VOJNO DELO - 1- 2/1993 Meki povez, format: 15x24, 300 strana, cirilica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja i koriscenja. Kompaktna. 280523 ktj-57

DELO broj 1 - 2 / januar-februar 1984, godina XXX, str. 312., Nolit Beograd. Mesečni časopis za teoriju, kritiku i poeziju. Sadržaj na slici. Tema broja : Karl Jaspers Očuvaniost 4-; korica malo pohabana.

CASOPIS DELO, JANUAR - FEBRUAR 1986, DVOBROJ 1-2, TEMA DZELATSKI POZIV, NAOMA COMSKOG..OSIM BROJA NA KORICAMA LEPO OCUVAN

samo strip zaheftana oba dela Politikin zabavnik brojevi 2333 i 2334 Pukovnik Klifton u epizodi Klan Mekgregorovih 1-2

sa slike P-2/P-1

Časopis za književnost, umetnost kulturu, prosvetna i društvena pitanja Kraljevo, 1991. 109 strana, u dobrom stanju Iz sadržaja: - Dobrica Erić: vreme za gusle - Slavko Stamenić: Porodica Sam u delu Danila Kiša - Džojs Kerol Outs: Obična ljubav - Štefan Hermlin: Doktor Diboa - Velizar Nedović: Dragoslav Mihailović - Kritika i razobličenje zločina...

Izdavač: Naučno delo, Beograd Godina izdanja: 1976. Povez: Broširan Broj strana: 202 Vrsta građe: Časopis Saveza društava za strane jezike i književnost SFRJ Stanje: Dobro-veoma dobro Napomena: Sadržaj na slici 2 Radovan Samardžić, Predrag Matvejević, Nićifor Naumov...

Moj Mikro (13) broj 1 iz 1986.godine - januar 1986 - 1986/1 (2) Izdavač: ČGP Delo, OOUR Revije, Ljubljana - Moj mikro (mikroračunalo) je slovenački časopis za informatiku koji je prvi put objavila slovenačka kompanija ČGP Delo. Prvi broj na slovenačkom jeziku izašao je u junu 1984., dok je prvo izdanje na srpskohrvatskom (latinica) izašlo u januaru 1985. Ukupno je izašlo 82 broja (od toga je 6 dvobroja, znači fizički je izašlo 76 zasebnih časopisa) dimenzije: 22cm x 30cm broj strana: 68 težina 155 grama Očuvanost: 4 zacepljen hrbat gore 3cm, trag od presavijanja u gornjem desnom uglu prednje korice i vidljiv na pravih 10-ak listova, upisana tri slova na prednjoj korici gore u slovu `M` i upisane dve reči na prvom listu dole uz rub sadržaj: Mikroračunari 1985 godine ; Commodeore 128 ; Microsoft Basic ; Crtamo na C-64 : Računarska animacija ; Računanje matematičkih funkcija ; Emulator EPROM-a za spektrum ; Paralelni ulazno-izlazni interfejs ; IGRICE: Marsport (spectrum 48K, amstrad CPC 464) ; The Forest at World`s End (Amstrad - Schneider cpc 464) ; Winter Games (C64 - PC 128) ; Popeye (ZX Spectrum) ; Fighting Warrior (Spectrum 48K) [2]

Moj Mikro (39) broj 3 iz 1988.godine - mart 1988 - 1988/3 Izdavač: ČGP Delo, OOUR Revije, Ljubljana - Moj mikro (mikroračunalo) je slovenački časopis za informatiku koji je prvi put objavila slovenačka kompanija ČGP Delo. Prvi broj na slovenačkom jeziku izašao je u junu 1984., dok je prvo izdanje na srpskohrvatskom (latinica) izašlo u januaru 1985. Ukupno je izašlo 82 broja (od toga je 6 dvobroja, znači fizički je izašlo 76 zasebnih časopisa) dimenzije: 22cm x 30cm broj strana: 68 težina 130 grama Očuvanost: 5- Test: IBM PS/2 alias IT, model 30 ; Sun Microsystems ; Star LC 10 i LaserPrinter 8 ; ADC za Atari ST - Neposredno upravljanje ulazno-izlaznim jedinicama ; Uključivanje i isključivanje ZX Spectruma ; Logitechova `Modula 2` ; Crtamo sa CPC (2) ; Lotus Manuscript ; IGRE : Game Over ; Winter Olympiad 88 ; Los Angeles Swat ; Match Day 2 ; Combat School ; Jackal ; Freddy Hardest ; Indiana Jones and the Temple of Doom ; Bubble Bobble ; Dizzy ; Water Polo ; Yogi Bear ; Nebulus ; Super Hang-On ; Fire Power ; Test Drive ; Trantor ; Out Run [1]

