUBENS 15. PAOLO VERONEZE 16. JAN VAN AJK 17. BROJGEL STARIJI 18. ALBREHT DIRER 19. TICIJAN 20. JAN VERMER 21. MARK ŠAGAL 22. HUAN MIRO 23. DŽON KONSTABL 24. ANRI RUSO 25. DEJMS MAKNIL VISLER 26. ŽAN FRANSOA MILE I BARBIZOBNSKA ŠKOLA 27. ŽORŽ SERA 28. GISTAV MORO I SIMBOLISTI 29. NABISTI 30. EDVARD MUNK 31. KAMIJ KORO STANJE: OČUVANE, KNJIGE KAO NA SLICI, OCENA: 4... PA I VIŠE, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, STANJE: OČUVANE, KAO NA SLICI OCENA: 4... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM RF 6/6

m4 Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Jugoslavija (Beograd) 1974 Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd + omot format: 30 cm 848 crno belih fotografija 79 u boji Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

Hranislav Đurić: MUZIKA SRBA u prvoj polovini XIX veka u svetlu novijih istraživanja, knjiga I–II Autor - osoba Đurić, Hranislav, 1926-1997 = Đurić, Hranislav, 1926-1997 Naslov Muzika Srba u prvoj polovini XIX veka : u svetlu novijih istraživanja. Knj. 1 / Hranislav Đurić ; [notografija Ljubomir Milanović] Ostali naslovi Muzika Srba Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine : Zavod za kulturu Vojvodine : Vojvodina Institute for Culture, 2018 (Petrovaradin : Futura) Fizički opis 431 str. : note ; 24 cm Drugi autori - osoba Milanović, Ljubomir = Milanović, Ljubomir (karton sa omotom) Napomene Tiraž 300 Napomene: str. 373-405 Na omotu beleška o autoru s njegovom slikom Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Registar. Predmetne odrednice Srpska muzika -- 19. v. Autor - osoba Đurić, Hranislav, 1926-1997 = Đurić, Hranislav, 1926-1997 Naslov Muzika Srba u prvoj polovini XIX veka : u svetlu novijih istraživanja. Knj. 2 / Hranislav Đurić ; [notografija Ljubomir Milanović] Ostali naslovi Muzika Srba Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine = Zavod za kulturu Vojvodine = Vojvodina Institute for Culture, 2018 (Petrovaradin : Futura) Fizički opis 427 str. : note ; 24 cm Drugi autori - osoba Milanović, Ljubomir = Milanović, Ljubomir ISBN 978-86-80384-44-3 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 300 Na omotu autorova slika i beleška o njemu Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Bibliografija: str. 385-404 Registar. Predmetne odrednice Srpska muzika -- 19. v. Rad „Muzika Srba u prvoj polovini XIX veka u svetlu novijih istraživanja“, koji je nastao kao prilog upoznavanju nedovoljno ispitane i proučene muzike pretkornelijevskog perioda, predstavlja jedan svojevrsan obrađeni zbornik novijih i delom starijih arhivskih dokumenata, koji su prema odgovarajućoj tematici raspoređeni u četiri relativno zaokružena i međusobno razgraničena dela, sa odgovarajućim glavama i napomenama, a sa zadatkom da se uz primenu analitičko-sintetičke metode otkriju i rekonstruišu malo poznate činjenice koje se odnose na narodnu, crkvenu, scensku, te građansku i umetničku muziku Srba u prvoj polovini XIX veka u Ugarskoj, Kneževini Srbiji i delimično u Hrvatskoj i Austriji. (Hranislav Đurić, iz Predgovora) Koreni srpske građanske vokalne muzike u Ugarskoj, u prvoj polovini XIX veka, potiču iz XVIII stoleća. Ona je bila u najužoj vezi s ondašnjom slavenoserbskom i građanskom poezijom iz XVIII veka. Ondašnja srpska poezija ruskoslavenskog doba, koja je bila pod uticajem rusko-ukrajinske književnosti, poprimila je izvesna barokna obeležja. Najveći broj pesama srpske barokne i građanske lirike najčešće se pevao uz pratnju nekog muzičkog instrumenta: gitare, mandoline, tambure, teorbe, violine (hegede), harfe, špineta, cimbala, flaute i sl. Ta melomanija, koja je bila veoma karakteristična za Vojvodinu u XVIII veku, bila je dugotrajna, strasna i vrlo popularna. Čak je i Lukijan Mušicki nešto kasnije, 1817. godine, uzdahnuo, govoreći u duhu svoga doba: „Eh da znam gitar udarati“. (Hranislav Đurić) MG148

