FRANSOAZ SAGAN komplet (nedostaje 4. Izgubljeni profil) FRANSOAZ SAGAN Sabrana dela Naprijed, Zagreb, 1979. Tvrd povez, 10 knjiga. Lepo očuvane, listovi malo požuteli. 1. Malo sunca u hladnoj vodi 2. Volite li Bramsa 3. Odogovori 5. Izvestan osmeh 6. Dobar dan tugo 7. Čudesni oblaci 8. Razbacana postelja 9. Modrice na duši 10. Za mesec za godinu 11. Čuvar srca k

korice pohabane po ivicama, str.,tvrdi povez,20cm, š k98 1. Četrdeset i pet vitezova I fali 2. Četrdeset i pet vitezova II 3. Četrdeset i pet vitezova III 4. Gospođa de Monsoro fali 5. Gospođa de Monsoro II 6. Kraljica Margo I 7. Kraljica Margo II 8. Robin Hud fali 9. Grof Kaljostro I 10. Grof Kaljostro II 11. Askanio I 12. Askanio II

odlično stanje, str.,tvrdi povez,20cm, š k81 1. Kiše dolaze I 2. Kiše dolaze II 3. Čovek koji je imao sve / Ana Bolton 4. Noć u Bombaju FALI 5. Dobra žena 6. U vlasti 7. Gospođa parkinton FALI 8. Dvadeset četiri časa FALI 9. Zabačena dolina FALI 10. Gospodin Smit 11. Čudni snovi gđice Ani Spreg 12. Zeleni lovor 13. Rana jesen 14. Savremeni junak FALI 15. Gorki lotos FALI 16. Divlja reka

Oa knjiga obuhvata oba dela Seoba Miloša Crnjanskog. Knjiga je nova i u odličnom stanju. Spoljni zaštitni omot preko čvrstog poveza. Moguće lično preuzimanje u Nišu.

AUSLANDER 1-3 - Pantelija Dudić 1. Na rubu 2. Beštija 3. Trava na ognjištu Izdavac: AŠ DELO Beograd Cvrst povez 459+271+263 str. Manji tragovi ostecenja na koricama knjiga.

PRODAJEM MINI TOM OD 5 KNJIGA O NAJPOZNATIJEM SVETSKOM DETEKTIVOM ŠERLOKOM HOLMSOM-IZDAVAČ:ALFA-ZAGREB-1978 GOD.-OTOKAR KERŠOVANI-21CM... NASLOVI: 1.-GRIMIZNA STUDIJA -256 STR & ZNAK ČETVORICE- 2.-.-UBISTVO U DVORCU.-194 STR 3-.DOLINA STRAHA IZ DVA DELA PRIČA-I DEO-TRAG U BIRLOSTONEU & II DEO -TAJNO UDRUZENJE... 4.-NENASTANJENA KUĆA-185;STR 5.BASKERVILSKI PAS-176 STR VIDI SLIKE

Autor - osoba Rulfo, Juan, 1917-1986 = Rulfo, Huan, 1917-1986 Naslov Pedro Paramo ; Dolina u plamenu / Huan Rulfo ; preveli sa španskog Radoje Tatić i Gordana Ćirjanić Jedinstveni naslov ǂEl ǂLlano en llamas. scc Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : B. Kukić : Fond Radoje Tatić ; Čačak : Gradac, 2006 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 227 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Tatić, Radoje, 1935-2001 = Tatić, Radoje, 1935-2001 Ćirjanić, Gordana, 1957- = Ćirjanić, Gordana, 1957- Prens, Huan Oktavio Zbirka Alef : biblioteka časopisa Gradac ; ǂknj. ǂ64 Sabrana dela / Huan Rulfo (Gradac; broš.) Napomene Prevod dela: 1. Pedro Páramo; 2. El llano en llamas / Juan Rulfo Tiraž 500 Str. 7-8: Predgovor / Radoje Tatić Str. 221-226: Pedro Paramo, vrhunac i raskid u isti mah / Huan Oktavio Prens Napomena uz ovo izdanje: str. 227. Predmetne odrednice Rulfo, Huan, 1918-1986 Nekontrolisane predmetne odrednice meksička književnost Govoreći o prozi Huana Rulfa, Karlos Fuentes kaže da on zatvara „zauvek, i to zlatnim ključem, temu meksikanske Revolucije, dotad obrađivanu dokumentaristički; seme koje su posejali Marija- no Asuela i Martin Luis Gusman, on pretvara u drvo, suvo i golo, na kome vise nekakvi plodovi turobnog sjaja: dvogubi plodovi, blizanci, koje onaj ko želi da živi mora kušati, svestan da sadrže sokove smrti“. Sećajući se prvog čitanja Pedra Parama, Gabrijel Garsija Markes kaže: „Te noći nisam mogao da zaspim dok ne pročitam knjigu po drugi put zare- dom; od one strahovite noći kad sam pročitao Kafkin „Preobražaj“, nikad nisam bio tako potresen. Huan Rulfo je rekao, ili se priča da je rekao, da imena za svoje likove nalazi čitajući natpise nadgrobnih spomenika po grobljima u Halisku; sa sigurnošću se može kazati samo to da ne postoje imena koja toliko pristaju onima koji ih nose kao što likovima iz Rulfovih knjiga pristaju njihova.“ „’Pedro Paramo’ je jedan od najboljih romana hispanske književnosti, ali i svekolike književnosti“, izjavio je Horhe Luis Borhes. „Rulfo nam je“, piše Oktavio Pas, „dao sliku, ne opis nego sliku, našeg vlastitog pejzaža. Kao što to važi za D. H. Lorensa i Malkolma Laurija, on nam nije uručio fotografski dokument ni impresionističko platno, već su se njegove intuicije i lične opsesije otelovile u kamen, u prah, u vrtlog. Njegova vizija sveta je zapravo vizija onog sveta.“ NAPOMENA UZ OVO IZDANJE Knjiga pripovedaka Dolina u plamenu objavljena je prvi put 1953, a roman Pedro Paramo 1955. Pre nego što je svet spoznao da su to remek-dela, a Huan Rulfo (1918–1986) postao mit, njegova proza pojavila se u prevodu na srpski 1966, u kolekciji „Metamorfoze“ beogradskog Nolita. Meksikanskog pisca predstavio je našoj čitalačkoj publici Radoje Tatić (1935-2001) koji je preveo roman Pedro Paramo i četiri pripovetke: „Luvina“, „Dolina u plamenu“, „Anakleto Morones“ i „Talpa“. Napisao je i predgovor, kome je priključen i predgovor Huana Okta- vija Prensa, napisan za to izdanje. Prevod Radoja Tatića je od samog pojavljivanja knjige smatran uzoritim, pre svega zbog njegovog stila i istančane jezičke kulture prevodioca. Kasnije, on je preveo još dve od ukupno šesnaest pripovedaka iz Doline u plamenu. Posle gotovo četrdeset godina od objavljivanja, porodica i poštovaoci Radoja Tatića smatrali su da njegov prevod Huana Rulfa zaslužuje novo izdanje. Ali, u međuvremenu je španski predložak pretrpeo izmene, u samom tekstu i u tretmanu teksta. Tek se izdanje Pedra Parama iz 1981. smatra definitivnom verzijom koju je autor redigovao, a pojavilo se i nekoliko izdanja na španskom sa kritičkom aparaturom, gde se objašnjavaju brojni lokalizmi koje je gotovo nemoguće naći u rečnicima, i tumače frazeološke konstrukcije svojstvene govoru u južnim krajevima meksičke države Halisko. To isto važi za pripovetke. Zbog toga je bilo neophodno izvršiti redakciju prevoda Radoja Tatića iz 1966. Izdavač ove knjige i naslednici autorskih prava prevodioca odlučili su da taj posao povere Gordani Ćirjanić, kojoj su takođe predložili da prevede preostalih deset pripovedaka iz Doline u plamenu, i tri prozna teksta (jedna uobličena pripovetka i dva fragmenta) koji se u poslednjim izdanjima na španskom pojavljuju kao Dodatak. Time su, u ovom izdanju, postignuta dva cilja: da se oda priznanje ne samo pionirskom, nego vrednom prevodu Radoja Tatića, i da se u jednom tomu nađe, prvi put na srpskom, celokupno književno delo Huana Rulfa. Ugledni argentinski pesnik, Huan Oktavio Prens, za ovu priliku je, sa nove razdaljine, napisao novi tekst koji se daje u vidu pogovora. Huan Karlos Perez Nepomuseno Rulfo Vizkaino (šp. Juan Nepomuceno Carlos Pérez Rulfo Vizcaíno; Sajula, 16. maj 1917 – Meksiko Siti, 7. januar 1986) bio je meksički pisac, scenarista i fotograf. Rulfov ugled počiva na dve male knjige; El Llano en llamas, koja se sastavljena od sedamnaest kratkih priča objavljenih 1953. godine, te na knjizi Pedro Paramo, objavljenoj 1955. godine. Jedan je od najprestižnijih pisaca 20. veka, iako se ne ističe po broju napisanih dela. Takođe, Huan Rulfo i Horhe Luis Borhes proglašeni su za najistaknutije pisce tog perioda na španskom jeziku. Rođen je 1917. godine u Sajuli, gradiću u državi Halisko, a detinjstvo je proveo u sirotištu u Gvadalahari. Njegov otac je ubijen 1923. godine, kao i mnogi članovi njegove porodice. Objavljivanjem zbirke kratkih priča, El Llano en llamas (1953), koje se bave životima poljoprivrednika u regionu Halisko u sušnim vremenima neprijateljski raspoložene prirode, postao je jedan od najslavnijih pisaca meksičke moderne. Godine 1955, objavio je roman Pedro Paramo, koji se bavi zabunom između sveta mrtvih i živih. Ovaj roman, koji je imao međunarodni uticaj i uspeh, posebno odražava fascinaciju meksičkog naroda smrću. Od 1946. godine posvetio se fotografiji, u kojoj je, takođe, stvarao izuzetna dela. Radio je za kompaniju Gudrih-Euskadi od 1946. do 1952. godine kao trgovački putnik. Godine 1947, oženio je Klaru Anhelinu Aparisio Rejes, sa kojom je imao četvoro dece. Od 1954. do 1957. bio je saradnik i urednik Komisije Papaloapan u Nacionalnom institutu domorodaca u Meksiko Sitiju. Takođe, postoji više od 6.000 negativa njegovih fotografija u fondaciji „Huan Rulfo“. Huan Rulfo je bio jedan od najvećih latinoameričkih pisaca 20. veka, koji su pripadali književnom pokretu pod nazivom „magični realizam“. Samim tim, u njegovim delima postoji kombinacija realnosti i fantazije, čija radnja se odvija u latinoameričkom ambijentu, a likovi predstavljaju i odražavaju tipičnost mesta, te se sa svojim velikim društveno-kulturnim pitanjima prepliću sa svetom fantazije. Interesantno, posle dve uspešne knjige, postepeno se udaljava od pisanja te počinje da radi za televiziju. Završio je karijeru kao direktor uredničkog tima Domorodačkog instituta Meksika (šp. Instituto Indigenista de México). Umro je u Meksiku 8. januara 1986. godine. Bibliografija Un pedazo de noche, jedini preostali fragment romana El Hijo del desaliento La vida no es muy seria en sus cosas, (priča) (1945) El llano en llamas, (1953). Pedro Paramo, (1955). El gallo de oro, (1980). MG62 (N)

