Autor - osoba Blagojević, Miloš, 1930-2012 = Blagojević, Miloš, 1930-2012 Naslov Srbija u doba Nemanjića : od kneževine do carstva : 1168-1371 : ilustrovana hronika / Miloš Blagojević ; tekst uz slike i poglavlje Umetnost u doba Nemanjića Sreten Petković ; predgovor Sima Ćirković Vrsta građe knjiga odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca `Vajat` : `Beograd`, 1989 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 283 str., [10] str. s geogr. kartama : ilustr. ; 27 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima M., 1929-2009 = Ćirković, Sima M., 1929-2009 Petković, Sreten Zbirka Hronike srpske ; ǂknj. ǂ1 (karton s omotom) Napomene Predgovor: str. 8-9 Bibliografija: str. 271 Registri. Predmetne odrednice Nemanjić (dinastija) -- 12-14v Srbija -- Istorija -- 1168-1371 Srbija u doba Nemanjića od kneževine do carstva 1168-1371 ilustrovana hronika Hronike Srpske, knjiga prva Dr. Miloš Blagojević, Dr. Sreten Petković, Dr Sima Ćirković Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca Vajat Beograd 1991, strana 283, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, ilustrovano Devet geografskih karata srednjovekovne Srbije u boji na kraju knjige (mali atlas Srbije u doba Nemanjića), veoma dobro očuvano Tags: Nemanjići Kneževina Kraljevina Carstvo Miloš Blagojević (Miletićevo, kod Plandišta, 17. oktobar 1930 – Beograd, 27. jun 2012) bio je srpski istoričar, član SANU. Bavio se proučavanjem srpske istorije srednjeg veka, sa težištem na proučavanju istorijske geografije i društveno-ekonomskih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Gimnaziju je pohađao u Vršcu a Vojno pomorsku akademiju u Splitu završio je 1951. godine. Oktobra iste godine uhapšen je zbog navodne delatnosti po liniji Informbiroa i osuđen na šest godina strogog zatvora. Kaznu je izdržavao u koncentracionim logorima za oficire u Bileći i na Golom otoku. Kazna mu je smanjena za dve godine pa je sa Golog otoka pušten uslovno krajem 1955. godine. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenju za istoriju, diplomirao je 1960. godine sa srednjom ocenom 9,40 ali zbog pomenute kazne nije mu omogućeno da bude primljen za asistenta, niti da se odmah upiše na postdiplomske studije. Radio je dve godine u osnovnoj školi u Miletićevu, da bi 1962. godine postao asistent Istorijskog instituta SANU u Beogradu u kojem je radio do 1972. godine. Opredelio se da proučava srpsku srednjovekovnu istoriju, posebno privrednu i društvenu istoriju. Magistarski rad Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, odbranio je 1966. a doktorsku tezu Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji 1970. godine. Za naučnog saradnika Istorijskog instituta izabran je 1971, a za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, za predmet Istorijska geografija, 1972. Za vanrednog profesora izabran je 1977, a za redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1983. godine. Kao nastavnik Filozofskog fakulteta učestvovao je u radu mnogih konisija kao član ili predsednik. U više saziva bio je član saveta fakulteta a od 1994. i predsednik Saveta. Školske 1994–1995. izabran je za šefa Katedre za nacionalnu istoriju srednjeg veka. Penzionisan je 1996. Naučni rad U toku svog naučno-istraživačkog rada objavio je više od 50 naučnih radova, ne računajući brojne priloge u enciklopedijama, istorijske karte, prikaze i članke u novinama. Najobimnija istraživanja je izvršio u oblasti poljoprivredne proizvodnje i agrarnih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Rezultate do kojih je došao objavio je u studijama: Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji, Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, Zakon sv. Simeona i sv. Save, kao i u nekoliko manjih članaka. U nastojanju da što vernije prikaže sistem obaveza i dažbina, bio je upućen da se pozabavi proučavanjem starih mera. Ogledao se u nekoliko mahova i na području diplomatike, utvrdivši ili ispravivši datiranje pojedinih povelja. Nekoliko manjih ili većih priloga objavio je iz istorijske geografije. Među njima posebno se izdvaja sintetičko delo: Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije. Učestvovao je u izradi velikih sinteza, kao što je Istorija srpskog naroda u izdanju Srpske književne zadruge i posebnih, namenjenih širokoj čitalačkoj publici: Srbija u doba Nemanjića, Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku. Poslednjih godina posvetio je veću pažnju doktrini srpske srednjovekovne državnosti i vladarskoj ideologiji. Kao rezultat ovih interesovanja nastali su radovi: Studenica-manastir zaštitnika srpske države, O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana, Arhiepiskop Sava-vožd otačastva. Važniji radovi Blagojević, Miloš (1965). „Srednjovekovni zabel”. Istorijski časopis. 14–15 (1963–1965): 1–17. Blagojević, Miloš (1966). „Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji (XIII i XIV vek)”. Istorijski glasnik. 2–3: 3–95. Blagojević, Miloš (1969). „Lukno po stonskoj meri”. Istorijski glasnik. 1: 41–50. Blagojević, Miloš (1970). „Kada je kralj Dušan potvrdio Dečansku hrisovulju?”. Istorijski časopis. 16–17 (1966-1967): 79–86. Blagojević, Miloš (1971). „Obrok i priselica”. Istorijski časopis. 18: 165–188. Blagojević, Miloš (1972). „Manastirski posedi kruševačkog kraja”. Kruševac kroz vekove. Kruševac: Narodni muzej. str. 25–48. Blagojević, Miloš (1972). „Prilog proučavanju srednjovekovnih mera: Kotorski star i kvadranjol, korčulanski gonjaj i kvarta”. Istorijski glasnik. 1: 95–110. Blagojević, Miloš (1973). Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (1. izd.). Beograd: Istorijski institut. Blagojević, Miloš (2004) [1973]. Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (2. izd.). Beograd: Službeni list SCG. Blagojević, Miloš (1973). „Veličina delova u Slanskom primorju”. Istorijski časopis. 20: 139–147. Blagojević, Miloš (1976). „Tepčije u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Hrvatskoj”. Istorijski glasnik. 1–2: 7–47. Blagojević, Miloš (1979). „Zakon svetoga Simeona i svetoga Save”. Sava Nemanjić-sveti Sava: Istorija i predanje. Beograd: SANU. str. 129–166. Blagojević, Miloš (1982). „Savladarstvo u srpskim zemljama posle smrti cara Uroša”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 21: 183–212. Blagojević, Miloš (1982). „Vrhovna vlast i državna uprava”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 109–127. Blagojević, Miloš; Spremić, Momčilo (1982). „Slom Crnojevića”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 414–430. Blagojević, Miloš (1983). „Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije”. Zbornik Istorijskog muzeja Srbije. 