Moj Mikro (27) broj 3 iz 1987.godine - mart 1987 - 1987/3 Izdavač: ČGP Delo, OOUR Revije, Ljubljana - Moj mikro (mikroračunalo) je slovenački časopis za informatiku koji je prvi put objavila slovenačka kompanija ČGP Delo. Prvi broj na slovenačkom jeziku izašao je u junu 1984., dok je prvo izdanje na srpskohrvatskom (latinica) izašlo u januaru 1985. Ukupno je izašlo 82 broja (od toga je 6 dvobroja, znači fizički je izašlo 76 zasebnih časopisa) dimenzije: 22cm x 30cm broj strana: 84 težina 170 grama Očuvanost: 5- požuteo Tekstovi: Sokol PC kompatibilac Made in YU ; Amstrad PC ; 2mb na disketnoj jedinici ; Apple II GS - smrt 68000? ; Brzi C64 ; Amiga 1000 ; Amstrad DMP 2000 ; Bezbednost računarskih podataka ; Acorn Risc Machine ; Megamaxov razvojni sistem za ST i Macintosh ; Fast Basic za Atari ST ; GEM (3) ; DBASE III, programsko oruđe četvrte generacije ; Framework II Ashton-Tate ; Lotus 1-2-3 ; Mašinsko programiranje ; Nelinearna korelacija IGRE: Infiltrator 2 , Frost Byte , The Great Escape , Lightforce , Heartland , A.C.E. , Universal Hero , Bombo , Uridium , Thanatos , Dr. Maddo