Autor - osoba Majler, Norman Naslov Krvnikova pjesma. Knj. 1–2 / Norman Mailer ; [preveo Branko Bucalo] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1982 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 553 str. ; 631 str., 21 cm Str. 609-630: Zločinac i država bez milosti/ Zvonimir Šeparović. Drugi autori - osoba Bucalo, Branko Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: The executioner`s song. Pulicerova nagrada za književnost. Sa svojih trideset pet, Gari Gilmor proveo je više godina u zatvoru nego na slobodi. Jula 1976, dok je bio na uslovnoj kazni, ubio je dvojicu muškaraca zbog nekoliko dolara. Smrtna kazna na koju je osuđen mogla je biti preinačena na doživotnu robiju. Gilmor se, međutim, upušta u pravnu borbu da ubrza izvršenje kazne, koja će biti i sprovedena januara 1977. u Državnom zatvoru Jute. Kao i cela Amerika, fasciniran antiherojima poput Gilmora, Norman Majler je ovu neobičnu priču ovekovečio u remek-delu dokumentarno-kriminalističkog romana. Norman Majler (1923, Nju Džerzi – 2007, Njujork) po diplomiranju na Harvardu služio je u američkoj vojsci 1944-1946. Njegov prvi roman Goli i mrtvi (1948) kritika je označila kao najbolji ratni roman koji se pojavio u SAD. Objavljivao je potom romane i publicistička dela: Park jelena, Američki san, Vojske noći (Pulicerova nagrada za publicistiku), Drevne večeri, Muškarčine ne plaču, Dvorac u šumi... Za knjigu Dželatova pesma dobio je Pulicderovu nagradu za književnost. MG148 (N)

59099) KANTERBERIJSKE PRIČE 1 i 2 , Džefri Čoser , Srpska književna zadruga Beograd 1985 , Džefri Čoser (1340?-1400) prvi je velikan u plejadi engleskih pesnika, a njegove Kanterberijske priče maestralno su delo, kompozicijski ravno Dekameronu i 1001 noći. Niz zanimljivih priča koje propovedaju hodočasnici dok putuju ka grobu sv. Tomasa Beketa, odlikuju se živom naracijom, humorom, golicavim motivima koji su dali povoda za ekranizaciju, ali i ozbiljnim duhovnim razmatranjima. Ovo delo predstavlja i svedočanstvo o životu u tadašnjoj Engleskoj. 2 knjige , tvrd povez , format 14 x 19 cm , ćirilica, XXVII +255 + 297 strana

Dobrica Ćosić. 1. `Daleko je sunce : roman.` Brazde. Beograd: Prosveta, 1958. 7. izdanje. 360 str. ; 19 cm. Ima nešto podvlačenja. 2. `Akcija : zapisi, povodi, odgovori.` Beograd: Prosveta, 1964. 364 str. ; 19 cm. 3. `Stvarno i moguće : članci i ogledi `. Rijeka: Otokar Keršovani, 1982. XX, 189 str. ; 21 cm. 4. `Vreme smrti : roman. Knj. 2.` Dela Dobrice Ćosića. Beograd: BIGZ, 1992. 631 str. ; 20 cm. 5. `Vreme smrti : roman. Knj. 4.` Dela Dobrice Ćosića. Beograd: BIGZ, 1992. 775 str. ; 20 cm. 6. `Piščevi zapisi : (1969-1980) `. Dela Dobrice Ćosića. 14, Beograd: `Filip Višnjić`, 2001. 429 str. ; 21 cm. Potpis. 7. `Prijatelјi.` Svedočanstva. Beograd: BIGZ, 2005. 303 str. ; 21 cm. 8. `Vernik.` Milenijum. 18, Beograd: Novosti, 2006. 553 str. ; 21 cm. Ukupno 3,8kg.

Erotska djela 1-7 - Honoré Gabriel Riqueti, comte de Mirabeau Izdavač - Logos , Split , 1986-1988. Tvrd povez , zaštitni omot 1 - Opat on i ona (95 stranica) 2 - Moje obracenje (139 stranica) 3 - Podignuta zavjesa (123 stranica) 4 - Erotika Biblion (139 stranica) 5 - Mudroslovna Tereza (151 stranica) 6 - Francuska Mesalina (105 stranica) 7 - Pobjeda redovnica (95 stranica) Odlično očuvane, kao nove.