Odlično stanje Skulpture na otvorenom / Sculture all`aperto. Muzej savremene umetnosti, Beograd, 6. jun–septembar; Villa Comunale, Milano, 27. oktobar–decembar 1973 Beograd Milan RETKO! ... Olga Jevrić Oto Logo Sime Vulas Branko Ružić Franc Rotar ... Igino Balderi Gio Pomodoro ... Olga Jančić (Bitolj, 1. februar 1929 — Beograd, 26. oktobar 2012) bila je srpska vajarka. Biografija[uredi | uredi izvor] Olga Jančić sa roditeljima 1930. dolazi u Beograd gde pohađa osnovnu školu (1936-1940) i IV žensku gimnaziju (1940-1945). Godine 1945. upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu kod profesora Lojza Dolinara i Tome Rosandića a posle završenih studija od 1950. do 1954. je na specijalizaciji u Majstorskoj radionici Tome Rosandića. Od 1948. godine učestvuje na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održala je 1959. godine u Beogrady Jedan je od osnivača grupe „Prostor 8“ 1957. godine. Gradu Beogradu 1993. godine predaje lagat od devedeset skulptura koji se danas čuva u Kući legata. Preminula je 26. oktobra 2012. godine u 83. godini života u Beorgadu. Umetnost[uredi | uredi izvor] Jezgro oblika II, 1969-1970, Park skulptura Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Skulptorska umetnost Olge Jančić postavljeno je još u samom početku stvaralaštva na stabilnim osnova pretklasične i klasične evropske umetnosti, koliko i na postulatima visokog modernizma odakle je ona izgradila jedan autentični plastički svet jedinstven u srpskom i jugoslovenskom vajarstvu. Bilo da se iražavala u punoj, voluminoznoj formi ili u reljefima, ona je istraživala elementarnu suštinu ikoničke predstave ostavljajući posmatračima dovoljno prostora da njene radove upotpune vlastitom percepcijom i imaginacijom. Za Olgu Jančić skulptorsko delo je bilo mesto na kome je od arhetipova pravila monumentalnu magijsku predstavu, katkada izobličavajući njen smisao, katkada i samim nazivom radova upućujući posmatrača ka jasnom zapažanju ili različitim asocijacijama od erotskog do narativnog, od izgleda tektonskih masa do pseudofigurativnih kompozicija. Dva su materijala u kome ona stvara: kamen (katkada mermer) i bronza, i u oba slučaja trag i potez njene ruke bilo da kleše ili da oblikuje gipsanu masu, vodili su ka izazivanju mentalnih i vizulenih senzacija koja pokreću i zadovoljavaju estetske potrebe gledalaca. Od pedesetih godina prošlog veka Olga Jančić je davala puni doprinos onome što je u kritici nazvano savremenost u likovnim umetnostima i sa svojim delima ona je ravnopravno stajala sa istovremenim slikarstvom koje je bilo ispirisano istim kreativnim motivima koji su proizašli iz te epohe. Nagrade[uredi | uredi izvor] 1959. Nagrada za skulpturu na I međunarodnom bijenalu mladih, Pariz 1960. Nagrada za skulpturu na I bijenalu mladih, Rijeka 1961. Nagrada za skulpturu na IV mediteranskom bijenalu, Aleksandrija 1961. Nagrada za skulpturu na I trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1973. Nagrada za skulturu na I jugoslovenskom bijenalu male plastike, Murska Sobota 1977. Nagrada „Politike“ iz Fonda Vladislav Ribnika, Beograd 1977. Nagrada ULUS-a na izložbi Prostor `77, Beograd 1984. Nagrada za skulpturu na Oktobarskom salonu, Beograd 1987. Oktobarska