Paškanat je dvogodišnja zeljasta biljka, visine 50-100cm. Gaji se u mnogo varijateta. Kao lekovito bilje može se upotrebljavati i divlji paštrnak, ali ga ima više podvrsta i biljke su dosta slične, pa je teško razlikovati dobre od loših pošto su neke podvrste i otrovne. Zato se preporučuje da se paštrnjak kao lekovito bilje koristi samo kao gajeno. Upotrebljava se i plod i koren, ređe list. Koristi se kao svež koren, svež list i zreo plod. Pastrnjak se gaji kao peršun, šargarepa i drugo korenasto začinsko povrće. Ima svojstven aromatični miris i začinski u slatki ukus. Najkvalitetnije korenje se dobija u jesen prve godine. Koren se svež dugo vremena može držati u pesku. Sastav: U svim delovima biljke ima etarskog ulja, a najviše u plodovima (1,5 – 3,5%). U listu ima oko 50mg% vitamica C. U korenu, delu koji se načešće koristi kod ove lekovite biljke ima oko: 10% šećera, 4,5% pektina, 3,5% belančevina, 1% skroba, 0,5% masnog ulja, 0,3% etarskog ulja. Nađen je furokumarinski derivat pastinacin. Upotreba: Ova lekovita biljka je prijatan i koristan začin i lek za izazivanje apetita, bolje varenje, protiv grčeva u crevima i kao diutretik. Plod je gorak aromatik; povećava mlečnost kod doilja. Tri supene kašike sitno narezanog korena ili lista ili 3 kafene kašičice stucanog ploda kuva se 2-3 minuta u 400ml vode i pije po jedna kašika 3x na dan pre jela. VAŽNO !!!! NE ŠALJEM POUZECEM Ako vam to ne odgovara, molim vas da ne kupujete kod mene !!!!!!!!!!! Pogledajte i ostale moje semenke... Uplate na tekuci racun Komercijalne banke : 205-9001019400297-73

fanzin HORNBURG #6 (oktobar 2005, Beograd) 56 strana, A4, štampano c/b na glossy papiru, kolor korice. Nov. Ovo je, ako se dobro sećam, poslednji broj ovog fanzina koji je izdavao Marko Miranović, beogradski metal entuzijasta koji je imao različite nadimke (koje je sam sebi davao), npr. Despot, pa Morgan Hornburg, kako je ovde potpisan, pa... Ovaj njegov zin je bio u skladu sa njegovim muzičkim opredeljenjem, a to je simfonični (atmo) black metal. Pisan je na dobrom engleskom, i izazvao je i određenu pažnju u Srbiji, mada se pojavio u vremenu kada je bilo baš dosta fanzina i časopisa. Prelom je lep, štampa odlična. Sa časopisom su sarađivali i još neki bitni likovi sa tadašnje metal scene - Dachaz, koji je izradio i logo fanzina, Marko Ristić, koji će kasnije voditi NOCTURNE zine, Lazar Galić, odličan muzičar - član više bendova, između ostalih i DRACONIC, i Max Butcher, koji je broj prelomio (pa zato i liči dizajnom na njegov BUTCHERIAN VIBE). Sadržaj je veoma dobar: BAL-SAGOTH, BATTLELORE, DIMMU BORGIR, FALKENBACH, MOONSORROW, NAGLFAR, PRIMORDIAL, RAGNAROK, SIRENIA, TAAKE, THERION, WINTERSUN... Tu su i dva intervjua sa domaćim bendovima, što je uvek za pohvalu. Marko Miranović je predstavio CONSECRATION i ABONOS, a tu su i kraće vesti sa srpske scene. Naravno, kao i svi fanzini, i ovaj ima bogatu sekciju recenzija. Miranović je ubrzo po izlasku ovo broja odlučio da proširi koncepciju časopisa, da promoviše sve vrste metala, prvenstveno power metal, pa je ovaj zin ugasio, i pokrenmuo novi, pod nazivom METAL SOUND. Počeo je da piše na srpskom, u očitoj želji da postane važniji činilac na medijskoj metal sceni, što mu uglavnom nije uspelo. U ponudi imam i dva broja ovog zine, pogledajte ih na: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61189037_casopis-METAL-SOUND-br-1-2006-srpski-metal-zine https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61189153_casopis-METAL-SOUND-br-2-2007-srpski-metal-zine Miranović je imao i nekoliko bendova, objavio nekoliko CD-a, pa iako nije bio većini tadašnjih metalaca simpatičan, zbog svog odbojnog i često nabusito-nadrkanog ponašanja, mora se priznati da su za njega ostala dela, tj. da nije bio jedan od mnogih koji samo pričaju, a ništa ne urade. Takvi, iza kojih stoje rezultati, će uvek imati moju podršku. Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Stavio sam u neispravne jer NEMA roman! Nada - Jedan od najpoznatijih ženskih časopisa na ovim prostorima. Bavio se najzanimljivijim temama iz javnog života, od zdravlja do estrade. Žene iz nekadašnjeg srednjeg sloja kupovale su ovaj list iz nedelje u nedelju. Kao i mnogi drugi, ugašen na početku finsnijske krize u zemlji. Iz sadržaja: Naslovna strana: Seid Memić Vajta Moda: Raznobojno modno leto (modeli?) Vez, vezenje, kukičanje: Raskošni detalji, Stolnjak, Milje, Mali mornar, Orijentalni motiv... Feljton: Mešoviti brakovi u Jugoslaviji 1.deo Naši u svetu i iz sveta: Osmeh mami goste Intervju: Mira Banjac (na dve strane i jedna fotografija) Ilona Staler (Ćićolina) od striptizete do poslanika Tržište ljubavi na stupcima štampe: U modi su imućni partneri Feljton: Utvrđivanje očinstva pred sudom 3.deo Zaječar `Kristal`: Kristalne čaše pune deviza (jedna strana i 3 fotografije) Iz Palate pravde: Zlatan lančić Živkova Bara, Ušće kod Obrenovca: Sa terencima na licu mesta U belom svetu: Ramona Del Abate, Elizabet Tejlor i Ričard Gir, Karolina Menar... Naši u belom svetu: Uspeh iz inata Vesna Šunjić, direktor `Zlatke Vuković` o štrajkovima: Direktora treba izmisliti U poseti: Seid Memić Vajta (na dve strane i 7 fotografije) Krojenje: Modeli s krojnog arka Feljton: Stiv Mek Kvin 4.deo Feljton: Naše istraživanje o sidi 2.deo Medicinski dodatak: pedijatar, ginekolog, ortoped, specijalist medicine Strip: Stari zanati - Grnčari 3.deo (Zekira i Ahmet Muminović) Letnje cveće za zimske dane Kuvar, recepti: Za letnje osveženje Škola atraktivnog pletenja 6.deo Ljubavna priča: Momak s gitarom - Dajna Grej Šarena strana: Marija Šel, Martina Navratilova i Džudi Nelson, Ana Bekuta ... Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: Magazini 2 Težina: 150 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 18.03.2021. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara Tiskovina ubuduće ne može da pređe 2 kg. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Latinski naziv: Phytolacca decandra Karakteristike po kojima se prepoznaje u prirodi Stabljika – okruglog oblika, glatka, čvrsta i uspravna, jezgrovita, razgranata, zelena kada je mlada, a crvena ili ružičasta pred kraj leta, visine 1 m do 3 m, širine 2,5 cm ili 5 cm. Listovi – rastresiti, lekoviti, duguljasti u prelazu u kopljasti oblik, zašiljeni na oba kraja, dužine 13 cm ili duži; listovi su široki oko 8 cm, glatki su sa obe strane, bogate zelene boje, neprekinuti, a peteljkom su spojeni sa stabljikom biljke. Cvet – brojni, mali, grupisani u grozdove, sa zelenim središnjim koji su spolja zasenčeni; grupisani u grozdove; čašice cvetova su grupisane u grupe od 4 do 5 okruglih izdržljivih čašičnih listića koje izigravaju latice; nema krunica ili venčića; veoma uočljiv zeleni ovarijum zakrivljenog oblika. Plod – okrugle veoma sočne bobice, tamnoružičaste boje, debljine oko 8 mm, koji vise u duguljastim busenima sa crvenkastih stabljika; sadrži desetak semena koja se sjaje i ružičasto-crvene su boje; Koren – veliki, cilindričnog oblika, debljine 2,5 cm do 8 cm, često svetlucav i vlaknast, lako lomljiv i lako se seče, prstenast, smežurani po dužini, prekriveni tankom žućkasto-smeđe ili sivo-smeđe boje, sa unutrašnjom vlaknastom strukturom beličaste boje; prah ove biljke je braonkasto-žućkaste boje. Ukus – slatkast, jedak. Miris – blag. Karakteristike pri rastu: Višegodišnji koren; pronađena je uglavnom u istočnom delu SAD-a, takođe i u Evropi i severnim delovim Afrike; raste u suvim, istrošenim zemljištima (posebno na spaljenim površinama), duž puteva, gustiša, međa između njiva, na padinama; cveta u periodu od juna do oktobra. Preporučuje se herbalisti da sam uzgaja svoje korenje vinobojke i da ga sam priprema u lekovite preparate. Vinobojka veoma brzo raste, seme posejano u jesen niče već na proleće, a do leta nastaje koren dužine 30 cm, debljine 5 cm. Ukoliko skupimo bobice koje su na zemlji, to će obezbediti seme za sledeći urod. Branje: Verovatno nijedna lekovita biljka ne propada brže i celovitije ako stoji, kao što je slučaj sa vinobojkom. Stoga je neophodno iskopati svež koren i upotrebiti ga u pripremi preparata za svaki tretman. S druge strane, moguće je sveže iskopan koren staviti u tečni ekstrakt ili tinkturu čim pre je izvađen i očišćen. Mladice vinobojke koje se beru u proleće mogu da se kuvaju i jedu slično kao što se priprema spanać, špargla i slično povrće. Listove treba brati uoči samog sazrevanja bobica, a same bobice beru se kada su potpuno zrele u periodu od avgusta do oktobra. Sušenje i čuvanje: Lekovita svojstva vinobojke najbolje će biti sačuvana ako se ta biljka pravi kao biljni ekstrakt ili tinktura. Pošto je biljni ekstrakt koji se prodaje u farmaceutskim kućama nepravilno napravljen, zato što se proizvodi od starog i osušenog korenja, takvi biljni preparati nisu pouzdano lekovito sredstvo. Stoga herbalistii treba da prave sami lekovite preparate od vinobojke. Lekovitost Delovi biljke koji su za upotrebu u lekovite svrhe: Sveže korenje (tada ima najjače dejstvo), bobice i listovi. Lekovito dejstvo: Relaksant, alterativ, katartik, emetik, rastvorno sredstvo, sredstvo za otpušavanje kanala, sredstvo protiv infekcije, antisifilitik, antiskorbutik, hranjivo sredstvo; listovi: anodin, srčani depresant. Vinobojka je jedan od najjačih alterativa, a posebno je korisna u slučajevima stvrdnuća, otoka ili uvećanja žlezda za lučenje, pogotovo tiroidne žlezde i slezine. Ona je odličan lek za sve kožne poremećaje, a posebno pomaže kod stvrdnuća jetre i slabog lučenja žuči. Ona ima skoro magično dejstvo na nove nenormalne izrasline na telu, kao i na koštana uvećanja tkiva koja su prouzrokovana direktnom povredom, pa čak i hroničnim stanjima. Vinobojka leči i zapaljenje bubrega i uvećanja limfne žlezde, a takođe je i efikasno sredstvo za brzo dejstvo protiv raka. Koren ove biljke (koji treba kuvati u dve vode – iskuvati u prvoj vodi, pa promeniti vodu i prokuvati je opet) i njeni nežni listovi mogu da se sprave u osvežavajući prolećni napitak. Pri tome i mladi listovi ove biljke mogu da se koriste kao zeleni dodatak ručku. Koren vinobojke deluje postepeno i polako, ali istrajno i do kraja. Dispepsija: Vinobojka se smatra veoma delotvornom biljkom za probleme sa slabom probavom. Reumatizam:Vinobojka se veoma uspešno upotrebljava u lečenju različitih oblika reumatizma. Kancer:Vinobojka je koristan lek u tretmanu protiv kancera. Lekovita upotreba: Hroničan reumatizam, kožna oboljenja, sifilis, čirevi, šuge, ekcem, upale krajnika, difterija, stanje groznice (kod odojčadi), gušavost, kancer, gnojni čirevi na dojkama, uvećane limfne žlezde, maligni tumori, konjuktivitis, dismenoreja, leukoreja, paraliza creva, glavobolja (koje su izazvane raznim faktorima), stvrdnuta jetra, nefritis, zapaljenje bubrega, skrofula, svrab, hronična upala grla, gojaznost, hemoroidi. Priprema biljnih formula od vinobojke Preparati: Tečni ekstrakt, infuzija, tinktura. Doziranje: UPOTREBITE SAMO OVE PROPISANE DOZE POŠTO JE VINOBOJKA IZUZETNO JAKA BILJKA! Tečni ekstrakt: (koren) 1/4-1/2 čajne kašičice. Tečni ekstrakt: (bobice) 1/2-1 čajna kašičica. Infuzija: 1 čajna kašičica do 1 supena kašika 3 puta dnevno, pre ili posle obroka; deci davati 1/2 do 1 čajna kašičica zavisno od uzrasta. Tinktura: 3-10 kapi. PRIMENA U LEKOVITE SVRHE: Pažnja: Ne upotrebljavati prevelike količine vinobojke za izazivanje povraćanja pošto je učinak ove biljke na organizam veoma snažan! Analna Hemoroidi: Tečni ekstrakt upotrebiti za ispiranje i ubrizgavanje. Oralna Gušavost, gnojni čirevi na dojkama ili naslage (mastitis), povećane limfne žlezde (pogotovo na vratu): 1/2 čajne kašičice tečnog ekstrakta razmutiti u čaši vode i davati pacijentu 1 čajnu kašičicu na svaka 2-3 sata; ili 10 kapi tinkture na svaka četiri sata. Groznica (kod beba): U 1 čajnu kašičicu vode kanuti jednu kap tinkture i davati na svaka 3 sata. Hronični reumatizam: Koristiti infuziju u dozi od 1 čajne kašičice ili ekstrakt kako je gore opisano; ili infuziju u smeši sa crnim kohošom (Cimicifuga racemosa) i zimzelenom (Gaultheria procumbens). Gojaznost (masno tkivo): Upotrebiti infuziju od bobica. Rak dojke: Videti „LEKOVITE FORMULE“ u nastavku članka. Gušavost: Tečni ekstrakt koristiti kao liniment za spoljašnju upotrebu, a takođe piti taj ekstrakt u malim količinama (kao što je naznačeno u “Doziranje”). Gnojne rane: Za brže sazrevanje gnojnih rana upotrebite tečni ekstrakt kao oblogu. Tumori, povećanje žlezda za lučenje itd.: Videti „LEKOVITE FORMULE“. Kožni poremećaji, sifilis, skrofula, ekcem: Upotrebite liniment ili infuziju za ispiranje obolelih mesta. Upala mlečne žlezde (mastitis): Pijte tečni ekstrakt i primenite liniment ili čvrsti ekstrakt na zapaljeno mesto. LEKOVITE FORMULE: Infuzija od vinobojke 15 g vinobojke, iseckano ili fino samleveno (Phytolacca decandra) 700 ml destilovane vode Preparat: Kuvati vodu dok ne proključa i potom preliti biljku i ostaviti da se natapa u vodi 3-4 minuta; procediti i ostaviti da se ohladi, flaširati i čuvati na hladnom mestu. Doziranje: 1 čajna kašičica do 1 supena kašika 3 puta dnevno, pre ili posle jela. Deca: 1/2-1 čajna kašičica, zavisno od uzrasta. 5pokeberry n bottle seedback.comTečni ekstrakt od vinobojke 450 g vinobojke (Phytolacca decandra), iseckano na tanke kriške i narendano da bude u obliku kaše 180 ml alkohola jačine 70% 360 ml destilovane vode Preparat: Preliti biljku sredstvom za rastvaranje (koje nastaje kada se pomeša alkohol sa vodom), čvrsto zatvoriti i ostaviti da odstoji 5 dana; istisnuti svu tečnost iz smese najjačim mogućim pritiskom, procediti i sipati u zasenčenu bocu i čuvati na hladnom mestu. Doziranje: 3-10 kapi dobro razblaženih u toploj ili hladnoj vodi. Tinktura od vinobojke 450 g vinobojke (Phytolacca decandra), sveže i grubo istucane 1,9 l alkohola jačine 40% Priprema: Ostavite biljku 2 nedelje da se omekšava u alkoholnom rastvoru, a zatim procedite ceo rastvor (filtrirajte). Doziranje: 10 kapi na svaka 4 sata (odrasli); ova doza može da se donekle poveća dok se pacijent ne opusti. Smeša za liniment od vinobojke 85 g vinobojke, tečni ekstrakt (Phytolacca decandra) 1 čajna kašičica mirike u prahu (Myrica cerifera) 1 čajna kašičica ulja od sasafrasa (Sassafras albidum) 1/2 čajne kašičice lovorovog lista (Laurus nobilis) 60 g tragakant smole (Astragalus gummifer) Preparat: Dobro izmešati četiri biljke, a zatim dodati smolu (tako da će količina da ispadne 180 g) i dobro sve promućkati. Primena: Obolela mesta mazati ovom mašću 4-5 puta dnevno. Na tumore i izrasline koje nisu maligne, primenite dosta utrljavanja i masiranja. Biljna smeša protiv kancera 60 g vinobojke, tečni ekstrakt (Phytolacca decandra) 30 g korena žute lincure, tečni ekstrakt (Gentiana lutea) 30 g korena maslačka, tečni ekstrakt (Taraxacum officinale) Dovoljna količina meda rastvorenog u vodi, ili jednostavno sirupa. Preparat: Pomešati tečne ekstrakte i dodati dovoljno meda u vodi ili sirupa da dobijete 500 ml tečnosti. Doziranje: 1 čajna kašičica posle svakog jela. pokeroots Koren vinobojke Obloga za rak dojke Dovoljno sveže i fino samlevene vinobojke (Phytolacca decandra) Dovoljna količina tečnog ekstrakta vinobojke (Phytolacca decandra) (razređen na 1/16 jačine); ili upotrebiti infuziju svežeg korenja Dovoljna količina mirike u prahu (Myrica cerifera) Preparat: Za svaki oblog upotrebiti sveži koren i samleti dovoljnu količinu svežeg korenja za jednokratnu upotrebu; samleveno korenje uviti (urolati) u parče pamučne tkanine, gazu, ili neki drugi tanak materijal koji je dovoljno velik da pokrije celu dojku (za bradavicu iseći prorez dovoljno velik da bi krpa mogla da što bolje pokrije površinu dojke). Primena: Oblog staviti na obolelo mesto, navlažiti samo jedanput dnevno tečnim ekstraktom i onda pokriti plastikom da bi zadržalo vlažnost; ostaviti 3 dana, a zatim staviti sveži oblog. Za 2 nedelje od početka ovog tretmana na površinu dojke izbiće gnojne ranice; za oko mesec dana iz dojke će nestati sva tvrdoća i ona će postati mekana. Zatim pažljivo oprati dojku razblaženim jabukovim sirćetom i pokriti je prahom od biljke mirika i ostaviti celu površinu dojke da se osuši; za 7 do 10 dana cela površina dojke biće isceljena. Liniment za kancerogene rane 1 deo vinobojke, tečni ekstrakt (Phytolacca decandra) 1 deo običnog štavelja, tečni ekstrakt (Rumex crispus) 1 deo crvenog korena, tečni ekstrakt (Sanguinaria Canadensis) Preparat: Mašću mazati kancerogene rane 3 puta dnevno, a pre svakog mazanja, rane isprati alkoholom. Napomena: kao odličan alterativ čaj za ovo oboljenje jeste čaj od listova crnog oraha (Juglans nigra), koji treba piti po 3 šolje na dan. Hronični reumatizam 115 g bobica vinobojke (Phytolacca decandra) 115 g bobica avdike (Sambucus ebulus) 115 g bobica tamnocrvenog ruja (Rhus glabra) 115 g kupine (Rubus villosus) Preparat: U 2 l vode krčkati ovo bilje 20 minuta; dodajte dovoljno šećera ili meda da od toga nastane sirup. Doziranje: 1 čajna kašičic 3 puta dnevno. Slike su od mojih biljaka od kojih dobijate i seme. VAŽNO !!!! NE ŠALJEM POUZECEM Ako vam to ne odgovara, molim vas da ne kupujete kod mene !!!!!!!!!!! Pogledajte i ostale moje semenke... Uplate na tekuci racun Komercijalne banke : 205-9001019400297-73

