Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica se odvojilo od tabaka, znaci nije pocepano samo se odvojilo. Sve ostalo uredno! Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

K120 U dobrom stanju! Par stranica bukvalno par stanica, se uredno odvojilo od tabaka, znaci nije pocapanao ili nesto slicno samo se odvojilo od knjiskog bloka, nista strasno, i malo ostecena prednja korica u donjem delu ni to nije nista starsno, ostalo u dobrom i urednom stanju! - Podzemna carica - Trojica u mraku - Sedma Zrtva - Lutalica Chagos - Grob u prasumi - Meksikanac - Cvijet u kamenu - Posljenja petorica Andrija Maurović (1901 — 1981) je bio jugoslovenski i hrvatski crtač stripova, slikar i ilustrator. Delujući u maloj zemlji s nerazvijenom strip-tradicijom, zemlji neažurnih poslenika kulture, Maurović je, nažalost, iskusio sudbinu mnogih velikih umetnika i ostao je gotovo anoniman izvan njenih granica. Biografija Andrija Maurović, rođen je 29. marta 1901. godine u malom mestu Muo, kraj Kotora, kao sedmo dete Bokeljke i Slovenca, apotekarskog službenika austro-ugarske vojske. Nakon kratkotrajnog boravka u Krakovu, u Poljskoj, porodica Maurović se preselila u Dubrovnik, gde je Andrija proveo dane dečaštva i mladosti. Bio je slab đak, ali je od najranije mladosti pokazivao talenat za crtanje. U jesen 1920. godine prvi put odlazi u Zagreb u nameri da studira slikarstvo, ali se zbog besparice vraća kući. Prva izložba Kao osamnaestogodišnjak, 1919. godine, na jednoj zajedničkoj izložbi je u Dubrovniku izložio svoje prve radove. O uspehu tog prvog izlaganja nema nikakvih podataka, ali već sledeće 1920. godine Maurović ponovo izlaže i to 32 slike u tehnikama akvarela, ulja, pastela i ugljena. `Fali mu još dosta toga - osobito u tehnici; boje mu nemaju svježinu i prelazi su tvrdi ali se sve to dade postići školom i vježbanjem. Maurović je sada u 8. razredu gimnazije. Ovako mlad nas je začudio svojom prvom izložbom` - pisala je tadašnja kritika. Studije Kraće vreme (1921./1922.) bavio se glumom u sarajevskom pozorištu, a glumio je i u nekoliko nemih filmova. Pokazalo se kasnije da je ovo kratko filmsko iskustvo uveliko odredilo njegov način kadriranja stripova i ilustracija. Nakon odsluženja vojnog roka u Nišu, po drugi put odlazi u Zagreb kako bi otpočeo sa studiranjem na `Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt`, što je bio tadašnji naziv za Akademiju likovnih umetnosti. Upisao se u klasu Ferde Kovačevića. Ovoga puta Finansijski problemi su manji jer ga je pripomogla dubrovačka opština. Ipak Maurović je zarađivao za život izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige. U to vreme pravila Akademije zabranjivala su studentima takav rad, pa Maurović ubrzo prekida studije. U arhivi Akademije nisu pronađeni dokumenti na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je došlo do sukoba sa upravom i da je Maurović isključen sa Akademije. Profesionalac Nakon prekida školovanja u potpunosti se posvećuje ilustratorskom radu. Povremeno objavljuje karikature u dubrovačkom `Ježu`. Među sačuvanim brojevima `Ježa` prvi Maurovićev crtež naslovljen je Madam Pompadur i taj crtež možemo smatrati njegovim najranijim sačuvanim crtežom (`Jež`, Dubrovnik 1921., br. 4 od 1.5.1921). Od 1925. godine povremeno sarađuje i sa tada najznačajnijim humorističko-satiričnim časopisom u Hrvatskoj `Koprive`, a od 1928. dobija poverenje da radi naslovnice i zadnje strane za taj časopis i pokoji crtež unutar broja. Tokom 1930. godine većinu naslovnica je uradio Maurović što govori da je stekao ugled i status među ilustratorima i karikaturistima. Sarađivao je sa velikim brojem novina i časopisa među kojima su `Jutarnji list`, `Novosti`, `Koprive`, `Ženski svet` i `Kulisa`. Zlatno doba: 1935—1941 Uvozni strip, pretežno američki, sredinom tridesetih godina počeo je da osvaja čitaoce, pa su urednici zagrebačkih `Novosti` odlučili da otpočnu sa objavljivanjem domaćeg stripa, a taj veliki posao su poverili Andriji Mauroviću. Svoj prvi strip `Vjerenica mača`, prema delu francuskog pisca Paula Fevala, `Novosti` su počele objavljivati 2. maja 1935. godine. Reprint ovog Maurovićevog prvenca, u okviru biblioteke `Velikani hrvatskog stripa`, objavio je Osiječki `Format` 2006. godine. Posle `Verenice mača`, prvog `romana u slikama`, usledila su dva naučno-fantastična stripa, `Podzemna carica` i `Ljubavnica s Marsa`, a onda su se kao na pokretnoj traci počeli ređati stripovi: `Plen demona džungle`, `Razbojnikova verenica`, `Krvolok od Tanipura`, `Ognjem i mačem`, `Zlatarevo zlato` i mnogi drugi. Veliku slavu je stekao sa svoja prva dva vestern-stripa `Trojica u mraku` i `Sedma žrtva` za kojima slede `Gospodar Zlatnih bregova`, `Poslednja pustolovina Starog Mačka`, `Sablast zelenih močvara`... Strip junaci naprečac osvajaju publiku širom zemlje, a svom tvorcu donose ogromnu slavu - i isto toliko novca. `Zarađivao sam po sedamdeset-osamdeset hiljada tadašnjih dinara mesečno, a za taj novac je kuća mogla da se kupi`. - rekao je Andrija Maurović. `Ali, kako je dolazilo, tako je i odlazilo: piće, žene, lumpovanje, četa prijatelja koji se za tren okupe oko čoveka punog para; koliko god da ih ima, nikad dovoljno, i ništa mi od sveta toga nije ostalo...` Svoj stvaralački vrhunac Maurović je imao između 1935. i 1941. godine. U drugoj polovini pedestih godina (1956-60) nije objavio nijedan strip pokušavajući da se vrati na puteve čistog slikarstva. Često je govorio da ga slikarstvo odmara, a da je strip upropastio njegov život. U periodu 1970-76 takođe se uzdržava od crtanja stripova. U 1976. objavljuje svoj poslednji strip `Povratak Starog Mačka`. Drugi svetski rat Početkom rata (1941-43.) Maurović nije crtao stripove, ali je tokom 1943. i 1944. za `Zabavnik` nacrtao sledeće stripove: Grob u prašumi, Seoba Hrvata, Knez Radoslav, Tomislav, Zlatni otok i Ahuramazda na Nilu. Pred kraj Drugog svetskog rata Maurović je pristupio partizanima i bio u sastavu Osme kordunaške divizije. Uglavnom je radio plakate i zidne novine. Nakon rata je nacrtao opus od 6 kratkih stripova iz partizanskog života. Ti stripovi su objedinjeni u strip-albumu `Priče o odvažnim ljudima` (Izdavač: KIC `Privlačica`, Vinkovci 1989). Za naslovnicu je upotrebljena njegova slika (ulje na platnu) iz 1945. godine .