nagrada grada Beograda za skulpturu, Beograd 1995. Nagrada za skulpturu na II bijenalu crteža i male plastike, Beograd Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] 1959 Umetnički paviljon Beograd, Beograd, Moderna galerija, Ljubljana, Galerija likovnih umjetnosti, Rijeka 1960 Gradska galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, Festival of the Visual Arts, Harrogate (Engleska) 1964 Salon Moderne galerije, Beograd Olga Jančić, Forma (1990), Narodni muzej Kraljevo 1975 Galerie Heritage, Toronto 1977 Galerija Doma JNA, Beograd, Narodni muzej, Kragujevac 1981 Narodni muzej, Labin, Izložbeni salon, Pula 1982 Atrijum, Križanke, Ljubljana, Galerija Forum, Zagreb, Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd 1987 Muzej savremene umetnosti, retrospektivna izložba, Beograd 1991 Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd, Gradska galerija, Užice 1992 Gospodar-Vasin konak, Kraljevo 1994 Galerie du Centre Culturel Yougoslave, Paris 1997 Umetnička galerija, Kruševac, Galerija ULUS, Beograd 1998 Galerija Cepter, Beograd, Savremena galerija umetničke kolonije Ečka, Zrenjanin 2005 Muzej 25. maj, retrospektivna izložba, Beograd 2007 Umetnička galerija HAOS, Crteži i mala , Beograd 2018 Kuća legata, Legat Olge Jančić, Beograd Skulpture u slobodnom prostoru[uredi | uredi izvor] Botanička bašta u Vankuveru, Skulptura `Plod VIa` 1957. Kompozicija, kamen, Petrovaradinska tvrđava, Novi Sad 1963. Materinstvo III, kamen, Portorož 1965. Zatvoren oblik III, mermer, Vrnjačka Banja 1969. — 1970. Jezgro oblika II, mermer, Park skulpture, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Jezgro oblika VI, mermer, Aranđelovac 1975. Plod VIa, mermer, Vandusenova botanička bašta, Vankuver 1977. Labinski sklop, kamen, Park skulptura, Labin 1977. Veliki trinom, mermer, Savski kej, Beograd 1984. Hiljadudevetstoosamdesetpeta, bronza, Kraljevo Bibliografija (izbor)[uredi | uredi izvor] Knjige i studije 1955 Oto Bihalji Merin, La Sculpture Yougoslave du vingtième siècle, pp. 3-24, Jugoslavija, Beograd 1959 Michele Seuphor, La sculpture de ce siècle, pp. 177, 284, Griffon, Neuchatel 1960 Dictionnaire de la sculpture moderne, Fernand Hazan, Paris, Robert Maillard, London 1961 Lexicon der Modernen Plastik, pp. 149, Deutsche Buch-Gemeinschaft, Berlin, Darmschadt, Wien 1961 Miodrag Kolarić, Novija jugoslovenska skulptura, Jugoslavija, Beograd 1964 Miodrag B. Protić, Savremenici II, pp. 260-263, Nolit, Beograd 1964 Herbert Read, A Concise History of Modern Sculpture, p.p. 191, 308, Thames and Hudson, London 1966 Herbert Rid, Istorija moderne skulpture, pp. 191, 332, Jugoslavija, Beograd 1970 Nouveau dictionnaire de la sculpture moderne, pp. 144, Fernand Hazan, Paris 1970 Lazar Trifunović, Putevi i raskršća srpske skulpture, Umetnost, br. 22, april-jun, pp. 5-38, Beograd 1971 Katarina Ambrozić, Moderna umetnost u Jugoslaviji, Opšta enciklopedija Larousse, knj. 1, pp. 860-870, Vuk Karadžić, Beograd 1972 Michel Ragon, L`art Abstrait, II, pp. 230, Maeght, Paris 1974 Michel Ragon, L`art Abstrait, IV, pp. 244, Maeght, Paris 1974 Phaidon Dictionary of twentieth-century Art, pp. 178, London 1982 Miodrag B. Protić, Skulptura HH veka, Jugoslavija, Beograd, Spektar, Zagreb, Prva književna komuna, Mostar Monografije i predgovori kataloga 1959 Katarina Ambrozić, Umetnički paviljon Beograd, Beograd, Moderna galerija, Ljubljana, Galerija likovnih umjetnosti, Rijeka 1959 Katarina Ambrozić, Prvi Bijenale u Parizu, Muzej moderne umetnosti grada Pariza, Pariz 1962 Miodrag B. Protić, XXXI