Prvi broj Bravo ScreenFuna izašao je aprila 2005. godine. Stalne rubrike u časopisu su: Preview (najave novih igara), Test (recenzije igara), Software, Hardware, Fun, News, Pisma, Trix, Game Over i retro (sa GameFunShotom, delom megapostera i nagradnim igrama). Bravo ScreenFun je postao ScreenFun od juna 2009. godine zbog gašenja originalnog nemačkog izdanja kojeg je izdavao Heinrich Bauer Zeitschriften Verlag KG. Ovo je jedan od retkih primera u novinarstvu da se originalni časopis ugasi a njegovo licencno izdanje nastavi da izlazi. Iz sadržaja: Poster: Brothers in Arms: South Park: The Game, sa druge strane Street Fighter X Tekken + megaposter u delovima League of Legends 2.deo Gde Ezio stade, tu Connore produži! Najnoviji broj ScreenFuna donosi ekskluzivni preview igre Assassin’s Creed III! Želite da saznate sve detalje i pikanterije iz novog AC? Želite da vidite ekskluzivne šotove iz gejmpleja? Pogledajte naš preview na četiri strane. Paralelno sa izlaskom junskog broja ScreenFuna izašla je i igra godine – Diablo III. Saznajte šta vam sve treba da biste je igrali, kako igra izgleda a možete učestvovati u nagradnoj igri i osvojiti originale ili Diablo III majice. ScreenFun prati dešavanja na političkoj sceni pa donosi članak “Ja bih hteo da vladam” o igrama za političare t.j. za one koji se tako osećaju. Ako ste više u orijentalnom fazonu, pročitajte tekst “Šogunske hronike” u kojoj predstavljamo najbolje modove za Shogun 2: Total War. ScreenFun broj 85 donosi prve prikaze igara South Park: The Game (sa posterom), koja će vas nasmejati do suza i Auto Club Revolution koji će pokušati da unese revoluciju žanr trkačkih igara. Ako ste fan konzole PS3 pročitajte kakav će biti God of War: Ascension i PlayStation All-Star Battle Royal. I ovaj broj ScreenFuna krcat je testovima pa ćete tu naći: Armored Core, Blacklight: Retribution, Blades of Time, MUD: FIM Motocross World Championship, Naval War: Arctic Circle, Prototype 2, Risen 2: Dark Watters, Shoot Many Robots, Sniper Elite V2, Street Fighter X Tekken za PC (sa posterom), The Walking Dead: Episode 1, Top Gun: Hard Lock, Tropico 4: Modern Times, UEFA Euro 2012 kao i mini-opisi igara: Mortal Kombat, Pole Position 2012, Trials Evolution, RE: Operation Racoon City i Fireburst. Pročitajte u vestima i prve informacije o igrama Crysis 3, Call of Duty: Black Ops 2 i PES 2013. U rubrici Hardware testiramo dva trenutno najskuplja i najtraženija modela: Samsung Galaxy SIII i HTC One X. Koji je bolji? Izdavač: Color Press Group, Novi Sad Broj strana: 64 Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 107 Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Čičak je višegodišnja zeljasta biljka. Koren je debeo, vretenast i dugačak do 60 cm. Stabljika je uspravna, tvrda, žilava, razgranata i visoka do 150 cm. Listovi su krupni, na dugim drškama, jajasto okruglasti, po ivici talasasto usečeni, sa donje strane dlakavi a sa gornje zeleni. Donji listovi su krupniji i imaju šuplju dršku. Okruglaste glavičaste cvasti crvenkaste boje raspoređene su na vrhu biljke na dugačkim drškama. Obavijene su dosta tvrdim zelenim ovojnim listovima koji su na vrhovima savijeni u obliku kukica i zbog toga lako prianjaju za predmete prilikom dodira. Raste uz puteve, na livadama i neobrađenom zemljištu. Voli sunčani položaj i nađubrenu zemlju. Za lek se upotrebljavaju koren, listovi i seme.Dvogodišnje korenje sakuplja se u proleće i jesen, listovi dok su još mladi, a seme kad sazre. Sadrži ugljovodonik inulin, proteine, palmitinsku i stearinsku kiselinu, glukozide, alkaloide, tanine, eterično ulje, mnogo vitamina C. Sok od čička je izvrstan kod bolesne jetre. Pospešuje izlučivanje žuči, pomaže dijabetičarima. Čaj leči i pročišćava krv. Sveži sok od korena leči vlažne lišaje, potkožne čireve, nečistu kožu, mladalačke akne, otvorene rane, opekotine. Čaj od semena je dobar protiv bubrežnih kamenaca, tera na mokrenje, zaustavlja dizenteriju i reguliše menstruaciju. Seme čička koristi se za pravljenje čičkovog ulja koje je jako dobar lek protiv peruti i ispadanja kose. Koren, listovi i seme čička nakon godinu dana gube svoje lekovito delovanje. Lek protiv gore navedenih bolesti priprema se tako da se 1 velika kašika sitno narezanog korenja i lišća kuva u pola litre vode 5 minuta, zatim se ostavi poklopljeno 10- 15 minuta i na kraju procedi. Piju se po 2 velike kašike dvaput dnevno, ujutro i uveče. Ako se 60 grama korena kuva 5 minuta u 1 litri vode, može se uzimati po šoljica ujutro i uveče. Prah od suvog korena pomešan sa zečjim lojem izvlači strana tela iz rane. U slučaju poremećaja licnog živca (Nervus facialis), kada se usta iskrive, zdrobi se svež koren i lišće sa donjim delom stabljike čička i privije na zdravu stranu. Na 1 litru vode uzme se 10g sušenog lišća i pije ujutro i uveče po 1 šoljica. U vinu skuvano lišće čička leči od mokraćnih kamenaca. Oni nestaju i kada se uzima sitno izrezan čičkov koren (ili prah) od suvog korena, pomešano sa medom. Za čaj se na jednu litru vode uzima 1 velika kašika isečenog korena i skuva.Pomešaju se jednaki delovi toga čaja i sirćeta (jabučni) pa se time natrlja koža glave dvaput dnevno, zaustavlja se ispadanje kose. Čičkovo ulje: Šaka suvog i sitno istucanog semena, polivena sa malo 90 % alkohola, ostavi se da stoji 14 dana , zatim se dolije pola do tri četvrt litre ulja (najbolje maslinovog, ali ako ga nema dobro je i suncokretovo), pa se opet ostavi 4 nedelje na toplom mestu, uz povremeno mućkanje. Da bi alkohol ispario, bocu sa uljem ne zatvaramo čepom nego sa malo gaze ili papirom u kome su izbušene sitne rupice. Mast od čičkovog korena: Dobro se očistiti i opere čičkov koren. Narezati ga na male komadiće i iz njih istisnuti što više soka . Pripremiti kvalitetnu i čistu, nesoljenu svinjsku mast. Količina masti zavisi od toga koliko se istisnulo soka, jer njihovim mešanjem treba postići gustu kašastu masu. Tako pripremljenu lekovitu mast staviti u porculansku (nikako u metalnu) posudu, dobro je zatvoriti i čuvati u frižideru. Nekoliko puta na dan nanosi se na opečenu kožu, a koristi se i kod čireva, rana i lišajeva. VAŽNO !!!! NE ŠALJEM POUZECEM Ako vam to ne odgovara, molim vas da ne kupujete kod mene !!!!!!!!!!! Pogledajte i ostale moje semenke... Uplate na tekuci racun Komercijalne banke : 205-9001019400297-73