20: 45–126. Blagojević, Miloš (1983). „Gospodari Srba i Podunavlja: Prilog srpskoj diplomatici”. Istorijski glasnik. 1–2: 43–52. Blagojević, Miloš (1985). „Vladanije kneza Lazara u Primorju”. Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu. 15 (1): 97–114. Blagojević, Miloš (1987). „Krajišta srednjovekovne Srbije od 1371. do 1459. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 29–42. Blagojević, Miloš (1989). „Studenica - manastir zaštitnika srpske države”. Studenica i vizantijska umetnost oko 1200. godine. Beograd: SANU. str. 51–66. Blagojević, Miloš (1989). Srbija u doba Nemanjića: Od kneževine do carstva 1168–1371. Beograd: Vajat. Blagojević, Miloš (1989). „Krajišta srednjovekovne Srbije”. Vojne Krajine u jugoslovenskim zemljama u novom veku do Karlovačkog mira 1699. Beograd: SANU. str. 27–46. Blagojević, Miloš (1992). „Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku”. Vekovi Srba: Srbi, srpske države i zemlje. Gornji Milanovac: Dankomerc. str. 9–92. Blagojević, Miloš (1994). „O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana: Srbi izabrani narod”. Istorijski glasnik. 1–2: 15–28. Blagojević, Miloš (1995). „Istočna granica despotovine od 1428. do 1439. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 23–36. Blagojević, Miloš (1997). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (1. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (2001) [1997]. Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (2. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (1997). „Srpske udeone kneževine”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 36: 45–62. Blagojević, Miloš (1998). Srbija Nemanjića i Hilandar. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Blagojević, Miloš (2000). „Reforma državne uprave i Dušanov zakonik”. Dušanov zakonik – 650 godina od njegovog donošenja. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 51–70. Blagojević, Miloš (2003). „O agrarnim odnosima u Polimlju krajem XII i početkom XIII veka”. Kralj Vladislav i Srbija XIII veka. Beograd: Istorijski institut. str. 7–23. Blagojević, Miloš (2003). „Državnost zemlje Pavlovića”. Zemlja Pavlovića: Srednji vijek i period turske vladavine. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 113–144. Blagojević, Miloš (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2004). „Veliki knez i zemaljski knez”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 41: 293–318. Blagojević, Miloš (2004). „Srpske vladarke – ktitori Hilandara”. Hilandarski zbornik. 11: 7–26. Blagojević, Miloš (2004). „Meropsi i otroci – baštinici i posadnici u Grbaljskom rukopisu Dušanovog zakonika”. Glas SANU. 396 (12): 21–60. Blagojević, Miloš (2005). „Terminologija Dušanovog zakonika i savremeni jezik”. Zakonik cara Stefana Dušana: Zbornik radova. Beograd: SANU. str. 2–20. Blagojević, Miloš (2005). „Vlaški knezovi, premićuri i čelnici u državi Nemanjića i Kotromanića (XIII-XIV vek)”. Spomenica Milana Vasića. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 43—77. Blagojević, Miloš (2005). „Baštinici i posadnici u Grblju u XIV i XV veku”. Grbalj kroz vjekove. Grbalj: Društvo za obnovu Manastira Podlastva. str. 147–156. Blagojević, Miloš (2005). „Sporovi oko srednjovekovnih međa” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 71-72: 7–28. Blagojević, Miloš (2006). Posedi manastira Hilandara na Kosovu i Metohiji (XII-XV vek): The Estates of Chilandar Monastery in Kosovo and Metohija (12th-15th centuries). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2006). „Srpska administrativna podela Kosova i Metohije u XII veku” (PDF). Srbi na Kosovu i u Metohiji: Zbornik radova sa naučnog skupa. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 125–138. Arhivirano iz originala na datum 27. 7. 2011. Pristupljeno 19. 4. 2021. Blagojević, Miloš (2006). „Titule prinčeva iz kuće Nemanjića u XII i XIII veku”. Manastir Morača. Beograd: Balkanološki institut SANU. str. 33–44. Blagojević, Miloš (2007). Zemljoradnički zakon: Srednjovekovni rukopis. Beograd: SANU. Blagojević, Miloš (2007). „Teritorije kneza Lazara na Kosovu i Metohiji”. Kosovo i Metohija: Prošlost, sadašnjost, budućnost. Beograd: SANU. str. 5–18. Blagojević, Miloš (2007). „Arbanasi u svetlosti nastarijih srpskih izvora” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 75-76: 7–22. Blagojević, Miloš (2007). „Zakon gospodina Konstantina i carice Jevdokije”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 44: 447–458. Blagojević, Miloš (2008). „Srpski sabori i sabori otačastva Nemanjića i Lazarevića” (PDF). Glas SANU. 410 (14): 1–40. Blagojević, Miloš (2008). „Hilandarski posedi na Kosovu i Metohiji (XII–XV vek)”. Hilandarski zbornik. 12: 11–34. Blagojević, Miloš (2009). „O jednakim obavezama stanovništva u hrisovuljama manastira Sv. Georgija kod Skoplja”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 46: 149–165. Blagojević, Miloš (2009). „O izdaji ili neveri Vuka Brankovića” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 79-80: 7–42. Blagojević, Miloš (2009). „Posebni zakoni na manastirskim vlastelinstvima”. Srednjovekovno pravo u Srba u ogledalu istorijskih izvora. Beograd: SANU. str. 21–33. Blagojević, Miloš (2009). Zahumsko-hercegovačka episkopija i mitropolija od osnivanja do kraja XIX veka. Beograd: Svet knjige. Blagojević, Miloš (2010). „O predaji Beograda kralju Žigmundu 1427. godine”. Zbornik Matice srpske za istoriju. 82: 7–22. Blagojević, Miloš (2010). „Istorijska geografija u delima Ljubomira Kovačevića: Brskovo i Oblast Brankovića”. Glas SANU. 414 (15): 29–41. Blagojević, Miloš (2010). „Sima Ćirković - istoričar i akademik”. Glas SANU. 414 (15): 249–254. Blagojević, Miloš (2011). Srpska državnost u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Blagojević, Miloš (2011). „Despot Đurađ Vuković i srpska državnost”. Pad Srpske despotovine 1459. godine. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 33–55. Blagojević, Miloš (2011). „Nemanjići i državnost Duklje-Zete-Crne Gore” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 83: 7–24. Blagojević, Miloš (2012). „Uticaj Vizantije na agrarne odnose u srednjovekovnoj Srbiji” (PDF). Vizantijski svet na Balkanu. 2. Beograd: Vizantološki institu. str. 235–252.