Biennale Internayionale d`arte, Venecija 1964 Katarina Ambrozić, Salon Moderne galerije, Beograd 1970 Ješa Denegri, Skulptura, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1975 Miodrag B. Protić, Jugoslovenska skulptura 1870-1950, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977 Stojan Ćelić, Skulptura Olge Jančić, Narodni muzej, Kragujevac 1981 Moma Pavlović, Narodni muzej, Labin 1982 Zoran Pavlović, Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd 1983 Jovan Despotović, Jugoslovenska skulptura posle 1950, Galerija-legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1987 Marija Pušić, Skulpture Olge Jančić, retrospektivna izložba, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1991 Zoran Gluščević, Galerija Kulturnog centra, Beograd 1994 Irina Subotić, Galerija Jugoslovenskog kulturnog centra, Pariz 1997 Irina Subotić, Ivana Simeonović Ćelić, Olga Jančić. Skulptura, Clio, Beograd 1998 Mileta Prodanović, Galerija Cepter, Beograd 2004 Irina Subotić, Galerija Cepter - deset godina postojanja 1994-2004, Galerija Cepter, Beograd 2005. Grupa autora, Olga Jančić, retrospektivna izložba, Muzej 25. maj, Beograd Kritike i prikazi 1951 Petar Lubarda, Povodom izložbe mladih likovnih umetnika Srbije, Književne novine, 10. novembar, Beograd 1954 Miodrag B. Protić, Izložba saradnika Tome Rosandića, Književne novine, 25. mart, Beograd 1954 Mića Popović, Izložba saradnika Majstorske radionice Tome Rosandića, NIN, 4. april, Beograd 1957 Pavle Vasić, Savremena srpska skulptura, Politika, 20. januar, Beograd 1957 Rade Predić, Refleksija o jednoj umetnici, Vidici, V, januar-februar, pp. 24-25, Beograd 1959 Pavle Vasić, Skulptura Olge Jančić, Politika, 23. mart, Beograd 1959 Miodrag B. Protić, Skulptura Olge Jančić, NIN, 29. mart, Beograd 1961 Oto Bihalji Merin, Naše moderno vajarstvo, Politika, 18. juni, Beograd 1964 Đorđe Kadijević, Olga Jančić, NIN, 19. januar, Beograd 1964 Dragoslav Đorđević, Intimni život forme, Borba, 22. januar, Beograd 1965 Zoran Pavlović, Olga Jančić, Umetnost, br. 1, januar-mart, pp. 105, Beograd 1965 Lazar Trifunović, Savremena jugoslovenska likovna umetnost, Međunarodna politika, 1. novembar, Beograd 1977 Stojan Ćelić, Skulptura Olge Jančić, Umetnost, br. 52-53, mart-jun, pp. 22-45, Beograd 1977 Slobodan Ristić, Nezavidan položaj savremene beogradske skulpture, Politika, 27. avgust, Beograd 1987 Zoran Markuš, Vitalnost kao umetnost, Politika, 27. mart, Beograd 1987 Jovan Despotović, Odnos skulpture prema okolini, Jedinstvo, Priština 1991 Ljubiša Simović, Olga Jančić, Likovni život, maj-juni, pp. 2, Beograd 1998 Jovan Despotović, Olga Jančić, reljefi, skulpturem crteži. Autentični svet modernizma, Danas, 24. mart, Beograd Literatura[uredi | uredi izvor] 1976. U zenitu savremene umetnosti (Henri Mur), Borba, 28. februar, Beograd 1986. On nas je probudio (na vest o smrti Henrija Mura), Borba, 2. septembar, Beograd 1992. Protiv „fiktivnih“ muzeja, Politika, 23. janura, Beograd 1993. Intelektualac u smutnom vremenu (glas bez dobrodošlice), Politika, 25. janusr, Beograd 1993. Umetnost mirnog življenja (razglednica iz Pariza), Politika, 18. septembar, Beograd Olga Jevrić (Beograd, 29. septembar 1922 — Beograd, 10. februar 2014) bila je srpska vajarka, redovni član SANU. Biografija[uredi | uredi izvor] Olga Jevrić je rođena u Beogradu od oca Srbislava Jevrića, direktora Bankarsko-trgovačkog društva i majke Ane.