[1] Strip-album `Priče o odvažnim ljudima` sadrži sledeće stripove: `Brodolomci na otoku Mega` (Scenario Marcel Čukli. Prvo objavljivanje `Horizontalni zabavnik`, 1952.) `Protiv smrti (scenario Vicko Raspor. Prvo objavljivanje `Omladina`, 1954.) `Rankov odred` (Scenario: Mahmud Konjhodžić i Norbert Neugebauer. Prvo objavljivanje `Plavi vjesnik`, 1961.) `Vreme odvažnih` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Strip magazin`, 1966.) `Istinite priče o malim borcima` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Kekec`, 1967/68.), sadrži zbirku kratki stripova: `Prijeteći pozdrav`, `Zaslađeni benzin`, `Most je popravljen`, `Spašeno selo`, `Ruke uvis`, `Lekovi su nabavljeni`, `Spašena žetva`, `Snalažljivi kurir`, `Beg iz doma`, `Uništeni plakati`. Poslednji šesti strip iz partizanskog opusa pod nazivom `Sinovi slobode` nije objavljen u ovom albumu jer su originalne table izgubljene, a reprint iz `Modre laste` nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Na ivici ponora `Pio sam po desetak litara vina dnevno, po dva litra najjače rakije od kukuruza, pušio po osamdeset cigareta, predavao se jednako neumerenim čulnim uživanjima - i tako preko dvadeset godina, dok nisam dospeo na rub ponora, na granicu potpunog rastrojstva i kraha. Tek onda, kad mi je već bilo četrdeset pet godina, uspeo sam da se trgnem, da bih koliko-toliko produžio menicu života.` - izjavio je Maurović za magazin `Start` .[2] Opus - bibliografija Andrija Maurović je za života nacrtao preko 200 stripova. Veliki broj stripova je urađen po književnim delima među kojima je verovatno najpoznatija adaptacija `Gričke vještice` po motivima istoimenog romana Marije Jurić Zagorke. `Večernji list` je prvi započeo objavljivanje, u periodu 1960/62., ali je strip u celosti objavljen u ediciji `Strip-strip`, u izdanju `Lykos` (koji će kasnije promeniti ime u `Epoha`). Ediciju je štampao `Vjesnik` 1962. godine u 14 svezaka na ukupno 364 stranice. Po romanima Šenoe je uradio `Zlatarevo zlato` i `Čuvaj se senjske ruke`. `Ljubavnica s Marsa` je delo Alekseja Tolstoja, `Ognjem i mačem` Henrika Sjenkjeviča Kompletan opus možete pogledati ovde: Stripovi Andrije Maurovića Posthumno je NLC Media Grupa, Zagreb objavila Maurovićevu zbirku erotskih skica i crteža pod nazivom `Kandaul` ISBN 978-953-98075-7-1 koja je štampana u nekoliko izdanja. Crteži su rađeni u olovci. Na pojedinim mestima olovka se razmazala, pa tekst nije dovoljno čitak. Na nekim tablama sličice su razrađene do najsitnijeg detalja dok su na drugima ostale samo kao proste skice. Maurović se nije previše trudio jer je stripove sa erotskom sadržinom radio iz razonode, samo za sebe. Smrt Poslednjih godina svog života Andrija Maurović je u svojoj okolini važio za čudaka i ekscentrika. Prihvatio je spartansko-asketski način života, opredelio se za najstroži vegetarijanski način ishrane, ustajao zorom a legao s prvim mrakom. Odrekao se poroka i društva ljudi i vratio se svojoj prvoj ljubavi - slikarstvu. Nakon kraće bolesti umro je u oskudici 2. septembra 1981. godine u vlastitoj kući u Zagrebu, na Pantovčaku 45. Maurović je 9 godina nakon svoje smrti sahranjen po drugi put 16. decembra 1990. godine. Piscu Maurovićeve biografije, novinaru Aleksandru Vojinoviću, pripada zasluga, pored pisanja biografije, što su Maurovićevi posmrtni ostatci premešteni iz grobnice koja je bila u katastrofalnom stanju u pristojnu grobnicu na zagrebačkom groblju Mirogoj. Priznanja Kulturno društvo klub devete umetnosti iz Ljubljane (Vošnjakova 4.) je 1978. godine ustanovio nagradu `Andrija` Zagrebačko nevladino udruženje `Art 9`, koje okuplja strip crtače, scenariste, kolekcionare, istoričare i stripofile, ustanovilo je 2009. godine nagradu `Andrija Maurović` koja se dodeljuje hrvatskim strip autorima za životno delo.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Srbija i srpski narod u ratu i okupaciji: 1914-1918. godine - Vladimir Stojančević Godina izdanja: 2016 Broj strana: 360 Povez: Tvrd Glavna tema ove obimne knjige nisu ratna dejstva i ratne operacije naše vojske u Prvom svetskom ratu, već sveukupno stradanje srpskog naroda, njegove države, njegove vojske i civila svih uzrasta – pod vojno-policij-skom okupacionom upravom Austro-Ugarske i Bugarske.Autor piše: „Treba naglasiti da su oba okupaciona sistema, austrougarski i bugarski, svoje političke ciljeve sprovodili sa više stanovišta: 1) vojnog, 2) političkog, 3) ekonomskog, 4) demografskog, 5) socijalnog, 6) kulturnog, 7) sanitetskog, 8) verskog i 9) nacionalnog“.Knjiga sadrži 32 članka, raspoređena u 8 poglavlja:· Predistorija Velikog rata i okupacije 1914–1918. godine.· Opšti pregled položaja Srbije i naroda u ratu i okupaciji.· Principi i praksa okupacione uprave Austro-Ugarske i Bugarske.· Srpski civilni internirci u Austro-Ugarskoj za vreme Prvog svetskog rata.· Svedočanstva stranaca o ratnim prilikama u Srbiji i o ratnim zločinima nad stanovništvom.· Toplički ustanak 1917. godine i njegovo vreme.· Narativni izvori o Srbiji za vreme rata i okupacije.· Pred oslobođenje Srbije od okupacije.Knjiga je krcata podacima i tabelarnim pregledima o najraznovrsnijim zlodelima agresora, a sve je potkrepljeno brojnim neosporivim, autentičnim izvorima.Knjiga je štampana je na finoj bezdrvnoj 80-gramskoj ofsetnoj hartiji.Pojedini članci su ilustrovani.Povez: tvrd, mat-plastifikacija, tabaci šiveni koncem. Mnoga mesta u današnjoj Srbiji spadaju u red onih koja su najviše stradala u Prvom svetskom ratu, pretrpevši najstrašnije zločine u svim sferama pojedinačnog, porodičnog i kolektivnog života i rada u uslovima rata i okupacije. Žrtve su bili žitelji svih uzrasta, bez milosti ni prema deci, ženama i ostarelim licima. Ali, žrtve su bila i sva dobra i imovina – pokretna i nepokretna, jednako državna i privatna. Okupatori-pljačkaši nisu poštedeli ništa – čak ni devojačku spremu. Austrougarske i bugarske okupacione vlasti imale su nedvosmislen i jasno postavljen cilj: Potpuno iskorenjivanje srpskog naroda i uništenje njegove države Srbije kao suverene i slobodne zemlje – u najdoslovnijem smislu reči.Verujemo da vam je stalo do toga da se ova nesvakidašnja knjiga, pisana jednostavno i sa ljubavlju prema svom narodu i njegovim patnjama, nađe u svim osnovnim i srednjim školama, kao i u drugim institucijama – kulturnim, društvenim, privrednim, u vašem mestu. Svako bi rado video ovo delo i u svojoj ličnoj biblioteci.