Ñarodna vlast u BIH 1941-1945 Veselin Djuretić Narodna knjiga Institut za savremenu istoriju Beograd Institut za istoriju, Sarajevo 1981. Tvrd povez Веселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске. Биографија Ђуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2] Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу. Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4] Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5] Признања Орден Немањића првог реда, Ордена Светог Саве првог реда, Сретењски орден трећег степена За књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`. Дјела Неке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967) Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981) Влада на беспућу, Београд, (1982) Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989) Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6] Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992) Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Српска беспућа XX века, Београд, (2006) Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012) Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)

U dobrom stanju! ISTORIJA SRBA I - II Slovo ljubve Beograd 1978 Tvrd povez, kožni povez sa zlatotiskom , 2 knjige , preko 1100 strana, Prva knjiga: Politička istorija do 1537 godine Druga knjiga: Kulturna istorija Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Francuska revolucija (1789.—1799.) je bila važan deo istorije Francuske, Evrope i zapadne civilizacije. Tokom tog perioda, republika je zamenila apsolutističku monarhiju, a Rimokatolička crkva je bila primorana da izvrši radikalnu reorganizaciju. Dok je Francuska oscilovala između republike i carstva 75 godina nakon što je Prva republika pala posle državnog udara, revolucija se smatra glavnom prekretnicom u istoriji zapadne demokratije - od vremena apsolutizma i aristokratije do doba građanstva kao glavne političke snage. Albert Marius Soboul (27. travnja 1914. - 11. rujna 1982.) bio je povjesničar francuskog revolucionarnog i napoleonskog razdoblja. Profesor na Sorbonni, bio je predsjedavajući Povijesti Francuske revolucije i autor brojnih utjecajnih djela iz povijesti i povijesnih interpretacija. Za života je bio međunarodno priznat kao najistaknutiji francuski autoritet revolucionarnog doba. Rani život Soboul je rođen u Ammi Moussa, francuski Alžir, u proljeće 1914. [1] Njegov otac, tekstilni radnik, poginuo je kasnije te iste godine na fronti u Prvom svjetskom ratu. On i njegova starija sestra Gisèle prvo su odrasli u ruralnoj zajednici u Ardècheu u južnoj Francuskoj prije nego što su se s majkom preselili natrag u Alžir. Kad je i ona umrla 1922. godine, djeca su poslana na odgoj teti Marie u Nîmes.[2][3] Obrazovanje Dječja teta bila je učiteljica u osnovnoj školi i pod njezinom skrbi Soboul je procvjetao u svom obrazovanju u liceju u Nîmesu (1924. – 1931.). Bio je jedinstveno inspiriran pedagogom Jeanom Morini-Combyjem, koji je i sam bio objavljeni povjesničar revolucije.[4] Soboul je bio izvrstan u svojim studijama i razvio je doživotnu strast prema povijesti i filozofiji.[2] Nakon Nîmesa, Soboul je studirao godinu dana na sveučilištu u Montpellieru, a zatim je prebačen u Lycée Louis-le-Grand u Parizu. Objavio je svoje prvo djelo iz povijesti, ispitivanje ideja revolucionarnog vođe Saint-Justa, [2] koji je izvorno pripisan pseudonimu, Pierre Derocles. [5] [6] Soboul je 1938. završio studij povijesti i geografije.[1] Karijera Pozvan u vojnu službu iste godine, Soboul je služio u konjskom topništvu prije nego što je demobiliziran 1940. Već je postao član Francuske komunističke partije i ostao joj je predan tijekom njemačke okupacije.[3] Dobio je mjesto učitelja u liceju u Montpellieru, ali ga je vichyjevski režim otpustio 1942. zbog podupiranja aktivnosti Pokreta otpora.[3] Soboul je proveo ostatak ratnih godina baveći se povijesnim istraživanjem pod vodstvom Georgesa Henrija Rivièrea za Musée national des Arts et Traditions Populaires u Parizu.[3] Nakon završetka rata, Soboul se ponovno vratio u Montpellier da predaje, zatim se preselio u Lycée Marcelin Berthelot i konačno Lycée Henri-IV. Postao je blizak prijatelj s eminentnim povjesničarom Georgesom Lefebvreom i pod njegovim je vodstvom napisao svoju doktorsku disertaciju na 1100 stranica o revolucionarnim sans-culottes, Pariški Sans-culottes u godini II.[3] Soboul je kasnije unaprijeđen na Sveučilište Clermont-Ferrand.[3] Nakon desetljeća borbene akademske prisutnosti i plodnog autora, 1967. godine postavljen je za predstojnika Povijesti Francuske revolucije na Sorbonni. [3][7] Radio je i kao urednik Annales historiques de la Rèvolution française i često je držao predavanja diljem svijeta, stekavši reputaciju `vodećeg francuskog autoriteta za revoluciju`.[3] U svojim spisima Soboul je promicao koncept sveobuhvatne klasne borbe kao temelja revolucije.[3] Prenio je mnoga središnja stajališta ranijih povjesničara poput Françoisa Victora Alphonsea Aularda i Alberta Mathieza[1], a njegov opsežan opus karakterizira jasan, nesputan stil pisanja i duboko detaljno istraživanje.[2] Uvijek je odbijao etiketiranje svog rada kao marksističkog ili komunističkog, opisujući sebe kao `dijela `klasične` i `znanstvene` škole historiografije koju predstavljaju Tocqueville, Jaurès i Lefebvre`.[3] Bez obzira na to, Soboul se i dalje smatra glavnim arhitektom marksističke škole povijesne analize.