Jako lepo očuvana knjiga. Sifra adp26.1

Stefan Mitrov Ljubiša : DJELA 1 - 2 - 3 / Knjiga 1 : Pripovijesti crnogorske i primorske Knjiga 2 : Pričanja VUka Dojčevića Knjiga 3 : Napisi Цетиње : Обод ; Будва : Културни центар, [197?] , komplet, tvrdi povez, omot, Fizički opis 350 стр. : ауторова слика ; 21 cm / 262 стр. ; 21 cm / 257 стр. ; 21 cm , `Издање поводом 150-годишњице рођења Стефана Митрова Љубише` --> полеђина насл. листа Стр. 7-17: Изворност приповиједања Стефана Митрова Љубише / Чедо Вуковић. Љубиша, Стјепан Митров, 1824-1878 Očuvanost 4 ; 4-; u svakoj knjizi ima posveta na predlistu.

Dzozef Konrad - Izabrana dela 1 i 2 Edicija - Biblioteka stranih pisaca Tajfun, Emi Foster, Karen, Il Conde, Mladost, Na rubu senke, Sve zbog dolara, Laguna. Izdavač - Naridna prosveta, Beograd, 1935.god. Tvrd povez, ćirilica, zlatotisak, pečat predhodnog vlasnika, 279 +299. strana. Antikvarne knjige Dobro očuvane.

Izabrana djela 1 i 2 Emil S. Petrović Svjetlost, Sarajevo,1968. (271+372)str. tvrd povez, zaštitni omor vrlo očuvano vr306

Izdavač:BIGZ - DEČJE NOVINE - JEDINSTVO Broj strana:473 + 413 Pismo:Ćirilica Povez: TVRDOKORIČENO sa omotom Format: 21,5 x 13,5 cm Godina izdanja:1989 Knjige su unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjiga rado ću vam odgovoriti ! Knjiga prva : SATIRE i PRIPOVETKE Knjiga druga : PRIPOVETKE, FELJTONI i PISMA

LAJOŠ ZILAHI 1-10 - SABRANA DELA 1) ZAROBLJENICI 2) PURPURNI VEK 3) SAMRTNO PROLEĆE 4) KAD DUŠA ZAMIRE 5) OSVETA ORUŽJA 6) BEGUNAC 7) GRAD IZBEGLICA 8) ARARAT 1 9) ARARAT 2 10) RAZBESNELI ANĐEO Bratstvo jedinstvo Novi Sad 1967 Tvrdi povez knjige su unutra vrlo dobre spolja spolja pozuteli listovi K.D.S.P 1 +

Isak Baševis Singer - MUŠKATOVI 1-2 (Izabrana dela I.B. Singera, Knjige 4 i 5, Svjetlost, Sarajevo, 1988, tvrd povez, 370+323 str.)

Isak Baševis Singer - MUŠKATOVI 1-2 (Izabrana dela I.B. Singera, Knjige 4 i 5, Svjetlost, Sarajevo, 1988, tvrd povez, 370+323 str.)

EROTSKA DELA 1 - 3 AUTOR - MIRABEAU EROTIKA , ilustrovane Izdavac - Logos , Split , 1986. 1 - Opat on i ona 2 - Moje obracenje 3 - Erotika Biblion Odlicne 89

Knjiga je dobro očuvana. Više dela u jednoj knjizi: 1.Doživljaji Arthura Gordona Pyma 2.Pjesme 3.Poetika 4.Pisma

Prodajem 4 knjige našeg pisca Branislava Nušića sabrana dela-Bg-1o58 god.-tvrd povez-naslovi: 1.Ožalošćena porodica-Opasna Igra -Dr-21cm-312 str. 2.Opštinsko Dete-21cm-246 str. 3.-Mister Dolar-Pokojnik-Vlast-21cm-360 str. 4.-Hajduci-Pripovetke-261 str-21cm vidi slike

Stanje: solidno Izdato: Narodna knjiga, Beograd 1973 Korica: tvrda Pismo : ćirilica ----KEV---- Dela: 1) VILET , Šarlot Bronte 2) ŠERLI , Šarlot Bronte 3) STANARKA NAPUŠTENOG ZAMKA , En Bronte Veselin Masleša,Sarajevo 1971 4) DŽEJN EJR , Šarlot Bronte 5) ORKANSKI VISOVI , Emili Bronte Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- SZFFFB -----

Tvrd povez, unutrašnjost dobra ima posvetu 1. Zanat gospođe Vorn 2. Kandida 3. To se nikad ne zna 4. Đavolov učenik 5. Cezar i Kleopatra 6. Lekar u nedoumici 7. Androkle i lav 8. Pigmalion B4

Retko predratno izdanje. Hrbati malo oštećeni i na ponekom listu male žute fleke od vlage. M 1/2 F

Budenbrokovi 1 - 2 / Tomas Man Izdavač - Matica Srpska, Novi Sad, 1964.god. Tvrd povez, ćirilica, 360 + 344. strane. Prvi roman Tomasa Mana i jedno od najznačajnijih dela nemačke književnosti predratnog doba. Roman govori o opadanju buržuazije koje je prikazano kroz propadanje jedne ugledne trgovačke porodice. Radnja romana se dešava u Libeku, rodnom gradu Tomasa Mana, i kroz nekoliko generacija u XIX veku, prati propadanje bogate i ugledne trgovačke porodice Bunderbrok. Autor na izvanredan način slika unutrašnja stanja likova i njihove unutrašnje sukobe. Svaki lik ima svoje prepoznatljive osobenosti a, isto tako, u svakom liku prepoznajemo njihovu porodičnu sličnost. U središtu romana su dešavanja i likovi iz treće generacije Budenbrokovih. Dobro očuvane knjige.

36277) KOMEDIJE , Terencije , Srpska književna zadruga Beograd 1978 , Uz Plauta, Terencije je najpoznatiji rimski komediograf. Njegova su dela izvođena tokom perioda postojanja Rimskog carstva , a posebno su popularna bila u srednjem veku. 1.Devojska sa Androsa 2.Samomučitelj 3.Evnuh 4.Formion 5.Svekrva 6.Braća... Predgovor, prevod i objašnjenja VLADETA JANKOVIĆ... tvrd povez, format 13 x 19 cm LVI + 396 strana ,

Miodrag Bulatović : GODO JE DOŠAO I DRUGE DRAME 1 - 2 , Београд : DBR International Publishing, 1994 , tvrdi povez, Физички опис 341 + 263 стр. ; 21 cm Напомене Стр. 7-60: Драмско дело Миодрага Булатовића / Зоран Глушчевић Стр. 61-65: Наставити без наслова / Марица Јосимчевић Предметне одреднице Булатовић, Миодраг, 1930-1991 -- Драме Bulatović, Miodrag, 1930-1991 Sadržaj na slikama.

