MIŠI I OPET MIŠI - Sava Vitas Knjiga `Miši` od Save Vitasa objavljena je prvi i jedini put u Beogradu 1897. godine jedan njen deo koji se bavi tumačenjem egipatskih hijeroglifa. Sazvežđa 2021 156 str sa puno ilustracija ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

Milovan Vitezović Misli Srpski Tvrdi povez Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Rasprava o Konstantinu Tehu - Pantelija Srećković Prema knjizi iz 1987 Рођен је 3/15. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници. Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прешао је на кијевски Универзитет. Ту је 1859. године стекао `први научни степен кандидата`.[1] Од 1859. до 1894. радио је као професор историје на Лицеју. Затим је од 1863. године у Великој школи предавао српску историју скоро четири деценије. Путовао је 1873. године по Старој Србији и Македонији, као члан Друштва за отварање српских школа. А две године касније пропутовао је Далмацију, Приморје и Албанију. Водећа је личност романтичарске историографије, са Милошем Милојевићем.[2][3] Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: `Родословије српских цареј`, `Стефан Немања`, `Нејаки Урош`, `Вукашин`, те двотомна књига `Историја српскога народа`. Ушао у сукоб са Иларионом Руварцем и следбеницима позитивистичке, критичке историографије и из њега изашао скоро потпуно заборављен.[4] Био је већи српски патријота него историчар, сматрало се због неколико нетачности и претеривања у историјским радовима.[5] Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе[6]. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору“ и у „Друштву Светог Саве“[7]. Умро је 8/21. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен Анком, ћерком Маринка Радовановића, министра правде и Јелене Спужић. По њему је названа Улица Панте Срећковића (Београд). Важнији радови Историја српског народа од 600—1367 I—II (1884, 1888) Стефан Немања; Нејаки Урош, други српски цар; Цар Синиша Палеолог Немањић и јањински деспот Тома; Вукашин (Гласник Српског ученог друштва, 27) Стање и однос српских архонтија према Угарској и Византији у половини XII века (Гласник Српског ученог друштва 54) Творенија Доментијана и Теодосија (Споменик 33) Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку (Споменик 36) Референце `Браник`, Нови Сад 1903. `Правда`, Београд 1937. године `Дело`, Београд 1905. године `Отаџбине`, Београд 1889. године `Браник`, Нови Сад 1903. `Просветни гласник`, Београд 1910. године `Време`, Београд 1937. године Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P history.svg Портал Историја Биографија на сајту САНУ Историјска библиотека: Панта Срећковић Митолошки зборник 14 - Пантелија Срећковић

EUGEN BERGER 44 MJESECA U JASENOVCU Predgovor - Ivo Frol Izdavač - Spomen - područje, Jasenovac Godina - 1978 104 strana 20 cm Edicija - Poruke Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst podlvačen hemijskom olovkom na nekoliko stranica SADRŽAJ: IVO FROL - Zapis o Jasenovcu 1. Hapšenje 2. Jasenovac II 3. Veliki nasip 4. Luburičev govor 5. Mali nasip 6. 14. novembar 7. Ljubo Miloš pita me za brata 8. 16 preživjelih 9. Grobar 10. Moj prijatelj Pišta 11. Doček novih zatočenika 12. Slučaj Marton 13. Užasi groblja 14. Otac i najstariji brat 15. Zakopao sam oca 16. Brat ubijen 17. Međunarodna komisija 18. Krštenje djece 19. Kožara 20. Pjegavac 21. `Tri C` 22. Zadnji dani logorovanja 23. Priprema za pobunu `Nema jače i vjerodostojnije građe od one koja se rađa iz vlastitog iskustva, iz vlastitih doživljaja, iz zabilježenog prisustva. Očevici i neposredni učesnici zbivanja mogu ne samo da nam pruže na jedinstven način podatke činjenica, nego da nam sugeriraju ili obnove pred nama dah atmosfere, onaj sublimni ljudski momenat koji se uvijek, i specifičan, nalazi u svim stvarima i u svim događajima u kojima djeluju ljudi. Pa bio on infernalan kao što su strahote kroz koje su prolazili zatočenici Jasenovca ili satansko sadistički kao što su djela njihovih mučitelja. Od stotinu hiljada jedan, i bukvalno jedan to je konačni bilans logora Jasenovac u njegovoj stravičnoj egzistenciji od 4 godine, to su relativi u njegovoj klackalici živih i mrtvih: stotine hiljada mrtvih jedan živi. I eto pred nama svjedoka koji je smogao snage da se sjećanjem vrati na mjesta torture, da raskine psihičke barijere zaboravi i da nas korak po korak vodi košmarom koji svojim stravičnim pulsiranjem prelazi svaku predodžbu užasa. Od početka do kraja Jasenovca Egon Berger je prisutan jednom divljanju bez mjere, i više od toga: on ga doživljava na sebi. Jedan od stotine hiljada koji je ostao živ, jedini koji nam to saopćava. Presurov je to materijal da se obradi nekom posebnom literarnom formom, i Berger to ne pokušava. On ne dramatizira zbivanja, on nam ne pruža književno djelo samo zapis o Jasenovcu, o četrdeset i četiri mjeseca svog logoraškog života, jednostavno, običnim riječima. Zapis - i dovoljno. Zapis - i pred našim očima iskrsavaju takvi prizori da i nehotice uzdrhtimo: »Zar je to moguće?« Čak i ja, čak i svi koji smo tamo bili i još, čudom, živimo. Da, moguće je. I stvarno, i istinito. Jedan užas diže se pred nama iz zaborava. I ne treba ga zaboraviti. Pa gdje bilo da se pojave nasljednici prošlosti, pa gdje bilo da se ukaže njihov idejni trag — pružiti im ovaj zapis! (Ivo Frol)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jasenovca Jasenovcu Nezavisna Država Hrvatska Nezavisne Države Hrvatske Ustaša Ustaše

RUDOLF ARČIBALD RAJS ČUJTE SRBI Poslednje pismo Srbima Meki povez Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23]

Autor - osoba Šević, Milan, 1866-1934 = Šević, Milan, 1866-1934 Naslov O našim ljudima velikim i malim : anegdote i sećanja / Milan Šević ; priredila Zorica Hadžić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2011 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Gradska biblioteka, 2011 (Petrovaradin : Alfagraf) Fizički opis 314 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Hadžić, Zorica, 1977- = Hadžić, Zorica, 1977- Šević, Dušan = Šević, Dušan Zbirka Novosadski manuskript (broš.) 978-86-82275-39-8 (za izdavačku celinu) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500 Str. 5-13: Mali veliki ljudi Milana Ševića / Zorica Hadžić Napomena priređivača: str. 313-314. Predmetne odrednice Šević, Milan, 1866-1934 -- `O našim ljudima velikim i malim` Hranislav, Gavrilo, 1775-1843 -- U anegdotama Atanacković, Platon, 1788-1867 -- U anegdotama Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- U anegdotama Nović-Otočanin, Joksim, 1807-1868 -- U anegdotama Knežević, Stefan, 1806-1890 -- U anegdotama Mraović, Teodosije, 1815-1892 -- U anegdotama Daničić, Đura, 1825-1882 -- U anegdotama Natošević, Đorđe, 1821-1887 -- U anegdotama Jakšić, Đura, 1832-1878 -- U anegdotama Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- U anegdotama Stojanović, Nika, - -- U anegdotama Šiler, Fridrih fon Popović, Đorđe, 1832-1914 -- U anegdotama Kostić, Laza, 1841-1910 -- U anegdotama Nedić, Ljubomir, 1858-1902 -- U anegdotama Obrenović, Milan, srpski kralj, 1854-1901 -- U anegdotama Đurić, Milan, - -- U anegdotama Sremac, Stevan, 1855-1906 -- U anegdotama Geršić, Gligorije, 1842-1918 -- U anegdotama Đorđević, Ljubomir, - -- U anegdotama Novaković, Stojan, 1842-1915 -- U anegdotama Ranković, Svetolik, 1863-1899 -- U anegdotama Tolstoj, Lav Nikolajevič Karić, Vladimir, 1848-1894 -- U anegdotama Marić, Milan, - -- U anegdotama Jovičić, Dragoljub, - -- U anegdotama Matavulj, Simo, 1852-1908 -- U anegdotama Milićević, Milan Đ., 1831-1908 -- U anegdotama Pašić, Sreten, - -- U anegdotama Cvijić, Jovan, 1865-1927 -- U anegdotama Grčić, Jovan Milenko, 1846-1875 -- U anegdotama Simić, Pavle, 1818-1876 -- U anegdotama Ilić, Jovan, 1824-1901 -- U anegdotama Hadžić, Antonije, 1833-1916 -- U anegdotama Milošević, Raša, - -- U anegdotama Rajković, Đorđe, 1825-1886 -- U anegdotama Ignjatović, Jakov, 1822-1889 -- U anegdotama Predić, Uroš, 1857-1953 -- U anegdotama Vujić, Kosta, 1829-1909 -- U anegdotama Obrknežević, Filip, - -- U anegdotama Ilić, Vojislav, 1860-1894 -- U anegdotama Karasek, Jozef, 1868-1916 -- U anegdotama Marković, Svetozar, 1846-1875 -- U anegdotama Stanković, Borisav, 1876-1927 -- U anegdotama Stanojević, Dragiša, - -- U anegdotama Budmani, Petar, 1835-1914 -- U anegdotama Krečarević, Pera, - -- U anegdotama Kršnjavi, Isidor, 1845-1927 -- U anegdotama Jakšić, Beluš Đ., 1864-1882 -- U anegdotama Kaćanski, Stevan Vladislav, 1930-1890 -- U anegdotama Jagić, Vatroslav, 1838-1923 -- U anegdotama Skerlić, Jovan, 1877-1914 -- U anegdotama Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 -- U anegdotama Alković, Kosta, oko 1836-1909 -- U anegdotama Vujković, Mitar, - -- U anegdotama Protić, Ljubomir, 1866-1928 -- U anegdotama Male, Alber, 1864-1915 -- U anegdotama Meštrović, Ivan, 1883-1962 -- U anegdotama Petronijević, Branislav, 1875-1954 -- U anegdotama Pirot Lovran Novi Sad Smederevo ŠEVIĆ-MAKSIMOVIĆ Milan – pedagog, pisac, prevodilac (Novi Sad, 25. XI 1866 – Beograd, 21 XII 1934). Kad mu je bilo dve i po g. otac Jovan, koji je bio knjigovoditelj u Miletićevom magistratu i siročadski otac, je zbog pronevere izvršio samoubistvo. Mati Sofija bila je iz ugledne srpke porodice: ćerka gradskog načelnika i patrona novosadske srpske gimnazije Gligorija Jovšića, a sestre su joj bile Jelisaveta Pavla Simića, Nana Đorđa Natoševića i Marija Vula Paštrmca. Njenom udajom za lekara Svetozara Maksimovića, mali Š. je dobio veoma dobrog poočima, čije je prezime dodavao svome i tako se potpisivao. Prvih pet razreda gimnazije (treći privatno) učio je u novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, a šesti, sedmi i osmi u Halašu. Studirao je filosofiju, slavistiku i nemački jezik u Budimpešti, Minhenu, Ženevi i Lajpcigu. U toku studiranja boravio je 1886. u NSadu i iskazao je veliko interesovanje za rad SNP. U „Pozorištu“ je napisao prikaz Sigetijevog komada Vampir i čizmar (A kisèrtet), koji je posrbio J. Đorđević, čiji je rad pohvalio i istakao kao primer kako treba posrbiti neki tekst. Iste g. je za SNP napisao izvornu šaljivu jednočinku Na pozornici i u životu sa temom iz građanskog života, štampanu u nastavcima i u devet brojeva „Pozorišta“ (1886, br. 