[8][9] Soboul je iznio marksističko tumačenje tvrdeći da je vladavina terora bila nužan odgovor na vanjske prijetnje (u smislu da druge zemlje idu u rat s Francuskom) i unutarnje prijetnje (izdajnika unutar Francuske koji prijete osujetiti revoluciju). U ovom tumačenju, Maximilien Robespierre i sans-culottes opravdano su branili revoluciju od njezinih neprijatelja. Soboulovo stajalište i cijeli marksistički model Francuske revolucije bili su pod žestokom kritikom od 1990-ih. François Furet i njegovi sljedbenici odbacili su Soboula i tvrdili da strane prijetnje nemaju mnogo veze s terorom.[10] Umjesto toga, ekstremno nasilje bilo je sastavni dio intenzivne ideološke predanosti revolucionara - bilo je neizbježno i nužno za njih da postignu svoje utopijske ciljeve da ubiju svoje protivnike. Drugi pak, poput Paula Hansona, zauzimaju srednju poziciju, prepoznajući važnost stranih neprijatelja i gledajući na teror kao na nepredviđenu pojavu koju je uzrokovala interakcija niza složenih događaja i vanjske prijetnje. Hanson kaže da teror nije bio svojstven ideologiji revolucije, ali da su ga okolnosti učinile nužnim.[11] Soboul je naglašavao važnost sans-culottes kao društvene klase, svojevrsnog proto-proletarijata koji je igrao središnju ulogu. To gledište je također oštro napadnuto od strane učenjaka koji kažu da sansculottes uopće nisu bile klasa. Doista, kao što jedan povjesničar ističe, Soboulov koncept sans-culottes nije koristio znanstvenici ni u jednom drugom razdoblju francuske povijesti.

Autor dr Mih. Gavrilović, reizdanje starog izdanje iz 1909. U dve knjige, nedostaje treća. Tvrdi povezi, zlatotisak, gravirane korice. Format 24cm, 758 + 580 strana, dobro očuvane, poneko neznatno oštećenje ćoška, posveta običnom olovkom na pocetku Miloš Teodorović Obrenović (18. mart 1780. ili 1783[1] — 26. septembar 1860), bio je knez Srbije od 1817. a pre toga drugi vrhovni vožd od 1815. godine. Godine 1830. dobio je dostojanstvo naslednog Kneza. Vladao je Srbijom od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao borac da bi zbog zasluga dogurao do zvanja vojvode, istakavši se u borbama kod Užica. Nakon sloma ustanka, 1813, bio je jedan od malobrojnih vojvoda koji su ostali u zemlji čime je zadobio poverenje značajnog dela naroda, u to teško doba. Nakon kraćeg vremena i pojačanog terora osmanlija stao je na čelo kao izabrani vođa Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu, 1815. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Sklopio je usmeni dogovor sa Marašli Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi. Za vreme njegove prve vladavine, upornom diplomatijom, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Osmanskog carstva i ukinut je feudalizam nakon čega je nastao novi društveni sloj slobodno seljaštvo. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vlasti bilo podizano nekoliko buna. Najznačajnija je bila Miletina buna koja je za posledicu imala donošenje kratkotrajnog liberalnog Sretenjskog ustava koji je postavio temelje pravnog poretka u zemlji. Tokom svoje prve vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od imućnijih na Balkanu, a tokom izgnanstva poslovno su ga pretekli drugi veletrgovci. Iako je bio nepismen tokom njegove prve vladavine osnovane su 82 škole, 2 polugimnazije, 1 gimnazija i Liceum Knjažestva serbskog, koji predstavlja temelj visokog obrazovanja. 19 godina je proveo u izgnanstvu, od 1839. do 1859. godine, prvo u Beču a potom na svojim imanjima u Vlaškoj, odakle je davao političku podršku svojim pristalicama u Srbiji. Vraćen je na vlast posle Svetoandrejske skupštine 1858. Tokom kratkotrajne druge vladavine naložio je da se progone politički protivnici za koje je smatrao da su odgovorni za njegovo višegodišnje izgnanstvo ali je i usvojen Zakon o skupštini čime se u zemlji utemeljio parlamentarni sistem.

U dobrom stanju Moretti, Franco Gjurkin, Iva [prevoditeljica] Zagreb : Multimedijalni institut : Kulturtreger, 2015 Materijalni opis 189 str. : ilustr. ; 19 cm Biblioteka Past-forward Prevod djela: Bourgeois. Bibliografske bilješke uz tekst. Kazalo. Predmetna odrednica građanstvo - Europa - književne teme i motivi evropska književnost - 18/19. st. kapitalističko društvo - književne teme i motivi Fulminozna studija Franca Morettija prati uspon i pad građanske kulture kroz razdoblje ranog kapitalizma i uzlaska buržoazije na poziciju vladajuće klase. Analizom evropske umjetnosti 18. i 19. stoljeća, nadasve dominantne književne forme proze, Moretti izlučuje ključne riječi i stilske mehanizme u kojima su se sedimentirale osnovne karakteristike i kontradikcije habitusa građanina-buržuja. Od radišnog gospodara oličenog u Robinsonu Crusoeu, preko ozbiljne proze devetnaestog stoljeća, konzervativne hegemonije u viktorijanskoj engleskoj, nacionalnih malformacija na periferiji novonastajućeg kapitalističkog sistema, do radikalne samokritike buržoazije u ciklusu Ibsenovih drama, studija simptomatski pokazuje razloge historijskog zalaska građanske kulture. Knjiga je podijeljena u 6 poglavlja (Uvod, 1. Radišni gospodar, 2. Ozbiljno stoljeće, 3. Magla, 4. “Nacionalne malformacije”: preobražaj u poluperiferiji, 5. Ibsen i duh kapitalizma) i obuhvaća 12 autorskih araka, uz brojne ilustracije i kazalo imena. Engleski izvornik objavljen je 2013. kod izdavačke kuće „Verso“. Anotacija Što se u novije vrijeme dogodilo s pojmovima `buržuj` i `građanin`? Zašto se buržoazija i građanska klasa više ne spominju u suvremenoj književnosti, ekonomiji, politici? Što danas znači biti buržuj, što je to građanska kultura, te što su ti pojmovi predstavljali u umjetničkim i povijesnim prikazima prethodnih stoljeća? Na tim pitanjima počiva ova književno-povijesna studija, koja se u analizi oslanja prvenstveno na djela europske književnosti 18. i 19. stoljeća, kada su ovi pojmovi bili najzastupljeniji te kad su činili neizostavan element društvenog života Europe.