[1] Deda po ocu bio je sveštenik i prevodilac Damjan Jevrić. Diplomirala je na Muzičkoj akademiji u klasi profesora Ćirila Ličara 1946, a na vajarskom odseku Akademije likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića 1948, gde je i magistrirala 1949. Prvi put izlaže na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti i VII izložbi ULUS-a 1947. Godine 1949. upisuje Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izabrana za dopisnog člana SANU 1977, a 1983. za redovnog člana Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU. Od 1981. godine počinje u SANU rad na naučnom projektu Rečnik pojmova iz oblasti likovnih umetnosti. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Olga Jevrić se pojavljuje u vreme koje je veoma burno i okrenuto novim vrednostima, neposredno nakon II svetskog rata. U promenama koje su se dogodile u likovnim umetnostima u Jugoslaviji posle 1950. godina, kada se ona oslobodila državne estetike socijalističkog realizma, Olga Jevrić je od sredine te decenije dala značajan doprinos za nastajanje modernog i savremenog izraza u skulptorskom stvaralaštvu. Izložba Olge Jevrić „Prostorne kompozicije“, održana u galeriji ULUS 1957. godine, snažno je odjeknula na likovnoj sceni. Ova izložba okarakterisala je Olgu Jevrić kao vajara koja je na smeo i radikalan način, prva među jugoslovenskim i srpskim skulptorima, prekinula tradiciju predstavljanja stvarnosti, okrenuvši se samoj suštini skulpture u kojoj je videla podsticaj za sopstveno delovanje i formiranje jedinstvenog umetničkog izraza. Godine 1958. Olga Jevrić izlaže na XXIX Venecijanskom Bijenalu kada je zapaža i strana likovna kritika. Gotovo šest decenija dugim prisustvom na našoj likovnoj sceni, skulptorski opus Olge Jevrić izdvaja se autentičnim modernizmom. Njene skulpture poseduju univerzalna formalna i metaforička značenja izražena ekspresivnim i senzibilnim jezikom, pri čemu je ona stvorila originalnu, čisto likovnu formu pročišćenu do apstraktnog, univerzalnog oblika. Postoji Legat Olge Jevrić u SANU. Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] 1957 Galerija ULUS, Beograd 1959 Galleria Notizie, Torino 1960 Galerija Srema, Sremska Mitrovica 1962 Drian Galleries, London 1964 Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb 1965 Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1981 Muzej savremene umetnosti, (retrospektivna izložba), Beograd 1988 Galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd 1989 Savremena galerija Centra za kulturu „Olga Petrov“, Pančevo 1993 Centar za vizuelnu kulturu „Zlatno oko“, Novi Sad 1999 Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2001 Galerija SANU, Beograd, Zamak kulture, Vrnjačka Banja, Galerija „Platoneum“, Novi Sad 2008 Galerija likovne umetnosti-poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 2012 Kuća legata, Beograd 2014 Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad 2016 Henri Mur Institut[2], Lids 2019 PEER galerija[3], London 2019 Narodni muzej Kraljevo, Kraljevo 2022 Galerija SANU, Beograd[4] Nagrade (izbor)[uredi | uredi izvor] 1961 Nagrada za dostignuća u skulpturi iz Fonda Vladislav Ribnikar, Politika, Beograd, Nagrada za skulpturu na I jugoslovenskom trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1967 Nagrada za skulpturu na III jugoslovenskom trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1969 Nagrada za skulpturu na X oktobarskom salonu, Beograd 1979 Sedmojulska nagrada SR Srbije za životno delo, Beograd 1990 Nagrada autoru čije je delo od trajne vrednosti u srpskoj kulturi, Jesenja izložba ULUS-a, Beograd 1993 Specijalna nagrada na VII Pančevačkoj izložbi jugoslovenske skulpture, Pančevo 2001 Nagrada Vukove zadužbine, Beograd 2013 Nagrada Sava Šumanović, Novi Sad 2013 Nagrada Grada Beograda za likovno i primenjeno stvaralaštvo, vizuelne i proširene medije, Beograd Reference[uredi | uredi izvor] ^ Olga Jevrić - sitna žena velikih skulptura („Večernje novosti“, 4. novembar 2015) ^ Olga Jevrić `Predlozi za spomenike` - Henri Mur Institut u Lidsu [mrtva veza] ^ Olga Jevrić `Skulpture` - PEER Gallery ^ „Izložba „Olga Jevrić – Kompozicija i struktura””. SANU. Pristupljeno 10. 