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53 i 55) i preštampanu u Zborniku pozorišnih dela, sv. 20. Posle izvođenja komada u NSadu recenzija u „Pozorištu“ (br. 56, 222, 223; br. 57, 227), koju je potpisao F., bila je izrazito negativna: delo je ocenjeno kao „u pravom smislu reči pronosak“, a za mladog pisca se kaže da je prvi put pred velikim forumom predstavio komediju sa veoma malenom i slabom radnjom koja predstavlja samo jednu scenu, a dve trećine su prazan razgovor i bledo slikanje nekolikih običnih osoba i prostih karaktera. Osporeno mu je da ima „žicu dramskog pesnika“. Komad je publika „primila hladno“. Poražavajuća kritika je uticala da se okane pisanja dramskih tekstova. Nastavio je, kako je napisao njegov prijatelj J. Grčić, da se raspituje za pozorišne prilike. U „Pozorištu“ je 1886. (br. 62 i 63) pisao o nemačkom glumcu Srbinu Joci Saviću, s kojim ce prvi put sreo tokom studiranja u Minhenu. Preveo je, s piščevom dozvolom, dramu Henrika Ibzena Nora (Et dukkehjem) koristeći nemački prevod objavljen u 2517. svesci Reklamove Universal-Bibliothek pod naslovom Nora oder Ein Puppenheim. Ibzenov komad u njegovom prevodu bio je igran u Bgdu, a SNP ga je prvi put prikazalo u Sremskim Karlovcima 31. III 1894. Milka Marković je tumačila lik Nore. Prevodio je sa nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika. U Lajpcigu je 1888. završio studije s doktorskom tezom o Dositeju Obradoviću – Dositheus Obradović, ein serbischer Aufklàrer des 18 Jahrhunderts, koja je y zasebnoj knjizi objavljena u NSadu 1889. Vratio se, potom, u Srbiju i započeo svoju profesorsku karijeru. Radio je prvo u Požarevcu, odakle je „Javoru“ 1889. poslao prevod Istorije ruske književnosti Pavla Viskovatova. U razdoblju od 1889. do 1909. bio je profesor gimnazija u Kragujevcu, Nišu i Bgdu, kratko vreme i u beogradskoj učiteljskoj školi. Za tih dvadeset g. delovao je i na književnom polju. Pisao je udžbenike: Uvod u filosofiju za srednju školu (1893), Logika za srednju školu (1894), Srpska čitanka za drugi razred srednje škole (1898), Srpska čitanka za treći razred srednje škole (1902), kao i studije: Petar Preradović prema Srpstvu i Hrvatstvu („Nova iskra“, 1901), Molitva u umetničkoj pesmi srpskoj (NSad 1902), Mihailo Vitković („Nova iskra“, 1902), O Luči mikrokozma („Zora“, 1902), O Dositejevim i o narodnim basnama („Srpski književni glasnik“, 1903), O Sremcu i P. Adamovu („Delo“, 1907), Ostavina Henrika Ibzena (LMS, 1911) i dr. Zbog partijskih sukoba je prevremeno penzionisan. Od 1910. do 1920. je mnogo putovao po inostranstvu, proučavajući pedagoške seminare. Objavio je i mnogobrojne studije iz književnosti i pedagogije: Stara i nova pedagogija (1920) i Obrazovanje učitelja i dečja knjiga (1920), Iz Brankova i Daničićeva kruga (1925), Miletić, Zmaj, Branko (Spomenica Svetozara Miletića, LMS, 1926), Problemi Emanuila Jankovića (LMS, 1927), Jedinstvena škola (1929), Prilozi o životu i radu Koste Trifkovića (LMS, 1932); od 1908. je uređivao ediciju Pedagogijska knjižnica, a od 1922. i ediciju Pedagoški klasici. Reaktiviran je od 1920, predavao je u beogradskoj Prvoj gimnaziji, a bio je i honorarni profesor univerziteta do smrti. Bio je saradnik redakcije Narodne enciklopedije Srba Hrvata Slovenaca – napisao je 29 odrednica, između ostalog i o sebi. Od 11. VIII 1924. do 9. XI 1934. dopisivao se sa J. Grčićem, poslao mu je 74 sitno ispisanih „dopisnih karata“ i 13 pisama. Umro je nakon kratke bolesti u Bgdu. Sahranjen je na Almaškom groblju u NSadu porodičnoj grobnici svog poočima. BIBL: Na pozornici i u životu, NSad 1886; O našim ljudima velikim i malim: anegdote i sećanja, NSad 2011; Dnevnici. Knj. 1, NSad 2013; Dnevnici. Knj. 2, NSad 2014; H. Ibzen, Nora (prev. Š.), Bgd 1891, 2011. LIT: J. Grčić, Naši pokojnici, LMS, 1935, sv. 1, s. 132–136; V. Stajić, Novosadske biografije, NSad 1940, sv. 5, s. 266–277. MG92

Miloš Milikić Mido : TREĆA PROLETERSKA SANDŽAČKA BRIGADA - Ilustrovana monografija , INP Književne novine - komerc Beograd 1995, str. 730. Očuvanost 4. Miloš Mido Milikić (Bjelojevići, kod Mojkovca, 21. novembar 1927 — Beograd, 15. avgust 2016), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i pukovnik-pilot avijacije JNA. Biografija Rođen je 21. novembra 1927. godine u Bjelojevićima, kod Mojkovca, u zemljoradničkoj porodici, od oca Vujice i majke Zorke, kao jedno od petoro dece. U Mojkovcu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Tu ga je dočekala i okupacija Kraljevine Jugoslavije, što je prekinulo njegovo dalje školovanje tokom ratnih godina. U Narodnooslobodilačku borbu odlazi 1941. godine, odmah nakon podizanja Trinaestojulskog ustanka, sa samo 13 godina. Kao borac i puškomitraljezac Prve čete Četvrtog bataljona Treće proleterske sandžačke udarne brigade[2], učestvuje u svim njenim borbama. Tokom Pete neprijateljske ofanzive, 13. juna 1943. godine, u proboju na Sutjesci, dva puta je ranjen.[1][3] Iste godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Pred kraj rata, bio je omladinski rukovodilac u Četvrtoj sandžačkoj udarnoj brigadi. Oslobođenje Jugoslavije 1945. godine dočekao je u činu kapetana i stupa u Ratno vazduhoplovstvo Jugoslovenske armije. Nakon rata, u svojstvu člana Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), neko vreme provodi u Albaniji. Tu je pomagao u organizovanju Narodne armije NR Albanije. Po povratku u Jugoslaviju, postaje pitomac Vazduhoplovnog vojnog učilišta u Pančevu. Nalazio se i na poziciji političkog komesara 113. lovačkog puka, kojim je komandovao major Ljubo Kojić. Kasnije završava i Vazduhoplovnu oficirsku školu JNA, kao i Višu vojnu vazduhoplovnu akademiju JNA. U civilstvu je završio dve godine psihologije na Filozofskom fakultetu, kao i dve godine prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. U RV i PVO je radio kao probni pilot na supersoničnim avionima, instruktor na MiG-21, a obavljao je i niz odgovornih dužnosti: Komandant 83. lovačkog puka u Puli, Komandant 111. jurišnog puka u Brežicama, Komandant 198. lovačko-bombarderskog puka u Skoplju, Slušalac i nastavnik Više vojne vazduhoplovne akademije JNA u Beogradu, Načelnik Štaba 44. vazduhoplovne divizije, Komandant Prve vazduhoplovne komande u Batajnici, Pomoćnik Načelnika odseka za letačke poslove u Vazduhoplovnom korpusu i Komandi RV i PVO, Načelnik letačkog odseka — glavni inspektor letačke službe RV i PVO, Pomoćnik Komandanta Prvog vazduhoplovnog korpusa, Načelnik Katedre taktike Više vojne vazduhoplovne akademije JNA, Zamenik Načelnika Više vojne vazduhoplovne akademije JNA.[1] Milikić je bio najmlađi nosilac čina majora i pukovnika u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Na lični zahtev je penzionisan u činu pukovnika avijacije JNA sa nepunih 40 godina života i 42 i po godine radnog staža. Po penzionisanju iz JNA, Milikić nastavlja karijeru u civilnoj avijaciji narednih 20 godina. U Alžiru se nalazio na poziciji šefa pilotskog odseka u Nacionalnoj pilotskoj školi, a dugo je leteo i u avio-kompanijama u Jemenu, kao kapetan na DC-3. O ovom periodu njegove karijere pisao je i poznati austrijski novinar i fotoreporter, Fric Zite, koji je u svojoj knjizi iz 1973. godine, „Žarište u Jemenu”, nazvao Milikića „gospodarom jemenskog neba”. Pred kraj letačke karijere je leteo u poljoprivrednoj avijaciji JAT-a i Utve. Po završetku letačke karijere i preko 10,000 časova leta na više od 40 tipova aviona, posvetio se pisanju knjiga. Napisao je knjigu „Brži od zvuka”, monografiju Prve klase ŠAOA, kao i delo „Ratnim stazama Milovana Đilasa”. Posebno je zagovarao inicijativu ispred SUBNOR-a Srbije da se Milovan Đilas posthumno rehabilituje, da mu se vrate čin general-pukovnika i odlikovanja koji su mu bili oduzeti od strane Vojnog suda i Suda časti 14. oktobra 1957. godine, kao i to da se ukinu sve četiri presude protiv njega. Dvaput se ženio. Najpre sa Danicom Radivojević, sa kojom je imao dvoje dece. Milikićeva druga supruga bila je Saveta Domastović, sa kojom je imao jednog sina.[3] Njegov otac Vujica (1905—1969) takođe je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, nosilac Partizanske spomenice 1941. i krajem rata zamenik komandanta bataljona Preminuo je 15. avgusta 2016. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden za hrabrost, Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, Orden partizanske zvezde sa puškama i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom. Od inostranih odlikovanja, nosilac je Partizanskog krsta NR Poljske.

Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG103 (N)

U dobrom stanju Naslov Prva internacionala : materijal za proučavanje / [preveli Marko Vidojković i Vera Nikolova] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1950 (Beograd : Kultura) Fizički opis 154 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vidojković, Marko, 1895-1964 = Vidojković, Marko, 1895-1964 Nikolova, Vera Napomene i bibliografske reference uz tekst Predmetne odrednice Internacionala I Druga internacionala : materijal za proučavanje / [s ruskog preveli Marko Vidojković i Vera Nikolova] Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1951 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1951 (Beograd : Rad) Fizički opis 386 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vidojković, Marko, 1895-1964 = Vidojković, Marko, 1895-1964 Nikolova, Vera, prevodilac = Nikolova, Vera, prevodilac Napomene Tiraž 10.000 Registar. Predmetne odrednice Internacionala II -- 1889-1914 Međunarodni radnički pokret S A D R Ž A J PRVA INTERNACIONALA Literatura o historiji I Internacionale ....5 Preduslov za osnivanje I Internacionale ... 7 Osnivanje Međunarodnog udruženja radnika ...12 Osnivački manifest ... 13 I Internacionala do Ženevskog kongresa...16 Značaj Zenevskog kongresa ...23 Između Zenevskog i Lozanskog kongresa...24 Kongres Internacionale u Lozani (2.7. IX. 1867)...25 Između Lozanskog i Briselskog kongresa ... 26 Kongres Internacionale u Brislu ... 29 Međunarodno udruženje radnika poslije Briselskog kongres ... 32 Kongres Internacionale u Bazelu ... 34 I Internacionala poslije Bazelskog kongresa...36 Prva internacionala poslije Komune ... 38 Londonska konferencija Internacionale (1871 god.)...38 Marksova borba s bakunjinistima ....40 Haški kongres od 1872 g. Kraj I Internacionale ...41 Značaj Prve internacionale ...43 MATERIJALI Osnivački manifest Međunarodnog udruženja radnika ...47 Opći statut Međunarodnog udruženja radnika... 55 Karl Marks: Instrukcije delegatima privremenog Generalnog savjeta po pojedinim pitanjima 58 Izvjestaj Generalnog savjeta Briselskom kongresu Međunarodnog udruženja radnika.....68 K. Marks: Izvještaj Generalnog savjeta Četvrtom redovnom kongresu Međunarodnog udruženja radnika ... 73 Izvještaj Generalnog savjeta na Petom godišnjem kongresu Međunarodnog udruženja radnika ...86 Izvještaj Generalnog savjeta Haškom kongresu o Alijansi socijalističke demokracije.... 94 Govor K. Marksa na mitingu u Amsterđamu poslije Haškog kongresa 104 Kongres u Sonvilu i Međunarodno udruženje radnika...107 Govor K. Marksa povodom sedmogodišnjice Prve internacionale ...113 PISMA Marks - Kugelmanu.....117 Engels - Vajdemajeru u Sen-Iuju ...122 Marks - Kugelmanu.....124 Marks - Kugelmanu ......125 Marks - Prudonu ....127 Marks - Fridrihu Bolteu ...134 Engels - Kunou ...137 Engelsovo pismo Binjamiju o Haškom kongresu ...139 Engels Bebelu ......142 Engels F. A. Zorgeu ....144 REGISTAR IMENA ... 147 S A D R Ž A J Prethodne napomene ... 5 O DRUGOJ INTERNACIONALI ... 7 II Internacionala u periodu od 1889.1904.god... 9 Preduslovi za osnivanje II Internacionale ...9 Poslednje godine Marksova života . ...12 Pripreme za Pariski kongres od 1889 godine ...18 Pariski kongres od ;1889 godine . ...14 Radnički pokret na početku devedesetih godina 18 Prva prvomajska demonstracija 1890 godine ...19 Briselski koipres od 1891 godine ...20 Ciriški kongres (1893 godine). ...26 Londonski kongres (1896 godine) ...31 Porast radničke aristokratije. Jačanje desničarskog oportunizma u partijama II Internacionale devedesetih godina XIX veka...36 Pariski kongres (23.27 septem1bra 1900 godine) ...38 II Internacionala u periodu od J904.1914 god. ...43 Amsterdamski kongres (14-20 avgusta 1904 god.) ...46 Štutgartski kongres (18.-24 avgusta 1907 god.) ...50 II Internacionala posle Štutgartskog kongresa ...59 Kopenhagenski kongres (28 avgusta - 3 septembra 1910 godine) ...65 Bazelski kongres (24.25 novembra 1912 godine) ...69 MATERIJALI .....73 Engels - Avgustu Bebelu ...75 Engels - Polu Lafargu...78 Engels - Polu Lafargu.....81 Engels - Polu Lafargu....85 Engels - Polu Lafargu . . 87 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu ...89 Engels - Polu Lafargu...94 Izveštaj o sazivu Međunarodnog socijalističkog radničkog kongresa ...97 Međunarodni radnički kongres. ...100 Proglas radnicima i socijalistima Evrope i Amerike ...100 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu...103 Engels - Hersonu Triru...106 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu ...110 Engels - Avgustu Bebelu ... 111 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu...115 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu ...113 Engels - Polu Lafargu ...119 Engels - Karlu Kauckom. ...120 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu...121 Engels - I Briselskom kongresu i stanju u Evropi (iz pisama Lafargu) ...122 Engelsov osvrt na Ciriškom kongresu II Internacionale. ...123 Buduća italijanska revolucija i socijalistička partja (Engelsovog pismo Turatiju) ...125 Engelsov govor na zboru u Beču, 14 septembra ...130 Engels - Filipu Turatiju 132 Engels - Nacionalnom savetu španske socijalističke partije ...136 Međunarodni kongres za osmočasovni radni dan...138 Engels - Avgustu Bebelu ...145 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu ...148 Engels - Viktoru Adleru...152 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu ...159 Engels - Vilhelmu Libknehtu. ...165 Engels - Polu Lafargu ...169 Borba državnog i revolucionarnog socijalizma u Francuskoj ...170 I. Slučaj Mileranov ...171 II. Pokret i socijalizam ...17? III. Revizija socijal-demokratskih, programa i Turski program ...175 IV. Teorija i dela vlade Valdek-Rusoa ...177 Jenski kongres nemačke socijal-demokratske radničke partije ... 181 Međunarodni socijalistički kongres u Štutgartu ...180 Iz rezolucije Štutgartokog kongresa ...196 Militarizam i međunarodni konflikt . ...196 Ratoborni militarizam i antimilitaristička taktika socijal-demokratije ...199 Zasedanje Međunarodnog socijalističkog biroa Nesuglasice u evropskom radničkom pokretu ...227 Pitanje zadruga na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu ...233 Rat i mir ... 242 Kopenhagenski kongres ...246 1. Zadruge 246 2. Razoružanje. . ...247 3. Zabrana useljavanja stanovnicima Azije ...250 Manifest Bazelskog međunarodnog socijalističkog kongresa (24-.25-XI-1912 g.) ...253 Kongres engleske socijal-demokratoke partije ...259 Kongres italijanskih socijalista ... 265 Kongres engleske Radničke partije ...268 Avgust Bebel ...270 Reformizam u ruskoj socijal-demokratiji ...272 Položaj i zadaci socijalističke Internacionale ...274 Mrtvi šovinizam i živi socijalizam . ...282 Kako da se obnovi Internacionala? ...282 Slom II Internacionale ...291 Istoriska sudbina učenјa Karla Marksa ...346 Marksizam i revizionizam ...350 Markizam i reformizam ...360 REGISTAJR IMENA ...365

Tip: auto klima uređaj Tip rezervnih delova: originalni rezervni deo Lokacija: Nizozemska Maasbree Datum objavljivanja: 20. 4. 2024. Kataloški broj prodavca: 157383396 PR Truck-Parts BV has specialized over the years in the field of refurbished gearboxes MPR has Full range of gearboxes in stock, but also many used gearboxes. In the unlikely event that a bin is not in stock, we often have a quick and affordable solution. MPR stands for a high quality overhaul with, of course, warranty on the entire gearbox! Do you have a gearbox that does not turn smoothly or makes noises? DO NOT WAIT !! You may need a Vehicle for Repair or overhaul. With us you get a standard 1 Year warranty regardless of mileage and / or type of car. Gearbox overhaul is a time-consuming job which sometimes takes 3 days to complete. The costs of the revision are divided into approximately 50% of wages and 50% of material. A new gearbox is often 2 to 3 times as expensive as what we count for a revision. Because we have a lot of experience with the overhaul, the prices are low and the quality is high During a Gearbox / Differential / Or gearbox covers, after disassembly all very accurately for wear, Their operation and or damage. We also do preventive replacement! Through years of experience, there are a number of vulnerable parts that are mounted as a precaution to ensure quality We can also take care of the installation and removal of an approved DAF Specialist! this often reduces the risk of repetitive repairs Are you interested or do you want more information? Then contact us without obligation. You can also contact us with the contact form Or whats-app pokazati kontakte (within 2 hours answer) = Dealer information = MPR Truck-Parts BV has been active in the dismantling of DAF trucks since 1991. We purchase complete, damaged or surplus DAF trucks that we dismantle expertly. You can contact us for all parts of the complete DAF line. From used to reconditioned parts in the field of engines, gearboxes, differentials and compressors. We supply to dealers, garages and (foreign) importers for parts. MPR Truck-Parts B.V. is RDW