Knjiga je odlicno ocuvana, kao nova, nema posvetu. Dan Brown Den Braun (engl. Dan Brown; Ekseter, 22. jun 1964) američki je pisac trilera. Najpoznatiji je po serijalu knjiga o Robertu Langdonu (Anđeli i demoni, Da Vinčijev kod, Izgubljeni simbol, Inferno i Poreklo). Njegovi romani su potrage za relikvijama iz rane epohe hrišćanstva, sa motivima umetnosti, kriptografije, simbola, kodova i teorija zavere. Romani Anđeli i demoni, Da Vinčijev kod i Inferno, adaptirani su u istoimene filmove. Zbog istorijskih i hrišćanskih tema, njegove knjige izazivaju dosta polemika. Braun tvrdi, da njegove knjige nisu anti-hrišćanske, već su napisane samo za zabavu i kako bi pokrenule duhovne rasprave i debate. Uprkos nesuglasicama koje ih prate, njegove knjige su prevedene na 56 jezika i prodate u preko 200 miliona primeraka. Danijel Gerhard Braun,[2] kako glasi puno ime Dena Brauna, rođen je 22. juna 1964. u Ekseteru u Nju Hempširu.[3] Ima mlađu sestru Valeri i brata Gregorija. Osnovnu školu završio je u Ekseteru.[4] Otac mu je bio profesor matematike na Akademiji Filips Ekseter.[5] a majka je svirala crkvene orgulje. Braun je odrastao u kampusu škole gde je razvio fascinaciju paradoksalnom interakcijom nauke i religije.[6] Ovu tematiku je koristio kao podlogu za mnoga poznata dela. Njegova fascinacija slagalicama i zagonetkama potiče iz ranog detinjstva kada je njegov otac napravio potragu za blagom njemu, njegovom bratu i sestri.[7] Braunov odnos sa ocem inspirirao je odnos Sofi Nevo i Žaka Sonijera, likova u romanu Da Vinčijev kod, a događaji iz 23. poglavlja bili su inspirisani jednim njihovim lovom na blago.[8] Nakon što je završio Akademiju Filips Ekseter, Den Braun je 1986. godine diplomirao na Amherst koledžu.[9][10] Braun je školsku 1985. godinu studirao u inostranstvu u Sevilji u Španiji, gde je pohađao kurs istorije umetnosti na Univerzitetu u Sevilji.[7] Karijera Muzika Pre nego što je počeo da piše, Den Braun je pokušao da izgradi muzičku karijeru. Njegovo prvo delo bila je kaseta sa dečijim pesmama izdata 1990. i prodata u nekoliko stotina kopija. Sličan tiraž dostigao je i njegov CD objavljen iste godine. U Holivud se seli 1991. godine, gde, da bi se izdržavo, predaje španski u školi na Beverli Hilsu.[11] Pristupio je Nacionalnoj akademiji tekstopisaca. Tu je upoznao svoju buduću ženu Blajt Njulon koja je u to doba bila na poziciji direktora za umetnički razvoj Akademije. Objavio je, 1994. godine, CD pod nazivom Anđeli i demoni koji je na omotu imao isti ambigram kao i kasnije objavljena knjiga istog naziva. Iste godine napušta muzičku karijeru da bi se posvetio pisanju. Den i Blajt venčali su se 1997. godine.[12] Braun i njegova supruga Blajt su se preselili u Raj, Nju Hampšir 1993. godine.[12] Braun je postao učitelj engleskog jezika u Akademiji Filips Ekseter, a časove španskog jezika predavao je u školi Linkoln Akerman u Hampton Falsu.[13] Književnost Dok je bio na odmoru na Tahitiju 1993. godine, pročitao je roman Sidni Šeldona „Zavera sudnji dan” i bio inspirisan da postane pisac trilera.[14] Tada je započeo je rad na romanu Digitalnoj tvrđavi, u kom se mnogo radnje dešava u Sevilji, gde je studirao 1985. godine. Takođe je zajedno sa suprugom napisao humorističku knjigu 187 muškarca koje treba izbegavati: Vodič za preživljavanje romantično frustrirane žene. Braun je 1996. godine napustio nastavu da bi postao pisac. Roman Digitalna tvrđava je objavljen 1998. godine. Njegova supruga Blajt je promovisala knjigu, pisala izjave za štampu, organizovala intervjue. Nekoliko meseci kasnije, Braun i njegova supruga izdali su The Bald Book, još jednu humorističnu knjigu. Slede romani Anđeli i demoni i Tačka prevare, objavljeni 2000, odnosno 2001. godine. U prvom od njih je prvi put predstavio glavni lik harvardskog stručnjaka za simboliku Roberta Langdona.[15] Prva tri romana imala su mali uspeh, sa manje od 10 000 prodatih primeraka. Njegov četvrti roman, Da Vinčijev kod, postao je bestseler, i bio na prvom mestu liste najprodavanijih u Njujork Tajmsu tokom prve nedelje objavljivanja 2003. godine. To je jedna od najpopularnijih knjiga svih vremena, sa 81 miliona primeraka prodaje se širom sveta od 2009. godine.[16] Njen uspeh je pomogao prodaju Braunovih ranijih knjiga. Tokom 2004. godine sva četiri njegova romana našla su se na listi najprodavanijih knjiga Njujork tajmsa iste nedelje,[17] a 2005. godine časopis Tajm uvrstio ga je na listu 100 najuticajnijih ljudi godine. Časopis Forbs stavio ga je na 12. mesto liste Selebriti 100 iz 2005. godine, a njegov godišnji prihod procenio je na 76,5 miliona dolara. Prema članku objavljenom u Tajmsu, procenjeni Braunov prihod posle prodaje Da Vinčijevog koda je 250 miliona dolara.[18] Braunov treći roman u kojem je glavni lik Robert Langdon, Izgubljeni simbol, objavljen je 15. septembra 2009. godine. Prema izdavaču, knjiga je prvog dana prodala više od milion primeraka u SAD, Velikoj Britaniji i Kanadi.[19] Četvrti roman sa Robertom Langdonom, Inferno objavljen je 14. maja 2013. godine.[20] Roman je bio broj 1 na listi Njujork Tajmsa prvih 11 nedelja od objavljivanja, i samo je u SAD prodato više od 1,4 miliona primeraka.[21] Svoju sedmu knjigu, Poreklo, objavio 3. oktobra 2017. godine. To je peta knjiga u serijalu o Robertu Langdonu.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Antička miturgija : žene - Svetlana Slapšak Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2013 Broj strana: 307 Format: 17 cm Povez: Broširani Svetlana Slapšak je redovni profesor za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2002) i koordinator studijskih programa na ISH (Institutum Studiorum Humanitatis) u Ljubljani. Neke od njenih novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (Študentska založba, Ljubljana, 2000), Ženske ikone XX veka (Biblioteka XX vek, 2001), Ženske ikone antičkog sveta, (Biblioteka XX vek, 2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (Centar za ženske studije, Beograd, 2007). UVOD Miturgija, ili druga knjiga ženskih ikona antike „Babbo, sei un mito“Laura. Čitulju sa ovim tekstom videla sam na tabli za čitulje male crkve izvan gradića San Severino, u provinciji Marke u Italiji, septembra 2009. Kćerka Laura obaveštava svakoga ko pročita čitulju, kao i svog umrlog oca, da je postao mit. Time što je umro, kvalifikovao se za mit. No to nije jedino tumačenje: mogućno je da je Laurin otac i pre smrti bio mit, i da ga posle smrti treba na to podsetiti, ili da to nije znao, i da ga sada, poslednji put, treba obavestiti. U svakome slučaju, smrt je najvažniji, možda jedini uslov ulaska u mit – ali je za ulazak neophodna pomoć onoga koji objavljuje i legitimiše ulazak u mit. Obaveštač, legitimator je dakle glavno lice u stvarnju mita. Laurina intervencija je ključna ako mit razumemo kao svakodnevne postupke sa sećanjem, u kojima pojedinac ima punu slobodu i nikakvne nametnute kriterijume. U svakome slučaju, antropološki podatak odgovara ishodištima važnih škola učenja o mitovima i mitologiji, pre svega dva autora koja smatram svojim glavnim učiteljima mitologije, Rolana Barta i Žan-Pjer Vernana. Rolan Bart je temeljno posegao u pojam mita, jer je svakodnevno manipulisanje mitovima povezao sa vladajućim i propisujućim (mitološkim) naracijama[1]. Time je otvorio mogućnost da se svakodnevna produkcija mitova poveže sa načinima produkcije mitova i u prošlosti. Nažalost, ova mogućnost nije iskorišćena medju stručnjacima za antičku mitologiju, koji su većinom ostajali u teorijskim područjima u kojima se operiše visokim pojmovima o mitologiji: mitologija kao izvor kolektivnih identitea, u najgorem slučaju, ili mitologija kao izvor naših znanja o „ranome“ čoveku, kao istorija uma, u nešto boljem slučaju, predmet je ovakve refleksije. Žan-Pjer Vernan je oštro kritikovao ovakvo razmišljanje, jer sa stanovišta sadašnjosti i bez samorefleksije mislioca-istraživača negira kritički pristup: predmet njegove kritike bili su pre svega Mirčea Elijade i psihoanalitički pristup. Nije se nadovezao na Bartovu svakodnevnu mitološku produkciju. Bartova intervencija je obuhvatna, i podrazumeva i izvesne traume modernoga doba. Bart naime mitove razume ne kao stalnu, “večnu” psihološku upisanost mitova, pri čemu kultura nužno postaje “priroda”, a čoveku zapadne kulture (šta god da sve to znači) se pripisuje neka antropološka univerzalnost, već kao uporno i visoko stereotipizirano zloupotrebljavanje od strane diksursa povezanih sa moći. Bart razlikuje tri tipa čitanja mita: usredsređenost na prazni označitelj, kada označeno ponovo dobija značenje u obliku simobla: to je konstrukcija mita kroz traženje oblika za postojeći koncept; na puni označitelj, sa jasnim razlikovanjem oblika i značenja, kada označeno postaje alibi: to je dešifrovanje odnosno analiza mita; i na mitološki označitelj, kao celinu oblika i značenja, kada označeno postaje prisutnost koncepta, što je zapravo čitanje mita. Nedvosmislenoj ambivalentnosti pojma “mitološki označitelj” bi pomoglo uvođenje antropološkog konteksta: dodajem samo “čitanje mita naglas”. Govor, izvođenje (performans) je nužno za bilo koje stvaranje značenja u mitu. U toj tački se sreću Vernan i Bart: zvuči smešno, jer su predavali na istoj školi, Kolež de Frans, ustanovi koja ne daje diplome, i gde su sva predavanja otvorena. Legitimitet za pričanje mita se u izvesnome smislu vraća Lauri…Nažalost, anonimnoga naratora mita ne možemo tako lako da odredimo u antici, ne samo zato što takvih podataka kakve je pustila Laura ima veoma malo ili nimalo, već i zato što se proučavanje antike dosta kasno, tek u drugoj polovini 20. veka, “sagnulo” da opazi i proučava slučajeve mogućnih Laura. Izvan toga dela problema, ostaje ogromno područje odnosa tela i govora, i našeg nerazumevanja značaja usmenog u različitim periodima i kontekstima antičkih svetova. Antički natpis na grobu, ili Laurina čitulja, imaju isti cilj: da prolaznik glasno pročita ime umrloga, i da time uspomenu na njega vrati u svet živih. To je samo ime, ili i neki duži tekst o pokojniku. Groblja pored puta, na ulascima u gradove, bila su u antici mesta ljudskoga glasa i razgovora: današnja su mesta ćutanja[2]. Ćutanje kao ponašanje tela omogućila je praksa tihe, unutarnje molitve, ideje da se sa bogom može komunicirati “u sebi”. Sve su to inovacije koje je hrišćanstvo uvelo i razradilo, i koje nastavljamo da izvodimo u posthrišćanskim kulturama, nesvesni šta je upisano u naša tela. Prvobitni hrišćani su molili ćutke zbog sakrivanja: to, skoro revolucionarno a svakako zavereničko ćutanje je lako prešlo u poslušnost i pokornost, koji su još i danas zaželjene osobine hrišćanina. “Unutrašnji monolog” je, primera radi, nešto što bi zvučalo apsurdno u mnogim kulturama antike; molitva bogu nije imala nikakvog smisla ako nije bila dijaloška, dakle deo društvenog ponašanja prema bogovima, sa dogovaranjem, trgovanjem, cenjkanjem, i stalnim rizikom. Drugi pojam koji bi se u antici slabo razumeo je “vera”[3]: Pol Ven je na ovo pitanje odgovorio sjajnom strukturalnom analizom koja dopušta oba odgovora. Grci (antički) jesu, ali i nisu verovali svojim mitovima i bogovima, a vera je u svim oblicima, možda još više u rimskoj republici nego u atinskoj demokratiji, upisana u politiku, odnosno javno ponašanje građana[4]. Džon Šajd je svojim istraživanjem rimske vere u velikoj meri dogradio, produbio i razjasnio Venove duhovite teze: rimski građanin je izvođenjem rituala predviđenih, propisanih ili izabranih kultova dokazivao da je građanin, i pitanje “da li veruje” je u tome slučaju savršeno deplasirano. Kada je došlo do ključnog prelaska na unutarnju molitvu, ne možemo tačno odrediti: neki postupci antičkih kultura se ne mogu zamisliti sa glasnim govorom: proizvodnja knjiga, u kojoj jedan diktira a izvestan broj robova piše, čim se u nekoliko seansi dobija, recimo, dvadesetak knjiga, ili rad u bibliotekama, ili škola, ili svako poučavanje pismenosti. No ovi profesionalvi izuzeci ne menjaju mnogo status izgovorene reči i glasa. O odnosu je pisao Džek Gudi, jedan od najvećih antropologa današnjice[5]; no najprodubljeniju i antropološki najubedljiviju studiju o govoru i telu je objavio Jesper Svenbro[6]: on početke čitanja u sebi nalazi relativno rano, vidi ih u napredovanju istoriografske proze, i vidi u glasnome čitanju (posebno nadgrobnih spomenika) i tragove ritualnih praksi metempsihoze, seljenja duša. Pisanje bez glasnog govora je figura koja proizlazi iz bogate antropološke istorijske prakse: ovu figuru je iskoristila feministička teorija u konceptu ženskog pisma, koje je obeležilo 80′, i posebno francuske autorke. U centar zanimanja nije postavljen biološki rod, dakle ko piše, sa sumnjivim instrumentima određivanja roda kada podatka nema, već je svako pisanje žensko, drugo, kulturno podređeno, jer onaj koji piše ne govori, i žena je, bez obzira na svoj rod. Ova izuzetno plodna linija istraživanja je utihnula u 90′: no kao noseći znak savremenog jugoslovenskog feminizma, za mene nije izgubila značaj. Smatram je visoko upotrebljivom u razumevanju mitološkh priča sa zenskim indeksom, i zbog toga su prve dve knjige mitologije posvećene ženskim likovima. U svome poslednjem važnome delu o mitologiji Žan-Pjer Vernan[7] se usredotočio na lik/figuru mitografa, profesionalca koji je izmišljao/kombinovao, beležio i prodavao mitove. “Tehničar” mita mu je bio potreban da ustanovi gde se i kako pričanje mitova ne podudara sa ritualima, kultovima, verovanjima, filozofijom, ukratko višim sferama mišljenja, nego se, iz ove perspektive, opire svakome višem autoritetu. Svoju novu teoriju mita je izneo u Ljubljani, na predavanjima programa Antropologija antičkih svetova na ISH, Ljubljanskoj postdilomskoj školi za humanistiku, 1996[8]. Vernan pričanje mitova vraća u društveni kontekst. U uvodu za prvu knjigu (2006, u ovoj istoj biblioteci) rešavala sam svoje nedoumice oko umeštanja mita u druge kontekste (žanrove, umetnosti, diskurse), da bih time opravdala svoje čitanje mitologije i uverila svoje čitaoce u nepresušnu svežinu, kao i upotrebljivost mitova. I izbor mitova u toj knjizi bio je prilagodjen ovome cilju, aktualizaciji i prijemčivosti mita za svaku priliku, i istovremeno razvijanju kiritčke osetljivosti za zloupotrebe mitova. Sada bih htela da se u uvodnome delu posvetim onome što zovem miturgija, dakle postupcima pravljenja, doslovce “izrade” mitova[9]. Termin su prihvatile moje kolege: na našem drugom susretu sa temom mitologije, koji se održava u Trstu i Ljubljani, Ecio Pelicer (Ezio Pellizer) je termin uneo u naziv skupa. Posle toga su tri godišnja skupa preuzela termin miturgija, i to je sada termin koji opredeljuje specifičan postupak čitanja mitologije. Pelicer inače već godinama vodi projekt mitologije, čije izuzetno zanimljive rezultate, dakle nova tumačenja antičkih mitova, zainteresovani mogu naći na internetskoj strani tršćanskog univerziteta. Miturgija kao termin izvire iz pristupa mitu koji su uveli predstavnici francuske škole antropologije antičkih svetova. Ako bih morala da dam svoju definiciju, ona bi se od jednostavne ocene da je reč o pričanju priče razlikovala po tome što bi sadržavala čitavu mrežu negacija: mit je priča koju odredjuju kontekst i tehnika pričanja i slušanja/čitanja, a koja ne objašnjava, ne normira, ne legitimiše, ne usmerava, ne poučava, već samo zavodi i navodi na prepričavanje, ali i na mišljenje. To bi značilo iščupati mit iz ruku Platona, koji je prvi upotrebio termin mitologija, i stvorio skoro sve nedoumice oko mita, koje se i danas vrte u području filosofije, etike, politike, i kulture. “Deplatonifikacija” mitologije čini se još uvek neophodnom, premda više ne možemo verovati da uživanje sprečava zloupotrebu: ali je još uvek vredno pokušati. Činilo mi se da ovakvim razumevanjem antičke mitologije otvaram još nekoliko nezgodnih “kutija” iz kojih može izleteti bilo šta: jedno od tih čudovišta je izvesno zloupotreba mitova u najnovijoj istoriji kraja gde sam rodjena. Pričanje antičkih mitova je tu pre svega terapijsko delovanje, otvaranje neuporedivo šireg, misaono izazovnijeg i uzbudljivijeg prostora za miturgiju. U kolikim je razmerama to terapijsko komuniciranje sa pričama mogućno, ostaje otvoreno pitanje. U zapadnoj popularnoj kulturi je postavljeno ovo pitanje: u epizodi Darmok naučno-fantastične TV serije Zvezdane staze – naredna generacija (epizoda 2, peta sezona, 1991), posada svemirskoga broda se sureće sa kulturom u kojoj je čitavo sporazumevanje zasnovano na poznavanju mitova, koji se u govoru citiraju, i tako se ostvaruje značenje. Posada i kapetan Pikar imaju ogroman problem sa ovom kulturom, dok kapetan drugoga broda ne uspe da Pikara dovuče na planetoid gde boravi nekakva električna zver, kako bi sa njim ponovo doživeo ključnu priču o prijateljstvu i savezništvu – priču o Darmoku i Dželadu na ostrvu Tanagri, gde zajedničkim snagama ubijaju čudovište. Kapetan Pikar polako shvata takav način komuniciranja, i Darmoku, koga je čudovište smrtno ranilo, priča priču o Gilgamešu i njegovom prijatelju…Veza izmedju federacije i neobične kulture je uspostavljena, i Pikar se pita da li bi sam bio spreman da žrtvuje život kako bi uspostavio vezu sa drugim. U seriji koja inače ponekad ima izvrsnu retoričku i etičku narativnu podlogu, ovaj primer izlaska iz autizma nacionalne mitologije nije se dotakao konteksta kome bi krvavo pripadao, na drugome kraju sveta, upravo u to doba. Mitologija kao jezik, posebno kao jezik slobode, nešto je što evropska kultura dobro pozna, počev od toga da je i najtanja mitološka referenca bila dovoljna za dozvoljeno prikazivanje nagog ljudskog tela, već od renesanse. No u oba slučaja, zahteva se znanje jezika, dakle mitoloških priča. Tom osnovnom cilju treba da služi ova knjiga. Ostaje još knjiga u kojoj su muškarci – bogovi i smrtnici, životinje, čudovišta, biljke i mesta. Nadajmo se i njenom izlasku. [1]Barthes, Roland, Mythologies, Seuil, Paris, 1957. [2]Tu naravno ne msilim na oblike ritualizovanog vokalnog izražavanja bola, koji jasno daju podatak o socijalnom i etničkom kontekstu iz kojeg dolaze izvođači rituala. [3]Veyne, Paul, Les Grecs ont-ils cru à leurs mythes ?, Seuil, Paris, 1983. [4]Scheid, John, Quand faire, c’est croire, Éditions Aubier-Montaigne, Paris, 2005. [5] Goody, Jack, The Logic of Writing and the Organisation of Society, Cambridge University Press, 1986; – The Interface between the Written and the Oral, Cambridge University Press, 1987. [6]Svenbro, Jesper, Phrasikleia: An Anthropology of Reading in Ancient Greece, Ithaca, Cornell University Press, 1993 [7] Georgoudi, Stella, Vernant, Jean-Pierre (éds), Mythes grecs au figuré: de l’antiquité au baroque, Gallimard, Paris 1996. [8] Slov prev. u Slapšak, Svetlana, ed., Podoba, pogled, pomen, ISH, Ljubljana, 2000. V i Slapšak, Svetlana, Za antropologijo antičnih svetov, Ljubljana, ISH, 2000. [9]Slapšak, S., “A Cat on the Head: in Search of a New Word to better Read Ancient Mythology”, I Quaderni del Ramo d’Oro, Nr. 3, 2010, Siena

Autor - osoba Zečević, Irena, 1969- = Zečević, Irena, 1969- Glušac, Ana, 1981- = Glušac, Ana, 1981- Naslov Katalog stripova Biblioteke Matice srpske : 1940-2010 / [priredile Irena Zečević, Ana Glušac] Vrsta građe katalog Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Biblioteka Matice srpske, 2022 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis VIII, 404 str., [16] str. s tablama ; 24 cm Zbirka Katalog posebnih zbirki Biblioteke Matice srpske ; ǂknj. ǂ5 ISBN 978-86-80061-77-1 (karton) Napomene Podatak o autorkama preuzet s prelim. str. Tiraž 300 Registri. Predmetne odrednice Biblioteka Matice srpske (Novi Sad) -- Stripovi -- 1940-2010 -- Katalozi Stripovi -- 1940-2010 – Katalozi UVOD Katalog stripova Biblioteke Matice srpske : 1940-2010 peti je u nizu u ediciji „Katalog posebnih zbirki Biblioteke Matice srpske“, pokrenutoj 2013. godine i predstavlja deo bogate knjižne i neknjižne građe iz fonda posebnih zbirki. Stripom se smatra priča u slikama koju prate tekstualni dodaci odnosno dijalozi. Istorijski gledano, prvi oblici stripa sežu u daleku prošlost, u stari vek, gde korene likovnog izražavanja nalazimo u pećinskom slikarstvu evropskog gornjeg paleolita. Začeci tog prvobitnog oblika stripa datiraju još iz 2. veka, kada je u čast cara Trajana na Trajanovom stubu oslikan „primitivni oblik stripa“ koji svedoči o ratnim pohodima Rimljana na Dačane. Takvi oblici stripa otkriveni su i u Staroj Grčkoj i Egiptu u hijeroglifima i na tapiserijama. Od „priče u slikama“ strip je, prolazeći kroz nekoliko istorijskih etapa, kada je pronalaskom štamparske prese crtež pratio tekst, najpre bio pretežno verskog karaktera, da bi kasnije dobio satiričnu i komičnu notu, dok je moderan strip počeo da se formira u 19. veku. Šireći se na svim kontinentima, zadobio je status „devete umetnosti“, tako da se danas izučava kao medij na univerzitetskim katedrama u Evropi i svetu i kod nas. Strip je izrastao do posebnog žanra koji, vremenom, stiče sve više podžanrova. Danas je, za razliku od prethodnih vremena, za njegovu realizaciju potrebno angažovanje autora teksta i crtača, a u najnovije doba i veb-dizajnera. Kriminalistički sižei vizuelnih priča, horor i erotska tematika koji se javljaju (uglavnom u stripu 20. i 21. veka) povezuju sliku i reč, a jedna od najprepoznatljivijih vrsta jeste ilustrovana istorija priča o superherojima. Jedan od najupečatljivijih superheroja „pretočen“ u strip i kasnije brojne filmske verzije jeste Supermen koji se pojavio 1938. godine. Autor crteža Supermena je Džo Šuster, dok je tekst osmislio Džerom Sigel. Avanture „čoveka pauka“ pod imenom Spajdermen traju od 1962. godine (crtač Stiv Ditko), a vodeći izdavač stripova, i danas, jeste Marvel Komiks iz SAD. Vanevropska tradicija stripa posebno je snažna na Dalekom istoku, u japanskim „manga stripovima“. Evropska središta „devete umetnosti“ su Francuska i Belgija, sa junacima Asteriksom, odnosno Taličnim Tomom. U Italiji i zemljama bivše Jugoslavije izuzetnu popularnost stekao je strip Alan Ford, koji izlazi od maja 1969. godine. Po ugledu na listove koji su izlazili u zapadnoj Evropi, urednik lista za denu Neven (od 1880. do 1898) Jovan Jovanović Zmaj nastojao je da zadrži čitalačku publiku ilustrovanim pričama, stripovima u na- stavcima. Na balkanskim prostorima, prvi strip u modernom obliku pojavio se početkom 1935. godine, a autor je Vlastimir Beklić. Avanture detektiva Harija Vilsa naslov je izdanja kojim počinje istorija stripa u Srbiji. U međuratnom periodu beleži se i rad Đorđa Lobačeva, čije ime nosi današnja Škola stripa i ilustracije u Beogradu. Osim u naveden oj prosvetnoj ustanovi, strip se izučava i u visokom školstvu u našoj zemlji. Naime, Fakultet primenjene umetnosti u Beogradu, u okviru Odseka Primenjena grafika, istražuje prošlost „stripologije“, ali i njegove savremene, digitalne realizacije. Važnost stripa prepoznata je i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde se ispituje značaj stripa kao medija kulture, a najviše njegova povezanost sa pisanjem i realizacijom scenarija u filmskoj industriji. Glavni centri stripa u Srbiji su Beograd, gde pri Studentskom kulturnom centru radi pomenuta škola „Đorđe Lobačev“, zatim Novi Sad gde je nekada postojala striparnica „Dragon“, dok u Leskovcu posluje Škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“. Prva knjiga kataloga stripova vremenski je omeđena i obuhvata period od 1940. do 2010. godine. Ovu knjigu čine 1184 kataloške jedinice poređane hronološkim redosledom tj. prema godini izdavanja, čijem je bibliografskom ispisu prethodilo ujednačavanje imena autora, razrešavanja njihovih pseudonima, primena novih pravila kataloško-bibliografske obrade, ujednačavanje UDK broja i dr. Publikacije su urađene prema Međunarodnom standardu za bibliografski opis monografskih publikacija ISBD(M). Stripovi koji su ušli u ovoj katalog dospeli su u Biblioteku obaveznim primernom, kupovinom, poklonom i razmenom, a najveći broj se nalazi u posebnim zbirkama Biblioteke Matice srpske u Fondu sitno-štampanog i dokumentacionog materijala. Obrađeni su u elektronskoj bazi Biblioteke Matice srpske u programskom paketu COBISS, u formatu COMARC/B i masci M, metodom „de visu“ tj. sa knjigom u ruci. Numeracija jedinica teče u kontinuitetu. Broj jedinice se nalazi u levom uglu, iznad