Kao na slikama KNJIGA PRVA - predgovor Dr Borivoje Nedić * BURA * DVA VITEZA IZ VERONE * VESELE ŽENE VINDZORSKE * RAVNOM MEROM * ZABUNE * MNOGO VIKE NI OKO ČEGA * NENAGRAĐENI LJUBAVNI TRUD * SNOVIĐENJE U NOĆ IVANJSKU Tvrd kožni povez Izdavači: BIGZ, Narodna knjiga, Nolit, Rad, Beograd, 1978. godine. Vilijam Šekspir[a] (engl. William Shakespeare; Stratford na Ejvonu, kršt. 26. april 1564 — Stratford na Ejvonu, 23. april 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac. On se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čemberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623, dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta. Ime[uredi | uredi izvor] Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebljava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li Pravopis normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost[uredi | uredi izvor] Kuća Vilijama Šekspira u Stratfordu Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamlet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamlet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite.[35][36] London i pozorišna karijera[uredi | uredi izvor] Naslovna strana sabranih Šekspirovih dela Prvi folio iz 1622. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe), tj. Globus. Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610, Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1609. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604, opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Pozne godine i smrt[uredi | uredi izvor] Spomenik Šekspiru u Crkvi sv. Trojstva Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom.[77] Pozorište[uredi | uredi izvor] Oberon, Titanija i Pak igraju s vilama. Vilijem Blejk. Galerija Tejt, London Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame.[98][99] Hamlet, Horacije i Marsel sa duhom Hamletovog oca. Henri Fuseli Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih grešaka.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave[uredi | uredi izvor] Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja.[132] Tragedije[uredi | uredi izvor] Sva Šekspirova dela su prevedena na srpski. Romeo i Julija (Romeo and Juliet; 1593) Tit Andronik (Titus Andronicus; 1594) Julije Cezar (Julius Caesar) (1599) Troil i Kresida (Troilus and Cressida; 1601—1602) Hamlet (Hamlet) (1602) Otelo (Othello) (1604) Kralj Lir (King Lear; 1605) Magbet (Macbeth; 1606) Antonije i Kleopatra (Antony and Cleopatra; 1607) Koriolan (Coriolanus; 1608) Timon Atinjanin (1608) Komedije[uredi | uredi izvor] Uzaludni ljubavni trud (Love`s Labour`s Lost; 1590) Dva plemića iz Verone (The Two Gentlmen of Verona; 1591) Komedija nesporazuma (The Comedy of Errors; 1593—1594) San letnje noći (A Midsummer Night`s Dream; 1594) Mletački trgovac (The Merchant of Venice; 1595) Ukroćena goropad (The Taming of the Shrew; 1596) Mnogo vike ni oko čega (Much Ado About Nothing; 1599) Vesele žene vindzorske (The Merry Wives of Windsor; 1599) Bogojavljenska noć (Twelfth Night; 1599—1600) Kako vam drago (As You Like It; 1600) Sve je dobro što se dobro svrši (All`s Well That Ends Well; 1602—1604) Ravnom merom (Measure for measure; 1604) Perikle (1608) Cimbelin (Cymbeline; 1610) Zimska priča (The Winter`s Tale; 1610) Bura (The Tempest; 1611) Istorijske drame[uredi | uredi izvor] Henri VI, deo prvi (1591) Henri VI, deo drugi (1591) Henri VI, deo treći (1591) Ričard III (1593) Ričard II (1594) Kralj Džon (1594) Henri IV, deo prvi (1596—1597) Henri IV, deo drugi (1596—1597) Henri V (1599) Henri VIII (1612) Pesme[uredi | uredi izvor] Soneti - (pisani između 1595—1599, objavljeni 1609) Venera i Adon (Venus and Adonis; 1593) Otmica Lukrecije (The Rape of Lucrece; 1594) Strastveni hodočasnik (The Passionate Pilgrim)

1. Nura Bazdulj-Hubujar. `Nevjestinski ponor.` Savremena proza. Sarajevo: Šahinpašić, 2010. 2. Miodrag Bulatović. `Crveni petao leti prema nebu.` Milenijum. 29, Beograd: Novosti, 2006. 3. Milovan Vitezović. `Hajduk Velјko Petrović.` Džepna knjiga. 15, Beograd: Dereta, 1998. 2. džepno izd. 4. Svetlana Velmar-Janković. `Lagum.` Džepna knjiga. Beograd: BIGZ, 1991. 5. Oskar Davičo. `Pesma : roman.` Sabrana dela Oskara Daviča. 6, Beograd: Prosveta, 1969. 6. Vladan Desnica. `Proljeće u Badrovcu.` Brazde. 4, Beograd: Prosveta, 1964. 2. izdanje. 7. Radomir Konstantinović. `Daj nam danas.` Srpska književnost. 40, Beograd: Nolit, 1982. 8. Danko Popović. `Kuća Lukića.` Izabrana dela Danka Popovića. Beograd: Književne novine, 1988. 9. Pavle Ugrinov. `Fascinacije.` Srpska književnost. 46, Beograd: Nolit, 1981. Ukupno 2.925 str. i 3,0kg

DEKAMERON 1-2 - Giovanni Boccaccio 1. Od prvog do petog dana 2. Od šestog do desetog dana (Jugoslavija, Beograd, 1966, tvrd povez, 614+501 str., ilustrovano) “Dekameron” predstavlja himnu slobodnom i nagonskom životu, bez etičkih, religioznih i filozofskih ograda. Takav život se voli, uživa i proživljava u svoj svojoj raznolikosti, odnosno u dobru i u zlu, u vrlini i u poroku, u ozbiljnim i smešnim aspektima. Ovakakv pristup isključuje mogućnost da se “Dekameron” posmatra kao nemoralno delo, jer labave etičke granice ne predstavlju cinizam, već su izraz mladalačke vitalnosti, neiskvarenog žara i ljubavi prema ovozemaljskom životu.“Dekameron” je zbirka od sto novela koje deset mladih ljudi, sedam mladih žena i tri mladića, priča u toku deset dana, u jednoj vili u okolini Firence, sklonjeni od strašne kuge i velikog nemorala koji je tu nesreću pratio. To nije lascivna i cinična zabava, kako ga mnogi zamišljaju, već veliko i složeno književno delo koje je udarilo snažan pečat ne samo na italijansku nego i na evropsku književnost. Iako su mnogi napadali Bokača (1313-1375) tvrdeći da je on pokvario i uništio italijanski duh, zbog čega je i on sam, u starosti bio obuzet grižom savesti i osudio svoju knjigu, “Dekameron “je preživeo probu vremena i rado se čita i danas. i proživljava u svoj svojoj raznolikosti, odnosno u dobru i u zlu, u vrlini i u poroku, u ozbiljnim i smešnim aspektima. Ovakakv pristup isključuje mogućnost da se “Dekameron” posmatra kao nemoralno delo, jer labave etičke granice ne predstavlju cinizam, već su izraz mladalačke vitalnosti, neiskvarenog žara i ljubavi prema ovozemaljskom životu.“Dekameron” je zbirka od sto novela koje deset mladih ljudi, sedam mladih žena i tri mladića, priča u toku deset dana, u jednoj vili u okolini Firence, sklonjeni od strašne kuge i velikog nemorala koji je tu nesreću pratio. To nije lascivna i cinična zabava, kako ga mnogi zamišljaju, već veliko i složeno književno delo koje je udarilo snažan pečat ne samo na italijansku nego i na evropsku književnost. Iako su mnogi napadali Bokača (1313-1375) tvrdeći da je on pokvario i uništio italijanski duh, zbog čega je i on sam, u starosti bio obuzet grižom savesti i osudio svoju knjigu, “Dekameron “je preživeo probu vremena i rado se čita i danas. L. 1. P. 6. k.1

