Dosta dobro ocuvano.. Epski roman o iskupljenju, požrtvovanosti, ljubavi i patnji... Jadnici pripovedaju priču o Žanu Valžanu, koji je proveo devetnaest jezivih godina u zatvoru jer je ukrao veknu hleba. Pošto je izbavljen zahvaljujući dobročinstvu, pruža mu se prilika da spozna sreću, ukoliko bude uspeo da pomogne kćerki mlade Fantine. Međutim, istrajni policijski inspektor Žaver ne dozvoljava Žanu da pobegne od prošlosti. Na listi bestselera otkako je objavljen, roman Jadnici vešto prepliće lične sudbine sa turbulentnom istorijskom epohom u jedinsvenu, raskošnu i maštovitu dramatičnu priču o životnim nedaćama. Bezvremeno remek-delo. - GUARDIAN

Knjaževac Srpska književna zadruga, BIGZ, Prosveta, Dečje novine, 1991. Peti tom izabranih dela Ljubomira Simovića. `Ko­vač­ni­ca na Ča­ko­vi­ni` je zbir­ka raz­go­vo­ra, ese­ja i pi­sa­ma, na­sta­la u de­ve­toj de­ce­ni­ji pro­šlog ve­ka, od 1981. do 1990. go­di­ne. Ovo de­lo pret­hod­ni­ca je po­to­njih Si­mo­vi­će­vih knji­ga `Ga­lop na pu­že­vi­ma i No­vi ga­lop na pu­že­vi­ma`, `Gu­ske u ma­gli` i `Obe­ća­na ze­mlja`. Ši­re gle­da­no, to je dra­go­ce­na knji­ga za raz­u­me­va­nje stva­ra­la­štva Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća, jer za raz­li­ku od po­to­njih, iz ko­jih pro­ve­ja­va pi­ščev stav o dru­štve­no-po­li­tič­kim pri­li­ka­ma, u `Ko­vač­ni­ci na Ča­ko­vi­ni` pre­te­žno su sa­bra­ni tek­sto­vi ko­ji go­vo­re o umet­nič­koj stvar­no­sti. Lju­bo­mir Si­mo­vić nam sop­stve­nim pri­me­rom, od­no­sno tek­sto­vi­ma ko­je nam nu­di u `Ko­vač­ni­ci na Ča­ko­vi­ni`, otva­ra svo­ju stva­ra­lač­ku ra­di­o­ni­cu u ko­joj mo­že­mo na­i­ći na ne­ke od naj­ve­ćih isti­na o zna­če­nju nje­go­ve po­e­zi­je. Sam pe­snik je re­kao da je `Ko­vač­ni­ca na Ča­ko­vi­ni` na­sta­la u de­ce­ni­ji u ko­joj su pri­pre­ma­ne ru­žne, mrač­ne stva­ri ko­je će se u sle­de­ćoj i do­go­di­ti; spi­sak te­ma, pak, da­le­ko pre­va­zi­la­zi okvi­re li­te­ra­tu­re, po­zo­ri­šta i umet­no­sti uop­šte, ali mo­že po­mo­ći da se uvi­di u ko­jim su se oni uslo­vi­ma, dru­štve­nim, po­li­tič­kim, pa i mo­ral­nim raz­vi­ja­li. Ka­da je, pak, o raz­go­vo­ri­ma ko­je je Si­mo­vić vo­dio sa no­vi­na­ri­ma reč, i ko­ji su ov­de ob­ja­vlje­ni, bi­lo je ne­iz­be­žno da se, iako bi po­vod bi­la no­va knji­ga ili po­zo­ri­šna pred­sta­va po pi­šče­voj dra­mi, u nji­ma do­tak­ne i po­li­ti­ka. Lju­bo­mir Si­mo­vić je, no­vi­na­ri i či­ta­o­ci zna­ju, uvek od­go­va­rao i na ta­kva pi­ta­nja. Ali, kao pi­sac i pe­snik, i sa­mo iz po­zi­ci­je pi­sca i pe­sni­ka, ka­ko je­di­no i tre­ba od­go­va­ra­ti. Ljubomir Simović (Užice, 2. decembar 1935) srpski je književnik, prevodilac i akademik. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Ljubomir Simović potpisuje knjige za Adligat Rođen je od oca Dragiše, obućara i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Osnovnu školu, niže razrede gimnazije i učiteljsku školu završio je u Užicu. Godine 1962. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.[1] Kao student bio je član redakcije i odgovorni urednik studentskog književnog lista “Vidici”. Piše pesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u “Učiteljskoj iskri” (1951). Nastavio je da objavljuje u “Vestima”, “Mladoj kulturi”, “Omladini”, “Studentu”, “Letopisu Matice srpske”, “Međaju”, “Politici”, “Ninu” i drugim listovima i časopisima. Krajem pedesetih godina 20. veka, radio je honorarno u Omladinskom programu Radio Beograda. Ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Inspiraciju za prve pesničke radove nalazio je u Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osećanje jezika. Drame su, kao i pesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pesništva i drame. Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije ali i na mnogim svetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku i dr. Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Recepcija Miodrag Pavlović je Simovića video kao lirskog pesnika, koji se „lako i precizno iskazuje, otvara uvek nove segmente na tematskom vidiku, elegični ton širi do tragičnog, humorno do paradoksalnog, ljubavno osećanje u pravcu erotskog”.[2] Svetislav Basara je Simovića smestio među nacionalne pesnike, ali ne one koji „mračne, nacionalne i opšteljudske ponore i gnusobe prekrivaju verbalnim pirotskim ćilimima, po kojima šaraju motive iz fiktivne prošlosti” već ga vidi uz one stvaraoce, kakvi su bili Nastasijević i Brana Petrović, koji „zalaze u periferne oblasti čulnog sveta, gde se u mnoštvu srpske braće krije i mnoštvo Kaina”.[3] Nagrade i priznanja Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine. Ljubomiru Simoviću je 28. aprila 2013. Univerzitet u Kragujevcu na predlog Filološko-umetničkog fakulteta dodelio titulu počasnog doktora. Književne nagrade Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Šlemovi, 1968. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Šlemovi, 1968. Zmajeva nagrada, za knjigu Uoči trećih petlova, 1973. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Hasanaginica, 1975. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Vidik na dve vode, 1980. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Um za morem, 1982. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Putujuće pozorište Šopalović, 1986. Nagrada „Joakim Vujić”, za dramski tekst Putujuće pozorište Šopalović, 1986. Disova nagrada, 1989. Oktobarska nagrada grada Beograda, za dramu Boj na Kosovu, 1989. Sedmojulska nagrada, 1990. BIGZ-ova nagrada, za knjigu pesama Gornji grad, 1990. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 1992. Književna nagrada „Biblios”, za sabrana dela, 1992. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Čudo u Šarganu, 1993. Nagrada „Desanka Maksimović”, 1994. Nagrada „Belovodska rozeta”, 1994. Nagrada „Žička hrisovulja”, 1995. Nagrada „Laza Kostić”, za knjigu Užice sa vranama, 1996. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za knjigu Sabrane pesme, 1997.[1] Nagrada „Račanska povelja”, za knjigu Sabrane pesme, 1998. Nagrada „Isidorijana”, za knjigu Užice sa vranama, 1999.[1] Velika bazjaška povelja, 1999. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Ljuska jajeta, 1999. Nagrada „Ramonda serbika”, 1999. Nagrada „Vasko Popa”, za knjigu Sabrane pesme, 2000. Nagrada „Kozara”, za knjigu Sabrane pesme, 2000. Nagrada „Radoje Domanović” (Domanovićevi dani satire), za poeziju, Ovsište, 2000. Nagrada „Braća Karić”, 2001. Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, 2001. Nagrada „Zaplanjski Orfej”, za pesmu „Doček i krunisanje oslobodioca pred crkvom i ribarskom krčmom u Slankamenu”, 2001. Nagrada „Dušan Vasiljev”, 2003. Nagrada „Mića Popović”, 2006. Vukova nagrada, 2007. Nagrada „Drainac”, za knjigu pesama Gost iz oblaka, 2008. Nagrada „Bogorodica Trojeručica”, Čikago, 2009. Nagrada „Zlatni ključ Smedereva”, 2012. Nagrada Srpske književne zadruge, 2013.[4] Nagrada Podruma „Radovanović”, 2014. Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku, 2016. Nagrada „Dositej Obradović” za životno delo, 2016. Nagrada „Izviiskra Njegoševa”, za 2015/2016. Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Do Oba i Huangpua, 2016. Nagrada „Arka”, 2017. Evropska nagrada za poeziju „Petru Krdu”, 2018. Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2020.[5] Medalja SANU, iz oblasti umetnosti, 2022.[6][7] Dela Pesme Balada o Stojkovićima Pesničke knjige Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) Ljuska od jajeta (1998). Tačka (2001) Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati ”užičkom pesničkom trilogijom”: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac. Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine. Drame Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film. Eseji Simovićevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016). Drugo Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine. Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika), štampana su tokom 1996. godine. Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Prevodi Simovićevih pesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama. Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je njegovu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua” 2016. godine. Ljubomir Simović se bavi i likovnom kritikom i njegova knjiga „Čitanje slika” je vredan prilog istoriji srpske likovne umetnosti savremenog doba. Po knjizi je urađena i televizijska serija u realizaciji Redakcije za kulturu RTS-a 2013-2014. godine. Neki od slikara koji su predstavnjeni su Srbinović, Otašević, Samurović, M.Čelebonović, Veličković, Gvozdenović, M.Tucović,...