ZA UBISTVO JE POTREBNO DVOJE 1 i 2 Najbolje svetske krimi price Priredio Zoran Glušcevic Izdavac: Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1988 Format: 20 X 12 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana knjiga 1: 488 Broj strana knjiga 2: 489 - 1056 Krimi prica je najprivlacniji književni žanr bez koga se više ne može zamisliti savremena književnost u svetu. Ona obogacuje ljudski duh zadovoljavajuci našu iskonsku žudnju za avanturom, izazovom, radoznalošcu, saznanjem, pravdom, romantikom, mitom, idealom, uzbudljivošcu, zapletom, neizvesnošcu, tajanstvom, jezom, neizrecivim doživljajem - sve u isti mah. U ovom izboru od 44 price, od kojih nujedna nije ranije objavljena na našem jeziku, zastupljeno je 38 najboljih krimi-pisaca sveta. Dok citate njihove price, pridružite se najvecem broju citalaca koje je ikada okupio jedan književni rod i otkrvate duhovna bogastva i njiževne lepote koje vam dosad nisu bile poznate. Ove price vezuju vašu pažnju i drže vas u napetosti do posledne procitane stranice. Sadržaj knjiga 1: Predgovor - Zoran Glušcevic......7 Artur Konan Dojl - ÐAVOLJE STOPALO....45 Artur Konan Dojl - NOVE KATAKOMBE....79 Enist Brama Smit - DIONISIJEV NOVCIC....95 Gilbert Kit Cesterston - POGREŠAN OBLIK....115 Somerset Mom - PRE PRIJEMA......137 Žak Futrel - SABLASNI AUTOMOBIL.....167 Henri Kristofer Bejli - SLUCAJ SPALJENOG LEŠA....185 Lord Danseni - UKRŠTENE RECI......223 Tomas Berk - RUKE GOSPODINA OTERMOLA......235 Reks Staut - PAS NA PLOCNIKU.....257 Agata Kristi - SLAVUJEV DOM.....311 Doroti Li Sejers - VAŽNO JE UMETI......339 Milvord Kenedi - UZALUDNO UBISTVO....357 Oldos Haksli - ÐOKONDIN OSMEH.....375 Vilijam Fokner - DIM.....409 Lusi Beatrice Melson - (ENTONI GILBERT) NE VEŠA SE DVAPUT....441 Horhe Luis Borhes - DVANAEST FIGURA SVETA.....469 Sadržaj knjiga 2: Horhe Luis Borhes: Tai Anovo produženo traganje. Siril Besi: Sestra Besi. Siril Her: Za ubistvo je potrebno dvoje. Žorž Simenon: Covek na ulici, Svedocenje decaka iz crkve. Grejem Grin: Soba u suterenu. Eleri Kvin: Slucaj bradate žene. Džon Dikson Kar: Gospodin iz Pariza. Heri Kemelman: Šetnja od devet milja. Patrik Kventin: Sedmo nebo. Majkl Gilbert: Milo za drago. Jirži Marek: Otisak prsta. Ruald Dal:Žrtveno jagnje, Gazdarica. Barbara Gordon: Haron iz Brezovice. Filis Doroti Džejms: Žrtva. Hajserg Martin: Dobri noževi dugo ostaju oštri. Fridrih Direnmant: Nazgoda. Edmund Krispin i Džefri Buš: Ko je ubio Bejkera? Klareta Cerio: Prokletstvo rdavog dela. Andre-Pol Dišato: Bulevar macaka. Renato Olivieri: Pansio dobre nade. Marek Hlasko: Begunac. Vladimir Kajak. Brigita. Žan Mazaren: Posrednik. Vitorio Kurton: Osveta u provinciji. Zoran Glušcevic roden je 1926. godine u Užickoj Požegi. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Posebno se bavio izucavanjem nemacke književnosti, a bio je veoma cenjen kao književni kriticar. Osim eseja pisao je drame za radio i televiziju. Autor je tridesetak knjiga medu kojima se izdvajaju: Putevi humaniteta I i II (Oktobarska nagrada 1966. godine), Perom u raboš, Studija o Kafki, Alfa i omega, Književnost i rituali, Okultna moc, Sava Rakocevic, Antologija krimi price, i Život u ružicastom – antologija svakodnevnog kica. Njegovo poslednje delo Mefisto i on objavila je Prosveta 2005. godine. Važio je za najboljeg domaceg poznavaoca opusa Hermana Hesea i bio priredivac njegovih sabranih dela koje je objavilo Slovo ljubve. Kao urednik u nekoliko izdavackih kuca priredio je mnoge naslove, medu kojima i sabrana dela Isidore Sekulic. Svojevremeno je bio urednik `Književnih novina`. U ovom casopisu 1969. godine objavio je clanak kojim osuduje ulazak vojnih trupa SSSR u Cehoslovacku, zbog cega je osuden na šest meseci zatvora. U svojim knjigama bavio se i aktuelnom politickom situacijom, pa su dela Kosovo i nikad kraj, Ratne igre oko Kosova, F-117 ili sunovrat NATO strategije posvecena kritici medunarodne politike prema Kosovu i SCG. ***Ocuvano***

OMOT JE MALO ISCEPAN,NA IVICAMA.UNUTRAŠNJOST JE U ODLIČNOM STANJU UNUTRAŠNJOST ODLIČNOM STANJU Izdavač: Novosti, Beograd 2005; Biblioteka Milenijum: knj. 1, 2 Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 354+316, 20cm, Roman Ana Karenjina, Tolstojevo najpoznatije i najčitanije delo, nezaobilazni je klasik svetske književnosti. Ana je izuzetno lepa žena, udata za uticajnog ministra Karenjina, rodila je sina-reklo bi se da je u potpunosti ostvarena kao žena i majka. Međutim , ona u takvom životu još uvek ne nalazi svoju istinu i smisao. Tražeći ono što joj nedostaje, zaljubljuje se u mladog grofa Vronskog, i tada se njen život preokreće. Dok Ana svoju sreću traži u novoj ljubavnoj vezi, bogati zemljoposednik Kontantin Ljevin svoje duhovno ispunjenje traži u braku, porodici i teškom radu na imanju.

PROSVETA - 1961 - 784 + 825 STRANA, TVRD POVEZ. PLATNO NA PREDNJOJ KORICI PRVE KNJIGE JE MALO POČELO DA SE ODŠIVA U DONJEM DELU.