10. 2022. Literatura[uredi | uredi izvor] Ješa Denegri, Skulptor Olga Jevrić, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1981 (pred. kat.) Ješa Denegri, Olga Jevrić, Topy i Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2005 Izvori[uredi | uredi izvor] Dokumentacija Muzeja savremene umetnosti, Beograd Dictionnaire de la sculpture moderne, Hazan, Pariz, 1960 Dictionary of Modern Sculpture, Metheuen and CO LTD, London, 1962 Enciklopedija likovnih umjetnosti, III, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1964 Sculpture index, vol. I, The Scare-Crow press inc, Metuchen, Njujork, 1970 Opšta enciklopedija Larousse, Vuk Karadžić, Beograd, 1971 Evropski umetnostno zgodovinski leksikon, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1971 Dictionary of Twentieth Century Art, Phaideon, London, Njujork, 1973 Dictionnaire des peintres, sculpteures, dessinateurs et graveures, tom. 6, Jacobs-Loyer, Librairie gründ, Pariz, 1976 Mala enciklopedija, Prosveta, Beograd, II izd. 1968, III izd. 1978 Moderna skulptura jugoslovenska umetnost xx veka skulptori jugoslovenski umetnici u svetu izlozbe u italiji katalog katalozi avangarda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Continuum Companion to Twentieth Century Theatre Colin Chambers Ovaj knjiga detaljno opisuje praktične teme kao što su režija, gluma, dizajn, rasvjeta, zvuk, glas, izrada perika i rekvizita, do povijesnih pregleda koji bjesne od crnačkog kazališta do gay i lezbijskog kazališta; od pantomime, eksperimentalnog kazališta, teatra u krugu do arhitekture, financiranja, draga i cirkusa.... Pozorište, ili teatar (grč. θέατρο [théatro]; antgrč. θέατρον [théatron] — „pozorište“, od θεάομαι [theáomai] — „videti“, „gledati“, „posmatrati“), je scenska umetnička manifestacija u kojoj se odvija komunikacija između glumaca i publike. Pozorište je kolaborativna forma umetnosti koja koristi žive izvođače, tipično glumce i glumice, da uživo predstavi iskustvo stvarnog ili zamišljenog događaja pred publikom na određenom mestu, često na pozornici. Izvođači mogu da ovo iskustvo komuniciraju publici putem kombinacije gesta, govora, pesme, muzike i plesa. Elementi umetnosti, kao što su slikana scenografija i scenska umetnost poput osvetljenja, koriste se za poboljšanje fizičkog, prisutnog i neposrednog iskustva.[1] Specifično mesto nastupa se naziva „teatrom”, što je reč izvedena iz antičke grčke reči θέατρον (théatron, „mesto za gledanje”), koja potiče iz θεάομαι (theáomai, „videti”, „gledati”, „posmatrati”). Za razliku od umetnosti kao što su slikarstvo, film ili skulptura, koje poseduju svoju materijalnu formu nezavisno od vremena i prostora, pozorište je usko vezano za prostor i vreme u kojem se izvodi određeni pozorišni komad. Zbog toga se reč pozorište identifikuje kako sa prostorom ili zgradom u kojoj izvode predstave (vidi: Arhitektura pozorišta), tako i sa grupom ljudi koji čine pozorišnu trupu. Pozorišna umetnost je dramska umetnost koja se obično izvodi po scenariju i u kojoj je akcija detaljno planirana u cilju