SITNE FLEKICE NA STRANICAMA PREDLISTA. SVE OSTALO JE U DOBROM STANJU Maras, Mate [prevoditelj] Zagreb : Globus, 1987 8364+726 str.) ; 21 cm Biblioteka Globus Prevod djela: The mammoth hunters. Ovo je treći roman o životu u kamenom dobu. Dosada smo već imali priliku upoznati se s glavnom junakinjom Ejlom i njezinim doživljajima u knjigama `Pleme spiljskog medvjeda` i `Dolina konja`. Osim romantične priče o ljubavi i ljubomori, roman obiluje vjernim opisima plemenskog života i običajima kromanjonaca uvodeći tako čitatelja u svijet naših pradavnih predaka.

Plava ptica, knj. br. 25–26 Omoti iskrzani i malo potamneli, reparirani nevidljivim selotejpom, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Gilbert, Henri, 1868-1936 = Gilbert, Henry, 1868-1936 Naslov Robin Hud : istorijski roman o legendarnom engleskom junaku. Sv. 1-2 / Henri Gilbert ; preveo s engleskog Nika Milićević Jedinstveni naslov ǂRobin ǂHood. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1979 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 243 str. ; 243 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milićević, Nika, 1897-1980 = Milićević, Nika, 1897-1980 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ25-26 (Plast.) Napomene Prevod dela: Robin Hood Tiraž 10.000. O Robinu Hudu, legendarnom engleskom junaku s kraja dvanaestog i početna trinaestog veka, sačuvano je bezbroj najlepših balada; one opevaju njegove podvige, u ono teško i krvavo vreme bezvlašća, kada se vode borbe o presto što ga privremeno beše napustio Ričard Lavljeg Srca, otišavši u jedan od krstaških ratova. Narodni pevači opevali su Robina Huda kao osvetnika poniženih i uvređenih, kao strogog sudiju okrutnim lordovima i samovoljnim prelatima; bio je to, po njima, ideal muževnosti, plemenitih svojstava i retke moralne čvrstine; zaštitnik nejakih, progonjenih i nesrećnih; galantni pokrovitelj nezaštićenih žena. U bezbroj navrata su, i u novije doba, ove balade korišćene u moderno j književnoj obradi: i sve one uznose i veličaju legendarni lik gospodara Šervudske šume, njegovu pravdoljubivost, njegovu nenadmašnu streljačku veštinu, njegovu odanost prijateljima i strogost prema neprijateljima. Ali možda nijedan od svih potonjih pisaca nije, kao Henri Gilbert, u svoje delo pretočio duh narodnih balada, njihovu izvornu svežinu, niti sa toliko maštovitosti i spisateljske snage izrazio duh vremena. Sve što je bilo znano, i sve što nije bilo znano, o ovom drevnom junaku, sada je ponovo pred nama: u knjizi retke jasnoće, pesničke ponesenosti i čvrstih moralnih nazora. KC novo (K)