DALJE, broj 17/1986 OSLOBOĐENJE SARAJEVO 1986 R e f e r e n c e Art Lover: Umetnici sa pseudonimima Jevrem Brković: Ljubljanska drama Žan Lakost: PredGovor za knjigu Valtera Benjamina Valter BENJAMIN: Pariz drugog carstva kod BodleRa Goran Babić: Željezo za ranu (Intervju, Borbina anketa o odnosu Partije i inteligencije...) Enes Duraković: Književno djelo Derviša Sušića Erih FRID: Mlado drvo / Sudbinske sile / Merila Branko Andrić: Kako žene strašno pate PRVI MEĐUNARODNI MEJL-ART MANIFEST 1962/1982 Njujork-Parma `NJUJORŠKA DOPISNA ŠKOLA UMETNOSTI` Osnovao je američki umetnik REJ DŽONSON.... Mejl-artisti širom sveta!!! 1. Mejl-art je obLik `komunikacije`, koja može biti upućena jednoj ili više oSoba, a koja se tiče bilo sfere `privatnog` ili `društvenog` života. Mejl-art je rođen kao suprotStavljanje dosadnim umetničkim školama koje su stvorili trgovci, galeristi i kritičari, koji su umetnost uvek gušili i guše, vrše pritisak, sVodeći `umetnička traganja` na puki ekonomski efekat 2. Tehnike mejl-arta su kolaž, fotoKopija, marke umetnika, gumeni pečat, vizuelni radovi na kovertu, pisaća mašina, ciklostil, razni kancelarijski materijal, nalepnice... 3. Metod kojim se mejl-art koristi (što predstavlja i njegov jezik) jeste jezik svakodnevice uperen (u vidu poštanskih `raketa` čije su glave punjene fantazijom) prema gluposti, licemerju, jeresi, idealizmu, ideologiji, anarhiji, moralu, otadžbini, religiji, poLitici, tržištu kulture, manipulišući svim materijalnim produktima tehnološke imperije, uključujući njene skrivene jezike, toteme i tabue!!! 4. Mejl-art se rasProstire posredstvom mehanizma međuNarodne pošte, koja funkcioniše poPut razGlasne kutije 5. Jezik mej-arta je sLožen `koktel` kultura. U njega su uključeni vizuelni i fonetski pesnici i oni koji eksperimentišu jezikom na svim nivoima 6. Mejl-art je snažan međuNarodni krug 7. Budućnost mejl-arta: napretkom svemirske tehnologije i slanjem u orbitu hiljada veštačkih satelita svaKako će se izmeniti mejl-art i kao medij (isPoruka, razMena, rad na produktima) i kao jezik (reProdukcija originala putem videoTerminala i kompjutera, javnim i privatnim kanalima). (Mihajlo Grušić) ............................................................ BROŠ LATINICA 124 STRANICE Bez potpisa, podvlačenih stranica, pečata! LEPO OČUVANO **********

Prvi broj Bravo ScreenFuna izašao je aprila 2005. godine. Stalne rubrike u časopisu su: Preview (najave novih igara), Test (recenzije igara), Software, Hardware, Fun, News, Pisma, Trix, Game Over i retro (sa GameFunShotom, delom megapostera i nagradnim igrama). Bravo ScreenFun je postao ScreenFun od juna 2009. godine zbog gašenja originalnog nemačkog izdanja kojeg je izdavao Heinrich Bauer Zeitschriften Verlag KG. Ovo je jedan od retkih primera u novinarstvu da se originalni časopis ugasi a njegovo licencno izdanje nastavi da izlazi. Iz sadržaja: Poster: Prince of Persia: The Forgotten Sand, sa druge strane Spinter Cell: Conviction + megaposter u delovima Alise iz igre Tekken 6 3.deo U broju 61 donosimo detaljan preview igre Ghost Recon: Future Soldier na četiri strane, ali pored toga bacamo pogled i na igru koja samo što nije izašla Prince of Perisa: The Forgotten Sand (sa posterom). Dok čekamo ovaj film i igru, nova kriza nam stiže – i to još opasnija! Pod imenom Crysis 2! Proveravamo šta donosi nastavak. U ovom broju naći ćete preview još dve veoma obećavajuće igre: Formula 1 2010 i APB! Pored toga, donosimo vam i specijale o umetnosti igara Jasona Rohrera, a poseban članak posvećujemo teorijama zavere u video igrama. Ako vas interesuje Warhammer 40K serijal pročitajte tekst pod nazivom “Ratovi i čekići 41. veka”. ScreenFun #61 donosi testove sledećih igara: Age of Pirates 2, Dead to Right: Retribution, Global Agenda, GTA: Episodes from Liberty City PC, Lucidity, Majesty 2: Kingmaker, Prison Break: The Conspiracy, Settlers 7: Paths to a Kingdom, Simon the Sorcerer 5, Spinter Cell: Conviction (sa posterom), Star Wolves 3: Civil War i Zombie Driver. Uveli smo i rubriku mini-opisa u kojoj su se ovog puta našli: Metal Slug Complete, Castlevania: The Adventure Rebirth, Mortal Kombat II, Mega Man 10, Final Fight: Double Impact i Comix Zone. Ako vam neke igre zahtevaju Windows 7 ali bi i dalje da radite na XP-u pročitajte članak o Dual bootu u kojem ćete saznati kako da ovo uradite najbezbolnije. A ako vam neke igre štucaju, onda razmislite o nabavci novog GeForcea GTX480. Proverili smo koliko je brz ali i koliko udara po džepu. Izdavač: Color Press Group, Novi Sad Godina: 2004 Broj strana: 64 Biblioteka: Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: Magazini 107 Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

REČNIK TEHNOLOGIJE Vidici br. 1/2 1981. Veliki format. Poslednji list podeljen na pola i malo zaprljan. Sve ostalo sasvim OK. Rečnik tehnologije objavljen je u junu 1981. godine u okviru časopisa Vidici. U pitanju je filozofsko delo pisano u najboljoj tradiciji „pevanja i mišljenja“ odnosno filozofije izrečene na način jezika koji nije diskurzivan i analitičan već je poetski. Mnogi ovo delo vide kao prvi postmoderni tekst jugoslovenske i srpske kulture. Rečnik najbolje govori sam o sebi pa bi, stoga, pre nastavka čitanja daljeg izlaganja valjalo pročitati Rečnik u celosti ili bar neke od njegovih odrednica. Ova knjiga napisana je u formi rečnika. To je njena struktura. Neobično je, za početak, da jedna filozofska knjiga bude napisana u tom obliku. Ta forma nama je bliska posredstvom romana Hazarski rečnik Milorada Pavića, međutim, treba uzeti u obzir da se Rečnik pojavio 1981, tri godine pre velikog postmodernog romana naše kulture. Odrednice unutar Rečnika tehnologije izabrane su proizvoljno ili je bolje reći da one izneveravaju čitalačko očekivanje, jer čitalac većinu odrednica u Rečniku isprva ne može da poveže sa tehnologijom. Na primer, neke od njih su: amnezija, apokalipsa, Balkan, budala, Bulgakov, Vavilon, varvari, Vergilije, delanje, Dečaci, Enciklopedija, život, igra, Mesec, mnoštvo, napredak, objava, odricanje, patnja, prikaze, stanovanje, strast, strah, Sfinga, telo, Tehnolog, Troja, tu, um, Frankenštajn, Hegel, hleb, čekanje, Šekspir. Sve odrednice unutar Rečnika, a ima ih 162, predstavljene su na sledeći način: prvo je istaknuta etimologija date reči, zatim njeno značenje, zatim njeno tumačenje, onda sinonim te reči i, na kraju, primer. Sve ovo ističe izuzetnu zanimljivost ove filozofske knjige. Kroz način obrade odrednica vide se snaga i autentičnost mišljenja autora knjige. Čitalac mu mora priznati erudiciju i originalnost pri upotrebi analogija koje odlikuju ovo delo. Knjiga je predstavljena kao spis anonimnog autora. Objavljena je 1981, u vreme kada je urednik Vidika bio Aleksandar Ž. Petrović koji na svom imenu, na svom Ja, nije insistirao, ali nije tajna da je on, zapravo, autor ove filozofske knjige, i ne samo njenog sadržaja, već i koncepta njenog izgleda koji je kaligrafski uobličila Tamara Jerković. Knjiga koja se bavi tehnologijom izgleda kao srednjevekovni rukopis. Naslovna strana tog „rukopisa“ je ručno pisana i bojena, tekst na njoj ispisan je ćiriličnim pismom. Unutrašnjost knjige je, takođe, ručno bojena i pisana kaligrafski izvrsnim rukopisom koji tekst donosi na latinici. Još jedan vizuelni kuriozitet ove knjige je bitno pomenuti. Neke od odrednica Rečnika tehnologije praćene su slikama. Značenjska veza slika i odrednica je naročit zadatak za tumače. Na primer, reč „Balkan“ praćena je slikom Lude sa nulte tarot karte. Odrednica „Dante“ stoji uz crtež grupe Idoli na kojoj su Krstić, Divljan i Šaper sa ispruženim rukama u pravcu posmatrača. Odrednica „Kant“ praćena je slikom na kojoj Kant i Smrt igraju šah. Odrednica „Patnja“ praćena je reprodukcijom Gojine grafike „San razuma stvara čudovišta“. Odrednica „Um“ ilustrovana je slikom „Crni kvadrat“ Kazimira Maljeviča, a odrednica „Hegel“ velikom belom piramidom u čijem središtu je jedno oko. Intertekstualnost i citatnost su bitne odlike Rečnika tehnologije. Svojim sadržajem Rečnik predstavlja imaginarni muzej i vavilonsku biblioteku citata. Oni su morali ostaviti utisak i izvršiti uticaj na pisca Rečnika: Platon, Aristotel, Heraklit, Demokrit, Empedokle, Zenon, Vergilije, Toma Akvinski, Dante, Šekspir, Dekart, Luter, Paskal, Volter, Kant, Fihte, Gete, Hegel, Blejk, Adam Smit, Marks, Kjerkegor, Niče, Kropotkin, Dostojevski, Tolstoj, Šestov, Špengler, Berđajev, Poenkare, Haksli, Prust, Maler, Po, Bulgakov, Frojd, Maljevič, Kafka, Breht, Justin Popović, Veselin Čajkanović, Bloh, Horkhajmer, Hajdeger, Bašlar, Grejvs, Kolakovski, i drugi. Ovaj spisak, uz mnoštvo korisnih informacija, može se pronaći u tekstu „Razjasnica tehno-ujdurmi. Misloslovlje o Rečniku tehnologije“ čiji je autor Miloš Knežević. Tekst je objavljen u zborniku Povratak iz zemlje zmajeva. Rečnik tehnologije – 33 godine posle. Recepcija Rečnika tehnologije u našoj kulturi nije bila jednostavna. Rečnik je izazvao oštre reakcije, negodovanja, smene, zabrane i medijsku prozivku autora. Takođe, napisana je i ideološka analiza tog rukopisa koju je moguće pronaći i čitati na sajtu posvećenom ovoj knjizi. Analiza i njene posledice neće biti tema ovog teksta jer autorka ovih redova smatra da je toj temi dato isuviše prostora u zbornicima koji su, u međuvremenu, priređivani, a da je sam sadržaj i filozofski značaj knjige potpuno stavljen na stranu. Treba još reći o čemu i o kome je ova knjiga. Ona je o domovini njenog autora, o socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji. Jugoslavija je, prema autoru, istrošila svoja značenja i svoju tehnologiju, misaonu i radnu. Sve se pretvorilo u jednoumlje Tehnologa i teror Institucije. Ova knjiga zapravo je o utopiji Jugoslaviji, o njenoj neodrživosti, zastareloj tehnologiji ideologije i nemogućnosti prevazilaženja problema u kojima je. (Izvor A.A.A) Jugoslovenska filozofska postmoderna

