U dobrom stanju! Redje u ponudi! Isak Njutn i Njutnova principija - Prof. Dr Milutin Milanković, inž. Slavko Bokšan Oblast: Nauka Opis: Beograd 1946, meki povez, str. 95, cirilica Izdavač: Društvo `Nikola Tesla` Autor: Milutin Milanković Težina: 1.0 kg Matematički principi prirodne filozofije[1] (lat. Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica ili samo lat. Principia) je delo u tri toma ser Isaka Njutna, koje je prvi put objavljeno 5. jula 1687.[2][3] Njutn je osim toga objavio dva naknadna izdanja, 1713. i 1726. godine.[4] U ovom delu Njutn je izneo svoje zakone kretanja čime je udario temelje klasičnoj mehanici, kao i Njutnov zakon opšte gravitacije, i izvođenje Keplerovih zakona planetarnog kretanja (koje je Kepler otkrio empirijski). Principia se „s pravom smatra jednim od najvažnijih dela u istoriji nauke“.[5] Francuski matematički fizičar Aleksis Klero 1747. godine izjavio: „Čuvena knjiga o matematičkim principima prirodne filozofije je označila epohu velike revolucije u fizici. Metod koji je koristio njen blistavi autor ser Njutn ... obasjao je svetlom matematike nauku koja je sve do tad ležala u tami pretpostavki i hipoteza.“[6] Jedna novija analiza je pokazala da iako prihvatanje Njutnovih teorija nije bilo trenutno, do kraja veka nakon objavljivanja 1687, „niko nije mogao da porekne“ (da je iz `Principia`) „proistekla nauka koja je, bar u određenim pogledima, za daleko prevazišla sve šta je postojalo ranije i da je jedinstvena kao ultimativni egzemplar nauke uopšte.“[7] U formulisanju svojih fizičkih teorija, Njutn je razvio i koristio matematičke metode koje danas spadaju u oblast matematičke analize. Međutim, rečnik matematičke analize kakav je danas poznat u velikoj meri nije bio prisutan u delu Principia; Njutn je mnoge svoje dokaze dao u geometrijskom obliku infinitezimalne analize, bazirane na limesima malih geometrijskih veličina Isak Njutn (engl. Sir Isaac Newton, /ˈaɪzək ˈnjuːtən/; Linkolnšir, 4. januar 1643 — London, 31. mart 1727)[1] je bio engleski fizičar, matematičar, astronom, alhemičar i filozof prirode, koji je danas za većinu ljudi jedna od najvećih ličnosti u istoriji nauke. Rođen je 4. januara 1643. u Linkolnširu, a preminuo je 31. marta 1727. u Londonu[1]. Njegova studija Matematički principi prirodne filozofije (lat. Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljena 1687, koja opisuje univerzalnu gravitaciju i tri zakona kretanja, postavila je temelje klasične (Njutnove) mehanike i poslužila kao primer za nastanak i razvoj drugih modernih fizičkih teorija. Izvodeći iz ovog svog sistema Keplerove zakone kretanja planeta, on je bio prvi koji je pokazao da se kretanja tela na Zemlji i kretanja nebeskih tela potčinjavaju istim fizičkim zakonima. Ujedinjujuća i deterministička moć njegovih zakona dovela je do revolucije u nauci i do daljeg napretka i uzdizanja heliocentrizma. U mehanici, Njutn je takođe ukazao na jedan novi, veliki, značaj principa održanja impulsa i momenta impulsa. U optici, on je napravio prvi praktični refleksioni (ogledalski) teleskop[traži se izvor] i otkrio da se propuštanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlaže u spektar svih boja (u skladu sa tvrđenjem Rodžera Bejkona iz 13. veka). Njutn se snažno zalagao u prilog čestične prirode svetlosti. On je takođe formulisao empirijski zakon hlađenja, proučavao brzinu zvuka i predložio teoriju o poreklu zvezda. U matematici, Njutn deli zasluge sa Gotfridom Lajbnicom za otkriće infinitezimalnog računa. On je takođe izložio i uopštenu binomsku teoremu, razvijajući na taj način tzv. „Njutnov metod“ za aproksimacije nula funkcije i doprinoseći proučavanjima razlaganja funkcija u redove. Francuski matematičar Žozef Luj Lagranž često je izjavljivao da je Njutn najveći genije koji je ikada živeo, dodajući jednom da je on, takođe, i „najsrećniji, jer se sistem sveta ne može otkriti i ustanoviti više nego jednoga puta“. Engleski pesnik Aleksandar Poup, dirnut Njutnovim postignućima, napisao je čuveni epitaf: Priroda i prirodni zakoni u noćnoj tami nalaze skrivenost; Bog reče “Neka bude Njutn” i sve postade svetlost. (Nature and nature`s laws lay hid in night; God said `Let Newton be` and all was light.)

Šifra: 017742 Kategorija: Rezervni delovi Model: Kanister 20-25 L za motornu prskalicu PS 20 Villager Naručite Naručite × Naručite telefonom! Mob.1: +381 63 340 874 Mob.2: +381 66 340 874 Fix. 3: +381 15 354 310 Reklamacija Reklamacija × IZJAVA O ODUSTANKU OD UGOVORA NA DALJINU ILI UGOVORA KOJI SE ZAKLJUČUJE IZVAN POSLOVNIH PROSTORIJA PRISTUP Klikom na gornji link (naslov) otvarate obrazac u PDF formatu. KAKO PREUZETI I OTVORITI OBRAZAC U VAŠEM RAČUNARU ? Da bi ste preuzet obrazac otvorili na vašem računaru potrebno je da imate instaliran program koji podržava PDF format. Jedan od najpopularnijih je Adobe Reader, koji besplatno možete preuzeti ovde. PREDLOZI I SUGESTIJE: Ukoliko imate bilo kakva pitanja ili predloge vezano za obrasce ili imate sugestije koje biste dodatne obrasce želeli da vidite na našem veb sajtu, pišete nam na adresu [email protected] Za detaljnije informacije pogledajte nasa najcesca pitanja. Plaćanje Plaćanje × Plaćanje je moguće izvršiti na više načina: Pouzećem Preko računa za fizička i pravna lica - pre uplate nas obavezno kontaktirajte radi provere raspoloživosti robe na lageru i radi slanja predračuna za pravna lica. Čekovi građana Platne kartice Napomena: veliki broj artikala imamo na lageru i možete ih odmah lično preuzeti. Dostava Dostava × Rok isporuke 2 - 4 radna dana - Iskoristite Fast Delivery za 2 radna dana - Cena isporuke po cenovniku - Roba se isporučuje na teritoriji Srbije - Odloženo plaćanje u našim maloprodajnim objektima - Čekovi građana, platne kartice ... Šifra: 017742 Kategorija: Rezervni delovi Model: Kanister 20-25 L za motornu prskalicu PS 20 Villager Kanister 20-25 L za motornu prskalicu PS 20 Villager-Naši originalni rezervni delovi su razvijani uporedo sa Villager uređajima, što znači da ispunjavajuiste kriterijume i da su testirani na isti način kao i delovi koji se koriste u proizvodnji. Na ovaj način su obezbeđene tolerancija i granične performanse karakteristika koje bi trebalo da budu zadovoljene, a kompatibilnost uređaja i rezervnog dela je osigurana.Rezervni delovi su dostupni i po prestanku proizvodnje nekog uređaja, tako da nesmetano možete da koristite uređaj naredni niz godina.

Šifra: 010607 Model: Cilindar 45 mm za VGS 30 S Naručite Naručite × Naručite telefonom! Mob.1: +381 63 340 874 Mob.2: +381 66 340 874 Fix. 3: +381 15 354 310 Reklamacija Reklamacija × IZJAVA O ODUSTANKU OD UGOVORA NA DALJINU ILI UGOVORA KOJI SE ZAKLJUČUJE IZVAN POSLOVNIH PROSTORIJA PRISTUP Klikom na gornji link (naslov) otvarate obrazac u PDF formatu. KAKO PREUZETI I OTVORITI OBRAZAC U VAŠEM RAČUNARU ? Da bi ste preuzet obrazac otvorili na vašem računaru potrebno je da imate instaliran program koji podržava PDF format. Jedan od najpopularnijih je Adobe Reader, koji besplatno možete preuzeti ovde. PREDLOZI I SUGESTIJE: Ukoliko imate bilo kakva pitanja ili predloge vezano za obrasce ili imate sugestije koje biste dodatne obrasce želeli da vidite na našem veb sajtu, pišete nam na adresu [email protected] Za detaljnije informacije pogledajte nasa najcesca pitanja. Plaćanje Plaćanje × Plaćanje je moguće izvršiti na više načina: Pouzećem Preko računa za fizička i pravna lica - pre uplate nas obavezno kontaktirajte radi provere raspoloživosti robe na lageru i radi slanja predračuna za pravna lica. Čekovi građana Platne kartice Napomena: veliki broj artikala imamo na lageru i možete ih odmah lično preuzeti. Dostava Dostava × Rok isporuke 2 - 4 radna dana - Iskoristite Fast Delivery za 2 radna dana - Cena isporuke po cenovniku - Roba se isporučuje na teritoriji Srbije - Odloženo plaćanje u našim maloprodajnim objektima - Čekovi građana, platne kartice ... Šifra: 010607 Model: Cilindar 45 mm za VGS 30 S Cilindar 45 mm za VGS 30 S-Naši originalni rezervni delovi su razvijani uporedo sa Villager uređajima, što znači da ispunjavaju iste kriterijume i da su testirani na isti način kao i delovi koji se koriste u proizvodnji. Na ovaj način su obezbeđene tolerancija i granične performanse karakteristika koje bi trebalo da budu zadovoljene, a kompatibilnost uređaja i rezervnog dela je osigurana. Rezervni delovi su dostupni i po prestanku proizvodnje nekog uređaja, tako da nesmetano možete da koristite uređaj naredni niz godina.