62142) SVE LJUBAVI LAZARA KOSTIĆA 1 i 2 , Ljiljana Pakić , Beoletra /Kreativna knjiga Beograd 2018 , `Knjiga o Lazinim ljubavima je priča o velikom srpskom pesniku i intelektualcu, njegovim životnim lomovima, društvenim i pesničkim borbama, ali nadasve pripovest o dve žene koje su obeležile njegov život - priča o Julijani, Julki, jedinici somborskog bogataša Dimitrija Palanačkog i Jeleni, zvanoj Lenka, kćeri najbogatijeg srbina, velikoposednika i poslanika vladajuće stranke, Lazara Dunđerskog. Knjiga `Sve ljubavi Lazara Kostića` je vredno, uspelo i zanimljivo književno delo. Prateći pesnikov život, njegove uspone i padove, uzlete i postraje, delo prati i nastanak najlepše ljubavne pesme sprskog jezika. Knjiga je pripovest o čoveku, pesniku, političaru i polemičaru - knjiga o jednom periodu srpske istorije.` izvod iz recenzije 2 knjige , mek povez, format14 x 20,5 cm , ćirilica, 355 + 286 strana

David Copperfield 1 - 2 - Čarls Dikens Izdavač - Naprijed, Zagreb, 1960.god. Tvrd povez, latinica, 502 + 510. strana. Dobro očuvane knjige. Dejvid Koperfild, jedan od najpoznatijih romana Čarlsa Dikensa, čitaocima donosi priču o teškom odrastanju junaka. Sećajući se svog detinjstva I mladosti, sada kao odrastao čovek, Dejvid pripoveda svoju sudbinu i dogodovštine. Školovanje, očekivana i neočekivana prijateljstva, prve ljubavi, pritajeni neprijatelji i borba protiv nepravde i surovosti samo su od nekih epizoda sa kojima će publika imati prilike da se upozna u ovom delu. Dikensovo naoštreno pero opisuje i verno postavlja pitanje predstavlja sliku devetnaestovekovnog engleskog društva, ali takođe, postavlja pitanja koliko se društvo do sada promenilo , i ima li Dejvida Koperfilda među nama. Zasigurno, Dejvid Koperfild je roman u kojem će mladi uživati, dok će se odrasli vratiti u detinjstvo.

Julije Cezar 1: Rim, grad na prodaju Julije Cezar 2: Galska simfonija Beograd 2005. Tvrd povez, 391 + 420 strana. Knjige su odlično očuvane. U svom čuvenom delu o Juliju Cezaru, Rože Karatini, filozof i enciklopedista, nas vodi kroz neverovatnu kulturu starih Rimljana, otkriva sam Rim, njegov šarm, intrige i životni stil, do toga da nam ruši mitove o Juliju Cezaru i predstavlja ga kao jednostavnog, iznenađujućeg i dalekog od stereotipa. Prva knjiga iz ove trilogije omogućava nam da otkrijemo avanturu, slobodu ali i političko vizionarstvo. Dok čuveni imperator s velikim ambicijama pokušava da ustoliči svoj položaj i pojača svoj autoritet, s druge strane vidimo svet senatora čija se zavera krije ispod orgija i čuvenih rimskih skandala... Druga knjiga trilogije Julije Cezar govori o radikalnoj transformaciji — raskalašnik postaje čovek od akcije. Cezar, stupa na funkciju konzula, proglašava svoje agrarne zakone, narušava moć Senata i učvršćuje svoj autoritet. Borbe, pregovori, slavne legije, praznik imele i druge druidske ceremonije, sa velikim Cezarom u glavnoj ulozi. Cezarom koga autor nije predstavio kao nemilosrdnog vojskovođu, već kao ujedinitelja, koji će preko čudesne galsko - romanske civilizacije pokrenuti začetak raznovrsne francuske kulture.

