Karl Marks i Fridrih Engels - Izabrana dela tom 1 Izabrana dela u 2 toma Tom 1 se prodaje

DELO Časopis Januar-februar 1986 Godina XXXII Broj 1-2 150.strana Knjiga je u PERFEKTNOM stanju -------------------------------- ter. stan

MK 6 05903) SARAJEVSKI ZAVERENICI Vidovdan 1914 , Dobrosav Jevđević , Familet Beograd 2002 , sadržaj : 1.Zaverenici i zavereničke akcije 2.Gavrilo Princip 3.Trifko Grabež 4.Nedeljko Čabrinović 5.Začetnici dela (Dragutin Mras i Vladimir Gaćinović) 6.Odiseja jednog sanduka sa bombama 7.Sarajevski zaverenici 8.Sarajevo 9.Vidovdan 1914 10.Tortura 11.Tamnovanje pod isleđenjem 12.Proces 13.Smrt. mek povez, format 13,5 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 166 strana

62077) KRATKA ISTORIJA KINESKE PROZE , Lu Hsin , Rad Beograd 1985 , ISTORIJA KINESKE PROZE 1. Istorijski izveštaji i ocene o književnoj prozi 2. Mitovi i legende 3. Prozna dela pomenuta u Istoriji dinastije Han 4. Prozna dela pripisivana piscima iz dinastije Han 5. Priče iz vremena Šest dinastija o natprirodnim zbivanjima 6. Priče iz vremena Šest dinastija o natprirodnim zbivanjima (nastavak) 7. Društveni razgovori i druga dela 8. Romanse u prozi iz vremena dinastije Tang 9. Romanse u prozi iz vremena dinastije Tang (nastavak) 10. Zbirke priča iz vremena dinastije Tang 11. Priče o natprirodnom i romanse u prozi iz vremena dinastije Tang 12. Priručnici kazivača priča iz dinastije Sung 13. Imitacije priručnika kazivača priča u vreme dinastija Sung i Juen 14. Istorijske romanse iz dinastija Juen i Ming 15. Istorijske romanse iz dinastija Juen i Ming (nastavak) 16. Romani iz dinastije Ming o bogovima i đavolima 17. Romani iz dinastije Ming o bogovima i đavolima (nastavak) 18. Romani iz dinastije Ming o bogovima i đavolima (nastavak) 19. Romani o društvenom životu za dinastije Ming 20. Romani o društvenom životu za dinastije Ming (nastavak) 21. Ming imitacije Sung priča na narodnom jeziku 22. Imitacije klasičnih priča za dinastije Ćing 23. Društvenosatirični romani iz dinastije Cing 24. Romani o društvenom životu za dinastije Cing 25. Romani iz dinastije Cing o erudiciji 26. Romani o prostituciji u vreme dinastije Cing 27. Pustolovni i islednički romani za dinastije Cing 28. Romani raskrinkavanja s kraja dinastije Cing DODACI Pogovor Istorijski razvoj kineske proze Predgovor japanskome izdanju Lu Hsin i njegovo delo (pogovor Zorana Đorđevića) Hronologija kineskih dinastija mek povez, format 14 x 20 cm , 382 strane , potpis na unutrašnjoj strani naslovne korice ,

1. New Headway Intermediate English Course, Class CDs, John and Liz Soars, Oxford, 2000, 2 CD-a. Plastična kutija je na prednjem delu vrlo malo napukla. Ostalo je je bez oštećenja. 2. New Headway Intermediate, Class Audio CDs, the THIRD edition, Liz and John Soars, Oxford, 2003., 2 CD-a, bez oštećenja. 3. New Headway Upper-Intermediate, Class Audio CDs, the THIRD edition, Liz and John Soars, Oxford, 2005., 3 CD-a, bez oštećenja.

18748) SOCIOLOGIJA I ANTROPOLOGIJA 1 i 2 , Marsel Mos , Prosveta Beograd 1983, U ovoj knjizi okupljeni su glavni radovi Marsela Mosa (1872 - 1950), jednog od najznačajnijih francuskih sociologa prve polovine XX veka. Mos je izvršio izuzetno snažan uticaj na sociologiju i etnologiju svog vremena, a njegovo delo je i danas višestruko aktuelno, nalazi se među živim izvorima novih tokova nauke o čoveku i kultui, koja u mnogome sledi Mosovo shvatanje antropologije kao sistema tumačenja koji istovremeno vodi računa o fizičkim, fiziološkim, psihološkim i sociološkim vidovima svih ljudskih postupaka. `Sociologija i antropologija` sadrži sledeće Mosove oglede i studije: Skica za opštu teoriju magije, Stvarni i praktični odnosi psihologije i sociologije, Fizičko dejstvo na pojedinca ideje smrti koju sugeriše zajednica, Jedna kategorija ljudksog duha: pojam ličnosti, pojam `ja`, Telesne tehnike, Ogledi o daru i Ogled o sezonskim varijacijama u eskimskim društvima. biblioteka XX vek, dve knjige , mek povez, format 11,5 x 16,5 cm , latinica, 395 + 362 strane, prvi tom ima malo zacepljnje pri vrhu strane

Živko Surčulija : Ko vlada nacijom : marksizam, nacija i (dez)integracija / Beograd : Naučna knjiga, 1987 Fizički opis 181 str. ; 20 cm Zbirka Marksistička biblioteka. Kolo 2, Savremeno jugoslovensko društvo ; knj. 3 Predmetne odrednice Национално питање -- Југославија Нације -- Марксизам Očuvanost 4-. Живко (Светозар) Сурчулија рођен је 20. јуна 1945. године у Сремским Михаљевцима. Завршио је Земунску гимназију, у којој је до последњег дана био члан управе Фонда бивших матураната и професора Земунске гимназије. Дипломирао је 1968. године на Политичко-управном смеру Правног факултета Универзитета у Београду, где је и магистрирао и докторирао 1976. године. На Технолошко-металуршком факултету је радио од 1974. до 2010. године као асистент, доцент, ванредни, редовни професор и шеф катедре за друштвене науке, а једно време био је запослен и у Институту друштвених наука. Нека од његових најважнијих дела су „Друштвена анатомија национализма“ (Младост, 1976.), „Ко влада нацијом?“ (Рад, 1982.), Different Concepts and Types of Nationalism in the Nineteenth and Twentieth Centuries“ (MIT Press, Cambridge, vol.1, Num. 2, April 1996.), „Социолошка хрестоматија са коментарима“ (коаутор са др П. Раденовић); (Завод за уџбенике, 1999.), „Либерализам, социјализам и национализам у транзицији српског друштва и поглед у наредне године“ – поглавље у монографији „Промене вредности и транзиција у Србији: Поглед у будућност“, (Friedrich Ebert Stiftung; Институт друштвених наука, 2003.), „Приолози из социологије“ (Фото футура, 2011.).

Naslov originala: Roland Gööck ALLE WUNDER DIESER WELT Prevod: Ivana Lazić 17.5x24.5 cm, tvrdi povez. I knjiga-175 strana II knjiga-160 strana Svetsko čudo ? Šta je to ? Tačan opis tog pojma ne postoji. Sve klasične definicije oslanjaju se na onaj poznati spisak sedam svetskih čuda starog veka i kažu:te antičke građevine,stvorene pre više od dve hiljade godina,zbog svoje veličine i lepote smatraju se najinteresantnijim i najsenzacionalnijim,najvećeg divljenja vrednim i najgrandioznijim delima ljudske ruke. Ali danas je svet postao manji i broj čuda,na polju ogromnih tehničkih građevina,raste iz godine u godinu.Zato smo ovde izabrali šezdeset najinteresantnijih i najlepših čuda što je čovek ikada stvorio,od egipatskih piramida do tehnoloških dostignuća koja otvaraju vrata u novi milenijum. Ipak,zakon o tome šta je svetsko čudo nikad nije postojao,konačne odluke nema i nikada je neće ni biti,jer svet je veoma različit i vrlo brzo živi,veoma je lep i tako prepun čuda. VELIKI KINESKI ZID ,KARIPSKA BRANA, KEJP KENEDI, MAČU PIKČU, JERUSALIM, TADŽ MAHAL, MOSKOVSKI KREMLJ, PIRAMIDE GIZE,VERSAJ, AJFELOV TORANJ...

Predrag Vranicki - FILOZOFIJA HISTORIJE Izdavač - Naprijed, Zagreb, 1988.god. Tvrdi povez sa zaštitnim omotom, latinics, 270. strana. Dobro očuvana. Predrag Vranicki bio je niz godina predstojnik katedre za teorijsku filozofiju i ujedno Katedre za marksističku filozofiju [1], dekan Filozofskog fakulteta (1964./1965. do 1965./1966.) Uz profesora Vladimira Filipovića jedan je od utemeljitelja Instituta za filozofiju i njegov prvi ravnatelj 1967.[1], 1966. izabran je za predsjednika Jugoslavenskog udruženja za filozofiju. Od 1972 do 1976. je rektor Zagrebačkog sveučilišta, a od 1973. je redovni član Jugoslavenske Akademije znanosti i umjetnosti[2]. Do svog umirovljenja 1976. radio je kao profesor na Filozofskom fakultetu, 1990-ih nije ušao u nikakve političke vode, nastavio je raditi svoje kapitalno djelo Filozofija historije koje mu je izašlo neposredno pred smrt.

Odlično stanje Ilustrovano Istorije kineske književnosti proteže se hiljadama godina, od najranijih zapisanih dinastičkih dvorskih arhiva do zrelih novela o vernakularne fikcije, nastalih tokom dinastije Ming, radi zabave masa pismenih Kineza. Uvođenjem široko rasprostranjenog štampanja drvenih blokova tokom dinastije Tang (618–907) i izumom štampanja pokretnog tipa Bi Šenga (990–1051) za vreme dinastije Song (960–1279), brzo se proširilo pismeno znanje širom Kine. U modernijim vremenima, autor Lu Sjuen (1881–1936) smatra se osnivačem bajhua književnosti u Kini. Preklasični period Уреди Na formiranje najranijeg sloja kineske književnosti uticale su usmene tradicije različitog društvenog i profesionalnog porekla: kultne i laičke muzičke prakse (Šiđing),[1] divinacija (Ji đing), astronomija, egzorcizam. Pokušaj praćenja rodoslova kineske književnosti do religioznih uroka i inkantacija (šest džua 六祝, kao što je predstavljeno u poglavlju „Da džu”, Obreda Džoua) napravio je Lju Šipej.[2] Istorijski tekstovi, rečnici i enciklopedije Уреди Glavni članak: Kineska istoriografija Sima Ćen je položio osnovu za profesionalnu kinesku istoriografiju pre više od 2000 godina. Kinezi su čuvali dosledne i tačne sudske zapisnike od 841. godine pne, sa početkom Gunghe namesništva dinastije Zapadni Džou. Najranija poznata narativna istorija o Kini bilo je delo Cuo Džuan, koje je sačinjeno najkasnije 389. godine pne i smatra se da ga je napisao slepi istoričar iz 5. veka pne Cuo Ćuming. Veruje se da je Knjiga dokumenata sastavljena još u 6. veku pne, a sigurno je da je postojala do 4. veka pne, najnovijeg datuma pisanja Guodjen Ču ostataka otkrivenih u jednoj Hubejskoj grobnici 1993. godine. Knjiga dokumenata obuhvata rane informacije o geografiji u poglavlju Ju Gong.[3] Bambusni anali pronađeni 281. godine u grobnici kralja Veja, koji je sahranjen 296. godine pne, pružaju još jedan primer. Međutim, za razliku od Cuo Džuana, autentičnost ranog datuma Bambusnih anala je osporena. Još jedan rani tekst bila je knjiga političke strategije Džan Guo Cea, sastavljena između 3. i 1. veka pne, sa delom teksta pronađenim među grobnicama II veka pne na grobničkoj lokaciji u Mavangdueju. Najstariji postojeći rečnik u Kini je Erija, datiran na 3. vek pne, anonimno napisan, ali sa kasnijim komentarima istoričara Guo Pua (276–324). Ostali rani rečnici uključuju Fangjan autora Jang Sjunga (53. pne - 18) i Šuoven Đeci autora Sju Šena (58–147). Jedan od najvećih bio je Kansi rečnik sastavljen 1716. godine pod pokroviteljstvom cara Kansi (vladao 1661–1722); on pruža definicije za preko 47.000 znakova. Iako su prethodno postojali sudski spisi i drugi nezavisni zapisi, fundamentalno delo u ranom kineskom istorijskom pisanju bio je Šiđi, ili Zapisi velikog istoričara, koje je napisao dvorski istoričar iz dinastije Han Sima Ćen (145 pne - 90 pne). Ovaj prekretnički tekst postavio je temelje kineskoj istoriografiji i mnogim zvaničnim kineskim istorijskim tekstovima sabranim za svaku dinastiju nakon toga. Sima Ćen se često upoređuje s grčkim Herodotom po obimu i metodu, jer je on pokrivao kinesku istoriju od mitske dinastije Sja do savremene vladavine cara Vua od Hana zadržavajući objektivno i nepristrasno stajalište. Ovo je često bilo teško ostvarivo za zvanične dinastičke istoričare, koji su koristili istorijska dela da opravdaju vladavinu trenutne dinastije. On je uticao na pisana dela mnogih kineskih istoričara, uključujući dela Ban Gua i Ban Džaoa u I i II veku, pa čak i na Sima Guangovu kompilaciju Cidži Tongđena iz 11. veka, koja je predstavljena caru Šencungu of Songa 1084. godine. Ukupni opseg istoriografske tradicije u Kini naziva se Dvadeset četiri istorije, stvorene za svaku uzastopnu kinesku dinastiju do dinastije Ming (1368–1644). Poslednja kineska dinastija, dinastija Ćing (1644–1911), nije uključena. Reference Literatura Spoljašnje veze Kineska literatura