NOVA KNJIGA 240 str, ilustrovano, tvrd povez, 30 x 25 cm SADRŽAJ: 1. SREDNJOVEKOVNI RATOVI VITEZOVI Viteštvo Viteški turniri Red Zmaja Sveti ratnici Srednjovekovne ratnice SREDNJOVEKOVNO ORUŽJE Oklopi i panciri Mač Šlem Štit Koplj Topuz Luk i strela Samostrel Oružje za opsadu VOJNE FORMACIJE Pešadija Konjica Najamnici Baštinski i pronijarski odredi Pronijari Turci 2. ŽIVOT U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI FEUDALIZAM SRPSKI DVOR Srpske kraljice Vladarski ornat UTVRĐENI GRADOVI 3. SRPSKI SREDNJEVEKOVNI VLADARI RAĐANJE SRBIJE Hrišćanstvo NEMANJIĆI Stefan Nemanja Sveti Sava i krstaši Stefan Nemanjić Prvovenčani Stefan Radoslav Stefan Vladislav Stefan Uroš Stefan Dragutin Stefan Uroš II Milutin Stefan Uroš III Dečanski Bitka na Velbuždu Stefan Uroš IV Dušan Stefan Uroš V Bitka na Marici Kraljević Marko Kosovska bitka SRBIJA POSLE NEMANJIĆA Lazar Hrebeljanović Stefan Lazarević Đurađ Branković Lazar Branković Stefan Branković O autoru Literatura `Monografska publikacija Srpski vitezovi u doba Nemanjića delo je koje u celosti potpisuje slikar Nebojša Đuranović; Đuranović je, naime, i autor teksta i autor vrednih ilustracija, rađenih tehnikom ulje na platnu. Sažeti životopisi srpskih vladara iz dinastije Nemanjića i bočnih dinastija, osnova su koju autor nadograđuje uvidom u društveno uređenje srednjovekovne Srbije, ali i u svakodnevni život koji iz tog uređenja proističe, kao i u važne bitke, sudbonosne za srpsku državu srednjeg veka, u kojima su slavu stekli srpski vladari i vitezovi. Zahvaljujući strukturi dela, autor je iz zaborava izvukao mnoge lepe reče staroslovenskog jezika i srpske redakcije staroslovenskog, podsećaćajući čitaoce ko su bili meropsi, sokalnici i otroci, šta su to soće, obroci i pozobi. Drugi deo teksta u potpunosti je posvećen opremi i oružju srpskih vitezova srednjeg veka i bogato je ilustrovan preciznim prikazima opreme i oružja. Estetski kanoni slikara Nebojše Đuranovića našli su svoj savršen izraz u plemenitim crtama lica srpskih srednjovekovnih velikaša i veličanstvenoj lepoti njihovih haljina, stegova i štitova. Upravo raskošna likovna oprema cele knjige ukazuje na autorovu ideju da stvori delo, koje zahvaljujući umetničkim dometima njegovih ilustracija prevazilazi edukativnu funkciju samog teksta i postaje reprezentativna knjiga koja će, kao i spomenici iz vremena koje slika i prepričava, postati deo srpske kulturne baštine.`

Lepo očuvano Kao na slikama Retko SMILJA AVRAMOV - POSTHEROJSKI RAT ZAPADA PROTIV JUGOSLAVIJE Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i univerzitetski profesor. Ona je bila član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po objelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom vijeku. Biografija[uredi | uredi izvor] Grob na Novom groblju u Beogradu, rozarijum, parcela 14, grob br. 10 Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila na Sušaku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarodne odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik.[1] Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018.[2][3] Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.[4][5] Objavljenja djela[uredi | uredi izvor] Međunarodno javno pravo, Beograd (1977) Genocid u Jugoslaviji 1941-1945 Genocid u Jugoslaviji od 1941-1945. i 1991. godine (dva dela), Akademija za diplomatiju i bezbednost (2008) Genocid u Jugoslaviji u svetlu međunarodnog prava, Beograd (1992) Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad (2000) Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije, Veternik-LDIJ (1997) Trilateralna komisija: Svetska vlada ili svetska tiranija, Veternik-LDIJ (1998) Avramov, Smilja (2006). „Međunarodnopravni vid kosovskometohijske krize”. Srbi na Kosovu i u Metohiji: Zbornik radova sa naučnog skupa (PDF). Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 13—35. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 01. 08. 2017.

Autor: Klaić Nada Izdavač: Fortuna, Zagreb Broj stranica: 347 Godina izdanja: 2023 Dimenzije: 14 x 20.5 cm Pismo: Latinica Stanje: Nova knjiga Povez: Tvrdi Nada Klaić: Srednjovjekovna Bosna Politički položaj bosanskih vladara do Tvrtkove krunidbe (1377. g.) Preštampano izdanje iz 1989. uz dodatak imenskog registra. Ovaj posmrtno objavljeni tekst jedino je djelo Nade Klaić (1920–1988) u celini posvećeno srednjovekovnoj Bosni i Humu. Knjiga je prvi put štampana 1989. u izdanju Grafičkoga zavoda Hrvatske, a 1994. objavljeno je i njeno nepromenjeno drugo izdanje. Zbog aktuelnosti teme i autorkine izvorne interpretacije istorije srednjovekovne bosanske države i njenih odnosa sa susednim zemljama i danas postoji živo zanimanje javnosti za ovom knjigom što opravdava njeno treće izdanje. Iako u osnovi prati hronologiju, sadržaj „Srednjovjekovne Bosne“ nije koncipiran poput tradicionalno strukturirane istoriografske sinteze nego je podeljen na pet problemskih poglavlja u kojima autorka raspravlja s relevantnim interpretacijama dotadašnje istoriografske literature i polemiše s mišljenjima pojedinih istoričara. U fokusu njenog istraživanja je razdoblje od početka političke organizacije na bosanskom prostoru u osvit 12. stoljeća do Tvrtkove krunidbe 1377. Pritom se glavna pitanja odnose na uslove i tok formiranja srednjovekovne bosanske države ili, kako se to u knjizi naglašava, na začetke političke organizacije na prostoru Bosne te na odnose bosanske države i njenih vladara prema ugarskoj kruni. S obzirom na autorkin rukopis i okolnosti objavljivanja prvoga izdanja u vreme njene bolesti i smrti, ovaj je put trebalo preduzeti neke stručne i uredničke intervencije kojima bi se sadržaj knjige učinio preglednijim i lakšim za korišćenje. Pritom prvenstveno mislimo na ujednačavanje terminologije i onomastičkoga sistema, odnosno na precizniju identifikaciju pojedinih magnata i vladara, osobito onih s istim imenima kojima u izvorniku nisu pridodati brojevi. Takođe, delo bi se u naučnom smislu obogatilo ujednačavanjem i upotpunjavanjem beležaka uz tekst i izradom celovitoga popisa korišćenih izvora i literature. Međutim, ovi bi zahvati zahtevali dodatno vreme i sredstva pa ni ovaj put nisu učinjeni. Odlučili smo se tek za izradu detaljnijega imenskog registra kojim su obuhvaćeni i citirani autori. Time smo donekle ublažili nedostatak popisa izvora i literature, a čitaocima smo omogućili da razreše eventualne nedoumice oko identiteta pojedinih osoba (najpre velikaša i vladara) kao i njihovo lakše pronalaženje u tekstu. Nada Klaić (Zagreb, 21. jul 1920 – Zagreb, 2. avgust 1988) bila je hrvatska istoričarka. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gde se odmah zaposlila kao asistent i gde je provela čitav svoj radni vek. Doktorirala je 1947. godine sa disertacijom Političko i društveno uređenje Slavonije za Arpadovića. O falsifikatima u povijesti Paga naziv je njene habitilacije iz 1955. godine. Vanredni profesor postala je 1961. a redovni 1969. godine. Na filozofskom fakultetu je predavala istoriju Hrvata u srednjem veku. Ipak njeno područje proučavanja je znatno šire. Pisala je o doseljenju Slovena na Balkansko poluostrvo, hrvatskim vladarima, vizantijskoj Dalmaciji, srednjovekovnoj Bosni, društvenim previranjima i ustancima u Hrvatskoj, pobunama Matije Ivanića i Matije Gupca, pobuni Krajišnika. Hronološki se njen opseg interesovanja proteže od doseljavanja Slovena na Balkan pa sve do 19. veka. Tema njenih proučavanja bila je i istorija gradova: Zagreba, Koprivnice, Vukovara, Zadra, Jablanca, Trogira. Ukazala je na više falsifikata u diplomatičkoj građi. Jedan je od autora Istorije naroda Jugoslavije I. Dve knjige o istoriji Hrvata u srednjem veku izdvajaju se iz njenog bogatog naučnog opusa. Da bi ukazali poštovanje prema Nadi Klaić, u Zagrebu su stubovi u Bosanskoj ulici nazvani po njenom imenu. Deda, po ocu, Nade Klaić bio je istoričar Vjekoslav Klaić. Odabrani radovi O autentičnosti privilegija trogirskog tipa, 1955. Postanak plemstva „dvanaestoro plemena kraljevine Hrvatske“, 1958. Klaić, Nada (1967). Historia Salonitana Maior. Beograd: Naučno delo. Problem kmetstva na području dubrovačke Astareje, 1971. Klaić, Nada (1970). „Historijska uloga Neretvanske kneževine u stoljetnoj borbi za Jadran”. Makarski zbornik: Zbornik znanstvenog savjetovanja o Makarskoj i Makarskom primorju. 1. Makarska. str. 121—168. Klaić, Nada (1971). Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku (1. izd.). Zagreb: Školska knjiga. Klaić, Nada (1975). Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku (2. izd.). Zagreb: Školska knjiga. Klaić, Nada (1976). Povijest Hrvata u razvijenom srednjem vijeku. Zagreb: Školska knjiga. Klaić, Nada (1976). Društvena previranja i bune u Hrvatskoj u XVI i XVII stoljeću. Beograd: Nolit. Klaić, Nada (1979). „Način na koji je nastajalo djelo Historia Salonitana Maior”. Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku. 72–73: 171–198. Povijest Zagreba. Zagreb u srednjem veku, 1982. Crtice o Vukovaru u srednjem vijeku, 1983. Javni život grada i njegovih ljudi, 1985. Klaić, Nada (1988). „Srednjovjekovna Krbava od Avara do Turaka”. Krbavska biskupija u srednjem vijeku. Zagreb: Kršćanska sadašnjost. str. 1–9. Klaić, Nada (1989). Srednjovjekovna Bosna: Politički položaj bosanskih vladara do Tvrtkove krunidbe (1377. g.) (1. izd.). Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. Klaić, Nada (1994) [1989]. Srednjovjekovna Bosna: Politički položaj bosanskih vladara do Tvrtkove krunidbe (1377. g.) (2. izd.). Zagreb: Eminex. Klaić, Nada (1990). Povijest Hrvata u srednjem vijeku. Zagreb: Globus. MG33 (N)

Vrlo dobro očuvano kao na slikama Ima i papirni omotač koji je zacepljen u levom gornjem uglu Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

ISTORIJA SRPSKOG NARODA 2 SKZ 1 izdanje sjajno ocuvana bez podvlacenja belila ili korektora br14x2 Istorija srpskog naroda Autor Grupa autora Zemlja Srbija Jezik srpski Teme Istorija Srba Izdavač Srpska književna zadruga prvo izdanje (1981—1993); drugo izdanje (1994); treće izdanje (2000) Tip medija Tvrde korice Klasifikacija ISBN  ? 978-86-379-0476-2 Istorija srpskog naroda у шест књига, са десет свезака: od doseljavanja Srba u Jugoistočnu Evropu, do 1918. godine, kapitalno je delo u izdanju Srpske književne zadruga, koje obrađuje i objedinjava političku istoriju srpskog naroda sa društvenim, kulturnim i ekonomskim razvojem. Prva izdanja pojedinačnih knjiga pojavila su se u razdoblju od 1981. do 1993. godine, a kasnije su priređivana i nova izdanja, drugo (1994) i treće (2000). U oba naknadna izdanja zadržan je isti štamparski prelom iz prvog izdanja. Autori su najveći srpski stručnjaci u oblastima istorije, umetnosti, književnsti, sociologije i jezika: Dragoslav Srejović, Miroslav Mirković, Jovan Kovačević, Pavle Ivić, Sima Ćirković, Dimitrije Bogdanović, Vojislav J. Đurić, Ljubomir Maksimović, Jovanka Kalić, Božidar Ferjančić, Miloš Blagojević, Gordana Babić-Đorđević, Rade Mihaljčić, Andrej Mitrović, Dragiša Živković, Predrag Palavestra, Dejan Medaković, Radovan Samardžić, Vladeta Tešić, Čedomir Popov, Milorad Ekmečić, Milorad Pavić, Rajko Veselinović, Miroslav Pantić, Nikola Gavrilović, Aleksandar Mladenović, Sreten Petković, Toma Popović, Radovan Samardžić i drugi. Istorija srpskog naroda predstavlja važnu i dokumentovanu istorijsku naučnu građu o deset vekova borbe srpskog naroda za očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta.