REČNIK TEHNOLOGIJE Vidici br. 1/2 1981. Veliki format. Prva (naslovna strana) kao i druga oštećene kao na slici ( pokušaj saniranja selotejpom). Oštećene pretposlednja kao i poslednja strana. Listovi se odvajaju. Funkcionalan i dalje. Rečnik tehnologije objavljen je u junu 1981. godine u okviru časopisa Vidici. U pitanju je filozofsko delo pisano u najboljoj tradiciji „pevanja i mišljenja“ odnosno filozofije izrečene na način jezika koji nije diskurzivan i analitičan već je poetski. Mnogi ovo delo vide kao prvi postmoderni tekst jugoslovenske i srpske kulture. Rečnik najbolje govori sam o sebi pa bi, stoga, pre nastavka čitanja daljeg izlaganja valjalo pročitati Rečnik u celosti ili bar neke od njegovih odrednica. Ova knjiga napisana je u formi rečnika. To je njena struktura. Neobično je, za početak, da jedna filozofska knjiga bude napisana u tom obliku. Ta forma nama je bliska posredstvom romana Hazarski rečnik Milorada Pavića, međutim, treba uzeti u obzir da se Rečnik pojavio 1981, tri godine pre velikog postmodernog romana naše kulture. Odrednice unutar Rečnika tehnologije izabrane su proizvoljno ili je bolje reći da one izneveravaju čitalačko očekivanje, jer čitalac većinu odrednica u Rečniku isprva ne može da poveže sa tehnologijom. Na primer, neke od njih su: amnezija, apokalipsa, Balkan, budala, Bulgakov, Vavilon, varvari, Vergilije, delanje, Dečaci, Enciklopedija, život, igra, Mesec, mnoštvo, napredak, objava, odricanje, patnja, prikaze, stanovanje, strast, strah, Sfinga, telo, Tehnolog, Troja, tu, um, Frankenštajn, Hegel, hleb, čekanje, Šekspir. Sve odrednice unutar Rečnika, a ima ih 162, predstavljene su na sledeći način: prvo je istaknuta etimologija date reči, zatim njeno značenje, zatim njeno tumačenje, onda sinonim te reči i, na kraju, primer. Sve ovo ističe izuzetnu zanimljivost ove filozofske knjige. Kroz način obrade odrednica vide se snaga i autentičnost mišljenja autora knjige. Čitalac mu mora priznati erudiciju i originalnost pri upotrebi analogija koje odlikuju ovo delo. Knjiga je predstavljena kao spis anonimnog autora. Objavljena je 1981, u vreme kada je urednik Vidika bio Aleksandar Ž. Petrović koji na svom imenu, na svom Ja, nije insistirao, ali nije tajna da je on, zapravo, autor ove filozofske knjige, i ne samo njenog sadržaja, već i koncepta njenog izgleda koji je kaligrafski uobličila Tamara Jerković. Knjiga koja se bavi tehnologijom izgleda kao srednjevekovni rukopis. Naslovna strana tog „rukopisa“ je ručno pisana i bojena, tekst na njoj ispisan je ćiriličnim pismom. Unutrašnjost knjige je, takođe, ručno bojena i pisana kaligrafski izvrsnim rukopisom koji tekst donosi na latinici. Još jedan vizuelni kuriozitet ove knjige je bitno pomenuti. Neke od odrednica Rečnika tehnologije praćene su slikama. Značenjska veza slika i odrednica je naročit zadatak za tumače. Na primer, reč „Balkan“ praćena je slikom Lude sa nulte tarot karte. Odrednica „Dante“ stoji uz crtež grupe Idoli na kojoj su Krstić, Divljan i Šaper sa ispruženim rukama u pravcu posmatrača. Odrednica „Kant“ praćena je slikom na kojoj Kant i Smrt igraju šah. Odrednica „Patnja“ praćena je reprodukcijom Gojine grafike „San razuma stvara čudovišta“. Odrednica „Um“ ilustrovana je slikom „Crni kvadrat“ Kazimira Maljeviča, a odrednica „Hegel“ velikom belom piramidom u čijem središtu je jedno oko. Intertekstualnost i citatnost su bitne odlike Rečnika tehnologije. Svojim sadržajem Rečnik predstavlja imaginarni muzej i vavilonsku biblioteku citata. Oni su morali ostaviti utisak i izvršiti uticaj na pisca Rečnika: Platon, Aristotel, Heraklit, Demokrit, Empedokle, Zenon, Vergilije, Toma Akvinski, Dante, Šekspir, Dekart, Luter, Paskal, Volter, Kant, Fihte, Gete, Hegel, Blejk, Adam Smit, Marks, Kjerkegor, Niče, Kropotkin, Dostojevski, Tolstoj, Šestov, Špengler, Berđajev, Poenkare, Haksli, Prust, Maler, Po, Bulgakov, Frojd, Maljevič, Kafka, Breht, Justin Popović, Veselin Čajkanović, Bloh, Horkhajmer, Hajdeger, Bašlar, Grejvs, Kolakovski, i drugi. Ovaj spisak, uz mnoštvo korisnih informacija, može se pronaći u tekstu „Razjasnica tehno-ujdurmi. Misloslovlje o Rečniku tehnologije“ čiji je autor Miloš Knežević. Tekst je objavljen u zborniku Povratak iz zemlje zmajeva. Rečnik tehnologije – 33 godine posle. Recepcija Rečnika tehnologije u našoj kulturi nije bila jednostavna. Rečnik je izazvao oštre reakcije, negodovanja, smene, zabrane i medijsku prozivku autora. Takođe, napisana je i ideološka analiza tog rukopisa koju je moguće pronaći i čitati na sajtu posvećenom ovoj knjizi. Analiza i njene posledice neće biti tema ovog teksta jer autorka ovih redova smatra da je toj temi dato isuviše prostora u zbornicima koji su, u međuvremenu, priređivani, a da je sam sadržaj i filozofski značaj knjige potpuno stavljen na stranu. Treba još reći o čemu i o kome je ova knjiga. Ona je o domovini njenog autora, o socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji. Jugoslavija je, prema autoru, istrošila svoja značenja i svoju tehnologiju, misaonu i radnu. Sve se pretvorilo u jednoumlje Tehnologa i teror Institucije. Ova knjiga zapravo je o utopiji Jugoslaviji, o njenoj neodrživosti, zastareloj tehnologiji ideologije i nemogućnosti prevazilaženja problema u kojima je. (Izvor A.A.A) Jugoslovenska filozofska postmoderna

325 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Scena je časopis za pozorišnu umetnost. Kontinuirano izlazi od proleća 1965. godine, a izdaje ga Sterijino pozorje. Časopis je od osnivanja izlazio dvomesečno, a od 2005. godine izlazi tromesečno. Na zvanično sajtu Pozorja može se naći arhiva svih brojeva objavljenih od 2003. godine, a brojevi objavljeni od 2009. mogu se čitati i u elektronskom obliku.[2] Ovi brojevi dostupni su i na engleskom jeziku.[3] Godine 2005. objavljeno je zajedničko izdizdanje časopisa Scena i Teatron (Scena & Teatron), povodom obeležavanja 50 godina Sterijinog pozorja.[1] Koncepcija časopisa Časopis Scena se bavi estetikom, teorijom i sociologijom pozorišta, kroz intervjue prati aktuelna zbivanju u domaćem i inostranom teatru, redovno donosi prikaze domaćih i inostranih festivala, naročito Sterijinog pozorja, Bitefa i drugih. Obeležava jubileje, osvetljava najznačajnije aspekte pozorišne istorije (veliki stvaraoci, pokreti, pojave). Kroz prikaze knjiga, čitaoce obaveštava o savremenoj teatrološkoj produkciji. Časopis u svakom broju donosi najmanje jedan savremeni domaći dramski tekst i na taj način značajno doprinosi afirmaciji domaćeg dramskog stvaralaštva. U poslednje vreme objavljuju se i inostrani savremeni dramski tekstovi, naročito iz zemalja okruženja. Velika pažnja posvećuje se dizajnu časopisa, kao sastavnom i neodvojivom delu vizuelnog identiteta Scene. Fotografija zauzima posebno mesto jer je ona, pored video-zapisa, i trajno svedočanstvo o pozorišnom događaju. Godine 1974. pokrenut je i `Scena`, Theatre Arts Review pozorišni almanah na engleskom jeziku. U početku je časopis informisao inostrano čitalaštvo o pozorišnim zbivanjima u zemlji, a danas prevashodno objavljuje savremeno domaće dramsko stvaralaštvo, čime doprinosi njegovoj promociji u svetu. Časopis uređuje isto uredništvo kao izdanje na srpskom jeziku.[4] Uredništvo i redakcija Glavni urednici Scene od osnivanja bili su Josip Kulundžić (1965 - 1969), Slobodan Selenić (1970 - 1974), Petar Marjanović (1975 - 1990), Radomir Putnik (1991 - 1994), Vida Ognjenović (1995 - 2001), Darinka Nikolić (2002 - 2012) i Zoran Đerić (2013-2016).[4] Danas je na mestu odgovornog urednika Miloš Latinović, a redakciju čine Marina Milivojević Mađarev, Isidora Popović, Aleksandar Milosavljević i Željko Jovanović. Sterijina nagrada za teatrologiju časopisa Scena Sterijina nagrada za teatrologiju časopisa Scena ustanovljena je 1986. radi podsticanja razvoja teatrologije i njene društvene i stručne afirmacije. Nagrada se do 2002. dodeljivala svake godine, kada je odlučeno da će se dodeljivati svake treće...

325 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Casopis za pozorisnu umetnost Scena je časopis za pozorišnu umetnost. Kontinuirano izlazi od proleća 1965. godine, a izdaje ga Sterijino pozorje. Časopis je od osnivanja izlazio dvomesečno, a od 2005. godine izlazi tromesečno. Na zvanično sajtu Pozorja može se naći arhiva svih brojeva objavljenih od 2003. godine, a brojevi objavljeni od 2009. mogu se čitati i u elektronskom obliku.[2] Ovi brojevi dostupni su i na engleskom jeziku.[3] Godine 2005. objavljeno je zajedničko izdizdanje časopisa Scena i Teatron (Scena & Teatron), povodom obeležavanja 50 godina Sterijinog pozorja.[1] Koncepcija časopisa Časopis Scena se bavi estetikom, teorijom i sociologijom pozorišta, kroz intervjue prati aktuelna zbivanju u domaćem i inostranom teatru, redovno donosi prikaze domaćih i inostranih festivala, naročito Sterijinog pozorja, Bitefa i drugih. Obeležava jubileje, osvetljava najznačajnije aspekte pozorišne istorije (veliki stvaraoci, pokreti, pojave). Kroz prikaze knjiga, čitaoce obaveštava o savremenoj teatrološkoj produkciji. Časopis u svakom broju donosi najmanje jedan savremeni domaći dramski tekst i na taj način značajno doprinosi afirmaciji domaćeg dramskog stvaralaštva. U poslednje vreme objavljuju se i inostrani savremeni dramski tekstovi, naročito iz zemalja okruženja. Velika pažnja posvećuje se dizajnu časopisa, kao sastavnom i neodvojivom delu vizuelnog identiteta Scene. Fotografija zauzima posebno mesto jer je ona, pored video-zapisa, i trajno svedočanstvo o pozorišnom događaju. Godine 1974. pokrenut je i `Scena`, Theatre Arts Review pozorišni almanah na engleskom jeziku. U početku je časopis informisao inostrano čitalaštvo o pozorišnim zbivanjima u zemlji, a danas prevashodno objavljuje savremeno domaće dramsko stvaralaštvo, čime doprinosi njegovoj promociji u svetu. Časopis uređuje isto uredništvo kao izdanje na srpskom jeziku.[4] Uredništvo i redakcija Glavni urednici Scene od osnivanja bili su Josip Kulundžić (1965 - 1969), Slobodan Selenić (1970 - 1974), Petar Marjanović (1975 - 1990), Radomir Putnik (1991 - 1994), Vida Ognjenović (1995 - 2001), Darinka Nikolić (2002 - 2012) i Zoran Đerić (2013-2016).[4] Danas je na mestu odgovornog urednika Miloš Latinović, a redakciju čine Marina Milivojević Mađarev, Isidora Popović, Aleksandar Milosavljević i Željko Jovanović. Sterijina nagrada za teatrologiju časopisa Scena Sterijina nagrada za teatrologiju časopisa Scena ustanovljena je 1986. radi podsticanja razvoja teatrologije i njene društvene i stručne afirmacije. Nagrada se do 2002. dodeljivala svake godine, kada je odlučeno da će se dodeljivati svake treće.