BUKTINJA - Broj 31 Buktinja - časopis za književnost, umetnost i kulturu Broj 31 Mek povez 99 str. SATIRA IZ NAŠEG SOKAKA Otkako je sveta i veka, mnogobrojne bolesti tište ljudsku zajednicu. Lečimo se na različite načine: buntom, bunom, ratovima, izborima, žalbama, molbama, jadikovanjem i drugim lekovima koji svi zajedno nemaju snagu, prodornost, dalekosežnost i univerzalnost koju sa sobom nosi podsmeh oblikovan u satiričnu književnu formu. Pre 220 godina objavljeno je prvo satirično delo u srpskoj književnosti naslovljeno kao Mali bukvar za veliku decu, autora Mihaila Maksimovića. Ova knjižica, izdata još daleke 1792. godine, kritikuje sve nivoe srpskog malograđanskog društva XVIII veka, a njena sadržina je aktuelna i do današnjih dana. Na ovim prostorima, na sreću ili nesreću, postoji veoma plodno tle za ovakvu vrstu stvaralaštva, pa je zato kratak put od činije pune raznovrsnog voća do najboljih satiričnih dela, u ovom vremenu, a po svemu sudeći, i u budućim vremenima. SATIRA Satira je u doslovnom značenju reči žrtvena činija puna raznog voća, a u prenesenom — pesma ili neko drugo književno delo sastavljeno od raznih elemenata. Pod satirom je, zapravo, moguće podrazumevati: (1) kraću ili dužu pesmu u kojoj se na podrugljiv način ukazuje na štetne pojave u društvu ili na negativne osobine pojedinaca; (2) književno delo bilo kog žanra; (3) satiričnu književnost u širem smislu. Tako se može govoriti o satiračnoj pesmi, satiračnom epu/spevu, satiračnoj poemi, satiračnoj prapoveci/prači, satiračnom romanu, satiračnoj drami (komedija) aforizmu (koji u novije vreme postaje isključivo satirični žanr). Satira se, tradicionalno, određuje kao viši, oštriji vid komike u odnosu na humor — humor, naime, ima za cilj da samo nasmeje čitaoca ukazujući na negativne pojave, a satira da osudi te pojave i osobine i potpomogne njihovom iskorenjivanju. Neke od najčešćih osobina koje bivaju predmet satirične oštrice su: tvrdičluk, pomodarstvo, samohvalisanje, dvoličnost, servilnost, nemoral... U tom smislu, satira se služi i određenim (standardnim) stilskim sredstvima — haperbolom, ironijom, a naročito alegorijom. U velikom broju slučajeva se satira, parodija i šaljiva književnost uopšte vezuju i za druge odrednice, recimo za erotiku, pa se tako, primera radi, Rableov Gargantua a Pantagruel svrstava i u erotske i u satirične romane. Katkad književna dela erotske provenijencije potpuno prerastu u satiru, za šta kao tipičan primer možemo navesti Gomnaidu Dubrovačanina Junija (Džona) Palmotića. Početke satiračne književnosti je teško odrediti. U starogrčkoj književnosti za istaknute satiričare važe Simonid, Arhiloh, Folkidid, komediograf Aristofan. U književnosti starog Rima su se u oblasti satire istakli Horacije, Juvenal (čije glavno i jedino delo ima naslov Satire), Apulej, Petronije Arbiter. U novijoj (evropskoj) književnosti se kao izraziti satiričari navode: Miguel Servantes (autor čuvenog Don Kihota), Fransoa Rable, Volter (sa svojim romanom Kandid), Džonatan Svift (najpoznatij i po romanu Gulaverova putovanja, koji docnije postaje omiljeno dečje štivo), Džordž Gordon Bajron, Džordž Bernard Šo, Nikolaj Vasiljevič Gogolj (čije je glavno delo roman Mrtve duše). Najiscrpniji pregled satiričnih vidova u početnim fazama novije srpske književnosti dao je, po našem mišljenju, Stanislav Vinaver u svom eseju (javnom predavanju održanom na Kolarčevom narodnom univerzitetu) Srpski humoristi i satiričari. U ovom tekstu on tvrdi da se u `najvažnijem pesničkom dokumentu srpskog naroda`, u Gorskom vijencu Petra Petrovića Njegoša, `nalazi (...) i jedna komična i satirična epizoda od monumentalne vrednosti`. Reč je o onom čuvenom mestu iz Njegoševog dela gde Vojvoda Draško saopštava svoje utiske o boravku u Mlecima. Vinaverova je ocena da ova epizoda `u neku ruku ima programski karakter` i da je ona, zapravo, `okvir u kome se ima kretati srpska satira, srpska komika, srpski humor...` Naravno, počeci srpske satirične književnosti dosežu do nešto dalje prošlosti... U istom eseju Stanislav Vinaver ističe da se Dositej Obradović `služi (...) najradije u svojoj didaktici, komikom, blagom šalom`. (Ova konstatacija bi bila samo jedan u nizu dokaza da je u nekim slučajevima teško razlučiti humorističko od satiričnog!). Kao najznačajnijeg, pak, Dositejevog sledbenika Vinaver navodi Jovana Steriju Popovića, jednog od najvećih i žanrovski najraznovrsnijih srpskih pisaca XIX veka. Osim njega, u periodu klasicizma i predromantizma satiru su negovali i manje poznati pisci Mihailo Maksimović i Konstantin Bogdanović. Svoj doprinos srpskoj satiri dali su, posle Njegoša, i drugi romantičari. U najbolja obimnija pesnička ostvarenja Branka Radičevića se, osim Đačkog rastanka i Tuge i opomene, ubraja i satirični spev Put, u kojem je pesnik ismejao protivnike Vukove jezičke reforme. Uobičajena podela koja obuhvata najveći deo originalnog pesničkog stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja jeste na intimnu liriku i poeziju kolektivne inspiracije (koja je najobimnija od svega što je Zmaj stvorio), u čijem sklopu najznačajnije mesto zauzimaju satirične pesme, `lepe satirice`, kako ih je nazvao Miodrag Popović (Bildung, Jututunska juhahaha, Jututunska narodna himna...). Za negovanje satire u epohi srpskog realizma znatne zasluge pripadaju