Knjaževac Srpska književna zadruga, BIGZ, Prosveta, Dečje novine, 1991. Prvi tom izabranih dela Ljubomira Simovića. Pečat lične biblioteke na dva-tri mesta, osim toga izvanredno očuvana. Prelepo izdanje! Preko 250 pesama u najobimnijem izboru najboljih pesama Ljubomira Simovića. Pesnik i dramski pisac, Ljubomir Simović u svim svojim delima crpi inspiraciju iz veoma bogate tradicije svog zavičaja, dakle iz užičkog kraja gde je i rođen, prevodeći to u globalnu metaforu, tako da su njegova dramska dela izvođena širom sveta. Od Simovićeve prve zbirke „Slovenske elegije“ pa do danas prošlo je nešto više od pola veka. Njegova poezija nam nudi širok tematsko-motivski i formalni raspon Simovićevih stihova. U njegovoj poeziji pevalo je naše kulturno i jezičko nasleđe, ali nije zaobišao ni suočavanje sa aktuelnim društvenim zbivanjima. U svojim pesmama pesnik je ukrštao retorske tokove, crni humor i pevanje o najvišim nacionalnim vrednostima. Ove odlike postale su pesnikov zaštitni znak u kojem su ispevane njegove nalepše pesme. Ljubomir Simović je pevao i iz perspektive individualne ljudske pozicije i iz kolektivne pozicije. Smenjivao je folklornu i urbanu, aktuelnu leksiku, pevao je i razgovornim i himničnim tonom, koristio je i vezani i slobodni stih koji je karakterističan za njega, ali i za savremenu književnost uopšte. Pesničko poimanje sveta kao knjige/pisma, motivi malih stvari iza kojih se krije obično neka od velikih problematika čitavog sveta, zapadnosrbijanski pejzaži, kraja iz kog potiče i sam pesnik, pijace prepune boja i raznovrsnih plodova, donji svetovi koji se uzdižu do gornjih i gornji svet koji se urušava na dole- sve su ovo odlike koje čine Simovićevu poeziju veoma prepoznatljivom i nezamenljivom u našoj savremenoj poeziji. Zbirku pesama „Hleb i So“ pesnik je sam stvorio, po svom izboru. Nije je stvarao samo prema vrednosti pesama nego i po njihovoj srodnosti. Pesnik smatra da su sve njegove dotadašnje knjige samo „pevanja“, samo delovi koji se sada pročišćeni i sažeti, i dovedeni do svog konačnog oblika, prirodno sklapaju u jednu jedinstvenu celinu, kako kaže sam pesnik na kraju ove knjige. So je jedan bitan deo Simovićeve poetike. Tako nam on nazivom zbirke „Hleb i so“ kao kakvom gostu nudi hleb i so kao dobrodošlicu u njegov svet poezije. U njegovoj poeziji nije samo reč o kasapnicama, pijacama, ubtzanom rastu cena nego sve pesme imaju skriveno značenje i reč je o nečemu mnogo važnijem. Takvo je njegovo celokupno pevanje. U zbirci imamo nekoliko celina: - Slovenske elegije - Portus regius - Šlemovi - Uoči trećih petlova - Subota - Vidik na dve vode - Um za morem - Istočnice - Trojeručici - Gornji grad Ljubomir Simović (Užice, 2. decembar 1935) srpski je književnik, prevodilac i akademik. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Ljubomir Simović potpisuje knjige za Adligat Rođen je od oca Dragiše, obućara i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Osnovnu školu, niže razrede gimnazije i učiteljsku školu završio je u Užicu. Godine 1962. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.[1] Kao student bio je član redakcije i odgovorni urednik studentskog književnog lista “Vidici”. Piše pesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u “Učiteljskoj iskri” (1951). Nastavio je da objavljuje u “Vestima”, “Mladoj kulturi”, “Omladini”, “Studentu”, “Letopisu Matice srpske”, “Međaju”, “Politici”, “Ninu” i drugim listovima i časopisima. Krajem pedesetih godina 20. veka, radio je honorarno u Omladinskom programu Radio Beograda. Ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Inspiraciju za prve pesničke radove nalazio je u Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osećanje jezika. Drame su, kao i pesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pesništva i drame. Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije ali i na mnogim svetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku i dr. Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Recepcija Miodrag Pavlović je Simovića video kao lirskog pesnika, koji se „lako i precizno iskazuje, otvara uvek nove segmente na tematskom vidiku, elegični ton širi do tragičnog, humorno do paradoksalnog, ljubavno osećanje u pravcu erotskog”.[2] Svetislav Basara je Simovića smestio među nacionalne pesnike, ali ne one koji „mračne, nacionalne i opšteljudske ponore i gnusobe prekrivaju verbalnim pirotskim ćilimima, po kojima šaraju motive iz fiktivne prošlosti” već ga vidi uz one stvaraoce, kakvi su bili Nastasijević i Brana Petrović, koji „zalaze u periferne oblasti čulnog sveta, gde se u mnoštvu srpske braće krije i mnoštvo Kaina”.[3] Nagrade i priznanja Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine. Ljubomiru Simoviću je 28. aprila 2013. Univerzitet u Kragujevcu na predlog Filološko-umetničkog fakulteta dodelio titulu počasnog doktora. Književne nagrade Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Šlemovi, 1968. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Šlemovi, 1968. Zmajeva nagrada, za knjigu Uoči trećih petlova, 1973. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Hasanaginica, 1975. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Vidik na dve vode, 1980. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Um za morem, 1982. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Putujuće pozorište Šopalović, 1986. Nagrada „Joakim Vujić”, za dramski tekst Putujuće pozorište Šopalović, 1986. Disova nagrada, 1989. Oktobarska nagrada grada Beograda, za dramu Boj na Kosovu, 1989. Sedmojulska nagrada, 1990. BIGZ-ova nagrada, za knjigu pesama Gornji grad, 1990. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 1992. Književna nagrada „Biblios”, za sabrana dela, 1992. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Čudo u Šarganu, 1993. Nagrada „Desanka Maksimović”, 1994. Nagrada „Belovodska rozeta”, 1994. Nagrada „Žička hrisovulja”, 1995. Nagrada „Laza Kostić”, za knjigu Užice sa vranama, 1996. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za knjigu Sabrane pesme, 1997.[1] Nagrada „Račanska povelja”, za knjigu Sabrane pesme, 1998. Nagrada „Isidorijana”, za knjigu Užice sa vranama, 1999.[1] Velika bazjaška povelja, 1999. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Ljuska jajeta, 1999. Nagrada „Ramonda serbika”, 1999. Nagrada „Vasko Popa”, za knjigu Sabrane pesme, 2000. Nagrada „Kozara”, za knjigu Sabrane pesme, 2000. Nagrada „Radoje Domanović” (Domanovićevi dani satire), za poeziju, Ovsište, 2000. Nagrada „Braća Karić”, 2001. Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, 2001. Nagrada „Zaplanjski Orfej”, za pesmu „Doček i krunisanje oslobodioca pred crkvom i ribarskom krčmom u Slankamenu”, 2001. Nagrada „Dušan Vasiljev”, 2003. Nagrada „Mića Popović”, 2006. Vukova nagrada, 2007. Nagrada „Drainac”, za knjigu pesama Gost iz oblaka, 2008. Nagrada „Bogorodica Trojeručica”, Čikago, 2009. Nagrada „Zlatni ključ Smedereva”, 2012. Nagrada Srpske književne zadruge, 2013.[4] Nagrada Podruma „Radovanović”, 2014. Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku, 2016. Nagrada „Dositej Obradović” za životno delo, 2016. Nagrada „Izviiskra Njegoševa”, za 2015/2016. Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Do Oba i Huangpua, 2016. Nagrada „Arka”, 2017. Evropska nagrada za poeziju „Petru Krdu”, 2018. Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2020.[5] Medalja SANU, iz oblasti umetnosti, 2022.[6][7] Dela Pesme Balada o Stojkovićima Pesničke knjige Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) Ljuska od jajeta (1998). Tačka (2001) Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati ”užičkom pesničkom trilogijom”: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac. Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine. Drame Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film. Eseji Simovićevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016). Drugo Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine. Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika), štampana su tokom 1996. godine. Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Prevodi Simovićevih pesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama. Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je njegovu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua” 2016. godine. Ljubomir Simović se bavi i likovnom kritikom i njegova knjiga „Čitanje slika” je vredan prilog istoriji srpske likovne umetnosti savremenog doba. Po knjizi je urađena i televizijska serija u realizaciji Redakcije za kulturu RTS-a 2013-2014. godine. Neki od slikara koji su predstavnjeni su Srbinović, Otašević, Samurović, M.Čelebonović, Veličković, Gvozdenović, M.Tucović,...

„PLAVA PTICA“, Knj. 89 i 90 Frederik Merijet: BRODOLOM„PACIFIKA“ 1–2 Autor - osoba Marijat, Frederik, 1792-1848 = Marryat, Frederick, 1792-1848 Naslov Brodolom `Pacifika` : doživljaji jedne porodice na pustom ostrvu. knj. 1–2 / napisao Frederik Merijet ; [preveo s engleskog Mihailo Đorđević ; ilustracije Aleksandar Hecel, Milovan Arsić] Jedinstveni naslov Masterman ready or the wreck of the Pacific. srp Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 208 str. ; 238 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Mihailo, 1885-1970 = Đorđević, Mihailo, 1885-1970 Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Arsić, Milovan = Arsić, Milovan Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta ; ǂknj. ǂ89 ISBN 86-07-00012-8 (plast. sa omotom); 86-07-00006-3 (plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Masterman ready or the wreck of the Pacific / Frederick Marryat Tiraž 8.000. Engleski pisac Frederik Merijet (1792–1848) poznat je u književnosti i pod imenom Kapetan Merijet jer je dobar deo svoga života proveo na morima kao oficir, a već u petnaestoj godini učestvovao u jednoj pomorskoj bici. Stoga nije ni čudo što su more i pomorci teme njegovih romana od kojih je „Brodolom Pacifika“ najznamenitiji. Doživljaji koji su ovde opisani dešavaju se negde početnom XIX veka. Na svojoj plovidbi za Sidnej, velika lađa „Pacifik“ doživljava nasred Atlantskog okeana veliku buru i brodolom. Posada se spasava bežeći pomoćnim čamcima, odnoseći i teško obolelog kapetana broda. Izuzetak je stari mornar, masterman Redi, kojemu je stalo da spase pre svega jedine putnike, kompletnu i brojnu porodicu Sigreiv. On ih iskrcava na jedno pusto ostrvo gde su bili prinuđeni svi da žive, daleko od svake civilizacije, okruženi lepotama i bogatstvima dotle ljudskom rukom nedirnute prirode, ali i u opasnostima svake vrste, a najviše od napada urođenika sa susednih ostrva. U stilu Robinzona Krusa, za koga stari mornar dotad nikad nije čuo, on će organizovati goli opstanak počinjući takoreći od nule. Zahvaljujući ogromnom iskustvu i bezmernoj dobroti neobično teplo datog lika starog Redija i njegovom svesrdnom podgrevanju žudnje za spasenjem, porodica, a naročito deca, mogla je da se održi na ostrvu i dočeka brod koji će doći. A kad je oslobođenje zaista došlo, pomućena je velika radost jer je Redi smrtno pogođen od divljaka pao i ostao kao nezaboravni spomen požrtvovanja i čovekoljublja. KC novo

Miroslav Antić, pet knjiga iz ciklusa PRAGOVOR: 1.Horoskop 2.Tako zamišljam nebo 3.Plavi čuperak 4.Garavi sokak 5.Hodajući na rukama Lepo opremljene knjige, likovni urednik Rade Rančić. Knjige su lepo očuvane.Samo je u knjizi br. 3 Garavi sokak malo oštećen omot u gornjem delu (vidi na slici). Jugoart Zagreb 1989. Mek povez, zaštitni omot.

Opis Još jedna od znamenitih opsežnih povijesnih romansi Marije Jurić Zagorke, "Jadranka" je smještena u sredinu 19. stoljeća, u doba Bachova apsolutizma, političko nevrijeme koje je zagovaralo germanizaciju i centralizaciju u Habsburškoj Monarhiji. U Hrvatskoj se uvodi njemački jezik u škole i urede, zatiru se hrvatski jezik i nacionalni simboli, raspušta se Hrvatski sabor, a kao jamstvo provođenja apsolutističkih nastojanja Bečkoga dvora uvodi se novo sredstvo prisile - žandarmerija. U takvu ozračju, u kakvo smješta svoje junake, Zagorka još jednom nalazi priliku za isticanje nacionalnih osjećaja, ali i iznošenje slobodoumnih stavova o ženskoj samostalnosti i integritetu. Lijepa i ponosna, Jadranka utjelovljuje sve to - usvojena kao siroče i odrasla u hrvatskoj kući u Beču, bez miraza pa stoga bez izgleda za udaju i prosperitet, ona se uzda samo u sebe i svoj rad. Istodobno, nacionalno je osviještena, pa joj najteže pada kad se u pitanje dovede njezino domoljublje. Zagorka još jednom plete složenu ljubavnu priču prepunu obrata, političkih spletki i urota, koja se čita u jednome dahu. "Jadranka" je, kao i mnogi drugi Zagorkini romani, izlazila u nastavcima, kao novinski feljton, od 1943. pa do 1945., kad je list "Nova Hrvatska" ugašen. Roman je podijeljen u dva dijela : "Neznano čudo Zagreba" i "Mudrac Pod zidom". "Jadranka" je posljednji roman u golemom i još ne posve istraženom opusu Marije Jurić Zagorke. Strana: 576+576 Pismo: Latinica Povez: Mek

- Povežite 4 monitora na 1 računar ili 4 računara na 1 monitor, - Ovo je razdelnik video prekidača visokih performansi, koji omogućava da se signali sa jednog računara dele na 2/4 monitore, projektore, itd u visokom kvalitetu, - Pogodno se primenjuje na VGA/SVGA/XGA Multisinc monitore, LCD, projektore, itd. u paru, - Kompaktan, lagan, prenosiva veličina, - Lako se instalira, priključi i igraj, - LED indikator, - Nije potreban drajver za softver, - Koristi se za nastavno prikazivanje, emitovanje sadržaja/finansija/ prezentacija itd., - Super daleko prenosna udaljenost: 30m, - Visoka jasnoća: maksimalni DPI je do 1920*1080, - Bandwidth: 150MHz, - Ulaz: 100-240V AC 50/60Hz, - Boja Crna, - Veličina: 119 * 75 * 40 mm.

Vrlo dobro očuvan komplet. Izdanje ČGP Delo-OOUR Globus Zagreb,1978 godina. Biblioteka ratni romani. Povez je tvrd,sa zastitnim omotom. U kompletu se nalaze sledeći naslovi: 1. Lozinka nije potrebna – Nježnost (političke kronike 1921-1928) 2. Treća karta – Španjolska varijanta – (političke kronike (1938-1941) 3. Alternativa I dio (politička kronika 1941) 4. Alternativa II dio (politička kronika 1941) 5. Major Vihor (politička kronika 1944-1945) 6. Sedamnaest trenutaka proljeća (politička kronika 1945)

ZALJEV CHESAPEAKE - 1-2 James A. Michener - tvrd povez, zaštitni omot -1982 godina ,GLOBUS ZAGREB -516 + 587 str. -lepo OČUVANO ,nema saranja ili podvlačenja teksta Ova veličanstvena priča temelji se na povijesti sjevernoameričkog Istoka od kraja šesnaestog stoljeća do naših dana. Iako roman govori o mnogim povijesnim događajima i osobam, piščevo zanimanje okrenuto je prije svega velikom zaljevu Shesapeake, točnije ljudima i drugim stvorenjima koja u njemu, oko njega i od njega žive. Ušće rijeke Choptank u Chesapeake središnja je pozornica svih događanja. Tu se zaustavljaju ljudi koji će osnovati porodice što dominiraju pričom: Indijanac Pentaquod, Englez Edmund Steed - katolik koji pred vjerskim progonima bježi iz protestantske Engleske prognan kao kriminalac, Timothy Turlock koji je iz Engleske prognan kao kriminalac, Edward Paxmore, obraćen u kvekera, rob imenom Cudjo i mnogi drugi. Steedovi će postati `aristokracija` tog kraja, a Turloci lovci, lokalni pomorci i gusari, te u novije vrijeme poduzetnici i profiteri. Obitelj Paxmore razvit će u tom kraju građevinarstvo i brodogradnju i posebno se istaći u borbi za ukidanje ropstva. Regija koju Michener opisuje zabačena je, udaljena od velikih gradova i izolirana od velikih historijskih potresa, što autoru omogućuje da pripovijedanje koncentrira na osobne sudbine i nešto što bismo mogli nazvati obiteljskim identitetom. Smjestivši, međutim, priču u vjerske, ekonomske, kulturne i povijesne okvire uspio je oslikati mnoge vidove američkog života kroz vjekove. Michener i ovo svoje djelo temeljito dokumentira, ali bez pretenzija na podudarnosti koje bi ga suviše obavezivale. Priča teče glatko, s mnogo dijaloga i akcija, ratovanja, ljubavi, rađanja i smrti, što će bez sumnje privući veliki broj čitalaca. Ova veličanstvena priča temelji se na povijesti sjevernoameričkog Istoka od kraja šesnaestog stoljeća do naših dana. Iako roman govori o mnogim povijesnim događajima i osobam, piščevo zanimanje okrenuto je prije svega velikom zaljevu Shesapeake, točnije ljudima i drugim stvorenjima koja u njemu, oko njega i od njega žive. Ušće rijeke Choptank u Chesapeake središnja je pozornica svih događanja. Tu se zaustavljaju ljudi koji će osnovati porodice što dominiraju pričom: Indijanac Pentaquod, Englez Edmund Steed - katolik koji pred vjerskim progonima bježi iz protestantske Engleske prognan kao kriminalac, Timothy Turlock koji je iz Engleske prognan kao kriminalac, Edward Paxmore, obraćen u kvekera, rob imenom Cudjo i mnogi drugi. Steedovi će postati `aristokracija` tog kraja, a Turloci lovci, lokalni pomorci i gusari, te u novije vrijeme poduzetnici i profiteri. Obitelj Paxmore razvit će u tom kraju građevinarstvo i brodogradnju i posebno se istaći u borbi za ukidanje ropstva. Regija koju Michener opisuje zabačena je, udaljena od velikih gradova i izolirana od velikih historijskih potresa, što autoru omogućuje da pripovijedanje koncentrira na osobne sudbine i nešto što bismo mogli nazvati obiteljskim identitetom. Smjestivši, međutim, priču u vjerske, ekonomske, kulturne i povijesne okvire uspio je oslikati mnoge vidove američkog života kroz vjekove. Michener i ovo svoje djelo temeljito dokumentira, ali bez pretenzija na podudarnosti koje bi ga suviše obavezivale. Priča teče glatko, s mnogo dijaloga i akcija, ratovanja, ljubavi, rađanja i smrti, što će bez sumnje privući veliki broj čitalaca. (kutija 8)

60906) Zaljev Chesapeake 1 i 2 , Džejms Mičener ( James A. Michener) , Globus Zagreb 1982 Ova veličanstvena priča temelji se na povijesti sjevernoameričkog Istoka od kraja šesnaestog stoljeća do naših dana. Iako roman govori o mnogim povijesnim događajima i osobam, piščevo zanimanje okrenuto je prije svega velikom zaljevu Shesapeake, točnije ljudima i drugim stvorenjima koja u njemu, oko njega i od njega žive. Ušće rijeke Choptank u Chesapeake središnja je pozornica svih događanja. Tu se zaustavljaju ljudi koji će osnovati porodice što dominiraju pričom: Indijanac Pentaquod, Englez Edmund Steed - katolik koji pred vjerskim progonima bježi iz protestantske Engleske prognan kao kriminalac, Timothy Turlock koji je iz Engleske prognan kao kriminalac, Edward Paxmore, obraćen u kvekera, rob imenom Cudjo i mnogi drugi. Steedovi će postati `aristokracija` tog kraja, a Turloci lovci, lokalni pomorci i gusari, te u novije vrijeme poduzetnici i profiteri. Obitelj Paxmore razvit će u tom kraju građevinarstvo i brodogradnju i posebno se istaći u borbi za ukidanje ropstva. Regija koju Michener opisuje zabačena je, udaljena od velikih gradova i izolirana od velikih historijskih potresa, što autoru omogućuje da pripovijedanje koncentrira na osobne sudbine i nešto što bismo mogli nazvati obiteljskim identitetom. Smjestivši, međutim, priču u vjerske, ekonomske, kulturne i povijesne okvire uspio je oslikati mnoge vidove američkog života kroz vjekove. Michener i ovo svoje djelo temeljito dokumentira, ali bez pretenzija na podudarnosti koje bi ga suviše obavezivale. Priča teče glatko, s mnogo dijaloga i akcija, ratovanja, ljubavi, rađanja i smrti, što će bez sumnje privući veliki broj čitalaca. 2 knjige , tvrd povez, format 14,5 x 20,5 cm , zaštitni omot, latinica, 516 + 587 strana

Lav Nikolajevič Tolstoj Rat i mir 1 2 3 4Meki povezЛав Николајевич Толстој (рус. Лев Николаевич Толстой; Јасна Пољана, 9. септембар 1828 — Астапово, 20. новембар 1910)[1] био је гроф, руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба. [2] Познат по своја два највећа дела, Ана Карењина и Рат и мир, која осликавају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у 19. веку. [3]Био је есејиста, познати борац за права радника, драматург, критичар и морални филозоф, а поред свега пацифиста и левичар. [2] Својим напредним идејама о ненасилном отпору је утицао на личности, које су се појавиле касније, међу којима су најпознатије Мартин Лутер Кинг[4] и Ганди. [5] Према гласању 125 познатих свјетских аутора Толстојеве књиге уврштене су у највеће књиге свих времена. [6]БиографијаТолстој у својој двадесетој години, 1848.Толстој је рођен у Јасној Пољани, породичном имању 12 km (7.5 mi) јужно од Туле, и 200 km (120 mi) јужно од Москве. Толстоји су добро позната фамилија старог руског племства, чији су преци познати још од племића по имену Индрис из Литванског царства у 1353; [7][8] прецизније, он је запамћен по узвику „ из земље Цезара, од Германа“ кад је за Русе таква генерална формула означавала све типове странаца. [9] Он је био четврто од петоро деце грофа Николаја Илича Толстоја, ветерана Домовинског рата из 1812, и грофице Марије Толстој (рођена кнегиња Волконскаја). Толстојеви родитељи су умрли кад је он био веома млад, тако да су њега и његову браћу и сестре одгајили рођаци. [2] Године 1844, он је почео да студира право и оријенталне језике на Казанском универзитету. Његови учитељи су га описали са „ неспособан и невољан да учи“ . [10] Толстој је напустио универзитет усред својих студија, вратио се у Јасну Пољану и затим провео највећи део свог времена у Москви и Санкт Петербургу. Године 1851, након што је накупио тешке коцкарске дугове, он је отишао са својим старијим братом на Кавказ и приступио армији.6/18

Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti 2020; Broširani povez; ćirilica; 24 cm; 386 str. Владан Ђорђевић (Београд, 3. децембар 1844 — Баден, 31. август 1930), српски лекар, књижевник и политичар, санитетски пуковник, један од оснивача Српског лекарског друштва. Био је председник Владе Србије (1897—1900), министар спољњих послова и министар просвете. Обављао је функцију начелника војнога санитета у три рата, која је Србија водила. Порекло Владан Ђорђевић је рођен на Ваведење, 21. новембра/3. децембра 1844. године у Београду као друго дете од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Владанов деда Димитрије је био Цинцар који се из Епира 1820-их година доселио у Србију у Болеч.1) Владанов отац Ђорђе је завршио занат апотекара, а у Београд се преселио када је постао практикант у болници.2) Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као сестра Томе Леке.3) Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазди над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар.

Novo Nekorišćeno , 730 grama Antonije i Kleopatra 1: Biseri boje mesečine , 437 strana 360 grama Antonije i Kleopatra 2: Kraljica zveri , 441 strana 370 grama Poslednji deo serijala Gospodari Rima. Čuvena po uzbudljivom pripovedanju, u delu koje sledi posle Oktobarskog konja, Kolin Mekalou se bavi legendarnom romansom Antonija i Kleopatre i još jednom dokazuje da je ona vrhunski pisac istorijskih romana našeg vremena. Cezar je mrtav, a Rim ponovo podeljen. Lepid se povukao u Afriku, Antonije vlada bogatim Istokom, a Oktavijan Zapadom, čije je srce Rim. Iako ovo napeto primirje odlaže građanski rat, čini se da je Rim zreo za cara – pravog Julijevog naslednika koji polaže pravo na Cezarovu zaostavštinu. Uz junačko držanje i bogatstvo Istoka koje mu je na raspolaganju, Antonije je, čini se, spreman da preuzme tu ulogu. Kao pravi ratnik-kralj žudi za moći, koja gori naporedo sa strašću prema ženama, gozbama i hijanskim vinom. Njegov suparnik Oktavijan deluje kao neubedljiviji kandidat: vitki, zlatokosi mladić podjednako je uzdržan koliko je Antonije popustljiv i podjednako hladnokrvan i pronicljiv koliko je Antonije plah. Doista, ova dvojica su jedan drugom ravni jedino po častoljublju. Kleopatra, bezobzirna zlatooka kraljica, prima Antonija na svoj dvor i u svoju postelju, ali svoje srce obazrivo štiti. I Oktavijan pored sebe ima jaku ženu: izuzetnu gospu gavran-crne kose, Liviju Druzilu, koja uči kako se stiče neupadljiva moć ne bi li svom mužu pomogla u njegovoj borbi za vlast. „Opširna, očaravajuća saga... Autorkino znanje i upečatljivi likovi oživljavaju burni Rim.“ Publishers Weekly „Kolin Mekalou nam donosi strastan roman koji se ne ispušta iz ruku.“ Entertainment Weekly HLUL4