GDE JE ŠTA GLASOVI Saša Radojčić: ZNALAC DIJALEKTIKE Lana Bastašić: KISELINA Mirko Magarašević: TUGOVANKA NEZNANKE Milan Đorđević: DA, SMRT Birsena Džanković: SINGULARITET VRT: HIPSTERI Norman Mejler: BELI CRNAC Šon Vilenc: BOB DILAN, BIT GENERACIJA I AMERIKA ALENA GINZBERGA Dajan M. Hadlston: BIT GENERACIJA: ONI SU BILI HIPSTERI, A NE BITNICI Džejk Kinzi: NERON KAO PROTOHIPSTER? Džejk Kinzi: HIPSTERI I LA PASSION DU RÉEL Mark Grajf: ŠTA JE BIO HIPSTER? Mark Grajf: MIŠLJENJA Rob Horning: SMRT HIPSTERA Li Konstantinu: HIPSTERI I NOVO ZLATNO DOBA Binoj Kampmark: HIPSTERSKI ŠIK: POVRATAK U PROŠLOST Aleksandar Čancev: ŠPENGLEROV HIPSTER Vladimir Gvozden: NAPOMENA O EKONOMSKOJ „POLITICI“ HIPSTERA Vasilija Antonijević: UNIFORMISANOST INDIVIDUALIZACIJE – PARADOKS POKRETA HIPSTERA ILUMINACIJE Elena Mesner: KNJIŽEVNI PREVODI I TRANSNACIONALNO KNJIŽEVNO POLJE RED VOŽNJE Kšištof Varga: U ZEMLJI MORLOKA OTVORENO DELO Jovica Aćin: PRAVILA PISANJA DOZIVI Žil Laforg: STEFAN VASILJEV Džon Makgaern: SVA BOŽJA STVORENJA Mari Luize Kašnic: DVE PRIČE Rejmond Paterson: DVADESET I ŠEST NAČINA DA GLEDAŠ NA CRNCA RAZMENA DAROVA Branislav Živanović: DVOSTRUKI SASTANAK SA SUPROTNOSTIMA (Vladislav Bajac: Hronika sumnje, Geopoetika, Beograd, 2016) Vladimir Stojnić: PRIPOVEDAČKE STUPICE (Oto Horvat: Kao Celanovi ljubavnici, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016) Jasmina Vrbavac: LUK PREOBRAŽAJA (Ivana Dimić: Arzamas, Laguna, Beograd, 2016) Ilhan Pačariz: TABLA GORKIH PILULA (Jelena Lengold: Raščarani svet, Arhipelag, Beograd, 2016) Dajana Milovanov: PUKOVNIKU IMA KO DA PIŠE (Vladimir Tabašević: Pa kao, Laguna, Beograd, 2016) Dragana V. Todoreskov: MILUJUĆI REKU... (Vasa Pavković: Okean Dunav, Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka–Beograd, 2016) Predrag Stanković: ČETIRI NEPOVRATA (Saša Stojanović: Priče o kraju, Albatros plus / autorsko izdanje, Beograd, 2016) Bojan Samson: KADA, ZAŠTO I KAKO PISATI? (Dragan Radovančević: Lampeduza i Marko Stojkić: Amigdala, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2016) Đorđe Despić: LUCIDNI DOMETI ESEJA (Slavko Gordić: Osmatračnica, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016) Srđan Srdić: DEFINIŠI SMRT (Don Delilo: Nula K, Geopoetika, Beograd, 2016) Marija Torbica: ŠUM VREMENA GLASNIJI OD BUKE ISTORIJE (Džulijan Barns: Šum vremena, Geopoetika, Beograd, 2016) SVETLA KOMORA Silvia Dražić: O RADOVIMA DANICE BIĆANIĆ Siniša Tucić: TAČKA OSLONCA KAO POČETAK UMETNIČKOG PROCESA U SKULPTURAMA DANICE BIĆANIĆ REČ NA REČ Zoran Ćirić: MONTAŽA U AKCIJI I REAKCIJI KO JE KO MG87 (1), MG 117 (2)

časopis `OK` br. 12 (2001) Music Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 12. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 12 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: BJORK. Sadržaj: NEW ORDER, MANU CHAO, DEL ARNO BAND... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

Prvi broj Bravo ScreenFuna izašao je aprila 2005. godine. Stalne rubrike u časopisu su: Preview (najave novih igara), Test (recenzije igara), Software, Hardware, Fun, News, Pisma, Trix, Game Over i retro (sa GameFunShotom, delom megapostera i nagradnim igrama). Bravo ScreenFun je postao ScreenFun od juna 2009. godine zbog gašenja originalnog nemačkog izdanja kojeg je izdavao Heinrich Bauer Zeitschriften Verlag KG. Ovo je jedan od retkih primera u novinarstvu da se originalni časopis ugasi a njegovo licencno izdanje nastavi da izlazi. Iz sadržaja: Poster: Brothers in Arms: Furious 4, sa druge strane Super Mario 3D Land + megaposter u delovima Natsu iz Soul Calibur V 1.deo Spremni za magičnu simbiozu u utopijskoj priči od pre sto godina? Ekskluzivno objavljujemo detalje iz igre Bioshock: Infinite. Nova igra iz Irrational Gamesa se čini svaki put boljom kada je pogledamo. Pročitajte preview igre i saznajte zbog čega će ova igra biti jedna od najvažnijih 2012. Ako vas interesuje koje će to još igre obeležiti godinu pred nama, pogledajte članak “12 za 2012.” u kojem predstavljamo 12 budućih hit igara. Pored njih u Preview sekciji našle su se i: World of Planes, Rainbow 6: Patriots, The Last of Us, Auto Club Revolution, StarCraft II: HotS i Brothers in Arms: Furious 4. Već tradicionalno u ovom periodu proglašamo najbolju igru u prethodnoj godini. Saznajte koja igra je ponela titulu Igre godine 2011. U februarskom broju objavljujemo članak o 10 sumanutih tajni skrivenih u igrama a za ljubitelje Mount & Bladea imamo specijal o modovima koji ovaj naslov čine još boljim. Što se tiče test sekcije pod našom lupom našle su se sledeće igre: Afterall: Insanity, Defenders of Ardania, Flatout 3: Chaos & Destruction, Goldeneye 007: Reloaded, Halo: Combat Evolved Anniversary, Serious Sam 3: BFE, Super Mario 3D Land, Sword of the Stars II: The Lords of Winter, Trine 2 kao i mini-opisi: NBA 2K12: Legends Showcase, MotorHEAT, NFL Blitz, Corpse Party i Fortune Street. Izdavač: Color Press Group, Novi Sad Broj strana: 64 Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: Magazini 107 Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

GORKA DINJA, odnosno karela, još jedna biljka koja leči najopasnije tumore. Sok egzotične gorke dinje, Momordice charantije, može usporiti rast raka pankreasa, bez nuspojava. A deluje i protiv raka dojke, prostate, debelog crijeva, jetre, želuca i nazo-ždrelnih tumora, kao i kod leukemije i neuroblastoma. Nova studija pokazala je da sok gorke dinje, poznatog povrća u Aziji i Africi, znatno smanjuje rast tumora gušterače jer ometa metabolizam glukoze u stanicama raka, te ih doslovno izgladnjuje bez šećera, pogonskoga goriva bez kog ne mogu preživeti. Brojne zdravstvene koristi povezane s konzumacijom gorke dinje već su poznate. Posebno je popularna među Japancima s Okinave, koji su poznati po dugovečnosti. Gorka dinja ili karela plod je iz porodice Cucurbitaceae, lat. naziva Momordica charantia biljka je koja raste u tropskim i suptropskim područjima srednje i južne Amerike,Afrike i Azije Kine, Japana, Okeanije, pa čak i na Karibima . Uzgaja se kao hrana i lek. Biljka raste kao loza s dugim rascepkanim listovima i žutim cvjetovima. Plod izgleda kao bradavičasti krastavac. Mladi plod je zelen, te se pretvara u narančasto- žut kada je zreo. Zreo plod puca, rastvori se na tri dijela i otpušta brojne crvene semenke. Svi delovi biljke su gorki, jestivi i re svega zdravi - list, plod i seme. Nezreli plodovi vrlo su dobar izvor vitamina C, kaliuma i fosfora. U jelima ova tikvica se može pripremati s krompirom, kuvana, pečena i pržena, ali i presna. Sušeni listovi koriste se za čaj. Od lišća se pravi čaj koji je koristan u prevenciji i lečenju malarije,te podsiče probavu i deluje antibakterijski. iako se jede već stolećima, mnoge zdravstvene prednosti (antivirusno djelovanje, antioksidans, sprečava dijabetes) tek su nedavno postale poznate u zapadnoj medicini. U poslednje četiri godine intenzivno se istražuje djelovanje ove biljke protiv raka i to svih vrsta. Istraživači s University of Colorado Cancer Center kupili su dinje (kineska sorta) u lokalnoj trgovini, uklonili pulpu i seme i pomoću kućnog sokovnika napravili sok. Krute tvari su uklonjene, a preostali sok korišten je pri testiranju na dva načina. Izravno na kulturama stanica ili tako što je smrznut pa samljeven u fini prah. Sok gorke dinje (razrijeđen samo 5% u vodi) djelovao je snažno na smanjenje svih četiri karcinoma gušterače staničnih linija. Naime, nakon 72 sata testiranja AsPC-1 i Capan-2 ćelije tumora smanjene su za 90%, a BxPC-3 i MiaPaCa-2 za 98%. Sok je izazvao programiranu smrt ćelija (apoptozu) i što je još važnije, aktivirao AMPK, što ukazuje da ometa metabolizam glukoze i doslovno izgladnjuje stanice raka ostavljajući ih bez šećera. Nakon što su miševi bili hranjeni prahom smrznutog soka, došlo je do 64-postotnog smanjenja. Djelovanje je dakle slično kao i kod kemoterapije (52% nakon 18 dana), koja se daje u liječenju raka gušterače, ali bez vidljivih nuspojava. To bi značilo da ljudi koji imaju 75 kilograma trebaju uzimati šest grama ovog praha. Slična doza od 4,8 grama praha smrznutog soka koristila se u sklopu nedavne studije. Naime, tri mjeseca su je davali oboljelima od metaboličkog sindroma. Lijek je djelovao i svi su ga pacijenti uglavnom dobro podnosili. Biljku uspešno gajim već treću godinu u mojoj bašti u Novom Sadu tako što rasadu pripremim ranije pa je iznesem i zasadim napolju kada i ostale tikvice. Voli sunce ali i puno vode jer dolazi iz tropskim krajeva. IZ iskustva znam da ako pojedete 3,4 lista pre jela na prazan stomak umanjiće vam apetit :) SVo seme i biljke koje nudim na prodaju možete pogledati ovde. Ima još puno toga što nije postavljeno ali uvek za određene sorte možete pitati :) https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=0&Prodavac=stoperins&Grupa=40