Jovan Rajic - Istorija slovenskih naroda Nemanjici, Mrnjavcevici i Grbljanovici, Brankovici Predgovor akademika Sima Cirkovic Zlatousti, Beograd, 2003. Tvrd povez, 638 strana. RETKO! Legalno izdanje, znatno bolje od pirata skidanih sa neta, pa stampanih po kopirnicama, kojih je Kupindo pun. Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 — Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog.[1] Biografija Jovan Rajić je bio sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u `domu Raje Vidinca`. Po očevom nadimku `Raja`, izveo je Jovan kasnije svoje prezime - `Rajić`.[2] U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja - sve Rusa - Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu[1] kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron[1], u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju.[1] Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi.[3] Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se povratio u Rusiju. Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima[1], pa pređe u Temišvar da sprema `klirike` (buduće sveštenike).[1] Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772-1801) je ostao do smrti.[1] Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, `niže prestola Majke Božije`, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča. Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada.[4] Na ploči je bilo uklesano: `ovde leže kosti...učitelja bogoslovlja - braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.`[5] Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu.[6] Delo Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih knjiga i polemičkih bogoslovskih spisa.[1] Najznačajnije mu je, kapitalno delo: „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“, Beč 1794-1795. godine. Radi istraživanja boravio je godinu dana u Rusiji, i dva meseca na Svetoj Gori. Bavio se u svetogorskim manastirima Hilandaru i Zografu, krajem leta 1758. godine. Mada je našao puno starih hrisovulja pisanih, od srpski careva i kraljeva, nisu mu ih hteli dati hilandarski monasi. U Hilandaru je tada bio `mešovit nacionalni sastav`, pored Srba, bilo je Bugara i Grka. U staroj srpskoj Nemanjićkoj zadužbini - svetinji Srbi kaluđeri su bili u manjini; vladalo je među pravoslavnom braćom, najblaže rečeno `nepoverenje`. Rajić je međutim mnogo uticao - pomogao proigumanu Hilandara, Pajsiju jeromonahu `bugarskog porekla` sa kojim se tada, a i kasnije u Karlovcima opet sreo (1861). Pajsije Hilandarac se nakon upućivanja u temu pokrenuo; uspeo je da napiše i objavi prvu staru istoriju Bugarske nacije i države.[7] U književnost više spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama („Vo spominaniju smerti“ i „Na gospodskija prazdniki“). Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući poglavito na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. U srpskoj istoriografiji je značajan kao jedan od prvih koji su se bavili istorijom sa naučnim pristupom. Istoriografski rad Rajić je originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja. Od ranijih istoričara on se obilato služi Hronikom Đorđa Brankovića, Danilovim Životima i nekim stranim istoričarima, ali mu srpski najvažniji pisani izvori nisu poznati. Čuda i kaluđerskih shvatanja ima i kod njega. Prema tome, pravog naučnog metoda u njegovoj istoriji još nema, mada ona nesumnjivo predstavlja napredak u razvitku srpske istoriografije. Iako on u izlaganju izbegava da kaže ono čime bi se, kao ispravan austrijski građanin, ogrešio o svoju podaničku vernost, on ipak uvek brani i veliča Srbe. „Istorija raznih slavenskih narodov, najpače Bolgar, Horvatov i Serbov“ Jovana Rajića, Knjiga I, Beč (1794) Naslovna strana Pribavlenije soderžašćeje Važnaja pismenaja Dokazatelstva k izjasneniju istoriji slavenskih narodov (1795) Jovana Rajića Pomenuta tragedija je prerada drame Emanuela Kozačinskog, koju je Rajić kao đak gledao i prepisivao, a u starosti preradio i udesio za igru prema svojim nazorima, sasvim u duhu i ruhu srednjovekovnih misterija i mirakula, u kojima se, u doba renesanse, na čudan način prepleće hrišćanski moral sa grčkom mitologijom. To je jedini moralitet u srpskoj književnosti. — Boj zmaja s orlovi je Rajićevo najknjiževnije delo. To je alegorijska istorijska pesma o ratu Rusije i Austrije (orlovi) protiv Turske (zmaj) 1788—1790. Pesma je prožeta rodoljubljem i hrišćanskim osećanjima i pisana dosta čistim narodnim jezikom. Odabrana dela Istorija u četiri toma:[1] Raičъ, Іoannъ (1794a). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 1. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1794b). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 2. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1794c). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 3. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1795). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 4. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй.

Novica Radovic- Crna Gora na saveznickoj golgoti Centar za kulturu, Niksic/ Unireks, Podgorica, 2000. Mek povez, 140 strana. Na desnoj margini knjiga je minimalno deformisana, kao da je pritisnuta necim. Vidi se na slici. IZUZETNO RETKO IZDANJE, REPRINT KNjIGE IZ 1938. GODINE! Новица Радовић (1890 — 1945) био је један од вођа Божићне побуне у даниловградском крају. За вријеме Другог свјетског рата био је политички савјетник команданта Ловћенске бригаде Крста Зрнова Поповића. Животопис Новица Радовић је био члан зеленашког покрета послије Првог свјетског рата. Након пораза зеленашиких снага, Радовић је отишао у Албанију, а из ње у Италију,[1] гдје се прикључио црногорској војсци у егзилу и тамо 1920. постао начелник информативног одјељења главног штаба. Послије указа владе Краљевине СХС о амнестији црногорске емиграције, Радовић је још неко вријеме остао у Италији због школовања. У земљу се вратио 1925, доселио се у Београд гдје је ухапшен због својих одмјетничких акција и послат на робију у колашински затвор због оптужнице за тешка кривична дјела против државе на основу које је и осуђен на 20 година затвора. Премјештен је у зенички затвор из кога је након 9 година пуштен на слободу.[1] По изласку из затвора, настанио се у Подгорици, гдје је приватно радио као професор. У политички живот се укључио као члан Црногорске федералистичке странке. Писао је публицистичке текстове политичког караткера у Зети, гласилу ЦФН.[1] У штампарији Дукађин у Пећи објавио је 1938. своје значајно дјело „Црна Гора на савезничкој голготи“ која говори о политичким догађајима у то вријеме, о губљењу црногорске државности и српском идентитету Црне Горе.[2] Послије Рапалског споразума и промјене италијанског држања према црногорској политичкој емиграцији, Радовић је са неповјерењем гледао на Италију и заступао што мање италијанско уплитање у питање обнове црногорске државе. Међутим, како је Мусолинијева Италија чврсто стремила стварању државне творевине у Црној Гори која би у потпуности зависила од ње, увидио је неодрживост тог става.[1] За вријеме Другог свјетског рата, био је један од водећих црногорских сепаратиста и колаборациониста са Италијанима. Разочарао се у Италијане и оптужио их је за увођење војног окупацијског режима умјесто стварања обећане суверене и независне Црне Горе, и одвајање важних црногорских подручја од државе и њихово припајање Албанији, што је дијелом и довело до устанка у јулу 1941. године.[3] Због колаборације са Италијанима током Другог свјетског рата стрељали су га партизани 1945. године. Црногорско српство Новице Радовића Из књиге Новице Радовића Црна Гора на савезничкој голготи видимо да је он по националности Србин[4] који се само противио начину сједињења Србије и Црне Горе. Крфску декларацију сматра (стр. 101.) првим атаком на суверенитиет Црне Горе, јер Црна Гора није имала свог представника у доношењу ове декларације, нити се њу ишта питало о њеној судбини. Радовић (стр. 109.) пише: двјема краљевинама истог народа... двије српске државе..., чиме доказује да је Црну Гору сматрао још једном државом српског народа. Радовић наводи и податак (стр. 110.): Сад би званична Србија, односно Пашић да се ретерира. Повратио би се на споразумно, путем уговора уједињења, не би хтио да се врши насиље на народ црногорски и краља Николу, пошто зна да је свак у Црној Гори за уједињење од краљевске палате до колибе... Ловћен спомиње као простор на коме се 5 вјекова чувао барјак, свето знамење српске слободе (стр. 133.). Петар Пешић му је велики грешник који је довео до капитулације и уништења Црне Горе и који је посијао клицу мржње једног истог народа (стр. 136). tags: bjelasi, zelenasi, kralj nikola,

