Meki povezDžepni formatIzdavač BigzМиодраг Булатовић (Оклади, код Бијелог Поља, 20. фебруар 1930 — Игало, 15. март 1991) био је српски писац[1] и новинар. Важи за једног од наших најбољих романсијера и најпревођенијих писаца, иако је статус његове књижевности маргинализован.[2][3]БиографијаНередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950. године, а на Београдском универзитету је студирао психологију и књижевност.[4][1] Неко време је радио као новинар. Током деведесетих година био је ангажован у Социјалистичкој партији Србије. У тренуцима распада Југославије бранио је становиште српског национализма.[5]Његови рани радови показују утицај народне поезије и књижевности. Булатовић је био под трајним утицајем Раблеа и Боша.[2]Сарађивао је са часописима и новинама: Летопис Матице српске, Наша стварност, Омладина, Студентски књижевни лист, Народни студент, Југословенски Црвени крст, Чачански глас, Политика, Борба и Побједа.Његова слика света је морбидна, а ликови су карневалски, истовремено гротескни и трагични. У Булатовићем делима чести мотиви су зло, црни хумор, демонско и ђаво.[3] Своје књиге је описивао као „опасне, папрене, слободарске”.[6] Говорио је француски језик.[7]Освојио је НИН-ову награду за роман Људи са четири прста 1975. године.[8][1]По њему се зове библиотека у Раковици.Изабрана делаЂаволи долазе (1955)Вук и звоно (1958)Црвени петао лети према небу (1959) [9]Херој на магарцу (1967)Рат је био бољи (1969)Људи са четири прста (1975)Пети прст (1977)Gullo Gullo (1983)Тетовирање срца12/22

Hedwig Courths Mahler / Hedvig Kurc Maler: PROGNANICI , Nakladni zavod Matice hrvatske Zagreb 1990, tvrdi povez, omot, str. 188. Roman. Očuvanost 4. Hedvig Kurc-Maler (Nebra, 18. februar 1867 − Tegernze, 26. novembar 1950)[1] bila je nemačka književnica. Čitalačkoj publici na prostorima bivše SFRJ bila je poznata po popularnim ljubavnim romanima. Biografija Hedvig Kurc-Maler, rođena je kao Ernestina Maler u nemačkom gradu Nebra, 1867. godine. Bila je vanbračno dete. Otac joj je umro 1866. godine, pre njenog rođenja. Njen očuh nije je želeo, pa ju je majka dala na usvojenje. Odrasla je u porodici bračnog para Birkner u Vajsenfelsu.[2] Prvu pri­po­ve­tku­ napi­sala je­ u­ še­snae­sto­j go­di­ni­ ži­vo­ta.[3] Bila je udata za Frica Kurca (1888 — 1936), sa kojim ima dvoje dece.[1] Do 1932. godine živela je u Berlinu, a zatim se preselila u svoju kuću u gradu Tegernze, u Bavarskoj, gde je živela do smrti. Književni rad Svoj de­bi­tantski­ ro­man Sve­tlo­ i­ se­nka o­bjavila je­ 1904. go­di­ne­. Od tada, pa sve­ do­ smrti­, He­dvi­g Ku­rc-Male­r je, to­ko­m bogate­ knji­že­vne­ kari­je­re,­ napi­sala 208 ro­mana i­ no­ve­la. Svo­jo­m pro­z­o­m po­kaz­ala je­ sposobnost kre­i­ranja atmo­sfe­re­ i­ smi­sao z­a lako­, ne­u­si­lje­no­ pripovedanje.[3] Ko­mpaktnu­ i­ ho­mo­ge­nu­ pro­z­u­ njenih romana karakte­ri­šu­ gotovo i­de­nti­čni­ mo­ti­vi­ — lju­bav u ne­po­vo­ljni­m životnim o­ko­lno­stima­. Procenjuje se da je do njene smrti 1950. godine prodato oko 80 miliona primeraka njenih dela.[2] Po­smatrano­ i­z­ današnje­ pe­rspe­kti­ve­, stavo­vi o­ mu­ško­-že­nski­m o­dno­si­ma koje iznosi u svojim romanima izuzetno su konzervativni­. Me­đu­ti­m, i­ po­sle­ više od pola veka o­d njene smrti­, pro­z­a o­ve­ ne­mačke­ književnicejo­š u­ve­k pri­vlači­ či­talačku­ pu­bli­ku,[3] pre svega u krugu ženskih čitalaca.[4] Njene knjige prevedene su na više jezika i doživele su nekoliko izdanja. Prema njenim romanima i novelama snimljeno je nekoliko filmova, od kojih prvi, Divlja Ursula još davne 1917. godine.

Hedwig Courths Mahler / Hedvig Kurc Maler : KĆERKA IZ DRUGOG BRAKA , Nakladni zavod Matice Hrvaske Zagreb 1990, tvrdi povez, omot, str. 248. Roman. Očuvanost 4. Hedvig Kurc-Maler (Nebra, 18. februar 1867 − Tegernze, 26. novembar 1950)[1] bila je nemačka književnica. Čitalačkoj publici na prostorima bivše SFRJ bila je poznata po popularnim ljubavnim romanima. Biografija Hedvig Kurc-Maler, rođena je kao Ernestina Maler u nemačkom gradu Nebra, 1867. godine. Bila je vanbračno dete. Otac joj je umro 1866. godine, pre njenog rođenja. Njen očuh nije je želeo, pa ju je majka dala na usvojenje. Odrasla je u porodici bračnog para Birkner u Vajsenfelsu.[2] Prvu pri­po­ve­tku­ napi­sala je­ u­ še­snae­sto­j go­di­ni­ ži­vo­ta.[3] Bila je udata za Frica Kurca (1888 — 1936), sa kojim ima dvoje dece.[1] Do 1932. godine živela je u Berlinu, a zatim se preselila u svoju kuću u gradu Tegernze, u Bavarskoj, gde je živela do smrti. Književni rad Svoj de­bi­tantski­ ro­man Sve­tlo­ i­ se­nka o­bjavila je­ 1904. go­di­ne­. Od tada, pa sve­ do­ smrti­, He­dvi­g Ku­rc-Male­r je, to­ko­m bogate­ knji­že­vne­ kari­je­re,­ napi­sala 208 ro­mana i­ no­ve­la. Svo­jo­m pro­z­o­m po­kaz­ala je­ sposobnost kre­i­ranja atmo­sfe­re­ i­ smi­sao z­a lako­, ne­u­si­lje­no­ pripovedanje.[3] Ko­mpaktnu­ i­ ho­mo­ge­nu­ pro­z­u­ njenih romana karakte­ri­šu­ gotovo i­de­nti­čni­ mo­ti­vi­ — lju­bav u ne­po­vo­ljni­m životnim o­ko­lno­stima­. Procenjuje se da je do njene smrti 1950. godine prodato oko 80 miliona primeraka njenih dela.[2] Po­smatrano­ i­z­ današnje­ pe­rspe­kti­ve­, stavo­vi o­ mu­ško­-že­nski­m o­dno­si­ma koje iznosi u svojim romanima izuzetno su konzervativni­. Me­đu­ti­m, i­ po­sle­ više od pola veka o­d njene smrti­, pro­z­a o­ve­ ne­mačke­ književnicejo­š u­ve­k pri­vlači­ či­talačku­ pu­bli­ku,[3] pre svega u krugu ženskih čitalaca.[4] Njene knjige prevedene su na više jezika i doživele su nekoliko izdanja. Prema njenim romanima i novelama snimljeno je nekoliko filmova, od kojih prvi, Divlja Ursula još davne 1917. godine.

Branko Ćopić Ljubav i smrtTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću3/9

ALEKSANDAR DIMA KRALJICA MARGO Druga knjiga Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Александар Дима (франц. Alexandre Dumas; Вилер Котре, 24. јул 1802 — Дјеп, 5. децембар 1870)[1][2] је био француски књижевник.[3] Отац је Александра Диме Сина, такође писца и драматурга.[4] Александар Дима Отац један је од зачетника такозваног романа — фељтона. Талентован писац богате фантазије и живог духа, подједнако успјешно се окушао у позоришним дјелима и у историјским романима. Најпознатије му је дјело авантуристички роман „Три мускетара“, познат по занимљивом заплету, многим пустоловинама и симпатичним и храбрим јунацима.[5] Утицај Диминих историјско-авантуристичих романа осетио се готово у целој европској популарној литератури. Написао је, што сам, што у сарадњи с другима, око 300 романа и драма. За позориште је заслужан јер је написао прву историјску романтичну драму „Хенрик III и његов двор“.[6] Написао је и бројне чланке у часописима и путописне књиге; његови објављени радови су укупно имали преко 100.000 страница.[7] Дума је 1840-их основао Историјски театар у Паризу. Његов отац, генерал Томас-Александар Дума Дави де ла Пејтори, рођен је у француској колонији Сент-Доминго (данашњи Хаити) од Александра Антоана Давија де ла Пејтора, француског племића, и Мари-Сесет Дума, афричке робиње.[8][9] Када је имао 14 година, Томаса-Александра је његов отац одвео у Француску, где се школовао на војној академији и ушао у војску, где је имао успешну каријеру.

ALEKSANDAR DIMA KRALJICA MARGOT Tvrdi povez Druga knjiga Александар Дима (франц. Alexandre Dumas; Вилер Котре, 24. јул 1802 — Дјеп, 5. децембар 1870)[1][2] је био француски књижевник.[3] Отац је Александра Диме Сина, такође писца и драматурга.[4] Александар Дима Отац један је од зачетника такозваног романа — фељтона. Талентован писац богате фантазије и живог духа, подједнако успјешно се окушао у позоришним дјелима и у историјским романима. Најпознатије му је дјело авантуристички роман „Три мускетара“, познат по занимљивом заплету, многим пустоловинама и симпатичним и храбрим јунацима.[5] Утицај Диминих историјско-авантуристичих романа осетио се готово у целој европској популарној литератури. Написао је, што сам, што у сарадњи с другима, око 300 романа и драма. За позориште је заслужан јер је написао прву историјску романтичну драму „Хенрик III и његов двор“.[6] Написао је и бројне чланке у часописима и путописне књиге; његови објављени радови су укупно имали преко 100.000 страница.[7] Дума је 1840-их основао Историјски театар у Паризу. Његов отац, генерал Томас-Александар Дума Дави де ла Пејтори, рођен је у француској колонији Сент-Доминго (данашњи Хаити) од Александра Антоана Давија де ла Пејтора, француског племића, и Мари-Сесет Дума, афричке робиње.[8][9] Када је имао 14 година, Томаса-Александра је његов отац одвео у Француску, где се школовао на војној академији и ушао у војску, где је имао успешну каријеру.

Aleksandar Dima Kraljica MargoTvrdi povezDruga knjigaАлександар Дима (франц. Alexandre Dumas; Вилер Котре, 24. јул 1802 — Дјеп, 5. децембар 1870)[1][2] је био француски књижевник.[3] Отац је Александра Диме Сина, такође писца и драматурга.4/16Александар Дима Отац један је од зачетника такозваног романа — фељтона. Талентован писац богате фантазије и живог духа, подједнако успјешно се окушао у позоришним дјелима и у историјским романима. Најпознатије му је дјело авантуристички роман „Три мускетара“, познат по занимљивом заплету, многим пустоловинама и симпатичним и храбрим јунацима.[5] Утицај Диминих историјско-авантуристичих романа осетио се готово у целој европској популарној литератури. Написао је, што сам, што у сарадњи с другима, око 300 романа и драма. За позориште је заслужан јер је написао прву историјску романтичну драму „Хенрик III и његов двор“.[6] Написао је и бројне чланке у часописима и путописне књиге; његови објављени радови су укупно имали преко 100.000 страница.[7] Дума је 1840-их основао Историјски театар у Паризу.Његов отац, генерал Томас-Александар Дума Дави де ла Пејтори, рођен је у француској колонији Сент-Доминго (данашњи Хаити) од Александра Антоана Давија де ла Пејтора, француског племића, и Мари-Сесет Дума, афричке робиње.[8][9] Када је имао 14 година, Томаса-Александра је његов отац одвео у Француску, где се школовао на војној академији и ушао у војску, где је имао успешну каријеру.

Branko V. Radičević PrazninaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruБранко В. Радичевић (Чачак, 14. мај 1925 — Београд, 11. јануар 2001) био је српски књижевник и новинар.[1] Писао је поезију, романе, приповетке, сценарија и књижевност за децу.Живот и стваралаштвоПотиче из грађанске породице, од оца Велимира и мајке Косаре, рођ. Миликић. У раној младости, током Другог светског рата, још као шеснаестогодишњак, био је партизански курир Ратка Митровића. Одведен је у логор у Смедеревској Паланци, где се тешко разболео, једва преживео, и тек онда наставио школовање у чачанској Гимназији.[2] После рата, једно време је живео у Сарајеву, где почињу његови стваралачки дани. Сели се у Београд, где завршава Правни факултет.[3] Упоредо с студирањем, ради као новинар за Дугу и као сарадник у многим листовима и часописима. Као уредник едиција „Жар птица“, више година ради у Борби.[2] Био је и председник издавачке куће Српска књижевна задруга из Београда.[1]Покренуо је културне манифестације: Дисово пролеће у Чачку и Драгачевски сабор трубача у Гучи.[2] Стваралаштво му садржи и преко сто наслова песама, приповедака, романа и књига за децу. Истраживао је и споменике- „крајпуташе“, (крајпуташи- његова реч), направио је и две монографије о сеоским споменицима - крајпуташима. Био је и велики истраживач и познавалац српског језика.ДелаНајпознатија дела су му: „Песме о мајци“, „Прича о животињама“, „Са Овчара и Каблара“, „Војничке песме“, „Поноћни свирачи“, „Сељаци“ и „Антологија српског песништва“.[4] Активан је у књижевном и друштвеном животу до пред крај свога живота. Велики успех стиче и његово последње дело „Сујеверице“.Добитник је Вукове и Седмојулске награде.[5]ПесмеСутонски дани, 1945.Песме, 1949.Лирика, 1951.Земља, 1954.Вечита пешадија, 1956.Три чокота стихова а о вину ни речи, 1961.Божја крчма, 1965.Са Овчара и Каблара, 1970.Сељачка поема, 1971.Изабране песме, 1971.Похвалице и покудице, 1974.Земљосанке, 1978.Текла река Лепеница, 1979.Вита јела, зелен бор, 1986.Кадионик, 1990.РоманиБела жена, 1955.Изгубљени град, 1957.Четврта ноћ, 1957.Поноћни свирачи, 1959.Ноћ тела, 1963.Грубићи и нежнићи, 1968.Сељаци, 1971.Ћорава посла, 1972.Сведок, 1977.Празнина, 1992.Књиге приповедакаЉубав и смрт, 1982.Горка грла, 1986.Такав је живот, 1989.Будућност, 1991.Књиге за децуПриче о дечацима, 1952.Дух ливада (приче), 1954.Учени мачак (новела), 1957.Посластичарница код веселог чаробњака, 1950.Чудотворно око (приче и бајке), 1964.Бајка о шаљивчини и друге приче, 1967.Бајке о гуслама, 1967.Гвозден човек и друге приче, 1967.Ђаволије и друге приче, 1967.Песме о мајци, 1979.Деветаци, 1976.Скитница или песме и приче за децу, 1988.Приче о животињама, 1990.Како је Јошика отишао на небо, приче из циганског живота, 1992.9/59/14

Autor - osoba Mekol Smit, Aleksandar Naslov Prva damska detektivska agencija / Aleksandar Mekol Smit ; s engleskog prevela Ivana Dimić Jedinstveni naslov ǂThe ǂN°.1 Ladies` Detective Agency. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2005 Izdanje 4. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Samizdat B92, 2005 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 210 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dimić, Ivana Zbirka ǂEdicija ǂBusola ; ǂknj. ǂ1 (broš.) Napomene Prevod dela: The N°.1 Ladies` Detective Agency / Alexander McCall Smith Tiraž 4.000 Na presavijenom delu kor. lista autorova slika i beleška o njemu. Stanje: posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Jedna od najboljih knjiga milenijuma po oceni Times Literary Supplementa. Prodato u više od osam miliona primeraka. Zavirite u neobičan svet Dragocene Ramocve. Prvi roman u čuvenom serijalu Prva damska detektivska agencija Odbegle kćeri. Nestali muževi. Preljubnici. Ako imate probleme i više niko ne može da vam pomogne, obratite se Dragocenoj Ramocve, jedinoj i najboljoj dami detektivu u Bocvani. Njene metode su neuobičajene, maniri nisu baš onakvi kakve bi pokazivala gospođica Marpl, ali je šarmantna, duhovita, intuitivna i puna razumevanja. Naravno, uz nju je i Dž. L. B. Matekoni, vlasnik automehaničarske radnje Brzi motori Tlokvenga. I sve će joj to biti preko potrebno kada se odvaži na potragu za nestalim detetom – slučaj zbog kojeg će se naći u veoma čudnim i poprilično opasnim situacijama. Serijal Prva damska detektivska agencija dobio je British Book Awards i nagradu Dager Udruženja pisaca kriminalističkih romana. „Sigurno odavno niste čitali roman koji će vas toliko razgaliti.“ – Sunday Telegraph „Usporiće vam rad srca i izoštriti čula. Raj za ljubitelje kriminalističkih romana.“ – Scotsman „Čisto zadovoljstvo!“ – Daily Telegraph Aleksandar Mekol Smit je britanski pisac rođen u Zimbabveu 1948. godine. Sa sedamnaest godina preselio se u Veliku Britaniju gde je na Univerzitetu u Edinburgu završio studije prava, a kasnije i doktorirao. Ubrzo je počeo da predaje na Univerzitetu Kvins u Belfastu i u to vreme se prvi put odvažio da pošalje svoje literarne tekstove (jedan roman za odrasle i jedan za decu) na književni konkurs. Pobedio je u kategoriji dečje književnosti. Otada je objavio brojne knjige, od stručne literature iz oblasti filozofije, medicinske etike, medicinskog i kriminalnog prava, do knjiga za decu, priča i romana za odrasle. Svetsku slavu stekao je prvim romanom o Mmi Ramocve – Prva damska detektivska agencija 1998. godine. Iz romana je nastao serijal koji do ovog trenutka obuhvata dvadeset i jedan nastavak. MG44 (N)

Žilber Ader SanajriMeki povezIzdavač Narodna knjigaEdicija BestselerСањари (енгл. The Dreamers) су роман британског књижевника Гилберта Адера који је издат 1988. Када је први пут штампан, објављен је под насловом Света невинашца (The Holy Innocents), да би 2003. аутор прерадио текст преименовавши га у Сањари, након што је написао сценарио за истоимену филмску адаптацију Бернарда Бертолучија са Евом Грен, Мајклом Питом и Лујем Гарелом у главним улогама.[1] Радња књиге је смештена у Париз непосредно пре и током студентских демонстрација 1968, и прати Метјуа, младог америчког студента, и његово познанство са страственим љубитељима филма близанцима Изабелом и Теом. Њих троје наредних месец дана проводе добровољно затворени у стану уживајући у сопственим опсесијама и еротским играма. Сањари су великим делом инспирисани романом Дерлад (Les Enfants Terribles) француског књижевника Жана Коктоа из 1929, и истоименом филмском екранизацијом Жана-Пјера Мелвила из 1950.[2]Роман је превела на српски Мирјана Влаховић-Ђукић. Преводитељка је име писца транскрибовала као Жилбер Адер, као да је у питању писац са француског, а не енглеског говорног подручја.12/2

Robert Ladlam Iluzija SkorpioMeki povezIzdavač DeretaDžepni formatРоберт Ладлам рођен је 25. маја 1927. године у Њујорку, а умро је 12. марта 2001. године[1] у Нејплсу, Флорида[2]. Познат као „отац трилера”, најчитанији је аутор овог жанра. Ладлам је издавао књиге и под псеудонимом Џонатан Рајдер и Мајкл Шепард[3]. Написао је више од 30 романа.Последњих пет објављено је постхумно, а написали су их његови сарадници на основу Ладламових рукописа.Школованје и животЛадлам се школовао у The Rectory School Cheshire Academy и Wesleyan University u Мидлтаун, Конектикат. YЗа време свог школовања Ладлам се придружио братству Alpha Delta Phi. Позориште је, чини се, карма Ладламових. Робертов најближи рођак Едвард Ладлам био је један од најславнијих калифорнијских позоришних режисера, уметник у чијим су представама играле и највеће холивудске звезде попут Пола Њумена.Он је, наиме, режирао неколико епизода познате старе криминалистичке серије Мајк Хамер. Међутим, филмска слава Ладмалових била је суђена Роберту, као и слава мајстора шпијунског трилера. Бавио се у танчина областима из којих је црпео инспирацију: за потребе `Борновог идентитета` помно је проучавао амнезију.КаријераКаријеру је започео као позоришни глумац и продуцент, што му је, како је сам тврдио, помогло да осмисли свој жанр у чијем је сижеуувек борба појединца са моћним тајним службама, њихово глобално удруживање, као и `рационални део` теорија завере. Иако су Ладламови трилери плод фикције, студиозно је проучавао чињенице и ситуације везане за тајне службе које су му и најчешћа тема, како би што уверљивије биле пренете у заплет његових дела. Лудлумови су романи објављени у 210 милиона примерака. Од првог романа из 1971. године (Наслеђе Скарлатијевих) он је готово сваке године објављивао по један нови роман и сви су дочекивани с одушевљењем читалачке публике. Дела су му преведена на тридесет и два језика, међу њима и на српски језик. Трилери снимљени по Ладламовим књигама нашли су се на топ листама најгледанијих филмова.Преводи на српском тржиштуГотово све Ладламове књиге преведене на наш језик доживеле су изванредну популарност.Кобна размена, Вулкан издаваштво, 2014.Борнова доминација, Вулкан издаваштвоБорнова обмана, Вулкан издаваштво, 2012.Борнов двобој, Вулкан издаваштво, 2014.Борнов императив, Вулкан издаваштво, 2016.Борнова одмазда, Вулкан издаваштво, 2018.Борнова санкција, Вулкан издаваштво, 2010.Борнова издаја, Вулкан издаваштвоМатарешки круг, Вулкан издаваштво, 2011.Холкрофтов пакт, Вулкан издаваштво, 2017.Смртоносна вендета, Вулкан издаваштво, 2009.Опасни прорачун, Вулкан издаваштвоФактор смрти, Вулкан издаваштво, 2010.У знаку близанаца, Вулкан издаваштво12/25

Robert Ladlam Iluzija Skorpio Meki povez Izdavač Dereta Džepni format Роберт Ладлам рођен је 25. маја 1927. године у Њујорку, а умро је 12. марта 2001. године[1] у Нејплсу, Флорида[2]. Познат као „отац трилера”, најчитанији је аутор овог жанра. Ладлам је издавао књиге и под псеудонимом Џонатан Рајдер и Мајкл Шепард[3]. Написао је више од 30 романа.Последњих пет објављено је постхумно, а написали су их његови сарадници на основу Ладламових рукописа. Школованје и живот Ладлам се школовао у The Rectory School Cheshire Academy и Wesleyan University u Мидлтаун, Конектикат. YЗа време свог школовања Ладлам се придружио братству Alpha Delta Phi. Позориште је, чини се, карма Ладламових. Робертов најближи рођак Едвард Ладлам био је један од најславнијих калифорнијских позоришних режисера, уметник у чијим су представама играле и највеће холивудске звезде попут Пола Њумена.Он је, наиме, режирао неколико епизода познате старе криминалистичке серије Мајк Хамер. Међутим, филмска слава Ладмалових била је суђена Роберту, као и слава мајстора шпијунског трилера. Бавио се у танчина областима из којих је црпео инспирацију: за потребе `Борновог идентитета` помно је проучавао амнезију. Каријера Каријеру је започео као позоришни глумац и продуцент, што му је, како је сам тврдио, помогло да осмисли свој жанр у чијем је сижеуувек борба појединца са моћним тајним службама, њихово глобално удруживање, као и `рационални део` теорија завере. Иако су Ладламови трилери плод фикције, студиозно је проучавао чињенице и ситуације везане за тајне службе које су му и најчешћа тема, како би што уверљивије биле пренете у заплет његових дела. Лудлумови су романи објављени у 210 милиона примерака. Од првог романа из 1971. године (Наслеђе Скарлатијевих) он је готово сваке године објављивао по један нови роман и сви су дочекивани с одушевљењем читалачке публике. Дела су му преведена на тридесет и два језика, међу њима и на српски језик. Трилери снимљени по Ладламовим књигама нашли су се на топ листама најгледанијих филмова. Преводи на српском тржишту Готово све Ладламове књиге преведене на наш језик доживеле су изванредну популарност. Кобна размена, Вулкан издаваштво, 2014. Борнова доминација, Вулкан издаваштво Борнова обмана, Вулкан издаваштво, 2012. Борнов двобој, Вулкан издаваштво, 2014. Борнов императив, Вулкан издаваштво, 2016. Борнова одмазда, Вулкан издаваштво, 2018. Борнова санкција, Вулкан издаваштво, 2010. Борнова издаја, Вулкан издаваштво Матарешки круг, Вулкан издаваштво, 2011. Холкрофтов пакт, Вулкан издаваштво, 2017. Смртоносна вендета, Вулкан издаваштво, 2009. Опасни прорачун, Вулкан издаваштво Фактор смрти, Вулкан издаваштво, 2010. У знаку близанаца, Вулкан издаваштво

Šarlot Bronte ŠerliTvrdi povez„Шерли“ (енгл. Shirley) је друштвени роман енглеске књижевнице Шарлоте Бронте из 1849. Радња романа се одиграва у Јоркширу у периоду од 1811. до 1812, током индустријске кризе изазване Наполеоновим ратовима. У њему су обрађена четири опречна карактера: Роберт Мур (индустријалац, власник млина), Луис Мур (директор школе) и њихове љубави Каролина Хелстон и Шерли Килдар.Шерли у себи спаја и релистичке и романтичарске тенденције. Роман је започет са намером да свет у њему буде приказан реалистично, што на почетку књиге свезнајући наратор потврђује речима: Очекујеш ли страсти, подстрек и мелодраму? Умири своја очекивања: сведи их на мању меру. Пред тобом се налази нешто стварно, сталожено, и темељно; нешто неромантично као понедељак ујутру...[1] Поред реалистичких описа викторијанског друштва и радничке класе, у роману су осетни бројни упливи романтичарске поетике, у виду темперамента, атмосфере и елемената бајроновског јунака при концепцији ликова Шерли Хелстон и Роберта Мура.[2] [3] Фокусирајући се на тешке услове рада у викторијанским фабрикама, Шерли је близак појединим романима Чарлса Дикенса, Елизабете Гаскел и Џорџ Елиот, који тематизују живот радничке класе и поседују тендециозну црту позива на друштвене реформе.[4]Занимљиво је да је име Шерли, које се до тада давало махом мушкарцима, услед велике читаности романа постало једно од омиљених имена која се дају женским особама у Великој Британији.[5] У самом роману отац је дао својој новорођеној кћерки име Шерли пошто је очекивао сина.Књига је адаптирана у истоимени неми филм 1922.Sestre BronteNjihove kratke živote obeležili su oskudica i porodične tragedije. Koristile su muške pseudonime kako bi objavile svoja dela. Šarlot (Charlotte, 1816-1855), Emili (Emily, 1818-1848) i En Bronte (Anne Brontë, 1820-1849) stvorile su izuzetna dela koja su bila ispred svog vremena.Odrasle su u Havortu, usred pustara Jorkšira, u porodici seoskog sveštenika Patrika Brontea (Patrick), sina siromašnog irskog zemljoradnika. On se 1820. sa ženom Marijom (Maria) i šestoro male dece doselio u Havort, selo gde su vladali siromaštvo i bolest, a prosečni životni vek je bio 25 godina. Ubrzo po dolasku, Marija je umrla od tuberkuloze. Nekoliko godina kasnije, Patrik je devojčice poslao u internat za ćerke siromašnog sveštenstva, ne znajući da u njemu vladaju užasni uslovi, koje je Šarlot kasnije opisala u svom romanu “Džejn Ejr” (Jane Eyre). Kada je shvatio kobnu grešku i doveo ih kući, bilo je prekasno: najstarije ćerke, dvanaestogodišnja Marija (Maria) i godinu dana mlađa Elizabet (Elizabeth) razbolele su se i umrle.Četvoro preostale dece – Šarlot, Branvel (Branwell), Emili i En – našlo je utehu u svetu mašte. Slušali su sluškinjine priče o duhovima, čitali dela Bajrona (Byron) i Valtera Skota (Walter Scott), i počeli i sami da pišu priče o ratovima i intrigama u izmišljenim kraljevstvima.Siromašne devojke iz niže srednje klase tada su obično postajale učiteljice ili guvernante dece iz dobrostojećih porodica, što je često bio nezahvalan posao, pošto im nije ukazivano nikakvo poštovanje. Šarlot je tako počela da radi kao učiteljica, a En kao guvernanta. Svoja loša iskustva u tom poslu opisala je kasnije u romanu “Agnes Grej” (Agnes Grey). Emili je ubrzo uvidela da posao učiteljice nije za nju. Šarlot je u međuvremenu odbila bračnu ponudu očevog prijatelja, odgovorivši da će se udati samo iz ljubavi.Šarlot i Emili su 1842. otišle da se školuju u Brisel, u školu bračnog para Eže (Héger). Emili nikad nije ni pokušala da se prilagodi novoj sredini, i jedva je dočekala da se vrati kući u Havort. Za Šarlot je, pak, boravak u Briselu bio sudbonosan – ludo se zaljubila u svog profesora, gospodina Ežea. Ova neuzvraćena ljubav bila je inspiracija za većinu njenih romana. U međuvremenu, otac Patrik je sve više gubio vid, a brat Branvel, za koga se u detinjstvu verovalo da je najtalentovaniji u porodici, nije imao uspeha kao slikar portreta ni kao pesnik, otpušten je sa mesta učitelja zbog ljubavne veze sa ženom svog poslodavca, i sve više se odavao piću i opijumu.Tri sestre 1846. objavljuju zajedničku zbirku pesama, pod muškim imenima Karer (Currer), Elis (Ellis) i Ekton Bel (Acton Bell). Godinu dana kasnije, objavile su svoje prve romane: Šarlot je objavila “Džejn Ejr”, Emili “Orkanske visove” (Wuthering Heights), a En “Agnes Grej”. Šarlotin roman je bio najuspešniji i izazvao je senzaciju i šok. En je 1848. objavila svoj drugi roman “Stanarka napuštenog zamka” (The Tenant of Wildfell Hall) koji je izazvao veliko interesovanje čitalaca.Danas se dela sestara Bronte smatraju klasicima, njihovi tragični životi su predmet fascinacije, a njihova porodična kuća mesto hodočašća mnogobrojnih obožavalaca. Svaka od tri sestre imala je drugačiji i prepoznatljiv stil, ali njihova dela imaju nešto zajedničko: iskreno su prikazivala ljudske emocije i bila su revolucionarna za svoje doba.Šarlotina dela su pisana veoma emocionalnim stilom, posebno roman “Džejn Ejr”. U svoje vreme, izazvao je pravu buru opisom ljubavne strasti koja junakinja oseća prema gospodinu Ročesteru (Rochester) i njenim ponosnim i nezavisnim stavom. Od viktorijanskih žena se očekivalo da budu potpuno pasivne, pa je roman dobio reputaciju “nemoralnog”. Njen sledeći roman “Širli” opisuje društvene odnose u Engleskoj tokom industrijalizacije, i odlikuje se snažnom, odlučnom junakinjom kakva je ondašnjoj književnosti bila krajnje neuobičajena. “Vilet”, zasnovan na Šarlotinim sećanjima na Brisel, današnja kritika smatra studijom ženske emocionalne represije.Emili se danas smatra genijem porodice. Njena ljubav prema prirodi i prezir prema konvencijama društva ogleda se u njenim delima. Njenu najpoznatiju pesmu, „Moja duša nije kukavica“ („No coward is soul of mine“) volela je slavna američka pesnikinja Emili Dikinson (Emily Dickinson). Jedini roman Emili Bronte se danas smatra remek-delom engleske književnosti i jedna je od najslavnijih ljubavnih priča svih vremena, ali je u vreme kad je objavljen izazvao nerazumevanje, kako zbog modernog narativnog postupka, tako i zbog brutalnosti i „amoralnosti“. Glavni lik, Hitklif (Heathcliff), oličenje je osvete potlačenih slojeva društva, ali i elementarnih ljudskih strasti koje postaju destruktivne kada se suzbijaju.4/20

Šarlot Bronte ŠirliTvrdi povez„Шерли“ (енгл. Shirley) је друштвени роман енглеске књижевнице Шарлоте Бронте из 1849. Радња романа се одиграва у Јоркширу у периоду од 1811. до 1812, током индустријске кризе изазване Наполеоновим ратовима. У њему су обрађена четири опречна карактера: Роберт Мур (индустријалац, власник млина), Луис Мур (директор школе) и њихове љубави Каролина Хелстон и Шерли Килдар.Шерли у себи спаја и релистичке и романтичарске тенденције. Роман је започет са намером да свет у њему буде приказан реалистично, што на почетку књиге свезнајући наратор потврђује речима: Очекујеш ли страсти, подстрек и мелодраму? Умири своја очекивања: сведи их на мању меру. Пред тобом се налази нешто стварно, сталожено, и темељно; нешто неромантично као понедељак ујутру...[1] Поред реалистичких описа викторијанског друштва и радничке класе, у роману су осетни бројни упливи романтичарске поетике, у виду темперамента, атмосфере и елемената бајроновског јунака при концепцији ликова Шерли Хелстон и Роберта Мура.[2] [3] Фокусирајући се на тешке услове рада у викторијанским фабрикама, Шерли је близак појединим романима Чарлса Дикенса, Елизабете Гаскел и Џорџ Елиот, који тематизују живот радничке класе и поседују тендециозну црту позива на друштвене реформе.[4]Занимљиво је да је име Шерли, које се до тада давало махом мушкарцима, услед велике читаности романа постало једно од омиљених имена која се дају женским особама у Великој Британији.[5] У самом роману отац је дао својој новорођеној кћерки име Шерли пошто је очекивао сина.Књига је адаптирана у истоимени неми филм 1922.Sestre BronteNjihove kratke živote obeležili su oskudica i porodične tragedije. Koristile su muške pseudonime kako bi objavile svoja dela. Šarlot (Charlotte, 1816-1855), Emili (Emily, 1818-1848) i En Bronte (Anne Brontë, 1820-1849) stvorile su izuzetna dela koja su bila ispred svog vremena.Odrasle su u Havortu, usred pustara Jorkšira, u porodici seoskog sveštenika Patrika Brontea (Patrick), sina siromašnog irskog zemljoradnika. On se 1820. sa ženom Marijom (Maria) i šestoro male dece doselio u Havort, selo gde su vladali siromaštvo i bolest, a prosečni životni vek je bio 25 godina. Ubrzo po dolasku, Marija je umrla od tuberkuloze. Nekoliko godina kasnije, Patrik je devojčice poslao u internat za ćerke siromašnog sveštenstva, ne znajući da u njemu vladaju užasni uslovi, koje je Šarlot kasnije opisala u svom romanu “Džejn Ejr” (Jane Eyre). Kada je shvatio kobnu grešku i doveo ih kući, bilo je prekasno: najstarije ćerke, dvanaestogodišnja Marija (Maria) i godinu dana mlađa Elizabet (Elizabeth) razbolele su se i umrle.Četvoro preostale dece – Šarlot, Branvel (Branwell), Emili i En – našlo je utehu u svetu mašte. Slušali su sluškinjine priče o duhovima, čitali dela Bajrona (Byron) i Valtera Skota (Walter Scott), i počeli i sami da pišu priče o ratovima i intrigama u izmišljenim kraljevstvima.Siromašne devojke iz niže srednje klase tada su obično postajale učiteljice ili guvernante dece iz dobrostojećih porodica, što je često bio nezahvalan posao, pošto im nije ukazivano nikakvo poštovanje. Šarlot je tako počela da radi kao učiteljica, a En kao guvernanta. Svoja loša iskustva u tom poslu opisala je kasnije u romanu “Agnes Grej” (Agnes Grey). Emili je ubrzo uvidela da posao učiteljice nije za nju. Šarlot je u međuvremenu odbila bračnu ponudu očevog prijatelja, odgovorivši da će se udati samo iz ljubavi.Šarlot i Emili su 1842. otišle da se školuju u Brisel, u školu bračnog para Eže (Héger). Emili nikad nije ni pokušala da se prilagodi novoj sredini, i jedva je dočekala da se vrati kući u Havort. Za Šarlot je, pak, boravak u Briselu bio sudbonosan – ludo se zaljubila u svog profesora, gospodina Ežea. Ova neuzvraćena ljubav bila je inspiracija za većinu njenih romana. U međuvremenu, otac Patrik je sve više gubio vid, a brat Branvel, za koga se u detinjstvu verovalo da je najtalentovaniji u porodici, nije imao uspeha kao slikar portreta ni kao pesnik, otpušten je sa mesta učitelja zbog ljubavne veze sa ženom svog poslodavca, i sve više se odavao piću i opijumu.Tri sestre 1846. objavljuju zajedničku zbirku pesama, pod muškim imenima Karer (Currer), Elis (Ellis) i Ekton Bel (Acton Bell). Godinu dana kasnije, objavile su svoje prve romane: Šarlot je objavila “Džejn Ejr”, Emili “Orkanske visove” (Wuthering Heights), a En “Agnes Grej”. Šarlotin roman je bio najuspešniji i izazvao je senzaciju i šok. En je 1848. objavila svoj drugi roman “Stanarka napuštenog zamka” (The Tenant of Wildfell Hall) koji je izazvao veliko interesovanje čitalaca.Danas se dela sestara Bronte smatraju klasicima, njihovi tragični životi su predmet fascinacije, a njihova porodična kuća mesto hodočašća mnogobrojnih obožavalaca. Svaka od tri sestre imala je drugačiji i prepoznatljiv stil, ali njihova dela imaju nešto zajedničko: iskreno su prikazivala ljudske emocije i bila su revolucionarna za svoje doba.Šarlotina dela su pisana veoma emocionalnim stilom, posebno roman “Džejn Ejr”. U svoje vreme, izazvao je pravu buru opisom ljubavne strasti koja junakinja oseća prema gospodinu Ročesteru (Rochester) i njenim ponosnim i nezavisnim stavom. Od viktorijanskih žena se očekivalo da budu potpuno pasivne, pa je roman dobio reputaciju “nemoralnog”. Njen sledeći roman “Širli” opisuje društvene odnose u Engleskoj tokom industrijalizacije, i odlikuje se snažnom, odlučnom junakinjom kakva je ondašnjoj književnosti bila krajnje neuobičajena. “Vilet”, zasnovan na Šarlotinim sećanjima na Brisel, današnja kritika smatra studijom ženske emocionalne represije.Emili se danas smatra genijem porodice. Njena ljubav prema prirodi i prezir prema konvencijama društva ogleda se u njenim delima. Njenu najpoznatiju pesmu, „Moja duša nije kukavica“ („No coward is soul of mine“) volela je slavna američka pesnikinja Emili Dikinson (Emily Dickinson). Jedini roman Emili Bronte se danas smatra remek-delom engleske književnosti i jedna je od najslavnijih ljubavnih priča svih vremena, ali je u vreme kad je objavljen izazvao nerazumevanje, kako zbog modernog narativnog postupka, tako i zbog brutalnosti i „amoralnosti“. Glavni lik, Hitklif (Heathcliff), oličenje je osvete potlačenih slojeva društva, ali i elementarnih ljudskih strasti koje postaju destruktivne kada se suzbijaju.4/24

JARA RIBNIKAR JA TI ONA Tvrdi povez Јара Рибникар (рођ. Хајек; češ. Jara Ribnikarová, roz. Hájek; Храдец Кралове, 23. август 1912 — Београд, 30. април 2007) била је књижевница, преводилац и учесница Народноослободилачке борбе.[1] Биографија Рођена је 23. августа 1912. године у месту Храдец Кралове, у Чешкој Бохемији, тада у Аустроугарској, а данас у Чешкој Републици. Била је ћерка Емила Хајека, директора Музичке школе Станковић[2] и друга супруга Владислава Рибникара, директора `Политике`. Радничком покрету је приступа 1939. године. После окупације Краљевине Југославије, 1941. године извесно време је вршила курирску службу за Централни комитет Комунистичке партије Југославије. Заједно са мужем Владиславом радила на „Информативном билтену“. У Народноослободилачкој борби учествовала је од 1941. године. Маја 1943. године прешла је на ослобођену територију. Била у агенцији ТАНЈУГ, од њеног оснивања 1943. године.[3] Током рата је водила југословенски Црвени крст [4] и била је у Титовом штабу[5][6]. Била је комуниста и левичар све до своје смрти, а 90-их је била чланица Југословенске левице. Била је председник Удружења књижевника Србије и посланик Већа народа Савезне скупштине СФРЈ. Била је један од оснивача и први председник Друштва српско-чешког пријатељства које је краткотрајно деловалу у Београду 1991. године[2]. Добитница је Седмојулске награде, Награде Иван Горан Ковачић, награде „Форума“ и награде Удружења књижевника Србије. Преминула је 30. априла 2007. године у болници „Др Драгиша Мишовић“.[3] Њен син је Дарко Рибникар. Њен сестрић је био чехословачки министар иностраних послова Јиржи Динстбир. Носилац је Партизанске споменице 1941.[3] и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден братства и јединства и Орден за храброст.[7] Дела Написала је неколико романа, више књига мемоарске прозе и збирки приповедака и песама: Иду дани, ноћи, дани (песме), 1952 (под псеудонимом Душанка Радак) Деветог дана (приповетке), 1953 Недовршен круг (роман), 1954 Зашто вам је унакажено лице )роман), 1956 Ларго (приповетке), 1957 Бакаруша (роман), 1961 Победа и пораз (роман), 1963 Ти (роман), 1963 Ја, ти, ми (3 романа), 1967 Јан Непомуцки (роман), 1969 Међу нама (приповетке), 1973 Привиђења (роман), 1976 Кратко београдско пролеће (роман), 1977 Живот и прича {I} и {II} (мемоарска проза), 1979 Изабрана дела (4 књиге: Јан Непомуцки; Ја, ти, она; Живот и прича {I} и {II}; Живот и прича {III}), 1986 Живот и прича {IV} (мемоарска проза), 1988 Дете из Храдеца (мемоарска проза), 1990 Живот и прича {V} (мемоарска проза), 1995 Породичне приче (роман), 1995 Женске љубљвне приче, 1997 Роман о Т. М. (роман), 1998 Скретница (роман), 2001 Преводи Сол Белоу: Хендерсон, краљ кише (роман), 1962 Савремена чехословачка поезија, избор (заједно са Десанком Максимовић), 1962 Сол Белоу: Не пропусти дом (роман), 1990 Витјеслав Незвал: Равнодушни посматрач (приповетке), 1963 Рихард Вајнер: Равнодушни посматрач (приповетке), 1974 Вилем Завада: Трава на рушевинама (избор песама), 1977 Јарослав Сајферт: Изабране песме (заједно са Иваном В. Лалићем), 1984

IME RUŽE - Umberto Eko Vanvremensko delo koje zamenjuje našu stvarnost sopstvenom.Engleski franjevački monah Vilijam od Baskervila stiže u vešto skrivenu opatiju u Alpima severne Italije. Prati ga mladi pomoćnik i benediktinski iskušenik Adso od Melka, koji mu pomaže da rasvetli surovo ubistvo. Osim što je poprište zločina, ovaj nadaleko čuveni benediktinski manastir, koji već vekovima privlači monahe iz cele Evrope, čuva mnoge tajne, a među njima i čuvenu biblioteku. Dok se Vilijam i Adso hvataju ukoštac sa zamršenom zagonetkom prepunom izazova i dolaze do zapanjujućih saznanja, misteriozna ubistva se nižu, a njih dvojica ulaze u trag staroj jeretičkoj knjizi koju ubica želi da zadrži daleko od očiju znatiželjnih monaha.U jeku borbe za duhovnu i svetovnu vlast, Vilijam stoji na pragu otkrića oštroumnog ubice... Naslov originala: IL NOME DELLA ROSA izdavač: Novosti, Beograd Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2004 format: 21 X 13 cm. povez: Tvrdi, zastitni omot broj strana: 480 L.1.O.1.P.2

GLASOVI ŽUTE SVESKE - Sonja Ćirić Format: 13x20 cm Broj strana: 184 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 21. april 2021. Da li svaku vezu podupire strah od usamljenosti? Ja znam da se on pretvara, on zna da se ja pretvaram. Zašto smo se ponašali nenormalno? Pojma nemam. Nismo pričali o tome, ne pričamo o tome. Možda se bojimo da ne otkrijemo ne-ljubav. Da li to znači da nam je ipak stalo do nas? Jelena (38) novinarka je nezavisnog nedeljnika, a njen muž Boris (42) filmski je scenarista. Njihov dijalog je sudar monologa. Između njih su njihova ćerkica Lenka (4,5) i Milen (22), Jelenin brat po ocu, i – ćutanje. Knjiga je mogući scenario za film koji se odvija jednog oktobra u Amsterdamu i dva meseca pre toga, jednog utorka, srede, četvrtka i petka u Beogradu. Intimna i potresna, suptilna i originalna, priča Sonje Ćirić iznosi iluzije i meandre jedne savremene veze, i to tako da se čitaocu sve vreme steže grlo jer se u svim tim scenama prepoznaje. Ovo je delo koje pripada retkim ostvarenjima koja zbog svoje strukture govore više i razornije od tradicionalnih romana. Od ist L. 1. O. 6. POL. 2

Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да бу

Tomas Vulf Tkanje života Meki povez Edicija Reč i misao Izdavač Izdavačka organizacija Rad Томас Клејтон Вулф (енгл. Thomas Clayton Wolfe) (Ешвил, Северна Каролина, 3. октобра 1900. - Балтимор, Мериленд,15. септембар 1938) је био амерички књижевник. Сматра се водећом личношћу америчке књижевности и прве половине двадесетог века. Био је у исто време и бунтован и емотиван. У својим делима није улепшавао истину и због тога су га многи осуђивали. Вулф се бавио критиком модерне цивилизације и материјалних вредности које је она постављала. Младост Томас Вулф је рођен у Ешвилу, у савезној америчкој држави Северна Каролина, као најмлађе од осморо деце Вилијама Оливера Вулфа и Џулије Елизабет Вулф.[1] Његов отац је био погребник, док се његова мајка бавила некретнинама. Томас је био најблискији са Беном, његовим рођеним братом, који је преминуо у 26. години, и чија смрт је описана у књизи Погледај дом свој, анђеле. Вулф је школовање започео на Универзитету Северна Каролина, када је имао само 15 година. Током студирања, са успехом је писао драме и учествовао у њиховом извођењу. Вулф је дипломирао на Универзитету Северна Каролина 1920. године и септембра исте године уписао престижни Харвард, који завршава за две године. Активно сарађује са Џорџом Пирсом Бејкером, професором драме на Харварду. Покушавајући да прода своје драме, сели се у Њујорк, где почиње да ради као професор енглеског језика на Њујоршком универзитету, где се задржава седам година.[2] Каријера Вулф није успевао да прода своја дела због њихове дужине. Године 1924. путује у Европу, посећујући Енглеску, Француску, Италију и Швајцарску. При повратку са свог путовања, упознајте тада већ удату Ејлин Бернштејн, са којом започиње романтичну везу која ће потрајати 5 година. Њихова веза значајно је утицала на наставак његове каријере.[3] На лето 1926. године, враћа се у Европу и почиње да пише прву верзију аутобиографске новеле Изгубљен, која ће касније прерасти у његово најпознатије дело Погледај дом свој, анђеле, евоцирајући сећања из родног Ешвила. Књига Погледај дом свој, анђеле је један од најзначајнијих романа савремене америчке књижевности. То је аутобиографски роман који говори о одрастању младог Јуџина Ганта који заправо представља самог аутора. Његов отац је уметничка душа и боем док је мајка жена са амбицијом којој жеља за стицањем богатства постаје преча од породице. Као такви, они су неспојиви и препуни сукоба. Ти сукоби су кобни за Јуџина и његову браћу и сестре, који одбацују родитеље и отискују се у свет. За живота је објавио велики број песама, прича, драма и два романа. Његови романи су аутобиографска или полуаутобиографска дела. Писана с много реторичке бујности, истичу се наглашеним индивидуализмом и готово мистичним узношењем младости, сексуса и Америке, али садрже и изражену критику друштвених односа

Tomas Vulf Tkanje životaMeki povezEdicija Reč i misaoIzdavač Izdavačka organizacija RadТомас Клејтон Вулф (енгл. Thomas Clayton Wolfe) (Ешвил, Северна Каролина, 3. октобра 1900. - Балтимор, Мериленд,15. септембар 1938) је био амерички књижевник.Сматра се водећом личношћу америчке књижевности и прве половине двадесетог века. Био је у исто време и бунтован и емотиван. У својим делима није улепшавао истину и због тога су га многи осуђивали. Вулф се бавио критиком модерне цивилизације и материјалних вредности које је она постављала.МладостТомас Вулф је рођен у Ешвилу, у савезној америчкој држави Северна Каролина, као најмлађе од осморо деце Вилијама Оливера Вулфа и Џулије Елизабет Вулф.[1]Његов отац је био погребник, док се његова мајка бавила некретнинама. Томас је био најблискији са Беном, његовим рођеним братом, који је преминуо у 26. години, и чија смрт је описана у књизи Погледај дом свој, анђеле.Вулф је школовање започео на Универзитету Северна Каролина, када је имао само 15 година. Током студирања, са успехом је писао драме и учествовао у њиховом извођењу.Вулф је дипломирао на Универзитету Северна Каролина 1920. године и септембра исте године уписао престижни Харвард, који завршава за две године. Активно сарађује са Џорџом Пирсом Бејкером, професором драме на Харварду.Покушавајући да прода своје драме, сели се у Њујорк, где почиње да ради као професор енглеског језика на Њујоршком универзитету, где се задржава седам година.[2]КаријераВулф није успевао да прода своја дела због њихове дужине. Године 1924. путује у Европу, посећујући Енглеску, Француску, Италију и Швајцарску. При повратку са свог путовања, упознајте тада већ удату Ејлин Бернштејн, са којом започиње романтичну везу која ће потрајати 5 година. Њихова веза значајно је утицала на наставак његове каријере.[3]На лето 1926. године, враћа се у Европу и почиње да пише прву верзију аутобиографске новеле Изгубљен, која ће касније прерасти у његово најпознатије дело Погледај дом свој, анђеле, евоцирајући сећања из родног Ешвила.Књига Погледај дом свој, анђеле је један од најзначајнијих романа савремене америчке књижевности. То је аутобиографски роман који говори о одрастању младог Јуџина Ганта који заправо представља самог аутора. Његов отац је уметничка душа и боем док је мајка жена са амбицијом којој жеља за стицањем богатства постаје преча од породице. Као такви, они су неспојиви и препуни сукоба. Ти сукоби су кобни за Јуџина и његову браћу и сестре, који одбацују родитеље и отискују се у свет.За живота је објавио велики број песама, прича, драма и два романа. Његови романи су аутобиографска или полуаутобиографска дела. Писана с много реторичке бујности, истичу се наглашеним индивидуализмом и готово мистичним узношењем младости, сексуса и Америке, али садрже и изражену критику друштвених односа12/6

Tomas Vulf Tkanje životaMeki povezEdicija Reč i misaoIzdavač Izdavačka organizacija RadТомас Клејтон Вулф (енгл. Thomas Clayton Wolfe) (Ешвил, Северна Каролина, 3. октобра 1900. - Балтимор, Мериленд,15. септембар 1938) је био амерички књижевник.Сматра се водећом личношћу америчке књижевности и прве половине двадесетог века. Био је у исто време и бунтован и емотиван. У својим делима није улепшавао истину и због тога су га многи осуђивали. Вулф се бавио критиком модерне цивилизације и материјалних вредности које је она постављала.МладостТомас Вулф је рођен у Ешвилу, у савезној америчкој држави Северна Каролина, као најмлађе од осморо деце Вилијама Оливера Вулфа и Џулије Елизабет Вулф.[1]Његов отац је био погребник, док се његова мајка бавила некретнинама. Томас је био најблискији са Беном, његовим рођеним братом, који је преминуо у 26. години, и чија смрт је описана у књизи Погледај дом свој, анђеле.Вулф је школовање започео на Универзитету Северна Каролина, када је имао само 15 година. Током студирања, са успехом је писао драме и учествовао у њиховом извођењу.Вулф је дипломирао на Универзитету Северна Каролина 1920. године и септембра исте године уписао престижни Харвард, који завршава за две године. Активно сарађује са Џорџом Пирсом Бејкером, професором драме на Харварду.Покушавајући да прода своје драме, сели се у Њујорк, где почиње да ради као професор енглеског језика на Њујоршком универзитету, где се задржава седам година.[2]КаријераВулф није успевао да прода своја дела због њихове дужине. Године 1924. путује у Европу, посећујући Енглеску, Француску, Италију и Швајцарску. При повратку са свог путовања, упознајте тада већ удату Ејлин Бернштејн, са којом започиње романтичну везу која ће потрајати 5 година. Њихова веза значајно је утицала на наставак његове каријере.[3]На лето 1926. године, враћа се у Европу и почиње да пише прву верзију аутобиографске новеле Изгубљен, која ће касније прерасти у његово најпознатије дело Погледај дом свој, анђеле, евоцирајући сећања из родног Ешвила.Књига Погледај дом свој, анђеле је један од најзначајнијих романа савремене америчке књижевности. То је аутобиографски роман који говори о одрастању младог Јуџина Ганта који заправо представља самог аутора. Његов отац је уметничка душа и боем док је мајка жена са амбицијом којој жеља за стицањем богатства постаје преча од породице. Као такви, они су неспојиви и препуни сукоба. Ти сукоби су кобни за Јуџина и његову браћу и сестре, који одбацују родитеље и отискују се у свет.За живота је објавио велики број песама, прича, драма и два романа. Његови романи су аутобиографска или полуаутобиографска дела. Писана с много реторичке бујности, истичу се наглашеним индивидуализмом и готово мистичним узношењем младости, сексуса и Америке, али садрже и изражену критику друштвених односа12/6

ALBERTO MORAVIA AUTOMAT Tvrdi povez Tačkaste fleke i žutilo knjižnog bloka Алберто Моравија (итал. Alberto Moravia; Рим, 28. новембра 1907 — 26. септембра 1990) био је италијански писац. Биографија Моравија се родио у Риму 1907. године. С девет година оболео је од туберколозе костију коју је, уз побољшања и погоршања здравственог стања, коначно преболео 1925. године. Због болести није успео да се школује редовно и једва је успео да заврши гимназију. Болест је, каже Моравија, била прва важна чињеница у његовом животу. Друга важна чињеница је била Фашизам. Болести и Фашизму Моравија приписује толику важност, јер је због њих претрпео и учинио оно што иначе никада не би. Након изласка из санаторијума Моравија се посветио писању његовог првог романа, Равнодушни људи, истовремено радећи и за часописе књижевне авангарде - 900 и Пегазо. Моравија се својим средствима финансирао објављивање Равнодушни људи. Роман је међутим изазвао контроверзне реакције а фашистички оријентисана јавност је га оштро осудила. Тридесетих година Моравија је наставио да објављује и да путује (Лондон, Париз, Грчка), посетио је САД (Њујорк), Мексико, Кину. Истовремено се погоршао његов однос са фашистичким режимом. Оптужен је да је неморалан писац и да не чини интерес италијанске државе а потом италијанско министарство културе је забранило новинама да говоре и пишу о његовом роману Погрешне амбиције, а по објављивању романа Маскарада (сатира на тему диктатуре у имагинарној средњоамеричкој држави) забрањује му се да се у новинама потписује својим именом. Четрдесетих и педесетих година, двадесетог века, интензивно је објављивао романе, приповетке, драме, писао у новинама и часописима. Дела су му преведена на све главне језике Европе. Наставио је да путује, посетио је још Средњи исток, Турску, Египат, Шпанију, Русију, Индију. Године 1952. све његове књиге су стављене на Индекс. Годину дана касније, са Албертом Карочијем утемељио је књижевни часопис Nuovi Argomenti. Наставио интензивно да објављује. Моравија се јавно изјашњава о питањима од књижевне авангарде, преко студентских захтева, кинеске културне револуције, женских питања, па до сексуалне револуције, сматрајући да је једна од друштвених функција модерног писца изрећи свој став о свим идеолошким темама које карактеришу епоху. 1952. године Моравија је добио престижну италијанску књижевну награду Стрега (за збирку приповедака I racconti) а књижевну премију Вијаређо је добио 1961. године за роман Досада. Од 1941. до 1962. године је био у браку са италијанском књижевницом Елсом Моранте. Од 1962. до 1983. године је био у браку са књижевницом Даћом Мараини. Године 1986. оженио је 45 година млађу Кармен Ллера, са којом је остао до смрти. Дела преведена на српски Равнодушни људи[1] (Gli indifferenti, 1929) Маскарада (La mascherata, 1941) Агостино (Agostino, 1944) Римљанка (La romana, 1947) Брачна љубав (L`amore coniugale, 1947) Конформист[2] (Il conformista, 1947) Презир (Il disprezzo, 1954) Чочара (La ciociara, 1957) Нове римске приче (Nuovi racconti romani, 1959) Досада (La noia, 1960) Аутомат (L`automa, 1962) Пажња (L`attenzione, 1965) Рај (Il paradiso, 1970) Ја и он (Io e lui, 1971) Носо Рог (Storie della preistoria, 1982)

ALBERTO MORAVIA MASKARADA / BRAČNA LJUBAV Tvrdi povez Tačkaste fleke i žutilo knjižnog bloka Алберто Моравија (итал. Alberto Moravia; Рим, 28. новембра 1907 — 26. септембра 1990) био је италијански писац. Биографија Моравија се родио у Риму 1907. године. С девет година оболео је од туберколозе костију коју је, уз побољшања и погоршања здравственог стања, коначно преболео 1925. године. Због болести није успео да се школује редовно и једва је успео да заврши гимназију. Болест је, каже Моравија, била прва важна чињеница у његовом животу. Друга важна чињеница је била Фашизам. Болести и Фашизму Моравија приписује толику важност, јер је због њих претрпео и учинио оно што иначе никада не би. Након изласка из санаторијума Моравија се посветио писању његовог првог романа, Равнодушни људи, истовремено радећи и за часописе књижевне авангарде - 900 и Пегазо. Моравија се својим средствима финансирао објављивање Равнодушни људи. Роман је међутим изазвао контроверзне реакције а фашистички оријентисана јавност је га оштро осудила. Тридесетих година Моравија је наставио да објављује и да путује (Лондон, Париз, Грчка), посетио је САД (Њујорк), Мексико, Кину. Истовремено се погоршао његов однос са фашистичким режимом. Оптужен је да је неморалан писац и да не чини интерес италијанске државе а потом италијанско министарство културе је забранило новинама да говоре и пишу о његовом роману Погрешне амбиције, а по објављивању романа Маскарада (сатира на тему диктатуре у имагинарној средњоамеричкој држави) забрањује му се да се у новинама потписује својим именом. Четрдесетих и педесетих година, двадесетог века, интензивно је објављивао романе, приповетке, драме, писао у новинама и часописима. Дела су му преведена на све главне језике Европе. Наставио је да путује, посетио је још Средњи исток, Турску, Египат, Шпанију, Русију, Индију. Године 1952. све његове књиге су стављене на Индекс. Годину дана касније, са Албертом Карочијем утемељио је књижевни часопис Nuovi Argomenti. Наставио интензивно да објављује. Моравија се јавно изјашњава о питањима од књижевне авангарде, преко студентских захтева, кинеске културне револуције, женских питања, па до сексуалне револуције, сматрајући да је једна од друштвених функција модерног писца изрећи свој став о свим идеолошким темама које карактеришу епоху. 1952. године Моравија је добио престижну италијанску књижевну награду Стрега (за збирку приповедака I racconti) а књижевну премију Вијаређо је добио 1961. године за роман Досада. Од 1941. до 1962. године је био у браку са италијанском књижевницом Елсом Моранте. Од 1962. до 1983. године је био у браку са књижевницом Даћом Мараини. Године 1986. оженио је 45 година млађу Кармен Ллера, са којом је остао до смрти. Дела преведена на српски Равнодушни људи[1] (Gli indifferenti, 1929) Маскарада (La mascherata, 1941) Агостино (Agostino, 1944) Римљанка (La romana, 1947) Брачна љубав (L`amore coniugale, 1947) Конформист[2] (Il conformista, 1947) Презир (Il disprezzo, 1954) Чочара (La ciociara, 1957) Нове римске приче (Nuovi racconti romani, 1959) Досада (La noia, 1960) Аутомат (L`automa, 1962) Пажња (L`attenzione, 1965) Рај (Il paradiso, 1970) Ја и он (Io e lui, 1971) Носо Рог (Storie della preistoria, 1982)

ALBERTO MORAVIA PAŽNJA Tvrdi povez Tačkaste fleke i žutilo knjižnog bloka Алберто Моравија (итал. Alberto Moravia; Рим, 28. новембра 1907 — 26. септембра 1990) био је италијански писац. Биографија Моравија се родио у Риму 1907. године. С девет година оболео је од туберколозе костију коју је, уз побољшања и погоршања здравственог стања, коначно преболео 1925. године. Због болести није успео да се школује редовно и једва је успео да заврши гимназију. Болест је, каже Моравија, била прва важна чињеница у његовом животу. Друга важна чињеница је била Фашизам. Болести и Фашизму Моравија приписује толику важност, јер је због њих претрпео и учинио оно што иначе никада не би. Након изласка из санаторијума Моравија се посветио писању његовог првог романа, Равнодушни људи, истовремено радећи и за часописе књижевне авангарде - 900 и Пегазо. Моравија се својим средствима финансирао објављивање Равнодушни људи. Роман је међутим изазвао контроверзне реакције а фашистички оријентисана јавност је га оштро осудила. Тридесетих година Моравија је наставио да објављује и да путује (Лондон, Париз, Грчка), посетио је САД (Њујорк), Мексико, Кину. Истовремено се погоршао његов однос са фашистичким режимом. Оптужен је да је неморалан писац и да не чини интерес италијанске државе а потом италијанско министарство културе је забранило новинама да говоре и пишу о његовом роману Погрешне амбиције, а по објављивању романа Маскарада (сатира на тему диктатуре у имагинарној средњоамеричкој држави) забрањује му се да се у новинама потписује својим именом. Четрдесетих и педесетих година, двадесетог века, интензивно је објављивао романе, приповетке, драме, писао у новинама и часописима. Дела су му преведена на све главне језике Европе. Наставио је да путује, посетио је још Средњи исток, Турску, Египат, Шпанију, Русију, Индију. Године 1952. све његове књиге су стављене на Индекс. Годину дана касније, са Албертом Карочијем утемељио је књижевни часопис Nuovi Argomenti. Наставио интензивно да објављује. Моравија се јавно изјашњава о питањима од књижевне авангарде, преко студентских захтева, кинеске културне револуције, женских питања, па до сексуалне револуције, сматрајући да је једна од друштвених функција модерног писца изрећи свој став о свим идеолошким темама које карактеришу епоху. 1952. године Моравија је добио престижну италијанску књижевну награду Стрега (за збирку приповедака I racconti) а књижевну премију Вијаређо је добио 1961. године за роман Досада. Од 1941. до 1962. године је био у браку са италијанском књижевницом Елсом Моранте. Од 1962. до 1983. године је био у браку са књижевницом Даћом Мараини. Године 1986. оженио је 45 година млађу Кармен Ллера, са којом је остао до смрти. Дела преведена на српски Равнодушни људи[1] (Gli indifferenti, 1929) Маскарада (La mascherata, 1941) Агостино (Agostino, 1944) Римљанка (La romana, 1947) Брачна љубав (L`amore coniugale, 1947) Конформист[2] (Il conformista, 1947) Презир (Il disprezzo, 1954) Чочара (La ciociara, 1957) Нове римске приче (Nuovi racconti romani, 1959) Досада (La noia, 1960) Аутомат (L`automa, 1962) Пажња (L`attenzione, 1965) Рај (Il paradiso, 1970) Ја и он (Io e lui, 1971) Носо Рог (Storie della preistoria, 1982)

O knjizi: Naslov originala: 1. The Prophet ; 2. The Garden of the Prophet / Kahlil Gibran Prorok, njegovo najpoznatije delo, kojim je stekao svetsku slavu, objavljen je prvi put 1923. godine. Preveden je na preko dvadeset jezika, a sam Džubran ga je ilustrovao svojim vizionarskim crtežima. Kao prava riznica mudrosti i putokaza za razborito vladanje u životu, on obrađuje teme koje se tiču sudbine svakog ljudskog bića: rad i igra, posedovanje sloboda, dobro i zlo, ljubav i smrt. Njegov uticaj ne ograničava se na Bliski Istok iz kojeg potiče nego je daleko širi. Stoga je u pravu Dž. Rasel koji piše: "Još od vremena Tagorinog Gitandjalija, Istok nije govorio tako lepim glasom kao u Proroku". Na tekstu Prorokovog vrta, koji je objavljen prvi put posthumno 1933, Džubran je radio upravo poslednjih dana svog života. Dok u prethodnoj knjizi Almustafa napušta grad Orfalez da bi se vratio u svoju domovinu, ovde se opisuje njegov povratak rodnom ostrvu. Preplavljen "setom sećanja", on se vraća u "Vrt njegove majke i oca , gde počivase usnuli oni, i njihovi preci". Ali na molbu svojih prijatelja, posle nekoliko nedelja duboke osame, nastavlja sa svojim mudrim pripovedima. Prorokov vrt je ilustrovan nadahnutim autorovim crtežima koji su s razlogom upoređivani sa crtežima Viljema Blejka. Razmišljanja o prirodi mudrosti, vremenu, samoći i Bogu saopštena su jedinstvenim stilom, dok se na svakoj stranici knjige oseća plemeniti duh Halila Džubrana.