GDE JE ŠTA GLASOVI Ibrahim Hadžić: NEŠTO IZMEĐU Dragoslav Dedović: FJODOROV DŽEZ Draginja Ramadanski: UČINCI POETIZACIJE Đorđe Kuburić: KLEPSIDRA Jasmina Topić: POZIV Ivan Potić: ANALOGNI Milan Micić: DUGO PUTOVANJE U TABANU Ivana Maksić: PODOČNJAK JURIJA GAGARINA Dragoslav Čupić: I OVAJ DAN ĆE TRAJATI VEČNO VRT: URSULA K. LE GVIN Ursula K. Le Gvin: MEJ I NJEN LAV Ursula K. Le Gvin: NA KOJOJ SAM JA, ZAPRAVO, STRANI? Ursula K. Le Gvin: AMERIČKA NAUČNA FANTASTIKA I DRUGI Ursula K. Le Gvin: DA LI JE ROD NEOPHODAN? Ursula K. Le Gvin i Nik Gevers: MOJE PRIČE POKREĆE NEŠTO DRUGO Sneja Gunev: PREOKRETANJA MITA – EVOLUCIJA MOTIVA SENKE N. B. Hejls: ANDROGINIJA, AMBIVALENCIJA I ASIMILACIJA U LEVOJ RUCI TAME Frederik Džejmson: REDUKOVANJE SVETA U DELU URSULE LE GVIN Šarlota Spivak: „SAMO U SMRTI, ŽIVOT“ – DINAMIKA STAROSTI U KNJIŽEVNOJ PROZI URSULE LE GVIN Artea Panajotović: URSULA LE GVIN I DAO Darko Tuševljaković: URSULA K. LE GVIN, NJENA MEJ I NJEN LAV Mirjana M. Vučković: PROŠLOST, SADAŠNJOST I BUDUĆNOST – PRIČA O PRIČANJU URSULE LE GVIN ZLATNA GREDA Tanja Kragujević: U POTRAZI ZA SJAJEM Đorđe Despić: PESNIČKI PORTRET: BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ LICE Bojan Savić Ostojić: ŽOZEF ŽUBER ILI SEIZMOGRAFIJA MISLI Žozef Žuber: SVESKE RED VOŽNJE David Albahari i Radmila Gikić Petrović: KRATKA PRIČA JE SVE Goran Stanković: VEČNOST Mirko Demić: VODENI ŠUM NAD ŽEDNOM ŠPANIJOM DOZIVI Džerald Marnejn: NEVIDLJIVI ALI NEUNIŠTIVI JORGOVANI Aleks Kaldiero: PRAVA PESMA Pip Vilijams: REČNIK IZGUBLJENIH REČI Ivanka Mogilska: JOŠ JEDAN DAN RAZMENA DAROVA Vladimir Arsenić: PRAVA LITERATURA (Milenko Bodirogić: Po šumama i gorama, Orfelin, Novi Sad, 2019) Vladislava Gordić Petković: PODNOŠLJIV FORMAT NEDOKUČIVOSTI (Srđan V. Tešin: Moje, Arhipelag, Beograd, 2019) Zorana Simić: NA GRANICAMA IZRECIVOG (Darko Cvijetić: Šindlerov lift, 2018. i Što na podu spavaš, 2020, Buybook – Sarajevo / Književna radionica Rašić – Beograd) Jelena Marinkov: PIJANI OD RATNE STVARNOSTI (Aleksandra Jovičić: Naše male smrti, Književna radionica Rašić, Beograd, 2020) Predrag Ž. Vajagić: U SRCU ČERGINE TAME ILI TRUBAČKI MELEM NA CIGANSKU LJUTU RANU (Saša Stojanović: Put za Jerihon, 2. izd., Albatros plus, Beograd, 2020) Dragana V. Todoreskov: ŽIVETI (ZA) UMETNOST (Ljiljana Maletin Vojvodić: Skrik, Art Print Media, Novi Sad, 2020) Tatjana Rosić: IMENICA KOJA IMA SAMO MNOŽINU ILI OTPOR JE PLURALIA TANTUM (Peter Vajs: Estetika otpora, Kontrast, Beograd, 2019) Tijana Tropin: SVIĐA MI SE DA TI NE BUDE PRIJATNO (Elfride Jelinek: Požuda, Lom, Beograd, 2019) Dajana Milovanov: O POLITICI, FEMINIZMU I DRUGIM DEMONIMA (Viržini Depent: Vernon Trodon 1–3, Booka, Beograd, 2019–2020) Vladimir Stojnić: KOMPILACIJA SPEKULATIVNE FIKCIJE (Olga Tokarčuk: Bizarne priče, Službeni glasnik, Beograd, 2020) Ivana Z. Tanasijević: LJUBAV KAO RELIGIJA U SVETU UMNOŽENE SMRTI (Halina Pošvjatovska: Izabrane pesme, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2018) Ivana Maksić: GRAD UVREDA (Didije Eribon: Povratak u Rems, Sandorf, Zagreb, 2019) SVETLA KOMORA Sava Stepanov: DUNAVSKI DIJALOZI – QUO VADIS HOMO? KO JE KO

Original magazin je za kreativne, hrabre, proaktivne ljude koji žele da budu najbolja verzija sebe uz kvalitetan sadržaj, nova znanja i inspirativne priče. Iz sadržaja: Novi broj magazina Original donosi intervju sa harizmatičnom voditeljkom, koja je razvila i uspešan modni brend Wholly Wear, a između ostalog Aida je pričala i o tome šta znači biti ostvarena žena danas, šta je hrabrost, a šta sloboda, kako se suočavala sa predrasudama, te koja je najteža odluka koju je donela u životu. Osim toga, Original u broju 49 donosi i ekskluzivni zajednički intervju sa dva slavna holivudska glumca – Kristijanom Bejlom i Metom Dejmonom, zvezdama novog filma “LeMan 66: Slavna 24 sata”. Predstavljamo vam Veganino, projekat Jelene Civkaroski i njenog supruga, koji su duže od 15 godina vegetarijanci, te su rešili da svoju strast prenesu sa tanjira i na obuću i tašne, te krenuli da kreiraju veganske modele. Šta je zeleni koncept stanovanja, koja zgrada iz Srbije se našla na listi najboljih svetskih primera zelene gradnje, kao i zbog čega su zeleni krovovi budućnost – saznajte u novom broju! Kako da čuvate planetu iz svog doma? Jedno od rešenja su EcoEgg proizvodi za čišćenje. Jeste li čuli za Design for Change? Ovaj koncept može vam promeniti život, posebno ako ste roditelj. Da, ja to mogu – najvažnija je lekcija koju treba da naučite. Credo Casa Toys su igračke koje će kod dece razviti logiku, kreativnost i strpljenje, i tako im dati važan kapital za budućnost. Dr Vesna Danilovac objašnjava koja je razlika između licence i sertifikata, kako da znate da li je neki “papir” validan ili nije, te kako da prepoznate prave i priznate stručnjake od onih koji to nisu. Jedan od najuspešnijih IT preduzetnika na ovim prostorima, Vladimir Prelovac, za Original priča o svom poslovnom putu, koji je počeo u Beogradu, a sada ga gradi u Silicijumskoj dolini, te o tome kada je najbolje plasirati novu ideju. Definitivno intervju koji treba da pročitate, ukoliko planirate da započnete svoj posao! Znate li šta je apciklaža? Nina Blažević na ovaj način od tetrapak ambalaže pravi unikatne novčanike koje ćete definitivno želeti da imate u svojoj tašni. Upoznajte S P O R A koncept koji je razvila Jovana Banović i našla način da prirodu okači na zid vaše dnevne sobe. Spoj porodičnog truda i želje za jedinstvom s prirodom rezultirao je konceptom Plodovi mog imanja – prirodnim proizvodima od malina i kupina koji se ističu ukusom i kvalitetom. U ovom broju predstavljamo vam i nakit koji Katarina Čudić kreira za žene čvrstog stava i nežne prirode. Pera Krstajić, muzičar koji karijeru uspešno gradi u Njujorku, nakon završenog Berklija, priča o svom putu i o tome kako ga je džez naučio šta znači biti umetnik. Dafni Kin je zvezda nove HBO serije “Njegova mračna tkanja”, koje je adaptacija nagrađivane istoimene trilogije Filipa Pulmana, koja se smatra savremenim remekdelom naučne fantastike, a u intervjuu otkriva da li je ovo delo zapravo kritika sistema. Tamara Kojić iza sebe ima impresivnu biografiju, a zrači nezaustavljivom energijom i humorom. Najpoznatija je kao pokretač akcije “Kilometar kose”, a sada je izvršni direktor coworking prostora Mokrin House. Žena nije bračni status – jasno i glasno poručuje Jelena Lalatović, borkinja za prava obespravljenih. Istražujemo OK Boomer fenomen – kako je sve počelo, šta se krije iza toga i zbog čega je “rukavica bačena”. Predstavljamo vam mlade heroje Srbije – Aleksu Nišavića, 19-godišnjeg osnivača marketinške agencije, i Tamaru Rogović, najmlađu magistarku vizuelnih umetnosti u svetu. Znate li da vaših samo 1% nekom znači ceo svet? Upoznajte ljude i ideju koji stoje iza Fondacije 1%. Sa velikim promenama krećemo od sebe – da ovo nisu samo reči, nego i njihova dela dokazuje nam sjajna grupa Nišlija iz udruženja “Delijski vis”, koji svake subote učestvuju u radnim akcijama. Katarina Batuta Višekruna u novom Originalu predstavlja početak projekta HIISHII x SERBIA i predstavlja najlepše delove naše zemlje, te upozorava – opstanak ovog prirodnog bogatstva zavisi od nas. Ukoliko ste aktivni na društvenim mrežama, a posebno Instagramu, gotovo sigurno vam je za oko zapao profil “Tatin dnevnik” – u novom broju predstavljamo vam Strahinju Ćalovića, tatu koji stoji iza ovog projekta, a koji za svoju decu, Vukana i Višnju, kažu da su većinski akcionari njegovog vremena i energije. Jelena Vukićević je pesnikinja za koju će se tek čuti, a koja živi avanturističku trku sa preprekama i za koju rad na sebi i ispunjavanje snova nikada ne prestaje. Modne kolaboracije koje su promenile industriju bile su pod našom originalnom lupom – kolika je zapravo moć zajedništva i kako to suprotnosti mogu da budu u savršenoj harmoniji. Časovi istorije sa malih ekrana – koja to TV ostvarenja možete pogledati i naučiti nešto više o različitim istorijskim periodima i ličnostima koje su ih obeležile. Za jogu svakako znate, a jeste li spremni da isprobate akrojogu? Ona je simbol harmonije i lepote timskog rada, a mi smo razgovarali sa Jelenom i Nenadom, koji su osnovali NS Akrobalans udruženje. Nova tehnologija daje vam priliku da priđete Mona Lizi bliže nego ikada – nemojte je propustiti. I za kraj, predstavljamo vam top 5 gedžeta za 2020. godinu – koji će vam olakšati i ulepšati živote. ... Strana: 84 Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: Magazini 10/2 Težina 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1987. Broj: 9 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 270 Stanje: odlično očuvano Dž. M. KUCI: U srcu zemlje / prevela Ksenija Todorović MARIN SORESKU: Pesme / preveo Adam Puslojić ROLAN DIBIJAR: Da me Kamij vidi / preveo Miroslav Karaulac ANDREJ PLATONOV: Juvenilno more (Mors mladosti) / preveo Milan Čolić MILAN ČOLIĆ: Voland je ipak bio u pravu: „Rukopisi ne gore` SERGEJ ZALIGIN: Čudnojezični Platonov / preveo Milan Čolić GIJOM APOLINER: Bestijarij ili Orfejeva pratnja / preveo Kolja Mićević / drvorezi Raula Difija KOLJA MIĆEVIĆ: Apolinerov opus 1 IVANA HADŽI POPOVIĆ: Šta je novo danas u francuskom romanu  MIHAJLO PANTIĆ: Beket, beskrajna aporija BRANKO ANĐIĆ: Tajni život posle smrti DRAGAN VELIKIĆ: Život u pismima; Neki drugi život BRANKA KRILOVIĆ: Lori i klovnovi KSENIJA JOVANOVIĆ: Francuska književna jesen 1986 SIGNALI VESTI PISMA / SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine TOMISLAV LONGINOVIĆ: Pismo iz Amerike GABOR ČORDAŠ: Pismo iz Budimpešte ZABAVNIK / LAURA BOHANAN: Šekspir u džungli Dž. M. KUCI, ROLAN DIBIJER, ANDREJ PLATONOV, GIJOM APOLINER, MARIN SORESKU Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafrickoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. Andrej Platonov (1899–1951) je izuzetna pojava u književnosti dvadesetog veka, pisac posebne i vrlo samosvojne poetike koga su nazivali i „ruskim Orvelom“. Uz Bulgakova, Harmsa, Šalamova i Babelja, jedan je od najvećih i najoriginalnijih pisaca sovjetske Rusije. Platonov je rođen u oblasti Voronjež u Rusiji. Veoma rano je počeo da radi, već nakon osnovne škole, između ostalog kao kancelarijski službenik, fizički radnik, pomoćnik bravara i livac. Po izbijanju Oktobarske revolucije 1917. upisuje studije elektrotehnike, aktivira se u novinarstvu, intenzivno piše i objavljuje poeziju, kratku prozu, kao i eseje i članke na najrazličitije teme. Posle kratkog oduševljenja komunističkom partijom, brzo se iz nje ispisuje, a s pojavom staljinizma njegovo stvaralaštvo proglašeno je za anarhističko i antikomunističko. Počev od druge polovine dvadesetih godina Platonovu postaje najpre sve teže, a na kraju potpuno onemogućeno da objavljuje, a deceniju kasnije hapse njegovog petnaestogodišnjeg sina pod optužbom da je „terorista“ i „špijun“ i odvode ga u radni logor, gde dobija tuberkulozu. Na intervenciju Šolohova, sin je posle nekog vremena pušten iz zatvora, ali negujući ga Platonov i sam dobija tuberkulozu od koje kasnije i umire. Delo ovog pisca još uvek je nedovoljno istraženo područje, jer je u celini štampano tek pre tridesetak godina. Specifična Platonovljeva antiutopija u velikoj meri obojena je hrišćanskim simbolizmom, kao i uticajima Berđajeva i Dostojevskog, a među značajnije knjige spadaju romani Džan, More mladosti, Iskop i Čevengur, nedovršeni roman Srećna Moskva, kao i novela Skriveni čovek. Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki, poznatiji pod pseudonimom Gijom Apoliner (franc. Guillaume Apollinaire; Rim, 26. avgust 1880. – Pariz, 9. novembar 1918), bio je francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla. Apoliner je rođen u Rimu. O ocu se zna samo da je bio italijansko-švajcarski diplomata. Više se ne zna jer ga je on napustio odmah nakon rođenja. Majka mu je bila poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki. Kao dete, često ga je vodila u Belgiju, Italiju i Monako. Ova kulturna raznolikost uticala je na pesnika čiji je rad uticao na tok 20. veka i početak skoro svakog trenda. Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Nakon završetka školovanja uputio se u Pariz, gde je postao ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Postao je vrlo popularan i među njegovim prijateljima i saradnicima u ovom periodu kao što su: Pablo Pikaso, Mari Lorensen, Gertruda Stajn, Mark Šagal, Marsel Dišan, Erik Sati, Žan Kokto, Andre Breton, Andre Lot, i drugi. Mari Lorensen mu je bila i ljubavnica, a često ju je nazivao i svojom muzom. Krajem 1909. ili početkom 1910. Metzinger je naslikao kubistički portret Apolinera. U svom Vie anecdotique, 16. oktobra 1911., pesnik je ponosno napisao: „Čast mi je da budem prvi model kubističkog slikara, Žana Metzingera, za portret izložen u Salonu nezavisnosti (Salon des Indépendants)“. Po Apolineru, to nije bio samo prvi kubistički portret, već i prvi veliki portret pesnika javno izložen. Dana 7. septembra 1911. godine policija ga je uhapsila zbog sumnje da je učestvovao u krađi Mona Lize, ali je pušten nedelju dana kasnije. Borio se i u Prvom svetskom ratu, a 1916. godine zadobio je tešku povredu glave, nakon koje se nikad u potpunosti nije oporavio. Za vreme oporavka napisao je svoju dramu „Sisa Tiresijina“. Tokom ovog perioda skovao je i reč nadrealizam u programu napomena za mjuzikl „Parada“ Žana Koktoa i Erika Satija. Napisao je: Autori mjuzikla su postigli jedinstvo slike i plesa, između plastičnih umetnosti i mimike, postavljajući osnovu za novu umetnost koja tek treba da stigne. Ovo novo jedinstvo u mjuziklu Parada je neka vrsta nadrealizma, koje smatram početnom tačkom za nastajanje novih umetničkih manifestacija. U vazduhu se osjeća nova duhovna inspiracija koja će bez sumnje privući najbistrije glave umetnoosti našega doba. Možemo očekivati korenite promene u umetnosti vođene duhom univerzalnosti. Jednostavno, prirodno je da umetnost napreduje istim korakom kao i nauka i industrija. On je takođe objavio i umetnički manifest, L`Esprit nouveau et les poètes. Apolinerov status književnog kritičara je najpoznatiji i najuticajniji u svom priznanju Markiza de Sada, čiji radovi su dugo bili nejasni, ali u to vreme postaju popularni pod uticajem dadaističkih i nadrealističkih dešavanja u Monparnasu početkom 20. veka, kao „najslobodnijeg duha koji je ikad postojao“. Pisao je pesme i prozu. Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke „Alkohol“ i posthumno objavljeni „Kaligrami“ gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana „Jedanaest hiljada buzdovana“ (Les onzes milles verges), u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi (oba pola) kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks, i „Iskustva mladog Don Žuana“. Prvom do smrti nije hteo da prizna autorstvo. Voleo je da se elegantno oblači. Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata, sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice. Naslednici su mu Dejvid Herbert Lorens i Henri Miler. Dela Poezija Le Bestiaire ou Cortège d`Orphée, 1911 Alkoholi, 1913 Vitam impendere amori, 1917 Kaligrami, poèmes de la paix et de la guerre 1913–1916, 1918 (objavljeno neposredno nakon njegove smrti) Il y a..., Albert Messein, 1925 Julie ou la rose, 1927 Ombre de mon amour, 1947 Poèmes secrets à Madeleine, piratsko izdanjen, 1949 Le Guetteur mélancolique, ranije objavljeni radovi, 1952 Poèmes à Lou, 1955 Soldes, ranije neobjavljeni radovi, 1985 Et moi aussi je suis peintre, album drteža za Kaligrame, iz privatne kolekcije, objavljeno 2006 Fikcija Mirely ou le Petit Trou pas cher (Mirely, or The Cheap Little Hole) (roman), 1900 (neobjavljeno) `Que faire?` (What to Do?) (roman), 1900 (neobjavljen) Les Onze Mille Verges ou les amours d`un hospodar (The 11 Thousand Rods [Penises], or The Loves of a Hospodar) (roman), 1907 L`enchanteur pourrissant (The Enchanter Rotting) (roman), 1909 L`Hérèsiarque et Cie (The Heretic & Co.) (kolekcija kratkih priča), 1910 Les exploits d`un jeune Don Juan (The Adventures of Young Don Juan) (roman), 1911 La Rome des Borgia (The Rome of the Borgias) (roman), 1914 La Fin de Babylone (The Fall of Babylon) (roman) – L`Histoire romanesque 1/3, 1914 Les Trois Don Juan (The Three Don Juans) (roman) – L`Histoire romanesque 2/3, 1915 Le poète assassiné (The Murdered Poet) (pripovetke), 1916 La femme assise (The Sitting Woman) (roman), 1920 Les Épingles (The Pins) (kolekcija kratkih priča), 1928 Drame Farsa Tiresijine dojke / Sisa Tiresijina, 1917 La Bréhatine, screenplay (kolaboracija sa Andre Bilom), 1917 Couleurs du temps, 1918 Casanova, published 1952 Članci Le Théâtre Italien, ilustrvana enciklopedija, 1910 Preface, Catalogue of 8th Salon annuel du Cercle d`art Les Indépendants, Musée moderne de Bruxelles, 1911. La Vie anecdotique, Chroniques dans Le Mercure de France, 1911–1918 Pages d`histoire, chronique des grands siècles de France, hronika, 1912 Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques, 1913 La Peinture moderne, 1913 L`Antitradition futuriste, manifeste synthèse, 1913 Jean Metzinger à la Galerie Weill, Chroniques d`art de Guillaume Apollinaire, L`Intransigeant, Paris Journal, 27 May 1914 Case d`Armons, 1915 L`esprit nouveau et les poètes, 1918 Le Flâneur des Deux Rives, chronicles, 1918 MG47 (K)