U dobrom stanju! Korica malo ostecena na ivicama rikne, nista strasno, ostalo u dobrom i urednom stanju! Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Velika Srbija je istorijska studija Vladimira Ćorovića u kojoj u sažetom i prijemčivom obliku prikazuje istoriju srpske države od vladavine Stefana Nemanje do pobede u Prvom svetskom ratu i stvaranja jugoslovenske države. Ćorović opisuje vaskrs srpske državne misli nakon oslobođenja od Osmanlija a potom i austrougarske vladavine, ideje o ujedinjenju Jugoslovena, narodne ideale s kraja 19. i početka 20. veka, ratove s Bugarskom i Austrougarskom, savezništva s evropskim silama, prelazak preko Albanije, poraze ali i nesalomivi duh srpske vojske. Ćorović progovara i o intimnim podacima iz života srpskih kraljeva, o njihovim političkim strategijama, o odnosu naroda i državnog sistema. Dr Vladimir Ćorović (Mostar, 27. oktobar 1885. — Elasona, 12. april 1941) je bio srpski istoričar i redovni član Srpske kraljevske akademije. Vladimir Ćorović je rođen 27. oktobra (15. oktobra po starom kalendaru) 1885. godine u Mostaru, u poznatoj srpskoj trgovačkoj porodici,[1] njegov brat je Svetozar Ćorović, jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Bila je to sredina sa veoma jakom i razbuđenom srpskom nacionalnom svešću, kojoj je ton davala grupa istaknutih književnika, među kojima je bio i njegov brat Svetozar. Godine 1904. Vladimir Ćorović se upisao na Bečki univerzitet, gde je studirao slovensku filologiju, arheologiju i istoriju. Profesori su mu bili čuveni slavisti Vatroslav Jagić, Konstantin Jiriček i Milan Rešetar. Ćorović je bio vrlo aktivan u Srpskom akademskom društvu „Zora“, o kome je 1905. godine objavio knjižicu. Tezom o Lukijanu Mušickom, doktorirao je u Beču 1908. godine. Specijalističke studije nastavio je u Minhenu (1908—1909) kod poznatog nemačkog vizantologa Karla Krumbahera. Neko vreme je boravio u Parizu i Bolonji, gde je istraživao stare slovenske rukopise. Od septembra 1909. godine Ćorović je živeo u Sarajevu, radeći najpre kao kustos, a zatim kao upravnik biblioteke u Zemaljskom muzeju. Tada je počeo period njegovog vrlo snažnog, intenzivnog i raznovrsnog naučnog i književnog rada. Bio je saradnik vrlo značajnih srpskih časopisa, a posebno „Bosanske vile“, „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“ (u kome je objavio i svoju disertaciju o Lukijanu Mušickom). Pored ostalog, u Sarajevu je bio sekretar Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i priređivač njenog kalendara za 1911. godinu. Nakon atentata Gavrila Principa, 28. juna 1914. u Sarajevu, Ćorovića su uhapsile austrougarske okupacione vlasti. Na poznatom banjalučkom „veleizdajničkom“ procesu, čiji je prvooptuženi bio Vasilj Grđić, Ćorović je najpre osuđen na pet, ali mu je Vrhovni sud povisio kaznu na osam godina robije zbog intenzivnog rada u „Prosvjeti“. Novi austrougarski car i kralj Karlo IV, pod snažnim pritiskom svetske javnosti, izvršio je 1917. godine zamašnu amnestiju političkih zatvorenika, pa je Ćorović pušten iz zatvora u Zenici, gde je uglavnom izdržavao kaznu. Tada se nastanio u Zagrebu, pa je sa grupom jugoslovenski usmerenih pisaca (Niko Bartulović, Ivo Andrić i Branko Mašić) uređivao časopis „Književni Jug“. U to vreme je počela njegova zapažena saradnja sa jugoslovenskim političarima u raznim zemljama, a naročito u Austrougarskoj, kao i pripremanje dokumentarne Crne knjige (Beograd-Sarajevo, 1920) o stradanju i patnjama srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U ulozi delegata u privremenom narodnom predstavništvu, Ćorović je bio prisutan 1. decembra 1918. godine u Beogradu na svečanom proglašenju ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Od 1919. godine, kada je izabran za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu, Ćorović je neprestano živeo u Beogradu. Velikim ličnim radom, izvanrednim naučnim rezultatima, stvorio je redak ugled i uticaj i izuzetnu karijeru: 1921. postao je redovni profesor na Filozofskom fakultetu, za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922, a za redovnog 1934. godine – proglašen je 16. maja 1935.[2] Dve godine bio je i rektor Beogradskog univerziteta, tokom školske 1934/35 i 1935/36 godine.[3] Smenjen je posle studentskog štrajka u aprilu 1936, poznatog po pogibiji Žarka Marinovića (odn. podnosio je ostavku koju Plenum univerziteta u početku nije želeo primiti).[4] Posle napada Nemaca na Jugoslaviju, napustio je Beograd i krenuo u emigraciju zajedno sa više tadašnjih istaknutih jugoslovenskih političara, ali je avion kojim je upravljao Siniša Sinobad i kojim su putovali oboren 12. aprila 1941. godine iznad Olimpa u Grčkoj. Avion je pao u blizini grada Elasone i u toj nesreći poginuo je i Vladimir Ćorović. Početkom 1910. oženio se Jelenom Skerlić (1887—1960), sestrom Jovana Skerlića. Imali su dve ćerke.[5] Portret Ćorovića, rad Koste Hakmana Na osnovu teksta koji je napisao akademik Radovan Samardžić, Vladimir Ćorović je zastupljen u knjizi Sto najznamenitijih Srba (Beograd - Novi Sad, 1993, str. 529-534). Kada je 1941. nesrećno poginuo, još uvek se nalazio u punoj snazi, bliže sredini nego kraju svoga stvaralačkog puta. Uza sve to, on je ostavio u rukopisu toliko spisa, dobrim delom već pripremljenih za štampu, da bi samo to za nekog drugog naučnika značilo dobar životni bilans., napisao je Samardžić. U knjizi Skriveni svet Vladimira Ćorovića autor Borivoje Marinković na 1063 stranice je izložio svoju studiju o celovitom naučnom, književnom i edicionom korpusu V. Ćorovića, SPKD Prosvjeta, (Bileća-Gacko, 2006). Bibliografija Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Istorija Jugoslavije (V. Ćorović). Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Velika Srbija (V. Ćorović). Veoma je velik Ćorovićev stvaralački opus, koji čine brojne knjige i pojedinačni tekstovi rastureni po raznim časopisima i listovima. Iako su činjeni i značajni pokušaji, još nije sastavljena i kompletna bibliografija njegovih radova i priloga o njemu. Ovo su samo neke njegove knjige: Vojislav Ilić (Mostar, 1906) Srpske narodne pripovijetke (Matica srpska: Novi Sad, 1909) Pokreti i dela (Geca Kon: Beograd, 1920) Ćorović, Vladimir (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914-1918 (1. izd.). Beograd-Sarajevo. Ćorović, Vladimir (1923). Luka Vukalović i hercegovački ustanci od 1852-1862. godine. Beograd: Srpska kraljevska akademija. Ćorović, Vladimir (1924). Velika Srbija. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1925). Bosna i Hercegovina. Beograd: Srpska književna zadruga. Ćorović, Vladimir (1928). Ujedinjenje. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1929). Naše pobede. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1933). Istorija Jugoslavije. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1933). Mostar i njegova Srpska pravoslavna opština. Beograd: Planeta. Ćorović, Vladimir (1936). Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije.(Zabranjeno izdanje-tiraž uništen) Ćorović, Vladimir (1939). Političke prilike u Bosni i Hercegovini. Beograd: Politika. Ćorović, Vladimir (1940). Historija Bosne. Beograd: Srpska kraljevska akademija.[6] Posthumno: Istorija Srba (BIGZ: Beograd, 1989), koristeći originalni rukopis Vladimira Ćorovića, priredili istoričari Rade Mihaljčić i Radoš Ljušić. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 1. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 2. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 3. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1992). Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku. Beograd: Biblioteka grada Beograda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vitraž (franc. Vitrail) je površina sastavljana od raznobojnih stakala likovno uređenih i spojenih olovnim trakama i služi za zastakljivanje prozora. Izraz se upotrebljava i za označavanje slikarske tehnike za njegovu proizvodnju. Tokom svoje hiljadugodišnje istorije, termin se primenjivao skoro isključivo na prozore crkava i drugih značajnih verskih objekata. Iako se tradicionalno izrađuju u ravnim panelima i koriste kao prozori, kreacije modernih vitražnih umetnika takođe uključuju trodimenzionalne strukture i skulpture. Savremena narodna upotreba često proširuje pojam „vitraž” na domaće olovno svetlo i umetničke predmete napravljene od staklene folije sa primerima poznatih svetiljki Luisa Komforta Tifanija. Izradom vitraža bave se vitražisti. Vitražista je najčešće i zanatlija i umetnik. Može se baviti izradom vitraža prema svojoj ili tuđoj zamisli, ili restauracijom već postojećih. Ovo je danas veoma cenjeno zanimanje. Veština izrade vitraža izučava se najčešće u umetničkim školama[1] i na specijalističkim kursevima,[2] a nije retkost da se zanat prenosi u porodici s kolena na koleno.[3] Istorija Vitraži su počeli da se pojavljuju u gradnji srednjoevropskih gotskih katedrala koje su imale otvore suviše velike da bi se zastaklile jednim staklom i moralo se spajati više stakala u jednu celinu. Postepeno je ovo postala umetnost. Kako se pre vitraž upotrebljavao samo u crkvama, hramovima i manastirima u današnjem vremenu on se upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje vrata i prozora kao dekoracija na njihovim delovima. Izrada i restauracija vitraža Vitražista Tom Holdman u svojoj radionici Vitraž iz 13. veka, na vitražu prikazan Tomas Beket Izradom vitraža bave se vitražisti. Vitražista uklapa precizno oblikovane komade najčešće obojenog stakla prema modelu i spaja ih pomoću posebnih olovnih profila koji se zagrevaju. U radu koristi, kalupe, klješta, makaze, pincete, lemilicu i dodatne preparate. Vitražista često može i sam da priprema staklo, koje boji metalnim oksidima, nakon čega se sve greje u pećima na visokim temperaturama.[4] Izrada idejnih rešenja, nacrti, biranje, sečenje i bojenje stakla tradicionalnim metodama takođe spadaju u delatnosti vitražiste. Izrada vitraža je spoj kreativnosti, umetnosti i zanatstva. Restauracija je posebno važan segment ovog umetničkog zanata. To je način da se sačuvaju neka izuzetno vredna dela starih majstora. Jedna od zakonitosti restauracije je svakako očuvanje originalnog stanja dela u što većoj meri. Trajanje restauracije nekog vitraža uglavnom zavisi od opšteg stanja samog dela.[5] Vitražista je zanimanje kojim se češće bave muškarci, ali ima i žena.[3] Najteži deo posla je montaža, jer se vitraži često montiraju na visokim pozicijama, gde i vremenski uslovi mogu biti otežani.[6] Klasičan vitraž Klasičan vitraž nastaje spajanjem raznobojnog stakla na hladno pomoću olovnih profila i upotrebljava se za dekorisanje prozorskih otvora ili vrata. Tifani vitraži Tifani vitraž je novija, filigranskija tehnika, stara nekih stotinak godina. Ona pre svega omogućava izradu vitraža od mnogo manjih komadića stakala, fuge su mnogo tanje i u prostorijama gde imate bliski kontakt sa vitražima, tifani vitraži deluju mnogo elegantnije. Zatim, tifani tehnika je omogućila da vitraži ne moraju da budu samo u jednoj ravni. Najpoznatije su tifani lampe, ali je moguće izrađivati razne umetničke i upotrebne predmete. Lažan vitraž Lažan vitraž pripominje na klasičan vitraž koji je stvoren za razliku od klasičnog pomoću nanošenja boje na staklo i lepljenjem olovne trake ili čak naglašavanje kontura pomoću boje. Osnovni princip da se vitraž sastoji od staklenih delova se ovde ne primenjuje. Proizvodnja stakla Tokom kasnog srednjeg veka, fabrike stakla su osnovane gde je bilo dostupno snabdevanje silicijum dioksidom, osnovnim materijalom za proizvodnju stakla. Silicijumu je potrebna veoma visoka temperatura za topljenje, što nisu sve fabrike stakla mogle da postignu. Takvi materijali kao što su kalijum, soda i olovo mogu se dodati da bi se smanjila temperatura topljenja. Druge supstance, poput kreča, dodaju se za obnovu oslabljene mreže i čine staklo stabilnijim. Staklo se boji dodavanjem metalnih oksidnih prahova ili fino usitnjenih metala dok je u rastopljenom stanju.[7] Oksidi bakra proizvode zelenu ili plavičastozelenu boju, kobalt čini tamno plavu, a zlato proizvodi vinsko crveno i ljubičasto staklo. Većina modernog crvenog stakla proizvodi se koristeći bakra, koji je jeftiniji od zlata i daje svetliju, crvenu nijansu crvene boje. Staklo obojeno dok se nalazi u glinenom loncu u peći poznato je kao metalno staklo u loncu, za razliku od blistavog stakla..... Donka Stančić rođena je 1948. godine u Danilovgradu. Po profesiji je istoričarka umetnosti, a oblasti ekspertize su joj istorija arhitekture 18., 19. i 20. veka, i likovno stvaralaštvo – vitraži. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju u Beogradu, i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala u oblasti istorije umetnosti (1975. godine). Takođe je išla i na specijalizaciju u oblasti istorije arhitekture novijeg doba, gde je stekla zvanje konzervatorka-savetnica (1996. godine). Kao stručna savetnica – kozervatorka, radila je u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na zaštiti spomenika kulture Novog Sada i Sremskih Karlovaca (1981 – 1984. godine). Nakon toga, zaposlila se kao savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (od 1996. godine) na polju istraživanja i zaštite graditeljske baštine Novog Sada (sa okolnih 14 naselja). Donka Stančić ima oko 100 objavljenih radova, i monografije: „Vitraži“, „Banovina“ i „Novi Sad od kuće do kuće“.