stvaranja koherentnog dramskog doživljaja. Pozornica na kojoj će se izvoditi pozorišni komad se unaprijed detaljno priprema, kako bi svaki njen deo bio u službi impresije koja se želi prouzrokovati kod publike. Gluma je osnovni elemenat u pozorišnom delu, a čine je gest, pokret i govor. Moderni zapadni teatar potiče, u velikoj meri, od starogrčkog pozorišta, iz kojeg pozajmljuje tehničku terminologiju, klasifikaciju u žanrove i mnoge od njegovih tema, tipske likove i elemente zapleta. Pozorišni umetnik Patris Pejvis definiše teatralnost, pozorišni jezik, scensko pisanje i specifičnost pozorišta kao sinonimne izraze po kojima se pozorište razlikuje od drugih scenskih umetnosti, književnosti i umetnosti, generalno.[2] Moderno pozorište obuhvata izvođenja predstava i mjuzikla. Umetničke forme baleta i opere su isto tako pozorište i koriste mnoštvo zajedničkih konvencija kao što je gluma, kostimi i scensko izvođenje. Oni su bili uticajni u razvoju muzičkog pozorišta; pogledajte te članke za više informacija. Pozorište je, kao fenomen, bilo prisutno u velikom broju drevnih civilizacija, počev od plesa u kulturama kamenog doba. U egipatskom Abidosu su između 2000. i 1500. p. n. e. održavani verski festivali sa elementima pozorišta, ali je tek kultura Stare Grčke definisala principe pozorišne umetnosti. Grčki auditorijumi su bili prva pozorišta. To su bila mesta gde se diskutovalo o politici i gde su održavani festivali u slavu bogova, posebno Dionisa, boga veselja. Aristotelovi traktati su definisali pozorište i postavili teoriju o jedinstvu radnje, vremena i mesta u dramama. Atinska dionizijska pozorišta postala su uzor za pozorišta u grčkim kolonijama širom Mediterana. Pored auditorijuma, sadržavali su scenu na kojoj su visile slike. Tragedija, prva forma drame, pojavila se pre 534. p. n. e. Komedija je nastala oko 480. p. n. e. U početku su drame izvođene samo jednom, i to u okviru takmičenja. Dve muze u grčkoj mitologiji se povezuju sa pozorištem. Talija je muza komedije, dok je Melpomena muza tragedije. Rimljani su prihvatili grčko pozorište u vreme Punskih ratova. Kasnije su najpopularniji oblici pozorišta postale farse i pantomime. U srednjem veku pozorište je postojalo u obliku predstava koje su prepričavale biblijske priče i priče iz života svetaca. Krajem ovog perioda pojavili su se karnevali i komadi o moralu. Renesansno pozorište je spojilo hrišćanske teme i klasične tragedije i komedije. Na dvorovima severne Italije su se pojavile takozvane „učene komedije“ (ital. commedia erudita). U pozorišnim tragedijama dominirale su Aristotelove ideje. Pozorište zapadnog sveta nastavilo je da se razvija u Novom dobu u Španiji, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Rusiji i drugde. Opšti trend je bio u udaljavanju od idealizovanih poetskih antičkih uzora i težnji ka realizmu u pozorištu. Pozorište u azijskim kulturama Pozorište u Aziji pojavilo se oko 1000. godine p. n. e, o čemu nam svedoče sanskritske drame u Indiji. U isto vreme pozorišna umetnost se začela u Kini. Pozorište u Japanu (kabuki, no) nastalo je u 17. veku. U islamskom svetu najpopularnije izvorne pozorišne forme su pozorište lutaka i pozorište senki.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica na pocetku se odvojilo od tabaka, to je cest slucaj kod ovih izdanja, znaci nije pocepano vec se samo odvojilo, sve ostalo uredno! Prvo izdanje!!! Retko !!! Izdavači: Slobodan Mašić, Petar Volk. Nezavisno izdanje: knj. 8. Numerisan primerak 227 od 500 Dr Petar Volk (Bosanski Petrovac, 9. novembar 1931 — Beograd, 4. decembar 2021) bio je srpski pozorišni i filmski kritičar, istoričar i teoretičar slovenačkog porekla. Biografija Rođen je 1931. godine u Bosanskom Petrovcu, završio je 1949. godine Gimnaziju u Banjoj Luci.