Karela ili kineska gorka dinja je poreklom iz jugoistočne Azije ali i kod nas se već dugo uspešno gaji i ponata je pod nazivom mormodika. Ima nekoliko varijeteta, do sada sam gajila samo kratku mnogo jače izbrazdanu verziju ovog povrća, sada sam donela seme iz Burme i za ovaj varijetet. GORKA DINJA, odnosno karela, još jedna biljka koja leči najopasnije tumore. Sok egzotične gorke dinje, Momordice charantije, može usporiti rast raka pankreasa, bez nuspojava. A deluje i protiv raka dojke, prostate, debelog crijeva, jetre, želuca i nazo-ždrelnih tumora, kao i kod leukemije i neuroblastoma. Nova studija pokazala je da sok gorke dinje, poznatog povrća u Aziji i Africi, znatno smanjuje rast tumora gušterače jer ometa metabolizam glukoze u stanicama raka, te ih doslovno izgladnjuje bez šećera, pogonskoga goriva bez kog ne mogu preživeti. Brojne zdravstvene koristi povezane s konzumacijom gorke dinje već su poznate. Posebno je popularna među Japancima s Okinave, koji su poznati po dugovečnosti. Gorka dinja ili karela plod je iz porodice Cucurbitaceae, lat. naziva Momordica charantia biljka je koja raste u tropskim i suptropskim područjima srednje i južne Amerike,Afrike i Azije Kine, Japana, Okeanije, pa čak i na Karibima . Uzgaja se kao hrana i lek. Biljka raste kao loza s dugim rascepkanim listovima i žutim cvjetovima. Plod izgleda kao bradavičasti krastavac. Mladi plod je zelen, te se pretvara u narančasto- žut kada je zreo. Zreo plod puca, rastvori se na tri dijela i otpušta brojne crvene semenke. Svi delovi biljke su gorki, jestivi i re svega zdravi - list, plod i seme. Nezreli plodovi vrlo su dobar izvor vitamina C, kaliuma i fosfora. U jelima ova tikvica se može pripremati s krompirom, kuvana, pečena i pržena, ali i presna. Sušeni listovi koriste se za čaj. Od lišća se pravi čaj koji je koristan u prevenciji i lečenju malarije,te podsiče probavu i deluje antibakterijski. iako se jede već stolećima, mnoge zdravstvene prednosti (antivirusno djelovanje, antioksidans, sprečava dijabetes) tek su nedavno postale poznate u zapadnoj medicini. U poslednje četiri godine intenzivno se istražuje djelovanje ove biljke protiv raka i to svih vrsta. Istraživači s University of Colorado Cancer Center kupili su dinje (kineska sorta) u lokalnoj trgovini, uklonili pulpu i seme i pomoću kućnog sokovnika napravili sok. Krute tvari su uklonjene, a preostali sok korišten je pri testiranju na dva načina. Izravno na kulturama stanica ili tako što je smrznut pa samljeven u fini prah. Sok gorke dinje (razrijeđen samo 5% u vodi) djelovao je snažno na smanjenje svih četiri karcinoma gušterače staničnih linija. Naime, nakon 72 sata testiranja AsPC-1 i Capan-2 ćelije tumora smanjene su za 90%, a BxPC-3 i MiaPaCa-2 za 98%. Sok je izazvao programiranu smrt ćelija (apoptozu) i što je još važnije, aktivirao AMPK, što ukazuje da ometa metabolizam glukoze i doslovno izgladnjuje stanice raka ostavljajući ih bez šećera. Nakon što su miševi bili hranjeni prahom smrznutog soka, došlo je do 64-postotnog smanjenja. Djelovanje je dakle slično kao i kod kemoterapije (52% nakon 18 dana), koja se daje u liječenju raka gušterače, ali bez vidljivih nuspojava. To bi značilo da ljudi koji imaju 75 kilograma trebaju uzimati šest grama ovog praha. Slična doza od 4,8 grama praha smrznutog soka koristila se u sklopu nedavne studije. Naime, tri mjeseca su je davali oboljelima od metaboličkog sindroma. Lijek je djelovao i svi su ga pacijenti uglavnom dobro podnosili. Biljku uspešno gajim već treću godinu u mojoj bašti u Novom Sadu tako što rasadu pripremim ranije pa je iznesem i zasadim napolju kada i ostale tikvice. Voli sunce ali i puno vode jer dolazi iz tropskim krajeva. IZ iskustva znam da ako pojedete 3,4 lista pre jela na prazan stomak umanjiće vam apetit :) SVo seme i biljke koje nudim na prodaju možete pogledati ovde. Ima još puno toga što nije postavljeno ali uvek za određene sorte možete pitati :) https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=0&Prodavac=stoperins&Grupa=40