odrednice, dok se signatura publikacije nalazi u desnom uglu i sastoji se iz 3 dela: slovne oznake PSt, BMS i dr., zatim formata publikacije obeleženog rimskim brojem (od I do V) i tekućeg broja, tj. „numeras curens-a“ koji se obeležava arapskim brojem. Osim broja jedinice i signature, svaku katalošku jedinicu čini: individualna odrednica (prezime i ime autora ili pseudonim), a ukoliko publikacija ima više od 3 autora, vodi se na glavni naslov, zatim slede podaci o naslovu, autorstvu, izdanju, mestu izdavanja, izdavaču, godini izdavanja, mestu štampanja i štamparu, broju strana, dimenziji, podatak o kolekciji i numeraciji u okviru kolekcije ukoliko je ima. Nakon glavnog kataloškog opisa većina kataloških jedinica sadrži i napomene na srpskom jeziku. Ukoliko strip ima ISBN broj, on se takođe navodi. U donjem levom uglu, ispod svake jedinice, nalazi se inventarni broj. Signature kataloga stripova imaju više vrsta slovnih oznaka u zavisnosti od zbirke kojoj pripadaju, a najbrojniji su sa slovnom oznakom PSt. Za određen broj stripova utvrđena je samo decenija izdavanja i kod njih u godini izdavanja umesto poslednje cifre stoji crta (npr. 195-). Ove jedinice se nalaze ispred svih jedinica sa godinom izdavanja u toj jedinici. U katalogu su najviše zastupljeni francuski autori, belgijski, italijanski, a zapažena je prisutnost i srpskih autora. Najbrojniji su stripovi na srpskom, a ostali zastupljeni jezici su: hrvatski, mađarski, engleski, italijanski, slovenački, poljski, bugarski, makedonski, španski, albanski, nemački i korejski. Biblioteka Matice srpske poseduje nekoliko primeraka fotostripa kao podžanra stripa, i oni su na srpskom, hrvatskom makedonskom i albanskom jeziku, a autor je Aleksandar Saša Bizetić, pionir fotostripa na ovim prostorima. U posebnim zbirkama, u fondu Sitno-štampanog i dokumentacionog materijala nalaze se takođe i stripovi koji izlaze kao periodična izdanja (almanasi, revije i dr.) ali su izuzeti iz ovog kataloga. U cilju lakšeg snalaženja i pretraživanja građe u katalogu, urađeni su sledeći registri: Autorski registar, Registar naslova, Registar kolekcija, Registar izdavača i Registar štamparija. Autorski registar sadrži imena svih autora, bez obzira na vrstu autorstva: autor teksta, scenarista, ilustrator, kolorista, prevodilac, autor dodatnog teksta i drugo. Imena su poređana azbučnim redosledom prema prezimenu ili pseudonimu autora u fonetskom obliku, dok je uz strana imena autora naveden i etimološki oblik. Za sve autore urađeni su zapisi u normativnoj bazi CONOR. Veliki broj domaćih i stranih autora se, tokom svog stvaralačkog opusa, potpisivao pseudonimom, pa je to zahtevalo i istraživački rad u razotkrivanju pravih imena autora. Registar naslova se sastoji iz dva dela. Ćirilični naslovi su po- ređani azbučnim, a latinični abecednim redosledom. U registar su uključeni i korični stvarni naslov, hrpteni stvarni naslov, naslovi iz popisanog sadržaja i naslovi epizoda, koji se pojavljuju u kataloškim jedinicama. Registar kolekcija sadrži popis kolekcija poređan azbučnim redosledom. Registar izdavača obuhvata nazive izdavača prema njihovom sedištu azbučnim redosledom. Registar štamparija čini popis štamparija, prema njihovom sedištu, a redosled je azbučni. Na kraju kataloga nalaze se ilustrovani prilozi odnosno skenirane stranice odabranih reprezentativnih primeraka stripova. One su obeležene arapskim brojem koji upućuje na katalošku jedinicu. Katalog je izlistan iz elektronskog kataloga Biblioteke Matice srpske, urađeni su prelom, priprema za štampu i kontrolne korekcije. Ove poslove obavile su Novka Šokica Šuvaković, Olivera Mihajlović i autorke kataloga. Autorke iskazuju veliku zahvalnost na stručnoj pomoći i saradnji prilikom realizacije ovog kataloga stripova Ljiljani Klevernić, Mariji Vaš, Danieli Kermeci, Mileni Marković, Štefaniji Maćko, Bojani Bjelici i Bojani Janjušević. MG35 (N)

Knjiga je kao nova. Virus u tekstu - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2020 Broj strana: 203 Format: 17 cm Povez: Broširani Iz Predgovora: Neki događaji koji su me podstakli da napišem tekstove koji čine ovu knjigu, kao što su litije i kriza vlasti u Crnoj Gori ili epidemija virusa korona, bili su i još su u žiži javnosti u Srbiji i nekim susednim zemljama. Drugim događajima inspirativnim za pisca ovih tekstova javnost se bavila manje i kraće. Ko se još seća upisa srpskih gusala na Uneskovu listu nematerijalnog nasleđa čovečanstva, ili uzbune zbog navodne zamene reči majka i otac u rečniku školske administracije terminima roditelj 1 i roditelj 2, ili napada desničarskih ekstremista na pekaru Albanca Mona Ðuraja u Borči? Najzad, podstrek za pisanje ovde objavljenih tekstova našao sam i u događajima koji su ostali izvan pažnje javnosti. Takvi su bili, na primer, promocija izabranih dela mitropolita Amfilohija (Radovića) u Beogradu ili “kulturalni rat” koji je Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, objavio kolegama Hrvatima. U nekim slučajevima podsticajan događaj za mene bila je pojava nekog teksta, neke pesme, nekog članka. Međutim, i kad je reč o događajima druge vrste, kakvi su ulične demonstracije, politički skupovi, komemoracije ili vojne parade, za mene je u njima bio interesantan pre svega, ako ne i isključivo, tekst, ono što govore učesnici takvih događaja, a zatim ono što u medijima kažu njihovi komentatori i tumači. Dakle, ovu knjigu čine tekstovi o tekstovima ili, može se i tako reći, o tekstovima kao događajima. Da bih to istakao, izabrao sam naslov Virus u tekstu, a čitalac će razumeti da su, pored virusa korona, i druge stvari o kojima se ovde govori nađene u tekstu, kao i to da i te druge stvari imaju nešto virulentno. U tekstovima koje ovde komentarišem govori se o raznim temama, a povezuje ih nekoliko toposa koji čine njihovu zajedničku narativnu matricu. Na jedan od njih svode se priče o ugroženosti takozvanog “nacionalnog identiteta” i navodno odsudnoj (biti ili ne biti!) borbi da se on zaštiti. Oživljen u vreme raspada Jugoslavije i ratova devedesetih, ovaj topos je odmah dobio centralno mesto u nacionalističkom političkom imaginarijumu na Zapadnom Balkanu, generator nacionalističkih mitova i gral oko koga se otimaju, glože i (zasad samo) mentalno ratuju ovdašnje političke i kulturne elite. S toposom “nacionalnog identiteta” čvrsto je povezan drugi važan topos u ovim tekstovima, topos “nacionalnog prostora”, koji se u primerima koje ovde navodim najčešće javlja kao naracija o prostoru koji navodno pripada srpskoj naciji. Najpre se pojavila priča o “velikoj Srbiji”, kasnije se prešlo na dočaravanje srpskog “duhovnog i kulturnog prostora”, da bi pre izvesnog vremena ovaj topos bio obnovljen i osnažen novom figurom – “srpski svet”, skovanom po uzoru na “ruski svet”, jednu od ključnih figura savremenog ruskog političkog imaginarijuma. Jer, ako već postoje srpski identitet, srpski kulturni prostor i srpske zemlje, zašto onda njih ne smestiti u poseban, od drugih svetova odvojen, srpski univerzum? Važno mesto u tekstovima koje ovde komentarišem ima i topos “naroda mučenika i žrtve”. U primerima koje nalazim u današnjoj Srbiji primetno je nastojanje da se uloga ovog toposa ograniči tako što će se u kazivanju o srpskom narodu u ratovima devedesetih godina više mesta dati komplemenarnom toposu, toposu “herojskog i pobedničkog naroda”. Nećemo se više stideti naših pobeda i naših junaka, govori danas predsednik Srbije Vučić. Na ovaj način je uspostavljena narativna ravnoteža između srpske nacionalne viktimizacije i heroizacije. Tako su, na primer, mladi regruti JNA, koji su poginuli u leto 1999. godine u rejonu karaule Košare na granici sa Albanijom, boreći se protiv OVK, i zatim zaboravljeni, pre nekoliko godina proizvedeni u nove kosovske junake. Priznanje za herojske podvige nije mimoišlo ni druge srpske vojnike koji su učestvovali u ratovima devedesetih, uključujući tu i one osuđene zbog ratnih zločina, pa su u knjigu slavnih srpskih ratnika “upisani” i oni koji su rušili Vukovar i opsedali Sarajevo i tako u zvaničnoj politici sećanja izjednačeni sa srpskim oficirima i vojnicima koji su se borili u ustancima za vreme Turaka i u Prvom svetskom ratu. Topos izabranog naroda, “božjeg naroda”, poslednjih godina oživljen najviše u Crnoj Gori, samo na prvi pogled stoji nezavisno od drugih toposa nacionalističkog imaginarijuma koje nalazim u osnovi ovde komentarisanih tekstova. Njega modelira ista matrica. Bog koji se “dogodio” u Crnoj Gori i božanskim dahom zapahnuo Srbiju je bog srpskog “identiteta”, bog srpskog nacionalnog prostora, srpske pasije, srpskog junaštva, zaštitnik i čuvar “srpskog sveta”. On je, kao i ostala metafizička uporišta srpskog nacionalizma u srpskoj kulturi, u službi naroda. Pomislili biste da srpski rod, srpske gusle i druga srpska poezija i proza, uključujući i onu koju neguju neki najviši velikodostojnici SPC, slave Boga. Ne, razmislite malo, pročitajte i ponešto od ovoga što ovde pišem, i videćete da srpski nacionalisti Boga pozivaju da prizna jedno od njega važnije božanstvo – obogotvorenu naciju. Koncentrišem se na tekst – ne samo u ovoj knjizi – zato što on zaslužuje punu pažnju, ali ne mislim, kao neki radikalni konstrukcionisti, da izvan teksta nema ničega. Pri tom želim da istaknem da pažnju zaslužuje ne samo značenjska sadržina teksta, koja se može “izvući” iz jednog i preneti u drugi tekst, nego i njegova forma, njegove figure, njegova retorička i poetička sredstva. Objašnjavajući kako treba shvatiti podnaslov njegove knjige o Hitlerovom Mein Kampfu, koji glasi – “Ka poetici nacionalsocijalizma”, Albreht Košorke kaže da se radi o tome “da se predoči blizina između jedne u najširem smislu ʼpoetskeʼ imaginacije i razularenog političkog nasilja”.1 I u tekstovima koje ovde čitam i komentarišem često nalazim tu blizinu, tesnu vezu između tekstova s karakteristikama književne naracije i najgoreg političkog nasilja, i fizičkog i mentalnog. Zbog toga radije govorim o figurama, simbolima i toposima nacionalističkog imaginarijuma nego o ideologiji i kolektivnim verovanjima, jer na taj način mogu bolje da istaknem naizgled nevažnu činjenicu da politika voli da priča i peva. Što je gora to je pričljivija i raspevanija. Zbog toga što se uverljivost tekstova koje ovde komentarišem zasniva pre svega na pretpostavci o neupitnoj istinitosti i emotivnoj nosivosti toposa koji se u njima variraju, a samo u neznatnoj meri na argumentaciji, u mom čitanju ovih tekstova ima manje osporavanja iznetih tvrdnji a više raščaravanja, ako tako mogu da nazovem nastojanje da sredstvima ironije i humora dovedem u pitanje opsene političke magije kojoj pribegava savremeni nacionalizam u Srbiji. Ovako zamišljen obračun sa nacionalizmom praktikovali su – jer, razume se, nisam ga ja prvi započeo – i danas praktikuju i mnogi njegovi kritičari u Srbiji i izvan Srbije, svuda gde su čudesne i očaravajuće nacionalističke priče moćno oružje politike. Na žalost, malo gde nisu. U takvim okolnostima raščaravati i dekontaminirati nacionalističke svetinje svuda nosi sa sobom veći ili manji rizik, svuda vladajuće elite to nazivaju otpadništvom i izdajom. Ali i za ovu vrstu kritike – koja je kritika politike pretvorene u magiju – važi ono što je za književnu kritiku rekao T. S. Eliot, a rekao je, u eseju “Tradicija i individualni talenat”, da je kritika neophodna književnosti kao što je ljudima neophodno disanje. Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Balkan – teror kulture (2008), Rastanak s identitetom (2014), Smrt na Kosovu polju (2016) i Slike i prilike (2018). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) medalju „Konstantin Jireček“(2012). Za knjigu Smrt na Kosovu polju dobio je nagradu “Mirko Kovač” (2017), a za knjigu Slike i prilike nagradu DK Studentski grad za najbolje delo nefikcijske književnosti (2019). Ova knjiga objavljena je u saradnji sa portalom Peščanik. Čine je trinaest ogleda objavljenih na ovom portalu 2019. i 2020. godine. U njima autor nastavlja – knjigom Bordel ratnika. Folklor politika i rat započeta – istraživanja odnosa između politike i kulture u postkomunističkoj Srbiji i u drugim zemljama Zapadnog Balkana.