U dobrom stanju Neki problemi marksističke teorije istine, Adam Šaf Kultura Beograd; Biblioteka Savremena filozofija Tvrd povez; 356 strana; 20 cm SAJDRZAJ Predgovor prvom izdanju - Uvod u drugo izdanju. . . — VII P r v i d e o NEKI PROBLEMI MARKSISTIČKE TEORIJE ISTINE G l a v a I Šta podrazumevamo pod pojmom „istina` i „istinitost` . 3 G l a v a II Objektivne istine 1. Dijalektički materijalizam i takozvana klasična definicija istine 1S 2. Da li istinit sud daje odraz stvarnosti? . . 27 3. Teorija objektivne istine i takozvane „apriorističke` nauke ...10 d. Objektivna istinitost i „formalna istinitost` . 50 5. Čemu odgovaraju neistiniti sudovi, negativni sudovi i sudovi budućnosti? . . . . 59 6. Da li definicija objektivne istine vodi u antinomiju? . 69 7. Teorija objektivne istine i takozvane neklasične definicije istine 82 Glava III Objektivna isiina i kriterij istine 1. Definicija istine i izbor njenog kriterija . .89 2. Kritika argumenata skepticizma . . 93 3. Praksa — marksistički kriterij istine G I a v a IV Apsolutna i relativna istina 1. Spor između apsolutizma i relativizma u teoriji istine 2. Kritika apsolutizma u teoriji istine . a) Istina kao progres . . b) Konkretnost istine . . c) Kritika teorije K. Tvardovskog 3. Kritika relativizma u teoriji istine . a) Objektivna istina i apsolutna istina . b) Teorija istina-procesa i relativizam . c) Kritika relativizma F. K. S. Šilera . 4. Kritika dogmatizma i skepticizma u teoriji istine D r u g i d e o KRITIKA NEKIH IDEALISTIČKIH TEORIJA ISTINE Uvodne napomene . . . . . . 177 G l a v a V Empiriokriticizam; kritika shvatanja istinitosti kao ekonomije mišljenja 1. Gnoseološki i ontološki osnovi empiriokriticizma . 183 2. Istinitost kao „ekonomija mišljenja“ . . 187 3. O poljskom izdanju principa „ekonomije mišljenja` . 193 G l a v a VI Konvencionalizam; kritika shvatanja istinitosti kao saglasnosti sa dogovorom 1. Uvodne napomene . . . . 203 2. Anri Poenkare . . . . 206 3. Eduar Leroa . . . . 219 4. Hugo Dingler . . . . 226 5. Poljsko izdanje konvencionalizma; Kritika „radikalnog konvencionalizma` K. Ajdukjeviča . . . 229 6. Konvencionalizam i relativizam . . . G l a v a VII Pragmatizam; Kritika shvatanja istinitosti kao podudarnosti sa težnjom jedinke 1. Uvodne napomene . . . 2. Definicija istine . . . 3. Kriterij lstine . . 4. Konstruisanje istine i stvarnosti . 5. Pragmatizam kao buržoaska reakcija na materijalizani i proleterski revolucionarni pokret . G I a v a VIII Neopozitivizam; Kritika shvatanja istinitosti kao saglasnosti sa sistemom 1. O ideološkom karakteru neopozitivizma ... 2. Neopozitivistička teorija istine ...282 a) Prvi period: teorija L. Vitgenštajna ...288 b) Drugi period: teorija koherencije Noirata . 288 c) Treći period: semantika R. Karnapa 309 3. Operacionistička teorija istine ... 317 Završetak ... 326 Napomene ... 331 Registar imena . .. 351 Schaff, Adam Schaff [šaf], Adam, poljski filozof i semantičar (Lavov, 10. III. 1913 – Varšava, 12. XI. 2006). Studirao pravo i ekonomiju u Francuskoj te filozofiju u Poljskoj i Rusiji. Marksističke orijentacije, bio je službeni ideolog KP Poljske. U kasnijim delima bavio se i spoznajnom teorijom, promišljanjem čoveka kao fenomenološkoga objekta, ali i kreatora konkretne egzistencije i znanja u interaktivnom društvenom kontekstu. Dao je znatan doprinos semantičkoj filozofiji; za njega jezik nije samo instrument, ekspresija mišljenja, već materija koja tvori mišljenje i bez koje mišljenje ne bi moglo egzistirati. Kritikovao je biolingvističku interpretaciju jezika koju su predložili N. Chomsky i E. H. Lenneberg. Glavna dela: Uvod u teoriju marksizma (Wstęp do teorii marksizmu, 1947), Filozofija čoveka (Filozofia człowieka, 1959), Uvod u semantiku (Wstęp do semantyki, 1960), Jezik i nauka (Język a poznanie, 1964), Marksizam i ljudska jedinka (Marksizm a jednostka ludzka, 1965), Skice filozofije jezika (Szkice z filozofii języka, 1967), Kamo vodi taj put? (Wohin führt der Weg?, 1988), Meditacije (Medytacje, 1997).

Књига је некоришћена. Стање 9/10 Марко С. Марковић, „Стопама Христовим“. Једина мањкавост је што има печат личне библиотеке. Издавач: Манастир Хиландар, Библиотека `Каково` година 1996. страна: 186 стр. формат: 20cm писмо: ћирилица Главне теме: 1. Светски поглед на хришћанство 2. Српска философија историје: а) Православље б) Сава, свети (1174-1235) в) Косовска битка 1389 г) ВЕЛИМИРОВИЋ НИКОЛАЈ (1880-1956) Хришћанско-философско дело (190 стр.) др Марка Марковића, једног од најзначајнијих српских емигрантских писаца, кога су упоређивали са славним руским боготражитељем Иваном Иљином. Још у раној младости издвајао се нарочитим образовањем и поимањем српског хришћанског пута, те ће стога, на препоруку вл. Николаја, постати подсекретар Верско-идеолошког одсека при ЈВуО, да би крај рата дочекао у војним формацијама СДК. Плодоносну каријеру наставио је у Француској, где је и докторирао на Сорбони. С највишом оценом одбранио је тезу `Филозофија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева`, стекавши докторско звање из политичких наука. Комисији је, иначе, председавао лично председник Сорбоне.

U dobrom stanju Marksizam i umjetnost / izbor tekstova, predgovor, bilješke o autorima Vjekoslav Mikecin ; [registar imena sastavila Jovanka Aranđelović] Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Komunist, 1972 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XVI, 345 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 = Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 Aranđelović, Jovanka Zbirka Antologije ; kolo 1, 1 Str. V-XVI: Problemi marksističkog shvaćanja umjetnosti / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Umetnost -- Marksizam -- Zbornici Umetnost -- Marksistički aspekt sadržaj predgovor problemimarksističkog shvaćanja umjetnosti 5 nasljeđe marksističkog shvaćanja umjetnosti gyorgy lukacs uvod u estetičke spise marksa i engelsa 7 lucden goldmann dijalektički materijalizam i istorija književnosti 28 henri lefebvre marks i engels o estetici 43 umjetnost kao spoznaja umjetnost i istina gyorgy lukacs posebno kao centralna kategorija estetike . . 57 galvano della volpe kritika ukusa 67 kritika pjesničke ,,slike“ 67 semantički ključ poezije 72 arnold hauser sociološki temeljni problem 82 pojam ideologije u povijesti umjetnosti bertolt brecht dijalektika teatra 94 pučkost i realizam 94 — širina i mnogolikost realističkog načina pisanja 98 iz malog organona za teatar 100 može li teatar reproducirati današnji svijet? 104 jurij mihajlovič lotman neka pitanja opšte teorije umetnosti 107 1. specifika umetnosti (postavljanje pitanja) 107 2. problem sličnosti umetnosti i života u svetlu strukturnog pristupa 110 3. materijal umetnosti 113 4. umetnost i problem modela 114 5. umetnost kao semiotički sistem 119 umjetnost kao nova zbilja theodor wiesengrund adorno estetička teorija 126 antonio banfi opažanja o umjetničkim vrstama 138 roger garaudy marksizam i umjetnost 152 karel kosik umetnost i društveni ekvivalent 166 herbert marcuse društvo kao umjetničko djelo 178 — ljepota kao nerepresivni poredak 180 — umjetnost i konzumsko društvo 181 ernst fischer budućnost umjetnosti 185 ernst fischer umjetnost i realizam 193 umjetnost, društvo, revolucija walter benjamin umjetničko djelo u doba svoje tehničke repro- duktivnosti 200 — predgovor 200 ernest bloch diskusija o ekspresionizmu (1938) 215 lav davidovič bronstein-trocki književnost i revolucija 225 — partijska politikau umjetnosti 225 — umjetnost revolucije i socijalistička umjetnost 227 nikolaj ivanovič buharin o poeziji, poetici i zadacima poetskog stvaranja 240 1. poezija 240 2. povijesni vrhunac, nivo poetskog stvaranja u sssr i zadad poezije 246 antonio gramsci umjetnost i borba za novu civilizaciju 258 — odgojna umjetnost 259 — kriteriji književne kritike 260 — metodska mjerila 262 — iskrenost (ili spontanost) i disdplina 264 — sadržaj i forma 265 — književnid i umjetnička ,,boema“ 265 miroslav krleža predgovor jpodravskim motivima“ krste hegedušića 269 arnold kettle realizam i romansa 291 jean-paul sartre angažovana književnost 304 — šta znači pisati? 307 — zašto pisati 308 — za koga se piše 310 — situacija pisca u 1947 314 jean-paul sartre pitanja metoda 317 a) teorijsko ishodište: izvorni ili dogmatski marksizam 317 b) primer jedne analize: flober 319 anatolij vasiljevič lunačarski kulturni zadaci radničke klase — općeljudska i klasna kultura 324 registar imena 327

Spolja je kao na slikama Unutra nema podvlačenja Oto Vajninger (nem. Otto Weininger) je bio austrijski filozof jevrejskog porekla. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u Beču 3. aprila 1880. godine kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Bio je veseo dečak i rado je učestvovao u dečjim igrama. Prilično rano je kod njega počeo da se primećuje snažan nagon za znanjem. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. U to doba se najviše zanimao za filologiju, a i nosio se mišlju da postane filolog. Francuskim, engleskim i italijanskim jezikom potpuno je vladao, a dobro je poznavao španski i norveški.[1] Smisao za prirodne nauke i matematiku probudio se kod njega tek kasnije, kada je pohađao univerzitet. Na studijama se naročito podrobno bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom i matematikom.[2] Za eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti. Veoma je karakterističan njegov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Muzički utisak u njemu je budio slike iz duševnog života ili iz prirode, pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner.[3] Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. Mocart, Bah i Hendl bili su, u njegovom smislu, najpobožniji kompozitori. Karakterističan je i njegov odnos prema prirodi. Imao je inzvaredno snažno, diferencirano i obuhvatno osećanje za prirodu, i kao u slučaju muzike, svi utisci su povezani sa asociranim sadržinama predstava. Najdublje razumevanje Vajningerovog života i mišljenja razotkriva nam njegov stav prema dualizmu. Čovek je, prema Vajningeru, sastavljen iz dva dela: jedan deo potiče iz svemira, iz kosmosa, iz božanstva, a drugi iz ništavila, iz haosa, iz đavola. Deo iz kosmosa proteže se na sve u čemu se izražava ono što je dobro, lepo i istinito; u njemu se nalazi sve pozitivno, sve što samostalno egzistira, svaka snaga i životna radost, a istovremeno i sve objektivno što povezuje ljude jedne s drugima. Druga polovina, nasleđe haosa, sadrži sve negativno, sve što egzistira neslobodno i ne na osnovu sebe samog, svaki strah i slabost i sve što razdvaja ljude: na njihovom čelu zločin i ludilo. Sa psihijatrijske strane Vajninger je označen kao histeričan. Smatralo se da je ova dijagnoza opovrgla njegova načela. Sigurno je da je Vajninger u to doba gotovo uvek bio blizu očajanja, ali uprkos tome, sačuvao je moralnu snagu da do smrti održava veru u mogućnost svoje pobede. Nakon što je odlučio da se ubije, napustio je stan svojih roditelja i iznajmio jednu sobu u kući u kojoj je umro Betoven. Tu je proveo jednu noć. Rano ujutru, 4. oktobra 1903. godine okončao je svoj život prostrelivši se kroz grudi.[2] Doživljavajući zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pol i karakter, u prevodu Irme Schossberger, Geca Kon, Beograd, 1938. (još dva izdanja 1986. i 1987. godine u izdanju „Književnih novina“, biblioteka „Kristali`) O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Živojinovića, biblioteka „Eseji“, izdavačke kuće Paideia, Beograd, 1997.

U dobrom stanju MIŠLJENJA I VEROVANJA, GISTAV L`BON Mišljenja i verovanja / Gistav L` Bon ; [preveo Blagoje D. Marković] Jezik srpski Godina 1995 Izdanje [2. izd.] Novi Sad : Papirus : Trgokom, 1995 (Novi Sad : Futura) Fizički opis 261 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marković, Blagoje D. Zbirka Edicija Psihosociologija ; knj. 3 Socijalna psihologija iz sadržaja : problemi verovanja i saznanja , klasifikacija logički oblici koji upravljaju mišljenjima i verovanjima, različiti logički oblici koji upravljaju mišljenjima i verovanjima, sukobi različitih logičkih oblika , individualna mišljenja i verovanja, kolektivna mišljenja i verovanja, rasprostiranje mišljenja, život verovanja, ekserimentalna istraživanja o formiranju verovanja svesnim i nesvesnim fenomenima, otkud verovanja poniču , - problemi verovanja i saznanja 1 klasifikacija logički oblici koji upravljaju mišljenjima i verovanjima-teškoće problemas verovanja, -u čemu se verovanje razlikuje od saznanja, ... psihološka oblast mišljenja i verovanja- veliki pokretači aktivnosti bića: zadovoljstvo i bol, -uloge zadovoljstva i bola, diskontinuitivni karakter zadovoljstva i bola, želja kao posledica zadovoljstva i bola, zadovoljstvo u perspektivi, nada, regulator zadovoljstva i bola, navika... 2 variranje osetljivosti kao elementi individualnog i socijalnog života:-granice variranja osetljivosti prema zadovoljstvu i bolu , ..uloga ovih variranja u kolektivnom životu, variranja ideala i verovanja, stvorenih kolebanjem u kolektivnom životu, .... -sfere životnih i psiholoških delatnosti -svesni i nesvesni život -afektivno ja i intelektualno ja -elementi ličnosti. kombinacija osećanja, koja sačinjavaju karakter Gustav Le Bon (1841-1931), francuski psiholog, sociolog i lekar, jedan je od prvih koji je obrađivao problem masa sa sociološko-psihološkog stanovišta, Jedan od najglavnijih problema postavljenih u početku ovoga dela, bio je: Otkuda dolazi da su verovanja, koja se ne bi mogla pravdati nikakvim racionalnim argumentom, bez teškoća usvajali i najprosvećeniji duhovi svih vekova. Dokle god je psihologija smatrala verovanje voljnim i racionalnim, s proučavanjem ovakvog problema se nije moglo početi. Izvršiti analizu elemenata iz kojih se stvara verovanje, pokazati da je ono nesvesno i da se zasniva pod uticajem mističnih i afektivnih elemenata, nezavisnih od razuma i volje, značilo bi dati traženo rešenje u njegovim glavnim potezima. No nije samo ovo objašnjenje dovoljno. Ako razum ne stvara verovanje, on o njemu može barem diskutovati i otkriti njegove zabludne strane. Zašto, međutim, i pored najsjajnijih dokaza, verovanje uspeva da se nametne?