BIGZ, 1994. Iz retkog, prvog kompleta celokupnih Kišovih dela. Poslednja Kišova knjiga. Enciklopedija mrtvih je zbirka pripovetki Danila Kiša, napisano u formi objedinjenih pripovedaka koje proniču u dubinu večite literarne teme — smrti.[1] Struktura dela Delo je sačinjeno od devet priča, odnosno poglavlja:[2] Simon Čudotvorac, Posmrtne počasti, Enciklopedija mrtvih, Legenda o spavačima, Ogledalo nepoznatog, Priča o majstoru i učeniku, Slavno je za otadžbinu mreti, Knjiga kraljeva i budala, i Crvene marke s likom Lenjina. Tema dela Zajednička tema svih pripovedaka je istorija smrti koja je u ovom delu prikazana u različitim istorijskim, kulturnim i ideološkim dimenzijama i obrađena je u različitim okolnostima i oblicima još od biblijskih vremena pa do današnjeg dana. Svaka pripovetka ima svoje junake koji se ne pojavljuju u ostalim pričama, kao i različito prostorno i vremensko određenje. Jedino zajedničko je smrt kao neminovan sudbinski izbor. Pri određivanju tematske suštine svake priče, potrebno je obratiti pažnju na dodatak na kraju priče pod nazivom postskriptum. Svi tekstovi u delu se temelje na već postojećim izvorima, ali imaju i izmišljene delove kako bi udeo fantazije u njima bio prevashodan. Narator ove novele je žena, teatrolog koji se bavi pozorišnim istraživanjima. Danilo Kiš o značenju Enciklopedije mrtvih kaže: `To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije.` [3]

46120) VITEZ SUDBINE 1 i 2 , Majkl Murkok , Prosveta Beograd 1980 , Povest o čarobnoj palici sa runskim zapisima , Multiverzum - bezbroj svemira u kojima vladaju alternativni zakoni vremena i prostora, a Red i Haos vode vecnu borbu da bi promenili osnovna pravila života. Besmrtni ratnik - proklet da kroz hiljade inkarnacija vecno živi... Kljucni igrac Igre vremena, Dorijan Hokmun suprotstavljen je baronu Melijadu i vojskama Mracnog Carstva koje ovaj neumorno predvodi preko jedne buduce Evrope. Ovo Murkokovo klasicno delo predstavlja nam Dorijana Hokmuna, vojvodu od Kelna, i njegovu borbu protiv Mracnog Carstva. Stupite u doba drevnih gradova, naucnog carobnjaštva i kristalnih mašina. Tad Vilijams je o ovom romanu rekao: „Ako vas fantastika makar malo zanima, onda morate pro?itati Murkokova dela. On je potpuno sam promenio nacin pisanja i pristupa ovom žanru. On je pravi spisateljski div. Otkad sam poceo da citam knjige, njegovo pisanje me zabavlja, zapanjuje i opcinjava.“ biblioteka Plava ptica, tvrd povez, format 13 x 19 cm , zlatotisak, ćirilica, ilustrovano, 430 + 409 strana , posveta na predlistu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Prosveta Biblioteka: Savremeni strani pisci Prevod dela: Die Blendung - Elias Canetti Prevod: Branimir Živojinović Godina: 1976 Broj strana: 655 Format: 19.5x13 Povez: tvrd sa omotom Nemačka književnost. Roman. Glavni lik je „najveći živi sinolog“ i kolekcionar knjiga Peter Kien, koji živi u četvorosobnom stanu sa svojom bibliotekom od 25 000 svesaka. Udavši se za svoju domaćicu Therese Krumbholz, nebeski štreber se suočava sa zlim života i pada u ludilo. Canetti, Elias, austrijski književnik (Ruščuk, danas Ruse, Bugarska, 25. VII. 1905 – Zürich, 14. VIII. 1994). Godine 1938. emigrirao iz Austrije u Englesku. Pisao romane, drame i filozofske tekstove u kojima propituje fenomene moći, mase, smrti i rasapa suvremene civilizacije. Posebno su zanimljive njegove autobiografske knjige (Spašeni jezik, 1977; Baklja u uhu, 1980; Igra očiju, 1985) u kojima daje dojmljivu sliku kulturnog i društvenog stanja svojeg vremena. Godine 1981. dobio Nobelovu nagradu. Ostala važnija djela: roman Zasljepljenje (1935/36); kazališni komadi Svadba (1932); Komedija taštine (1950); Otpisani (1956); eseji Masa i moć (1960); Drukčiji proces (1969); Provincija ljudi. Zapisi 1942–1972 (1973).

U dobrom stanju! Zastitni omotaci malo iskrzani nista starsno! Izdavač: Prosveta Biblioteka: Savremeni strani pisci Prevod dela: Die Blendung - Elias Canetti Prevod: Branimir Živojinović Godina: 1976 Broj strana: 655 Format: 19.5x13 Povez: tvrd sa omotom Nemačka književnost. Roman. Glavni lik je „najveći živi sinolog“ i kolekcionar knjiga Peter Kien, koji živi u četvorosobnom stanu sa svojom bibliotekom od 25 000 svesaka. Udavši se za svoju domaćicu Therese Krumbholz, nebeski štreber se suočava sa zlim života i pada u ludilo. Canetti, Elias, austrijski književnik (Ruščuk, danas Ruse, Bugarska, 25. VII. 1905 – Zürich, 14. VIII. 1994). Godine 1938. emigrirao iz Austrije u Englesku. Pisao romane, drame i filozofske tekstove u kojima propituje fenomene moći, mase, smrti i rasapa suvremene civilizacije. Posebno su zanimljive njegove autobiografske knjige (Spašeni jezik, 1977; Baklja u uhu, 1980; Igra očiju, 1985) u kojima daje dojmljivu sliku kulturnog i društvenog stanja svojeg vremena. Godine 1981. dobio Nobelovu nagradu. Ostala važnija djela: roman Zasljepljenje (1935/36); kazališni komadi Svadba (1932); Komedija taštine (1950); Otpisani (1956); eseji Masa i moć (1960); Drukčiji proces (1969); Provincija ljudi. Zapisi 1942–1972 (1973).