Spolja kao na slikama, unutra odlično očuvan! Autor - osoba Servantes Saavedra, Migel de, 1547-1616 = Cervantes Saavedra, Miguel de, 1547-1616 Naslov Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1-2 / Migel De Servantes Saavedre ; preveo Đorđe Popović ; predgovor Sreten Marić Jedinstveni naslov ǂEl ǂIngenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha. srpski jezik Ostali naslovi Don Kihot Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1975 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 412 str. ; 459 str ; 19 cm Drugi autori - osoba Popović, Đorđe, prevodilac = Popović, Đorđe, prevodilac Marić, Sreten, 1903-1992 = Marić, Sreten, 1903-1992 Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta / [Prosveta, Beograd] ; 108 (Broš.) Napomene Prevod dela: El Ingenioso hidalgo Don Quixote De La Mancha / Miguel de Cervantes Saavedra. Kor. stv. nasl.: Don Kihot od Manče Hrpt. stv. nasl.: Don Kihot Knj. 1: Tragična luda: str. 5-27. Knj. 2: Predgovor čitaocima: str. 4-10 Str. 431-448: Život i dela Servantesa / Đorđe Popović Migel de la Servantes: str. 451-453 Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Servantes Saavedra, Migel de, 1547-1616 -- `Don Kihot` Don Kihot ili Don Kihote (šp. Don Quijote) je jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, autora Migela de Servantesa. Jedna je od najviše objavljivanih i najprevođenijih knjiga na svetu. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih objavljenih dela fikcije svih vremena, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp. Siglo de Oro). Izdanja Prvi deo je objavljen 1605. godine pod punim nazivom Veleumni plemić Don Kihot od Manče (šp. El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha). Drugi deo, pod nazivom Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče (šp. Segunda parte del ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha), objavljen je 1615. godine. Prvi deo je objavljen u Madridu o trošku Fransiska de Roblesa (šp. Francisco de Robles), štampan u štampariji Huana de la Kueste (šp. Juan de la Cuesta), krajem 1604. godine. U prodaji je bio u januaru 1605. godine i bio je pun štamparskih grešaka zbog brzine koju je nametao izdavački ugovor. Ovo izdanje opet je štampano iste godine i u istoj štampariji, tako da u stvari postoje dva različita izdanja iz 1605. godine. Knjiga je ubrzo doživela veliku popularnost i vrlo brzo su se pojavila piratska izdanja štampana u Valensiji i Lisabonu. Sledila su izdanja u Aragonu i Portugalu za koja je Robles kupio prava u februaru. Međutim, kako je Servantes zadržao samo prava na štampanje u Kastilji, nije imao skoro nikakve koristi od popularnosti i brojnih izdanja svog dela. Do avgusta 1605. godine već su izašla dva izdanja u Madridu, dva u Lisabonu i jedno u Valensiji. Godine 1607. izašlo je jedno izdanje u Briselu, a 1608. godine Robles je štampao još jedno izdanje u Madridu. Godine 1610. pojavilo se jedno italijansko izdanje, a 1611. još jedno izdanje je štampano u Briselu. Prvo izdanje drugog dela je izašlo iz iste štamparije kao i prvi deo, krajem 1615. godine. Vrlo brzo je isto izdanje štampano u Briselu i Valensiji (1616) i Lisabonu (1617). Zajedničko izdanje prvog i drugog dela pojavilo se prvi put u Barseloni 1617. Inspiracija Pretpostavlja se da ideja o sredovečnom plemiću koga su zaludeli viteški romani u stvari i nije nova i da se verovatno prvi put pojavila u obliku jedne od Servantesovih Uzornih noveli (šp. Novelas exemplares) koja je kružila u rukopisu pod naslovom Veleumni plemić od Manče (šp. El ingenioso caballero de la Mancha) i da je roman u stvari proširenje ove novele koja je, po rečima samog Servantesa u prologu prvog dela, nastala prilikom jednog od njegovih boravaka u zatvoru. Na ovu pretpostavku nas navode aluzije na veliku popularnost ovog dela koje nalazimo kod Servantesovih savremenika kao što su Fransisko Lopez de Ubeda (šp. Francisco López de Úbeda) i Lope de Vega (šp. Lope de Vega). Godine 1920. Ramon Menendes i Pidal (šp. Ramón Menéndez y Pidal), poznati španski filolog, istoričar i folklorist, iznosi svoju teoriju o tome kako je inspiraciju za ovo delo Servantes našao u Međuigri romansi (šp. Entremés de los romances) nepoznatog autora u kojoj se govori o jednom seljaku koji se zaludeo čitanjem viteških knjiga i odlučio da napusti ženu i da, isto kao i Don Kihot, krene u avanturu kao lutajući vitez i da ispravlja krivde, brani nezaštićene i spasava device. Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547 – Madrid, 23. april 1616) bio je španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče. Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta. Život Migela Servantesa je do 18. veka bio nepoznanica i postavljao je mnoge nedoumice. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas, čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas posedujemo o ovom velikom španskom piscu, pesniku i dramaturgu. Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna, kao npr. period između 1597. i 1604. koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid, ili na primer o motivima mnogih presudnih odluka koje je doneo u životu: odlazak u Italiju, odabir vojničke službe, povratak u Španiju koji je bio osujećen gusarskim napadom, njegovo lutanje po Andaluziji između 1587. i 1597. kao sakupljač poreza, definitivan povratak u Madrid 1608. i povratak pisanju. Odatle i mnoge pogrešne namerne ili nenamerne zamene mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka. Servantes je retko govorio u svoje ime i više je voleo da daje podatke o sebi preko izmišljenih likova kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz Don Kihota, ili u svojim prolozima, posvetama i u „Putu na Parnas“, gde daje škrte i razbacane opise autora, tj. sebe, koji se ne mogu tumačiti sa sigurnošću. Tako se zna da je kršten 9. oktobra 1547. godine u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor), ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi. Pretpostavlja se da je to bilo 29. septembra, na dan sv. Mihajla (Migel – Mihajlo/Mihailo na španskom), ali i o tom pitanju postoje mnoge nedoumice. Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko ili 1587. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar Detinjstvo Servantes se rodio u Alkali de Enares kao treće od petoro dece (Andrea i Luisa su bile starije, a Rodrigo i Magdalena mlađi od Migela) Leonor de Kortinas (šp. Leonor de Cortinas) i Rodriga Servantesa (šp. Rodrigo de Cervantes) porodičnog lekara i hirurga za koga se smatra da je verovatno bio jevrejskog porekla (novi hrišćanin). Bio je kršten u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor). Otkriće njegove krštenice iz te crkve u 18. veku, konačno je razrešilo misteriju mesta njegovog rođenja. Porodica se stalno selila tako da se ne zna mnogo o Servantesovom detinjstvu. Godine 1551. porodica Servantes se definitivno preselila u Valjadolid u potrazi za boljim životom. Nakon entuzijazma novog početka, Rodrigo Servantes je zapao u dugove zbog kojih je više puta dospevao i u zatvor, a cela imovina mu je bila konfiskovana. Nakon nekoliko veoma teških godina, godine 1553. Rodrigo Servantes se vratio s porodicom u Alkalu na kratko, da bi potom otišao sam u Kordobu, u pratnji samo svoje majke. Tamo je, zahvaljujući svom ocu (s kim isprva nije bio u dobrim odnosima), dobio posao lekara i hirurga u zatvoru Inkvizicije. Ubrzo zatim je doveo i svoju porodicu iz Alkale da mu se pridruže u Kordobi. U Kordobi je Migel krenuo da se školuje na akademiji Alonsa de Vijerasa (šp. Alonso de Vieras). Ubrzo će pokazati veoma veliko interesovanje za književnost. Nešto kasnije nastavio je školovanje kod kordopskih jezuita. U to doba će videti prve predstave Lopea de Ruede (šp. Lope de Rueda) koje će, kao i kordopska pikareska, ostaviti dubok trag na mladog Servantesa. Nakon smrti Migelovih dede i babe, Servantesov otac je odlučio da krene opet na put – prvo u Granadu a zatim u Sevilju, grad koji je u ono doba bio u punom razvoju i smatrao se najvažnijim gradom u Španiji. U Sevilji Migel je nastavio svoje školovanje kod seviljskih jezuita. Njegov profesor je bio otac Asevedo (šp. Padre Acevedo) u čijim su komedijama igrali njegovi studenti. Otac Asevedo će takođe veoma mnogo uticati na formiranje budućeg dramaturga Servantesa. U to doba će Servantes početi da piše i svoje prve pozorišne komade realističnog karaktera. Početkom 1566. godine porodica se preselila u Madrid, grad koji je bio u usponu i doživljavao je demagrafsku eksploziju zahvaljujući tome što se u to doba tamo preselio dvor Filipa II. U to doba Serantes je napisao svoje prve stihove – sonet u čast rođenja druge kćerke Filipa II i njegove druge žene, Izabel de Valoa. Huan Lopez de Ojos (šp. Juan López de Hoyos), profesor u školi „Estudio de la Vilja“ (šp. Estudio de la Villa), koju je Servantes pohađao, objavio je čak neke Servantesove stihove (nuestro caro y amado discípulo – „našeg nam dragog i voljenog učenika“) u svojoj knjizi o bolesti i smrti Izabele de Valoa. Prema dokumentima nađenim u Arhivu Simankas (šp. Archivo de Simancas), zbog navodnog učešća u dvoboju u kom je bio ranjen izvesni Antonio de Segura (šp. Antonio de Sigura), 15. septembra 1569. godine Migel Servantes je osuđen na proterivanje na 10 godina i na odsecanje desne šake, zbog čega će Servantes pobeći prvo u Sevilju, a odatle u Italiju. Mladost – Italija, Bitka kod Lepanta i alžirsko zarobljeništvo U Italiji je stupio u službu kardinala Akvavive (šp. Acquaviva). Prošao je Italiju uzduž i popreko, i video nekoliko italijanskih pozorišnih remek-dela. Godine 1570. ipak je odlučio da napusti palatu svog gospodara i da se prijavi kao vojnik u Špansku armadu. Otišao je u Napulj gde se pridružio četi koju je predvodio Alvaro de Sande (šp. Álvaro de Sande). U maju 1571. godine osnovana je Sveta liga, kao i vojska don Huana od Austrije, kraljevog polubrata, a španske snage se užurbano spremaju za odlučujući sukob sa Turcima. U leto 1571. u Italiju je pristigla i četa Dijega de Urbine (šp. Diego de Urbina) u kojoj je služio Migelov mlađi brat, Rodrigo i kojoj se Migel pridružio, ne toliko iz ubeđenja koliko iz privatnih razloga. Učestvovao je u čuvenoj bici kod Lepanta, 7. oktobra 1571. godine protiv Turaka i njihovog sultana Selima II, u kojoj je izgubio levu ruku i zbog čega su ga zvali Jednoruki sa Lepanta (šp. Manco de Lepanto). Servantes je bio izuzetno ponosan na svoje učešće u ovom zajedničkom vojnom poduhvatu mletačkih, papskih i španskih snaga pod vrhovnim vođstvom Huana od Austrije u kom je učestvovalo više od 200 galija, 50 fregata i 80.000 ljudi, što će više puta naglasiti u svojim delima. Nakon pobede koja je označila kraj osmanskog preimućstva na moru, Migel, teško ranjen, prebačen je u Mesinu u bolnicu na lečenje i oporavak, gde je proveo nekoliko meseci da bi u aprilu 1572. godine ponovo stupio u službu, kada je bio unapređen u „elitnog vojnika“ (šp. soldado aventajado) zbog zasluga u bici kod Lepanta. Potom će učestvovati u vojnim ekspedicijama protiv Turaka na Krfu i u Tunisu, da bi 1574. godine definitivno napustio vojnu službu. ...Ali nisam mogao da ne osetim što me je nazvao matorim i jednorukim, kao da je do mene stojalo da zadržim vreme, te da za me ne protiče, kao da sam moju ruku izgubio u kakvoj krčmi, a ne u najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti. Ako moje rane ne blistaju u očima onoga koji ih gleda, bar ih poštuju oni koji znaju gde sam ih zadobio; a vojniku bolje dolikuje da je mrtav u boju negoli slobodan u bekstvu; pa o tome ja mislim, kad bi mi sad predložili i ostvarili nešto nemoguće, ja bih više voleo što sam se našao u onom divnom boju negoli da sam sad izlečen od mojih rana, a da nisam bio u njemu... Tada će nastati i neka od njegovih značajnih dela – Put na Parnas (šp. Viaje del Parnaso), Galateja (šp. La Galatea), Uzorne novele (šp. Novelas Ejemplares), Pustolovine Persilesa i Sihismunde (šp. Los trabajos de Persiles y Segismunda). U tom periodu, glavni uticaji koje je Servantes primio na polju književnosti bili su Petrarka, Bokačo, Ariosto i Bojardo, iako se njegova kasnija dela ne ograničavaju samo na imitaciju ovih velikana italijanske renesansne književnosti. Godine 1575. Servantes se ukrcao na brod u Napulju i krenuo ka Barseloni, kući. Sa sobom je nosio preporuke Huana od Austrije i vojvode od Sese. Međutim, brod je pao u ruke berberskih gusara, koji su njega i njegovog brata (koji je s njim putovao) odveli u Alžir, gde je u zarobljeništvu proveo pet godina (1575–1580). Smatra se da je Servantes toliko godina proveo u zarobljeništvu upravo zbog preporuka tako visokih ličnosti koje je nosio sa sobom – naime, gusari, videvši te preporuke, bili su ubeđeni da im je neka veoma uvažena ličnost dopala šaka, te su uporno tražili preveliki otkup za njega i njegovog brata, a koji njegova porodica nije mogla da plati. Iskustvo iz ovog perioda Servantesovog života će se reflektovati u njegovim delima Alžirske dogodovštine (šp. El trato de Argel) i Alžirske tamnice (šp. Los baños de Argel). U toku tih pet godina, Servantes je bezuspešno pokušao četiri puta da pobegne iz zatočeništva. U aprilu 1576. godine Servantesov otac je saznao da mu je sin zatočen u Alžiru, te je pokušao da skupi novac za otkup, ali bez uspeha. Tražio je pomoć od Kraljevskog saveta (šp. Consejo Real) i Saveta Kastilje (šp. Consejo de Castilla), ali je bio odbijen. Onda je Servantesova majka Leonor izašla pred Krstaški savet (šp. Consejo de la Cruzada) i pod lažnim izgovorom da je udovica, uspela da dobije pomoć u vidu pozajmice. Međutim, suma nije bila dovoljna, a Migel, siguran u beg koji je bio planirao, odrekao se prava prvorođenog sina u korist svog brata, te je tako Rodrigo, a ne Migel bio oslobođen na osnovu poslatog otkupa. Beg, međutim, nije uspeo, a Servantes, pošto je priznao da je bio vođa, morao je da provede pet meseci u kraljevskim tamnicama. Ovo nije bio ni prvi ni poslednji put da je Servantes pokušao da pobegne. Samo ga je status privilegovanog zatočenika koji je imao zahvaljujući pismu Huana od Austrije koje je nosio sa sobom u trenutku zarobljavanja spasao od sigurne smrti. U maju 1580. godine u Alžir je stigao fra Huan Hil (šp. Fray Juan Gil), glavni prokurator religioznog reda Sv. Trojice. Sa sobom je nosio otkup koji se jednim delom sastojao od sume koju je priložila Servantesova majka (280 eskuda) i delom od novca koji je dat kao pomoć ekspediciji (220 eskuda). Servantes je u septembru bio oslobođen, ali pre nego što je pošao za Španiju, morao je da se odbrani od optužbi da je sarađivao sa muslimanskim gusarima. Dana 27. oktobra 1580. Servantes se iskrcao u Deniji, na severu Alikantea. Prošavši prvo kroz Valensiju, stigao je konačno u Madrid mesec dana kasnije. Zrelost – Povratak u Španiju i zatvor Litografija Servantesovog portreta. Ne postoje portreti napravljeni za Servantesovog života. Postoje samo portreti načinjeni nakon njegove smrti na osnovu šturih opisa sebe koje je sam autor davao u svojim delima Nakon dolaska u Španiju, Servantes je prvo pokušao da sredi pozajmicu sa Savetom Kastilje koju je njegova porodica dobila za njegov otkup. Takođe želeo je da bude siguran da je pomilovan za dvoboj sa Segurom zbog koga je pre deset godina bio osuđen. U Valensiji će posetiti Timonedu, izdavača dela Lopea de Ruede, a takođe će se družiti sa tamošnjim pesnicima i piscima. Po dolasku u Madrid, svoju porodicu je našao u veoma teškoj situaciji. Otac je bio do guše u dugovima i gluv, a majku je grizla savest zbog toga što je morala da laže zarad svojih sinova. Njegov brat Rodrigo je zbog takve materijalne situacije opet bio u službi vojvode od Albe. U tom periodu je odlučio da ode na dvor i zato će putovati prvo u Oran, zatim Kartahenu i na kraju u Lisabon, ali ne uspeva. Na kraju se vratio u Madrid gde je takođe pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali takođe bez uspeha. U Madridu je po svoj prilici bio u vezi sa izvesnom Anom de Viljafranka (šp. Ana de Villafranca) koja mu je rodila jednu vanbračnu kćerku, a 1585. godine se oženio Katalinom de Salazar i Palasios (šp. Catalina de Salazar y Palacios) koja je bila 22 godine mlađa od njega. Bila je kćerka idalga iz Eskivijasa (šp. Esquivias) gde se Servantes nakon ženidbe trajno nastanio. Iako van Madrida, nije prekinuo veze sa književnim svetom. Obnovio je prijateljstvo sa svojim starim profesorom, Lopezom de Ojosom, koji će biti blisko upoznat sa delom koje je tada počeo da piše, pastoralnim romanom „Galateja“. Takođe se ponovo našao sa svojim starim prijateljima piscima, Pedrom Lajnezom i Fransiskom Figeroom, a sklopio je i nova prijateljstva sa pesnicima Pedrom Padiljom, Huanom Rufom i Galvezom de Montalvom. U delima ovih pesnika se pojavljuju Servantesovi soneti, a i Servantes takođe uključuje u svoj pastoralni roman „Galateja“ neke od soneta ovih pesnika. U ovakvom pozitivnom okruženju, Servantes je 1585. u Alkali objavio pastoralni roman, „Galateja“ koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pod Montalvovim uticajem, koristiće pseudonime i igraće se sa izmišljenim likovima, a kao referencu će više puta pomenuti Montemajorovu Dijanu, delo koje je u to doba bilo popularno. Kasnije će u svom „Don Kihotu“ kritikovati ovu proznu vrstu, smatrajući je lažnom i neodgovarajućom realnosti. „Galateja“ je, međutim, imala uspeha. U madridskim literarnim krugovima mnogi su je hvalili, uključujući i samog Lopea de Vegu. Pet godina kasnije, pojaviće se drugo izdanje. Takođe je i u Francuskoj imala dosta uspeha, mada će tamo biti prvi put objavljena 1611. Međutim, iako je u više navrata obećavao, nikad nije napisao drugi deo. Tih godina se stvaraju mnoge glumačke družine koje prikazuju kako svetovne tako i crkvene pozorišne prikaze po gradovima, nastaju prva improvizovana ali stalna pozorišta koja su se nazivala korali za komedije (šp. corrales de comedias), a uporedo nastaje i nova dramska vrsta, nova komedija, koja je po temama i stilu bliža običnom narodu, a po formi totalno razbija klasičnu koncepciju dramske vrste. U tim počecima nastanka „narodnog“ pozorišta, određeni autori, među kojima je bio i Servantes, pokušavaju da spasu klasični teatar. S tim u vezi, Servantes će napisati nekoliko klasičnih tragedija, od kojih su dve preživele do danas: „Alžirske dogodovštine“ i „Opsada Numansije“. Ne zna se, međutim, ništa o drugih dvadeset ili trideset komedija za koje on sam tvrdi da je napisao u tom periodu. Godine 1587. Servantes se oprostio od svoje žene iz nepoznatih razloga i otišao u Sevilju. Tamo je stupio u službu španske Armade kao intendant. Putovao je Andaluzijom i nabavljao žito za vojsku. Godine 1590. opet je pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali opet bez uspeha. Godine 1592. Servantes je dopao zatvora zbog lažnih optužbi da je ilegalno prodavao žito, gde će ostati dve godine, do 1594. Servantes će u ovom periodu napisati mnoge od svojih Uzornih novela (Ljubomorni Ekstremadurac, Rinkonete i Kortadiljo, Razgovor pasa), kao i druge novele koje su uključene u „Don Kihota“ (Rob). Takođe je napisao i nešto poezije, a postoje dokazi o postojanju ugovora koji je potpisao 1592. godine sa izvesnim Rodrigom Osorijem (šp. Rodrigo Osorio) prema kome se obavezao da će napisati šest komedija „kad bude stigao“, obaveza koju očigledno nije ispunio. Godine 1594. Servantes je dobio posao sakupljača poreza. Posao je obavljao u provinciji Granada i kad ga je konačno završio i vratio se u Sevilju, trgovac Simon Frejre (šp. Simón Freire) kod koga je deponovao sakupljeni porez je bankrotirao, a sam Servantes bio optužen i osuđen da je prisvojio novac koji je sakupio. U tom zatvoru u Sevilji Servantes je imao prilike da dođe u bliski kontakt sa najnižim slojevima društva i njihovim žargonom, pravilima, hijerarhijom, što će kasnije iskoristiti u svojim delima. U tom istom zatvoru će nastati i prvo poglavlje „Don Kihota“, kako sam tvrdi u Prologu prvog dela. Ne zna se sa sigurnošću kada se Servantes ponovo našao na slobodi, ali se zna da je 1600. godine definitivno napustio Sevilju, i da je iste godine zabeleženo njegovo prisustvo u Toledu, a potom 1602. godine u Eskivijasu. Poslednje godine – godine književnog stvaralaštva Godine 1604. Servantes se nastanio sa svojom ženom u Valjadolidu, gde se iste godine preselio i dvor Filipa III. Tu je našao i izdavača Fransiska de Roblesa, sina Blaska de Roblesa koji mu je pre mnogo godina izdao „Galateju“. Krajem decembra 1604. godine izašao je iz štampe prvi deo „Don Kihota“ koji su prethodno najavili Lope de Vega i Lopez de Ubeda. Već u prvim mesecima sledeće godine primećivao se uspeh dela: U martu Servantes je dobio proširenje dozvole štampanja na Portugal i Aragon (prethodno je dobio samo za Kastilju). Pojavila su se i dva piratska izdanja u Portugaliji i drugo izdanje u Kastilji. Pojavljuju se prve narudžbine iz Amerike, a na maskenbalima ljudi su počeli da se prerušavaju u Don Kihota i Sanča Pansu kao popularne literarne ličnosti. Posle izlaska Don Kihota iz štampe, Servantes je postao poznat i van granica Španije. Izlaze nova izdanja „Kihota“: u Briselu (1607) i Madridu (1608). Tomas Šelton prevodi „Don Kihota“ na engleski jezik koji će se pojaviti 1612. Sezar Uden 1611. počinje francuski prevod koji će završiti četiri kodine kasnije. Servantes se definitivno vratio u Madrid februara 1608. Prvo je živeo u ulici Magdalena, a zatim se preselio u ulicu Leon, u, kako se tada zvao, „kvart muza“, gde su živeli i Lope de Vega i Fransisko de Kevedo i Velez de Gevara. Godine 1612. preselio se u ulicu Uertas, da bi konačno 1615. prešao u kuću na uglu ulica Leon i Frankos. Svoje poslednje godine života Servantes uglavnom je provodio u Madridu, iz kog je odlazio samo na kratka putovanja u Alkalu ili Eskivijas. U proleće 1610. grof od Lemosa bio je imenovan vicekraljem Napulja i Servantes (kao i Gongora) se nadao da će biti pozvan da mu se pridruži kao dvorski pesnik, ali od toga na kraju ništa nije bilo. U ovim poslednjim godinama života Servantesa su ophrvali porodični problemi i tri smrti: njegove sestre Andreje u oktobru 1609, njegove unuke, Izabele Sans šest meseci kasnije i njegove druge sestre, Magdalene, januara 1610. Pozne godine su Servantesu takođe donele osećaj bliskosti s Bogom: aprila 1609. godine postao je član „Kongregacije slugu svetog sakramenta“ (šp. Congregación de los Esclavos del Santísimo Sacramento), iako se ništa ne zna o tome da li se striktno pridržavao njihovih pravila (postovi i apstinencija određenih dana, svakodnevno prisustvovanje misama, spiritualne vežbe i posete bolnicama). U julu 1613. postao je iskušenik, a zaredio se 2. aprila 1616, nekoliko meseci pre smrti. U međuvremenu, Servantes je završio i svoje „Uzorne novele“. Neke su najverovatnije nastale u doba njegovih putešestvija po Andaluziji, kao Rinkonete i Kortadiljo ili Ljubomorni Ekstremadurac, druge su pak nastale u periodu njegovog boravka u Valjadolidu, a druge su, opet, nešto kasnije napisane, kao Razgovor pasa, ili Cigančica i u kojima se jasno vide aluzije na rastuću netrpeljivost prema moriskosima koji su 1609. bili proterani kraljevskim dekretom. Delo izlazi iz štampe u izdanju Huana de la Kueste 1612. godine, sa posvetom grofu od Lemosa sa kojim je Servantes mislio da će ići u Italiju. Odmah su doživele uspeh: za deset meseci u Španiji su štampana četiri izdanja, posle kojih će doći još 23 izdanja do kraja veka, a Rose d`Odigije (franc. Rosset y D`Audiguier) ih prevodi na francuski 1615. godine. Francuski prevod je doživeo osam izdanja tokom 17. veka. Godine 1613. počeo je da piše i „Put na Parnas“ po ugledu na istoimeno delo Čezarea Kaporalija (ital. Cesare Caporali). Delo će izaći iz štampe 1614. godine. Nakon kratke pauze kada su se sva pozorišta zatvorila zbog smrti Filipa II, španski teatar doživljava pravi procvat. Stvorila se atmosfera koje je bila inspiracija za mnoge pesnike i dramaturge, a plodni i maštoviti „monstrum prirode“, Lope de Vega, okružen grupom pristalica i učenika, pretvorio se u idola običnog priprostog naroda. Godine 1609. Lope objavljuje svoju čuvenu „Novu umetnost pravljenja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias) u kojoj izlaže svoju poetiku, podvlačeći njegova formula o ugađanju prostom narodu daje više nego dobre rezultate. Kroz usta lika sveštenika u „Don Kihotu“, Servantes nevoljko priznaje genijalnost Lopeu, ali izražava i svoje negodovanje zbog ugađanja ukusima prostog naroda. Verovatno da je to bio i razlog bojkota koji je doživeo kad se vratio u Madrid – naime, nije mogao da nađe ni jednog vlasnika pozorišta (koji su u velikoj većini ujedno bili i pisci novih komedija) koji bi uvrstio na repertoar njegova dela. Svoje razočarenje izrazio je u prologu „Osam komedija i osam entremesa“: ...misleći da još uvek traje ono vreme kad su me hvalili, opet sastavih neke komedije, ali ne nađoh ptiće u gnezdima ranijih vremena; hoću da kažem, ne nađoh nikog ko bi mi ih tražio, jer su znali da ih imam, tako da ih pohranih u kovčeg, posvetih ih i osudih na večitu tišinu... U „Dodatku na Parnas“, Servantes objašnjava kako je odlučio da svoje komedije „publici predstavi u knjizi, kad već ne može u pozorištima“ i tako se septembra 1615. godine pojavila zbirka „Osam komedija i osam novih međuigri“ u izdanju Huana de Viljaroela (šp. Juan de Villarroel). Ove komedije su sastavljene u različito doba i ne može se utvrditi njihov hronološki sled, ali jedno je sigurno – njihovo objavljivanje ih je spaslo od zaborava. Iako je još u prvom delu „Don Kihota“ obećavao nastavak dogodovština veleumnog plemića i njegovog konjušara, Sanča, Servantes je ispunio obećanje tek nakon 10 godina i to tek nakon izlaska apokrifnog drugog dela čiji je autor bio izvesni Alonso Fernandez de Aveljaneda (šp. Alonso Fernández de Avellaneda), rodom iz Tordesiljasa. Apokrifni drugi deo „Don Kihota“ izašao je u Taragoni, u izdanju izvesnog Felipea Roberta (šp. Felipe Roberto). Ovo delo je bilo totalni falsifikat, počev od odobrenja knjige, preko dozvole za štampanje do imena štampača i mesta izdanja. Čak je i ime samog autora bilo lažno. Martin Riker (šp. Martín de Riquer) je relativno skoro uspeo da na osnovu analize teksta iznese pretpostavke da se radi o izvesnom Heronimu de Pasamonteu (šp. Jerónimo de Pasamonte), vojniku i piscu koji je mogao biti inspiracija za lik galijaša Hinesa de Pasamontea koji se pojavljuje u 32. poglavlju prvog „Don Kihota“. Prolog apokrifnog „Don Kihota“, koji se pripisuje Lopeu de Vegi, veoma je povredio Servantesa, u kome mu se preporučuje da „spusti nos i da bude skromniji“, i gde se ismevaju njegove godine uz optužbe da ima „više jezika nego ruku“, aludirajući na Servantesovu sakatost. Servantes mu je odgovorio s merom u Prologu drugog dela „Don Kihota“, rekavši kako je svoje rane zaradio u „najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti“. Zatim je na elegantan način dao i svoju ocenu o samom apokrifnom delu – u samoj knjizi dok Don Kihot prelistava Aveljanedinu knjigu, tu se zadese dva čitaoca koji razočarano komentarišu „budalaštine koje su upravo pročitali“, a potom Servantes ubacuje u radnju i jedan lik iz apokrifnog dela i daje mu priliku da upozna pravog „Don Kihota“ i da uvidi da je