Prvi broj Bravo ScreenFuna izašao je aprila 2005. godine. Stalne rubrike u časopisu su: Preview (najave novih igara), Test (recenzije igara), Software, Hardware, Fun, News, Pisma, Trix, Game Over i retro (sa GameFunShotom, delom megapostera i nagradnim igrama). Bravo ScreenFun je postao ScreenFun od juna 2009. godine zbog gašenja originalnog nemačkog izdanja kojeg je izdavao Heinrich Bauer Zeitschriften Verlag KG. Ovo je jedan od retkih primera u novinarstvu da se originalni časopis ugasi a njegovo licencno izdanje nastavi da izlazi. Iz sadržaja: Poster: Brothers in Arms: Assassin’s Creed IV, sa druge strane Gears of War: Judgment + megaposter u delovima Assassin’s Creed III 1.deo Samo u novom ScreenFunu: Premijerno predstavljamo Assassin’s Creed IV! Piratsku verziju popularne igre. Pored toga što ćemo vas upoznati s novim junakom AC serijala, saznajte gde će se odvijati nova igra, koga ćete trebati da eleminišite a kao šlag na torti tu je i poster Assassin’s Creed IV: Black Flag. Aprilski ScreenFun donosi dva zanimljiva specijala: jedan se tiče umetnosti u Minecraftu u kojem ćete moći da vidite neverovatne kreacije igrača ove popularne igre od kojih zastaje dah. Drugi specijal je, naravno, o novopredstavljenoj konzoli PlayStation 4. Saznajte kako će izgledati next-gen revolucija, šta donosi DualShock 4 kontroler, PlayStation Eye i, kao najvažnije, kako će izgledati igre za PS4: Killzone: Shadowfall, Knack, Watch Dogs, Driveclub, Witcher 3… Novi broj ScreenFuna donosi niz dobrih Previewova. Tu su se našli: Destiny (novi Halo), Brothers: A Tale of Two Sons (co-op akcija), Survarium (novi STALKER) i Warframe (koncept saradnje umesto ubijanja) i naravno Assassin’s Creed IV: Black Flag. Test rubrika aprilskog ScreenFuna je takođe bogata. Proverite koje su ocene dobili: AC III: TtoKW – The Infamy, Aliens: Colonial Marines, CitiesXL Platinum, Crysis 3, Gears of War: Judgment (s posterom), Impire, Metal Gear Rising: Revengeance, Sniper Elite: Nazi Zombie Army, Special Forces Team X, The Showdown Effect, Tomb Raider kao i mini-opisi igara: Brütal Legend za PC, Ninja Gaiden Sigma 2 Plus, Sly Cooper: Thieves in Time, The Sims 3: University Life i Castlevania: Lords of Shadow – Mirror of Fate. Tu su i opisi mobilnih igara za Android i iOS: Real Racing 3, Pocket Stables, AVP: Evolution, Alien Breed i Sela The Space Pirate. Rubrika Trix je posebno izdašna u ovom broju: Tu je vodič za Laru Kroft kroz novi Tomb Raider ali i vodič za preživljavanje s finim cakama u Call of Duty: Black Ops II multiplejeru. Ako želite da saznate na kojim mobilnim uređajima ćemo se igrati u narednom periodu, pogledajte članak u rubrici Hardware o najboljim uređajima sa sajma mobilnih telefona u Barseloni. Izdavač: Color Press Group, Novi Sad Broj strana: 64 Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 107 Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto 1987. Broj: 10 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 274 Stanje: veoma dobro očuvano PER ULOF ENKVIST: Pali anđeo / preveli Mihaila Vesović i Moma Dimić MBELA SON DIPOKO: Crni i beli u ljubavi / prevela Nada Obradović ITALO KALVINO: Pod suncem-jaguarom / prevela Mirjana Ognjanović LENARD KOEN: Knjiga milosrđa / preveo Zoran Jungić MIŠEL TURNIJE: Tetreb; Kratko proze; Amandin ili Dva vrta / prevela Ksenija Jovanović JAH HAMILTON: Poseta / preveo Srba Mitrović KETI AKER : Velika očekivanja / prevela Nina Živančević DESET GODINA „POVELJE 77` RAZGOVOR SA VACLAVOM HAVELOM: Stvarati bez utopija RAZGOVOR SA JOZEFOM ŠKVORECKIM PRIMO LEVI (1919–1987) ELI VIZEL: Aušvic, četrdeset godina kasnije ĐULIO EINAUDI: Poslednje svedočenje   TANJA KRAGUJEVIĆ: Od stvarnosti do mita GORDANA B. TODOROVIĆ: Treperavi svet Kauza Išigura MIHAJLO PANTIĆ: Brevijari „Književnih lomova` SIGNALI VESTI PISMA A. SAHAROV: Pismo M. S. Gorbačovu SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine BRANKA KRILOVIĆ: Pozorišno pismo iz Amerike RATKO ADAMOVIĆ: Pismo iz Rusije PER ULOF ENKVIST, MBELA SON DIPOKO, ITALO KALVINO, LENARD KOEN, MIŠEL TURNIJE, JAN ROBERT HAMILTON, KETI AKER, PRIMO LEVI Italo Kalvino (1923–1985) je bio italijanski književnik, esejista i novinar, intelektualac koji je bio izuzetno angažovan u političkoj, građanskoj i kulturnoj sferi. Kao jedan od najvažnijih italijanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, bio je deo različitih književnih tokova, od neorealizma do postmoderne, ali uvek sa određenim odstojanjem, insistirajući na ličnom istraživanju i iskazu. Bio je privržen svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno – što se ogledalo i u njegovom pripovedanju koje se odriče moralističkog konteksta i didaktičnosti. Završio je studije književnosti u Torinu gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada. Tokom rata bio je u partizanskom pokretu a nakon rata politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi, zajedno sa Pavezeom, Vitorinijem i Natalijom Ginzburg. Kasnije napušta ovaj pokret, da bi se 1960-ih u Parizu priključio grupi OuLiPo – što utiče i na njegov pripovedački manir. Kalvinovo stvaralaštvo prošlo je raznolik književni put: od neorealističko-pustolovnog pripovedanja u romanu Staza do paukovih gnijezda (Zora, 1959), alegorijsko-bajkovite kombinatorike u trilogiji Naši preci (Paideia, 2007), preko književnih eksperimenata u kraćoj prozi Kosmikomike (Paideia, 2008) i romanima Nevidljvi gradovi (Devedesetčetvrta, 1995) i Zamak ukrštenih sudbina (Rad, 1997), sve do metanarativnog romana o čitanju i pisanju Ako jedne zimske noći neki putnik (Plato, 2001), koji ubrzo po izlasku postaje svetski bestseler. Esejističko-kritičke tekstove pisao je uporedo s pripovednim delima. U Američkim predavanjima (Bratstvo-jedinstvo, 1989) pokušao je da definiše književne vrednosti koje bi trebalo očuvati u nadolazećem milenijumu. Fakultet za medije i komunikacije radi trenutno na prevodu Kalvinovog teksta Autobiografija jednog gledaoca. Lenard Norman Koen (engl. Leonard Norman Cohen; Vestmaunt, 21. septembar 1934 – Los Anđeles, 7. novembar 2016) bio je kanadski kantautor i književnik. Počeo je da piše 1952, dok je njegova prva knjiga pesama Let Us Compare Mythologies objavljena u Montrealu 1956. Primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine. Preminuo je 7. novembra 2016. u 82. godini Koen je rođen 21. septembra 1934. u Montrealu. Otac mu je preminuo kada mu je bilo 9 godina. Kao veoma praktičan čovek, na vreme je osnovao trust fond za svog sina tako što mu je uz malu mesečnu nadoknadu obezbedio budućnost. Leonard, međutim, nije mogao da preboli gubitak oca, pa se odaje drogama. Da bi se spasio, krajem šezdesetih godina odlazi u manastir, gde se susreće sa novim religijskim uticajima, što je bilo presudno za stvaranje pesama sa religijskom tematikom, poput Story of Isaac i Hallelujah. Inače, za prekretnicu u svom životu sam Koen smatra trenutak kada je kao petnaestogodišnjak u jednoj knjižari pronašao knjigu Gabrijela Garsije Lorke. Do te mere se zaljubio u Lorkinu poeziju da je često izjavljivao da mu je ona uništila život. Naučio je da svira gitaru, pa se od rane mladosti uporedo bavio i pisanjem i muzikom. Početkom 1951. upisuje fakultet, no pre diplomiranja objavljuje prvu knjigu pesama (1956). Kao nagradu dobija stipendiju od 2000 dolara i putovanje po Evropi. Ubrzo postaje poznato ime u kanadskim literarnim krugovima, a početkom šezdesetih, sa novcem dobijenim od prodaje prve knjige, odlazi na grčko ostrvo Hidra.Tamo je kupio kuću i u potpunoj izolaciji počeo intenzivnije da se bavi pisanjem. Prvi roman objavljuje 1963. Tada je nastala i njegova čuvena pesma So long, Marianne, posvećena njegovoj velikoj ljubavi Merijen Jensen. Sredinom šezdesetih vraća se u Ameriku gde postaje deo njujorške umetničke scene. Upoznaje krug oko Endija Vorhola i počinje da piše pesme za folk izvođače, kao što je Džudi Kolins. Prvi album Songs of Leonard Cohen (1967) prolazi nezapaženo u Americi, iako su se na njemu našli njegovi najveći hitovi: Suzanne, So long, Marianne, Sisters of Mercy. Ne obazirući se na kritike, Koen objavljuje još mračniji i nekomercijalniji album, Songs from a Room, sa kojeg se izdvajaju pesme Bird on a wire i Story of Isaac. Njegovo stvaralaštvo lirski je neuhvatljivo i za njegove najbolje poznavaoce. Služeći se metaforama, parafrazama, ironičnim i humorističkim odnosom prema društvu, u tekstovima se bavi ljubavlju, religijom, seksualnošću, samoubistvima, depresijom, istorijom i međuljudskim odnosima. U pevačkom smislu, takođe pravi velike promene. Karijeru je započeo kao visoki bariton, da bi godine pušenja njegov glas učinile najdubljim basom na savremenoj muzičkoj sceni. Najviše poklonika stiče po objavljivanju New Skin for Old Ceremony (1974), na kojem se našla čuvena pesma Chelsea Hotel No.2, a vrtoglavi uspeh doživljava sa albumom I`m Your man, koji ima veliki uticaj na savremenu muzičku scenu. Albumom The Future (1992) vraća se religijsko-proročkom stilu. Bavi se temama uništenja prirode, narkomanije, diktatorstva, abortusa, nuklearnog uništenja... Početkom ovog veka na scenu se vraća albumom Ten New Songs. Numeru In My Secret Life pisao je 13 godina. Marta 2008. Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih u Njujorku, a nagradu Gremi za životno delo dobio je 2010. Umro je 2016. godine u Los Anđelesu. Diskografija Songs of Leonard Cohen 1967. Songs from a Room 1969. Songs of Love and Hate 1971. Live Songs 1973. New Skin for the Old Ceremony 1974. The Best of Leonard Cohen/Greatest Hits 1975. Death of Ladies` Man Recent Songs 1979. Night Magic: Musical/Soundtrack 1985. Various Positions 1985. I`m Your Man 1988. The Future 1992. Cohen Live 1994. More Best Of Leonard Cohen 1997. Field Commander Cohen: Tour of 1979 2001. Ten New Songs 2001. The Essential Leonard Cohen 2002. 2008. Dear Hearher 2004. Live in London 2009. Live At the Isle of Wight 1970 2009. Songs From the Road 2010. Old Ideas 2012. Popular Problems 2014. You Want It Darker 2016. Bibliografija Let Us Compare Mythologies 1956. The Spice-Box of Earth 1961. The Favorite Game 1963. Flowers for Hitler 1964. Beautiful Losers 1966. Parasites of Heaven 1966. Selected Poems 1956. - 1968. 1968. The Energy of Slaves 1972. Death of A Lady`s Man 1978. Death of Mercy 1984. Stranger Music 1993. Book of Longing 2006. The Lyrics of Leonard Cohen 2009. Poems and Songs 2011. Fifteen Poems 2012. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) Keti Aker (1947–1997) je bila američka spisateljica eksperimentalnih romana i pank pesnikinja, a slobodno možemo reći i jedan od vodećih eksperimentalnih pisaca svoje generacije. Od ranog detinjstva bila je fascinirana gusarima, a tako će ostati do kraja života. Kako je sama govorila, želela je da postane gusar, ali je znala da su to mogli biti samo muškarci. Kasnije je postala poznata po vožnji motora i tetoviranju. Na njen opus značajno su uticali kako francuska poststrukturalistička teorija i filozofija, tako i pornografija. Pošto se u svom radu koristila metodama prisvajanja tekstova, „plagijatorstvom`, pornografijom, autobiografijom, kombinovanjem tekstova visoke književnosti i kiča, uz njeno ime se vezuju i pojmovi književnog terorizma i piraterije. Keti Aker je pisanje i čitanje povezivala sa telesnim užitkom. Berouz i Margaret Diras, kao i pesnici Blek Mauntin škole imali su snažan uticaj na njeno stvaralaštvo, a mnogi su je smatrali i ženskim Žanom Ženeom. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (iz 1974), potom Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996. godine). Poetsko-prozni tekst Mrtva lutka poniznost napisan je kao odgovor na zahtev američkog autora Harolda Robinsa da se javno izvini za to što je plagirala njegovo delo u jednom svom romanu. Jedan od razloga za neizvinjavanje bio je taj što se Aker nije osećala krivom – plagiranje je bilo njena metoda pisanja. Mrtva lutka poniznost je fantastična mešavina umetničkih postupaka i tehnika, pored postupaka pravljenja različitih lutaka koje vrši jedna umetnica zvana Kapitol, tu su i autobiografski elementi, citati iz pisma koja je Rilke uputio Sezanu, kao i njeni razgovori sa izdavačima, advokatima, novinarima. Jedna od bitnijih rečenica u tekstu jeste: „Dekonstrukcija ne zahteva toliko plagiranje koliko kršenje autorskih prava`. Keti Aker je umrla od raka dojke u svojoj 50-oj godini. MG47 (K)

ovo je numerisani (primerak broj 162) reprint povodom izlozbe u muzeju primenjenih umetnosti, bgd 2002/3 bros izdanje, 136+ str. 29 x 21 cm Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

str. 16 Svedočanstva je književni časopis, koji je izlazo desetodnevno u Beogradu 1924. i 1925. godine. izdato ukupno 8 brojeva. Objavljivala su, povodom zajedničkih tema ili povoda, tekstove Dušana Matića, Rastka Petrovića, Aleksandra Vuča, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih savremenika. Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

str. 16 meki povez, naslovna odvojena od rikne i zacepljena gore. vidi scan ! Svedočanstva je književni časopis, koji je izlazo desetodnevno u Beogradu 1924. i 1925. godine. izdato je ukupno 8 brojeva. Objavljivala su, povodom zajedničkih tema ili povoda, tekstove Dušana Matića, Rastka Petrovića, Aleksandra Vuča, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih savremenika. Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe