Agata Kristi Sitafordska misterijaTvrdi povez Ситафордска мистерија је дело детективске фантастике британске књижевници Агате Кристи. Роман је први пут објављен у САД од стране Dodd, Mead and Company 1931. године под насловом Убиство у Хејзелмуру[1][2] и у Уједињеном Краљевству од стране Collins Crime Club.Септембра исте године под оригиналним насловом Агате Kristi.[3] То је први њен роман који је добио другачији наслов за америчко тржиште. Америчко издање се продавало по цени од 2,00 долара,[2] а издање у Великој Британији за седам шилинга и шест пенија (7/6).[4]Госпођа Вилет и њена ћерка организују вече „ окретања стола “ (сеансе) током снежне зимске вечери у Дартмуру. Дух им говори да је капетан Тревелијан мртав. Пошто су путеви непроходни за возила, мајор Барнаби најављује своју намеру да оде до села пешке да провери стање свог пријатеља, где изгледа открива да се предвиђање остварило. Емили Трејфјузис, верена за Тревелијановог нећака, открива мистерију заједно са полицијом.Роман је био добро прихваћен, уз похвале за лик госпођице Емили Трејфјузис. Помињање сер Артура Конана Дојла који више није био жив када је књига објављена и елементи окружења који подсећају на Дојлово дело Баскервилски пас (објављен 1902) такође су забележени и цењени.4/17

Agata Kristi Sitafordska misterija Tvrdi povez sa zaštitnim omotomСитафордска мистерија је дело детективске фантастике британске књижевници Агате Кристи. Роман је први пут објављен у САД од стране Dodd, Mead and Company 1931. године под насловом Убиство у Хејзелмуру[1][2] и у Уједињеном Краљевству од стране Collins Crime Club.Септембра исте године под оригиналним насловом Агате Kristi.[3] То је први њен роман који је добио другачији наслов за америчко тржиште. Америчко издање се продавало по цени од 2,00 долара,[2] а издање у Великој Британији за седам шилинга и шест пенија (7/6).[4]Госпођа Вилет и њена ћерка организују вече „ окретања стола “ (сеансе) током снежне зимске вечери у Дартмуру. Дух им говори да је капетан Тревелијан мртав. Пошто су путеви непроходни за возила, мајор Барнаби најављује своју намеру да оде до села пешке да провери стање свог пријатеља, где изгледа открива да се предвиђање остварило. Емили Трејфјузис, верена за Тревелијановог нећака, открива мистерију заједно са полицијом.Роман је био добро прихваћен, уз похвале за лик госпођице Емили Трејфјузис. Помињање сер Артура Конана Дојла који више није био жив када је књига објављена и елементи окружења који подсећају на Дојлово дело Баскервилски пас (објављен 1902) такође су забележени и цењени.4/17

DUŠAN BARANIN VELIKI GOSPODARTvrdi povezIzdavač Vuk KaradžićДушан Баранин је рођен у сељачкој породици и основну школу је завршио у родном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учитељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду.[2] Такође је апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета.Одгојен у духу народне поезије, Баранин своје прве књижевне инспирације и уметничка сазнања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније се одаје помном читању велике руске литературе 19. века. Његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности.Најзанимљивије је да из романа Душана Баранина сазнајемо колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне и Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске државе. У целокупном Бараниновом приповедачком и романсијерском опусу, издвајамо циклус његових историјских романа. Низ година, систематским проучавањем 19. века, Баранин је успео оно што ниједном његовом претходнику није пошло за руком: да свестрано проучи историјске чињенице и да маштовито дочара идеале и сурову стварност бурног раздобља српског 19. века. Душан Баранин је, са супругом Ружицом, двадесетих година прошлог вијека, био учитељ у великом семберском селу Бродац (Република Српска) и ту је написао три романа: `Голаћи`, `Њих троје` и `Гладни земље`. Са Брочанима је основао и позоришну групу са којом је припремао и изводио у овом селу, али и у Семберији и Мачви, дјела Милована Глишића, Петра Кочића, Јанка Веселиновића и других српских аутора. Када је одлазио из Броца испратило га је цијело село. Романи Душана Баранина задобили су широку читалачку публику, иако нису имали ни официјелну подршку, ни подршку критике. Баранин је, наиме, успео да открије и задовољи потребе тадашње читалачке публике, жељне да се посредством књижевних дела, ако већ није могла другачије, упознаје и с оним токовима историје који нису морали водити ономе што је била тадашња савременост.Скоро три деценије после смрти Душана Баранина још траје загонетка популарности овог писца. Трговци књигама напросто вапе за Бараниновим делима, познатим историјским романима, у којима читаоци виде, као живе, знамените фигуре наше прошлости.Важнија делаУредиПодаци дати на основу издања: Душан Баранин — Сабрана дела у 15 књига, „Вук Караџић“, Београд 1969.Ниче рајаДрино водо!КарађорђеХајдук ВељкоСмаил АгаДвојникГолаћиДелиградЗамкеОсамсто деветаВелики господарКнез МихаилоМехмед паша СоколовићГладни земљеЊих тројеПриповеткеУ олуји 1-2Тома Вучић Перишић, од војводе до просјакаЦарица МараЂаво у манастируХајдучица у харемуМилан ОбреновићСтеван НемањаШуме ПадајуДраме:[2]Троја вратаЕсеји:[2]Слобода је храбростЗбирке песама:[3]Шум крви у бесаним ноћимаУ сенци БалканаЗбирке приповедака:[3]СељациШуме падају3/12

Lajoš Zilahi Purpurni vekTvrdi povezЛајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века.БиографијаРођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1]О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца.Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931.Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки.Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1]Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши.Изабрани романиЗаробљеници (1926)Вода нешто носи (1928)Дезертер (1931)Кад душа замире (1932)Освета оружја (1936)Арарат (1947)Разбеснели анђео (1953)Пурпурни век (1965)4/15

Tvrdi povez sa zaštitnim omotomЛајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века.БиографијаРођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1]О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца.Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931.Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки.Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1]Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши.Изабрани романиЗаробљеници (1926)Вода нешто носи (1928)Дезертер (1931)Кад душа замире (1932)Освета оружја (1936)Арарат (1947)Разбеснели анђео (1953)Пурпурни век (1965)4/15

Lajoš Zilahi Purpurni vekTvrdi povez sa zaštitnim omotomЛајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века.БиографијаРођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1]О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца.Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931.Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки.Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1]Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши.Изабрани романиЗаробљеници (1926)Вода нешто носи (1928)Дезертер (1931)Кад душа замире (1932)Освета оружја (1936)Арарат (1947)Разбеснели анђео (1953)Пурпурни век (1965)4/15

U naručju sećanja Jovan Bukelić (autor) Izdavač: Vukotić media 2018 Između korica knjige “U naručju sećanja” prof. dr Jovana Bukelića, uglednog psihijatra, člana Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva i Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika, književnika, bogat je i interesantan životopis. Sećanja prate autorov put od seoske avlije do leskovačke gimnazije, od medicinskog fakulteta, pa do naučnih akademija, direktora Instituta za mentalno zdravlje. Ogromne uspehe je postigao baveći se narkomanijom kod mladih. Profesija psihijatra “nije mu ukrala dušu”, a kao terapeut poručivao je da “pacijenta treba gledati srcem, da biste ga videli očima”. Ova autobiografija je svedočanstvo o jednom prepunom životu doktora, profesora, pesnika, pisca. Prof. dr Jovan Bukelić rođen je 1934, u selu Karađorđevcu. Maturirao je u Leskovačkoj gimnaziji, a na Medicinskom fakultetu u Beogradu diplomirao 1962. godine. Specijalistički ispit iz neuropsihijatrije položio 1969. Prvi je doktor nauka sa disertacijom o narkomaniji mladih na prostorima bivše Jugoslavije. Profesionalni vek započeo je u Zavodu za mentalno zdravlje, a od 1987. do 2001. godine direktor je te institucije. Objavio je mnoga dela, od kojih se većina bavi onim što mu je bila uža specijalnost - narkomanijom: “ U paklu droga”, “Droga - mit ili bolest”, “Droga u školskoj klupi”, “Deca pakla”, “Reci drogi - ne”, “Pejzaži i lavirinti duše”. 2018; ćirilica; 24 cm; 436 str.; K.D.S.O.2.P.1.

Miodrag Pavlović Pesme o detinjstvu i ratovanjuT Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Миодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач. Биографија Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва. Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељи Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић. Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3] Најзначајнија дела Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.

Autor - osoba Valdes, Zoe Naslov Svakodnevno ništavilo / Zoe Valdes ; prevod sa španskog Aleksandar i Mirjana Grujičić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1999 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Paideia, 1999 (Beograd : `Grmeč`) Fizički opis 102 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Grujičić, Aleksandar Grujičić, Mirjana Zbirka Biblioteka Maštarije Napomene Prevod dela: La Nada Cotidiana / Zoé Valdés Tiraž 2000 Beleška o autoru na koricama. Svakodnevno ništavilo obuhvata vreme patriotskog oduševljenja u kome se na Kubi rađa jedna devojčica, 2. maja 1959. godine, pa sve do večeri kada trideset godina kasnije i u jeku „posebnog perioda` (nemaština, besparica, ugrožena ljudska prava), dva muškarca njenog života igraju šah kako bi stekli privilegiju da s njom čekaju jutro. Napolju, jer to je poslednje utočište u ovom sentimentalnom političkom vaspitanju – čeka je ogromno more, preko kojeg su pobegli mnogi njeni dragi prijatelji. Soe Valdes (Zoé Valdés) rođena je 1959. godine u Havani. Filolog po struci, između 1983. i 1988. godine radila je pri Unesku i u Odeljenju za kulturu kubanske misije u Parizu. Godine 1988. vratila se na Kubu, gde je učestvovala u slikarskom pokretu u Havani, radila kao scenarista i bila zamenik direktora časopisa Sine kubano. Objavila je pet pesničkih zbirki i dvadeset dva romana, među kojima su Te di la vida entera (Dala sam ti život ceo), finalista Nagrade Planeta 1996; Lobas de mar (Morske vučice), Nagrada za roman „Fernando Lara“ 2003; La eternidad del instante (Večnost trenutka), Nagrada grada Torevjeha 2004; Bailar con la vida (Ples sa životom), 2006; La cazadora de astros (Žena koja lovi zvezde), 2007; La ficción Fidel (Fikcija Fidel) 2008. i El todo cotidiano (Svakodnevna svekolikost), 2010. Objavila je i četiri zbirke priča, kao i dve knjige za decu. Živi u Parizu. Ima špansko i francusko državljanstvo, a država Francuska joj je uručila Orden viteza za umetnost i književnost. Dodeljena joj je titula počasnog doktora nauka Univerziteta Valonsijen u Francuskoj i Velika zlatna medalja (Grande Médaille de Vermeil) grada Pariza za doprinos ljudskim pravima i za blistavu književnu karijeru. Njena dela nailaze na izvanredan prijem kod kritičara i čitalaca, a prevedena su na preko trideset jezika. MG16

Parsifalov mozaikPolitički trilerIzdavač Prosvjeta, Zagreb, 1990.Prvo izdanje, Tvrd povez, 430 strana,Роберт Ладлам рођен је 25. маја 1927. године у Њујорку, а умро је 12. марта 2001. године[1] у Нејплсу, Флорида[2]. Познат као „отац трилера”, најчитанији је аутор овог жанра. Ладлам је издавао књиге и под псеудонимом Џонатан Рајдер и Мајкл Шепард[3]. Написао је више од 30 романа.Последњих пет објављено је постхумно, а написали су их његови сарадници на основу Ладламових рукописа.Школованје и животЛадлам се школовао у The Rectory School Cheshire Academy и Wesleyan University u Мидлтаун, Конектикат. YЗа време свог школовања Ладлам се придружио братству Alpha Delta Phi. Позориште је, чини се, карма Ладламових. Робертов најближи рођак Едвард Ладлам био је један од најславнијих калифорнијских позоришних режисера, уметник у чијим су представама играле и највеће холивудске звезде попут Пола Њумена.Он је, наиме, режирао неколико епизода познате старе криминалистичке серије Мајк Хамер. Међутим, филмска слава Ладмалових била је суђена Роберту, као и слава мајстора шпијунског трилера. Бавио се у танчина областима из којих је црпео инспирацију: за потребе "Борновог идентитета" помно је проучавао амнезију.КаријераКаријеру је започео као позоришни глумац и продуцент, што му је, како је сам тврдио, помогло да осмисли свој жанр у чијем је сижеуувек борба појединца са моћним тајним службама, њихово глобално удруживање, као и "рационални део" теорија завере. Иако су Ладламови трилери плод фикције, студиозно је проучавао чињенице и ситуације везане за тајне службе које су му и најчешћа тема, како би што уверљивије биле пренете у заплет његових дела. Лудлумови су романи објављени у 210 милиона примерака. Од првог романа из 1971. године (Наслеђе Скарлатијевих) он је готово сваке године објављивао по један нови роман и сви су дочекивани с одушевљењем читалачке публике. Дела су му преведена на тридесет и два језика, међу њима и на српски језик. Трилери снимљени по Ладламовим књигама нашли су се на топ листама најгледанијих филмова.5/33

Katerina Bonvičini SofijaPrevela Bojana KrsmanovićJedinstveni naslov L`equilibrio degli squali. srpski jezikVrsta građe romanURL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost)Jezik srpskiGodina 2018Izdanje 1. izd.Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vulkan izdavaštvo, 2018 (Beograd : Vulkan štamparija)Fizički opis 255 str. ; 21 cmDrugi autori - osoba Krsmanović, Bojana, 1994- = Krsmanović, Bojana, 1994-ISBN 978-86-10-02375-6 (broš.)Napomene Prevod dela: L`equilibrio degli squali / Caterina BonviciniVišestruko nagrađivani roman o usamljenosti i ljubavi, prijateljstvu i strasti, ludosti i bolu života.Sofijin otac živi daleko od nje: strastveni je ljubitelj ajkula, proučava ih i fotografiše, približavajući im se možda i previše hrabro. Ipak, i osobe koje Sofija poznaje nepredvidive su poput ajkula, i mogu da imaju podjednako opasne reakcije. Tako je jedne noći u njenom Nikoli nešto puklo, slomilo se, a ona je morala da krene iz početka. Možda sa Arturom, finim ali depresivnim, ili sa Marčelom, na tajnim sastancima protkanim napadima panike.Ali tu je i kutija puna starih pisama, koja oživljava sećanja na majku koju je izgubila pre mnogo godina: ženu nemirnog duha, očaranu dubokim ambisima.Prisustvo mora je neumorno, prati te i danju i noću. Tu je s tobom, uspavljuje te, budi te, ulazi ti u misli. Dođi, Sofija.2/29