Izdavač: Centar za informacije i publicitet, Zagreb Biblioteka Tajne sile Prevod: Konstantin Miles, Maja Miles Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 429 + 288 + 451 + 325 + fotografije Spolja kao na slikama (malo selotejpa na omotnicama). Pečatirane, unutra čiste i vrlo dobro očuvane. „Šifranti protiv špijuna“, delo američkog publiciste Davida Kahna, predstavlja najcjelovitiju, najkompletniju i najbolju istoriju kriptologije. Pisana izvanredno živo (Kahn je po zanimanju novinar), ova kaleidoskopska panorama izvanredno zanimljivih epizoda burne kriptološke istorije svakako će zadovoljiti sve čitaoce. ...Kako su italijanski dekripteri podvalili jugoslovenskom generalštabu u Aprilskom ratu 1941. ...Kako su Nemci u 2. svetskom ratu prisluškivali telefonske razgovore Ruzvelta i Čerčila ...Kako su Nemci 1942. godine čitali kodirane poruke američkog State Departmenta i tako pružili feldmaršalu Rommelu sjajno oruđe u afričkom ratu KNJIGA I: 1. Jedan dan „magije“ SJAJNA PARADA KRIPTOLOGIJE 2. Prve tri tisuće godina 3. Uspon kriptologije Zapada 4. O porijeklu jedne vrste 5. Razdoblje crnih kabineta 6. Doprinos amatera 7. Kriza Američke unije 8. Profesor, vojnik i čovjek na đavoljem otoku KNJIGA II: 9. Soba broj 40 10. Rat intercepata (I) 11. Rat intercepata (II) 12. Dva Amerikanca 13. Tajnost na prodaju KNJIGA III: 14. Dvoboj u eteru: Osovina 15. Dvoboj u eteru: Neutralci i zapadni saveznici 16. Cenzori, invertori i špijuni 17. Dokučivi istočnjaci 18. Ruska kriptologija 19. N. S. A. KNJIGA IV: PROPRATNE POJAVE 20. Anatomija kriptologije 21. Razne druge pobude 22. Krijumčari, biznismeni i tvorci netajnih kodova 23. Šifre u perfektu PARAKRIPTOLOGIJA 24. Glasovi predaka 25. Poruke iz svemira (K-154)

Odlično Rista Marjanović (Šabac, 1. mart 1885 — Beograd, 7. april 1969) bio je prvi srpski foto-reporter, autor fotografija iz balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao sin žitnog trgovca Dragojla Marjanovića, poreklom iz Radenkovića. Imao je starijeg brata Dušana (1882-1958), profesora matematike, i mlađeg Kostu, farmaceuta.[1] Pred Prvi balkanski rat 1912. radi kao urednik za ilustracije američkog lista Njujork Herald (New York Herald) za Evropu. Odlazi na front kao ratni izvještač srpske Vrhovne komande. Evropske novine objavljuju snimke i izvještaje sa bojišta koje Marjanović pravi i piše. Fotografija iz spomen zbirke Riste Marjanovića: Princ Đorđe Karađorđević na Mačkovom kamenu. Tokom Prvog svjetskog rata snima bitke na Ceru, Kolubari i druge, a zatim povlačenje srpske vojske kroz Albaniju. 1915. ga Vrhovna komanda šalje u Francusku, gde objavljuje snimke sa bojišta. Na izložbi ratnih fotografija u Parizu 1916. izlaže svoja djela, koja su kasnije prikazana i u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Na Solunskom frontu dobija ponovo zadatak snimanja i izveštavanja s bojišta. Poslije Prvog svjetskog rata je zaposlen u agenciji Avala, centralnom pres-birou, i odeljenju za štampu ministarstva spoljnih poslova. Bio je i dopisnik „Pariske ilustracije”.[2] Odbio je saradnju sa Nijemcima i kvislinzima 1941. godine i nastavlja da snima u tajnosti. Oktobra 1944. snima ulazak partizana u Beograd. Poslije Drugog svjetskog rata je radio u agenciji TANJUG. O njemu je 2019. godine snimljen dokumentarni film „Rado ide Srbin u vojnike”.[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milorad Ekmečić (Prebilovci, 4. oktobar 1928 — Beograd, 29. avgust 2015) bio je srpski istoričar, akademik i član Senata Republike Srpske. Biografija Rođen je u Prebilovcima, opština Čapljina, 4. oktobra 1928. godine, od oca Ilije i majke Kristine. Osnovnu školu (četiri razreda) završio je u Čapljini, a gimnaziju u Mostaru 1947, uz oslobađanje od mature. U toku Drugog svetskog rata, Ekmečić je izgubio 78 članova porodice u masakru u Prebilovcima. Otac Ilija, ujak i drugi članovi porodice su ubijeni od strane komšija, hrvatskih ustaša koji su izvršili genocid nad srpskim narodom u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ubijeni u Prebilovcima su 2015. godine uneti u imenoslov Srpske pravoslavne crkve i kanonizovani kao Sveti mučenici prebilovački.