[1]Diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a filmsku i pozorišnu estetiku doktorirao 1971. godine je u Pragu. Univerzitet umetnosti u Beogradu dodelio mu je 1986. godine doktorat nauka iz oblasti istorije filma. Bio je, pored ostalog, direktor Festivala jugoslovenskog filma, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta (1977-1981). Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je redovni profesor i šef Katedre za teoriju i istoriju, predsednik upravnog odbora Instituta za film. Bio je u braku sa glumicom Mirjanom Kodžić. Otac je Maje Volk. Preminuo je 4. decembra 2021. godine.[2] Dela (izbor) Autor je preko 60 značajnih knjiga o pozorišnoj i filmskoj umjetnosti. Balada o trubama i maglama, Epoha Zagreb, 1965. Estetika moderne animacije, Slavija Beograd, 1970. Sloboda filma, Slavija Beograd, 1970. Opasne slike, Nezavisna izdanja Beograd, 1971. Moć krize, Institut za film beograd, 1972. Svedočenje I, Nezavisna izdanja Beograd, 1973. Svedočenje II, Književne novine Beograd, 1975. Savremeni jugoslovenski film, Institut za film i Univerzitet umetnosti Beograd, 1982.[3] Pozorišni život u Srbiji 1944/1986, Beograd, 1990. Pozorišni život u Srbiji 1835-1944, Fakultet dramskih umetnosti i Pozorišni muzej Srbije Beograd, 1992.[4] Pisci nacionalnog teatra, Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 1995. Srpski film, Institut za film Beograd, 1997. Pozorište i tradicija (studije i eseji), Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 2000. 20. vek srpskog filma, Institut za film i Jugoslovenska kinoteka Beograd, 2001. Žanka Stokić, Narodno pozorište, Beograd, 2004, 2. dopunjeno izdanje, 203 strane. ISBN 978-86-84897-03-1.[5] Dobrica Milutinović, Beograd : Narodno pozorište, 2005, (2. dopunjeno izdanje). ISBN 978-86-84897-09-3.. Milivoje Živanović, Narodno pozorište, Beograd, 2006, 365 strana. ISBN 978-86-84897-13-0.. Između kraja i početka (Pozorišni život u Srbiji od 1986. do 2005. godine), Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd, 2006. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 — Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Biografija Plakat za FEST 1972. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Plakat za 6. BITEF Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966—1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručioc – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću - u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. LEK OD BRESKVINOG LISCA, Zorica Kuburović Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Plakat za 11. BITEF Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Fotografija Mašića u svojoj kancelariji Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Плакат за позоришну представу Троил и Кресида у Југословенском драмском позоришту у Београду из 1994. године. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Omot knjige `Opasne slike` Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Omot knjige ,,Glasovi` Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnh izdanja“ (1966-2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnh izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine...

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. joseph beuys, harry madsen, doris lilly, david bowie, roman polanski lee radziwill