Autor - osoba Trojat, Anri, 1911-2007 Naslov Susret / Henri Troyat ; [s francuskog prevela Smiljka Šiletić] Jedinstveni naslov ǂLa ǂrencontre. hrv Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1963 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 384 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Šiletić, Smiljka Zbirka Strani pisci ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: La rencontre / Henri Troyat Str. 381-383: Bilješka o piscu / N. B. Pravo ime autora Lev Aslanovič Tarasov. Troyat, Henri (pravo ime Levon Aslan Torossian, rusificirano Lav Aslanovič Tarasov), francuski književnik armenskoga podrijetla (Moskva, 1. XI 1911 – Pariz, 2. III 2007). Napustio Rusiju s obitelji 1917, od 1920. živio u Francuskoj. Autor opsežnih povijesnih romanesknih ciklusa u tolstojevskom duhu: Sve dok bude zemlje (Tant que la terre durera, I–III, 1947–50), Sjetve i žetve (Les Semailles et les moissons, I–V, 1953–58), Svjetlo pravednika (La Lumière des justes, I–V, 1959–63), Baštinici budućnosti (Les Héritiers de l’avenir, I–III, 1968–70). Istaknuo se i mnogobrojnim biografijama: Puškin (Pouchkine, 1946), Čudna sudbina Ljermontova (L’Étrange Destin de Lermontov, 1952), Tolstoj (Tolstoï, 1965), Gogolj (Gogol, 1971), Katarina Velika (Catherine la Grande, 1977), Petar Veliki (Pierre le Grand, 1979), Aleksandar I (Alexandre Ier, 1981), Ivan Grozni (Ivan le Terrible, 1982), Turgenjev (Tourgueniev, 1985), Flaubert (1988), Baudelaire (1994), Rasputin (Raspoutine, 1996). Pisao i novele, eseje, putopise te memoarsku prozu, npr. Tako dugi put (Un si long chemin, 1976). Bio je član Francuske akademije. MG43 (N)

Naslov Kada ovo budeš čitala / Lola Džej ; preveo Dragan Popović Jedinstveni naslov By the Time You Read This. srpski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Laguna, 2009 (Beograd : Margo-art) Fizički opis 265 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Popović, Dragan ISBN 978-86-521-0270-9 (broš.) Napomene Prevod dela: By the Time You Read This / Lola Jaye Napomene uz tekst Beleška o autorki: str. [267]. Uzbudljiv i nenadmašan roman napisan u najboljoj tradiciji književnosti Doroti Kumson i Sesilije Ahern. The New York Times Ovo je priručnik za moju kćerku Lois. Evo i pravila: 1. Svako novo poglavlje moraš čitati tačno na svoj rođendan; za svaku godinu ima po jedno, sve dok ne napuniš trideset godina. 2. Ovo je lični priručnik, samo između tebe i mene. 3. Nikako ne smeš čitati unapred pre rođendana. Kada je Lois Bejts dobila ovaj priručnik, jedva je smogla snage da čita jer je bol za izgubljenim ocem još bio svež. Ipak, njegovi saveti ubrzo počinju da je vode kroz svaku etapu života – od prvih ljubavi i veza do karijere. Iako ovaj priručnik nikada ne može biti zamena za oca, Lois kroz očeve reči uči kako da ponovo počne da živi i uviđa da je sreća čeka tu, nadohvat ruke...

Ivan Rajović Zabeleške iz bezumljaTvrdi povezИван Рајовић (Краљево, 14. септембар 1956), пише поезију, прозу, песме за децу и бави се новинарством.[1] Песме су му превођене на белоруски, немачки, енглески, кинески и словеначки језик.[2] Добитник је награде „Стражилово” за најбољу песничку књигу 1990. године.[3]Књиге поезијеПси ће владати светом (КОС, едиција Пегаз, Београд, 1982),Пакт (Народна библиотека Краљево, 1987),Музеј воштаних фигура („Ново дело”, Београд, 1988),Велика представа („Стражилово”, Нови Сад, 1990),Биоскоп у провинцији (Књижевни клуб Краљево, 1992),Кокета („Апостроф”, Београд, 1997),Песме („Просвета”, Београд, 2001).Шапат са ивице света(“Алма”, Београд, 2008)Слудњи дан Краљева ("Пресинг", Младеновац, 2019)Иза бране песме ("Поетикум", Краљево, 2020)[4]Књиге за децу:Страшљиви лисац и друге песме („Научна књига”, Београд, 1994),Витез слинавог носа („Сфаирос”, Београд, 1997).3/13

Ivan Dživo Gundulić OsmanTvrdi povez Izdavač Srpska književna zadrugaИван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био је један од најзначајнијих српских[1][2][3] песника[4][5] из Дубровачке републике.[6] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[7] као и по пасторалном делу Дубравка.БиографијаГундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа[8] Гундулића и Џиве Градић[9]. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.[10] Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.[11]Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године.[а] Постаје сенатор[12] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.Споменик Ивану Гундулићу у ДубровникуМарко Мурат — Џиво Гундулић, Народни музеј ПанчевоДелаГлавни чланци: Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.[13] У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи.ЕтницитетГундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.[14] Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.[15][16] Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.[17] Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.[18]С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.[19]Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања.[20][21][22][23][24] Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић.[25][26] Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,[27] српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине.[1][28][29] Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.[30][31]Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске култуre9/5

Branko Ćopić Ljubav i smrtRosa na bajonetimaSurova školaLjubav i smrtTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću3/6

Branko Ćopić Ljubav i smrtRosa na bajonetimaSurova školaLjubav i smrtTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću3/6

Agata Kristi ZavjesaTvrdi povez sa zaštitnim omotomЗавеса: Поароов последњи случај је детективски роман британске списатељице Агате Кристи први пут објављен у Великој Британији од стране издавачке куће "Collins Crime Club" у септембру 1975.[1] и у САД од стране издавачке куће "Dodd, Mead and Company" касније исте године у продаји за 7,95 долара.[2][3]У роману се појављују Херкул Поаро и Артур Хејстингс у свом последњем појављивању у Кристиним делима. Завеса је сеоски роман, а сви ликови и убиство смештени су у једној кући. Не само да роман враћа ликове на окружење њеног првог романа Тајанствени догађај у Стајлсу, већ поново уједињује Поароа и Хејстингса који су се последњи пут заједно појавили у роману Неми сведок 1937. године. Измишљени детектив умире на крају. Роман је екранизован 2013. године.Ово је последњи роман који је Кристијева објавила пре своје смрти. Уснуло убиство, објављен постхумно, је њен последњи роман.4/17

Miodrag Pavlović Velika Skitija i druge pesmeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/2

Bogdan Popović BomaršeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruBogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1]BiografijaRođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković.Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima.Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis.Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u Klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića.Фотографија ПоповићаPopović je preminuo 1944. godine.Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4]O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju "Bogdan Popović".9/5