[1][2] Rat je proveo do 1943. godine u Čapljini, a nakon gubitka i majke — u Prebilovcima na slobodnoj teritoriji. Od oktobra 1944. do jula 1945. godine bio je u NOV. Upisao je opštu istoriju na Sveučilištu u Zagrebu, gde diplomira 1952. godine. Iste je godine izabran za asistenta na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu, ali je zbog bolesti na dužnost stupio nekoliko meseci kasnije. Proveo godinu dana na istraživačkom radu u arhivima u Zagrebu, Beogradu, Zadru, kao i nekoliko meseci u Beču. Doktorsku disertaciju „Ustanak u Bosni 1875—1878.” odbranio je na Sveučilištu u Zagrebu 1958. godine i ona je do sada doživela tri izdanja i nepotpun prevod na nemački jezik (u izdanju Instituta za istoriju jugoistočne Evrope u Gracu). Nakon specijalizacije u Prinstonu (SAD) od godinu dana, nastavio sa radom na Filozofskom fakultetu u Sarajevu sve do izbijanja građanskog rata 1992. godine. U maju 1992. godine je bio uhapšen od strane muslimanskih „Zelenih beretki” zajedno sa porodicom, i nakon maltretiranja pušten u kućni pritvor (iz osnovne škole Vratnik). Uspeo je da tajno prebegne na teritoriju Republike Srpske, a kasnije da pređe u Srbiju. Nakon toga je od septembra 1992. do penzionisanja 1. oktobra 1994. bio redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti BiH izabran 1973, a za redovnog 1981. godine. Postao je 16. novembra 1978. godine član Srpske akademije nauka i umetnosti van radnog sastava, u radni sastav preveden 1. jula 1992. godine. Bio je dopisni član i Crnogorske akademije nauka i umjetnosti od 1993, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Milorad Ekmečić je bio član Senata Republike Srpske u drugom sazivu od 2009. godine. Njegova sabrana dela u 15 tomova objavljena su 2022. godine.[3] Nagrade Dana 1. novembra 2010. godine predsjednik Republike Srpske Rajko Kuzmanović ga je odlikovao Ordenom časti sa zlatnim zracima.[4] Dobitnik je Kočićeve nagrade 2004. godine, a decembra 2011. godine dobio je Orden Svetog Save.[5] Po njemu je nazvano Udruženje istoričara Republike Srpske „Milorad Ekmečić”.

Ms Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova raskošno nacrtana svemirska epopeja prati doživljaje futurističkog reportera LEA ROE koji će na svom putovanju kroz vreme i prostor neizbežno nailaziti na svemirske pirate, galaktičke teroriste i najrazličitija stvorenja iz mašte maestra Himeneza. Vizuelno na istom visokom nivou kao i Metabaroni i Četvrta sila, LEO ROA je bez sumnje jedinstveni `eye candy`. Juan Antonio Giménez López ([ˈxwaŋ xiˈmenes]; 26. studenog 1943. - 2. travnja 2020.) bio je argentinski crtač stripova i pisac, najpoznatiji po svojim detaljnim slikama nalik strojevima. Među njegovim zapaženim djelima su priče za francuski Métal Hurlant i argentinski časopis L`Eternauta, te strip serijal Metabarons koji je zajedno razvio Alejandro Jodorowsky. Biografija Giménez López rođen je u Mendozi u Argentini. Završio je srednju školu kao industrijski dizajner. Zatim je pohađao Školu za umjetnost i dizajn Nacionalnog sveučilišta Cuyo, a zatim Akademiju likovnih umjetnosti u Barceloni.[1] Dok je njegova rana profesionalna karijera bila provedena u oglašavanju, s pisanjem i crtanjem stripova kao sporednom aktivnošću, na kraju je prešao u strip kao profesiju s punim radnim vremenom u svojim tridesetima.[2] Giménez je svoje vlastite priče počeo objavljivati kada je imao šesnaest godina u argentinskim časopisima Frontera, Misterix i Hora Cero.[3] Njegove prve priče, za argentinske urednike kao što su Colomba i Record,[4] bile su uvelike inspirirane Hugom Prattom (tijekom godina koje je proveo u Argentini) i Franciscom Solano Lópezom. Vrativši se u Španjolsku, radio je za španjolske časopise Zona 84 i Comix International [4] te talijanske (Lanciostory, Skorpio) časopise.[3] Njegovo stvaralaštvo ovog razdoblja uglavnom je vezano za ratne i znanstveno-fantastične žanrove. Objavio je svoje prvo francusko izdanje Leo Roa (The Starr Conspiracy) 1979. godine.[4] Godine 1980. dizajnirao je segment `Harry Canyon` filma Heavy Metal.[5] Tijekom 1980-ih surađivao je s nekoliko europskih časopisa, uključujući španjolsko izdanje Josepa Toutaina iz 1984., francuski Métal Hurlant i talijanski časopis L`Eternauta, eksperimentirajući s grafičkim i narativnim inovacijama.[5] Iz tog razdoblja datira ono što se ubraja među njegove najbolje serije, kratke znanstveno-fantastične priče poznate pod naslovom Paradoks vremena.[6] Također su vrijedni pažnje Ciudad, koji je napisao Ricardo Barreiro, [2] i Le Quatrième Pouvoir (Četvrta moć), koji je sam napisao.[1] Giménezov stil postao je poznat po iznimnoj pažnji koju posvećuje tehničkim i povijesnim detaljima; njegov serijal Pik As definiran je kao `komična enciklopedija Drugog svjetskog rata.` [7] Giménez je također surađivao s važnim autorima kao što su Carlos Trillo, Emilio Balcarce i Roberto Dal Prà.