recognized & affiliated with the VbV & Stiba Are you interested or do you want more information. Please contact us. If the part you are looking for is not on our website, please contact us!! *Images shown may vary slightly in reality. Because we have several identical parts in stock. All data, images and typographical errors reserved* Opening hours - Monday to Friday 8.00 - 17.00. Saturday by appointment. Closed on Sundays. Completely new line of brake calipers for all makes/types and trailers available = More information = Part suitable for: trucks General condition: very good Technical condition: very good Visual appearance: very good Damages: none MPR Truck-Parts BV ist seit 1991 in der Demontage von DAF-Lkw tätig. Wir kaufen komplette, beschädigte oder überzählige DAF-Lkw an, die wir fachgerecht demontieren. Sie können uns für alle Teile der kompletten DAF-Produktlinie kontaktieren. Von gebrauchten bis überholten Teilen im Bereich Motoren, Getriebe, Differentiale und Kompressoren. Wir beliefern Händler, Werkstätten und (ausländische) Importeure mit Teilen. MPR Truck-Parts B.V. ist RDW anerkannt & dem VbV & Stiba . angeschlossen Haben Sie Interesse oder wünschen Sie weitere Informationen. Bitte kontaktieren Sie uns. Wenn das gesuchte Teil nicht auf unserer Website ist, kontaktieren Sie uns bitte! *Die gezeigten Bilder können in der Realität leicht abweichen. Denn wir haben mehrere identische Teile auf Lager. Alle Daten, Bilder und Druckfehler vorbehalten* Öffnungszeiten - Montag bis Freitag 8.00 - 17.00 Uhr. Samstag nach Vereinbarung. Sonntags geschlossen. Komplett neues Bremssattel-Sortiment für alle Marken/Typen und Anhänger erhältlich. = Weitere Informationen = Teil geeignet für: trucks Allgemeiner Zustand: sehr gut Technischer Zustand: sehr gut Optischer Zustand: sehr gut Schäden: keines Del, som er velegnet til: lastbiler Overordnet stand: meget god Teknisk stand: meget god Visuelt udseende: meget god Pieza adecuada para: trucks Estado general: muy bueno Estado técnico: muy bueno Estado óptico: muy bueno Daños: ninguno MPR Truck-Parts BV est actif dans le démantèlement de camions DAF depuis 1991. Nous achetons des camions DAF complets, endommagés ou excédentaires que nous démontons professionnellement. Vous pouvez nous contacter pour toutes les pièces de la gamme DAF complète. Des pièces d'occasion aux pièces reconditionnées dans le domaine des moteurs, des boîtes de vitesses, des différentiels et des compresseurs. Nous fournissons des pièces détachées aux revendeurs, garages et importateurs (étrangers). MPR Truck Parts B.V. est reconnu RDW & affilié à la VbV & Stiba Êtes-vous intéressé ou souhaitez-vous plus d'informations. Contactez nous s'il vous plait. Si la pièce que vous recherchez n'est pas sur notre site, contactez-nous !! *Les images présentées peuvent varier légèrement dans la réalité. Car nous avons plusieurs pièces identiques en stock. Toutes données, images et erreurs typographiques réservées* Heures d'ouverture - Du lundi au vendredi de 8h00 à 17h00. Samedi sur rendez-vous. Fermé le dimanche. Une toute nouvelle gamme d'étriers de frein pour toutes les marques/types et remorques disponibles. = Plus d'informations = Pièce appropriée pour: trucks État général: très bon État technique: très bon État optique: très bon Dommages: aucun MPR Truck-Parts BV heeft zich door de jaren gespecialiseerd op het gebied van gereviseerde versnellingsbakken. MPR heeft Volledige range aan versnellingsbakken in voorraad maar, Ook veel gebruikte versnellingsbakken. Mocht het onverhoopt zijn dat een bak niet op voorraad is , hebben we vaak een snelle en vooral betaalbare oplossing. MPR Staat voor een hoogwaardige Revisie met uiteraard garantie op de gehele Versnellingsbak ! Heeft u een versnellingsbak die niet soepel schakelt of bijgeluiden maakt WACHT DAN NIET !! Wellicht is u Voertuig toe aan een Reparatie of revisie. Bij ons krijgt u standaard 1 Jaar garantie ongeacht kilometers en of type auto. Versnellingsbak revisie is een tijdrovende klus welke soms 3 dagen in beslag kan nemen. De kosten van de revisie zijn verdeeld in ongeveer 50% aan arbeidsloon en 50% aan materiaal. Een nieuwe versnellingsbak is vaak 2 tot 3 keer zo duur dan wat wij voor een revisie rekenen. Omdat wij veel ervaring hebben met het reviseren zijn de prijzen bij ons laag en de kwaliteit hoog. Tijdens een Versnellingsbak /Differentieel / Of schakeldeksels worden na demontage stuk voor stuk zeer nauwkeurig doorgenomen op slijtage , Hun werking en of schade. Wij doen ook preventief Vervangen ! Door jaren ervaring zijn er aantal kwetsbare delen die uit voorzorg NIEUW gemonteerd worden om kwaliteit te waarborgen . Ook kunnen wij de in en uitbouw verzorgen bij een erkende Daf Specialist ! hiermee verkleint u vaak het risico op herhalingsreparaties. Heeft U interesse of wilt U meer informatie. Neem dan geheel vrijblijvend contact met ons op. U kunt ook contact opnemen met ons met het contact formulier Of whats-app pokazati kontakte ( binnen 2 uur antwoord ) = Bedrijfsinformatie = MPR Truck-Parts BV is al sinds 1991 actief in het demonteren van DAF trucks. Wij kopen complete, beschadigde of overtollige DAF trucks in die we deskundig demonteren. U kunt bij ons terecht voor alle onderdelen van de complete DAF-lijn. Van gebruikte tot gereviseerde onderdelen op het gebied van motoren, versnellingsbakken , differentiëlen en compressors. Wij leveren aan dealers, garages en (buitenlandse) importeurs voor onderdelen. MPR Truck-Parts B.V. is RDW-erkend & aangesloten bij de VbV & Stiba Heeft U interesse of wilt U meer informatie. Neem dan contact met ons op. Staat het onderdeel dat u zoekt niet op onze website, neem dan contact met ons op!! *Getoonde afbeeldingen kunnen in werkelijkheid iets afwijken. Omdat wij meerdere identieke onderdelen op voorraad hebben. Alle gegevens, afbeeldingen en zetfouten voorbehouden* Openingstijden - Maandag t/m vrijdag 8.00 - 17.00. Zaterdag op afspraak. Op zondag gesloten. = Meer informatie = Onderdeel geschikt voor: vrachtwagens Algemene staat: zeer goed Technische staat: zeer goed Optische staat: zeer goed Schade: schadevrij Część odpowiednia do: trucks Stan ogólny: bardzo dobrze Stan techniczny: bardzo dobrze Stan wizualny: bardzo dobrze Uszkodzenia: brak Peça adequada para: camiões Estado geral: muito bom Estado técnico: muito bom Aspeto visual: muito bom Danos: nenhum Деталь подходит для: грузовые автомобили Общее состояние: очень хорошее Техническое состояние: очень хорошее Внешнее состояние: очень хорошее

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.` a1

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.`

Tip: menjač Kataloški broj: GEARBOX PLANETARY 2023981 236857 Tip rezervnih delova: originalni rezervni deo Lokacija: Nizozemska Maasbree Datum objavljivanja: 12. 4. 2024. Kataloški broj prodavca: GEARBOX PLANETARY 2023981 236857 Overhaul of gearbox MPR Truck-Parts BV has specialized over the years in the field of refurbished gearboxes MPR has Full range of gearboxes in stock, but also many used gearboxes. In the unlikely event that a bin is not in stock, we often have a quick and affordable solution. MPR stands for a high quality overhaul with, of course, warranty on the entire gearbox! Do you have a gearbox that does not turn smoothly or makes noises? DO NOT WAIT !! You may need a Vehicle for Repair or overhaul. With us you get a standard 1 Year warranty regardless of mileage and / or type of car. Gearbox overhaul is a time-consuming job which sometimes takes 3 days to complete. The costs of the revision are divided into approximately 50% of wages and 50% of material. A new gearbox is often 2 to 3 times as expensive as what we count for a revision. Because we have a lot of experience with the overhaul, the prices are low and the quality is high During a Gearbox / Differential / Or gearbox covers, after disassembly all very accurately for wear, Their operation and or damage. We also do preventive replacement! Through years of experience, there are a number of vulnerable parts that are mounted as a precaution to ensure quality We can also take care of the installation and removal of an approved DAF Specialist! this often reduces the risk of repetitive repairs Are you interested or do you want more information? Then contact us without obligation. You can also contact us with the contact form Or whats-app pokazati kontakte (within 2 hours answer) = Dealer information = MPR Truck-Parts BV has been active in the dismantling of DAF trucks since 1991. We purchase complete, damaged or surplus DAF trucks that we dismantle expertly. You can contact us for all parts of the complete DAF line. From used to reconditioned parts in the field of engines, gearboxes, differentials and compressors. We supply to dealers, garages and (foreign) importers for parts. MPR Truck-Parts B.V. is RDW recognized & affiliated with the VbV & Stiba Are you interested or do you want more information. Please contact us. If the part you are looking for is not on our website, please