Fotoklopka Kamera za lov, lovišta i snimanje i pracenje divljaci, kamera za zaštitu pčelinjaka vikendica i sl. model je HC-300M OVA KAMERA IMA MOGUĆNOST SLANJA MMS PORUKE za razliku od modela koji nema oznaku M u nazivu. Prodajem potpuno novu ne korišćenu kameru za nadzor lovista, kuće, pčelinjaka, voćnjaka, objekata (ako ste lovac idelano za snimanje lovišta, staza ukoliko recimo želite da kontrolišete kod Vam dolazi u voćnjak, pčelinjak ), ili obezbedite vikendicu i sl. za ovu kameru nije potrebna struja jer radi na baterije (sa 8 baterija moze da radi od 1 do 3 meseca u zavisnisti od vremenskih uslova, kvaliteta baterije frekvenciju aktivnosti i sl). Detektuje pokret i salje slike (ne i video video ostaje sacuvan na memorijskoj kartici) na vas mobilni telefon ili kompjuter i danju i nocu putem mms poruke ili direktno na Vašu email adrsesu (ali isto radi preko MMS sistema tako da je potrebno da imate kredita na sim kartici koja ide u kameri) koju ste uneli odmah nakon detekcije pokreta. Vodootporna je tako da moze da stoji non stop napolju na kisi i sl. i to je jedna od prednosti kod ovog modela u odnosu na model hc-300m kod goda se cesto desavalo da voda prodre kod displeja jer je tu bilo iz dva dela kod ovog novog modela celo kuciste je u jednom delu izliveno). Takođe ima slot i za micro SD karticu tako da sve fotografije i video snimke belezi na memorijsku karticu Kamera radi na 8 AA baterije (koje ne dolaze u ovom kompletu). Ako Vam je potrebna i micro SD memorijsku karticu od 16 GB i na njoj vam mogu ubaciti neophodne parametre da kamera posle ubacivanja VIP, MTS Telenor SIM kartice (koju mozete da kupite u bilo kojoj prodavnici) tako da imate sve podešeno odmah spremno za rad. Doplata za micro SD karticu od 16 GB je 1000 dinara. Kamera koristi Blue IR tehnologiju infracrvenog blica koju ljudsko oko ne može da primećuje ukoliko ne gledate pravo u kameri pod odredjenim uglom, ovi IR senzori pomazu kameri da i po nocu moze da snima i sfotografise. Poslednjoj fotografiji možete videti fotografiju koju je napravila ova kamera po danu i u toku noci. Tehnički podaci: Radi na Sim karticu Slanje MMS-a i E-MAILA na vaš mobilni (preko mms sistema) Infra-RED BLUE: 940NM LED tehnologija blica. Ugrađen 2 inčni LCD ekran u boji za direktan pregled fotografija i video zapisa 100% vodootporna Password zaštita Kompaktnih dimenzija Domet slikanja i snimanja: 20 m Povečan ugao gledanja zahvaljujući bočnim senzorima pokreta Rezolucija slika - 5, 8 ili 12 megapixela (podešavajuća) Rezolucija video zapisa - 1080P(25fps), 720P(25fps), VGA(30fps) (podešavajuća) Napajanje 8x AA baterija Radna temperatura -22° C / +70° C Beleži vreme, datum, lokaciju, temperaturu Eksterna antena za bolji prijem signala. dobijate: Digitalna kamera Antena USB kabl TV kabl Kais za postavljanje kamere na drvetu recimo daljinski upravljac za podesavanje i sl. + doplata od 1000 dinara ako želite i 16 Gb micro SD kartica sa svim potrebnim parametrima za rad na VIP mrezi ili MTS ili Telenor ili 1000 din za mem karticu od 16 GB Imam u ponudi i kameru koja ne može da šalje mms poruke tj nema tu opciju i ona je jeftinija košta 8900 dinara VAŽNO garancija na kamere NE POSTOJI pre slanja svaku kameru licno testiram i proverim da li radi ali nikakvu garanciju ne mogu Vam dati. Šaljem postexpresom

Cressi quantum Mask &Itaca Ultra Dry Snorkelling set InfoOvaj Cressi set uključuje novu masku za ronjenje i snorkeling, Kuantum u kombinaciji sa najnovijim Cressi Ultra Dri Snorkel, Itaca. Izgrađena na temeljima koje je postavila Cressi Big Eyes Evolution maska, nova kvantna maska takođe nudi poboljšani pogled nadole i takođe izbegava pojavu zamagljivanja kroz unutrašnju termoregulaciju toplog, vlažnog vazduha koji izlazi iz nosa. Ovaj vazduh je kanalisan sistemom membrana postavljenih u kalupima oko očiju i nosa i odstupajući od toka prema gumenoj suknji, a ne prema sočivima. Spoljašnji deo suknje ima sistem za hlađenje sastavljen od dva mala izmenjivača toplote koji deluju kao radijatori. Efekat je da temperatura unutar maske opada, približavajući se spoljnoj temperaturi i kapljice vlage su zarobljene pre nego što vazduh dospe do sočiva, sprečavajući ih da se zamagljuju. Uprkos prisustvu malih unutrašnjih membrana koje odstupaju od protoka vazduha i spoljnih izmenjivača toplote, telo quantum maske je ipak kompaktno i predstavlja najnapredniji dizajn koji se nudi na tržištu podvodnog vida. Sočiva se ne tretiraju hemijski, tako da je uvek dobra ideja da očistite sočiva kada