Tvrd povez 1988 god 487 str. 21 cm Vizantijski milenijum Hans-Georg Bek(autor) Ranko Kozić(prevod) Izdavač: Clio Mnogim studijama i sintezama profesor Bek duboko zadire u složeno tkivo vizantijske književnosti, pri čemu se pod vizantijskom književnošću podrazumeva ne samo lepa književnost u današnjem smislu reči, nego gotovo celokupna pisana reč srednjovekovnog helenstva, i čitavog onog duhovnog bogatstva čiji umetnički, religiozni i filozofski izraz ta književnost predstavlja. Rezultati pomenutih istraživačkih nastojanja nailaze na velika priznanja u savremenoj nauci, pogotovu što ih autor tesno povezuje sa izučavanjem političke ideologije, društvene i državne strukture kao pojava koje su neophodne za razumevanje duhovnog stvaralaštva u Vizantiji. Bek se zalaže za komp letnu primenu istorijskog metoda prilikom traženja puta ka celovitim zaključcima o karakteru i strukturi vizantijske civilizacije. Njegovi rezultati dobili su upravo u knjizi koja je pred čitaocem svoj, možda, konačni oblik. Knjiga Vizantijski milenijum Hansa Georga Beka nije pisana faktografski, mada je često korisna i zbog donetog podatka. To je delo podsticajnih ideja, u kome iz dubokog autorovog poznavanja materije izvire svojevrsno celovito viđenje političkog i filozofsko-religioznog sklopa Vizantije. To je knjiga nad kojom se razmišlja i koja čitaocu često ukazuje na perspektive novih mogućih istraživanja. Pisana sa velikom odgovornošću, ona ukazuje na potrebu da se sa istom takvom odgovornošću neprekidno traže putokazi za izgrađivanje veza između analitičkih istraživanja i sintetskog poimanja suštine vizantijske civilizacije. Садржај 1. УВОД 2. ДРЖАВА И УСТАВ 3. ПОЛИТИЧКА ОРТОДОКСИЈА 4. КЊИЖЕВНОСТ 5. ТЕОЛОГИЈА 6. МОНАШТВО 7. ЗАПАЖАЊА О ВИЗАНТИЈСКОМ ДРУШТВУ 8. ВЕРА ВИЗАНТИНАЦА 9. ИСТОРИЈСКА ДИМЕНЗИЈА а3

Beograd 1998. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 364 strane Knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: 1. DEO: UVOD U PROCES 1. glava: UVOD 2. glava: SRPSKI NACIONALNI POKRET I MAJSKI PREVRAT Srpska istorijska i narodna tradicija Uzroci Majskog prevrata, 1900-1903. 3. glava: `ŽIVEO KRALJ PETAR I KARAĐORĐEVIĆ` Majski prevrat Vladavina Petra Karađorđevića Komitski pokret u Makedoniji Zaverenici i reorganizacija srpske vojske 4. glava: ”UJEDINjENjE ILI SMRT”, 1911-1914. Poreklo i sastav Dokumenti i članstvo Odnos s vlastima, 1911-1914 5. glava: ODLUKA O POKRETANjU PROCESA, 1914-1916. Oficiri crnorukci i srpski režim, 1914-1916. ”Solunski režim” kuje zaveru protiv ”Crne ruke” (maj-oktobar 1916) Srbija, saveznici i jugoslovenski odbor Pregovori o separatnom miru, 1916-1917. ”Atentat” na regenta Aleksandra . . Solunski režim se odlučuje za proces 6. glava: PRIPREMA PROCESA Optužbe: ”Prezidijal” Ljubomira Jovanovića Patka Hapšenje vođa ”Crne ruke” Metodi solunskog režima Ministar unutrašnjih dela Ljubomir Jovanović Patak i ”zavera crnorukaca” Pretresi i saslušanja Solun i Krf, 1916-1917. Završetak priprema za proces 7. glava: PRAVNI OSNOV Niži vojni sud za oficire Optužnica od 15. marta 1917. 2. DEO: PROCES 8. glava: ISKAZI SEKRETARA ”CRNE RUKE“ . Reakcija okrivljenih na optužnicu i zahtev da im se omogući odbrana Pauk plete mrežu Niži vojni sud Iskaz pukovnika Vemića Iskazi pukovnika Lazića u istražnom postupku i na sudu 9. glava: „CRNA RUKA“ U INOSTRANSTVU: ISKAZI ČEDOMIRA POPOVIĆA I BOGDANA RADENKOVIĆA Kratak prikaz događaja u inostranstvu Svedočenje graničnog oficira Svedočenje teško bolesnog Radenkovića 10. glava: POVEZIVANjE VIŠIH SRPSKIH OFICIRA SA ZAVEROM ”CRNE RUKE“ Odbrana Milana Milovanovića Pilca Neoprezna prepiska generala Popovića 11. glava: DA LI JE `CRNA RUKA” POKUŠALA DA UBIJE PRESTOLONASLEDNIKA ALEKSANDRA Iznenađenje od 27. marta Navodni ubica: Rade Malobabić Saslušanja Malobabića i Veljanovića Malobabićevi konfuzni i protivurečni iskazi Komentari optuženih na Malobabićevo svedočenje Muhamed Mehmedbašić: navodni saučesnik 12. glava: PRKOSNI RATNI HEROJ BRANI ”CRNU RUKU 13. glava: MAJOR LjUBOMIR VULOVIĆ, UDARNA PESNICA ”CRNE RUKE”? Životni put Nasilno odvođenje u Bizertu (novembar 1916) Mišljenje kapetana Stojkovića o majoru Vuloviću Vulović na sudu 14. glava: PUKOVNIK APIS PRISTAJE DA JAVNO NE KAŽE SVE Apisova karijera Apis pristaje da ne govori o Sarajevu Apis o organizaciji ”Ujedinjenje ili smrt” Apis, Uredba o prvenstvu i ”puč” iz 1914. godine ”Zaverenički” sastanci na Krfu 1916. godine Apis i Malobabić Apis na sudu 15. glava: UGLAVNOM LAŽNI SVEDOCI O svedocima ”Atentat” od 29. avgusta Sud pokušava da pomogne svedocima ”Crna ruka”, bosanci i zavera protiv vlasti Nezir Hadžinalić: Pošten svedok? 16. glava:OPTUŽNICA I ODBRANA - ZAVRŠNICA Završna reč tužioca Vesovića Reč odbrane 3. DEO: PRESUDA I REAKCIJE 17. glava: PRESUDE I REAKCIJE U SRBIJI Presuda Nižeg vojnog suda od 23. maja 1917. Reakcije među Srbima na presudu Nižeg vojnog suda Viši vojni sud i reakcije na njegovu presudu u Srbiji Princ Đorđe i Jugoslovenski odbor mole za pomilovanje Srpske vlasti potvrđuju tri smrtne presude 18. glava: ČETIRI SRPSKA OFICIRA, RUSIJA I SOLUNSKI PROCES ”Crna ruka” protiv ”Bele ruke” u srpskim dobrovoljačkim odredima Februarska revolucija i Srbija Četiri oficira crnorukca optužuju solunski proces Ruska vlada i štampa traže pomilovanje za solunske osuđenike Rusko ogorčenje zbog pogubljenja 19. glava: ZAPADNI SAVEZNICI I SOLUNSKI PROCES General Saraj, solunski front i Srbija Francuski stavovi o procesu i presudama Britanski stavovi o procesu i izvršenju smrtne kazne 20. glava: ZAKLjUČAK Izvršenje smrtne presude i srpske reakcije Značaj i zaključak Skraćenice Bibliografija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: priredio Miloš Ković Žanr: Istorija Pismo: Ćirilica Broj strana: 800 Povez: Tvrd Format: 24 x 16 cm U raspravama o uzrocima i povodima Prvog svetskog rata, stare teze o krivici Srbije za ovo svetsko krvoproliće, nekada negovane samo u zemljama koje su rat izgubile, sve su prisutnije u svetskoj akademskoj javnosti. Nameće se, zato, potreba da srpski stručnjaci iz različitih naučnih oblasti još jednom, iz današnje perspektive, na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, razmisle o nizu pitanja koja postavlja istorija Srba i Evrope u sudbonosnoj 1914. godini. Srpska nauka je, međutim, vreme od 1903. do 1914. odavno nazvala `zlatnim dobom` srpske kulture i politike. Ta ocena odnosi se kako na Srbiju, tako i na Srbe koji su tada živeli na teritorijama Crne Gore, Habsburške Monarhije, Osmanskog carstva, pa čak i na one u rasejanju, u dalekim SAD. Bilo je to doba Milana Rakića, Jovana Dučića, Vladislava Petkovića Disa, Sime Pandurovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Slobodana Jovanovića, Stojana Novakovića, Milutina Milankovića, Mihajla Pupina, Nikole Tesle, Jovana Cvijića, Branislava Petronijevića, Nadežde Petrović, Koste Miličevića, Uroša Predića, Stevana Stojanovića Mokranjca, Živojina Mišića, Radomira Putnika, Stepe Stepanovića, Petra Bojovića, kralja Petra I Karađorđevića, Nikole Pašića, Milovana Milovanovića, Ljubomira Stojanovića. Ko su bili ovi ljudi i kako današnje vreme vidi njihova dela? Ko su zaista bili Gavrilo Princip i Dragutin Dimitrijević Apis? U šta su verovale tadašnje srpske političke elite, ali i „obični ljudi“? Šta su za njih značile ideje nacije, demokratije i ljudskih prava? Kakav je bio stvarni uticaj krune, stranaka, oficira, seljačke većine na politički život zemlje? Ko su zaista bili ti seljaci-vojnici, koji su dobili epske bitke na Kumanovu, Bitolju, Bregalnici, Ceru, Kolubari, Solunskom frontu? Šta je bila „Mlada Bosna“? Kakvo je mesto Aneksione krize, Balkanskih ratova, Sarajevskog atentata u srpskoj i svetskoj istoriji toga doba? U trotomnom kritičkom rečniku Srbi 1903-1914 na ova i mnoga druga pitanja svoje odgovore nudi niz vodećih srpskih istoričara, istoričara književnosti, istoričara umetnosti, filozofa, sociologa, antropologa, arheologa, muzikologa. Forma eseja posvećenim posebnim odrednicama omogućava savremenom čitaocu da jednoj velikoj i složenoj temi pristupi na svoj način, polazeći od pojmova i činjenica koje smatra najvažnijim, redosledom i putem koji sam odabere. Miloš Ković (Šabac, 1969) srpski je istoričar i univerzitetski profesor. Završio je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu[1] 1995, gde je i magistrirao 2003. godine. sa temom Zapadnoevropske političke ideje u `Srpskom književnom glasniku` 1901-1914. Doktorski rad na temu Bendžamin Dizraeli i balkanska politika Velike Britanije[2] odbranio je 2006. na matičnom fakultetu. Na Univerzitetu u Oksfordu boravio je na stručnom usavršavanju akademske 2004/2005 godine. Učestvovao je na međunarodnim konferencijama u Londonu, Firenci, Jeni, Sofiji, Beogradu.[3] Od 2000. predaje opštu istoriju novog veka na Filozofskom fakultetu, gde je prošao sva naučna zvanja.[2] Učesnik je nekoliko naučno-istraživačkih projekata u organizaciji Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, Filozofskog fakulteta i Balkanološkog instituta SANU.[3] Oblasti njegovih istraživanja su Međunarodni odnosi (kraj 18. - početak 20. veka) i Istorija političkih ideja (kraj 18 - početak 20. veka)...