Šarlot Bronte ŠerliTvrdi povez„Шерли“ (енгл. Shirley) је друштвени роман енглеске књижевнице Шарлоте Бронте из 1849. Радња романа се одиграва у Јоркширу у периоду од 1811. до 1812, током индустријске кризе изазване Наполеоновим ратовима. У њему су обрађена четири опречна карактера: Роберт Мур (индустријалац, власник млина), Луис Мур (директор школе) и њихове љубави Каролина Хелстон и Шерли Килдар.Шерли у себи спаја и релистичке и романтичарске тенденције. Роман је започет са намером да свет у њему буде приказан реалистично, што на почетку књиге свезнајући наратор потврђује речима: Очекујеш ли страсти, подстрек и мелодраму? Умири своја очекивања: сведи их на мању меру. Пред тобом се налази нешто стварно, сталожено, и темељно; нешто неромантично као понедељак ујутру...[1] Поред реалистичких описа викторијанског друштва и радничке класе, у роману су осетни бројни упливи романтичарске поетике, у виду темперамента, атмосфере и елемената бајроновског јунака при концепцији ликова Шерли Хелстон и Роберта Мура.[2] [3] Фокусирајући се на тешке услове рада у викторијанским фабрикама, Шерли је близак појединим романима Чарлса Дикенса, Елизабете Гаскел и Џорџ Елиот, који тематизују живот радничке класе и поседују тендециозну црту позива на друштвене реформе.[4]Занимљиво је да је име Шерли, које се до тада давало махом мушкарцима, услед велике читаности романа постало једно од омиљених имена која се дају женским особама у Великој Британији.[5] У самом роману отац је дао својој новорођеној кћерки име Шерли пошто је очекивао сина.Књига је адаптирана у истоимени неми филм 1922.Sestre BronteNjihove kratke živote obeležili su oskudica i porodične tragedije. Koristile su muške pseudonime kako bi objavile svoja dela. Šarlot (Charlotte, 1816-1855), Emili (Emily, 1818-1848) i En Bronte (Anne Brontë, 1820-1849) stvorile su izuzetna dela koja su bila ispred svog vremena.Odrasle su u Havortu, usred pustara Jorkšira, u porodici seoskog sveštenika Patrika Brontea (Patrick), sina siromašnog irskog zemljoradnika. On se 1820. sa ženom Marijom (Maria) i šestoro male dece doselio u Havort, selo gde su vladali siromaštvo i bolest, a prosečni životni vek je bio 25 godina. Ubrzo po dolasku, Marija je umrla od tuberkuloze. Nekoliko godina kasnije, Patrik je devojčice poslao u internat za ćerke siromašnog sveštenstva, ne znajući da u njemu vladaju užasni uslovi, koje je Šarlot kasnije opisala u svom romanu “Džejn Ejr” (Jane Eyre). Kada je shvatio kobnu grešku i doveo ih kući, bilo je prekasno: najstarije ćerke, dvanaestogodišnja Marija (Maria) i godinu dana mlađa Elizabet (Elizabeth) razbolele su se i umrle.Četvoro preostale dece – Šarlot, Branvel (Branwell), Emili i En – našlo je utehu u svetu mašte. Slušali su sluškinjine priče o duhovima, čitali dela Bajrona (Byron) i Valtera Skota (Walter Scott), i počeli i sami da pišu priče o ratovima i intrigama u izmišljenim kraljevstvima.Siromašne devojke iz niže srednje klase tada su obično postajale učiteljice ili guvernante dece iz dobrostojećih porodica, što je često bio nezahvalan posao, pošto im nije ukazivano nikakvo poštovanje. Šarlot je tako počela da radi kao učiteljica, a En kao guvernanta. Svoja loša iskustva u tom poslu opisala je kasnije u romanu “Agnes Grej” (Agnes Grey). Emili je ubrzo uvidela da posao učiteljice nije za nju. Šarlot je u međuvremenu odbila bračnu ponudu očevog prijatelja, odgovorivši da će se udati samo iz ljubavi.Šarlot i Emili su 1842. otišle da se školuju u Brisel, u školu bračnog para Eže (Héger). Emili nikad nije ni pokušala da se prilagodi novoj sredini, i jedva je dočekala da se vrati kući u Havort. Za Šarlot je, pak, boravak u Briselu bio sudbonosan – ludo se zaljubila u svog profesora, gospodina Ežea. Ova neuzvraćena ljubav bila je inspiracija za većinu njenih romana. U međuvremenu, otac Patrik je sve više gubio vid, a brat Branvel, za koga se u detinjstvu verovalo da je najtalentovaniji u porodici, nije imao uspeha kao slikar portreta ni kao pesnik, otpušten je sa mesta učitelja zbog ljubavne veze sa ženom svog poslodavca, i sve više se odavao piću i opijumu.Tri sestre 1846. objavljuju zajedničku zbirku pesama, pod muškim imenima Karer (Currer), Elis (Ellis) i Ekton Bel (Acton Bell). Godinu dana kasnije, objavile su svoje prve romane: Šarlot je objavila “Džejn Ejr”, Emili “Orkanske visove” (Wuthering Heights), a En “Agnes Grej”. Šarlotin roman je bio najuspešniji i izazvao je senzaciju i šok. En je 1848. objavila svoj drugi roman “Stanarka napuštenog zamka” (The Tenant of Wildfell Hall) koji je izazvao veliko interesovanje čitalaca.Danas se dela sestara Bronte smatraju klasicima, njihovi tragični životi su predmet fascinacije, a njihova porodična kuća mesto hodočašća mnogobrojnih obožavalaca. Svaka od tri sestre imala je drugačiji i prepoznatljiv stil, ali njihova dela imaju nešto zajedničko: iskreno su prikazivala ljudske emocije i bila su revolucionarna za svoje doba.Šarlotina dela su pisana veoma emocionalnim stilom, posebno roman “Džejn Ejr”. U svoje vreme, izazvao je pravu buru opisom ljubavne strasti koja junakinja oseća prema gospodinu Ročesteru (Rochester) i njenim ponosnim i nezavisnim stavom. Od viktorijanskih žena se očekivalo da budu potpuno pasivne, pa je roman dobio reputaciju “nemoralnog”. Njen sledeći roman “Širli” opisuje društvene odnose u Engleskoj tokom industrijalizacije, i odlikuje se snažnom, odlučnom junakinjom kakva je ondašnjoj književnosti bila krajnje neuobičajena. “Vilet”, zasnovan na Šarlotinim sećanjima na Brisel, današnja kritika smatra studijom ženske emocionalne represije.Emili se danas smatra genijem porodice. Njena ljubav prema prirodi i prezir prema konvencijama društva ogleda se u njenim delima. Njenu najpoznatiju pesmu, „Moja duša nije kukavica“ („No coward is soul of mine“) volela je slavna američka pesnikinja Emili Dikinson (Emily Dickinson). Jedini roman Emili Bronte se danas smatra remek-delom engleske književnosti i jedna je od najslavnijih ljubavnih priča svih vremena, ali je u vreme kad je objavljen izazvao nerazumevanje, kako zbog modernog narativnog postupka, tako i zbog brutalnosti i „amoralnosti“. Glavni lik, Hitklif (Heathcliff), oličenje je osvete potlačenih slojeva društva, ali i elementarnih ljudskih strasti koje postaju destruktivne kada se suzbijaju.4/24

Milutin Garašanin DokoliceTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМилутин Гарашанин (Београд, 22. фебруар 1843 — Париз, 5. март 1898)[1] био је српски политичар, дипломата, официр и академик. Гарашанин је био председник Владе, председник Народне Скупштине, министар и амбасадор.[2][3]БиографијаПоверљиво писмо Милутина Гарашанина из 1886. у којем коментарише руско ширење на Балкану преко Бугарске, део колекције АдлигатаРођен је у Београду, од оца Илије Гарашанина, писца „Начертанија“ и председника српске владе у два наврата, и мајке Софије рођене Данић рођен 10/22. фебруара 1843. године.[4][5]Образовао се у Београду, где је поред основне школе завршио и гимназију. Провео је само годину дана на београдском Лицеју, на природњачком одсеку. Године 1860. отишао је у Француску, где у лицеју Сен-Барбу изучава основну и специјалну математику.[6] По завршеним студијама политехнике, постао је 1865. године артиљеријски потпоручник. Завршио је затим артиљеријску школу у Мецу, у Француској, а после тога (од 1868) живео на очевом имању у Гроцкој и бавио се млинарском индустријом.[7]Ступио је први пут у државну службу 1876. године, као официр. У српско-турском рату 1876. године учествовао је у борбама Ибарске војске, у чину артиљеријског капетана, као командант Чачанске бригаде. Дана 11. августа те године рањен је у бици на Огоријевцу, због чега је унапређен у чин мајора и добио Орден Таковског крста V степена. До објаве новог рата 1877. године бавио се економисањем у Гроцкој, на имању "Гаврану". У другом рату са Турском 1877/78. године, био је помоћник начелника Јаворске војске, у чину мајора. Војну каријеру је завршио у чину пуковника.Политичку каријеру је започео тек октобра 1880. године, када ступа у Пироћанчев кабинет. Од 1881 — 1883. године био је министар унутрашњих дела Кнежевине Србије.[3]У јануару 1881. године са групом младоконзервативаца основао је Српску напредну странку и постао њен председник.[8]Посланик Србије у Бечу био је од 1883. до 1884 као и посланик у Француској 1894. и од 1897. до 1898.[9]Он је учесник првог телефонског разговора на релацији Београд - Ниш 1886. Са друге стране линије, у Нишу, је био краљ Милан Обреновић. Због слабе чујности и лошег квалитета телефонске линије краљ је више пута понављао „Милутине, говори гласније!“. На крају Гарашанин је одговорио: „Ваше Височанство, ја говорим тако јако, да када би се попео на торањ Саборне цркве Ви бисте ме несумњиво морали чути у Нишу и без телефона.“[10]Аутор је и књижевних дела од којих је најзначајније Доколице написано 1892. године.[11][12] Сматран је за одличног говорника.[13]Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” поседује једно његово писмо, у којем Гарашанин пише о промени власти у Бугарској и покушајима Русије да прошири свој утицај на Балкану, што је било супростављено српској политици тог доба.[14]Црна Гора му је доделила Орден књаза Данила I[15] и Обилића медаљу9/2

PROLETNJE BUJICE -Ernest Hemingvej U ovoj `humorističnoj romansi`, kako je delo nazvla Gertruda Stajn, Hemingvej daje zanimljivu panoramu američkog morala, prikazuje jednu paganski svežu sredinu sa zanimljivim likovima u kojima otkrivamo komplekse tako karakteristične za njegove junake. Pojedine stranice ovog romana, dosad prevedenog na vbiše jezika, podsećaju na onog najboljeg Hemingveja kojeg smo upoznali, sa njemu svojstvenom izuzetnom umetnošću da savršeno spaja činjenicu sa simbolom i tako postiže živo pretakanje prirodnog ritma u evokaciju jedne emocije, koristeći pri tom minimum sredstava, a postižući maksimum efekta. Hemingvejeva simbolika prerasta u simboliku jedne nove atmosfere, koja donosi i novi način pisanja i svatanja životne problematike u odnosu na devetnaesti vek. Neposredno uklopljen u ovu nezvaničnu polemik, Hemingvejev roman se predstavlja kao novina u jednom krilu ove polemike, koje je u današnje doba dobila svoje izrazite forme. Beograd 1961 god, 12x17.5 cm, 147 str, tvrdi povez, zaštitni omot, u dobrom stanju. L.1.O.1.P.2.

4Velimir Lukić Izabrane drameTvrdi povezIzdavač NolitO autoruВелимир Лукић (Београд, 10. фебруар 1936 — 29. август 1997) био је српски песник и драматург.[1]БиографијаРођен је у Београду где је завршио гимназију и Академију за позориште филм и телевизију.[2] Дипломирао је драматургију у класи професора Јосипа Кулунџића. Радио је као новинар Радио Београда, потом драматург (1963–64), директор Драме (1964–72), и управник Народног позоришта у Београду.[3] Остао је запамћен и као најмлађи директор Драме у историји Народног позоришта у Београду. Када се запослио имао је свега 28 година. У Народном позоришту остао је до 1990. године, од тога 18 година на месту управника (15.јун 1972 - 16. април 1990).Сарађивао је у великом броју листова и часописа: „Млада култура“, „Видици“, „Књижевност“, „НИН“, „Књижевне новине“, „Савременик“, „Поља“, „Књижевна трибина“, „Данас“, „Позоришни живот“, „Сцена“, „Театрон“, „Градина“ итд.[1]Лукић је својим песничким делима припадао неокласицизму. У драмама се вешто служио алегоријом да би описао своје време. У драмском стваралаштву, избегавајући да се бави митом у изворном облику, Лукић је почео да конституише псеудомитове, да ствара митске легенде како би му послужиле као позоришно огледало у коме ће осликати, приказати драму савременог човека, његово мучно искуство са друштвом и историјом.Избор из дела"Позив године", песме, "Нопок", Београд, 1954."Лето", песме, "Нолит", Београд, 1956."Чудесни предео", песме, "Нолит", Београд, 1961."Окамењено море", драма у стиховима, "Просвета", Београд, 1962."Дуги живот краља Освалда", драма, 1962."Бертове кочије или Сибила", драма, 1963."Валпургијска ноћ", драма, 1964."Фарсе", "Просвета" Београд, 1965."Мадригали и друге песме", "Просвета", Београд, 1967."Магла и лик", песме"Будне сенке таме", песме"Тебанска куга", драма"Афера недужне Анабеле", драма, Стеријино позорје, Нови Сад, 1970."Санта Марија де ла салуте", драма и друге9/9