su nova i koristite pljuvačku pre ronjenja Patentirana membrana koja okružuje unutrašnji nosni džep (1) i oba unutrašnja očna džepa (2) koja deluje kao barijera i zadržava svu vlagu koja prirodno izlazi dok dišete kroz usta. Rezultat je da ne samo da se vlaga kanališe dalje od sočiva, čime se izbegava njihovo zamagljivanje, već se smanjuje i potreba za kompenzacijom pritiska. Unutrašnji volumen Cressi Kuantum Mask je takođe smanjen dajući osećaj poboljšanog vida. Izuzetno lagane i lako podesive kopče trake za masku koje se mogu okretati kako bi se obezbedio savršen ugao i položaj na licu. Čak i kaiš za masku dobija preobrazbu što ga čini zaista udobnim na potiljku kako bi se poboljšalo pristajanje i udobnost. Cressi Itaca Ultra Dry disaljka pomaže vam da dišete sa samopouzdanjem i istražite podvodni svet. Itaca disalica je modernizovana kako bi se smanjio otpor vode i kao što ime sugeriše, odlična je za ronjenje, držeći vodu van disalice prilikom ronjenja ispod površine. Ova Dry disalica ima međunarodno patentiran suvi gornji štitnik, koji sprečava ulazak vode kada je pod vodom. Novi mehanički štitnik za suvo stanje ima tri zgloba za kretanje, čija protivtega obezbeđuje trenutno otvaranje gornjeg ventila bilo da ronite ili izlazite iz vode. Donji deo disalice ima fleksibilni valoviti deo sa glatkim kako bi se smanjio mogući otpor disanja. Kompaktni mekani silikonski usnik je pod uglom radi boljeg pozicioniranja dok je u ustima i ima smanjenu veličinu zagriza za produženu upotrebu bez zamora desni. Telo usnika se sastoji od dva dela, sa nagibom koji obezbeđuje bolje i brže odvod vode. Donji ventil za pročišćavanje omogućava trenutno čišćenje kada je potrebno. Cressi quantum &Cressi Itaca Ultra Dry Snorkel set je predstavljen u jednostavnoj torbici za višekratnu upotrebu. Cressi quantum Mask &Itaca Ultra Dri Snorkelling Combo karakteristikeKvantna maska: Cressijev patentirani napredni sistem zaustavljanja magleNagnuta sočiva za vrhunsku jasnoću i vidSočiva od kaljenog stakla100% visokokvalitetna silikonska zaptivka za postizanje optimalnog prijanjanja i udobnosti. Dvostruki bi-silikonski kaiš za udobnost i sigurnost. Itaca Ultra Dry Snorkel: Internacionalno patentirana suva zaštitaValovita silikonska fleksibilna donja cev za idealno pozicioniranje i dodatnu udobnost kada je u ustima i 'drži se' podalje kada se ne koristiUnutrašnji deo valovite cevi je gladak kako bi se promovisalo prirodnije iskustvo disanjaKompaktni mekani silikonski usnik koji je pod uglom za udobnostDonji ventil za pročišćavanje omogućava trenutno čišćenje kada je potrebno.

Flašica sa izmenljivim filterom za vodu, 500 ml i750 mlCENA flašice od 500ml: 550,00 rsd + dostavaCENA flašice od 750ml: 650,00 rsd + dostavaJUNSKA AKCIJSKA CENA!Imajte uvek pri ruci svoju flašicu sa izmenljivim filterom za vodu, koju možete dopuniti na bilo kojoj česmi, pod uslovom da je voda bakterijski ispravna. Moderno dizajnirane flašice za vodu nemačkog proizvodjača, sadrža izmenljivi filter. Optimalna upotreba filtera je oko 300 punjenja, nakon čega bi filter trebalo zameniti, a novi filter takodje možete kupiti kod nas u plavoj, zelenoj ili roze boji. Filter sadrži aktivni ugalj i mikrofilter potopljen u jonoizmenjivačku smolu tako da otklanja hlor, kamenac, teške metale i organske nečistoće iz vode, koji svi utiču na kvalitet, ukus i miris vode.Flašica se koristi za filtriranje vode iz vodovoda, odnosno poboljšava njen kvalitet. Sve flašice su BPA Free, kontrolisane i bezbedne za upotrebu. Uštedite novac i čuvajte prirodu!Jedan filter može se koristiti za oko 300 punjenja flašice, nakon čega je poželjno zameniti ga. Ukoliko uporedite cenu 300 flašica koje kupite na kiosku i jedne sa filterom koju kupite kod nas, primetićete znatnu uštedu. Flašice imaju otvor koji treba odviti, kako bi voda iz iste mogla da teče. Mlaz ne može biti jak, iz prostog razloga što voda pri izlasku iz flašice mora da prodje kroz filter, ali dovoljno je blago pritisnuti flašicu u njenom gornjem delu, kako bi upotreba bila optimalna. Veliki broj vodovoda u Srbiji je rizičan zbog mikrobiološke ili fizičko-hemijske neispravnosti, te postoji opravdana potreba za prečišćavanjem vode iz tih vodovoda.FLAŠICA ZA VODU SA FILTEROM daje nam mogućnost da se bezbedno vratimo VODI sa česme i tako zaboravimo na uglavnom precenjenu flaširanu vodu, koja pored diskutabilnog kvaliteta sa sobom nosi i problem stvaranja ogromne količine plastičnog otpada.Korišćenjem SOPSTVENE FLAŠICE ZA VODU SA FILTEROM umesto kupovine