[8] Jedna od njegovih najpoznatijih suradnji bila je s Čileancem Alejandrom Jodorowskim za popularnu seriju stripova Metabarons koja je započela 1992. i trajala do 2003. u izdanju Humanoidsa.[5] Djelo se temeljilo na likovima koji su se pojavili u Incalu Jodorowskog i Jeana Girauda, te adaptiranim elementima koje je Jodorowsky planirao upotrijebiti u filmskoj adaptaciji Dine Franka Herberta. Giménezova umjetnost za seriju hvaljena je jer obuhvaća široku viziju i raspon koji je postavio Jodorowsky. Jodorowsky je o Giménezovoj smrti rekao: `Blisko sam surađivao s Juanom Giménezom 10 godina i zajedno smo stvorili sagu Metabarons. Ono što mi je olakšalo zadatak jer smo mu ponudili da radi na složenom svijetu Metabarona bilo je to što je on već utjelovio besmrtno Ne -Ime, posljednji Metabaron. U mojoj nesvijesti, Juan Giménez ne može umrijeti. Nastavit će dalje, crtajući poput majstora ratnika kakav je i bio.` [4] Giménez je među ostalim dobio nagradu Yellow Kid za najboljeg stranog umjetnika na Međunarodnom sajmu stripa u Lucci 1990. i nagradu Gaudia na Međunarodnom sajmu stripa u Barceloni 1990. [5] Umro je u Mendozi 2. travnja 2020. od COVID-19; bio je hospitaliziran od 22. ožujka nakon što se nedavno vratio s putovanja u Sitges u Španjolskoj gdje se vjerovalo da je bio zaražen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! John Chadwick, FBA (21. svibnja 1920. - 24. studenog 1998.) bio je engleski lingvist i klasični učenjak koji je bio najpoznatiji po dešifriranju, s Michaelom Ventrisom, Lineara B. Rani život, školovanje i ratna služba John Chadwick rođen je na adresi 18 Christ Church Road, Mortlake, Surrey, 21. svibnja 1920. kao mlađi sin Margaret Pamele (rođene Bray) i Freda Chadwicka, državnog službenika.[1] Školovao se u školi St Paul`s School i Corpus Christi Collegeu u Cambridgeu. Chadwick se dobrovoljno prijavio za Kraljevsku mornaricu 1940. nakon što je završio prvu godinu klasičnog tečaja na Cambridgeu. Isprva je služio u Sredozemlju kao obični mornar na lakoj krstarici HMS Coventry i vidio je akciju kada je njegov brod torpedirala talijanska podmornica i ronilačko bombardiranje. Godine 1942. poslan je na obalu u Aleksandriji na razgovor s načelnikom mornaričke obavještajne službe i odmah je dodijeljen obavještajnim dužnostima u Egiptu i promaknut u privremenog potporučnika u RNVR-u. Nakon toga je radio na talijanskim kodovima.[2][3][4] Chadwick je zaključio iz nekog R/T prometa koji je trebao biti obrađen u Bletchley Parku da je britanska podmornica potopljena u blizini Taranta. Godine 1944. prebačen je u Bletchley Park (`Postaja X`), naučio je japanski i radio na čitanju kodiranih poruka koje su slali predstavnici japanske mornarice u Stockholmu i Berlinu.[4] Nakon završetka rata 1945. vratio se studiju na Cambridgeu, diplomirao s odličnim uspjehom u Klasici, II. dijelu, s odličnim uspjehom u svom posebnom predmetu, lingvistici.[4] Dok je studirao na koledžu Corpus Christi, pokušao je, s nekim svojim kolegama studentima, upotrijebiti kriptografske metode za dešifriranje `minojskog linearnog pisma B`. Oni su već tada bili svjesni rada Michaela Ventrisa. Prestali su aktivno raditi na problemu zbog nedostatka objavljenih podataka s natpisa.[4] Karijera Godine 1950. objavio je svoj prvi znanstveni rad, izdanje Medicinskih djela Hipokrata, u koautorstvu sa svojim rođakom, Williamom Nevilleom Mannom, uglednim liječnikom.[4][6] Nakon što je završio diplomu, pridružio se osoblju Oxfordskog latinskog rječnika prije nego što je 1952. započeo predavač klasike na Cambridgeu.[4] U srpnju te godine čuo je radio emisiju Michaela Ventrisa o svom radu na Linearu B i ponudio svoju pomoć kao `običnog filologa`.[1] Ljudi su počeli surađivati na progresivnom dešifriranju lineara B, pišući dokumente na mikenskom grčkom 1956., nakon kontroverznog prvog rada tri godine ranije. Chadwickove filološke ideje primijenjene su na Ventrisovu početnu teoriju da je linear B rani oblik grčkog, a ne drugi mediteranski jezik.[7] Nakon Ventrisove smrti, Chadwick je postao figura u radu na Linearu B, napisavši pristupačnu i popularnu knjigu Dešifriranje Lineara B 1958. i revidirajući Dokumente na mikenskom grčkom 1978. [1]. Umirovljen je 1984., do kada je postao četvrti (i posljednji) Perceval Maitland Laurence Reader klasike na Cambridgeu. Nastavio je stipendirati sve do smrti, bio je aktivan član nekoliko međunarodnih društava i napisao brojne popularne i znanstvene članke. Također je bio član Britanske akademije[8] i koledža Downing u Cambridgeu.