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI ZAPISI IZ MRTVOG DOMA Tvrdi povez Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Михайлович Достоевский; 11. новембар 1821. – 9. фебруар 1881.) био је руски романописац, писац кратких прича, есејиста и новинар. Књижевна дела Достојевског истражују људско стање у проблематичној политичкој, друштвеној и духовној атмосфери Русије 19. века и баве се разним филозофским и религиозним темама. Његови најпризнатији романи су Злочин и казна (1866), Идиот (1869), Зли дуси (1872) и Браћа Карамазови (1880). Његова новела Записи из подземља из 1864. сматра се једним од првих дела егзистенцијалистичке књижевности.[1] Бројни књижевни критичари га сматрају једним од највећих романописаца у читавој светској књижевности, јер се многа његова дела сматрају ремек-делима великог утицаја.[2] Рођен у Москви 1821. године, Достојевски је у раној младости упознао књижевност кроз бајке и легенде, и кроз књиге руских и страних аутора. Мајка му је умрла 1837. када је имао 15 година, а отприлике у исто време је напустио школу и уписао се у Николајевски војнотехнички институт. Након што је дипломирао, радио је као инжењер и накратко је уживао у раскошном начину живота, преводећи књиге да би зарадио додатни новац. Средином 1840-их написао је свој први роман, Бедни људи, који му је омогућио улазак у књижевне кругове Санкт Петербурга. Међутим, ухапшен је 1849. јер је припадао књижевној групи, кругу Петрашевског, који је расправљао о забрањеним књигама са критиком царске Русије. Достојевски је осуђен на смрт, али је казна у последњем тренутку преиначена. Провео је четири године у сибирском заробљеничком логору, након чега је уследило шест година обавезног служења војног рока у избеглиштву. У наредним годинама, Достојевски је радио као новинар, издавајући и уређујући неколико својих часописа, а касније и Дневник писца, збирку његових списа. Почео је да путује по западној Европи и развио зависност од коцкања, што је довело до финансијских потешкоћа. Неко време је морао да моли за новац, али је на крају постао један од најчитанијих и најцењенијих руских писаца. Опус Достојевског састоји се од тринаест романа, три новеле, седамнаест приповедака и бројних других дела. Његови списи су били широко читани како у његовој родној Русији тако и ван ње и утицали су на подједнако велики број каснијих писаца, укључујући Русе попут Александра Солжењицина и Антона Чехова, филозофа Фридриха Ничеа и Жан-Пола Сартра, и на појаву егзистенцијализма и фројдизма.[3] Његове књиге су преведене на више од 170 језика и послужиле су као инспирација за многе филмове. Биографија Порекло Преци Достојевског по оцу били су део племићке породице руских православних хришћана. Породица вуче корене из Данила Иртишча, који је 1509. добио земљу у области Пинска (вековима део Великог војводства Литваније, сада у данашњој Белорусији) за своје услуге под локалним кнезом, а његово потомство је тада преузело назив „Достојевски“ по имену тамошњег села Достојево (изведено од старопољског достојник – достојанственик).[4] Непосредни преци Достојевског по мајчиној страни били су трговци; по мушкој линији по очевој страни били су свештеници.[5] Године 1809. 20-годишњи Михаил Достојевски уписао се на Московску царску медицинско-хируршку академију. Одатле је распоређен у московску болницу, где је служио као војни лекар, а 1818. године постављен је за вишег лекара. 1819. оженио се Маријом Нечајевом. Следеће године је преузео дужност у болници за сиромашне Марински. Године 1828, када су његова два сина, Михаил и Фјодор, имали осам, односно седам година, унапређен је у колегијалног проценитеља, што је његов правни статус подигао на племићки и омогућио му да стекне мало имање у граду Даровоје. око 150 км (100 миља) од Москве, где је породица обично проводила лета. Родитељи Достојевског су касније добили још шесторо деце: Варвару (1822–1892), Андреја (1825–1897), Љубов (рођена и умрла 1829), Веру (1829–1896), Николаја (1831–1883) и Александра (1835–1889).[6] Детињство и младост Достојевски као инжињерски поручник. Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберкулозе 1837. године, он и брат Михаил су послати у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839. умро му је и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као лекар у болници за сиромашне „Марински“ у Москви. Претпоставља се да су Михаила убили његови кметови, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању. Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, те је 1843. године чак превео једно од његових највећих дела, „Евгенија Гранде“, на руски језик. Достојевски је почео да пише своја дела отприлике у то време и 1846. године се појавио његов први роман у форми епистоларне прозе, „Бедни људи“, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је дао чувену карактеризацију: „Рођен је нови Гогољ!“. Прогон у Сибир и књижевно стваралаштво Убрзо након објављивања приповетке „Беле ноћи”[7] у рано јутро 23. априла 1849. године, Достојевски је ухапшен и провео је осам месеци у притвору у Петропавловској тврђави.[8] На дан 16. новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. Пресуда је гласила: „Инжењерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учешћа у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији — осуђује се на смрт стрељањем“.[9] Смртна казна је 19. новембра преиначена на закључак војног суда на осам година тешког рада. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854. је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту.[10] Достојевски је провео наредних пет година као поручник у седмом батаљону, који је био стациониран у тврђави у Семипалатинску, у данашњем Казахстану. Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма.[11] Позната је његова чувена парабола о Христу и истини: „Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа.”[12] У то време је упознао и Марију Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио. Године 1860. се вратио у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузетно потресен смрћу супруге 1864. године, а одмах затим и смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацији, а морао је да издржава и удовицу и децу свога брата. У то време је потонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се. Убрзо је коцкање прерасло у порок. Тако је и једно од његових најпознатијих дела, „Злочин и казна“ написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. Роман му је донео славу, али га није спасао беде.[13] Издавач Стеловски га уцењује, нуди три хиљаде рубаља за право да издаје његова дела, али уз обавезу да напише још један роман. Немајући избора, Достојевски је пристао.[13] У исто време је написао и књигу „Коцкар“ да би задовољио уговор са својим издавачем. Фјодор Достојевски 1876. Достојевски је у ово време путовао по западној Европи. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинаријом Сусловом, младом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенографкиња, којом се оженио 1867. године. У том периоду је написао своја највећа дела. Од 1873. до 1881. године издаје, овај пут успешан, месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуелним дешавањима — Пишчев дневник. Пишчев дневник се издавао у новинама кнеза Мешчерског „Гражданин“, где је Достојевски био уредник. Часопис је доживео огроман успех. За време српско-турског рата 1876—1877. више пута је писао о Србији и Црној Гори, Черњајеву и добровољцима.[13] Тих година почиње рад на роману Браћа Карамазови. Достојевски је 1877. године одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контроверзе, а године 1880. одржао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви. Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области, недалеко од Санкт Петербурга. Велико креативно раздобље Извод из Браће Карамазових Године 1864. Достојевски обелодањује бриљантне „Записе из подземља“ - један од најинтензивнијих исповедних кратких романа, претечу сличних дела Камија, Крлеже, Селина или Андрејева. У њему је писац применио низ поступака у којима је иновирао прозу и поставио образац својих будућих великих романа: идеолошки обрачун с утопијским и уопштено `хуманистичким` стереотипима, низ есејистичких поглавља која су есенцијално драматизирани сократовски дијалози вођени у атмосфери набијеној страстима и скандалима; журналистички стил којему је једина сврха функционалност у приопћавању ауторове визије, а не естетски доживљај; психолошку типологију која обухваћа најчешће кротке и понизне хршћане (Соња Мармеладова, Аљоша Карамазов, кнез Мишкин), нихилистичке цинике (Свидригајлов, Николај Ставрогин), радикалне интелектуалце у борби против свих општеприхваћених вредности или `религиозне атеисте` (Родион Раскољников, Иван Карамазов, Кирилов), децу из „случајних породица“ и људе којима је повређено достојанство (јунак романа „Младић“, „Записи из подземља“). Достојевски је развио технику струје свести давно пре но што је постала популарна у англоамеричком роману 20. веку (пример је даља приповетка „Кротка“), сажео је радњу у свега неколико дана („Идиот“) или сати, дајући временски пресек у свести наратора („Кротка“), те створио истински „полифони роман“ (како га је назвао истакнути руски теоретик Михаил Бахтин) у којему многогласје идеолошке и верскофилозофске борбе која раздире протагонисте налази израз како у интериоризираним свестима, тако у драмски набијеним дијалозима. Већина је романа Достојевскога смештена у тмурно озрачје велеградскога подземља, са средиштем око узбудљивих догађаја баштињених из тривијалнога романа и црних хроника (убиство, очеубиство, злочин, крађа, скандали разне врсте) и врти се око за човечанство „проклетих питања“: нарави зла, људске патње, смртности и бесмртности, постојања и непостојања Бога, слободе и одговорности, судбине Русије и Запада. Како су приметили неки критици - Достојевски је битно спиритуални аутор, те је његова карактеризација човека као „срца у којем се боре Бог и Сотона, а залог је људски живот“ можда и примерен опис његовог властитог стваралаштва. У типологији јунака коју је навео Нортроп Фрај у књизи „Анатомија критике“, књижевни се ликови крећу од надземаљских богова и полубогова (најчешће митске и религијске приче) до обичних људи (реалистички роман) и, у читатељевом дискурзу, инфериорних појединаца који су испод нивоа вредности просечних људи. Паскаловским речником, човек је биће ниже од анђела. Међутим, ликови Достојевског су често и ниже од обичних људи, каткад управо анимални, али у тренуцима екстазе досежу и прелазе ниво анђела, па је та двострука оптика једна од тајни узбудљивости дела Достојевскога: истодобно ниже од животиње и више од анђела, његови архетипски раскољени јунаци зраче духовном виталношћу која је темељ метафизичке и спиритуалне нарави. Стваралаштво и утицај Радни сто Фјодора Михајловича Достојевског Најпознатија дела су му „Злочин и казна“„“ и „Браћа Карамазови“. У „Злочину и казни“ главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о „великим људима“ и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству, док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљада људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. „Браћа Карамазови“ је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су и његови романи „Коцкар“ и „Идиот“. Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго су психолошка анализа и контрадикторност његових ликова чиниле да чак и систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе филозофе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Камија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова. Немачки писац Томас Ман назива Достојевског највећим психологом светске књижевности.[14] Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима, као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света. Поред константног интересовања читалачке публике широм света Достојевски привлачи пажњу и изучавалаца књижевности, књижевних критичара, историчара књижевности и теоретичара књижевности, као и стручњака из других области (психологије, хришћанске теологије, филозофије, антропологије и др). Достојевски се сматра руским књижевником о коме је највише писано, а само библиографија радова о њему на руском језику до половине 20. века објављена је у више томова. Његова дела остварила су значајног утицаја и у српској култури. Неки од најзначајнијих српских интелектуалаца писали су о Достојевском или били под утицајем његовог књижевног стваралаштва: Јустин Поповић написао је студију о филозофским схватањима Достојевског са позиција православне теолошке мисли, Исидора Секулић му је посветила више есеја, сматра се да је остварио утицај на литерарно стваралаштво Милована Ђиласа, а Никола Милошевић му је посветио више филозофских и књижевнотеоријских студија (Достојевски као мислилац, Негативни јунак итд). Посебно је велики утицај Достојевски имао на руску религиозну филозофију. Смрт Гроб Фјодора Михајловича Достојевског, Санкт-Петербург Преминуо је 9. фебруара по новом, односно 28. јануара по старом, календару, 1881. године у Санкт Петербургу од последица крварења узрокованог епилептичним нападом. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Сахрањен је на гробљу „Тихвин“ при манастиру Александар Невски, у Санкт Петербургу, у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани, махом омладина и студенти, а сам се погреб претворио у демонстрације против царизма - упркос пишчевом недвосмисленом ставу према целом том питању. Таква почаст одавана је једино телима преминулих руских царева. На његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа, „Браћа Карамазови“. Дела Романи Бедни људи, 1846 — роман у писмима. Двојник, 1846 — психолошка студија на тему раздвојене личности. Неточка Незванова, 1849 — недовршено дело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир. Село Степанчиково, 1859 — написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели. Понижени и увређени, 1861 — роман-фељтон, апологија љубави. Записи из мртвог дома, 1861 — роман о заточеништву, један од најбогатијих карактеролошких списа у историји, било да је реч о чисто психолошким, антрополошким или конкретно књижевним остварењима. Записи из подземља, 1864 — интимна филозофска исповест човека из „подземља”. Злочин и казна, 1866 — прелазни облик према модерном роману, виртуозни роман на тему савести. Коцкар, 1866 — такође врста аутобиографског списа, роман о искушењима коцкарске страсти. Идиот, 1868 — апологија доброте, православља и лепоте. Зли дуси, 1871—1872 — „антинихилистички роман“. Младић, 1875 — филозофско разматрање мотива и циља, невероватно понирање у дубину младе људске душе. Браћа Карамазови, 1879—1880 — круна пишчевог стваралаштва. Новеле и кратке приче Господин Прохарчин, 1846 Роман у девет писама, 1847 — кратка прича објављена у јануарском броју часописа „Савременик” Газдарица, 1847 Туђа жена и муж под креветом, 1848 Слабо срце, 1848 Ползунков, 1848 Поштени лопов, 1848 Божићно дрвце и свадба, 1848 — објављена у Домовинским записима Мали јунак, 1849 Ујкин сан, 1859 Непријатан случај, 1862 Зимске белешке о летњим утисцима, 1863 — историјско-филозофски „експеримент“ о буржоаском друштву. Крокодил, 1865 Вечни муж, 1870 Бобац, 1873 Кротка, 1876 — објављена унутар пишчевог дневника, „једна од најпотреснијих новела очаја“ у светској књижевности Сељак Мареј, 1876 — објављен у Пишчевом Дневнику Сан смешног човека, 1877 Референце Leigh, David J (2010). „The Philosophy and Theology of Fyodor Dostoevsky”. Ultimate Reality and Meaning (на језику: енглески). 33 (1-2): 85—103. ISSN 0709-549X. doi:10.3138/uram.33.1-2.85. Scanlan, James Patrick (2002). Dostoevsky the Thinker (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3994-0. „Fyodor Dostoyevsky | Biography, Books, Philosophy, & Facts | Britannica”. http://www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-25. Dominique Arban, Dostoïevski, Seuil, 1995, p. 5 Frank, Joseph (1979-05-21). Dostoevsky: The Seeds of Revolt, 1821-1849 (на језику: енглески). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01355-8. Terras, Victor (1985-01-01). Handbook of Russian Literature (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 978-0-300-04868-1. Белов, Сергей Владимирович; Загидуллина, Марина Викторовна. „Белые ночи”. Федор Михайлович Достоевский. Антология жизни и творчества. Приступљено 4. 1. 2016. Орнатская & Туниманов 1992. Якубович & Орнатская 1993, 1849. Ноября до 13. Якубович & Орнатская 1993, 1849. Ноября 19. Три љубави Фјодора Достојевског („Руска реч“, 29. јул 2015) „Христос је важнији и од истине”. Politika Online. Приступљено 2021-10-16. Браћа Карамазови први део - увод Достојевски, И. П. Рад Београд, 1975, стр. III Браћа Карамазови први део - увод Достојевски, И. П. Рад Београд, 1975, стр. I Литература Достојевски, Фјодор Михајлович, Комплет 12 књига, Ленто, Београд, 2009. Belinsky, Vissarion (1847). Polnoye sobranye (на језику: руски). 10. Bloshteyn, Maria R. (2007). The Making of a Counter-Culture Icon: Henry Miller`s Dostoevsky. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-9228-1. (на енглеском) Breger, Louis (2008). Dostoevsky: The Author As Psychoanalyst. Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-0843-9. (на енглеском) Burry, Alexander (2011). Multi-Mediated Dostoevsky: Transposing Novels Into Opera, Film, and Drama. Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-2715-9. (на енглеском) Carr, Edward Hallett (1962). Dostoevsky 1821-1881. Taylor & Francis. OCLC 319723. (на енглеском) Catteau, Jacques (1989). Dostoyevsky and the Process of Literary Creation. Cambridge University Press. ISBN 9780521324366. (на енглеском) Dostoyevsky, Fyodor. A Writer`s Diary. (на енглеском) Jones, Malcom V.; Terry, Garth M. (2010). New Essays on Dostoyevsky. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-15531-1. (на енглеском) Якубович, И. Д.; Орнатская, Т. И., ур. (1993). Летопись жизни и творчества Ф. М. Достоевского: 1821—1881. 1 (1821—1864) (Ин-т русской литературы (Пушкинский Дом) РАН изд.). СПб.: Академический проект. стр. 540. ISBN 5-7331-043-5. Якубович, И. Д.; Орнатская, Т. И., ур. (1994). Летопись жизни и творчества Ф. М. Достоевского: 1821–1881. 2 (1865—1874) (Ин-т русской литературы (Пушкинский Дом) РАН изд.). СПб.: Академический проект. стр. 586. ISBN 5-7331-006-0. Якубович, И. Д.; Орнатская, Т. И., ур. (1995). Летопись жизни и творчества Ф. М. Достоевского: 1821–1881. 3 (1875—1881) (?Ин-т русской литературы (Пушкинский Дом) РАН изд.). СПб.: Академический проект. стр. 614. ISBN 978-5-7331-0002-9. Bercken, Wil van den (2011). Christian Fiction and Religious Realism in the Novels of Dostoevsky. Anthem Press. ISBN 978-0-85728-976-6. Cassedy, Steven (2005). Dostoevsky`s Religion. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5137-7. Cicovacki, Predrag (2012). Dostoevsky and the Affirmation of Life. Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-4606-6. Frank, Joseph (1981). „Foreword”. Ур.: Goldstein, David. Dostoevsky and the Jews. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-71528-8. Jones, Malcolm V. (2005). Dostoevsky And the Dynamics of Religious Experience. Anthem Press. ISBN 978-1-84331-205-5. Lantz, Kenneth A. (2004). The Dostoevsky Encyclopedia. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-30384-5. Lauer, Reinhard (2000). Geschichte der Russischen Literatur: von 1700 bis zur Gegenwart (на језику: German). Verlag C.H. Beck. ISBN 978-3-406-50267-5. Lavrin, Janko (2005). Dostoevsky: A Study. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4179-8844-0.[мртва веза] Leatherbarrow, William J. (2002). The Cambridge Companion to Dostoevskii. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65473-9. Meier-Gräfe, Julius (1988) [1926]. Dostojewski der Dichter (на језику: German). Insel Verlag. ISBN 978-3-458-32799-8. Mochulsky, Konstantin (1967) [1967]. Dostoevsky: His Life and Work. Minihan, Michael A. (translator). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01299-5. Müller, Ludolf (1982). Dostojewskij: Sein Leben, Sein Werk, Sein Vermächtnis (на језику: German). Erich Wewel Verlag. ISBN 978-3-87904-100-8. Paperno, Irina (1997). Suicide as a Cultural Institution in Dostoevsky`s Russia. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8425-4. Pattison, George; Thompson, Diane Oenning (2001). Dostoevsky and the Christian tradition. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78278-4. Popović, Justin (2007). Philosophical and Religious Beliefs of Dostoyevsky (на језику: руски). ISBN 978-985-90125-1-8. Scanlan, James Patrick (2002). Dostoevsky the Thinker. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3994-0. Sekirin, Peter, ур. (1997). The Dostoevsky Archive: Firsthand Accounts of the Novelist from Contemporaries` Memoirs and Rare Periodicals, Most Translated Into English for the First Time, with a Detailed Lifetime Chronology and Annotated Bibliography. McFarland. ISBN 978-0-7864-0264-9. Terras, Victor (1998). Reading Dostoevsky. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-16054-8. Bloom, Harold (2004). Fyodor Dostoevsky. Infobase Publishing. ISBN 978-0-7910-8117-4. Frank, Joseph (2009). Dostoevsky: A Writer in His Time. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12819-1. Frank, Joseph (1979) [1976]. Dostoevsky: The Seeds of Revolt, 1821–1849. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01355-8. Frank, Joseph (1987) [1983]. Dostoevsky: The Years of Ordeal, 1850–1859. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01422-7. Frank, Joseph (1988) [1986]. Dostoevsky: The Stir of Liberation, 1860–1865. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01452-4. Frank, Joseph (1997) [1995]. Dostoevsky: The Miraculous Years, 1865–1871. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01587-3. Frank, Joseph (2003) [2002]. Dostoevsky: The Mantle of the Prophet, 1871–1881. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11569-6. Kjetsaa, Geir (1989). Fyodor Dostoyevsky: A Writer`s Life. Fawcett Columbine. ISBN 978-0-449-90334-6. Lavrin, Janko (1947). Dostoevksy. New York The Macmillan Company. OCLC 646160256. Nikolai Berdyaev (1948). The Russian Idea, The Macmillan Company. Otto Julius Bierbaum (1910–11). `Dostoyevsky and Nietzsche,` The Hibbert Journal, Vol. IX. Lavrin, Janko (1918). `Dostoyevsky and Certain of his Problems,` Part II, Part III, Part IV, Part V, Part VI, Part VII, Part VIII, Part IX, Part X, The New Age, Vol. XXII, Nos. 12–21. Lavrin, Janko (1918). `The Dostoyevsky Problem,` The New Age, Vol. XXII, No. 24. pp. 465–466. Maeztu, Ramiro de (1918). `Dostoyevsky the Manichean,` The New Age, Vol. XXII, No. 23, (1918). pp. 449–451. Manning, Clarence Augustus (1922). `Dostoyevsky and Modern Russian Literature,` The Sewanee Review, Vol. 30, No. 3. Simmons, Ernest J. (1940). Dostoevsky: The Making Of A Novelist, Vintage Books. Westbrook, Perry D. (1961). The Greatness of Man: An Essay on Dostoyevsky and Whitman. New York: Thomas Yoseloff. Спољашње везе P literature.svg Портал Књижевност Више информација о чланку Фјодор Достојевски пронађите на Википедијиним сестринским пројектима: Медији на Остави Цитати на Викицитату Подаци на Википодацима С обзиром на датум смрти (прије више од 120 година), дела великог мајстора су доступна онлајн на руском и енглеском: Dostojevski:sabrana djela na ruskom i engleskom jeziku Сајт обожавалаца Достојевског, на енглеском Dostojevski eBook na Google book: Stogodišnja baka Dostojevski eBook na Google book: Bobac Dostojevski eBook na Google book: Krotka Dostojevski eBook na Google book: San smešnog čoveka Dostojevski eBook na Google book: Seljak Marej Dostojevski eBook na Google book: Roman u devet pisama Dostojevski eBook na Google book: Mališan kod Hrista na Božićnoj jelki Кротка, Фјодор Достојевски Архивирано на сајту Wayback Machine (27. април 2017) Online archive of Dostoevsky`s novels in their original Russian (језик: руски) Complete journalistic works (језик: руски) Dostoyevsky studies Dostoyevsky`s family tree Fyodor Dostoyevsky на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески) ДОСТОЈЕВСКОМ СРБИ У СРЦУ: Први пут на српском биографија великог писца из пера његове ћерке („Вечерње новости”, 6. децембар 2020)