Knjiga o MIROSLAVLJEVOM JEVANĐELJU КЊИГА О МИРОСЛАВЉЕВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ Од првог снимка једног листа Мирослављевог јеванђеља, који је 1874. направио и описао Стојан Новаковић, траје научно бављење овим драгоценим спомеником српске средњовековне културе. О Јеванђељу, писаном и сликаном у другој половини 12. века, писали су током једног и по столећа највећи научници, међу којима: С. Новаковић, Љ. Стојановић, С. М. Куљбакин, Л. Мирковић, С. Радојчић, Д. Богдановић, Ј. Максимовић и др. Приступали су му ликовно-историјски, аналитички, документарно узбудљиво. Велика повест о великом делу украшена је многим илустрацијама, од којих је 60 у колору. Избор Иван Стевовић Библиотека: 113. Коло СКЗ Страна: 328 Година издања: 2021 --------------------------------- САДРЖАЈ Стојан Новаковић, Лист Јеванђеља Мирослављева (1874) 5 Љубомир Стојановић, Мирослављево јеванђеље (одломак, 1893) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Пера П. Ђорђевић, Мирослављево јеванђеље (1896) . . . 17 Љубомир Стојановић, Предговор (1897) . . . . . . . . . . . . . 23 Божидар С. Николајевић, О минијатурама Мирослав- љевог јеванђеља (1906) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Степан М. Куљбакин, Палеографска и језичка испити- вања о Мирослављевом јеванђељу (одломци, 1925) 39 Лазар Мирковић, Мирослављево јеванђеље (1950) . . . . 63 Светозар Радојчић, Репродукције у црном (1950) . . . . . 161 Ђорђе Сп. Радојичић, Бурна прошлост Мирослављевог јеванђеља (1957) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171 Ђорђе Сп. Радојичић, Богомили и Мирослављево јеван- ђеље (1967) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 Димитрије Богдановић, Споменик (одломак, 1980) . . . 187 Војислав Ј. Ђурић, Преокрет у уметности Немањиног доба (1981) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 Бранка Скакић-Симатовић, Неке истине о чувању Ми- рослављевог јеванђеља за време Другог светског рата (1981) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 326 Књига о Мирослављевом јеванђељу Јованка Максимовић, Студије о Мирослављевом јеванђељу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 1. О западњачком карактеру минијатура (1964) . . . 205 2. Жван Батиста, Марија Магдалена (1970) . . . . . . 242 3. Ликови јеванђелиста у Мирослављевом јеван- ђељу (1972) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257 4. Византијски елементи у иницијалима Миро- слављевог јеванђеља (1975) . . . . . . . . . . . . . . . . . 280 Никола Родић – Гордана Јовановић, Уз критичко изда- ње Мирослављевог јеванђеља (одломак, 1986) . . . . 297 Извори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321 Knjiga je NOVA..... -------------------------------- Knjiga je NOVA..... -------------------------------- D2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) bio je prvi istorijski sociolog u Srbiji. [1] Biografija Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite.

„VIZIJA SLOBODE (Elibertacija Sombora 1745-1749)“ Milan Stepanović Iz štampe je danas izašla nova monografija Milana Stepanovića „VIZIJA SLOBODE (Elibertacija Sombora 1745-1749)„, koja govori o najznačajnijem periodu somborske istorije, kada su ovdašnji srpski i bunjevački graničari, sa nesvakidašnjom upornosti, odlučno, jedinstveno i sa iskazanim diplomatskim umećem, istrajali u podvigu uzdizanja svog dotadašnjeg vojničkog šanca u slobodan i kraljevski grad Zahvaljujući njima Sombor je 1749. godine stao na prag građanskog društva, što je omogućilo njegov prepoznatljiv urbani i društveni razvoj u jedan od najlepših i najznačajnijih vojvođanskih gradova. Knjiga ima 224 stranice, velikog je formata (33 x 24 cm), tvrdog poveza i štampana je u koloru. Osim ostalog, njome se obeležava 75 godina postojanja i rada somborskog Istorijskog arhiva i 275 godina od proglašenja Sombora za slobodan i kraljevski grad. Premijerno će (vrlo kratko, napominje autor) biti predstavljena 30. novembra (u 12 časova), na svečanosti povodom 75. godišnjice somborskog Arhiva, a promocija knjige uslediće 16. februara 2024. (veče pred Dan Grada) u zdanju somborske Županije. Izdavači knjige su Istorijski arhiv Sombor i UG „Norma“ Sombor, a dizajn knjige načinio je J. M. Jofke. Njeno objavljivanje pomogli su Grad Sombor i Pokrajinski sekretarijat za kulturu. „Vizija slobode“ predstavlja 39. knjigu ili monografiju koju je napisao ili priredio somborski pisac, publicista, zavičajni istoričar, Milan Stepanović. Монографија „Визија слободе – Елибертација Сомбора 1745-1749“ је објављена у издању Историјског архива Сомбор и удружења грађана „Норма“, а њено објављивање помогли су Град Сомбор и Покрајински секретаријат за културу и информисање АП Војводине. Према речима првог рецензента овог дела, проф. др Владана Гавриловића са Филозофског факултета у Новом Саду, ради се о волуминозној монографији која, као и претходне Степановићеве књиге, сведочи о пребогатој, изузетно занимљивој и још увек до краја неиспричаној историји Сомбора. - Она кроз различите историјске епохе описује пут елибертације Сомбора и за коју је надарени Сомборац и повесничар града Милан Степановић урадио ог- роман посао, спојивши и сагледавши досадашња, већином парцијална истраживања – рекао је проф. др Гавриловић, док је његов колега доц. др Атила Пфајфер, уједно и други рецезент књиге, историјски растумачио појаву слободних и краљевских градова и њихових права и повластица које су уживали. - Степановићева монографија „Визија слободе” је с једне стране резултат озбиљног прикупљања и анализе постојећих архивских извора и литературе чији списак можемо да пратимо чак на 10 страна при крају књиге, а с друге стране представља и одличан преглед историје града између 1745. и 1749. године, тако да ова и естетски лепа књига, на којој можемо као грађани Сомбора да будемо захвални њеном аутору и издавачима, успешно и свеобухватно сажима период елибертације Сомбора и јасно сведочи о том времену и о великом подухвату Сомбораца, који су, пре 275 година, успели да, после три и по године упорне борбе, остваре наизглед неостварив подухват и да се изборе за статус града, који је касније профилисао Сомбор у место какво данас познајемо и волимо – рекао је Пфајфер. М. Миљеновић L. 2. SAJ. D. 1. POL. 3

Kao nova knjiga Sima Milutinović Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj.[1] U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Bio je privatni učitelj Petra II Petrovića Njegoša. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[2] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[3][4] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[5] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[6]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva prosvete i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [7] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[8] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[9] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo[uredi | uredi izvor] Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[10] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[11] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica.[5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihovil Bolonić (Vrbnik, 3. siječnja 1911. – Krk, 16. veljače 1984.) je bio hrvatski povjesničar te aktivni društveni radnik. Životopis Rodio se u Vrbniku 1911. Studirao je u Ljubljani gdje je diplomirao na Bogoslovnom fakultetu. Radio je kao tajnik Krčke biskupije. Obnašao je dužnost Stolnog kaptola na Krku i tajnog komornika (noseći naslov monsinjora). Iako je bio crkvenom osobom, Izvršno vijeće Sabora SRH dodijelilo mu je `izuzetno priznatu mirovinu` zbog zasluga na kulturnom polju. Znanstvenim se radom bavi u kasnijoj dobi. Uglavnom se je bavio arhivskim materijalima na Krku. Najviše ga je znanstveno zanimala srednjovjekovna i novija povijest Krka, glagoljaška prošlost Krka i okolice, a osobita mu je zasluga otkrivanje ekonomskog i socijalnog položaja malog primorskog puka u prošlosti. Kao društveni radnik djelovao je u okviru akcija Katoličke Crkve i SSRNH. BOLONIĆ, Mihovil, povijesni pisac (Vrbnik na Krku, 3. I 1911 — Krk, 16. II 1984). Osnovnu školu završio je u Vrbniku, gimnaziju polazio u Krku (1921–27) i Splitu (1927–29), teologiju studirao u Splitu (1930–32) i Ljubljani (1932–36). Za svećenika je zaređen 1934. Obavljao je službe kapelana (1934–36), biskupijskog arhivara (1936–54) i tajnika biskupske kancelarije (1954–79) u Krku. Istodobno je bio dijecezanski konzultor i prosinodalni ispitivač. — B. istražuje kulturnu, socijalnu i crkvenu prošlost otoka Krka, kvarnerskih otoka i Hrvatskog primorja, napose djelovanje i život glagoljašâ. Objavio je više priloga i povijesnih rasprava u časopisima i godišnjacima: Krčki kalendar (1953–55), Bogoslovska smotra (1965–68, 1970, 1972, 1973, 1975–77), Krčki zbornik (1970–72, 1975), Vjesnik Historijskog arhiva u Rijeci i Pazinu (1972, 1974), Senjski zbornik (1973–75, 1977), Istarska danica (1974), Croatica Christiana periodica (1980) i dr. U brojnim studijama i djelima B. obrađuje dosad nedovoljno rasvijetljena pitanja iz krčke povijesti, temeljeći ih na bogatoj faktografskoj građi i obilju izvornih podataka. DJELA: Parčićeva tiskara u Glavotoku. Rijeka 1965. — Krčki seoski kaptoli pioniri i nosioci liturgijskog života. Bogoslovska smotra, 38(1968) 2, str. 263–284. — O životu i radu Ivana Feretića (1769–1839). Krčki zbornik, 1970, 1, str. 285–349. — O životu i radu Dragutina A. Parčića. Bogoslovska smotra, 42(1972) 4, str. 413–433. — Crkveni patronat na području senjsko-modruške biskupije. Senjski zbornik, 5(1973) str. 219–318. — Kapari vrbnički. Zagreb 1973. — Bratovština sv. Ivana Krstitelja – Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Zagreb 1975. — Stoljetne veze krčkih i senjskih glagoljaša. Senjski zbornik 6(1975) str. 81–139. — Ekonomsko-socijalno stanje krčkih glagoljaša. Bogoslovska smotra, 45(1975) 1, str. 97–116; 46(1976) 4, str. 475–500; 47(1977) 1, str. 101–123. — Otok Krk kroz vjekove (suautor I. Žic Rokov). Zagreb 1977. — Otok Krk kolijevka glagoljice. Zagreb 1980. LIT.: N. Marulić: O prvoj štampariji na otoku Krku. Krčki zbornik, 1972, 5, str. 408–409. — M. Bogović: Bratovštine na otoku Krku. Zvona, 15(1976) 5, str. 5. — V. Dorčić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic-Rokov, Otok Krk kroz vjekove. Marulić, 11(1978) 2, str. 206–207. — S. Kovačić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic Rokov; Otok Krk kroz vjekove. Crkva u svijetu, 13(1978) str. 183–184. — Isti: Mihovil Bolonić, Bratovština sv. Ivana Krstitelja Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Ibid., str. 184–185. — D. Horvatić (D. H.): Mihovil Bolonić »Otok Krk, kolijevka glagoljice«. Marulić, 14(1981) 4, str. 420–421. — F. E. Hoško: Mihovil Bolonić – Ivan Žic-Rokov: Otok Krk kroz vjekove. Croatica Christiana periodica, 5(1981) 7, str. 79–81. — Isti: Mihovil Bolonić: Otok Krk kolijevka glagoljice. Ibid., str. 81–83. — P. Strčić: Radovi Mihovila Bolonića o Krku i glagoljaštvu. Jadranski zbornik, 12(1982–85) str. 555–563. — Isti: In memoriam mons. Mihovilu Boloniću. Vjesnik, 45(1984) 13 097, str. 5. — M. Valković: In memoriam – Mihovil Bolonić 1911–1984 (s bibliografijom radova). Croatica Christiana periodica, 8(1984) 14, str. 225–229. — A. Benvin: In memoriam Mihovil Bolonić. Slovo, 35(1985) str. 155–156. Glagoljica (staroslovenski – sloven – `sloviti` – `govoriti`) je pismo koje su slovenski narodi koristili u drugoj polovini 9. veka. U današnjoj nauci prevladava mišljenje da ju je sastavio jedan od slovenskih misionara Ćiril u drugoj polovini 9. veka (oko 863. godine), uz pomoc svog brata Metoda. On je tim pismom preveo Bibliju i to na staroslovenski jezik. Glagoljica je sastavljena, po jednoj hipotezi, prema grčkom tajnopisu. Prvobitno je imala 40 slova, a posle 38 slova (svako slovo je imalo dvojaku vrednost – glasnovnu i brojnu). Od spomenika pisanih glagoljicom poznati su: Zografsko jevandjelje, Asemanovo jevandjelje, Sinajski psaltir, Marijinsko jevandjelje, Baščanska ploča i Kocev glagoljaš, Bečki listići, Hrvojev misal. Originalni tekstovi Kirila i Metoda nisu sačuvani, vec samo prepisi tih tekstova s kraja 10. i početka 11. veka. Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. Ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U zapadnim predelima glagoljica je ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta glagoljica. U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski. Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani `glagoljasi`, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica).