contact us!! *Images shown may vary slightly in reality. Because we have several identical parts in stock. All data, images and typographical errors reserved* Opening hours - Monday to Friday 8.00 - 17.00. Saturday by appointment. Closed on Sundays. Completely new line of brake calipers for all makes/types and trailers available = More information = Part suitable for: trucks General condition: very good Technical condition: very good Visual appearance: very good Damages: none Überholung des Getriebes überholte Getriebe MPR Truck-Parts BV hat sich im Laufe der Jahre darauf spezialisiert Getriebe und vor allem auch Automatikgetriebe zu überholen und zu vertreiben – überholte Getriebe, die sich in einem technisch tadellosen Zustand befinden, sind damit also unsere Kernkompetenz! MPR hat außerdem eine vollständige Palette an neuen Getrieben auf Lager. Sie erhalten bei uns jedoch auch gebrauchte überholte Getriebe in der gewünschten Auswahl. Für den unwahrscheinlichen Fall, dass ein Getriebe von DAF oder anderer Marken nicht vorrätig sein sollte, haben wir in aller Regel eine schnelle und kostengünstige alternative Lösung. Wenn wir für Sie ein Automatikgetriebe überholen, bekommen Sie Garantie auf das gesamte Getriebe! Haben Sie ein Getriebe, das nicht sauber läuft und / oder merkwürdige Geräusche erzeugt? Warten Sie am besten nicht zu lange!! Lassen Sie das entsprechende Fahrzeug rechtzeitig reparieren oder das Automatikgetriebe überholen. Bei uns erhalten Sie standardmäßig eine 1-jährige Garantie, unabhängig vom Kilometerstand und / oder Fahrzeugtyp. Ein Automatikgetriebe zu überholen ist eine zeitaufwendige Aufgabe, die manchmal drei Tage in Anspruch nimmt. Die Kosten für das überholte Getriebe verteilen sich ungefähr zu 50 % auf die Löhne und zu 50 % auf das Material. Ein neues Getriebe ist oft 2- bis 3-mal so teuer wie das, was wir für eine Revision verlangen. Da wir über fundierte Erfahrung mit der Überholung von Getrieben verfügen, sind die Preise für die überholten Getriebe niedrig und deren Qualität hoch. So funktioniert eine Überholung Ein Getriebe, Differential oder einen Getriebedeckel untersuchen wir nach deren Demontage alle sehr genau auf Verschleiß, den ordnungsgemäßen Betrieb und / oder Beschädigung. Wir erledigen auch den präventiven Ersatz entsprechender Teile! Dank langjähriger Erfahrung wissen wir, welche Teile besonders gefährdet sind und diese tauschen wir zur Qualitätssicherung vorsorglich durch neue Teile aus. Unser Kundenkreis besteht aus Gewerbetreibenden, wie Händler und Werkstätten, die unser ausgezeichnetes Preis-Leistungs-Verhältnis sehr zu schätzen wissen. Wenden Sie sich an einen Spezialisten für DAF Getriebe Lassen Sie den Ein- und Ausbau von Ersatz-, Verschleiß- und Fahrzeugteilen bei einem zugelassenen DAF-Spezialisten durchführen, der die Motoren dieser LKWs in- und auswendig kennt. Das reduziert das Risiko sich wiederholender Reparaturen. Sind Sie daran interessiert, Ihr Automatikgetriebe überholen zu lassen oder möchten Sie mehr Informationen zu unserer Firma oder unserem Vorratsbestand an Getrieben und anderen Teilen? Dann wenden Sie sich doch einmal ganz unverbindlich an uns. Sie können uns über das Kontaktformular kontaktieren oder unter pokazati kontakte eine WhatsApp-Nachricht (wird innerhalb von 2 Stunden beantwortet) schicken bzw. anrufen. = Firmeninformationen = MPR Truck-Parts BV ist seit 1991 in der Demontage von DAF-Lkw tätig. Wir kaufen komplette, beschädigte oder überzählige DAF-Lkw an, die wir fachgerecht demontieren. Sie können uns für alle Teile der kompletten DAF-Produktlinie kontaktieren. Von gebrauchten bis überholten Teilen im Bereich Motoren, Getriebe, Differentiale und Kompressoren. Wir beliefern Händler, Werkstätten und (ausländische) Importeure mit Teilen. MPR Truck-Parts B.V. ist RDW anerkannt & dem VbV & Stiba . angeschlossen Haben Sie Interesse oder wünschen Sie weitere Informationen. Bitte kontaktieren Sie uns. Wenn das gesuchte Teil nicht auf unserer Website ist, kontaktieren Sie uns bitte! *Die gezeigten Bilder können in der Realität leicht abweichen. Denn wir haben mehrere identische Teile auf Lager. Alle Daten, Bilder und Druckfehler vorbehalten* Öffnungszeiten - Montag bis Freitag 8.00 - 17.00 Uhr. Samstag nach Vereinbarung. Sonntags geschlossen. Komplett neues Bremssattel-Sortiment für alle Marken/Typen und Anhänger erhältlich. = Weitere Informationen = Teil geeignet für: trucks Allgemeiner Zustand: sehr gut Technischer Zustand: sehr gut Optischer Zustand: sehr gut Schäden: keines Del, som er velegnet til: lastbiler Overordnet stand: meget god Teknisk stand: meget god Visuelt udseende: meget god Pieza adecuada para: trucks Estado general: muy bueno Estado técnico: muy bueno Estado óptico: muy bueno Daños: ninguno MPR Truck-Parts BV est actif dans le démantèlement de camions DAF depuis 1991. Nous achetons des camions DAF complets, endommagés ou excédentaires que nous démontons professionnellement. Vous pouvez nous contacter pour toutes les pièces de la gamme DAF complète. Des pièces d'occasion aux pièces reconditionnées dans le domaine des moteurs, des boîtes de vitesses, des différentiels et des compresseurs. Nous fournissons des pièces détachées aux revendeurs, garages et importateurs (étrangers). MPR Truck Parts B.V. est reconnu RDW & affilié à la VbV & Stiba Êtes-vous intéressé ou souhaitez-vous plus d'informations. Contactez nous s'il vous plait. Si la pièce que vous recherchez n'est pas sur notre site, contactez-nous !! *Les images présentées peuvent varier légèrement dans la réalité. Car nous avons plusieurs pièces identiques en stock. Toutes données, images et erreurs typographiques réservées* Heures d'ouverture - Du lundi au vendredi de 8h00 à 17h00. Samedi sur rendez-vous. Fermé le dimanche. Une toute nouvelle gamme d'étriers de frein pour toutes les marques/types et remorques disponibles. = Plus d'informations = Pièce appropriée pour: trucks État général: très bon État technique: très bon État optique: très bon Dommages: aucun MPR Truck-Parts BV is al sinds 1991 actief in het demonteren van DAF trucks. Wij kopen complete, beschadigde of overtollige DAF trucks in die we deskundig demonteren. U kunt bij ons terecht voor alle onderdelen van de complete DAF-lijn. Van gebruikte tot gereviseerde onderdelen op het gebied van motoren, versnellingsbakken , differentiëlen en compressors. Wij leveren aan dealers, garages en (buitenlandse) importeurs voor onderdelen. MPR Truck-Parts B.V. is RDW-erkend & aangesloten bij de VbV & Stiba Heeft U interesse of wilt U meer informatie. Neem dan contact met ons op. MPR Truck-Parts BV heeft zich door de jaren gespecialiseerd op het gebied van gereviseerde versnellingsbakken. MPR heeft Volledige range aan versnellingsbakken in voorraad maar, Ook veel gebruikte versnellingsbakken. Mocht het onverhoopt zijn dat een bak niet op voorraad is , hebben we vaak een snelle en vooral betaalbare oplossing. MPR Staat voor een hoogwaardige Revisie met uiteraard garantie op de gehele Versnellingsbak ! Heeft u een versnellingsbak die niet soepel schakelt of bijgeluiden maakt WACHT DAN NIET !! Wellicht is u Voertuig toe aan een Reparatie of revisie. Bij ons krijgt u standaard 1 Jaar garantie ongeacht kilometers en of type auto. Versnellingsbak revisie is een tijdrovende klus welke soms 3 dagen in beslag kan nemen. De kosten van de revisie zijn verdeeld in ongeveer 50% aan arbeidsloon en 50% aan materiaal. Een nieuwe versnellingsbak is vaak 2 tot 3 keer zo duur dan wat wij voor een revisie rekenen. Omdat wij veel ervaring hebben met het reviseren zijn de prijzen bij ons laag en de kwaliteit hoog. Tijdens een Versnellingsbak /Differentieel / Of schakeldeksels worden na demontage stuk voor stuk zeer nauwkeurig doorgenomen op slijtage , Hun werking en of schade. Wij doen ook preventief Vervangen ! Door jaren ervaring zijn er aantal kwetsbare delen die uit voorzorg NIEUW gemonteerd worden om kwaliteit te waarborgen . Ook kunnen wij de in en uitbouw verzorgen bij een erkende Daf Specialist ! hiermee verkleint u vaak het risico op herhalingsreparaties. Heeft U interesse of wilt U meer informatie. Neem dan geheel vrijblijvend contact met ons op. U kunt ook contact opnemen met ons met het contact formulier = Bedrijfsinformatie = MPR Truck-Parts BV is al sinds 1991 actief in het demonteren van DAF trucks. Wij kopen complete, beschadigde of overtollige DAF trucks in die we deskundig demonteren. U kunt bij ons terecht voor alle onderdelen van de complete DAF-lijn. Van gebruikte tot gereviseerde onderdelen op het gebied van motoren, versnellingsbakken , differentiëlen en compressors. Wij leveren aan dealers, garages en (buitenlandse) importeurs voor onderdelen. MPR Truck-Parts B.V. is RDW-erkend & aangesloten bij de VbV & Stiba Heeft U interesse of wilt U meer informatie. Neem dan contact met ons op. Staat het onderdeel dat u zoekt niet op onze website, neem dan contact met ons op!! *Getoonde afbeeldingen kunnen in werkelijkheid iets afwijken. Omdat wij meerdere identieke onderdelen op voorraad hebben. Alle gegevens, afbeeldingen en zetfouten voorbehouden* Openingstijden - Maandag t/m vrijdag 8.00 - 17.00. Zaterdag op afspraak. Op zondag gesloten. = Meer informatie = Onderdeel geschikt voor: vrachtwagens Algemene staat: zeer goed Technische staat: zeer goed Optische staat: zeer goed Schade: schadevrij Część odpowiednia do: trucks Stan ogólny: bardzo dobrze Stan techniczny: bardzo dobrze Stan wizualny: bardzo dobrze Uszkodzenia: brak Peça adequada para: camiões Estado geral: muito bom Estado técnico: muito bom Aspeto visual: muito bom Danos: nenhum Деталь подходит для: грузовые автомобили Общее состояние: очень хорошее Техническое состояние: очень хорошее Внешнее состояние: очень хорошее

Knjiga je vrlo dobro očuvana za svoje godine - videti slike Tvrd povez Strana: 215 Izdavač: Zadruga profesorskog društva Luča - Beograd Ilirizam - Jakša Herceg Ilirizam ili Ilirski pokret je naziv za književni, kulturni i društvenopolitički pokret u Hrvatskoj i Slavoniji u drugoj polovini tridesetih i četrdesetim godinama 19. veka. Koristi se i za označavanje književnoistorijskog razdoblja u Hrvatskoj i Slavoniji od 1835. do 1850. godine. Naziv je istorijski i izveden od imena starosedelaca Balkana – Ilira. U doba formiranja modernih nacija, ilirsko ime je izabrano kao zamena za pojam jugoslovenstvo, i time se izbeglo nametanje postojećih etnonima, a u ime sloge i nacionalne tolerancije. Na početku 19. veka Hrvatska je svedena na zemlju između Save i Drave posle Napoleonovih osvajanja južnijih krajeva koje je uklopio u Ilirske provincije. Nakon pada Napoleona zauzela ih je Austrija, ali ih je sjedinila sa Hrvatskom tek 1828. godine. Iz Beča se direktno upravljalo Dalmacijom sve do sloma Austrije 1918. godine. Političku vlast u Hrvatskoj je imalo plemstvo sa visokim sveštenstvom. Hrvatska je bila feudalna zemlja sve do 1848. godine, sa najvećim delom seljaštva u feudalnoj zavisnosti. Službeni jezik je bio latinski. Njime je plemstvo govorilo i pisalo. Građanstvo je govorilo većinom nemački. Posle smrti Jozefa II, mađarska vladajuća klasa zahtevala je da se na celom teritoriju Ugarske, u koju je spadala i Hrvatska, kao službeni uvede mađarski umesto latinskog. Pored toga, Mađari su zahtevali da se mađarski jezik uvede kao nastavni u škole. Hrvatskoj je pretila mađarizacija. Godine 1790. Hrvatski sabor donosi odluku o uvođenju mađarskog jezika u hrvatske škole kao neobaveznog predmeta. Bio je to početak sve očitije mađarizacije. Godine 1805. odlukom Sabora u Požunu mađarski jezik postaje službeni jezik, a 1827. on postaje obaveznim nastavnim predmetom. Hrvatsko plemstvo je branilo latinski jezik kao službeni, braneći time svoje društvene položaje. No početkom tridesetih godina pojedina reprezentativna tela u Hrvatskoj, pa i Hrvatski sabor, bila su spremna da prihvate mađarske planove. U takvim društveno-istorijskim okolnostima u drugoj polovini tridesetih i četrdesetim godinama 19. veka javlja se kulturno-književni i političko-socijalni pokret pod imenom ilirizam. Kao početak uzima se 1818. godina kada se pojavio oglas za osnivanje lista `Oglasnik ilirski`.[1] Nastanak i razvoj ilirizma Pod pritiskom Ugarske i mađarizacije tridesetih godina 19. veka kod Hrvata [2] se javlja književni, kulturni i društveno-politički pokret koji se naziva ilirizam, ilirski pokret, i hrvatski narodni preporod. Glavni nosilac pokreta je borbeno građanstvo, klasa koja se formirala unutar feudalne Austrije krajem 18. i prvom polovinom 19. veka u Hrvatskoj. Glavne vođe su bili Ljudevit Gaj i grof Janko Drašković. Gaj je okupio oko sebe mlade i obrazovane ljude. Bili su uglavnom dvadesetogodišnjaci – Stanko Vraz, Dimitrija Demeter, Ivan Mažuranić, Ljudevit Vukotinović, Dragutin Rakovac, Antun Nemčić, Fran Kurelac, Pavao Štos, Ivan Derkos, Josip Kundek, Antun Vakanović, Antun Mihanović; nešto stariji je bio Antun Mažuranić. Ilirci su imali minimalistički i maksimalistički program; prvo – odbranu nacionalne nezavisnosti i očuvanje državne celokupnosti, a zatim – oslobođenje i ujedinjenje sa ostalim Slovenima; najpre na Balkanu, a zatim, na širem slovenskom planu (s tom je svrhom Gaj putovao u Rusiju 1840). Taj je program sprovođen pod štitom kulturno-prosvetiteljske akcije čije se najintenzivnije trajanje može staviti u period između 1835. i 1848. godine. Pokret se razvio u užoj Hrvatskoj. Srbi i Slovenci su ostali po strani. Ilircima su pored ideja francuske revolucije, i ideje o sveslovenstvu, uzori bili Dositej i Vuk. Pokret je zvanično zabranjen 1843. godine. Predstavnici ilirizma su se u svom radu ugledali na starije hrvatske pisce koji su pisali o slovenstvu, jugoslovenstvu ili hrvatstvu. Pored toga, naročito su tadašnji češki kulturni radnici Josef Pavel Šafarik i Jan Kolar bili uzor ilircima. Predstavnici ilirizma su prihvatili ideju Jana Kolara, češkog književnika, o slovenskoj uzajamnosti. Prema tom učenju svi su Sloveni jedan narod, s četiri narečja – ruskim, češkim, poljskim i ilirskim. Kolar je Ilirima označavao južne Slovene. Dakle, hrvatski ilirci su hteli da uvedu jedno ime za sve južne Slovene – ilirsko, verujući, pogrešno, da su svi oni potomci starih Ilira. To su nameravali da ostvare u prvom redu pomoću književnosti. Ilirci su se zalagali da se svi južni Sloveni ujedine u jednom književnom jeziku, štokavskom narečju, na kome su pisali pisci Dubrovnika, na kome su ispevane najlepše narodne pesme, za koje se tada borio Vuk Stefanović Karadžić. Zalagali su se da svi južni Sloveni na zajedničkom književnom jeziku i pravopisu stvore jedinstvenu književnost, uz jedinstven narodni osećaj. Pored književnog, ilirizam je imao i društveno i političko obeležje. Njegovi predstavnici su bili nefeudalci i odbacivali su latinski jezik, jezik povlaštenih klasa, a primat davali dotad prezrenom narodnom jeziku. Na političkom planu pokret je predstavljao protivtežu mađarskim nastojanjima za prevlašću. Nastojali su da svojim radom i delovanjem unesu u hrvatski narod veru u njegovu veličinu kao dela jugoslovenstva i slovenstva. Videći dotrajalost feudalnog uređenja uz pokret su pristajali i neki od plemića. Mađarski vlastodršci su nastojali da slome ilirski pokret. Primenjivali su policijski pritisak, progone, zatvor, oštru cenzuru. U Beču su prikazivali pokret kao buntovnički. Pod pritiskom deo hrvatskog plemstva, radi svojih klasnih privilegija, otvoreno staje na stranu Mađara pa se odvija sukob između iliraca i mađarofila. Godine 1843. vlasti su zabranile upotrebu ilirskog imena. Zbog oštre cenzure u Zagrebu, ilirci pokreću list `Branislav` u Beogradu 1844. godine. Pokret je uspeo da se u svim hrvatskim sredinama [3] prihvati jezički standard zasnovan na novoštokavskim govorima, da se ustanove početne pravopisne i gramatičke norme, da se odbaci kajkavski književni jezik. Pokret je uspeo učvrstiti nacionalnu svest Hrvata, razviti književnost na novim osnovama, pa se zato radije govori o hrvatskom narodnom preporodu. Tim se pojmom, hrvatski narodni preporod, obeležava i književnoistorijsko razdoblje između 1836. (uvođenje štokavskog jezičkog standarda i u severozapadnu Hrvatsku, «Danica Ilirska») i 1850. godine kao prvi period veće epohe u kojoj književnost nastupa prvenstveno u funkciji konstituiranja moderne hrvatske nacije. Književnost narodnog preporoda Pored ilirizma za označavanje književnoistorijskog razdoblja koristi se i opisni naziv narodni preporod.[3] Književnost tog razdoblja odlikovala se izrazito nacionalnom funkcijom. Književnost je bila u funkciji konstituisanja moderne hrvatske nacije. Pokret je uspeo okupiti veći deo hrvatske inteligencije, i pozivajući se na književnu tradiciju Dubrovnika i Dalmacije, usmenu književnost na štokavskom, prihvatio štokavsko narečje za osnovu hrvatskog jezičkog standarda. Pokretač ilirizma bio je Ljudevit Gaj, književnik, političar (zastupnik u Hrvatskom Saboru), vođa hrvatskog narodnog preporoda. Gaj je pokrenuo izlaženje lista `Novine ilirske` s nedeljnim književnim prilogom `Danica horvatska, slavonska i dalmatinska` (od 1836. godine `Danica ilirska`). Godine 1835, tačnije 5. decembra te godine, objavio je proglas o napuštanju kajkavskog jezika i starog pravopisa i o prihvatanju štokavštine i novog pravopisa. U skladu s tim i njegov list je štampan novim pravopisom i štokavskim narečjem. Ilirci su širili poznavanje stare književnosti Dubrovnika i Dalmacije, u skladu sa romantičarskim nazorima ukazivali su na lepotu srpskih narodnih pesama; isticali su kao primer književnike tadašnjih najrazvijenih slovenskih književnosti, ruske i poljske, Puškina i Mickjeviča. Razvijajući se u vremenu izrazitih društveno-političkih suprotnosti, književnost ilirizma imala je izrazito borbeni karakter. Ona je htela da bude umetnički izraz onih klasa koje su činile većinu naroda (seljaštvo, deo malograđanstva, plemstvo bez imetka), a koje su bile bez vlasti i siromašne. Odatle je ta književnost bila borbena i tendenciozna. Otuda je u njoj najvažnija književna vrsta bila lirika, patriotska i ljubavna, a tek iza toga drama i novela. Književnici ilirizma