07173) SUOČAVANJE S JUGOSLAVENSKIM KONTROVERZAMA , Buybooksk Sarajevo 2010 , Sadržaj Uvod - Charles Ingrao 1. Raspad Jugoslavije - Andrew Wachtel i Christopher Bennett 2. Kosovo za vrijeme autonomije, 1974-1990 - Momčilo Pavlović 3. Nezavisnost i sudbina manjina, 1991-1992 - Gale Stokes 4. Etničko čišćenje i ratni zločini, 1991-1995 Marie - Janine Calić 5. Međunarodna zajednica i SRJ/zaraćene strane, 1989-1997 - Matjaž Klemenčič 6. Sigurne zone - Charles Ingrao 7. Rat u Hrvatskoj, 1991-1995 - Mile Bjelajac i Ozren Žunec 8. Kosovo pod Miloševićevim režimom - Dušan Janjić, s Anom Lalaj i Besnikom Pulom 9. Rat na Kosovu, 1998-1999 - James Gow 10. Međunarodni tribunal za ratne zločine na području bivše Jugoslavije - John B. Allcock, priređivač 11. Suživot ili međusobna mržnja? - David MacDonald, priređivač Dodatak Ova knjiga predstavlja rezultat međunarodne istraživačke inicijative od preko 300 vodećih istoričara, društvenih naučnika i pravnika i u jednom delu je prikupila ključne dokaze koje su prezentovali svi učesnici u nedavnim jugoslavenskim sukobima. Ona predstavlja direktan napad na jednostrane interpretacije koje su nacionalistički političari i mediji nametnuli na masovnu kulturu u svakom od bivših jugoslavenskih entiteta. mek povez, format 15,5 x 23,5 cm , latinica, 435 strana

62538) RASPRAVE ČLANCI I SJEĆANJA , Vatroslav Jagić , Zora / Matica hrvatska Zagreb 1963 , edicija Pet stoleća hrvatske književnosti knjiga 43; , Sadržaj : Vatroslav Jagić (Mihovil Kombol) Bibliografija (Marin Franičević RASPRAVE, ČLANCI, SJEĆANJA Prvi dio Recimo koju. Progovorio Frane Kurelac. Karlovac 1860 Fluminensia ili koječega na Reci. Po Franu Kurelcu Iz prošlosti hrvatskog jezika I I. Ime i opseg II. Jezik hrvatski u svojoj prošlosti 1. Prva doba, od dolaska Hrvata na jug do konca XII vijeka 2. Druga doba od konca XII vijeka do početka prave književnosti u Dalmaciji, vijek svjetskih spomenika 3. Od početka prave književnosti u Dalmaciji do druge polovice 18. vijeka: vijek borbe, pobjeda štokavštine II 4. Preporod na srpskom istoku: borba i pobjeda narodnoga govora prema crkvenoj slovjenštini: Dositej Obradović, Vuk Karadžić Kratak prijegled hrvatsko-srpske književnosti posljednje dvije godine Frankopanov Vrtić Dositijeva rječitost Život i rad Jurja Križanića X. Drugo putovanje u Moskvu XI. Progonstvo i život u Tobolsku XII. Križanićevi književni radovi u Tobolsku, osobito njegovo enciklopedijsko djelo o ruskoj državi Križanićeva Politika Uspomene i sjećanja Drugi dio Južnoslavenska narodna epika u prošlosti (preveo Mihovil Kombol) Dvanaesterac u starijim pjesmama slavenskih (srpskohrvatskih) pjesnika u Dalmaciji (preveo Mihovil Kombol) Indeks imena (M. F.) Napomena (Marin Franičević) tvrd povez, format 14 x 20 cm , zaštitni omot , 336 strana

U dobrom stanju Celokupna dela. Sv. 1, Memoari : (rukopis) / Prota Matija Nenadović ; priredio Aleksandar Mladenović Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1988 Fizički opis 345 str., [4] str. tabli : faks. ; 24 cm Zbirka Kritička izdanja srpskih pisaca / Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje jezika i književnosti ; 4 Napomene Na spor. nasl. str.: Les oeuvres completes / L`archiprétre Matija Nenadović Na spor. nasl. str.: Memoires : (manuscrit) O rukopisu `Memoara` Prote Matije Nenadovića: str. 157-254 Beleške uz tekst Registri. SADRŽAJ PREDGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Prota Matija Nenadović: MEMOARI (Rukopis). . …. 5 DODATAK (RKK) . . . . . . . . . . . . . . . 155 O RUKOPISU „MEMOARA“ PROTE MATIJE NENADOVIĆA …... 157 I. Nastanak rukopisa . . . . . . . . . . . . 157 II. Otkup rukopisa . . . . . . . . . . . . . 165 III. Obim rukopisa . . . . . . . . . . . . . 170 Opis listovaistrana RM. . . . . . . . . . 172 IV. Međusobno tekstualno poređenje MR I RM . . . . 180 V. Dosadašnja izdanja faksimila RM . . . … 191 VI. O sadašnjem izdanju rukopisa „Memoara“ (filološki komentar ) … 192 0. Opšte napomene, rastavljeno i sastavljeno pisanje reči,pisanje velikih slova, upotreba uglastih zagrada (192).1. Slovo Ć (194). 2. Početna grupa je- (202). 3. Imena juni/ijuni, julijijuli, Ijustijan (204). 4. Ime petog meseca ugodini (204). 5. Imena Isailo, Mijailo, Mihailo i prezime Mijajljević/Mihajljević (204). 6. Grupa -iji(-) (205).7. Grupa -ij- (206). 8. Grupa -ij (207). 9. Zamenički oblicii(h)/ji(h), im/jim (207). 10. Slovo š (207). 11. Grupe lji, nji(209). 12. Grupa lja (212). 13. Prilog izobila (212). 14. Grupaljo (213). 15. Imenica uglen (213). 16. Pridev večerni, imenica popunjanje i napomena o grupi lju (213). 17. Pisanje-lj(-) i -njSo) (214). 18. Razvučeno m (215). 19. Samoglasničko r (215). 20. Konsonanti ći 5 (218). 21. Konsonant h (221).22. Konsonant f (224). 23. Kontrakcije vokalskih grupa(224). 24. Samoglasnici na granici dveju reči (226). 25. Suglasnici na granici dveju reči (226). 26. Pisanje konsonantskih grupa (227). 27. Grupe (-umn-, -mnj- (230). 28. Gubljenje konsonanata (230). 29. Sekundarni suglasnici (232).30. Skraćeno pisanje reči (233). 31. Označavanje godina idatuma (234). 32. Pisanje prostih, rednih i zbirnih brojeva (235). 33. Apostrof (235). 34. Neki ikavizmi (236). 35. Ime Matija (238). 36. Napomene o Fonetizmu pojedinih reči (239). 37. Peke morfološke osobine (241) . 38. Jedna neobična brojna konstrukcija (251). 39. Neke sintaksičke pojave (251). 40. Govor pojedinih ličnosti i Protino direktno prenošenje osobina drugih jezika (254). IMENIK LIČNOSTI ….255 IMENIK GEOGRAFSKIH NAZIVA I SLIČNIH pojmova …267 REČNIK MANJE POZNATIH REČI ….281 NEKI FRAZEOLOŠKI IZRAZI . . . . . 335 SKRAĆENICE ... 341

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

MIŠI I OPET MIŠI - Sava Vitas Knjiga `Miši` od Save Vitasa objavljena je prvi i jedini put u Beogradu 1897. godine jedan njen deo koji se bavi tumačenjem egipatskih hijeroglifa. Sazvežđa 2021 156 str sa puno ilustracija ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

UŽIČKA REPUBLIKA - ZAPISI I SEĆANJA 2, Muzej ustanka Titovo Užice 1983, tvrdi povez, omot, str. 748. Zbornik sećanja - knjiga druga. Očuvanost 4. Užička republika je naziv za oslobođenu teritoriju zapadne Srbije i Šumadije, koja se od 24. septembra do 29. novembra 1941. godine, za vreme Drugog svetskog rata, nalazila pod kontrolom Narodnooslobodilačkog partizanskog pokreta. Centar teritorije, po kojem je i dobila naziv bilo je Užice. Vlast u njoj je bila dualna, predstavljajući neku vrstu faktičke podele uticaja. Partizanski centar ove slobodne teritorije nalazio se u Užicu, a četnički na Ravnoj gori.[1] Pod snažnim naletom okupatorskih snaga, poznatim kao „Prva neprijateljska ofanziva“ ova teritorija je ponovo okupirana, a partizanske snage su se morale povući u Sandžak. Iako je trajala veoma kratko, svega dva i po meseca, bila je veoma značajna jer je na njoj Narodnooslobodilački pokret uspeo da formira svoju prvu slobodnu teritoriju i izvrši organizaciju života i pozadine. U oslobođenom Užicu je bio centar ustanka u Jugoslaviji i u njemu se nalazilo vojno i političko rukovodstvo NOP-a — Vrhovni štab i Centralni komitet KPJ, kao i druge vojno-političke organizacije; funkcionisala je partizanska fabrika oružja i izlazio list „Borba“. Partizanska fabrika oružja i municije je 1941. bila jedina fabrika u okupiranom delu Evrope gde se proizvodilo oružje za borbu protiv fašizma. Užička republika je ujedno bila i prva veća oslobođena teritorija u okupiranoj Evropi.

Carlos Castaneda vodi čitatelja u samo srce čarobnjaštva, izazivajući i maštu i razum, potresajući same temelje našeg vjerovanja u ono što je `prirodno` i `logično`. Don Juan završava Castanedinu pouku svojom najsnažnijom i najtajnovitijom lekcijom o čarobnjačkoj umjetnosti - blistavim nizom vizija koje su istovremeno inicijacija i duboko dirljiv oproštaj. ABOUT THE AUTHOR Carlos Castaneda was a graduate student in anthropology at the University of California, Los Angeles, gathering information on various medicinal herbs used by the Indians in Sonora, Mexico, when he met the old Yaqui Indian Don Juan. His first book, The Teachings of Don Juan, was the story of the first period the two men spent together as master and pupil. This was followed by the other volumes in the series, A Separate Reality, Journey to Ixtlan, Tales of Power, The Second Ring of Power, and The Eagle’s Gift, all of which are published by Penguin. He also wrote the Art of Dreaming (1993). / Karlos Kastaneda (25. decembar 1925—27. april 1998.) bio je američki autor sa doktorskom disertacijom iz antropologije. Počevši od Učenja Don Huana 1968. godine, Kastaneda je napisao seriju knjiga koje opisuju njegovu obuku u šamanizmu, naročito u plemenu Tolteka. Knjige, pisane u prvom licu, opisuju njegovo iskustvo pod mentorstvom Jaki `čoveka od znanja` nazvanog don Huan Matus. Njegovih 12 knjiga su prodate u više od 28 miliona primeraka na 17 jezika. Kritičari sugerišu da su u pitanju fiktivna dela; pristalice tvrde da su knjige istinite ili da su u najmanju ruku vredna filozofska dela koja opisuju praksu koja podiže nivo svesti o energiji, postojanju i svetovima koji postoje van opažajnog polja većine ljudi na ovoj planeti. Kastaneda se povukao iz javnosti 1973. godine, da bi nastavio rad na unutrašnjem razvoju, u svojoj velikoj kući u Vestvudu, u Kaliforniji, sa trojicom kolega, koje je nazvao `Prijatelji svesti`. Osnovao je Klirgrin, organizaciju za promociju Tensgritija. U pitanju je termin koji je Kastaneda koristio da opiše modernu verziju `magičnih pokreta` šamana starog Meksika. `Magični pokreti` podrazumevaju pokrete tela u stanjima sna, koji povećavaju moć percepcije i koji su otkriveni od strane šamana iz istog plemena kao i don Huan. Mladost Kastaneda se početkom pedesetih godina, 20. veka preselio u Sjedinjene Američke Države i dobio državljanstvo 21. juna 1957. godine. Studirao je na Univerzitetu u Kaliforniji. Oženio je Margaret Ranijan, 1960. godine. Ne postoje tačni podaci o tome da li su se Karlos i Margaret razveli 1960. ili 1973. godine, ili se nisu ni razvodili, dok u njegovom izvodu iz knjige umrlih nema ni informacije da je bio oženjen.[1] `Don Huan Matus`, slika umetnika Džejkob Vejn Brinera Karijera Prve tri Kastanedine knjige - `Učenje Don Huana - znanje Indijanaca Jaki`, `Odvojena stvarnost` i `Put u Ištlan`, su napisane još dok je bio student. Napisao je ove knjige kao istraživački dnevnik u kom opisuje vreme provedeno kod `čoveka od znanja`, odnosno don Huan Matusa, Jaki Indijanca iz severnog Meksika. Kastaneda je na osnovu rada na ovim knjigama stekao doktorsku diplomu. Njegova četvrta knjiga, koja objavljuje kraj učenja kod don Huana, `Priče o moći`, objavljena je 1974. godine. Kastaneda je i dalje ostao popularan u čitalačkoj javnosti, uz povremene publikacije koje su otkrivale dalje aspekte njegovog učenja kod `čoveka od znanja`. Kastaneda je napisao da je don Huan u njemu video naguala i proroka svog plemena. Don Huan je koristio termin nagual da označi i deo percepcije koji pripada polju nepoznatog, ali dostupnog ljudima, implicirajući da je za svoje saplemenike upravo on veza sa nepoznatim. Često je ovo nepoznato polje nazivao `neuobičajena stvarnost`. U antropologiji, termin nagual se koristi da označi šamana ili čarobnjaka, koji tvrdi da ima sposobnosti transformacije u životinjski oblik ili metaforičke promene u drugu formu, uz magične rituale, šamanizam i konzumiranje psihoaktivnih droga (pejotl i tatula). Iako je Kastaneda bio poznat u kulturnim krugovima, retko se pojavljivao na javnim okupljanjima. Bio je predmet članka časopisa Tajm iz 1973. godine, koji ga je opisao kao apsolutnu enigmu.[2] U toku diskusije o nesuglasicama u njegovoj biografiji, sa sagovornicom Sandrom Barton, Kastaneda je izjavio: `Pitati me da verifikujem svoj život davanjem statističkih podataka, isto je što i koristiti nauku za obrazloženje čarolije. Tako se od sveta i od svih nas krade magija.` Sagovornik je napisao: `Kastaneda čini da čitalac oseti podrhtavanje lišća u sumrak i misteriozne vetrove na sebi, da doživi svaki miris i čuje svaki zvuk, da oseti čistotu drugog načina života, sirov miris tekile, vlaknasti ukus pejotla, prašinu u autu, udaranje krila tokom leta vrane. On stvara jedno stabilno okruženje, ispunjeno animističkim simbolizmom. Sve ovo doprinosi čistijoj slici čudnih događaja koje je opisao.` Nakon ovog intervjua, Kastaneda se povukao iz javnosti. Ponovo je počeo da se pojavljuje u javnosti 1990. godine, u cilju promovisanja Tensgritija, a 16. juna 1995. godine, nastao je Klirgrin Inkorporejted, koji i danas organizuje radionice i izdaje sertifikate predvačima Tensgritija. Smrt Kastaneda je umro 27. aprila 1998. godine.[3] Nije bilo javne ceremonije, kremiran je i njegov pepeo je poslat u Meksiko. O tome, javnost nije bila obaveštena do pojave vesti o njegovoj smrti skoro dva meseca kasnije.[4] Dela Učenje Don Huana - Znanje Indijanaca Jaki, 1968 Odvojena stvarnost, 1971 Put u Ištlan, 1972 Priče o moći, 1974 Drugi krug moći, 1977 Orlov dar, 1981 Unutrašnja vatra, 1984 Moć tišine, 1987 Umetnost sanjanja, 1993 Magični pokreti, 1998 Točak vremena, 1998 Aktivna strana beskraja, 1999

Autor: James Wilson Izdavač: CET, Beograd Godina izdanja: 2003. Povez: Broširan Format: 24 cm Broj strana: 535 Stanje: Veoma dobro - Odlično (nema CD) Razni autori i mnogobrojni tehnički stručnjaci su doprineli nastanku ove knjige. Format svakog odeljka i poglavlja je sličan, dok se sadržaj svakog poglavlja razlikuje i u detaljima i u stilu, kako bi se ilustrovalo rešenje specifičnog problema. Ova knjiga nije namenjena čitanju od korica do korica. U prvom delu dat je uvod i opšti pregled .NET enterprajz servera. Preostale delove i poglavlja možete čitati u skladu sa svojim određenim interesima. Retke su knjige koje daju globalni prikaz rešenja problema gledano iz ugla menadžera ili vođa projekata. Ova knjige je upravo takva i verovatno je za sada jedinstvena knjiga ovakvog tipa na našem tržištu. KRATAK SADRŽAJ PRVI DEO Opšti pregled Poglavlje 1: Uvod Poglavlje 2: .NET jednostavnim jezikom Poglavlje 3: Opšti pregled .NET enterprajz servera DRUGI DEO Integracija enterprajz aplikacija Poglavlje 4: Integracija aplikacija u preduzeću Poglavlje 5: Integrisanje SQL Servera sa DB2 sistemom Poglavlje 6: Integracija servisa za beneficije zaposlenih sa SAP R/3 sistemom Poglavlje 7: Integracija serverskih podataka u Web Poglavlje 8: Integrisanje BizTalka sa SAP-om TREĆI DEO Integrisanje poslovanja Poglavlje 9: Integrisanje poslovnih partnera u preduzetništvu Poglavlje 10: Integrisanje BizTalka sa EDI-jem Poglavlje 11: Automatska elektronska nabavka Poglavlje 12: Prodaja posredstvom trgovinskih partnera Poglavlje 13: Upotreba veb servisa za prenos datoteka ČETVRTI DEO Integracija tipa preduzeće-preduzeće Poglavlje 14: Pristup potrošačima upotrebom Interneta Poglavlje 15: Postavljanje maloprodajnog izloga Poglavlje 16: Upravljanje veb sadržajem PETI DEO Bežična integracija Poglavlje 17: Integracija mobilnih servisa zasnovanih na lokaciji Poglavlje 18: Arhitektura mobilnih servisa zasnovanih na lokaciji Poglavlje 19: Isporuka mobilnih servisa zasnovanih na lokaciji ŠESTI DEO Budućnost Poglavlje 20: Vizija za budućnost Dodatak Probne aplikacije Glosar Indeks

Lepo ocuvano kao na slici ... i današnje estetičke perspektive Dr Dušan Nedeljković Hegel Kant Karl Marks Kapital marksizam Nemačka filozofija Filozofi nemacki xix veka Savremena Moderna Maks Benze .. Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) bio je nemački filozof. Hegel je filozof doba idealizma,[1] zastupnik apsolutnog idealizma i jedan od rodonačelnika moderne filozofije.[2] Obrazovanje je stekao na protestantskom Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom.[1] Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatran je poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Hegel se rođen u činovničkoj porodici.[3] Njegov otac, Georg Ludvig Hegel, studirao je pravo na Univerzitetu Tibingena, a u vreme Hegelovog rođenja bio je na položaju sekretara Poreske uprave pri Ministarstvu finansija, na dvoru vojvodstva Virtemberga.[3] Po porodičnom predanju, Hegelovi su poreklom iz Austrije, a osnivač porodice Johan Hegel je emigrirao iz katoličke Austrije u protestantski Virtemberg u šesnaestom veku, u vreme kad su austrijski protestanti primoravani da pređu u Katolike, 1500-ih.[3] Hegelova majka, Marija Magdalena Luiza Hegel (devojačko From), čiji je otac bio pravnik na položaju u Visokom sudu pravde na dvoru Virtemberga, vodi poreklo do Johana Benca, istaknutog virtemberškog protestanskog reformatora iz šesnaestog veka.[3] Hegel je bio jedno od šestero dece od koje su samo njegova sestra Kristijana Luiza i brat Georg Ludvig doživeli odraslo doba. [3] Obrazovanje i kultura su bili veoma bitni u Hegolovoj porodici, tako da su ga roditelji upisali u tzv. Nemačku školu već sa tri godine, a sa pet godina je pohađao nastavu u tzv. Latinskoj školi.[3] Latinski je takođe učio od svoje majke Marije Luize kojoj je bio veoma privržen i koja je bila vrlo učena žena za to doba.[3] Sa deset godina otac mu je plaćao privatne časove iz geometrije kod istaknutog lokalnog matematičara Dutenhofera (K. A. F. Duttenhofer), a vremenom i privatne časove iz drugih oblasti; vrlo je moguće da je tako naučio francuski jezik.[3] Hegelovi roditielji su plaćali pretplatu za uticajni žurnal Opšta nemačka biblioteka, u kom su se pojavile prve rasprave o Kantovoj filozofiji.[3] Hegel je bio predan učenik i često je išao u šetnju u pratnji svojih učitelja. Jednom takvom prilikom, sa osam godina, mu je njegov učitelj Lefler (Löffler) poklonio knjigu Šekspirovih sabranih dela u nemačkom prevodu Ešenburga (Eschenburg), uz opasku: „da iako ih sada ne može razumeti, brzo će naučiti da ih razume”.[3] U jesen 1788. godine, nakon pohađanja gimnazije u Štutgartu, upisuje protestantsku Bogosloviju u Tibingenu, spremajući se za karijeru protestantskog sveštenika. Kao mladić bio je neumoran student; sve važnije knjige koje je čitao potanko je analizovao i duga mesta iz njih ispisivao. Prava kultura, govorio je on, mora da počne odlučnim savlađivanjem samoga sebe; sličan je bio i pitagorovski sistem vaspitanja, jer je učenicima naređivao da ćute za prvih pet godina svoga učenja. Dvojica njegovih kolega i prijatelja iz tog perioda su Fridrih Šeling i Fridrih Helderlin. Nakon uspešnih studija Bogoslovije, Hegel u jesen 1793. godine odlazi u Bern u Švajcarsku, gde radi kao privatni učitelj u jednoj aristokratskoj porodici, zadržavši se do 1796. godine. Od januara 1797. do kraja 1800. godine, radio je kao privatni učitelj u Frankfurtu na Majni, gde je ponovo uspostavio kontakt sa kolegom iz rane mladosti, Fridrihom Holderlinom, koji je imao značajnu ulogu u formiranju njegovih ranih filozofskih uverenja. Zahvaljujući nasledstvu posle smrti svoga oca, Hegel je bio u stanju da napusti svoju poziciju kao tutor i sledi svoje akademske ambicije.[4] Karijera i smrt[uredi | uredi izvor] Početkom 1801. godine odlazi u Jenu. Njegov prijatelj iz studentskih dana, Fridrih Šeling, je postao Fihteov naslednik na mestu profesora filozofije na čuvenom Univerzitetu u Jeni, rodnom mestu nemačke idealističke i romantičarske misli. Sa Šelingovom podrškom, Hegel uspešno prolazi kvalifikacioni ispit za profesora u jesen 1801. godine i habilitovao sa tezom na temu filozofije prirode – De Orbitis Planetarum. U početku, Šeling i Hegel su blisko sarađivali, što potvrđuje i jedan filozofski žurnal Kritisches Journal der Philosophie, koji su od 1802. godine zajedno uređivali i objavljivali. Žurnal prestaje da izlazi odlaskom Šelinga iz Jene, 1803. godine. Godine 1805. Hegel je imenovan za vanrednog profesora na univerzitetu, ali ga finansijske poteškoće primoravaju da napusti poziciju, što će i učiniti u jesen 1806. godine. Intervencijom jednog prijatelja postaje urednik dnevnih novina u Bambergu, marta 1807. godine. U novembru 1808. godine, isti prijatelj mu pomaže da postane rektor i profesor u gimnaziji u Nirnbergu. Nakon nekoliko godina u tom svojstvu, Hegel je ponovo u poziciji da se vrati univerzitetskom životu. Godine 1816. pozvan je na Univerzitet u Hajdelbergu, koji će napustiti 1818. godine kako bi preuzeo katedru na Univerzitetu u Berlinu, kao naslednik Johana Gotliba Fihtea. Tu se pokazao kao vrstan talenat za akademsku nastavu i uspeo da osigura dominantnu poziciju u savremenim diskusijama svojih filozofskih doktrina. Umro je u Berlinu, 14. novembra 1831. godine za vreme epidemije kolere, na vrhuncu svoje slave. Hegelova dela se mogu podeliti u tri grupe: (1) tekstove koje je sam napisao i koji su objavljeni za njegovog života; (2) tekstove koje je sam napisao, ali koji nisu objavljeni za njegovog života; i (3) teksotve koje nije sam napisao i koji nisu objavljeni za njegovog života. Dva teksta iz njegovih ranih godina se ne uklapaju u ovu šemu. Prvi je prevod Kartovog pamfleta, jednog zakonodavca iz Berna, na temu političke situacije u švajcarskom kantonu Vo, koji je Hegel preveo i anonimno objavio 1798. godine. To je njegov prvi štampani tekst. Drugi je jedan fragment koji datira iz istog perioda, poznat kao Systemprogramm des deutschen Idealismus (Sistem-program nemačkog idealizma). Tekst je preživeo u Hegelovim rukopisima, ali je njegovo autorstvo još uvek predmet kontroverzi.[5] Najraniji spisi iz ovog perioda, datiraju iz njegovih prvih vremena u Jeni. Njegovo prvo filozofsko delo nosi ime Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie (Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije), iz 1801. godine. Hegelovo proučavanje grčke književnosti izazvalo je u njemu oduševljenje za antičku kulturu koje ga nije ostavljalo ni onda kad je bezmalo sasvim prestao da se oduševljava za druge stvari. „Pri pomenu Grčke obrazovan čovek u Evropi, naročito Nemac, oseća se kao kod kuće. Evropljani su dobili svoju religiju sa daljeg izvora, s Istoka; ... ali, što je ovde, što je prisutno, — nauku i umetnost, što zadovoljava naš duhovni život, što ga uzdiže i ukrašava, - dobijamo, posredno ili neposredno, iz Grčke.“ Jedno vreme religiju Grka više je cenio nego hrišćanstvo; u jednom spisu o životu Isusovu u kojem je Isusa shvatio kao sina Marije i Josifa, a čudesne elemente ostavio po strani, anticipirao je shvatanja Štrausova i Renanova. Docnije se odrekao ovoga dela. I u politici je pokazivao revolucionarni duh, ali se ne bi moglo zaključivati da ga je imao po onom što je docnije obožavao status quo. Kao student teologije u Tibingenu, sa Šelingom žarko je branio Francusku revoluciju, i jednoga dana rano ujutro zasadio je na trgu Drvo slobode. „Francuski narod, kupajući se u svojoj revoluciji (pisao je on) oslobodio se mnoge ustanove što ju je ljudski duh ostavio kao detinju obuću, jer ga je pritiskivala, a pritiskuje još i druge kao mrtvi okovi.“ U onim nade punim danima, „kad je biti mlad značilo biti u pravom raju“, Hegel je, kao Fihte, flertovao s nekom vrstom aristokratskog socijalizma i predao se, sa značajnom snagom, romantičkoj struji koja se raširila po celoj Evropi. Svoje studiranje završio je u Tibingenu godine 1793. i dobio svedočanstvo po kojem je bio obdaren čovek i dobar karakter, vičan teologiji i filologiji, ali bez filozofske spreme. U to vreme bio je bez sredstava, i svoj hleb morao je da zaslužuje kao vaspitač u Bernu i Frankfurtu. To su bile godine pravog njegovog razvitka: dok se Evropa komadala u nacionalističkim borbama, Hegel je sabirao svoju duhovnu snagu i razvijao se. Tada (godine 1799) umre mu otac, i on se, pošto je nasledio otprilike šest hiljada maraka, držao za bogata čoveka, i ostavi vaspitačko zanimanje. Molio je svoga prijatelja Šelinga da ga posavetuje gde bi se mogao nastaniti, i raspitivao se za kakvo mesto gde ima jednostavne hrane, mnogo knjiga i „ein gutes Bier“ (dobrog piva). Šeling mu je preporučio Jenu, koja je bila univerzitetska varoš pod jurisdikcijom vojvode od Vajmara. U Jeni je u to doba Fridrih Šiler predavao istoriju; Ludvig Tik, Novalis i braća Vilhelm i Fridrih fon Šlegel propovedali su romantiku; Gotlib Fihte i Fridrih fon Šeling razvijali su tu svoju filozofiju. Hegel dođe u Jenu godine 1801, a 1803. postao je docent universiteta. Kada je godine 1806. Napoleonova pobeda nad Prusima pomela malu naučničku varoš i unela u nju stravu, Hegel je još bio u Jeni. Francuski vojnici upadnu u njegov stan, i on, kao što to priliči jednom filozofu, uhvati maglu, noseći sa sobom rukopis svog prvog velikog dela, Fenomenologije duha. Neko vreme bio je toliko lišen svih sredstava da je Gete savetovao Knebela neka Hegelu uzajmi nešto novaca da prebrodi najveću nevolju. Gotovo ogorčen, pisao je Hegel Knebelu: „Iskustvo me je uverilo o istini biblijskih reči, i one su postale moja zvezda vodilja: Tražite najpre hranu i odeću, a carstvo nebesko doći će već samo.“ Najpre je redigovao neke novine u Bambergu; zatim, godine 1812, postao je u Nirnbergu direktor jedne gimnazije. Na tome položaju, možda, stoičke nužnosti administrativnog posla ohladile su njegovo oduševljenje za romantiku, i slično Napoleonu i Geteu, napravile su od njega klasičan lik nesavremen u romantičkom vremenu. U Nirnbergu je napisao svoju Logiku (1812—16), koja je blagodareći svojoj nerazumljivosti osvojila Nemačku, i donela mu katedru filozofije u Hajdelbergu. U Hajdelbergu je napisao svoju golemu Enciklopediju filozofiskih nauka (1817), i na osnovu toga dela, godine 1818, pozvan je na univerzitet u Berlinu. Od toga vremena pa sve do kraja svoga života on je neosporavano vladao carstvom filozofije kao Gete carstvom književnosti, i Betoven carstvom muzike. Ako je Hegel, u svojim docnijim godinama, bio više sklon konzervativnim negoli radikalnim zaključcima svoje filozofije, to se delimično dogodilo stoga što je duh vremena (da upotrebimo njegovu sopstvenu istorijsku frazu) bio umoran od suviše mnogih promena. Posle revolucije 1830. godine on je pisao: „Najzad, posle četrdeset godina ratovanja i neizmernih pometnji, staro srce može se radovati što vidi kraj svega toga, i što je počeo period miroljubivog zadovoljstva.“ Nije bilo sasvim u redu što je filozof borbe i dijalektičar razvitka postao branilac zadovoljstva; ali, čovek sa šezdeset godina ima pravo da zahteva mir. Protivrečnosti u Hegelovom mišljenju bile su, ipak, i suviše duboke da bi dopuštale mir; i u idućem naraštaju njegovi naslednici sa dijalektičkom fatalnošću pocepali su se u „Hegelovsku desnicu“ i „Hegelovsku levicu“. Vajse i mlađi Fihte našli su u shvatanju da je stvarnost umna jedan filozofski izraz za učenje o Proviđenju, i opravdanje za jednu politiku apsolutne poslušnosti. Fojerbah, Molešot, Bauer i Marks vratili su se ka skepticizmu i „višem kriticizmu“ Hegelove mladosti, i filozofiju istorije razvijali su u teoriju borbe klasa koja je s hegelovskom nužnošću vodila ka „neminovnom socijalizmu“. Mesto Apsolutnog što istoriju određuje duhom vremena, Marks je usvojio pokrete masa i ekonomske moći kao osnovne uzroke svih fundamentalnih promena bez obzira da li se one dešavaju u svetu stvari ili u životu mišljenja, Hegel, carski profesor, rasuo je klice socijalizma. Stari filozof proglasio je radikale za sanjare, i brižljivo je krio svoje ranije rasprave. On se pridružio pruskoj vladi, blagoslovio je najnovije otkrovenje Apsolutnog, i grejao se na suncu svoje akademske milosti. Njegovi neprijatelji nazvali su ga „zvaničnim filozofom“. On je počeo da svoj sistem smatra za jedan deo prirodnih zakona ovoga sveta; zaboravio je da je njegova vlastita dijalektika osudila njegove misli na prolaznost i rasturanje. „Nikada filozofija nije govorila tako uzvišenim jezikom i nikad njen carski ugled nije bio tako priznat i obezbeđen kao otprilike godine 1830.“ u Berlinu. No, Hegel je veoma brzo stario u tim srećnim godinama. Bio je rasejan onako kao što se geniji prikazuju u anegdotama. Jednoga dana ušao je u slušaonicu samo s jednom cipelom, pošto je drugu, neopaženo, ostavio prilepljenu za ulično blato. Kada se u Berlinu godine 1831. pojavila kolera, njegovo oronulo telo bilo je jedna od prvih žrtava koje su podlegle zarazi. Posle bolovanja koje je trajalo samo jedan dan umro je iznenada i mirno u snu. Kao što su u istoj godini rođeni Napoleon, Betoven i Hegel, tako je Nemačka u kratkom roku, od godine 1827. do 1832, izgubila Getea, Hegela i Betovena. Oni su stajali na kraju jedne epohe i bili su poslednji sjajni napor zlatnog vremena u Nemačkoj. Hegelov vanbračni sin, Ludvig Fišer, umro je malo posle služenja holandskoj vojsci u Bataviji i vest o njegovoj smrti nikada nije stigla do njegovog oca.[6]Početkom sledeće godine, Hegelova sestra Hristin izvršila je samoubistvo utapanjem. Preostala dva Hegelova sina - Karl, koji je postao istoričar; i Imanuel, koji je sledio teološki put - živeo je dugo i čuvao rukopise i pisma svog oca i izdavao izdanja njegovih dela. U avgustu 1831. epidemija kolere stigla je do Berlina i Hegel je napustio grad zauzimajući smeštaj u Kreuzbergu. Sada u slabom zdravstvenom stanju, Hegel je retko izlazio. Kako je novi semestar počeo u oktobru, Hegel se vratio u Berlin u pogrešnom uverenju da je epidemija uglavnom splasnula. Do 14. novembra Hegel je bio mrtav. Lekari su uzrok smrti proglasili kolerom, ali je verovatno umro od druge gastrointestinalne bolesti.[6] [7]Kaže se da su njegove poslednje reči bile: „Bio je samo jedan čovek koji me je ikada razumeo, pa čak i on mene nije razumeo.“[8] Njegov rođendan dolazio je odmah iza rođendana Getea; i ponosna Nemačka slavila je njima u čast dvostruku svečanost svake godine. Filozofija[uredi | uredi izvor] Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fihte i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti” (metafiziku), što je bio konačni cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistemska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i čovek, nego i fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih ovih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje prevlasti „ujedinjene teorije stvarnosti” (metafizike). U to je verovao pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva. Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno ista stvar. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja, te je u skladu s njima neophodno dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno. Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti paradigmom jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, gde svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu s ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije (ostvarenja). U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Pored svoje sistematske funkcije, a koju čini predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava dati jedan opsežan opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju. Razvoj sistema: rani spisi[uredi | uredi izvor] Rane godine Hegelove intelektualne karijere karakteriše veće interesovanje za javno prosvećivanje i javno obrazovanje a manje filozofske ambicije. Suprotno svojim kolegama iz studentskih dana, Helderlinu i Šelingu, čije su intelektualne aktivnosti bile usmerene prema unutrašnjim filozofskim raspravama, Hegel je u svojim ranim spisima tražio „način da utiče na čovekov život”, kako je jednom pisao Šelingu. Za ove pokušaje odgovarajućom polaznom tačkom je smatrao analizu uloge i posledica za čoveka, onih stvari koje se pripisuju religiji, posebno hrišćanstvu, i takođe socijalni kontekst nacije. U ovom ranom pristupu javljaju se dva interesovanja. S jedne strane, Hegel nastoji da pokaže kako se religija razvila u moć koja je neprijateljski nastrojena prema životu, koja svoj efekat na čoveka proizvodi kroz strah i zahteva njegovo potčinjenje. S druge, međutim, pokušava da razume uslove pod kojim bi se religija mogla pretvoriti u produktivni element u životu pojedinca i društva. Ova Hegelova istraživanja religije iz ranih godina (od 1793 do 1800), su bila pod snažnim uticajem kulturne kritike i društvnih teorija Rusoa, filozofije religije Kanta, i vlastitom kritičkom ocenom teoloških stavova svojih profesora teologije sa Univerziteta u Tibingenu. Najznačajniji Hegelovi spisi iz ovog perioda su sačuvani u fragmentima a kasnije su postali poznati pod naslovima Die Positivität der christlichen Religion (Pozitivnost hiršćanske religije; 1795–6) i Der Geist des Christentums und sein Schicksal (Duh hrišćanske religije i njene vere; 1798–9). Hegelova kritika religije se koncentriše na koncept „pozitivne religije”. Po njemu, pozitivna religija je ona čiji se suštinski sadržaj i principi ne mogu učiniti dostupnim ljudskom razumu. Stoga se oni javljaju kao neprirodni i natprirodni, zasnivaju se na autoritetu i zahtevaju poslušnost. Jevrejska religija je paradigma pozitivne religije, kaže Hegel. Takođe smatra da je tokom istorije hrišćanska religija transformisana u pozitivnu religiju, drugim rečima, u religiju koja čini da se ljudska bića otuđuju od samih sebe i svojih najbližih. Pokušava da identifikuje kulturne i društvene uzroke za objašnjenje ove transformacije. U direktnoj suprotnosti sa pozitivnom religijom, Hegel osmišljava ono što on naziva „prirodnom religijom” koju definiše kao onu čije doktrine odgovaraju ljudskoj prirodi: onu koja dozvoljava ili čak podstiče ljude da žive ne samo u skladu sa sopstvenim potrebama, sklonostima i dobro promišljenim uverenjima, već takođe da se ne otuđuju jedni od drugih. Razvoj sistema: spisi iz Jene[uredi | uredi izvor] Spisi Hegelovog jenskog perioda (1801–6) mogu se podeliti na kritičke i sistemske. Među kritičkim spisima je njegovo prvo filozofsko delo, Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije, i većina eseja koje je objavio u Kritičkom žurnalu filozofije, koji je zajedno sa Šelingom uređivao. U ovim esejima Hegel se otkriva kao kritičar filozofije svoga vremena, posebno stavova Kanta, Jakobija i Fihtea koje je optužio da se u svojim filozofijama bave „reflektivnom filozofskom subjektivnošću”, kako je stajalo u podnaslovu njegovog eseja Vera i znanje (1802). Za Hegela reflektivna filozofija je u početku izraz jednog doba ili istorijskih okolnosti, koje je podložno kulturnim dihotomijama (Bildung), a koje su konačno proizvodi određenog „razumevanja” i čije se delanje smatra podeljenim i izolativnim. Budući da je podložno tim dihotomijama, nemoguće je da ih ono prevaziđe i vrati harmoniju koju je „razumevanje” uništilo. Filozofija takvog vremena takođe deli njegovu sudbinu, budući da nije u stanju da ukloni, barem ne u teoriji, sukobe koji su proizvod konkretnih oblika dihotomije. Jer čak i kada filozofija nastoji da ih prevaziđe – prema Hegelu, „jedini interes razuma” – i na taj način upućuje na određenu ideju jedinstva ili harmonije, čak i tada ona ostaje zarobljena u uslovima svoga doba i ne postiže ništa više do novih i još oštrijih sukoba. Prema Hegelu, opšti oblik u osnovi različitih sukoba može se okarakterisati kao sukob između subjektivnosti i objektivnosti. Pokušaji reflektivne filozofije da ih prevaziđe, po njemu propadaju jer su uglavnom apstraktni: to jest, ne uzimaju u obzir ni subjektivnu ni objektivnu komponentu sukoba i proglašavaju ga rešenim zanemarivanjem ili apstrahovanjem bilo koje od pomenutih komponenti. U apstrahovanju od subjektivnosti, objektivnost (u Hegelovoj terminologiji) se postavlja kao apsolutna, što dovodi do podređenosti subjektivnosti. Ovakvo pomirenje sukoba između subjektivnosti i objektivnosti karakteristično je za sve religije koje se Hegelovom definicijom mogu opisati kao „pozitivne”. Ako se, ipak, polazi apstrahovanjem od objektivnosti, i subjektivnost se na taj način uzdiže kao apsolutna, tada objektivnost postaje zavisna od subjektivnosti. Ova jednostrana apsolutizacija subjektivnosti je Hegelov prigovor filozofijama Kanta, Jakobija i Fihtea i razlog što njihove teorije opisuje kao oblike „reflektivne filozofije subjektivnosti”. U svojim ranim godinama u Jeni i za razliku od filozofskih stavova koje je podvrgao kritici, Hegel je zajedno sa Šelingom pretpostavio da se opisani sukub između subjektivnosti i objektivnosti može prevazići samo filozofijom identiteta. Filozofija identiteta pretpostavlja da (1) za svaku suprotnost postoji jedinstvo koje treba smatrati jedinstvom suprotstavljenih činioca, i (2) da suprotstavljeni činioci nisu ništa drugo do njihovo jedinstvo u opisu ili u obliku tih suprotnosti. Ovi preduslovi sugerišu da prevazilaženje suprotnosti između subjektivnosti i objektivnosti treba razumeti kao jedinstveni proces rekonstrukcije jedinstva, u osnovi suprotstavljenih činioca i ujedno njihovog ostvarenja. Sledom konceptualnih pretpostavki kojima je Hegel u to vreme davao prednost, jedinstvo koje treba rekonstruisati u identitetskoj filozofiji definiše se kao „subjekt-objekt”, a sam subjekt i objekt se označavaju respektivno kao „subjektivni subjekt-objekt” ili „objektivni subjekt-objekt”. Proces rekonstrukcije subjekt-objekta pomoću pretpostavki identitetske filozofije sastoji se u prepoznavanju subjetkivnog i objektivnog subjekt-objekta u njihovoj specifičnoj jednostranosti, ili međusobnoj suprotnosti, i na taj način se stiče uvid u samu unutrašnju strukturu subjekt-objekta kao jedinstva koje leži u osnovi dva sukobljena činioca i koja ih prvenstveno omogućava. Mada Hegel nije održao ovu terminologiju svo vreme provedeno u Jeni, ipak je ostao veran projektu razvoja jedinstva za koje je smatrao da mora biti sveobuhvatno i da ga iznutra sačinjavaju njegovi suprotstavljeni elementi. Raznoliki pokušaji formalnog opisa procesa koji bi za cilj imao jedinstvo doveli su ga do različitih sistemskih modela. Svaki je sadržavao – iako u varijacijama terminologije i detalja – disciplinu koju je u početku Hegel definisao kao „logičko-metafizičku” (ili „logika i metafizika”), kao i tzv. „filozofiju stvarnosti” (Real-Philosophie), drugim rečima „filozofiju prirode”, kao i onu koju će kasnije nazvati „filozofijom duha”. Sistemska dela jenskog perioda, pored Fenomenologije duha, uglavnom uključuju tri jenska nacrta hegelovskog filozofskog sistema. Od ovih (u nekim slučajevima) sveobuhvatnih fragamenata opstali su uglavnom delovi koji se bave filozofijom prirode i duha. Što se tiče prirode, u svim jenskim verzijama ovog dela hegelovskog sistema opis svih prirodnih pojava, analiza njihovih procesa i međusobnih odnosa postiže se pribegavanjem dvama suštinskim činiocima, koje Hegel naziva „Etar” i „Materija” (Materie). „Etar” je nešto poput materijalizovanog apsoluta, koji se izražva i razvija u carstvu prostora i vremena. Hegel je ovaj entitet sada povezao sa razvojem određenja prirode kao apsolutne materije, ili alternativno kao apsolutnog bića, a zadatak filozofije prirode leži u tumačenju različitih prirodnih pojava – od sunčevog sistema i zakona koji upravljaju njegovim kretanjem do bolesti i smrti živih organizama – kao različite manifestacije ove apsolutne materije. Hegelu je stalo ne samo da pokaže da je bilo koji određeni prirodni fenomen na svoj osoben način specifičan izraz apsolutne materije, već iznad svega, on brine da dokaže da je priroda jedinstvo uređeno na poseban način. Kao poseban izraz apsolutne materije, svaki prirodni fenomen predstavlja element u određenom nizu prirodnih pojava. Položaj prirodnog fenomena u poretku prirode definisan je određenim načinom na koji se u njemu izražava apsolutna materija. Posledica ovog pristupa je da se ovde prirodni poredak razume kao definisan određenim postulatima koji proizlaze iz strukturnih uslova apsolutne materije i metodoloških maksima celokupnog opisa ovih uslova. Razlike između jenskih verzija Hegelove filozofije prirode uglavnom proističu iz uključivanja novih činjenica koje je trenutna nauka učinila dostupnim; ali njegove osnovne pretpostavke se održavaju netaknute. Sistem: Nauka o logici[uredi | uredi izvor] Centar hegelovskog sistema je disciplina koju je nazvao „Logika”. U njoj je sadržana njegova celokupna doktrina o kategorijama (da upotrebimo tradicionalnu terminologiju). Disciplini logike Hegel je posvetio svoje najobuhvatnije i najsloženije delo, Nauka logike (1812–16), a kasnije je dodao njenu skraćenu verziju u Enciklopediju filozofskih nauka. Polazna tačka Logike je razumevanje, koje se po Hegelu opravdava onim iz Fenomenologije duha, (1) da je ukupno istinsko saznanje saznanje o samom sebi, i (2) da je subjekt tog saznanja, odnosno onoga što zna o sebi, razum. Pošto Hegel – sledeći Šelinga – stvarnim jedino smatra ono što se može saznati, zaključuje na osnovu rezultata svoje Fenomenologije duha, da je jedino razum stvarnost. O razumu misli kao o iznutra i spolja složenom entitetu. Zatim sada razlikuje između Koncepta razuma i procesa njegovog ostvarenja. Predmet nauke o logici je konceptualno, odnosno za Hegela, logičko razvijanje tog Koncepta. Pošto je ovde Koncept jedino ono što je stvarno, Hegel sada može da tvrdi da Nauka o logici preuzima mesto tradicionalne metafizike, čiji je zadatak bio rasvetljavanje osnovnih načina na koje možemo misliti o stvarnosti. Logika[uredi | uredi izvor] Od vremena Lajbnica do širokog usvajanja Fregeove logike 1930-ih, svaki standardni rad na logici sastojao se od tri podele: doktrine o konceptu, prosuđivanju i zaključivanju. Konceptne doktrine se bave sistematskim, hijerarhijskim odnosima najopštijih klasa stvari. Sudske doktrine istražuju odnose subjekta i predikata; a doktrine zaključivanja izlažu oblike silogizama prvobitno pronađene u aristotelovskom pojmu logika. Zaista, „logika“ na polju kontinentalne filozofije devetnaestog veka poprima niz značenja od „metafizike“ do „teorije nauke“, od „kritičke epistemologije“ do „prve filozofije“. A rasprave o prirodi logike bile su isprepletene sa konkurencijom za nasleđivanje Kantovog plašta i s njim budućeg pravca nemačke filozofije. Svaka nova logička knjiga postavljala je novu tvrdnju u vekovnom ekspanzionističkom ratu među filozofskim trendovima.[9] Nauka logike (koju je potonji Hegel smatrao centralnom u svojoj filozofiji) može se smatrati značajnim doprinosom istraživačkom programu metafizike kategorije u njenom postkantovskom obliku, uzimajući u obzir projekat za koji je Kant smatrao da je neophodan, ali sam nije nastavio: „da zabeleži i, koliko je to moguće, potpuno katalogiše“ izvedene koncepte čistog razumevanja i „u potpunosti ilustruje njegovo porodično stablo.`[10] Logika[uredi | uredi izvor] Logika je analiza ne metoda mišljenja, nego pojmova kojima se čovek služi pri mišljenju. Ove Hegel izjednačuje sa Kantovim kategorijama — bićem, kvalitetom, kvantitetom, relacijom itd. Prvi je zadatak filozofije da raščlani ove osnovne pojmove koji se u svemu našem mišljenju čas amo čas tamo bacaju. Između svih najvažniji je pojam relacije ili odnosa; svaka predstava je grupa odnosa; jednu stvar možemo zamišljati samo u odnosu prema nečemu drugom, i obraćajući pažnju na njene sličnosti i različnosti. Predstava bez ma kakvih odnosa jeste prazna; to je sve što je zamišljano stavom: „Čisto Biće i Ništa jesu isto.“ Biće apsolutno lišeno odnosa ili kvaliteta ne postoji, i ne može mu se pridati nikakav smisao. Ova teza donela je beskrajan niz dosetki, koji se još nastavlja; i ona je istovremeno bila i smetnja i mamac za proučavanje Hegelovog mišljenja. Najopštiji od svih odnosa jeste odnos kontrasta ili suprotnosti. Svako stanje mišljenja ili stvari — svaka predstava i svaka situacija u svetu — vodi neodoljivo ka svojoj suprotnosti, i s ovom se udružuje u jednu višu ili složeniju celinu. Ovo „dijalektičko kretanje“ prožima sve spise Heglove. To je, razume se, stara misao koju je već nagovestio Empedokle, i ostvario u „zlatnoj sredini“ Aristotel, koji je učio da je „saznanje suprotnosti jedno“. Istina je (kao elektron) organsko jedinstvo suprotnih delova. Istina konzervativizma i radikalizma leži u liberalizmu — u otvorenom duhu i opreznoj ruci, i u otvorenoj ruci i opreznom duhu; obrazovanje naših shvatanja o važnijim pitanjima jeste sve slabija oscilacija između ekstrema; u svima spornim pitanjima važi stav da veritas in medio stat. Kretanje evolucije jeste neprestano razvijanje suprotnosti, i njihovo mešanje i pomirivanje. Šeling je imao pravo: — postoji osnivački „identitet suprotnosti“; i Fihte je imao pravo: — teza, antiteza i sinteza obrazuju formulu i tajnu svakog razvitka i svake realnosti. Jer se ne razvijaju samo misli prema „dijalektičkom kretanju“, nego i stvari; svaka dana situacija ima u sebi jednu protivrečnost koju razvitak mora da razreši jedinstvom bez suprotnosti. Tako, nesumnjivo, sadašnji društveni poredak krije u sebi jednu protivrečnost: jaki individualizam koji je u vreme ekonomske mladosti i neiscrpnih vrela bio nužan, u docnije vreme izaziva težnju za kooperativnim oblikom države; ali, budućnost neće doživeti ni sadašnju realnost ni idealnu sliku budućnosti, nego jednu sintezu u kojoj će se naći ponešto iz svake od te dve oblasti da obrazuju viši oblik života. No, i taj viši stepen pocepaće se u jednu plodovitu protivrečnost, i tako će se penjati do još višeg stepena organizacije, do složenosti i jedinstva. Zato je kretanje ideja isto kao i kretanje stvari: u svakom od njih vlada dijalektički napredak od jedinstva kroz različnosti do jedinstvene različnosti ili do različnog jedinstva. Mišljenje i biće sleduju istom zakonu; i logika i metafizika jesu jedno isto. Duh je neobilazno nužni organ za opažanje ovoga dijalektičkoga procesa i ovoga jedinstva u različnosti. Funkcija duha, i zadatak filozofije, jeste otkrivanje jedinstva koje potencijalno leži u različnosti; zadatak etike jeste ujedinjavanje karaktera i načina života; a zadatak politike jeste ujedinjavanje jedinki u državu. Zadatak religije jeste poimanje i osećanje onog apsolutnog u kojem su sve suprotnosti razrešene u jedinstvo, onog velikog zbira bića u kojem su jedno materija i duh, subjekat i objekat, dobro i zlo. Bog je sistem odnosa u kojem se kreću sve stvari i dobijaju svoje biće i svoj smisao. U čoveku se apsolutno uzdiže do samosvesti, i postaje apsolutna ideja — to jest, misao koja samu sebe prima kao deo apsolutnog, prevazilazi individualne ograničenosti i namere, i dokučuje, iza univerzalne borbe, sakrivenu harmoniju svih stvari. „Um je supstancija sveta; ... plan vaseljene je apsolutno uman.“ Ne kao da bi borba za život i zlo bili puka negativna uobraženja; oni su dovoljno realni; ali, u perspektivi mudrosti, oni su stepeni ispunjavanja i dobra. Borba je zakon rastenja; karakter se obrazuje u vihorima i pod pritiskom života; i čovek dostiže svoju punu veličinu samo kad je prošao kroz vatru pritešnjenosti, odgovornosti i patnje. Čak i bol ima nešto umno; on je znak života i podstrek za rekonstrukciju. I strast ima svoje mesto među umnim stvarima: „Ništa veliko u svetu nije izvršeno bez strasti“; čak i egoistične težnje jednoga Napoleona uticale su nenamerno na razvitak naroda. Život nije stvoren za sreću, nego za napore. „Istorija sveta nije zemljište sreće; periodi sreće prazni su listovi u njoj, jer su to periodi harmonije; a jedna takva tupa zadovoljnost samim sobom nije čoveka dostojna. Istorija se stvara samo u onim vremenima u kojima se protivrečnosti stvarnosti razrešavaju rastenjem, kao što skanjivanje i tromost mladosti u zrelim godinama prelaze u lakoću i poredak. Istorija je jedno dijalektičko kretanje, bezmalo niz revolucija, gde narodi posle napora, i geniji posle genija postaju oruđa Apsolutnog. Veliki ljudi manje su očevi nego babice budućnosti; majka njihovih dela jeste Zeitgeist, duh vremena. I genije meće samo jedan kamen na gomilu, kao što su to drugi činili; ali, „on ima na neki način sreću da bude poslednji, i čim je on svoj kamen metnuo, zablista građevina kao građevina iz njegovih sopstvenih ruku.“ Takve jedinke u ovim svojim ciljevima nisu imale svest o opštoj ideji; ... ali, proniknule su u potrebe vremena — u ono što je podesno za razvitak. To je baš prava istina njihova vremena, njihova sveta; to je, takoreći, najbliža vrsta na redu, i ona je već formirana u utrobi vremena.“ Čini se da takva filozofija dovodi do revolucionarnih zaključaka. Dijalektički proces pravi od promene osnovni princip života; nijedno stanje nije trajno; na svakom stepenu stvari nahodi se jedna protivrečnost koju može da razreši samo „borba suprotnosti“. Prema tome, najviši zakon politike je sloboda — koja drži otvoren put ka promenama; istorija je rastenje slobode, i država jeste, ili bi trebalo da je organizovana sloboda. U drugu ruku, učenje da je „stvarnost umna“ ima jednu konzervativnu boju: svako stanje, mada je određeno da iščezne, ima božansko pravo koje mu pripada kao jednom nužnom stepenu u razvitku; u izvesnom smislu brutalna je istina da je „sve što postoji dobro“. I kao što je jedinstvo cilj razvitka, poredak je prvi uslov slobode. Sistem: filozofija duha[uredi | uredi izvor] Hegelova filozofija duha je podeljena na teorije o subjektivnom, objektivnom i apsolutnom duhu. Filozofija subjektivnog duha sadrži filozofsku psihologiju; filozofija objektivnog duha je posvećena pravnoj i političkoj teoriji i njegovoj koncepciji svetske istorije; i na kraju, filozofija apsolutnog duha predstavlja njegovu teoriju o umetnosti, religiji i filozofiji. Svoju filozofiju subjetivnog duha u osnovnim crtama je predstavio u nekoliko paragrafa u Enciklopediji filozofskih nauka (Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse, 1830). Filozofiju objektivnog duha je predstavio ne samo u Enciklopediji, već takođe detaljno u delu koje je još u njegovo vreme bilo visoko cenjeno, Osnovne crte filozofije prava (Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, 1821). U ovom delu svog sistema, Hegel se ponovo bazira na principu koji je već razvio u svojoj logičkoj teoriji, odnosno da nešto – ovde entitet pod imenom „duh” – mora iskusiti proces vlastitog ostvarenja da bi se osposobio za prepoznavanje svoje istine, onoga što on jeste. Filozofija subjektivnog duha[uredi | uredi izvor] U filozofiji subjektivnog duha se nalazia jedna antropologija, fenomenologija duha i psihologija. U tim sekcijama Hegel je opisao i analizirao sve fenomene koji utiču na somatske, psihofizičke i mentalne karakteristike, uslove, procese i delovanja individue. Opseg predmeta koje pokriva se kreće od prirodnih kvaliteta individue, izraženih kroz temperament, karakter, fizionomiju, a putem osećajnosti, osećaja, svesti i želje, pa do samosvesti, intuicije, predstave, mišljenja i volje. Ovde se nalazi i Hegelova teorija o usvajanju jezika, praktičnog osećaja, dostignućima i funkciji mašte, odbrana moći navike koja održava život, njegova rešenja za problem um-telo, njegovo razumevanje porekla i lečenja duševnih bolesti i drugo. Hegelov cilj u ovim analizama jeste da zameni uobičajeni pristup empirijske psihologije jednim filozofskim pristupom psihoškom fenomenu. Dominantna karakterisitika ovog filozofskog stava, kaže se, jeste da dozvoljava interpretaciju subjekta psihičkih procesa kao proizvoda psihičke aktivnosti, umesto prostog objekta koji se razume kao supstanca koja poseduje određene moći i sposobnosti, a koje dalje treba smatrati njegovim suštinskim osobinama. Filozofija objektivnog duha[uredi | uredi izvor] Dok je filozofija subjektivnog duha tek privukla malu pažnju do polovine devetnaestog veka, Hegelova filozofija objektivnog duha, odnosno pravna i politička teorija, privlačila je veliku pažnju tokom devetnaestog a posebno u dvadesetom veku. To nije samo iz razloga što je ona bila od velike važnosti za marksiste i druge antiliberalne društvene teorije već i zbog toga što je neprikidno bila predmet silovite rasprave i kontroverze, naročito zbog njenih političkih implikacija. U svim svojim verzijama, Hegelova politička filozofija je osnovana na tri glavna uverenja koja je on negovao od svoje mladosti do kraja života. Prvo je da bilo koja moderna pravna i politička filozofija mora sadržati koncepciju slobode koja je bila centralna za evropsko prosvetiteljstvo, posebno ono u Nemačkoj. Drugo uverenje je da se, naročito u slučaju moderne političke filozofije, mora održati i usklađivati uvid da celina ima preimućstvo nad odvojenim delovima, – kao u slučaju celine koju je Aristotel formulisao u svojoj Politici. Na kraju, treće uverenje čini primena principa koji oblikuje ukupnu Hegelovu filozofiju, naime, da politička filozofija mora odigrati svoju ulogu u potvrdi teze koja kaže da je jedino razum stvarnost. Hegel je pokušao da opravda ova tri uverenja u okviru teorije o objektivnom duhu, (1) uvodeći jednu ekstravagantnu koncepciju slobode, (2) identifikujući ukupnu Aristotelovu filozofiju sa fenomenom koji je on nazvao „etičkim životom” i, (3) proglašavajući ovaj fenomen „etičkog života” za samu „stvarnost razuma”. Hegel ispunjava ovu samonametnutu potrebu za integracijom slobode čineći koncepciju slobodne volje centralnom za svoju filozofiju objektivnog duha; ovo je mesto gde njegova karakteristična koncepcija slobode dolazi do izražaja. Po Hegelu, volja je slobodna ne iz razloga što može da bira svoje ciljeve iz virtuelno bezbroj objektivnih alternativa; istinski slobodna volja je volja koja se jedino samoodređuje. Samoodređenje za Hegela znači voljno ukazati na sama sebe, prepoznati se. Time on misli o slobodi kao o samoukazivanju i na taj način je usađuje u koncept kognicije, a koji se takođe osniva na ideji samoukazivanja. Ovo usađivanje je krajnje namerno s Hegelove strane, jer mu otvara mogućnost da izlaže proces sistemskog raspleta različitih određenja volje ne samo kroz različite načine ostvarenja slobodne volje, već takođe kao procesa kognicije. S ovom podlogom, Hegel prvo razvija svoju pravnu i moralnu teoriju, koje su preuzele sve pravne veze i obligacioni karakter moralnih dela od koncepta slobodne volje. U pravnoj teoriji, Hegel je dao svoj doprinos raspravi o filozofskim osnovama civilnog i kriminalnog zakona. Njegova osnovna teza ovde je da je imovina, a čije je sticanje i korišćenje pretpostavka za slobodno delanje, neophodan uslov prava u svim njegovim različitim varijacijama. U teoriji morala raspravio je moralno ponašanje autonomnih subjekata kroz okvir sticanja moralnih stavova za svrhu ocenjivanja dela i pretvaranja samih moralnih ciljeva u dela. On o ovim institucijama misli kao o oblicima onoga što je nazvao „etičkim životom” (Sittlichkeit). U Hegelovom jeziku, etički život kao osnova za mogućnost zakona i moralnosti jeste sama istina slobodne volje, ono što slobodna volja stvarno jeste. Pošto je karakteristika istine slobodne volje da bude stvarnost, sledi da je, po Hegelu, etički život takođe istina slobodne volje. Ta stvarnost je stoga „pretpostavljena celina”, bez ukaza na koja to rasprava o zakonu ili moralu uopšte ima smisla. Ova teza o funkciji stvarnosti etičkog života kao osnove za pravo i moral je u vidu podsetnika aristotelovske maksime o preimućstvu celine nad delovima u političkoj filozofiji. Za Hegela, etički život se javlja u tri institucionalna oblika: porodici, civilnom (građanskom) društvu i državi. (Civilno (građansko) društvo koje se ovde podrazumeva je u stvarnosti „buržujsko društvo”.) U teoriji o porodici su njegova mišljenja o etičkoj funkciji braka, opravdanje monogamije, mišljenja o porodičnoj imovini i zakonima o nasledstvu i njegove maksime o odgoju dece. Teorija o civilnom društvu je postala široko poznata i uticajna, posebno zbog Hegelove dijagnoze problema koji se javljaju u društvu koje se jedino zasniva na ekonomskim interesima i elementarnim potrebama njegovih pojedinaca. Ova dijagnoza je rezultat njegovih analiza društva zasnovanog samo na ekonomskim odnosima. One duguju dosta delima političke ekonomije koja su napisali Adam Smit, Žan Batist Sej i Dejvid Rikardo, na koja Hegel često ukazuje. Po Hegelu, civilno (buržujsko) društvo shvaćeno kao jedna ekonomska zajednica je definisano činjenicom da u njemu pojedinci mogu zadovoljiti svoje potrebe kroz rad. Raznolikost prirode tih potreba znači da se one jedino mogu zadovoljiti podelom rada u društvu. To navodi ekonomske subjekte da se organizuju u gremije (Stände) i korporacije čiji članovi svaki preduzimaju specifične zadatke u pogledu društveno organizovanog zadovoljavanja vlastitih potreba. Ovde Hegel prepoznaje tri gremija: gremij seljaka poljoprivrednika, koji on naziva „gremijem subsistencije”; trgovački gremij, u koji uključuje zanatlije, proizvođače i trgovce; i takozvani „opšti gremij’’ čiji članovi ispunjavaju sudske i zakonodavne funkcije. Korporacije su uglavnom sačinjene od gremija trgovaca. Iako ovo ukupno carstvo civilnog (buržujskog) društva organizovano na ovaj način uključuje pravna ograničenja, i regulisano je civilnim i kriminalnim zakonima, ono se svejedno ne može održati stabilnim beskonačno vremena. Razlog je što nije moguće izbeći polarizaciju između siromašne većine i bogate manjine koja se javlja kod prenaseljenosti, tako da na kraju svo društveno bogatstvo neće biti dovoljno da zadovolji čak ni najelementarnije potrebe svih pojedinaca. Posledice su kolonizacija i nastanak „proleterijata”. Oboje će težiti da uništi ovakvo civlno (buržujsko) društvo. Sledeći Hegelove argumente, civilno društvo može jedino izbeći takvu sudbinu ukoliko njegovi članovi deluju ne u skladu sa njihovim ličnim interesima i potrebama, već ako prepoznaju državu kao „opštu svrhu”, i usmere svoja delovanja da njeno održavanje. Hegel razume državu kao ustavotvornu monarhiju sa podelom vlasti. Smatra da držani ustav nije ni na koji način proizvod neke institucije koja bi se isključivo bavila njegovim stvaranjem, niti je rezultat rada nekih posebnih pojedinaca. Stoga je „apsolutno neophodno da ustav, iako proizvod prošle istorije, ne smatramo gotovim entitetom.” Ustav je najpre izraz duha naroda, stvaran kroz istoriju da zadovolji njihove potrebe i običaje. Ovakvo razumevanje omogućuje Hegelu da zadrži, s jedne strane, da svaki narod ima „ustav koji mu odgovara”, a s druge, da insistira na tome da nema puno slobodnog prostora da se on menja. Ustavni oblik razumno organizovane države mora biti monarhija, jer njena karakteristična individualnost jedino može biti izražena u vidu konkretnog pojedinca kom se kao ličnosti mogu pripisati suvereni akti države. Hegel takođe favorizuje naslednu monarhiju pošto vidi proces određivanja ličnosti za monarha na osnovu njegovog porekla kao metod koji je najmanje podložan aribtrarnim odlukama. Hegelova teorija državne vlasti (Staatsgewalten) prepoznaje, kao dodatak kraljevskoj vlasti kneževsku vlast (fürstliche Gewalt) koja predstavlja konačnu instancu za donošenje odluka, vlast vlade (Regierungsgewalt) i na kraju zakonodavnu vlast (gesetzgebende Gewalt). Zadatak vlade, koja za Hegela takođe uključuje pravosudnu vlast, jeste da radi na ostvarenju opštih interesa države, osigura vladavinu prava i sprovodi zakone. Zakonodavna vlast je odgovorna za „dalje odredbe” ustava i zakona. Izvršnu vlast vrši skupština gremija podijeljena u dvije komore. U prvoj komori su pojedinci iz određene grupe moćnih zemljoposednika izabranih na osnovu porekla svog rođenja; drugu komoru čine predstavnici korporativnih udruženja civilnog (buržujskog) društva, pojedinci koje su izabrale njihove korporacije za svoje predstavnike u skupštini. Tako su u Hegelovom modelu države obe skupštinske komore konstituisane bez direktnog uključivanja ostatka građana. Hegelova teorija države je proizvela značajne kontroverze, posebno u njegovo vreme, zbog svoje izričite odbrane nasledne monarhije i snažnih anti-demokratskih karakteristika u svim pitanjima koja se tiču političkog predstavljanja svih njenih građana. Posebno je ovaj deo njegove političke filozofije, već polovinom devetnaestog vijeka, doveo do osude i na kraju tvrdnje da je Hegel u stvari zvanični filozof Pruske države, a koju je izrazio Artur Šopenhauer. Naučni rad[uredi | uredi izvor] Jedared je jedan Francuz zamolio Hegla da mu ovaj iznose svoju filozofiju u jednoj rečenici; Hegelu je to manje pošlo za rukom negoli kaluđeru koji je imao da definiše hrišćanstvo stojeći na jednoj nozi i koji je ovako prosto rekao: „Voli svoga bližnjega kao sebe samoga“. Hegel je smatrao za podesnije da odgovori u deset svezaka; i kad su ove bile napisane i objavljene, i kad je ceo svet o njima govorio, on se žalio da ga razume samo jedan jedini čovek, ali ni ovaj naročito. Najveći deo njegovih spisa sastoji se, kao radovi Aristotelovi, iz nacrta što ih je pravio za svoja predavanja, ili, još gore, iz studentskih beležaka o njegovim predavanjima. Samo su Logika i Fenomenologija iz njegove ruke, i to su majstorska dela nerazumljivosti, pomračena apstraktnim i zbijenim stilom, mađiski originalnom terminologijom, i preterano obazrivom modifikacijom svih stavova, u kojoj se ogleda baš gotsko bogatstvo ograđivačkih klauzula. Hegel opisuje svoje delo „kao pokušaj da filozofiju nauči govoriti nemačkim jezikom.“ To mu je uspelo. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nemački idealizam Apsolutni idealizam Zakon prelaska kvantiteta u kvalitet Delo[uredi | uredi izvor] Nemačka izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] (1968-) Gesammelte Werke, ed. von der Rheinisch-westfälischen Akademie der Wissenschaften, Hamburg: Meiner. (Kritičko-istorijsko izdanje u progresu. Do 1996. godine objavljeno je 15 tomova.) (1832—45) Werke. Vollständige Ausgabe durch einen Verein von Freunden des Verewigten, 18 vols in 21, Berlin: Duncker & Humblot. (Prvo izdanje koje je pripremilo jedno udruženje prijatelja Hegela; sadrži dobar broj Hegelovih predavanja. Naročito bitni tomovi u ovom izdanju su: Tom 9. – predavanja iz filozofije istorije; Tomovi 10 i 1-3 — predavanja iz estetike; Tomovi 11-12 – predavanja iz filozofije religije, Tomovi 13-15 – predavanja iz istorije filozofije.) (1970) Werke in 20 Bänden (Theorie-Werkausgabe), ed. E. Moldenhauer and K.M. Michel, Frankfurt: Suhrkamp. (Modifikovano i prošireno izdanje iz 1832-45. godine.) (c.1793-1800) Theologische Jugendschriften, ed. H. Nohl, Tübingen: J.C.B. Mohr, 1907, reprinted 1968. (Zbirka rukopisa pisanih pre 1801. godine.) (1801a) De Orbitis Planetarum, Jena: Seidler. (Esej) (1801b) Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie, Jena: Seidler. (Hegelov prvi filozofski spis.) (1802) Glauben und Wissen oder die Reflexionsphilosophie der Subjektivität, in Kritisches Journal der Philosophie, ed. F.W.J. Schelling and G.W.F. Hegel, Tübingen: Cotta. (Rane kritike na račun filozofije Kanta, Jakobija i Fihtea.) (c.1803-4) Jenaer Systementwürfe I, newly ed. K. Düsing and H. Kimmerle, Hamburg: Meiner, 1986. (Delovi njegovog prvog sistema.) (c.1804-5) Jenaer Systementwürfe II, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1982. (Rane koncepcije logike i metafizike i delovi filozofije prirode.) (c.1805-6) Jenaer Systementwürfe III, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1987. (Nedovršena verzija filozofije prirode i filozofije duha.) (1807) System der Wissenschaft. Erster Theil, die Phänomenologie des Geistes, Bamberg & Würzburg: Goebhardt. (Poznati uvod u sistem.) (1812—16) Wissenschaft der Logik, Nürnberg: Schrag, 3 vols. (Ekstenzivna elaboracija njegove metafizičke logike.) (1821) Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, Berlin: Nicolai. (Sadrži teoriju zakona i moralnosti; takođe društvenu i političku filozofiju.) (1830) Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse. Dritte Ausgabe, Heidelberg: Winter. (Poslednja i najkompletnija verzija njegovog sistema.) (1952—81) Briefe von und an Hegel, ed. J. Hoffmeister and F. Nicolin, Hamburg: Meiner, 4 vols. (Izdanje sa komentarima njegove lične korespondencije) (1983-) Vorlesungen. Ausgewählte Nachschriften und Manuskripte, Hamburg: Meiner. (Izdanje sa velikim brojem rukopisa koji se zasnivaju na beleškama njegovih studenata; mnogi otkriveni tek u skorije vreme.) Srpskohrvatska izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] Jenski spisi 1801—1807, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1983. Rani spisi, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1982. Fenomenologija duha, Beograd „Dereta“ 2005 / Zagreb „Ljevak“ 2000 / Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1974 / Zagreb „Naprijed“ 1987 / Zagreb „Kultura“ 1955. Estetika 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1961,1959,1955,1952. Istorija filosofije 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1983,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1964. Dijalektika, Beograd „Dereta“ 1991 / Beograd „Kultura“ 1958 / Beograd „G. Kon“ 1939 Filozofija istorije (povijesti), Beograd „Bardfin“ 2006 / Beograd „Fedon“ 2006 / Zagreb „Naprijed“ 1966 / Zagreb „Kultura“ 1951. Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1989,1964. Predavanje o dokazima za bitak Boga, Zagreb „Dereta“ 2007. Predavanja o filozofiji religije, Vrnjačka Banja „Eidos“ 1995. Enciklopedija filozofskih znanosti, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1987,1965. Nauka (Znanost)logike, Beograd „BIGZ“ 1987 / Beograd „Prosveta“ 1979,1977,1973 / Zagreb „Demetra“ 2004,2003. Sustav čudotvornosti, Zagreb „Studentski centar“ 1976. Filozofija propodeutika, Beograd „Grafos“ 1985,1980,1975. Politički i pravni spisi, Beograd „Nolit“ 1981. Sistem običajnosti, Beograd „Moderna“ 1990. Predavanje o Platonu (1825—1826), Zagreb „Demetra“ 1999. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v Murray 2006, str. 258–280 ^ Georg Wilhelm Friedrich Hegel ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ https://www.geo.de/wissen/23237-rtkl-250-geburtstag-wie-hegel-zu-preussens-koenig-der-gedanken-wurde ^ Njemački filozof Georg Hegel: osnovne ideje ^ Vrati se na: a b Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ Quinton, Anthony (2011). `Hegel Made Visible`. In Kenny, Kenny (ed.). Of men and manners : essays historical and philosophical. Oxford: Oxford University Press. p. 63. ISBN 9780199694556. Most reference books say that Hegel died of cholera. There was an epidemic of it and Hegel was worried about being infected. But Hegel`s most recent biographer Terry Pinkard argues conclusively that it was not cholera that killed Hegel. He had no diarrhoea and no swelling. It was probably, Pinkard says, `some kind of upper gastro-intestinal disease`. This detail is characteristic of the immense thoroughness and pertinacity of Pinkard`s `Hegel, a Biography` (C.U.P., 2001). ^ Norman Davies, Europe: A History, 1996, p. 687. ^ Dreyfus, Hubert L. (2007). A Companion to Heidegger. Wrathall, Mark A. Chichester: John Wiley & Sons. p. 143. ISBN 978-0-470-99724-6. OCLC 437213915. ^ Kant, Immanuel (1998). Critique of Pure Reason. Cambridge University Press. pp. A81/B107. ISBN 978-0-521-35402-8.

И. Г. Космачев - Карманный справочник технолога-инструментальщика Машиностроение, 1964 321 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro Рубрики: Инструментальное производство--Справочники - Режущие инструменты--Конструкция и расчет--Справочники И. Г. Космачев - Џепни водич за технолога алата I. G. Kosmachev - Pocket guide for tool technologist Оборудование и приспособления для заточки и доводки режущих инструментов. Для заточки и доводки режущих инструментов применяются точила универсальные и специальные станки. Кроме того, для обработки режущих инструментов применяют кругло-, плоско- и профилешлифовальные станки. Точила предназначены в основном для заточки резцов всех типов. При отсутствии специальных заточных станков на точилах выполняют заточку сверл. Заточку передних поверхностей у резцов на точилах производят торцом круга, а задних поверхностей — периферией круга. Универсальные станки применяются для заточки и доводки всех видов режущего инструмента и имеют комплект приспособлений, которые облегчают установку и закрепление затачиваемого инструмента. Специальные заточные станки предназначены, как правило, для заточки и доводки режущих инструментов одного вида — резцов, сверл, протяжек, червячных фрез и т. д. Рекомендуемые типы станков для алмазно-абразивной обработки режущих инструментов приведены в табл. 115. СОДЕРЖАНИЕ. Предисловие. Глава I. Материалы для режущих инструментов. 1. Инструментальные стали. 2. Металлокерамические твердые сплавы. 3. Минеральная керамика. 4. Абразивные материалы. Глава II. Конструкции режущего инструмента. 5. Резцы. 6. Фрезы. 7. Сверла, зенкеры и развертки. 8. Протяжки и прошивки. 9. Резьбонарезной инструмент. 10. Абразивный инструмент. Глава III. Обработка режущих элементов инструмента. 11. Изготовление пластинок и ножей. 12. Подготовка твердосплавных пластинок и коронок к сборке. 13. Шлифование минералокерамических пластинок. 14. Изготовление инструмента из пластифицированных заготовок. Глава IV. Технология изготовления державок и корпусов. 15. Изготовление державок и ножей. 16. Изготовление корпусов концевого инструмента. 17. Изготовление корпусов насадного инструмента. 18. Изготовление корпусов фрез с запрессованными быстрорежущими пластинками. Глава V. Крепление режущей части инструмента. 19. Напайка твердосплавных пластинок. 20. Напайка быстрорежущих пластинок. 21. Наплавка инструмента. 22. Механическое крепление пластинок. 23. Крепление минералокерамических пластинок и алмазов. Глава VI. Термическая обработка режущих инструментов. 24. Основные операции термической обработки. 25. Химико-термическая обработка инструментов. 26. Практика термической обработки режущего инструмента. Глава VI1. Заточка и доводка режущих инструментов. 27. Выбор основных параметров заточки и доводки. 28. Оборудование и приспособления для заточки и доводки режущих инструментов. 29. Заточка и доводка резцов. 30. Заточка многолезвийных инструментов. 31. Доводка режущих инструментов. Литература. -------------------- Опрема и уређаји за оштрење и дораду резних алата. За оштрење и завршну обраду резних алата, оштрице се користе универзалне и специјалне машине. Поред тога, за обраду резних алата користе се округле, равне и профилне машине за брушење. Оштрице су дизајниране углавном за оштрење резача свих врста. У недостатку специјалних машина за млевење на брусилицама, бушилице се изоштравају. Оштрење предњих површина секутића на брусилици врши се крајем круга, а задње површине - периферијом круга. Универзалне машине се користе за оштрење и дораду свих врста резних алата и имају сет уређаја који олакшавају уградњу и фиксирање алата који се оштре. Специјалне машине за брушење су дизајниране, по правилу, за оштрење и завршну обраду резних алата истог типа - секачи, бушилице, брошеви, плоче за кување итд. Препоручени типови машина за дијамантно-абразивну обраду резних алата дати су у табели. 115. САДРЖАЈ. Предговор. Поглавље И. Материјали за резне алате. 1. Алатни челици. 2. Метал-керамичке тврде легуре. 3. Минерална керамика. 4. Абразивни материјали. Поглавље ИИ. Дизајн алата за сечење. 5. Секутићи. 6. Резачи. 7. Бушилице, упуштачи и развртачи. 8. Броацхес и фирмвер. 9. Алат за резање навоја. 10. Абразивни алат. Поглавље ИИИ. Обрада резних елемената алата. 11. Израда плоча и ножева. 12. Припрема плоча и круница од тврдих легура за монтажу. 13. Брушење минерално-керамичких плоча. 14. Израда алата од пластифицираних залогаја. Поглавље ИВ. Технологија израде држача и кућишта. 15. Производња држача и ножева. 16. Производња крајњих кутија за алат. 17. Производња футрола за алат. 18. Производња тела резача са пресованим ножевима за сечење велике брзине. Поглавље В. Причвршћивање резног дела алата. 19. Лемљење плоча од тврдих легура. 20. Лемљење плоча за сечење велике брзине. 21. Алат за наваривање. 22. Механичко причвршћивање плоча. 23. Причвршћивање минерално-керамичких плоча и дијаманата. Поглавље ВИ. Термичка обрада резних алата. 24. Основне операције термичке обраде. 25. Хемијско-термички третман алата. 26. Пракса топлотне обраде резних алата. Поглавље ВИ1. Оштрење и дорада резних алата. 27. Избор главних параметара оштрења и завршне обраде. 28. Опрема и прибор за оштрење и завршну обраду резних алата. 29. Оштрење и дорада секутића. 30. Оштрење алата са више оштрица. 31. Фино подешавање резних алата. ----------- Equipment and devices for sharpening and finishing cutting tools. For sharpening and finishing cutting tools, sharpeners are used universal and special machines. In addition, round, flat and profile grinding machines are used to process cutting tools. Sharpeners are designed mainly for sharpening cutters of all types. In the absence of special grinding machines on grinders, drills are sharpened. Sharpening of the front surfaces of the incisors on the grinders is carried out with the end of the circle, and the rear surfaces - with the periphery of the circle. Universal machines are used for sharpening and finishing all types of cutting tools and have a set of devices that facilitate the installation and fixing of the tool being sharpened. Special grinding machines are designed, as a rule, for sharpening and finishing cutting tools of the same type - cutters, drills, broaches, hobs, etc. Recommended types of machines for diamond-abrasive processing of cutting tools are given in Table. 115. CONTENT. Preface. Chapter I. Materials for cutting tools. 1. Tool steels. 2. Metal-ceramic hard alloys. 3. Mineral ceramics. 4. Abrasive materials. Chapter II. Cutting tool designs. 5. Incisors. 6. Cutters. 7. Drills, countersinks and reamers. 8. Broaches and firmware. 9. Thread-cutting tool. 10. Abrasive tool. Chapter III. Processing of cutting elements of the tool. 11. Production of records and knives. 12. Preparation of hard-alloy plates and crowns for assembly. 13. Grinding of mineral-ceramic plates. 14. Making a tool from plasticized blanks. Chapter IV. Manufacturing technology of holders and housings. 15. Manufacture of holders and knives. 16. Manufacture of end tool cases. 17. Manufacture of shell tool cases. 18. Manufacture of cutter bodies with pressed high-speed cutting blades. Chapter V. Fastening the cutting part of the tool. 19. Soldering hard-alloy plates. 20. Soldering of high-speed cutting plates. 21. Surfacing tool. 22. Mechanical fastening of plates. 23. Fastening of mineral-ceramic plates and diamonds. Chapter VI. Heat treatment of cutting tools. 24. Basic operations of heat treatment. 25. Chemical-thermal treatment of tools. 26. The practice of heat treatment of cutting tools. Chapter VI1. Sharpening and finishing of cutting tools. 27. The choice of the main parameters of sharpening and finishing. 28. Equipment and fixtures for sharpening and finishing cutting tools. 29. Sharpening and finishing of incisors. 30. Sharpening multi-blade tools. 31. Fine-tuning of cutting tools. Literature.