Autor - osoba Đurić, Antonije, 1929-2020 = Đurić, Antonije, 1929-2020 Naslov Za čast Otadžbine : kako se Beograd borio u Prvom svetskom ratu / Antonije Đurić Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Čačak : Litopapir) Fizički opis 463 str., [32] lista s tablama ; 24 cm Zbirka Izabrane knjige Antonija Đurića ; ǂknj. ǂ2 (broš.) Napomene Str. 5-22: Predgovor / Petar Opačić. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Beograd -- 1914-1915 -- U literaturi Autor - osoba Đurić, Antonije, 1929-2020 = Đurić, Antonije, 1929-2020 Naslov Solunci govore / Antonije Đurić Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 7. dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Čačak : Litopapir) Fizički opis 426 str. : ilustr. ; 24 cm Zbirka Izabrane knjige Antonija Đurića ; ǂknj. ǂ1 ISBN 86-391-0117-5 (broš. sa omotom) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Solunski front -- U uspomenama Naslov Žene-solunci govore / Antonije Đurić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Čačak : Litopapir) Fizički opis 279 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Đurić, Antonije, 1929-2020 = Đurić, Antonije, 1929-2020 Zbirka Izabrane knjige Antonija Đurića ; ǂknj. ǂ3 ISBN 86-391-0042-X (broš.) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Solunski front -- Žene -- U sećanjima ZA ČAST OTADŽBINE Kako se Beograd borio u Prvom svetskom ratu SOLUNCI GOVORE Autor nam ovim delom upotpunjava sliku o jednom ratu, stradanjima, strašnim ljudskim sudbinama, stavljajući fokus na ljubav prema otadžbini i postavljajući je kao glavni odgovor na mnoga pitanja vezana za ovu tematiku. Ovo delo takođe ljude o kojima govori oslobađa konteksta davne prošlosti, približavajući nam njihove lične sudbine, strepnje i hrabre odluke. ŽENE SOLUNCI GOVORE Povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata Evro–Đunti je objavio knjigu Antonija Đurića, potresno svedočanstvo o hrabrim i odvažnim kćerima Srbija koje su branile obraz i čast svog naroda u Prvom svetskom ratu, o kojima je svetska štampa pisala sa divljenjem, a čuveni francuski generali, poput Franše D’Eperea, u njima videli veliku uzdanicu za odbranu od neprijatelja. Svetska štampa donosila je njihove slike na svojim naslovnim stranama i sa divljenjem izveštavala o junačkim podvizima velike Milunke Savić, srpske Jovanke Orleanke, i Sofije Jovanović, čuvene braniteljke Beograda.Antonije Đurić pripoveda nam o podvizima i junaštvu odvažne Vasilije Vukotić, ćerke serdar Janka Vukotića, Nataliji Bjelajac, hrabroj Slovenki koja je napustila rodni Maribor i pošla da brani srpsku zemlju. Tu su i priče o Marici Savić, Milosavi Perunović, Lenki Rabasović i mnogim drugim heroinama koje su preživele sve strahote Albanije i hrabro zakoračile na Solunski front, kako bi učestvovale u oslobađanju svoje voljene otadžbine.... Ja sam ih gledao i na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama, u kojima su na materinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, i u kojima semasovno umiralo od gladi i zime... Gledao ih i divio im se! Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koju one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti – izabrale smrt... - Anri Barbi, francuski književnik Antonije Đurić (Sjenica, 21. januar 1929 – Čačak, 15. avgust 2020) bio je srpski novinar, književnik, istoričar i publicista. Gimnaziju je završio u Užicu. Zbog pisanja protiv komunističkog režima, robijao je sedam godina u sremskomitrovačkom zatvoru u isto vreme što i Stevan Moljević koji je preminuo u zatvoru, Đuro Đurović, Vojin Andrić, Kosta Kumanudi, Dragić Joksimović koji je takođe preminuo u zatvoru, sveštenik Sava Banković i Borislav Pekić. Posle izlaska iz zatvora, najveći deo svog radnog veka proveo je radeći kao novinar u „Ekspres politici”. Po njegovoj drami „Solunci govore”, napravljen je i istoimeni televizijski film 1990. godine a on je bio scenarista filma. Bio je član Udruženja književnika Srbije. Imao je redovnu mesečnu kolumnu u listu „Srbija” iz Kanade i radio je kao saradnik „Srpskih novina” iz Čikaga. Antonije Đurić je živeo i radio u Čačku, gde je i preminuo 15. avgusta 2020. godine. Sahranjen je 18. avgusta na groblju Dovarje u Užicu, pored svog oca Milorada, četnika u jedinici vojvode Vuka. Dela Knjige „Solunci govore”, „Za čast otadžbine” i „Žene-Solunci govore” „Solunci govore” (1982) „Kraj Morave dolina nade” (1983) „Za čast otadžbine” (1985) „Žene-Solunci govore” (1987) „Obaveštajac kaplar Miloje” (1990) „Po zapovesti Srbije” (1994) „Ravnogorci govore” (1996) „Crvena kuga – tri toma” (2016) „Juriš u porobljenu otadžbinu” (2016) „Toplički ustanak” (2017) MG116 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Staracke pegice na bocnim stranama tabaka, sve ostalo uredno! Fototipsko izdanje iz 1890 Knjiga `Stara Srbija i Makedonija` autora Spiridona Gopčevića predstavlja detaljan opis stanovništva i običaja tog područja koje obuhvata teritoriju od Skoplja do Soluna, od Prištine do Verije. Autor nam donosi putopisne beleške, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara, kao i druge zanimljive detalje o životu i kulturi srpskog naroda u tom području. Drugi deo knjige se bavi srpsko-bugarskim sporom o Makedoniji i Staroj Srbiji, gde je izložena istorija njihovog suparništva, jezik Makedonaca i Staro-Srbijanaca, običaji, način života, narodne pesme i druge karakteristike ovog prostora. Autor takođe analizira procese islamizacije, pojelinjenja, bugarizacije i albanizacije u regionu. Spiridon Gopčević, pseudonim Leo Brener (nem. Leo Brenner; 9. jul[1] 1855, Trst – 1928) bio je srpski istoričar, astronom, ratni izveštač, poliglota i pisac. Poreklo Potiče iz srpske porodice (obitelji - po Dositeju) iz Trsta, koja se onamo doselila iz Herceg-Novog u vreme kada je taj grad bio duhovni centar Srba. Bili su iz bokeljskog mesta Podi.[2] Gopčević je porodica `crnogorska` koja je od strane `venecijanaca` u 17. veku na stepen grofstva `uzvišena`. Tu se kod tršćanskog milionera, grofa Gopčevića u Trstu u gostima rado bavio i veliki Njegoš, njegov srodnik.[3] Novosadski časopis `Danica` je objavio Njegoševu pesmu pod nazivom `Pirovanje`, za koju stoji u napomeni da je nastala `U Trijestu, 7. dekembrija 1850. kod g. Spiridona Gopčevića`.[4] Spiro je rođen je u leto 1855. godine u `Gopčevića palati` na Velikom kanalu u Trstu.[5] Otac Spiridon bio je `prvi` trgovac (velikokupac[6])u Trstu, a majka Lujza rodom Emanova bila je Bečlijka. Bez oca je mali Spiridon ostao kad mu je bilo šest godina, a bez majke u osamnaestoj. Otac imenjak `prvi pritežilac lađa` i veliki trgovac austrijski - propao je tokom jednog velikog špekulantskog poduhvata. On je nakon finansijskog sloma iz 1856. godine, kada su mu tokom rata stradale 32 lađe sa kupljenom hranom (žitom) u Azovskom moru[7], poludeo i u bečkom sanatorijumu izvršio samoubistvo. Mladi Špiro je završio gimnaziju u Melku, a u Beču trgovačku školu i konzervatorijum. Zatim se za svoju dušu privatno školovao - `odao istorijskim, geografskim, militarskim (vojnim) i nautičkim (vojno-pomorskim) studijama`. Afinitet pokazuje i prema lingvistici; navodno je učio 28 jezika, od kojih je taj poliglota govorio 13. Između 1872-1892. godine putovao je neprekidno; prošao je celu Evropu, Severnu Ameriku, Malu Aziju, bio u Siriji, Palestini, Misiru, Sibiriji itd. Veliki neumorni avanturist duha i tela bio je po mnogo čemu neprevaziđen. Godine 1892. živeo je on u Celju u Štajerskoj; bio je to mali predah pred pohod u Dalmaciju.[8] Astronom Život je u mladosti proveo burno kao ratni izveštač i novinar sa Balkanskih ratišta. U braku će dobiti novi polet ka drugačijim aktivnostima. Bio je oženjen austrijskom plemkinjom Fani Manora Plasković iz Moravske, te uz podršku njene porodice otvara 1893. godine privatnu (`zvezdarnicu`) opservatoriju, na ostrvu Mali Lošinj (po Dositeju: ostrvu Malom Lošinju) koju naziva po njoj Manora.[9] Lošinj je izabran za lokaciju zbog izvanrednih klimatskih odlika koje uslovljavaju posebno vedro nebo nad tim ostrvskim mestom, što pogoduje opservaciji. Gopčević je bio upravnik te zvezdarnice u periodu 1893-1909. godine. Imala je ta ustanova najveći teleskop na Balkanu, koji se sačuvao. Pod pseudonimom „Leo Brener“ objavljuje mnoštvo opažanja Merkura, Venere, Marsa, Jupitera te Saturna. Kao priznanje za obiman posao jedan krater na Mesecu dobija ime po njemu Leo Brener. Špiro je propagirao astronomiju i tom cilju izdavao i svoj list sa tom tematikom `Astronomische Rundschau`. Stvaralaštvo Spiridon je bio izuzetno plodan pisac, koji je za kratko vreme ispisao obimno i interesantno štivo. Prvo delo mu je objavljeno u Lajpcigu 1877. godine i to na nemačkom jeziku: `Montenegro und die Montenegriner`. Knjigu je posvetio Darinki, udovici crnogorskog kneza Danila.[10] U tom spisu je inače kritikovao crnogorskog vladara kneza Nikolu Petrovića, sa kojim je bio u sukobu. Ubrzo je objavio istoriju crnogorsko-turskog ratovanja 1876-1878. godine. Posle bavljenja u Crnoj Gori, veliki avanturista je slično prošao među Albancima pa Bugarima. Nakon dolaska u sukob sa vladajućim krugovima tih zemalja, Gopčević bi ih pisanjem razobličavao. Usledila su zatim druga u dobroj meri intrigantna dela o Albancima i Bugarima, poput: `Oberalbanien und seine Liga` (Lajpcig 1881) i `Bulgarien und Ostrumelien` (Lajpcig 1886). U Beču je 1889-1890. godine izdavao jedan časopis i jedan dnevni list (Wiener Tagespost).[5] Za petnaest godina Gopčević je objavio dvadeset opsežnih dela i brošura (poput `Istina o Makedoniji`[11] iz 1890), jedan roman (`Beata`), šest novela, 250 `militantnih i maritimskih` članaka, 30 naučnih radova, 85 beletrističnih članaka, te 1350 političkih i rasprava u čak 76 raznih časopisa.[12] Ostali rad Etnografska karta „Stara Srbija i Makedonija“. Nakon `razlaza` sa Bugarima, zbog pisanja o bugarskim zločinima u Pirotu, Spiridon se najzad okreće svom srpskom rodu. Od tada on je sa strašću kakva se retko sreće, ispisao mnogo sjajnih stranica braneći srpstvo, naročito u Makedoniji. Između ostalog rad Spiridona Gopčevića po Južnoj Srbiji i Makedoniji tek sada dolazi do izražaja te mu se pridaje veliki značaj, u kojem detaljno opisuje stanovništvo tog područja od Skoplja do Soluna, te od Prištine do Verije, običaje srpskog naroda u tom području, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara te islamizaciju, pojelinjenje, bugarizaciju i albanizaciju istih, a pre svega uz pomoć Sionskih `ćeri, organizaciju, koja je finansirana s`polja, te otvaranje bugarskih gimnazija za opismenjavanje srpskog stanovništva, odricanje od slavljenja krsnih slava i sl. Najznačajnije delo iz ove tematike je `Stara Srbija i Makedonija`. Napisao je i knjigu `Crna Gora i Crnogorci`, koju je žestoko kritikovao Bernhard Švarc zbog navodne pristrasnosti na štetu Crnogoraca. Iako u Trstu, Spiridonu je uvek bilo blisko Srpstvo, Crna Gora i Srbija, njegova je porodica bila veliki dobrotvor srpskog naroda, te ga je pomagala u ustancima.

Zagreb 2009. Tvrd povez, 245 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). J11 Ovom knjigom Franco Cardini preispituje ideje, predrasude te uvjerenja i preduvjerenja koja su oblikovala i usmjerila europski odnos prema islamu. Obuhvaćajući 2500 godina intelektualne razmjene kao i oružanog sukoba, Cardini ponovno gradi povijest Istoka i Zapada i ustanovljava zašto je i kako došlo do nesporazuma. Cilj je knjige sintetički slijediti put koji je Europa prešla u stvaranju odnosa s islamom, objasniti na koji način i iz kojih razloga se on ostvario, opisati povijesni proces unutar kojeg su se razvili ti odnosi, prikazati raznolikost aspekata, poimanja i oblika predrasuda, kao i dezinformacije i antiformacije koje su oblikovale i uvjetovale sliku islama u Europi. Autor se u knjizi usredotočio na sredozemni islam s kojim su Europljani u kontaktu vrlo dugo te ističe da islam ne treba shvaćati kao homogenu cjelinu. Knjiga završava pitanjem uloge islama u Europi današnjice, koja postaje, što mnogi osporavaju, sve važnija. „Unatoč križarskim ratovima i borbama, gusarskim pljačkama, grabeži i trgovini robljem, unatoč Lepantu i opsadi Beča, istina je da smo s islamom uvijek uspješno trgovali i imali, uglavnom, dobre odnose. Tijekom vremena prevladalo je nerazumijevanje sa rezultatima i za jednu i drugu stranu — izvorna je teza Franca Cardinija” «La Stampa» „Franco Cardini nanovo raspliće niti sjećanja i potpuno oslobađa od laži i predrasuda.` «ll Venerdi» `Knjiga Franca Cardinija nezaobilazna je polazna točka, osobit rad koji uspijeva sintetizirati i stvoriti jasnu sliku povijesnih odnosa između kršćana i muslimana.` «Medioevo» Franco Cardini (1940), povjesničar i esejist, docent na Katedri za povijest Srednjega vijeka Sveučilišta u Firenci. Predavao je na sveučilištima u Bariju, Parizu, Göttingenu, Beču, Madridu, Barceloni, Turkuu, Bostonu, Burlingtonu, Sao Paolu, Jeruzalemu i Damasku. Neka od njegovih djela su: `Gostanza, vještica iz San Miniata` (2001.), `Mi i islam. Susret koji je moguć?` (2001.), `Jedrimo u ime Boga. Putovanje srednjovjekovnog hodočasnika na Istok` (s G. Bartolinijem, 2002.), `Nostalgija za rajem. Srednjovjekovni vrt` (s M. Miglijem, 2002.), `Strah i obijest` (2003.), `Srednji vijek po ženi` (koautori F, Bertini, Mt. Fumagalli Beonio Brocchieri i C. Leonardi, 2005.), `Astrea i Titani. Američki lobiji u osvajanju svijeta` (2005.). Sadržaj: Predgovor prvom izdanju Autorova bilješka Uvod 1. Jedan Poslanik i tri kontinenta 2. Između dva tisućljeća 3. Europski odgovor. „Rekonkvista” i pomorski podvizi 4. Uloga Svetog Grada 5.đSukobi i susreti u dvanaestom i trinaestom stoljeću 6. Faraonovo blago 7. Gospodari straha 8. „Inimicus crucis, inimicus Europae”. Osmanska prijetnja 9. Renesansna Europa i Turci 10. Sultani, gusari i odmetnici 11. Razdoblje željeza i prosvjetiteljstva 12. Od „bolesti” Osmanskog Carstva do „trećeg vala” islama Kronologija Bibliografska bilješka Index Evropa i islam