su svoj književnički poziv shvatili kao narodni i politički zadatak. Otuda je ta književnost ostala izvan glavnog toka romantičarskih stilskih kompleksa zapadnoevropske književnosti. Iako se razvijala u doba romantizma u njoj nije primarno izražavanje lirskog subjekta, izražavanje individualnosti, sentimentalnosti i misticizma karakterističnih za italijansku, francusku, nemačku književnost. Najznačajniji književnici ilirizma su Ivan Mažuranić, Stanko Vraz i Petar Preradović. Pored njih ističu s i Dimitrije Demeter, Antun Nemčić, Ante Kuzmanić, Andrija Torkvat Brlić, Vjekoslav Babukić... Razvija pesništvo apela s nacionalnim sadržajima, epske oblike (Demeter, Grobničko polje; Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića), zatim liriku sa isprepletanjem patriotskih i intimnih motiva (Vraz, Đulabije; Preradović) beleži početke novije hrvatske drame (Kukuljević, Juran i Sofija; Demeter, Teuta), pojavljuju se prve novele (Vukotinović, Kukuljević, Demeter) i putopisi (Nemčić, Putositnice; M.Mažuranić, Pogled u Bosnu). Književnici ilirizma su izdavali prvi književni časopis, pokrenuli nove književne edicije: zbornik `Kolo` (od 1842), almanah `Iskru` (1845), organizovali književna društva (Matica ilirska, 1842) pozorišne predstave, započeli rad na drami, kritici, feljtonu, noveli, romanu. Izdavali su stare dubrovačke pisce (Gundulić), narodne pesme i dr. Ilirci nisu uspeli da ujedine sve Slovene pod jednim imenom, ali su uspeli da ujedine štokavske katolike preko jednog (štokavskog) književnog jezika i pravopisa...

Tip: drugi rezervni deo kabine Kataloški broj: 2135924 Tip rezervnih delova: originalni rezervni deo Lokacija: Nizozemska Maasbree Datum objavljivanja: 1. 5. 2024. Kataloški broj prodavca: 2135924 DAF XF106 Facelift > 2 Opening hours - Monday to Friday 8.00 am - 5.00 pm. Saturday by appointment. Closed on Sundays. Complete new line of calipers for all brands / types and trailers available. = Dealer information = MPR Truck-Parts BV has been active in the dismantling of DAF trucks since 1991. We purchase complete, damaged or surplus DAF trucks that we dismantle expertly. You can contact us for all parts of the complete DAF line. From used to reconditioned parts in the field of engines, gearboxes, differentials and compressors. We supply to dealers, garages and (foreign) importers for parts. MPR Truck-Parts B.V. is RDW recognized & affiliated with the VbV & Stiba Are you interested or do you want more information. Please contact us. If the part you are looking for is not on our website, please contact us!! *Images shown may vary slightly in reality. Because we have several identical parts in stock. All data, images and typographical errors reserved* Opening hours - Monday to Friday 8.00 - 17.00. Saturday by appointment. Closed on Sundays. Completely new line of brake calipers for all makes/types and trailers available = More information = Colour: Black Part suitable for: Daf XF General condition: very good Technical condition: very good Visual appearance: very good Damages: none Serial number: 2135924 Öffnungszeiten - Montag bis Freitag 8.00 - 17.00 Uhr. Samstag nach Vereinbarung. Sonntags geschlossen. Komplette neue Serie von Bremssätteln für alle Marken / Typen und Anhänger verfügbar. = Firmeninformationen = MPR Truck-Parts BV ist seit 1991 in der Demontage von DAF-Lkw tätig. Wir kaufen komplette, beschädigte oder überzählige DAF-Lkw an, die wir fachgerecht demontieren. Sie können uns für alle Teile der kompletten DAF-Produktlinie kontaktieren. Von gebrauchten bis überholten Teilen im Bereich Motoren, Getriebe, Differentiale und Kompressoren. Wir beliefern Händler, Werkstätten und (ausländische) Importeure mit Teilen. MPR Truck-Parts B.V. ist RDW anerkannt & dem VbV & Stiba . angeschlossen Haben Sie Interesse oder wünschen Sie weitere Informationen. Bitte kontaktieren Sie uns. Wenn das gesuchte Teil nicht auf unserer Website ist, kontaktieren Sie uns bitte! *Die gezeigten Bilder können in der Realität leicht abweichen. Denn wir haben mehrere identische Teile auf Lager. Alle Daten, Bilder und Druckfehler vorbehalten* Öffnungszeiten - Montag bis Freitag 8.00 - 17.00 Uhr. Samstag nach Vereinbarung. Sonntags geschlossen. Komplett neues Bremssattel-Sortiment für alle Marken/Typen und Anhänger erhältlich. = Weitere Informationen = Farbe: Schwarz Teil geeignet für: Daf XF Allgemeiner Zustand: sehr gut Technischer Zustand: sehr gut Optischer Zustand: sehr gut Schäden: keines Seriennummer: 2135924 Del, som er velegnet til: Daf XF Overordnet stand: meget god Teknisk stand: meget god Visuelt udseende: meget god Serienummer: 2135924 Pieza adecuada para: Daf XF Estado general: muy bueno Estado técnico: muy bueno Estado óptico: muy bueno Daños: ninguno Número de serie: 2135924 MPR Truck-Parts BV est actif dans le démantèlement de camions DAF depuis 1991. Nous achetons des camions DAF complets, endommagés ou excédentaires que nous démontons professionnellement. Vous pouvez nous contacter pour toutes les pièces de la gamme DAF complète. Des pièces d'occasion aux pièces reconditionnées dans le domaine des moteurs, des boîtes de vitesses, des différentiels et des compresseurs. Nous fournissons des pièces détachées aux revendeurs, garages et importateurs (étrangers). MPR Truck Parts B.V. est reconnu RDW & affilié à la VbV & Stiba Êtes-vous intéressé ou souhaitez-vous plus d'informations. Contactez nous s'il vous plait. Si la pièce que vous recherchez n'est pas sur notre site, contactez-nous !! *Les images présentées peuvent varier légèrement dans la réalité. Car nous avons plusieurs pièces identiques en stock. Toutes données, images et erreurs typographiques réservées* Heures d'ouverture - Du lundi au vendredi de 8h00 à 17h00. Samedi sur rendez-vous. Fermé le dimanche. Une toute nouvelle gamme d'étriers de frein pour toutes les marques/types et remorques disponibles. = Plus d'informations = Pièce appropriée pour: Daf XF État général: très bon État technique: très bon État optique: très bon Dommages: aucun Numéro de série: 2135924 Openingstijden - Maandag t/m vrijdag 8.00 - 17.00. Zaterdag op afspraak. Op zondag gesloten. Compleet nieuwe lijn remklauwen voor alle merken/types en trailers beschikbaar. = Bedrijfsinformatie = MPR Truck-Parts BV is al sinds 1991 actief in het demonteren van DAF trucks. Wij kopen complete, beschadigde of overtollige DAF trucks in die we deskundig demonteren. U kunt bij ons terecht voor alle onderdelen van de complete DAF-lijn. Van gebruikte tot gereviseerde onderdelen op het gebied van motoren, versnellingsbakken , differentiëlen en compressors. Wij leveren aan dealers, garages en (buitenlandse) importeurs voor onderdelen. MPR Truck-Parts B.V. is RDW-erkend & aangesloten bij de VbV & Stiba Heeft U interesse of wilt U meer informatie. Neem dan contact met ons op. Staat het onderdeel dat u zoekt niet op onze website, neem dan contact met ons op!! *Getoonde afbeeldingen kunnen in werkelijkheid iets afwijken. Omdat wij meerdere identieke onderdelen op voorraad hebben. Alle gegevens, afbeeldingen en zetfouten voorbehouden* Openingstijden - Maandag t/m vrijdag 8.00 - 17.00. Zaterdag op afspraak. Op zondag gesloten. = Meer informatie = Kleur: Zwart Onderdeel geschikt voor: Daf XF Algemene staat: zeer goed Technische staat: zeer goed Optische staat: zeer goed Schade: schadevrij Serienummer: 2135924 Część odpowiednia do: Daf XF Stan ogólny: bardzo dobrze Stan techniczny: bardzo dobrze Stan wizualny: bardzo dobrze Uszkodzenia: brak Numer serii: 2135924 Peça adequada para: Daf XF Estado geral: muito bom Estado técnico: muito bom Aspeto visual: muito bom Danos: nenhum Número de série: 2135924 Деталь подходит для: Daf XF Общее состояние: очень хорошее Техническое состояние: очень хорошее Внешнее состояние: очень хорошее Серийный номер: 2135924