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Potocki, Jan, 1761-1815 = Potocki, Jan, 1761-1815 Naslov Rukopis nađen u Saragosi. 1 / Jan Potocki ; prevod i predgovor Stojan Subotin Jedinstveni naslov Rekopis znaleziony w Saragossie. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1988 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXXVII, 393 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Subotin, Stojan, 1921-1977 = Subotin, Stojan, 1921-1977 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ81 ; ǂknj. ǂ533 ISBN 86-379-0074-7 (karton) Napomene Prevod dela: Rekopis znaleziony w Saragossie Predgovor: str. VII-XXXVII. Predmetne odrednice Potocki, Jan, 1761-1815 Autor - osoba Potocki, Jan Naslov Rukopis nađen u Saragosi. 2 / Jan Potocki ; prevod i predgovor Stojan Subotin Jedinstveni naslov Rekopis znaleziony w Saragossie. scc Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1988 (Beograd : Kultura) Fizički opis 360 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Subotin, Stojan Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ81 ; ǂknj. ǂ534 (karton) Napomene Prevod dela: Rekopis znaleziony w Saragossie. Predmetne odrednice Potocki, Jan, 1761-1815 Potocki [poto`ck’i], Jan, poljski književnik (Pików, danas Pykiv, Ukrajina, 8. III. 1761 – Uładówka, danas Uladivka, Ukrajina, 2. XII. 1815). Potomak magnatske velikaške obitelji, obrazovanje stekao u Švicarskoj i Francuskoj. Pisao isključivo na francuskom jeziku. Prosvjetitelj i svjetski putnik; zastupnik u poljskom Sejmu (1788–92). Boravio u Njemačkoj (1793–96) i Sankt Peterburgu (1798–1805), putovao u Tursku, Egipat, Maroko, na Kavkaz i u Mongoliju. Objavio je tri arheološke studije o podrijetlu Slavena, putopise, ciklus dramskih jednočinki Parade (Recueil de Parades, 1793) te fantastični roman Rukopis pronađen u Zaragozi (Manuscrit trouvé à Saragosse, 1803–15; prijevod na poljski 1847). Taj mu je strukturalno i motivski kompleksan roman, radnjom smješten u imaginarnu Španjolsku, koji stilom i konstrukcijom podsjeća na zaplete u Pričama iz tisuću i jedne noći, nakon prijevoda na engleski jezik (1961) i filma Wojciecha Jerzyja Hasa (1965) donio svjetsku slavu. Postoje zapravo dva romana pod tim naslovom (prvi iz 1804, drugi iz 1810) i oba su autentična, a ipak različita. Prva verzija je vedrija i neodoljiva. Druga, ozbiljnija i dalekosežnija, još neodoljivija, nudi nam prerađen, konačan i celovit tekst. Njihov originalni francuski autograf je najzad, dvesta godina od nastanka, pronađen u jednoj od poljskih biblioteka, gde je bio zaturen tako da za njega niko nije znao. Sad možemo prvi put s poverenjem u autentičnost da se predamo čitanju tog vrhunskog dela kao dvostrukom poklonu, jer ovo je prvi srpski prevod sa izvornika onakvog kakvog je pisac ispisao. U Rukopis nađen u Saragosi zaklinjali su se Luis Bunjuel, Rože Kajoa, Martin Skorseze, Frensis Ford Kopola, Nil Gejman, Salman Ruždi... A i vi ćete, ne manje od njih. U Nacionalnom arhivu u Poznanju, Fransoa Rose i Dominik Trijer otkrili su, 2002, nepoznate delove Rukopisa nađenog u Saragosi Jana Potockog, u prepisima na hartiji sa datiranim vodenim žigom, i došli do zaključka da zapravo postoje dve autentične verzije romana. U svom istraživanju, Rose i Trijer upustili su se u detektivski posao: sastavili spiskove u kojima bi se mogli naći rukopisi, počev od arhiva dece Jana Potockog i njihovih potomaka, analizirali istorijate fondova, tragali po arhivima u petnaest zemalja... Na sreću, Potocki je pisao na engleskoj hartiji koja nosi vodeni žig sa godinom proizvodnje i, uz identifikovanje rukopisa prepisivača i kvaliteta mastila, dva istraživača uspela su da rekonstruišu vreme i etape nastajanja i nestajanja Rukopisa. Tako je pouzdano utvrđeno da zapravo postoje dva romana pod naslovom Rukopis nađen u Saragosi, koji odražavaju različite filozofske koncepcije dela u zamisli Potockog. Dva romana dopunjavaju se kao dva krila velikog diptiha, ali je i svaki od njih autonomno delo, koje su nazvali Rukopis nađen u Saragosi (1804) i Rukopis nađen u Saragosi (1810). MG44

Dželatova pesma 1 - 2 - Norman Majler Laguna Kao nove DŽELATOVA PESMA zapadni i istočni glasovi , Norman Majler , Laguna Beograd 2018 , drama Pulicerova nagrada za književnost. Sa svojih trideset pet, Gari Gilmor proveo je više godina u zatvoru nego na slobodi. Jula 1976, dok je bio na uslovnoj kazni, ubio je dvojicu muškaraca zbog nekoliko dolara. Smrtna kazna na koju je osuđen mogla je biti preinačena na doživotnu robiju. Gilmor se, međutim, upušta u pravnu borbu da ubrza izvršenje kazne, koja će biti i sprovedena januara 1977. u Državnom zatvoru Jute. Kao i cela Amerika, fasciniran antiherojima poput Gilmora, Norman Majler je ovu neobičnu priču ovekovečio u remek-delu dokumentarno-kriminalističkog romana. Norman Majler (1923, Nju Džerzi – 2007, Njujork) po diplomiranju na Harvardu služio je u američkoj vojsci 1944-1946. Njegov prvi roman Goli i mrtvi (1948) kritika je označila kao najbolji ratni roman koji se pojavio u SAD. Objavljivao je potom romane i publicistička dela: Park jelena, Američki san, Vojske noći (Pulicerova nagrada za publicistiku), Drevne večeri, Muškarčine ne plaču, Dvorac u šumi... Za knjigu Dželatova pesma dobio je Pulicerovu nagradu za književnost. 2 knjige , mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 630 + 677 strana

Dželatova pesma 1 - 2 - Norman Majler Laguna Kao nove DŽELATOVA PESMA zapadni i istočni glasovi , Norman Majler , Laguna Beograd 2018 , drama Pulicerova nagrada za književnost. Sa svojih trideset pet, Gari Gilmor proveo je više godina u zatvoru nego na slobodi. Jula 1976, dok je bio na uslovnoj kazni, ubio je dvojicu muškaraca zbog nekoliko dolara. Smrtna kazna na koju je osuđen mogla je biti preinačena na doživotnu robiju. Gilmor se, međutim, upušta u pravnu borbu da ubrza izvršenje kazne, koja će biti i sprovedena januara 1977. u Državnom zatvoru Jute. Kao i cela Amerika, fasciniran antiherojima poput Gilmora, Norman Majler je ovu neobičnu priču ovekovečio u remek-delu dokumentarno-kriminalističkog romana. Norman Majler (1923, Nju Džerzi – 2007, Njujork) po diplomiranju na Harvardu služio je u američkoj vojsci 1944-1946. Njegov prvi roman Goli i mrtvi (1948) kritika je označila kao najbolji ratni roman koji se pojavio u SAD. Objavljivao je potom romane i publicistička dela: Park jelena, Američki san, Vojske noći (Pulicerova nagrada za publicistiku), Drevne večeri, Muškarčine ne plaču, Dvorac u šumi... Za knjigu Dželatova pesma dobio je Pulicerovu nagradu za književnost. 2 knjige , mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 630 + 677 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Kočić (Stričići kod Banje Luke, 29. jun 1877 — Beograd, 27. avgust 1916) bio je srpski književnik i političar.[1] Smatra se jednim od prvih pisaca moderne u srpskoj književnosti, ali i ličnošću koja je svojim životom i političkom delatnošću postala uzor različitim političkim strujama u potonjoj istoriji srpskog naroda. Odrastao je u patrijarhalnoj porodičnoj zadruzi pod tutorstvom dede i babe nakon što mu je majka Mara umrla, a otac Jovan se zamonašio.[2] Osnovnu školu je završio u manastiru Gomionica i srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Godine 1891. upisao je Veliku gimnaziju u Sarajevu, ali je iz nje izbačen 1895. te je školovanje nastavio u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Studirao je na Bečkom univerzitetu od 1899. do 1904. godine, a nakon kratkog boravka u Beogradu bio je postavljen za profesora srpske gimnazije u Skoplju, odakle je bio otpušten nakon pisanja satiričnog članka, te se 1905. vratio u Sarajevo. U Bosni i Hercegovini je započeo političku borbu za poboljšanje položaja srpskog stanovništva zalažući se posebno za oslobađanje kmetova. Pisao je vatrene članke protiv austrougarske uprave, učestvovao u velikom narodnom štrajku (1906) i radio na okupljanju srpskih snaga. Austrougarska vlast je u Kočiću videla veliku opasnost te je radila na suzbijanju njegove političke delatnosti. Tri puta je bio hapšen i zatvaran zbog novinskih članaka i kritike vlasti. Ukupno je proveo dve godine u zatvoru i to većinom u samici, što je negativno uticalo na njegovo duševno zdravlje. U Banjoj Luci je pokrenuo list Otadžbina. Kao nacionalni i socijalni revolucionar, Kočić je bio veoma omiljen u seljačkim masama i kod napredne omladine, pa je izabran i za poslanika Bosansko-hercegovačkog sabora, ali je ovu funkciju napustio 1913. zbog pogoršanja zdravlja. Godine 1914. primljen je u duševnu bolnicu u Beogradu, gde je dočekao početak Prvog svetskog rata i gde je nakon dve godine preminuo. Na taj način su se ispunile njegove proročke reči koje je izgovorio izlazeći iz tuzlanskog zatvora: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh i u ropstvu, vajme, umrijeh”.[3] Kočić je pisao sva tri književna roda — epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire). Najviše umetničke domete dostigao je pišući pripovetke i dramske satire. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela. Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine tokom koje je objavio tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902), „S planine i ispod planine” (1904) i „S planine i ispod planine” (1905), kao i dramsku satiru „Jazavac pred sudom” (1904). Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Poetiku Kočićevog stvaralaštva odlikuju: izraziti likovi Krajišnika, gorštački ponos i prkos, narodni moral, tradicionalno rodoljublje, pobuna protiv okupatora, satira i humor, živopisni pejzaž, živ i tečan dijalog, sveža, puna i bogata narodna reč i jedar, živopisan nesporedan stil.[4] Pored toga što se smatra jednim od prvih modernih pisaca srpske književnosti, Kočić se smatra i prvim velikim srpskim piscem iz Bosne i Hercegovine, piscem koji je uveo bosanskog seljaka u srpsku književnost i piscem koji je oživeo seosku pripovetku.[5] Kočićevo delo doživelo je veliku čitanost još za vreme autorovog života. Njegove pripovetke izvršile su širok uticaj na sledeću generaciju pisaca među kojima se posebno izdvaja uticaj koje su izvršile na stvaralaštvo Ive Andrića. Politička delatnost, prkos i čelična nepokolebljivost stvorile su od Kočića istorijsku figuru na čije su se nasleđe kroz potonju istoriju pozivale podjednako i desne i leve, srpske i jugoslovenske političke ideologije. Kočićevo ime nosi nekoliko škola, veliki broj ulica, književne nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, Teatar fest i kulturna manifestacija Kočićev zbor, dok se njegov lik nalazi na licu serije novčanica od 100 konvertabilnih maraka i grbu Banje Luke, gde se nalazi zajedno sa banom Svetislavom Milosavljevićem. Biografija Detinjstvo (1877—1891) Petar Kočić se rodio u selu Stričići, u oblasti Zmijanje, 29. juna 1877. godine. Njegov otac, Jovan, bio je pravoslavni sveštenik, a majka Mara (devojački Vulin) domaćica. U beleškama o svom rodnom kraju iz 1909. godine Kočić navodi da je u Zmijanju u to vreme bilo četrdeset i četiri kuće Kočića po raznim zmijanjskim selima.[6] Kočići su zmijanjski starosedeoci i kao krsnu slavu proslavljaju Svetog Ignjatija Bogonosca. Prema narodnom predanju postanak prezimena se objašnjava time da je u Pavićima pod Gradinom živela udovica sa sedmoro ili osmoro dece, te je uvek ranila. Stoga su je prozvali kvočkom, a po kvočki je njen porod i potomstvo nazvano K(v)očić.[7] Godinu dana nakon Petrovog rođenja, Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu, što je okončalo četvorovekovnu vladavinu Osmanskog carstva i donelo oblikovanje novog okupacionog sistema, koji će imati presudnu ulogu u životu budućeg pisca. Kada mu je bilo dve godine, Kočiću je umrla majka na porođaju sa mlađim bratom Ilijom. Osetivši porođajne bolove, Maru je bilo sramota da to kaže drugim ženama, pa se sama zaključala u kuću, gde se porodila, a potom onesvestila. Kada su ukućani upeli da provale u kuću, bila je i dalje živa, ali je preminula iste noći.[8] Jovan, Kočićev otac, teško je podneo gubitak supruge, te je ubrzo od žalosti otišao u manastir Gomionicu, gde se zamonašio i postao monah Gerasim.[6] Godinama kasnije Petar Kočić je književno uobličio svoje roditelje u pripoveci „Đurini zapisi”. Rodna kuća Petra Kočića u Stričićima. Petar Kočić je sa svojom sestrom Milicom i bratom Ilijom odrastao u zadružnoj zgradi Kočića pod tutorstvom baba Vide i dede Stojana. U zadruzi se živelo u skladu sa skromnim načelima patrijarhalne tradicije, te je svako imao svoje zaduženje. Kočićevo zaduženje je bilo da čuva stoku.[6] U to vreme većina stanovnika Bosne i Hercegovine je bila nepismena tako da je budući pisac prvi dodir sa književnošću imao preko narodne književnosti, koju su meštani usmeno pripovedali ili pevali uz gusle. Na poziv oca u svojoj desetoj godini (1887) došao je u manastir Gomionicu, gde ga je jedan monah podučavao čitanju i pisanju. Manastirska sredina, koja je bila tradicionalna i nacionalno romantična, ostavila je vidnog traga na Kočićevo obrazovanje. Tada su mnogi, a naročito sveštenici i učitelji, kao pozni sledbenici Vuka Stefanovića Karadžića, beležili i prikupljali folklornu i etnografsku građu.[8] Početkom juna 1888. austrougarska policija je uhapsila njegovog oca u Banjoj Luci pod optužbom da je odvraćao seljake da idu na doček princa Rudolfa, za šta je bio osuđen na sedam meseci zatvora.[9] Kočić je napustio Gomionicu nakon dve godine, a potom je dovršio viša dva razreda u srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Letnje raspuste je provodio u Gomionici sa ocem. Bio je đak generacije, što mu je omogućilo da 1891. godine upiše Veliku gimnaziju u Sarajevu, tada jedinu državnu gimnaziju u Bosni i Hercegovini.[10] Gimnazija u Sarajevu i Beogradu (1891—1899) Kočić je Sarajevsku gimnaziju upisao s jeseni 1891. godine kao četrnaestogodišnji dečak.[a] Stariji od drugih đaka iz odeljenja, sa razvijenim nacionalnim osećanjem i pod svežim utiscima koje je doneo iz svog rodnog kraja, Kočić je sa nepoverenjem posmatrao novu sredinu. Shvatanja pod kojima je do tada rastao, bila su u Sarajevu, kao centru tuđinske uprave, toliko potisnuta da se o njima moglo samo u najužem krugu poverljivo govoriti. Direkcija školske vlasti, koja je, zapravo, odražavala političke tendencije austrougarske okupacione uprave, pomoću dobro organizovane policijske i špijunske službe, vršila je strogu kontrolu nad životom i radom školske omladine, tako da je i o najmanjim školskim izgredima bila odmah obaveštavana.[12] Kočić je u prvi mah ambiciozno pristupio školskom učenju. Tokom prva tri razreda bio je jedan od najboljih đaka. Posebno se isticao u matematici, starogrčkom, nemačkom i srpskom jeziku, koji je austrougarska vlast zahtevala da se zove „zemaljski jezik”, ne dozvoljavajući da se maternji jezik povezuje sa nacionalnom pripadnošću.[13] Međutim, u četvrtoj godini nastupila je snažna promena u Kočićevom ponašanju te je počeo da se otvoreno sukobljava sa školskim vlastima. Prvi incident, prema svedočenju školskog druga Lazara Kondića, nastao je kada je Kočić bio udaljen sa časa, nakon što je opsovao pred profesorom veronauke, jer mu je dao manju ocenu nego što je zaslužio. Kažnjen zbog ovog incidenta, budući pisac ne samo da je izgubio dotadašnje đačke ambicije, nego se u njemu razvija, kako Lazar Kondić svedoči: „sušta suprotnost od pređašnjeg urednog, uvek spremnog, ambicioznog Petra. Od tada počinje da izostaje iz škole, bilo mu je 17 godina, počinje obilaziti krčme i kafane”.[14] Razočaran u školu i odbacivši stege koje su mu nametale đačke ambicije, Kočić je počeo na različite načine da iskazuje bunt prema sistemu koji je zavela Austrougarska. Povod za novu kaznu se dogodio kada je u gostionici preko puta gradske većnice skandirao stihove koji su započinjali stihom: „Srpsko je nebo plave boje”. Školska uprava je na prijavu policijskog agenta kaznila Kočića sa šesnaest sati karcera (školskog zatvora).[15] Njegova ocena iz vladanja na kraju prvog semestra je glasila: „nije besprijekorno radi vjerske nesnošljivosti i laganja”.[16] Kočić je naučio da čita i piše u manastiru Gomionica. Njegov otac, Gerasim Kočić, bio je monah u ovom manastiru, a kasnije se u njemu zamonašio i Kočićev brat Ilija. Kočićev slučaj je bio saopšten i Zemaljskoj vladi. Naime, kada je vlada zatražila od školske uprave izveštaj o vladanju školske omladine, što je inače često činila, direktor Nemanić je naveo i Kočićev slučaj kao i neke druge koji su se odnosili na narušavanje noćnog mira. Direktor je na kraju izveštaja dodao da se sve tužbe, ukoliko ih ima, odnose bez izuzetaka na učenike pravoslavne veroispovesti.[17] U to vreme vladali su zategnuti odnosi između Srba i Hrvata, a ta netrpeljivost odražavala se još jače među školskom omladinom. Hrvatski đaci su uglavnom pozitivno gledali na austrougarsku okupaciju, dok su učenici srpske nacionalnosti osećali da se njihove težnje pobijaju na svakom koraku. Veći broj srpskih đaka je sve češće napuštao gimnaziju u Sarajevu i prelazilo u beogradske škole, što je izazvalo sumnju kod vlasti.[16] Poslednji incident, koji je doveo do Kočićevog isključenja iz Sarajevske gimnazije, odigrao se u hotelu Carigrad 8. aprila 1895. godine. Prema Kondićevom svedočenju Kočić je u hotel pozvao nekoliko bližih drugova kako bi ih počastio, te je tražio od romskog orkestra da mu sviraju pesmu Onamo, ’namo!, srpsku patriotsku pesmu iz Crne Gore čije je stihove napisao knjaz Nikola I Petrović. Kočiću je prišao musliman koji je podignute ruke uzviknuo: „Nije ovo Crna Gora!”, na što mu je Kočić odgovorio: „Jest više od Crne Gore!”. Došlo je prvo do svađe, a onda i do masovne tuče, koju je konačno obustavila policija.[15] Na osnovu prijave vladinog komesara u školi je sprovedena istraga. Prema rešenju direkcije škole, Kočić je bio isteran iz gimnazije, a ovu kaznu je potvrdila i Zemaljska vlada rešenjem pod br. 45635 od 25. aprila 1895. godine. Direktor Nemanić je 3. maja izvestio vladinog komesara Zaržickog o tome da je Kočić izbačen iz škole, napomenuvši da bi bilo najbolje da ga proteraju iz Sarajeva. Sledećeg dana policija je budućeg pisca proterala iz Sarajeva u Banju Luku.[18] Kočić je u pismu ocu 15. aprila 1898. godine negirao da je učestvovao u ovakvim izgredima i dao je drugačije viđenje sarajevskih godina:[19] Za prvih godina svoga gimnazijskog obrazovanja u Sarajevu, naročito u IV razredu, bio sam često puta izazvan od izvesnih profesora, koji su bezobzirno vređali ono što je meni najsvetlije bilo, jest i biće, dok sam živ. Ta moja svetinja jeste: na prvom mestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog srpstva. Ja sam protiv tih ispada energično ustajao, i zato sam bio isteran iz gimnazije. Aprila iste godine Kočić je tajno i bez pasoša došao u Kraljevinu Srbiju, gde je nastavio školovanje u Prvoj beogradskoj gimnaziji od maja 1895. do juna 1899. godine. Sećanje na svoj dolazak u Beograd opisao je rečima:[20] Obuzet slatkim i nekakvim nejasnim osjećanjem, kao i svaki Srbin, kad prvi put stupa nogom na slobodan komadić srpske zemlje, dugo sam lutao po ulicama, umoran i gladan, ali ne osjećajući ni umora ni gladi. Dugo sam hodao po biogradskim ulicama sa praznim trbuhom i debelom svjeskom pjesama u džepu. Njegova materijalna situacija u Beogradu je bila vrlo teška. Često je gladovao, a ponekad je bio prisiljen da prespava na ulici ili u parku. Svom ocu je napisao: „Život moj u Banjoj Luci bio je težak i čemeran, u Sarajevu još gori, a u Beogradu je dostigao najviši vrhunac u svojim patnjama”.[20] Uprkos nedaćama, nije gubio ponos, o čemu je izvestio oca: „ni pred kim se nisam ponizio, niti sam koga što moljakao, jer Kočići ne znaju moljakati. Bilo je dana, i to dva ili tri, kad nijesam ništa okusio, ali ipak za to nijesam ni pred kim glave sagnuo, da molim milostinju”.[21] Zbog oskudice i zbog straha da neće moći da se vrati, tokom četvorogodišnjeg boravka u Beogradu nije nijednom otputovao za Bosnu da vidi svoju porodicu. Beogradske školske dane je obeležio i njegov pokušaj da se ostvari kao pesnik. Nagovoren od strane jednog zemljaka, odneo je svoju svesku sa stihovima na procenu Janku Veselinoviću. Kada je došao nakon nekoliko dana da o pesmama čuje sud, Janko mu je otvoreno saopštio da su mu stihovi „dosta rapavi”, dodavši da smatra da bi se mogao bolje izraziti u prozi.[22] Iako je bio razočaran presudom, Kočić nije odmah odustao od poezije. Sačuvani su pojedini stihovi u đačkoj družini Nada u kojoj je čitao svoje pesme, a objavio je i dve pesme „Ponoćni zvuci” i „Proljetnji zvuci”, obe u omladinskom časopisu Podmladak 1898. godine (to su ujedno i njegovi prvi štampani radovi). Ostale pesme iz ovog perioda, od kojih je neke slao u pismima ocu, nisu objavljene za vreme njegovog života. Maturirao je u junu 1899, postavši prvi član iz šire porodice koji je stekao diplomu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot kod prve knjige malo ostecen, sve ostalo uredno! Simon de Bovoar (franc. Simone de Beauvoir;[1] Pariz, 9. januar 1908 — Pariz, 14. april 1986) bila je francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja.[2] Bila je životna saputnica filozofa Žan-Pola Sartra. Od 1931. do 1941. bila je profesorka filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvetila književnosti. Pisala je romane, drame, eseje i memoare. Neka od njenih poznatijih dela su romani egzistencijalističke tematike: „Gošća“, „Krv drugih“, „Svi su ljudi smrtni“ i „Mandarini“, drama „Nekorisna usta“ i memoari „Uspomene lepo vaspitane devojke“. Poznata je i po eseju „Drugi pol“ (franc. Le Deuxième Sexe), koji predstavlja detaljnu analizu ugroženog položaja žene i utemeljuje osnove feminizma. Simon de Bovoar je rođena u Parizu, 9. januara 1908. Njeni roditelji bili su Fransoa de Bovoar i Bertrand de Bovoar, a imala je i dve godine mlađu sestru Helen, koja je postala slikarka.[3] Budući da su izgubili puno materijalnih dobara tokom Prvog svetskog rata, porodica se borila da zadrži svoj buržoaski status. Ipak, Simon i Helen su se školovale u jednoj od najprestižnijih samostanskih škola. De Bovoar je bila veoma religiozna devojčica i nameravala je da postane častna sestra. Međutim, u svojim „tinejdžerskim” godinama, izgubila je svoju veru i ostala je ateista do kraja svog života

Prvo izdanje iz 1966! Školska posveta na predlistu, inače bez podvlačenja i drugog pisanja. Autor - osoba Crnjanski, Miloš, 1893-1977 = Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Naslov Kod Hyperborejaca. 1-2 / Miloš Crnjanski Ostali naslovi Kod Hiperborejaca Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta ; Novi Sad : Matica srpska ; Zagreb : Mladost ; Sarajevo : Svjetlost, 1966 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 414 str. ; 378 str. ; 20 cm Zbirka Sabrana dela Miloša Crnjanskog ; ǂknj. ǂ7-8 (Plast.) Hiperborejci [grč. hyperbóre(i)os, hiper-, Boréas sever], u grčkoj mitologiji, narod na krajnjem severu Evrope gde se ne može dospeti ni kopnom, ni morem, žive u miru i izobilju. Rečnik stranih reči i izraza, Ivan Klajn i Milan Šipka To je mišljenje Grka, u stvari možete reći mit, a možete reći i konstrukcija, filozofska, jer ima i jednog i drugog, da postoji iza Boreje, iza severnog vetra, zemlja sva u suncu, večnom, gde ljudi žive vrlo srećni, u stvari posle smrti, ali žive vrlo srećni, i to su Hipeborejci, jer prema grčkoj reči, to znači, oni koji su iznad severnih predela. Miloš Crnjanski, fragment jednog razgovora Za Crnjanskog Hiperboreja nije morala da bude ni geografski, ni filozofski tačna. Reč je poslužila kao simbol za putovanja piščeva po severnim predelima, do Jan Majena, Islanda, do Špicberških ostrva. Te vizije severnih predela koje je posetio 1937. godine, kao i vizije moreplovaca i istraživača koji su svoje živote ostavili u potrazi za mitskom zemljom, Crnjanski će upotrebiti pišući u Rimu, 1940. i 1941. godine, o svom životu. Reč je o jednom prelomnom istorijskom trenutku, na izmaku piščevog službovanja u jugoslovenskom poslanstvu, pred ulazak u rat. U tom će nevezanom razgovoru sa samim sobom iskoristiti sve svoje doživljaje, sva svoja razmišljanja. Crnjanski je govorio da je čitava ova knjiga niz malih novela, malih priča o proživljenom, ali i o životima ljudi koje je sreo. Kod Hiperborejaca u stvari znači tamo negde, iza sunca, na rubu sveta. Žanrovski neodrediva, ova knjiga predstavlja novi oblik romana i novu prozu, o kojoj je i sam Crnjanski pisao. Ima elemenata putopisa, memoara, poezije, romana, pa i pamfleta. Izatkana je od uspomena, lutanja, beležaka, promišljanja i utisaka čoveka koji zna da ni zakoni, ni granice, ni rastojanja ne mogu da prepreče put sumornoj magli koja se širi u svemu što je ljudsko. Rad, sve struke, java, život, sve to gubi smisao i snagu pred jednom tajanstvenom tugom, koja je u prirodi, večna i neizbežna. Na kraju je opet smrt, koja se diže kao grdna senka jedne lađe. Ističući značaj nefikcionalnog u umetničkoj prozi, Crnjanski, takođe, beleži da su: Memoari uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kad nisu doslovce verni. U svesti lica koje pripoveda okovanog u sadašnjem trenutku preklapaju se vlastite projekcije u vremenu i prostoru, poput ideje sumatraizma, samo što su veze koje se sada uspostavljaju veze sa samim sobom u nekim udaljenim vremenima i meridijanima. Ceo svet postaje njegov, a prošlost i daljina nestaju u njemu, dok ga putovanja kroz severne predele vezuju za večnost. Pored glasa pripovedača u Hiperborejcima odjekuju i tuđi glasovi, tuđi jezici. Stihovima italijanskih i starofrancuskih pesnika, rečima polarnih istraživača, skandinavskih dramaturga, mekoćom poljskog jezika uspostavljaju se veze sa nekim od ključnih motiva klasične i moderne literature. U jednom intervjuu 1962. godine, Crnjanski će reći: U mojoj knjizi Kod Hiperborejaca nameravam da pokažem da sve što pojedinac može da stvori prekida smrt. Knjiga je prvi put objavljena 1966. godine u izdanju beogradske Prosvete, u okviru Sabranih dela Miloša Crnjanskog. Monumentalna hronika nemirnog doba i nestalnosti postojanja. I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? ...To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio. Kao diplomatski službenik Kraljevine Jugoslavije, Miloš Crnjanski je boravio u Rimu od 1938. do 1941. godine i bio svedok jedne epohe. Dvadeset pet godina kasnije, po povratku iz mučnog i nametnutog egzila, objavljuje jedan od najneobičnijih romana napisanih na srpskom jeziku – Kod Hiperborejaca. Život diplomate u Italiji uoči Drugog svetskog rata samo je okvir za sliku evropskog severa i juga, pred katastrofu koja će potresti osnove civilizacije. Tvoreći suptilne paralele sa Geteovim i Stendalovim šetnjama po Rimu, ispod senke gigantske Mikelanđelove figure, Crnjanski tumači ljude, pojave, predele, istoriju i umetnička dela. Oštrom oku genijalnog pisca neće promaći nijedan skriveni detalj koji će mu pomoći da protumači intimne i istorijske događaje podjednako. S lakoćom svojstvenom pripovednom virtuozu, Crnjanski će voditi čitaoca do oktrića mehanizama koji od naizgled nespojivih i rasutih fragmenata grade jednu sasvim konkretnu, ličnu istoriju određenu egzistencijalnim autsajderstvom, u isto vreme preobražavajući se u žive slike jedne dramatične epohe. Jedinstven roman, neuporediv ni sa jednim drugim delom u srpskoj književnosti. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. MG46 (N)

DUBINA SLAVE 1-2 Irving Stoun Izdavac: Vulkan Cvrst povez 350, 334 str. Druga knjiga ima fleku od vina sto se moze videti na fotografiji, ostecenje na omotnici sa unutrasnje strane. Intrigantna pripovest o briljantnom i plodnom slikaru, jednom od začetnika impresionizma, ali i zadivljujuće svedočanstvo o raznolikosti talentovanih pojedinaca sa kojima je delio život, prijateljstvo i ljubav prema umetnosti.U središtu pažnje je Kamij Pisaro, vizionar čiji je život tesno povezan sa životima drugih velikih umetnika, među kojima su: Mone, Dega, Renoar, Mane, Sezan, Gogen, Van Gog, Bodler, Zola i mnogi drugi. Svi ovi slikari, pisci, trgovci umetninama, bili su važne figure francuske umetničke scene te epohe, a mnogima od njih je dobrodušni i plemeniti Pisaro pomagao da usavrše tehniku, ali i nesebično nudio hranu i krov nad glavom.Međutim, umesto romantične vizije boemskog života Monmartra i leve obale Sene, mi se na stranicama ove knjige teško mirimo sa omalovažavanjem i siromaštvom impresionista čija se veličanstvena, drugačija dela nisu uklapala u zastarela merila kritike i publike. Tek nakon mnogo godina njihova će se upornost isplatiti, a javnost će najzad priznati vrednost njihovih dostignuća i početi da posmatra svet očima impresionista.