Aveljanedin lik jedan običan prevarant. U novembru 1615. godine, posvećen grofu od Lemosa, izašao je drugi deo „Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče“, u kome Servantes opisuje nastavak dogodovština plemenitog idalga i njegovog konjušara, ali ovaj put ga vodi do kraja, do same samrtničke postelje i time uklanja svaku dalju mogućnost pojave novih apokrifnih nastavaka. Nekoliko meseci pred smrt, Servantes poslednjim snagama uspeva da završi svoje poslednje delo, „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“, koje je verovatno počeo još 1609. i najavljivao ga je više puta u svojim ranijim delima. Po tematici, „Persiles“ pripada podvrsti pustolovnog romana koji ima elemente viteškog i ljubavnog romana, veoma popularnog u 16. i 17. veku. Servantes je bio sahranjen 23. aprila 1616. godine. Parohija San Sebastijan je zabeležila samo datum sahrane, prema tadašnjim običajima, i taj datum je do danas ostao zabeležen kao dan smrti Servantesa, na koji se u Španiji i celom svetu slavi Dan knjige. Dela Servantes pripada, kako svojim životom, tako i svojim delom, koliko renesansi, toliko i baroku. Živeo je u jednom prelomnom vremenu, kako političkom, tako i na polju književnosti, koje je nastojao da razume i objasni. Renesansni ideali i način razmišljanja, kao i književne forme polako ali sigurno se menjaju ili nestaju. Na temeljima evropske renesanse formira se tipično španski barok, sa samo sebi svojstvenim i nigde u svetu ponovljivim karakteristikama. Servantes je stvarao u svim književnim rodovima – bio je pesnik, dramaturg i iznad svega, prozni pisac. MG137 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Aleksandar Hecl Mladi Jody Tiflin živi na očevom ranču u Kaliforniji. Oduševi se kada mu otac pokloni crvenog ponija, a kasnije mu obeća i ždrijebe utočne kobile. Oba ova dara donose radost u Jodyn život - ali ubrzo slijedi tragedija. Dok Jody počinje učiti teške lekcije života i smrti, počinje shvaćati što zapravo znači odrastati i postati odrasla osoba. Džon Ernst Stajnbek Mlađi (engl. John Ernst Steinbeck Jr.; Salinas, 27. februar 1902 — Njujork, 20. decembar 1968), bio je američki književnik i nobelovac. Književni uspeh postigao je romanom Kvart Tortilja iz 1935. godine, a njegova najčuvenija dela su O miševima i ljudima, Plodovi gneva, Istočno od raja i Zima našeg nezadovoljstva, za koju je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Džon Stajnbek je rođen 27. februara 1902. godine u kalifornijskom gradu Salinasu u SAD.[3] Njegov otac, istoimeni Džon Ernst Stajnbek, obavljao je više poslova tokom života, a jedno vreme je radio kao blagajnik okruga Monterej. Majka, Olivija Hemilton bila je učiteljica po profesiji. [4][5] Džon Stajnbek je odrastao je u maloj i plodnoj dolini nedaleko od pacifičke obale. Kao dečak i mladić radio je preko leta na farmama sa sezonskim radnicima.[6] Posle završetka srednje škole u Salinasu, neredovno je pohađao Englesku književnost na Univerzitetu Stanford od 1919. do 1925. godine. U narednom periodu je pokušavao da se probije kao pisac. Zarađivao je za život kao radnik i novinar u Njujorku, a potom kao turistički vodič, čuvar imanja i u ribolovištu na jezeru Taho, sve vreme pišući svoj prvi roman Zlatni pehar (eng. Cup of Gold, 1929). U Tahou je upoznao svoju prvu suprugu Karol Hening. Brak je sklopljen 1930. godine u Los Anđelesu, gde je par živeo oko pola godine. Supružnici su se zatim nastanili u Pacifik Grouvu, u kući Džonovog oca, nedaleko od grada Monterej. Džon se posvetio pisanju i uskoro je objavio dva romana: Rajske pašnjake (Pastures of Heaven, 1932) i Zemlji i Nebu (To a God Unknown, 1933). [7][6] Prekretnica za Džona Stajnbeka bilo je objavljivanje zbirke priča Kvart Tortilja (Tortilla Flat, 1935) o monterejskim paisanosima. Ona je dobila pozitivne kritike i donela Stajnbeku popularnost i finansijsku stabilnost. Usledilo je objavljivanje Neizvesne bitke (In Dubious Battle, 1936), O miševima i ljudima (Of Mice and Men, 1937) i po, mišljenju mnogih, njegovog najboljeg dela Plodova gneva (The Grapes of Wrath, 1939).[7] Plodovi gneva doneli su mu 1940. godine Pulicerovu nagradu za književnost.[1] Džon Stajnbek 1939. godine Džon Stajnbek je pisao na osnovu iskustva, opsežnih istraživanja i posmatranja ljudskih stanja, eksperimentišući i praveći zaokrete.[8][7] Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik za jedne njujorške novine, prikupljajući građu i za svoja dela. Za taj period vezane su: Bombe su bačene (Bombs Away, 1942), kontroverzna novela-drama Mesec je zašao (The Moon is Down, 1942), Ruski dnevnik (A Russian Journal, 1948), i kolekcija depeša iz rata, Jednom je bio rat (Once There Was a War) 1958).[4][8] Džon Stajnbek 1962. godine, fotografija za Nobelovu fondaciju Pisac se nakon rata vraćao i socijalnoj kritici, i to u delima Gužva u fabrici (Cannery Row, 1945), Zalutali autobus (The Wayward Bus, 1947) i Biser (The Pearl, 1947), koja su prožeta opuštenijim i sentimentalnijim tonom u odnosu na svoja ranija dela.[1] U svojim poznim Godinima pisao je intenzivno i bavio se raznim temama. Delima Vatrena svetlost (Burning Bright, 1950), Istočno od raja (1952) i Zima našeg nezadovoljstva (The Winter of Our Discontent, 1961) nastojao da potvrdi status vodećeg romanopisca.[1] Vatrena svetlost je dramski komad upakovan u roman, drama o moralu koja se okreće oko supružnika Džoa i Mordin Saul.[9] Istočno od raja je monumentalna saga o dolini Salinas, hronika piščeve porodice i alegorijski roman o identitetu, tuzi i čovečnosti koji je namenio svojim sinovima.[10] Roman Zima našeg nezadovoljstva je priča o samospoznaji i žudnji koja istovremeno daje moralni potret Amerike šezdesetih godina 20. veka.[11] Iako su kritičari bili mišljenja da se ova dela nisu mogla meriti sa njegovim ranijim postignućima, Džon Stajnbek je za roman Zima našeg nezadovoljstva dobio Nobelovu nagradu za književnost 1962. godine. [1][3][2][12] Književna dela Džona Stajnbeka dobila su niz filmskih ekranizacija. Sam Stajnbek je napisao nekoliko scenarija, za dokumentarni film Zaboravljeno selo (1941), u koautorstvu za igrani film Biser (1947), za Crvenog ponija (1949) i biografski film Viva Zapata (1949).[1] Pisac je poslednje decenije svog života proveo u Njujorku i Sag Harboru.[7] Ženio se tri puta i imao je dvoje dece. Sa svojom prvom ženom, Karol Hening, razveo se 1942. godine. Od 1943. do 1948. bio je oženjen sa Gvindolin Konger i iz tog braka je dobio sinove Tomasa i Džona. Sa trećom ženom Elejn Anderson Skot bio je u braku od 1950. do svoje smrti 1968. godine. Napisao je preko dvadeset knjiga: romana, novela, zbirki priča.[4][13][14] Važnija dela Kvart Tortilja (1935) O miševima i ljudima (1939) Plodovi gneva (1939) Istočno od raja (1952) Zima našeg nezadovoljstva (1961) Putovanja sa Čarlijem (1962)