m2 Pun Naslov: Četnici i njihova uloga u vreme narodno oslobodilačkog rata 1941-1945 Izdavač: Izdavački Centar Komunist Broj strana: 127 + deo sa fotografijama Pismo: latinica Povez: meki Dimenzije knjige: 20x12cm Miloš Minić (Preljina, kod Čačka, 28. avgust 1914 — Beograd, 5. septembar 2003), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1972. do 1978. godine obavljao je funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ. Rođen je 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini, kod Čačka. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Čačku, 1933. godine. Potom je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1938. godine. Još za vreme školovanja, kao učenik viših razreda gimnazije pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu, ali je revolucionarnim radom počeo aktivnije da se bavi po dolasku na Beogradski univerzitet, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Univerzitetu organizovala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Godine 1935. je stupio u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1936. i u članstvo KPJ. Ubrzo potom bio je izabran u partijsko rukovodstvo na Pravnom fakultetu. U to vreme radio je na rešavanju ekonomskih problema studenata i rukovodio radom studentske „Samopomoći“. Bio je predsednik Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, član Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja i jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova. Učestvovao je i u organizovanju velikih studentskih demonstracija, 4. aprila 1936. godine. Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu, ali ubrzo zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa Momom Markovićem napisao brošuru — „Ko ima pravo da govori u ime Beograda?“. U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je Vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura, ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni. U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1938. godine i vratio se u Čačak, gde je radio kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta KPJ. Zbog njegovog političkog delovanja, tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. godine donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći, zbog čega je ponovo prešao u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferenciju KPJ održana je okružna partijska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Kruševac. Narodnooslobodilačka borba Detaljnije: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle događaja od 27. marta 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo, kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, pri Okružnom komitetu KPJ za Valjevo. Posle okupacije Jugoslavije, on je bio jedan od organizatora ustanka u valjevskom kraju. Radio je na organizovanju prikupljanja oružja i drugog ratnog materijala, prikupljanju boraca, propagiranju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i aktivno učestvovao u organizovanju Valjevskog partizanskog odreda. Kada je saznao da se u valjevskom kraju nalazi i pukovnik Draža Mihailović, krajem jula 1941. godine, vodio je pregovore s njim radi njegovog pridobijanja za zajedničku borbu. Tada su bili napravljeni prvi prvi službeni kontakti između Narodnooslobodilačkog i Četničkog pokreta. Miloš je, u pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića, predvodio partizansku delegaciju, a na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Do novih pregovora opet dolazi preko Miloša Minića, polovinom avgusta 1941. godine. Posle dobijenih instrukcija od po direktivi Glavnog štaba NOPO Srbije, iz Beograda, u pratnji Dragojla Dudića ponovo kreće na Ravnu goru.[1] Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz Beograda. Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe, kako partizanskih, tako i četničkih odreda. Draža Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom „Zečević-Martinović“, koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlada Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavi između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan „Narodni odbor varošice Krupanj“. Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki skup na kome je najviše govorio o novoj „narodnoj vlasti“, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.) Oko 11. septembra 1941. ponovno je došlo do susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Plkaninici (Mionica) kojim je rukovodio lično Draža Mihailović.[2] Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. septembra 1941. godine, gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika Draže Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u selu Struganik, 19. septembra 1941. godine gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovne Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj „Valter“, a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše Jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima, njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942. godine. Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju i odlaska glavnine partizanskih snaga u Sandžak, Minić je dobio zadatak da ostane na svom terenu i nastavi dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog partizanskog odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. decembra 1941. godine. Miloš Minić je vodio ovaj skup i tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, te da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za Narodnooslobodilački pokret, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe. Kao sekretar Okružnog komiteta KPJ u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944. godine, sve do povratka jedinica NOV i POJ u Srbiju. Posle oslobođenja Beograda, dobija dužnost načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za grad Beograd. Posleratno doba Kraljica Julijana i Miloš Minić 1975. godine Po oslobođenju Srbije, 1944. godine, postaje poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS). Aprila 1945. godine je imenovan za javnog tužioca NR Srbije. Posle imenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugima. Minićev najveći pravni slučaj bio je tzv. „Beogradski proces“, održan između 10. juna i 15. jula 1946. godine u zgradi Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru u Beogradu. U postupku je nastupao kao glavni tužilac. Prvi među optuženima bio je general Draža Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta, zbog čega je ovaj proces poznat i kao „suđenje Draži Mihailoviću“. Pored njega, optuženo je bilo još dvadeset troje osoba — pripadnici JVuO, zatim vojni komandanti i politički funkcioneri Nedićevog režima i Ljotićevog pokreta, kao i predratni srpski političari anti-komunističkog opredeljenja; optuženi su bili i članovi bivše Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, kojima se sudilo u odsustvu. Od 1945. godine Minić je neprekidno bio biran za poslanika Narodne skupštine NR Srbije i za poslanika Narodne skupštine FNRJ, prvog i drugog saziva. Bio je član Ustavotvornog odbora Ustavotvorne skupštine FNRJ i učestvovao je u izradi prvog Ustava FNRJ, 1946. godine. Kao predsednik Ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Srbije, rukovodio je izradom prvog Ustava NR Srbije, 1947. godine. Na Petom kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. godine bio je predsednik Izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog Centralnog komiteta posle glasanja. Kada je Minić pročitao Titovo ime sa 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem „Internacionale“. U svojoj dugoj političkoj karijeri, obavljao je mnoge odgovorne državne dužnosti: ministar u Vladi NR Srbije, od 1950. do 1953. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1953. do 1956. godine, predsednik Gradskog narodnog odbora Beograda, od 1955. do 1957. godine, predsednik Izvršnog veća NR Srbije, od 1957. do 1962. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1962. do 1963. godine, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, od 1963. do 1965. godine, predsednik Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ, od 1966. do 1967. godine, član Saveta federacije, od 1966. do 1974. godine, predsednik Skupštine SR Srbije, od 1967. do 1969. godine, potpredsednik Savezne skupštine SFRJ, do 1969. do 1972. godine, Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ, od 1972. do 1978. godine. Za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije izabran je na Prvom kongresu, maja 1945. godine. Član Politbiroa CK KPS bio je od 1948. do 1962, a član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, do juna 1963. godine. Za člana Centralnog komiteta KP Jugoslavije, biran je od Šestog kongresa. Član Izvršnog komiteta CK SKJ je postao jula 1963. godine. Učestvovao je kao član Komisije, u pripremi i izradi Programa SKJ, usvojenom na Sedmom kongresu SKJ 1958. godine. Na Devetom kongresu SKJ, 1969. godine, izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ, a na Desetom kongresu SKJ, 1974. godine je izabran za člana Predsedništva CK SKJ. Pored ovoga bio je i član Predsedništva Glavnog odbora SSRN Srbije i član Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoju vikendicu blizu Čačka, gde je živeo do 2003. godine. Početkom 2003. godine vratio se u Beograd, a poslednje pojavljivanje mu je bilo u podgoričkom listu „Danas“ marta 2003. godine. Umro je 5. septembra 2003. godine u Beogradu, u svojoj 89. godini života. Kremiran je i sahranjen na čačanskom groblju, pored svoje supruge. Bio je oženjen, Milkom Minić (1915—2000), takođe učesnicom Narodnooslobodilačkog rata i društveno-političkom radnicom, sa kojom je imao dve ćerke. Njihova ćerka Jelica, je jedno vreme bila pomoćnik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića. Knjige i odlikovanja Miloš Minić je napisao i objavio objavio tri knjige, sa tematikom iz Narodnooslobodilačkog rata: „Omladinski pokret u ratu i revoluciji u Srbiji 1941—1945“, „Rat i revolucija u Srbiji 1941—1945“ i „Narodnooslobodilački ili građanski rat u Srbiji (1941—1945)“. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden junaka socijalističkog rada, Orden narodnog oslobođenja, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 9. oktobra 1953. godine.