Svetozaru Markoviću, koji se, pod vidnim uticajem ruskih revolucionarnih demokrata (najviše Pisarova), zalagao za stvaranje društveno angažovane literature, odnosnoza`uništenje estetike`, kako je to imenovao jedan od njegovih sledbenika, Pera Todorović. Markovićeve ideje je, inače, prihvatio i veliki srpski romantičar (jedini među njima!), Đura Jakšić, a njegova satirična oštrica najubojitija je u pesmi Otac i sin i kratkoj priči Komadić švajcarskog sira. Kod Milovana Glišića, jednog od začetnika srpskog realizma, nailazimo i na onaj tip priča koje su neposredno najavljivale Radoja Domanovića. Najpoznatije od njih su, svakako: Šta čoveku neće pasti na um!, Novi Mesija, Čist vazduh, Sigurna većina, Molepstvo. U tom smislu, treba, kada je reč o Glišiću, veću pažnju posvetiti njegovom ranom stvaralaštvu (onom pre 1873. godine) — saradnji u satiričnom listu Vragolan. I najveći među, inače, malobrojnim liričarima iz vremena realizma, Vojislav Ilić, nije odoleo `izazovu satire`. Takvim svojim pesmama (od kojih je, svakako, najpoznatija Maskenbal na Rudniku) on je, po rečima Jovana Deretića, `stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima` ove epohe. Iz tog vremena potiča i jedna od naj poznatijih naših satiričnih pesama svih vremena - Svinja reformator Milorada Mitrovića. Za razliku od većine ostalih realista, Stevan Sremac je bio monarhista i protivnik Svetozara Markovića. On je, međutim, poput svoje književne sabraće, `više voleo staro nego novo, bliži mu je bio starovremenski, patrijarhalni nego moderni, građanski svet`. Takva Sremčeva shvatanja uticala su na to da on podvrgne `oštrom satiričnom peru` sve ono evropsko, zapadnjačko što je prodiralo u Srbiju. Naj veći domet, što se satire tiče, kod Sremca je ostvaren u Vukadinu i `Limunaciji` na selu, a njima uz bok ide i kraća pripovetka `Česna starina!... `. U ovim i nekim drugim delima, ipak, nisu pošteđeni ni sledbenici pokreta Svetozara Markovića. Sremac se, inače, kao pisac u znatnoj meri oslanja na svoje prethodnike — Jovana Steriju Popovića i Jakova Ignjatovića, a donekle i na Milovana Glišića. Jedan od najviših dometa srpske satire ostvaren je u književnom delu Branislava Nušića, drugog našeg velikog komediografa posle Jovana Sterije Popovića, na čije se stvaralaštvo on, u velikoj meri, nadovezuje. Nušićev prethodnik je, međutim, i Kosta Trifković, koji predstavlja svojevrsnu `kopču` između ova dva velikana. Premda je Nušić sam sebe smatrao više humoristom nego satiričarem, a svoje komedije manje cenio od ostalih drama (i drugih žanrova), one su najvredniji deo njegovog stvaralaštva, a njihov satirični naboj je neporeciv. B. Nušić je, inače, svoje književno stvaralaštvo otpočeo u periodu realizma (i to satiričnom pesmom Dva raba, komedijom Narodni poslanik i drugim ranim delima), a nastavio je da piše i docnije, u vreme moderne, kao i u periodu između dva svetska rata. Humorističko-satirična tradicija srpskog realizma svoj vrhunac doživlja sa Radojem Domanovićem. On je svoj književni talenat najbolje iskazao u satiričnim pripovetkama, koje se obično dele u nekoliko grupa: humoristčko-satirične ili anegdotsko-satirične (Ne razumem, Glasam za slepce, Demon, Mitropolitov mačor i druge), humorističko-satirične sa elementima groteskne fantastike (Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola), parodično-satirične (Ozbiljne naučne stvari, Hajduk Stanko po kritičarskom receptu g. Momčila Ivanića) i (najbolje!) alegorično-satirične, čiji je on i tvorac (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Mrtvo more, Stradija). Poslednjih godina Radoje Domanović više nego možda ijedan pisac zaokuplja pažnju izučavalaca književnosti, tako da se pojavio veliki broj tekstova i zasebnih knjiga. U Domanovićevom delu se otkrivaju nova značenja, nove vrednosti, a na svetlo dana izbijaju i manje poznati ili do sada nepoznati tekstovi ovog književnog velikana. Dragana Vukićević, primera radi, u Domanovićevom (inače, fikcionalnom) stvaralaštvu uočava i prisustvo književnokritičkih tema. Putem Radoja Domanović pošli su mnogi kasniji srpski pisci, tako da je `stvoreno` čitavo Domanovićevo pleme, kako ga je nazvao Miroslav Egerić, jedan od najprilježnijih izučavalaca srpske satire. Tom `plemenu` pripadaju, između ostalih, i ovi pisci: Erih Koš, Branko Ćopić (onim delom svog stvaralaštva koje ga određuje kao jeretičkog Ćopića, po rečima Vladimira Bunjca), Vasa Popović, Dušan Radović, Vladimir Bulatović Vib, Branislav Crnčević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, Aleksandar Baljak i niz drugih pisaca, naročito onih koji važe za aforističare. Svoj već pominjani tekst Stanislav Vinaver završava osvrtom na satirične elemente u delu Petra Kočića, jednog od naših lirskih realista. Ovde se Kočićevi stavovi sravnjuju sa stavovima Vuka Karadžića — Vukova sumnja u `prosveščenije` (zbog kvarenja narodnih vrednosti) kod Kočića prelazi u mržnju, ali samo zato što ono dolazi od tuđinske, okupatorske austrougarske vlasti. Na udaru Kočićevog satiričnog pera najviše se našlo kvarenje jedne od najvećih i najsvetijih vrednosti jednog naroda - jezika. Vinaver se posebno bavi manje poznatim Kočićevim tekstom — dužom pripovetkom Sudanija. Najpopularnije Kočićevo delo je, inače, satira u dramskom obliku Jazavac pred sudom. Branimir V. Branković