flaširane vode, uštedećete novac i pomoći očuvanju životne sredine.UPUTSTVO ZA UPOTREBU:PRE UPOTREBE flašicu isperite vodom, a zatim aktivirajte njen filter u dva koraka, tako što ćete je samo jednom napuniti i isprazniti kroz filter!1. NAPUNITI (zatvoriti)2. ISPRAZNITI (kroz filter)Flašice se koriste za filtriranje vode iz vodovoda. Filtrirati isključivo hladnu vodu. Nije namenjena filtriranju hemijski ili bakteriološki kontaminirane vode. Smanjuje prisustvo hlora, Da naručite, pošaljite nam podatke u poruci (mejl, SMS, Viber ili WhatsApp - 060/570 3308):ime i prezimeulicu i brojpoštanski broj i mestobroj telefonaMožete nam poslati mejl na vitiandoo@gmail. com, ili poruku na Viber, WhatsApp ili SMS na broj 060/570-3308 da naručite ili da zakažete lično preuzimanje na Voždovcu u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sto jedna anegdota i 300 fotografija iz sedam deceija FK Vojvodina FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada i deo je SD Vojvodina. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. Istorija Početak Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Između dva svetska rata Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Prvu zvaničnu utakmicu u ligi Župa I [2] koja se nalazila u sklopu Beogradskog loptačkog podsaveza (osnovan 12. marta 1920) Vojvodina je odigrala 12. septembra 1920. godine protiv novosadskog NAK-a i zabeležila pobedu - 2:0. Dve godine kasnije novosadski fudbalski klubovi biće suspendovani od strane Beogradskog loptačkog podsaveza jer su hteli da formiraju svoj savez. BLS je odlučio da za te klubove napravi župu i tako reši taj problem. Prvenstvo Novog Sada, odnosno župe je igrano u proleće 1923. godine između četiri novosadska kluba: Juda Makabi (koja će nakon šest kola biti prva), NTK, Vojvodina i NAK. Naredne sezone 1923/24 u konkurenciji istih ekipa Vojvodina je prvak Novosadske župe a isti uspeh ponoviće i dve sezone kasnije 1925/26 i to će ujedno biti poslednji trofej Vojvodine u BLP u kojem je natupala sve do 1930. kada prelazi u novoosnovani Novosadski nogometni podsavez (osnovan 13. april 1930). Prva titula u NNP-u Vojvodina je ostvarila u sezoni I razreda 1931/32 a u jesen 1932. godine u toku nove sezone I razreda Vojvodina je kao prvak NNP-a prebačena u državnu (prvu) ligu i nije učestvovala u prolećnom delu takmičenja NNP-a. Godinu i po dana kasnije u proleće 1934. godine Vojvodina se vraća u NNP i u konkurenciji sedam klubova ubedljivo osvaja prvo mesto u I razredu. Do početka rata Vojvodina će postati još tri puta prvak Novosadskog nogometnog podsaveza i po broju titula biti najbolja (jednu manje, 4, imaće Novosadski AK, a po jednu ŠSK Mačva (Šabac) i Železnički SK (Inđija)).[3] U takmičenju u Državnoj ligi Vojvodina je nastupala dve sezone. U prvoj je u konkurenciji pet klubova 1. grupe [4] u osam kola zabeležila dve pobede isto toliko nerešenih rezultata i četiri poraza što je bilo dovoljno za treće mesto. U drugoj sezoni Državne lige 2. grupe takođe u konkurenciji pet klubova [5] Vojvodina završava takmičenje na drugom mestu sa osovojenih osam bodova (četiri pobede i isto toliko upisanih poraza).[3] Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ....

414 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Album ima 20. stranica ! Fali 6. slicica 79 od 85 Ekstra Retko !!! Album za sakupljanje slicica Izdala `MIRIM` tvornica cokolade u Mariboru XI Letnje olimpijske igre su održane 1936. godine u Berlinu, u Nemačkoj. Berlin je selektovan kao domaćin 1931, pobedivši Barselonu. Iako je se to dogodilo pre njenog dolaska na vlast, Nacistička partija je iskoristila priliku da promoviše svoju ideologiju. Mada su Nemci dominirali u mnogim sportovima, trijumfi sportista iz drugih zemalja dolazili su kao šamari nacističkoj filozofiji. Najpoznatiji od njih bio je Džesi Ovens, koji je osvojio četiri zlatne medalje. Zbog pobeda Džesija Ovensa, nemački lider Adolf Hitler je napustio olimpijski stadion, jer nije želeo da mu dodeli medalju zbog njegove crne boje kože. Antifašisti su imali u planu da održe „Narodnu Olimpijadu” u Barseloni, kao alternativu i iz protesta prema olimpijadama u Berlinu. Te igre nisu održane zbog izbijanja građanskog rata u Španiji.[1] Istorija Dodela Olimpijskih igara Berlinu Pet godina pre početka Olimpijskih igara u Barseloni je izglasano da 1936. godine domaćin narednih letnjih Olimpijskih igara bude Berlin. Berlin je ubedljivo izglasan za domaćinstvo igara, rezultatom 43-16 u odnosu na Barselonu, koja se postavljala kao kontra kandidat za organizaciju letnje Olimpijade. Igre su dodeljene prestonici Vajmarske republike, kao centru evropske multikulturalnosti, ali se sve to u narednih pet godina drastično menja.[2] Organizacijske specifičnosti igara Ono što se ističe, kada je organizacija samih igara u pitanju je da, nikada pre Berlina domaćin nije određen glasanjem, nikada pre olimpijska baklja nije nošena kao štafeta. Ovo je bilo do tad jedno sportsko takmičenje, koje je na taj način medijski ispraćeno, uz direktne TV prenose i obilatu upotrebu filmskih kamera.[2] Zanimljivosti koje su obeležile igre Januara 1933. godine od kada su nacisti došli na vlast došlo je do ukidanja republike, suzbijanja novim vlastima nepoželjnih oblika kulture, a godinu dana pre Igara i usvajanja rasističkih zakona. Za ovaj veliki događaj, domaćini su napravili izvesne ustupke, u smislu privremenog suspendovanja antijevrejskih zakona i propagande, a učesnike takmičenja „izuzeli obaveze poštovanja zakona o zabrani homoseksualizma”. Ove Olimpijske igre su bile idealna prilika za rasnu propagandu. Domaćini takmičenja takvu priliku nisu mogli da propuste, pa su Igre tako i zapamćene u istoriji. Nemci su se trudili da što je moguće bolje prikažu dostignuća arijskih sportista i graditelja, ponosnog vođe i cele nacije koja stoji iza njega. Sam Hitler lično otvorio takmičenje. Nacisti su još pre dolaska na vlast sjajno koristili medije, a u centru pažnje ovog puta je bio nemački film. Leni Rifenštal, genijalna i kontroverzna režiserka dobila je ulogu da napravi film o Igrama, koja je snimila oko četiristo kilometara materijala i montirala ga dve pune godine. Konačni rezultat je delo pod nazivom „Olimpija”, remek-delo ne samo sa umetničke strane, već je taj film postavio mnoge standarde u snimanju sportskih događaja koji se primenjuju i dan-danas. Snimanje filma je počelo u drevnoj Olimpiji, odakle olimpijska baklja, na svoj put po prvi put u istoriji kreće, čime je započeta nova tradicija. Na putu do Berlina baklja je prošla i kroz Kraljevinu Jugoslaviju. Sportisti Jugoslavije su bili među onima retkima, koji na otvaranju nisu pozdravili Hitlera uzdignutom rukom, za razliku od, Francuza i Kanađana i mnogih drugih. Centar Olimpijskih igara je bio smešten na Olimpijskom stadionu, monumentalnom objektu smeštenom u Šarlotenburgu. Ova građevina je izgrađen prvobitno za Olimpijske igre 1916. godine, koje su otkazane zbog Prvog svetskog rata. Rekonstrukcije u trajanju od dve godine pretvaraju ovaj stadion u pravo gigantsko zdanje, koje prima 110.000 ljudi i u čijoj okolini se nalaze još dva ogromna objekta, kapaciteta 50 i 25 hiljada, uz oko 150 različitih zgrada. Atletičari su bili heroji na borilištima u centru pažnje, a apsolutna zvezda bio je Džesi Ovens, koji je prvi[traži se izvor] na jednim Olimpijskim igrama osvojio četiri zlatne medalje i to: u trci na 100 m i 200 m, u skoku u dalj i štafeti 4x100 m. Džesi Ovens je postao globalno popularni heroj, a mediji već godinama unazad prepričavaju kako je Hitler zbog njegove pobede pobegao sa olimpijskog stadiona, odbivši da čestita Ovensu. Možda su celu priču mediji izmislili, ali Hitleru definitivno nije bilo drago dok je gledao kako Afroamerikanac pred njegovim očima ruši rasne teorije koje je postavio. Vidi se izraz njegovog lica dok Ovens slavi pobedu na filmu. Druga priča o Ovensu, ona istinita, govori o prijateljstvu sa najvećim rivalom, Nemcem Lucom Longom. Anegdota kaže da mu je Long savetom pomogao u kvalifikacijama skoka u dalj, zbog čega je i posmrtno nagrađen Kubertenovom medaljom. Hendrika Mastenbruk je bila jednako uspešna, osvojivši tri zlatne medalje i jednu srebrnu medalju u plivanju. Džek Birsford osvojio je zlato u dubl-skulu, što je njegova peta medalja na petim uzastopnim igrama. Estonac Kristijan Pajsalu dominirao je u rvanju, osvojivši zlato u teškoj kategoriji u oba stilovima slobodnim i grčko-rimskom stilom.[2] Amerikanka Mardžori Gestring je postala najmlađa pobednica u istoriji Letnjih igara sa svega trinaest godina, u disciplini skokovi u vodi. Najmlađa osvajačica medalje Inge Serensen iz Danske se sa dvanaest godina, takmičila u disciplini 200 m prsno. Košarka i veliki rukomet se po prvi put uvrštavaju na listu olimpijskih sportova. Amerikanci u košarci osvajaju zlato, dok u velikom rukometu zlato je pripalo domaćinu, reprezentaciji Nemačke. Ukupno gledano Nemci su bili daleko najuspešnija nacija, što se tiče broja ukupno osvojenih medalja na turniru, sa 89 medalja, od čega su 33 zlatnem što je približno jednako zbiru učinka timova na pozicijama dva i tri (SAD i Mađarska). Debitovali su i kanuisti i kajakaši, gde su se istakli Austrijanci, Česi i domaća selekcija. U fudbalu Italijani potvrđuju svoju dominaciju, osvojivši zlato između dve titule svetskih prvaka. Jugoslovenski sportisti Ukupno osamdesetšest takmičara,[traži se izvor] koji se svoje snage odmeravali u jedanaest sportova[traži se izvor] krenulo je iz Jugoslavije u Berlin. Srebrnu medalju je osvojio Slovenac Leon Štukelj, u takmičenju gimnastičara na krugovima. On je bio drugi, iza Čeha Alojza Hudeca, a ispred tri takmičara Nemačke, što je za njega bila šesta olimpijska medalja od 1924. do 1936. godine. U ekipnim sportovima gimnastičarke su osvojile četvrto, a njihove kolege šesto mesto. Šestu poziciju osvojio je i dvojac s kormilarom u sastavu Elko Mrduljaš, Ivo Fabris i Lino Ljubičić. Vaterpolisti Jugoslavije su zauzeli deseto mesto, posle jedne pobede i dva poraza u grupi. Ostali naši reprezentativci nisu uspeli da se plasiraju među deset najboljih u svojim disciplinama. Predgovor: Leo Stukelj Leon Štukelj (Novo Mesto, 12. novembar 1898 — Maribor, 8. novembar 1999) bio je jugoslovenski gimnastičar slovenačkog porekla, osvajač prve zlatne olimpijske medalje za Jugoslaviju. Biografija Gimnastikom je počeo da se bavi veoma rano zahvaljujući jačanju sokolskog pokreta u Sloveniji, a već na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1922. godine pokazao je svoj gimnastički talenat osvojivši sedmo mesto, iako se u to vreme kao i ostali članovi Sokola bavio i drugim sportovima. Leon Štukelj je bio i odličan atletičar i plivač. Nastupio je na sedam velikih takmičenja i ukupno osvojio 20 medalja: 8 zlatnih, 6 srebrnih i 6 bronzanih. Samo na olimpijskim igrama osvojio je 6 medalja: dve zlatne na Olimpijskim igrama u Parizu 1924, zlato i dve bronze na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928 i srebro na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. i tako postao najuspešniji je reprezentativac Jugoslavije na Olimpijskim igrama. Njegova zbirka medalja bi sigurno bila još brojnija da je Kraljevina Jugoslavija učestvovala na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1932. Godine 1927. završio je studije prava. Po završetku sportske karijere postao je sudija najpre u Novom mestu, a zatim u Lenartu i Mariboru, gde je živeo do kraja života. Devedesetih godina 20. veka bio je najstariji živi olimpijski pobednik (dobitnika zlatne medalje). Zbog toga bio je specijalni gost na Svečanom otvaranju Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine. Na njegov 100. rođendan organizovana je velika proslava u njegovom rodnom Novom mestu. Sve do smrti četiri dana pred 101. rođendan svakodnevno je vežbao kod kuće. Umro je u Mariboru od srčanog udara. U znak zahvalnosti i sećanja, sportske dvorane u Novom Mestu i Mariboru nose njegovo ime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sakupljam knjige o borilačkim veštinama godinama. Posedujem impresivnu kolekciju knjiga ali u tom moru literature izdvojio bih svega nekoliko zaista vrednih… Jedna od vrednih knjiga koju sam nabavio pre nekoliko godina je “ Karate Do – Veliko Japansko pesničenje“ od autora Nenada Simića. Vrsno delo prepuno živih priča iz istorije stvaranja Karate veštine i stilova… Kada sam skoro video da je od istog autora izašla trilogija “ ZLATNA KNJIGA JAPANSKOG KARATEA I,II, III “ bez razmišljanja sam naručio. I rekao sam sebi hoću ovu knjigu da promovišem na blogu jer zaslužuje svaku podršku. ZLATNA KNJIGA JAPANSKOG KARATEA I, II,III Date: 21. oktobra 2015. Author: Иван Стефановић 0 Komentari Sakupljam knjige o borilačkim veštinama godinama. Posedujem impresivnu kolekciju knjiga ali u tom moru literature izdvojio bih svega nekoliko zaista vrednih… Jedna od vrednih knjiga koju sam nabavio pre nekoliko godina je “ Karate Do – Veliko Japansko pesničenje“ od autora Nenada Simića. Vrsno delo prepuno živih priča iz istorije stvaranja Karate veštine i stilova… Kada sam skoro video da je od istog autora izašla trilogija “ ZLATNA KNJIGA JAPANSKOG KARATEA I,II, III “ bez razmišljanja sam naručio. I rekao sam sebi hoću ovu knjigu da promovišem na blogu jer zaslužuje svaku podršku. DSCF3837 Sve tri knjige su luksuzno odštampane sa kvalitetnim povezom. Prosek stranica je 518. Knjige su prepune istorijskih podataka, intervjua i fotografija. Autor ove trilogije radio je strpljivo i temeljito što sam i očekivao od njega. Knjige su pisane pitko bez opterećujućeg stila. Podaci su jasni, priče su sažete pa se sve uklapa u jednu jasnu priču koja nas vodi u stvaranje istorije Karate veštine. Knjige obuhvataju retke intervjue sa vrhunskim karate majstorima poput: Hohan Soken, Kinđo Hiroši, Goši Jamagući, Hidetaka Nišijama, Hirokazu Kanazava, Manabu Murakami itd… Ovo je posebno značajno za mlađe karatiste koji bi trebali da pročitaju razmišljanja karate legendi. Njihove ispovesti kako se nekada treniralo, kako se odnosio učenik prema učitelju su zaista korisne i poučne priče. Od posebnog značaja je istorija Karate stilova. Autor je sjajno grupisao podneblja razvoja. Provešće vas od Kine, Okinave pa do Japana. Ono što bih preporučio mlađim karatistima je da upoznaju istoriju svoje veštine jer bez nje slabo će pronaći suštinu onoga što vežbaju. Ova zlatna trilogija će im pribiližiti bitne stvari o Karateu. Ujedno preporučujem trilogiju i Kung Fu praktičarima jer svaka poruka i mudrost starih majstora je zlata vredna bez obzira što to nije vaš stil. Na pitanje novinara D.W kojeg je uputio čuvenom majstoru Nišijami: “ Kakvo je Vaše mišljenje o mladim crnim pojasevima “?, sensei Nišijama je rekao: “ Nemam ništa protiv dok su juniori tehnički kvalifikovani, i mislim da bi trebalo da budu promovisani kao ostali. Međutim, kada napune osamnaest godina, trebalo bi da budu ponovo procenjeni kao i regularni crni pojasevi, i tek onda mogu da budu promovisani u bilo koji drugi rang koji njihovi instruktori smatraju da je za njih premeran. “ Karate ili karatedo (jap. 空手; u prevodu prazna ruka ili put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana, iz tadašnjeg Rukju kraljevstva. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli se na način odbrane, odnosno borbe „bez oružja u rukama“. Moderni naziv karatedo (Karate-dō) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budō); mada se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate. Karatista se naziva karateka (空手家). Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine ostrva Okinave, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima.[1][2] Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu. Karate pripada tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.) koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja - kobudo. Istorisjki, i u nekim od modernih stilova, takođe se podučavaju rvanje, bacanja, zglobna zaključavanja, ograničavanja.[3] Moderni karate je često sportski orijentisan, te time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koje su isto deo karatea. Rukju kraljevstvo je aneksirao Japan 1879. godine. Karate je prispeo u Japan početkom 20. veka tokom vremena migracija, pošto su Rukjuanci, posebno iz Okinave, tražili posao u Japanu.[4] Ovaj sport je bio sistematski predavan u Japanu nakon Tajšove ere.[5] Godine 1922. Japansko ministarstvo obrazovanja je pozvalo Gičin Funakošija u Tokio da daje karate demonstracije. Godine 1924. je univerzitet Keio uspostavio prvi univerzitetski karate klub na Japanskoj teritoriji i do 1932. godine, glavni japanski univerziteti su imali karate klubove.[6] U toj eri eskalirajućeg japanskog militarizma,[7] ime je bilo promenjeno iz 唐手 („kineska ruka” ili „tangova ruka”`)[8] u 空手 („prazna ruka”) – oba od kojih se izgovaraju karate u japanskom – da bi se stavilo na znanje da Japanci žele da razviju borbeni oblik u japanskom stilu.[9] Nakon Drugog svetskog rata, Okinava je postala važna vojna lokacija Sjedinjenih država i karate je postao popularan među vojnim osobljem koje je bilo tamo stacionirano.[10] Filmovi o borilačkim veštinama iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka služili su velikom povećanju popularnosti borilačkih veština širom sveta, i u engleskom jeziku je reč karate počela da se koristi na generičan način kojim se obuhvataju sve na udarcima zasnovane orijentalne borilačke veštine.[11] Škole karatea su počele da se pojavljuju širom sveta, služeći onima sa prolaznim interesom, kao i onima zainteresovanim za dublje izučavanje veštine. Šigeru Egami, glavni instruktor stila Šotokan Dođo, je mišljenja da je „većina sledbenika karatea u inostranim zemljama zainteresovana za karate samo zbog njegovih borbenih tehnika ... Filmovi i televizija ... prikazuju karate kao misteriozni način borbe koji može izazvati smrt ili povredu jednim udarcem ... masovni mediji predstavljaju pseudo umetnost koja je daleko od stvarne stvari.”[12] Šošin Nagamin je izjavio, „Karate se može smatrati konfliktom u sebi ili kao životni maraton koji se može ostvariti samo kroz samodisciplinu, napornu obuku i sopstvene kreativne napore.”[13] Dana 28. septembra 2015, karate je bio u užem izboru sportova, zajedno sa bejzbolom, softbolom, skejtbordom, surfovanjem i sportskim penjanjem, koje bi trebalo uzeti u obzir za uključivanje na Letnju olimpijadu 2020. godine. Dana 1. juna 2016, izvršni odbor Međunarodnog olimpijskog komiteta objavio je da podržava uključivanje svih pet sportova (računajući bejzboli i softbol kao jedan sport) u igre 2020. godine. Veb Japan (koga sponzoriše Japansko ministarstvo spoljnih poslova) navodi da ima preko 50 miliona karatista širom sveta,[14] dok Svetska karate federacija tvrdi da ima preko 100 miliona karatista širom sveta.[15] Istorija Ime Karatedo (japanski = prazna ruka), ranije se zvalo samo karate, i tako se i dan danas najčešće koristi. Dodatak do dodaje se radi isticanja filozofije karatea i njegovog značaja kao životnog puta. Do tridesetih godina 20. veka karate se na japanskom pisao sa 唐手, što znači kineska ruka. Ova su slova bile navodno u vezi sa Kinom Tang-dinastije (618. do 907. godine). Time je kinesko poreklo ove borilačke veštine bilo ispoljeno u samom imenu. Onda se u Japanu iz političkih razloga (nacionalizam) počelo za karate pisati 空手, dakle prazna ruka. Nova slova su se isto kao stara čitale sa kara-te i odgovarale su istom, to jest da se bori uglavnom sa praznim, golim rukama bez oružja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skijanje na snegu je način kretanja snežnim površinama upotrebom skija koje su skijaškim vezovima pričvršćene za noge skijaša.[1][2][3] Iako je skijanje prvenstveno nastalo kao način transporta odnosno kretanja po snegu, kroz 20. vek je preraslo u popularni način rekreacije i sport. Osim skijanja na snegu, poznato je i skijanje na vodi, pri čemu skijaš koristi vučnu silu motornog čamca da ostvari brzinu potrebnu za održavanje na vodi. Počeci skijanja se, prema nedavno pronađenim crtežima u pećinama otkrivenim nakon povlačenja lednika, vežu uz lovce koje istoričari smeštaju u doba egipatskih faraona. Tehnike skijanja u to doba su najverovatnije ličile načinu skijanja koji danas nazivamo skijaškim trčanjem ili nordijskom skijaškom disciplinom. Ocem modernog skijanja smatra se Norvežanin Sondre Norhajm. On je u 19. veku konstruisao skijaški vez koji je omogućio upravljanje skijom, i to tehnikom koja se danas naziva telemark. Kasnija usavršavanja skijaškog veza i skijaških cipela dovela su do daljeg usavršavanja skijanja i pojavu tzv. alpskih skijaških disciplina. Ranih godina 20. veka Austrijanac Hanes Šnajder predstavio je tehniku upravljanja skijom rotacijom gornjeg dela tela koja se po imenom Arlberg tehnika (nazvana prema kraju iz kojeg je poticao) vrlo brzo raširila kao popularna rekreacija i sport. Vrste skijanja Danas je skijanje vrlo retko način transporta, već je uglavnom popularan vid rekreacije. Većina skijaša danas su rekreativci koji na uređenim skijaškim stazama korišćenjem žičara (kako bi se popeli na vrhove planina) provode slobodne trenutke uživajući u spuštanju niz snežne padine. Skijanje je toliko raširen način zimskog odmora da pojedine države veći deo turističke ponude zasnivaju upravo na rekreativnom skijanju. Najbolji primer takve države je Austrija, koja poseduje preko stotinu uređenih skijališta. Ostale države koje imaju brojna uređena skijališta su Francuska, Italija, Švajcarska, SAD, Novi Zeland, itd. U Nordijskim zemljama rašireno je i skijaško trčanje kao popularan vid rekreacije, iako se staze za skijaško trčanje mogu naći i u svakom alpskom skijalištu. Posebno je zanimljiva ponuda dvoranskog skijanja, gde se u pojedinim bogatijim državama (primeri su Japan ili Ujedinjeni Arapski Emirati) zbog nedostatka prirodnih skijaških staza i dovoljnog broja snežnih dana u godini čak izrađuju skijaške staze u velikim dvoranama, opremljene veštačkim klimatskim uslovima i veštačkim snegom. Skijanje je i atraktivan sport, gde se pojavljuju takmičari u brojnim disciplinama iz sve većeg broja zemalja i gotovo svih kontinenata. Skijanje kao sport Skijanje tehnikom telemark Skijanje je standardni olimpijski sport na zimskim Olimpijskim igrama. Skijaške discipline delimo na alpske, nordijske i skijaške skokove. Iako postoje i varijante štafetnih trka u nordijskom skijanju, skijanje je uglavnom pojedinačni sport. Često se u skijaške sportove ubraja i snoubord, koji je od 1998. godine takođe uključen u porodicu olimpijskih sportova. Oprema za taj sport se bitno razlikuje od skijaške opreme po tome što se ne koriste dve skije već jedan bord odnosno daska za skijanje na kojoj border stoji u sličnom položaju kao u surfovanju na talasima. Alpske takmičarske skijaške discipline su: slalom, veleslalom, spust, super-veleslalom, alpska kombinacija i paralelna takmičenja. Neslužbeno bi ih mogli kategorisati na tehničke (slalom i veleslalom) i brzinske (spust i super-veleslalom) discipline. Sva pravila i organizacija i kontrola skijaških takmičenja su pod upravom Međunarodne skijaške federacije (FIS) sa sedištem u Bernu, (Švajcarska). Nordijske discipline, poznate i pod nazivom skijaško trčanje, se praktikuju na različitim dužinama staze, u dve osnovne kategorije: klasični stil i slobodni stil. Jedna varijanta skijaškog trčanja je i biatlon, u kojoj se kombinuje skijaško trčanje s streljaštvom. Skijaški letovi se izvode na specijalno pripremljenim skijaškim skakaonicama, a cilj je ostvariti što veću dužinu skoka uz dodatne ocene za stil. Snoubord se izvodi u nekoliko različitih disciplina. Alpske discipline obuhvataju npr. slalom trke, i održavaju se na standardnim uređenim skijaškim stazama. Međutim, popularnije su discipline slobodnog stila ili slobodne vožnje, koje se mogu odvijati u specijalnim halfpajp stazama ili na neuređenim strminama. Takmičari slobodnog stila se najčešće okupljaju i takmiče na igrama ekstremnih sportova pod nazivom X-games. Skijaška oprema Zavisno od discipline, za skijanje je potreba sledeća oprema: skije opremljene skijaškim vezovima skijaški štap skijaške cipele Postoji još i celi niz specijalizovane skijaške opreme, kao što su skijaško odelo, kaciga, naočare, rukavice. Ta dodatna oprema se dosta razlikuje u zavisnosti od skijaške discipline, vremenskih uslova a u novije vreme i o modnim trendovima, pogotovo kod rekreativaca. Skijaški tereni U zavisnosti od discipline, može se skijati gotovo na svakoj površini prekrivenoj snegom: na ravnicama se praktikuje skijaško trčanje, na strmijim površinama neka od alpskih disciplina. Kao što i ime govori, najpoznatije skijaške staze za alpske discipline nalaze se u Alpima, iako se veliki broj kvalitetnih alpskih skijališta nalazi i u Severnoj i Južnoj Americi, Novom Zelandu, i Aziji. Uobičajeno je da se skijaške staze klasifikuju prema strmini i dužini, da bi se rekreativnim skijašima olakšao izbor staze koji odgovara njihovom skijaškom znanju i stilu skijanja. U Evropi se najčešće koristi sistem boja, pa je npr. crna boja oznaka najzahtjevnije strme staze koja je najčešće rezervisana samo za takmičenja i vrhunske skijaše. Crvena staza je nešto blaža, ali još uvek zahtevna. Početnici će birati između staza označenih kao plave (male strmine) odnosno bele staze. Bele staze su gotovo potpuno položene pa osiguravaju sigurno skijanje čak i potpunim početnicima. Postoji i tzv. slobodno skijanje po neuređenim stazama, međutim ono je rezervisano isključivo za vrhunske skijaše koji odlično poznaju skijaške tehnike i imaju odgovarajuću opremu. Ne treba posebno napominjati da je slobodno skijanje povezano s stalnom opasnošću od snežnih lavina, odrona snega ili terena, padovima na oštre stene ili provalije, te nije retkost da slobodni skijaši koji precene svoje znanje ili potcene pojedinu strminu stradaju, pa čak i smrtno. Skijaška žičara Skijaško trčanje zahteva položenije staze, pa je opasnost od padova ili snežnih lavina svedena na minimum. Ovaj vid skijanja je posebno pogodan za rekreativce slabije fizičke snage, starije skijaše i sve one koji žele tempo skijanja prilagoditi sebi a ne strmini alpske staze. Ipak, skijaško trčanje može za ambicioznije biti i vrlo efikasan način postizanja odlične fizičke spreme, jer je poznato da su po opštim karakteristikama pripremljenosti (fizička kondicija) skijaši trkači uz atletičare na dugim prugama i bicikliste jedni od najspremnijih sportista uopšte. Najviše uređenih staza za skijaško trčanje se može pronaći u nordijskim zemljama, iako je moguće trčati na skijama i na neuređenim stazama. Za skijaške letove koriste se posebno pripremljene skijaške skakaonice, koje se u zavisnosti od veličine nazivaju i skijaškim letaonicama. Ove skakaonice su jasno rezervisane isključivo za profesionalce koji se bave tim sportom, jer na nekim skakaonicama skijaši skakači ostvaruju skokove dužine od preko 200 metara. Snouborderi mogu da koriste standardne skijaške staze, iako se većina odlučuje za neuređene strmine. Zanimljivost je halfpajp, uređen deo staze u obliku jarka od nekoliko metara vrlo glatkih i strmih zidova.