57415) NAIVČINE NA PUTOVANJU 1 i 2 , Mark Tven , Matica hrvatska Zagreb 1964 , putopis Dve godine posle završetka građanskog rata u Americi, 1867, grupa bogatih i uglednih američkih ličnosti uputila se brodom „Кveker siti” na spektakularno putovanje u Evropu i na Bliski istok. Moglo bi se reći da je to putovanje Sredozemljem, Crnim morem i Svetom zemljom bilo i putešestvije kojim Amerika dodatno potvrđuje svoje ranije pobede nad Velikom Britanijom, ali i svoju privrženost prijateljstvu s carskom Rusijom. Pomenuti brod je, naime, doplovio i do ruskog poluostrva Кrim, ukotvio se u Odesi. Jedan od putnika na ovom brodu bio je dopisnik dva američka lista, prilično uticajna u ono vreme. Zvao se Samjuel Langhorn Кlemens, koji je nekoliko godina ranije počeo svoje novinske tekstove da potpisuje kao – Mark Tven. Кada se u avgustu 1867. pomenuta turistička grupa iz Amerike iskrcala na obale Кrima, vrlo brzo se uverila u posledice ranijeg Кrimskog rata, pogotovo u totalno razaranje Sevastopolja. Zbog neke vrste kulta koji je u ono vreme u američkoj javnosti pratio odnos Abrahama Linkolna i imperatora Aleksandra Drugog, zbog čega su posetioci iz dalekog sveta i stigli na Кrim, ruski car je za ovu grupu organizovao prijem na svom imanju u Livadiji, u Jalti, gde se tada nalazio na odmoru. U ime Amerikanaca, udostojenih dobrodošlicom koju im je priredio sâm car, Mark Tven je 26. avgusta napisao i u ruskoj štampi objavio „adresu”, oduševljenu poruku ruskom imperatoru. „Jedna od najsvetlijih stranica koju je ispisala svetska istorija bila je ispisana rukom Vašeg imperatorskog veličanstva”, zbog čega „Amerikanci imaju posebnu privilegiju da izraze počast caru koji je počinio tako veliko delo” i „oslobodio okova dvadeset miliona ljudi”. Zahvaljujući tome, napisao je Mark Tven, „sada predstavljamo naciju, stvarno slobodnu, kakva je ona ranije bila samo po imenu”. Tven je, razume se, mislio na događaje iz 1863. kada je ruski car Aleksandar Drugi poslao brodovlje svoje flote u Njujork i San Francisko, da i oni brane ideje i pobedu Abrahama Linkolna u građanskom ratu u Americi. Tvenova poruka ima utoliko veću težinu što je u vreme tog rata, kao čovek sa Misisipija, u nekom trenutku dobrovoljac, pripadnik konjičke jedinice, istina ne zadugo, bio na strani docnije poraženog konfederalnog Juga mada je i tada bio radikalni protivnik ropstva i rasizma. Mark Tven je dve godine docnije, 1869, objavio knjigu „Naivčine na putovanju”, opisujući putešestvije po Sredozemlju, izlet do Pariza, plovidbu Crnim morem, odlazak u Odesu, na Krim i u Jaltu, potom u Palestinu, u Jerusalim. Pažljivi istraživači života i dela velikog pisca tvrde da je baš ovaj putopis bio u Americi najprodavanija Tvenova knjiga, da je njegovo ime tada uzneto na sam vrh piramide američke, onda i svetske književnosti. U ovom putopisu Mark Tven je ostavio i trag o susretu s ruskim carem, izvanredan, sažeti opis imperatora, koji Tven nije mogao a da ne zaključi svojom proslavljenom duhovitošću: „Da sam mogao, ukrao bih njegov kaput”, kao suvenir, razume se. Uveren sam da je Tvenovo izoštreno oko, kada je na putovanju upoznao narode evropskog Sredozemlja i Evropljane, među njima i Slovene, pa i njihovu carsku uzdanicu, njihovu psihologiju i način mišljenja, uveliko uticalo na to da se kasnije istinski zbliži s Nikolom Teslom, da nesumnjivo postane njegov veliki prijatelj i pobornik. Slobodan Kljakić 2 knjige , tvrd povez, format 12,5 x 19,5 cm , latinica, 261 + 265 strana

Odlično očuvano! Autor - osoba Crnjanski, Miloš, 1893-1977 = Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Naslov Roman o Londonu. Knj. 1–2 / Miloš Crnjanski ; predgovor Marko Nedić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1986 Fizički opis 397, 363 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Nedić, Marko, 1943- = Nedić, Marko, 1943- Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Proza Napomene Predgovor: str. 7-29. Predmetne odrednice Crnjanski, Miloš, 1893-1977 -- `Roman o Londonu` „Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva.“ Miloš Crnjanski Pričom o sudbini ruskog emigranta i njegove žene u Londonu posle Drugog svetskog rata Crnjanski je uspostavio roman savremen onoliko koliko je aktuelno prinudno izmeštanje čoveka iz postojanja u kojem je ukorenjen. Rjepnin i njegova supruga tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavaju da postoje u beznađu nepripadanja. A već na počeku njihove priče, pod žrvnjem svesti o tome šta znači ne biti niko, ukazuje se jezovit Rjepninov put ka izlazu iz očaja. Njegova neumitnost odrediće tok ovog epohalnog romana, opominjući modernog čoveka na njegovu sopstvenu bezdomnost u komešanju savremenog doba. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. MG84 (N)

Anri Bejl Stendal Crveno i crnoMeki povezRadnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti?Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom.Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.StendalStendhal.jpgStendalov portret, Johan Olaf ZodermarkPuno imeMari-Anri BelDatum rođenja23. januar 1783.Mesto rođenjaGrenobl, FrancuskaDatum smrti23. mart 1842. (59 god.)Mesto smrtiPariz, FrancuskaBiografija UrediStendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat.Detinjstvo i mladost UrediIz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.Kasniji život i smrt UrediOd 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer.Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven.Dela UrediCrveno i crno (1830),Parmski kartuzijanski mananstir (1839)Rasprava o ljubaviLisjan LevenŽivot HajdnovIstorija slikarstva u ItalijiRim, Napulj, FirencaRasin i ŠekspirŽivot RosinijevNedovršena autobiografska dela UrediMemoari jednog egoiste (1892),Život Anrija Brilara (1890).

Anri Bejl Stendal Crveno i crno Meki povez Radnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti? Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom. Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma. Stendal Stendhal.jpg Stendalov portret, Johan Olaf Zodermark Puno ime Mari-Anri Bel Datum rođenja 23. januar 1783. Mesto rođenja Grenobl, Francuska Datum smrti 23. mart 1842. (59 god.) Mesto smrti Pariz, Francuska Biografija Uredi Stendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi. Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat. Detinjstvo i mladost Uredi Iz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija… Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“ Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno. Kasniji život i smrt Uredi Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer. Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven. Dela Uredi Crveno i crno (1830), Parmski kartuzijanski mananstir (1839) Rasprava o ljubavi Lisjan Leven Život Hajdnov Istorija slikarstva u Italiji Rim, Napulj, Firenca Rasin i Šekspir Život Rosinijev Nedovršena autobiografska dela Uredi Memoari jednog egoiste (1892), Život Anrija Brilara (1890).

Kao na slikama Korice s tragovima starosti Unutra lepo očuvano 1957 Džon Ernst Stajnbek Mlađi (engl. John Ernst Steinbeck Jr.; Salinas, 27. februar 1902 — Njujork, 20. decembar 1968), bio je američki književnik i nobelovac. Književni uspeh postigao je romanom Kvart Tortilja iz 1935. godine, a njegova najčuvenija dela su O miševima i ljudima, Plodovi gneva, Istočno od raja i Zima našeg nezadovoljstva, za koju je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.[2][3][4] Nazivali su ga „gigantom američkih pisama.”[5][6] Grožđe gneva (1939),[7] nagrađeno Pulicerovom nagradom, smatra se Stajnbekovim remek-delom i delom američkog književnog kanona.[8] U prvih 75 godina nakon što je objavljen, prodat je u 14 miliona primeraka.[9] Džon Stajnbek Džon Stajnbek Lični podaci Puno ime Džon Ernst Stajnbek Mlađi Datum rođenja 27. februar 1902. Mesto rođenja Salinas, SAD Datum smrti 20. decembar 1968. (66 god.) Mesto smrti Njujork, SAD Obrazovanje Univerzitet Stanford Književni rad Najvažnija dela O miševima i ljudima (1937) Plodovi gneva (1939) Istočno od raja (1952)[1] Zima našeg nezadovoljstva(1961) Nagrade Nobelova nagrada za književnost Pulicerova nagrada za književnost Potpis Biografija uredi Džon Stajnbek je rođen 27. februara 1902. godine u kalifornijskom gradu Salinasu u SAD.[10] Njegov otac, istoimeni Džon Ernst Stajnbek, obavljao je više poslova tokom života, a jedno vreme je radio kao blagajnik okruga Monterej. Majka, Olivija Hemilton bila je učiteljica po profesiji. [11][12] Džon Stajnbek je odrastao je u maloj i plodnoj dolini nedaleko od pacifičke obale. Kao dečak i mladić radio je preko leta na farmama sa sezonskim radnicima.[13] Posle završetka srednje škole u Salinasu, neredovno je pohađao Englesku književnost na Univerzitetu Stanford od 1919. do 1925. godine. U narednom periodu je pokušavao da se probije kao pisac. Zarađivao je za život kao radnik i novinar u Njujorku, a potom kao turistički vodič, čuvar imanja i u ribolovištu na jezeru Taho, sve vreme pišući svoj prvi roman Zlatni pehar (engl. Cup of Gold, 1929). U Tahou je upoznao svoju prvu suprugu Karol Hening. Brak je sklopljen 1930. godine u Los Anđelesu, gde je par živeo oko pola godine. Supružnici su se zatim nastanili u Pacifik Grouvu, u kući Džonovog oca, nedaleko od grada Monterej. Džon se posvetio pisanju i uskoro je objavio dva romana: Rajske pašnjake (Pastures of Heaven, 1932) i Zemlji i Nebu (To a God Unknown, 1933). [14][13] Prekretnica za Džona Stajnbeka bilo je objavljivanje zbirke priča Kvart Tortilja (Tortilla Flat, 1935) o monterejskim paisanosima. Ona je dobila pozitivne kritike i donela Stajnbeku popularnost i finansijsku stabilnost. Usledilo je objavljivanje Neizvesne bitke (In Dubious Battle, 1936), O miševima i ljudima (Of Mice and Men, 1937) i po, mišljenju mnogih, njegovog najboljeg dela Plodova gneva (The Grapes of Wrath, 1939).[14] Plodovi gneva doneli su mu 1940. godine Pulicerovu nagradu za književnost.[2] Džon Stajnbek 1939. godine Džon Stajnbek je pisao na osnovu iskustva, opsežnih istraživanja i posmatranja ljudskih stanja, eksperimentišući i praveći zaokrete.[15][14] Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik za jedne njujorške novine, prikupljajući građu i za svoja dela. Za taj period vezane su: Bombe su bačene (Bombs Away, 1942), kontroverzna novela-drama Mesec je zašao (The Moon is Down, 1942), Ruski dnevnik (A Russian Journal, 1948), i kolekcija depeša iz rata, Jednom je bio rat (Once There Was a War) 1958).[11][15] Džon Stajnbek 1962. godine, fotografija za Nobelovu fondaciju Pisac se nakon rata vraćao i socijalnoj kritici, i to u delima Gužva u fabrici (Cannery Row, 1945), Zalutali autobus (The Wayward Bus, 1947) i Biser (The Pearl, 1947), koja su prožeta opuštenijim i sentimentalnijim tonom u odnosu na svoja ranija dela.[2] U svojim poznim Godinima pisao je intenzivno i bavio se raznim temama. Delima Vatrena svetlost (Burning Bright, 1950), Istočno od raja (1952) i Zima našeg nezadovoljstva (The Winter of Our Discontent, 1961) nastojao da potvrdi status vodećeg romanopisca.[2] Vatrena svetlost je dramski komad upakovan u roman, drama o moralu koja se okreće oko supružnika Džoa i Mordin Saul.[16] Istočno od raja je monumentalna saga o dolini Salinas, hronika piščeve porodice i alegorijski roman o identitetu, tuzi i čovečnosti koji je namenio svojim sinovima.[17] Roman Zima našeg nezadovoljstva je priča o samospoznaji i žudnji koja istovremeno daje moralni potret Amerike šezdesetih godina 20. veka.[18] Iako su kritičari bili mišljenja da se ova dela nisu mogla meriti sa njegovim ranijim postignućima, Džon Stajnbek je za roman Zima našeg nezadovoljstva dobio Nobelovu nagradu za književnost 1962. godine. [2][10][3][19] Književna dela Džona Stajnbeka dobila su niz filmskih ekranizacija. Sam Stajnbek je napisao nekoliko scenarija, za dokumentarni film Zaboravljeno selo (1941), u koautorstvu za igrani film Biser (1947), za Crvenog ponija (1949) i biografski film Viva Zapata (1949).[2] Pisac je poslednje decenije svog života proveo u Njujorku i Sag Harboru.[14] Ženio se tri puta i imao je dvoje dece. Sa svojom prvom ženom, Karol Hening, razveo se 1942. godine. Od 1943. do 1948. bio je oženjen sa Gvindolin Konger i iz tog braka je dobio sinove Tomasa i Džona. Sa trećom ženom Elejn Anderson Skot bio je u braku od 1950. do svoje smrti 1968. godine. Napisao je preko dvadeset knjiga: romana, novela, zbirki priča.[11][20][21] Važnija dela uredi Kvart Tortilja (1935) O miševima i ljudima (1939) Plodovi gneva (1939) Istočno od raja (1952) Zima našeg nezadovoljstva (1961) Putovanja sa Čarlijem (1962)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jerotej Racanin Jovan Rajic Mihailo Maksimovic Deset vekova Srpske knjizevnosti! Deset vekova srpske književnosti predstavlja antologijsku ediciju pokrenutu u Izdavačkom centru Matice srpske 2010. godine.[1] Antologija će imati preko 200 knjiga i obuhvata književnost od 12. stoleća do pisaca savremenog perioda.[2][3] Glavni urednik edicije je srpski književnik akademik Miro Vuksanović. Uređivački odbor čine profesori Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu kao i drugi stručnjaci.[4] Prva štampana knjiga u ediciji je Sabrana dela Svetog Save.[2] Knjige su štampane na posebnom ekološkom papiru koji je po standardu EU, zbog čega su knjige lakše za držanje tokom čitanja.[4] Ediciju je podržala pokrajinska vlada Vojvodine,[5] Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije,[2] grad Novi Sad a medijski pokrovitelj je Radio televizija Srbije.[4] Antologija uključuje dela pisaca koji do sada nisu bili adekvatno valorizovani ili čije delo je bilo skrajnuto.[6] U ediciji su kao integralni deo srpske književnosti uključena dela srpskih književnika iz Dubrovačke republike, na osnovu stanovišta da su bili govornici srpskog jezika, da je dubrovačka baština deo zajedničkog nasleđa dva naroda, kao i da je neuključivanje dubrovačke književnosti u ranije edicije bilo ideološki motivisano.[7][8] To je naišlo na proteste pojedinih institucija iz Hrvatske. Jerotej Račanin (druga pol. XVII vek — manastir Velika Remeta, posle 1727), srpski pisac i prepisivač crkvenih knjiga. Njegovo Putešestvije ka gradu Jerusalimu (1727) značajno je kao prvi putopis na pragu barokne književnosti pisan narodnim jezikom. Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 — Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog.[1] Biografija Jovan Rajić je bio sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u `domu Raje Vidinca`. Po očevom nadimku `Raja`, izveo je Jovan kasnije svoje prezime - `Rajić`.[2] U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja - sve Rusa - Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu[1] kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron[1], u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju.[1] Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi.[3] Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se povratio u Rusiju. Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima[1], pa pređe u Temišvar da sprema `klirike` (buduće sveštenike).[1] Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772-1801) je ostao do smrti.[1] Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, `niže prestola Majke Božije`, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča. Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada.[4] Na ploči je bilo uklesano: `ovde leže kosti...učitelja bogoslovlja - braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.`[5] Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu. Mihailo Maksimović također Mihajlo Maksimović (srp. Mihailo Maksimović; oko 1745. - poslije 1792.) bio je srpski satiričar, profesor, prevoditelj i književnik. Bio je vrlo upoznat sa životom i radom Dositeja Obradovića

PRODAJEM DVE POZNATE KNJIGE POZNATIH PISACA I NASLOVA... 1.PROKLETA AVLIJA-IVO ANDRIĆ-IZDAVAČ-PROSVETA-BG-1967 GOD.PISAN ĆIRILICOM NA 132 STR.-TVRD POVEZ-21CM & 2.-GRIZLI-DZEMS OLIVER KERVUD-IZDAVAČ:NOVO POKOLENJE-BG-1952 GOD.-PISAN ĆIRILICOM NA 205 STR.-21 CM-TVRD POVEZ-IZ EDICIJE:ZANIMLJIVA BIBLIOTEKA..VIDI SLIKE NAPOMENA: KNJIGA `PROKLETA AVLIJA` JE NA JEDNOM DELU KORICE POCRNELA ALI IZNUTRA JE KAO NOVA...

Delo koje s neprocenjivom snagom svedoči o tome gde smo počeli u 20. veku i kako smo ga završili. Vreme smrti je spomenik srpskom narodu postradalom u Velikom ratu. Knjiga I: Prerovo ide u rat Prvi deo ovog Ćosićevog romana-reke uvodi čitaoce u predigre Prvog svetskog rata, politička i vojna previranja u Evropi i raspoloženje srpske Vlade, vojske i naroda u trenutku opšte mobilizacije usled austrougarske objave rata. Upoznajući nas sa porodicom Katić iz Prerova, glavnim nosiocima radnje ove ratne epopeje, pisac prepliće njihove sudbine na fonu prelomnih događaja koji su određivali sudbinu srpskog naroda pre tačno sto godina: malu zemlju u srcu Balkana zahvata sveopšti ratni vihor u kojem će njeni žitelji doživeti možda najsvetlije i najtragičnije trenutke u svojoj novijoj istoriji... Knjiga II: Suvoborska bitka Godina je 1914. Brojna nadmoćnost i bolja oružana opremljenost austrougarske vojske primorava demoralisanu i razbijenu srpsku vojsku na povlačenje sa Suvoborskog fronta. Komandant Prve armije general Živojin Mišić sukobljava se sa Vrhovnom komandom i Prestolonaslednikom zbog odluke da se vojska povuče u Milanovac i brzo pripremi za odlučan kontranapad koji bi iznenadio neprijatelja. Krajnji ishod najčuvenije i najznačajnije bitke između Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom Svetskom ratu, poznate u istoriji kao Kolubarska bitka, krajnje je neizvestan... Knjiga III: Valjevska bolnica Umetnički najuspeliji i misaono najdublji, treći deo Vremena smrt

KNJIGE SU NOVE - samo su stajale na polici 320 + 230 STR RAVAN Davno, pre deset hiljada godina, jedan starac pronašao je put u drugu dimenziju planete Zemlje, put na Astralnu Ravan. Od tada, ona je dom najnaprednije ljudske civilizacije, civilizacije Samrata, čija je osnovna svrha otkrivanje najvećih misterija ljudskog roda i odbrana naše planete. Sve do trenutka kada Bog umre. Oslabljeni unutrašnjim razdorom i urušenim odnosima, Samrati će morati da tragaju za istinom dok je građanski rat na pomolu. RAVAN - PODNEBESJE U drugoj knjizi trilogije Ravan imaćemo priliku da vidimo glavne junake u novom okruženju. Astralna Ravan postaje izraženiji htonski prostor, dok strah ovladava ljudima u prvoj dimenziji. Sigurnost ne postoji, samo želja za opstankom napredne civilizacije Samrata, koja se našla pred izumiranjem nakon Duranteove borbe sa Bogom. Autor „Nesvakidašnja, višedimenzionalna partija šaha započeta u romanu Ravan se zahuktava. Ovaj nastavak svojevrsni je most koji će spojiti početak i kraj trilogije, i pravi je filigran među romanima, pripovedački dragulj. Iako žanrovski neopredeljena, priča poseduje karakteristike najboljeg iz svih sfera lepog, zavodljivog pripovedanja. Uz neke ćete knjige rado zaspati, a uz ovu zadovoljni dočekati zoru.” Miloš Petković, pisac (Laguna, Pčelica, Portalibris) U drugom delu trilogije Ravan postaje sve dinamičnije, uzbudljivije i opasnije mesto, kao uostalom i svet u kom živimo i unutrašnji svetovi nas samih. Radujmo se, jer Ravan nam, kao i svaka prava fikcija, i dalje otkriva ponešto o strukturi onoga što je oko nas i u nama, a svaka pomoć u orijentaciji će nam, u ludilima koja su pred nama, biti sve neophodnija. dr Vladimir Kolarić Ljudska priroda je sama po sebi kontrast – srdačna je i stravična, dosledna svojim fantazijama, apsurdnim ili genijalnim. Istom onakvom od koje su satkani Samrati. Kada posrnuće jednog poretka upozna ljude sa onim što su oduvek težili da razumeju, shvatiće zašto im je dozvoljena samo ona istina koju mogu da podnesu, kao i da sreća najvećim delom zavisi od neznanja.

Исак асимов: ПИРАТИ АСТЕРОИДА (друга књига у серији) Издавач: NEW ENGLISH LIBRARY, Лондон, 1974.год. Меки повез, 144 стране, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. ``Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године, населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године. Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је Задужбина, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот. Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације. Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе: 0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству. 1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом. 2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом. 3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом. Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године. Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године.