Autor - osoba Loisel, Régis, 1951- = Loazel, Režis, 1951- Djian, Jean-Blaise, 1953- = Đian, Žan-Blez, 1953- Mallié, Vincent, 1973- = Malije, Vinsent, 1973- Naslov Veliki mrtvac. 1 / Loazel, Džijan, Malije ; [prevod sa francuskog Ilija Čanak] Jedinstveni naslov Le Grand Mort. srpski jezik Vrsta građe strip Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Čarobna knjiga, 2020 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 236 str. : ilustr. ; 31 cm Drugi autori - osoba Čanak, Ilija, 1973- = Čanak, Ilija, 1973- Zbirka ǂBiblioteka ǂOlovka, tuš i pero / Čarobna knjiga ; ǂbr. ǂ247 Stari kontinent ; 22 Loazel ; 2 ISBN 978-86-7702-827-5 (karton) Napomene Prevod dela: Le Grand Mort / Régis Loisel, Jean-Blaise Djian, Vincent Mallié Tiraž 1.000 Autori: str. 237 Opis: Veliki Mrtvac 1, Režis Loazel POLINA JE PLANIRALA da se za magistarski rad iz ekologije sprema, prikladno, u prirodi – drugarica joj je pozajmila kuću u Bretanji i automobil, i ostavila je da na miru provede nedelju dana učeći. Međutim, noć je pala na bretanjsku šumu, a Polinin automobil je ostao bez goriva baš ispred Ervanove kuće, dvadeset kilometara od najbližeg sela. Ervan joj predlaže da podele supu i nudi joj smeštaj za noć... Nemajući bolje rešenje, Polina pristaje. Tokom večere, Ervin joj iz jedne knjige magije čita o „malom narodu”, ali za nju su takve priče prosto blesave. Međutim, ona nije ni svesna da je taj susret sa Ervinom samo polazna tačka putovanja ka drugačijem svetu, drugom prostoru i vremenu, u kojem će njeno dotadašnje životno iskustvo i načela biti preispitani... Posledice fantastične avanture u koju će se otisnuti osetiće ona, ljudi oko nje, ali i čitavo čovečanstvo... Režis Loazel (1951) francuski je stripski umetnik, najpoznatiji po serijalu Potraga za Pticom Vremena, koji je pisao Serž Le Tandr. Prve radove objavio je u novinama 1970, a potom je sarađivao s raznim časopisima, među kojima su Pilot, Pif, Fluid glasijal, Metalirlan... Od aprila 1982. u časopisu Šarli mensuel počinje, s Le Tandrom, da objavljuje strip Potraga za Pticom Vremena. Taj strip ga je ustoličio kao jednog od najboljih crtača svoje generacije i doneo mu široku publiku. Krajem osamdesetih objavljuje naslov Troubles Festivals, a 1990. započinje sopstveni poduhvat, stripsku interpretaciju Barijevog Petra Pana. Godine 1998, posle 11 godina pauze, učestvuje u stvaranju nastavka priče o junacima iz Potrage za Pticom Vremena, ovog puta pre svega kao scenarista, zajedno s Le Tandrom, dok crteže poveravaju raznim crtačima. Kao scenarista radi i na još jednom značajnom serijalu, Veliki Mrtvac, koji je realizovan u periodu 2007–2019. Postoje i drugi naslovi u kojima tekst potpisuje on, dok crtež poverava drugim umetnicima (Pyrénée, Les Farfelingues, Fanfreluches pour une sirène). Takođe, pružila mu se prilika da ispuni želju iz detinjstva i sarađuje s Diznijevim studijima. Učestvovao je u radu na filmovima Mulan i Atlantida, Izgubljeno carstvo. Za svoj rad je 2002. dobio gran pri na salonu u Angulemu. Vensan Malije (1973) francuski je stripski umetnik. Nakon što je pohađao crtačku radionicu i školu za grafički dizajn, radio je kao stori-border i scenograf u filmskoj industriji. Sa Žoelom Parnotom objavio je prvu stripsku priču krajem 1996. godine. Za njom je usledio serijal od tri albuma Hong Kong triad, a od 2000. do 2006. potpisuje šest tomova stripa Les Aquanautes (takođe s Parnotom) i tri toma naslova L’Arche. Potom se njegovo ime uglavnom vezuje za Režisa Loazela, s kojim sarađuje na naslovima U potrazi za pticom vremena i Veliki mrtvac. Godine 2021. izlazi prvi album stripa Mračna, koji je Malije crtao po scenariju Ibera. MG125 (N)

Rusini/Rusnaci/Ruthenians (1745-2005) II.tom *6287*11-2022 РУСИНИ РУСНАЦИ Ruthenians (1745-2005) II - Prometej opsežan pregled prošlosti i sadašnjosti vojvođanskih Rusina Rusini 1745-2005.g ISBN: 978-86-515-0429-0,978-86-515-0042-1 Edicije: Posebna izdanja Autor: Проф. др Љубивоје Церовић, Mihajlo Fejsa Povez karton , Broj strana 402., Pismo:Ćirilica,Dimenzije: veći format 21.5 × 30 cm,težina 1400.grama Izdavači / Suizdavači: Izdavačka kuća Prometej, KPD DOK Kucura, Filozofski fakultet - Odsjek za ruske studije 2007.g stanje: nekorišteno Prvi tom zbornika RUSINI/RUSNACI/RUTHENIANS (1745-2005), iniciran od strane Odseka za rusinistiku Novosadskog univerziteta, predstavlja opsežan pregled prošlosti i sadašnjosti vojvođanskih Rusina. Čine ga mahom do sada neobjavljeni radovi koji se tiču : istorije, vere, jezika, etnografije i umetnosti Rusina. Poseban dodatak zborniku predstavlja Katalog sa izložbe pod nazivom KRETANJE LIKOVNOG STVARALAŠTVA KOD RUSINA, otvorene u junu 2006. godine u Galeriji Prometej (autor je Vlado Njaradi), a upriličene povodom 260-te godišnjice Rusina u Vojvodini. Rusini su istočnoslovenski narod, koji pretežno živi u zapadnoj Ukrajini, u pokrajini Zakarpatija, a ima ih ukupno oko 1.610.000. Delovi ovog naroda takođe žive i u Slovačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Srbiji,Hrvatskoj, SAD-u, Australiji i Kanadi.[1][2] Njihov jezik spada u grupu istočnoslovenskih jezika. Rusine neki smatraju posebnim narodom, dok ih drugi smatraju delom ukrajinskog naroda. Rusinы.png Pored ovog imena, Rusini se u istorijskim dokumentima pominju i pod imenima Ruteni i Malorusi. Na teritoriji na kojoj danas žive Rusini (Ruteni) su se naselili negde sredinom 13. veka, premda postoji mišljenje da su ih Ugri već zatekli tamo. Rusini su od samog početka pripadali pravoslavnoj crkvi. Četrdeset i peti zakonski članak iz 1495. pominje ih kao „šizmatike“, tj. pravoslavce: ao pravoslavni, Rusini su prešli na uniju, koju je prihvatio 1646. monah Petar Parfeni u ime svoje braće sveštenika. Kao nagradu za to, Petar Parfeni je kasnije postao unijatski episkop. Međutim, ovim unijatska propaganda nije još postigla svoj cilj. Petar Parfeni je 1655. priveo još 400 pravoslavnih sveštenika uniji. Unija je među Rusinima dugo vremena bila tajna. Kada je pre Drugog svetskog rata počeo proces vraćanja pravoslavlju, mnogi nisu razumeli šta se događa, jer su oduvek smatrali sebe pravoslavnima. Iskoristivši to, unijatsko sveštenstvo, umesto bilo kakvog objašnjavanja, zvalo je „šizmaticima“ one koji su se vraćali pravoslavlju. Na taj način moglo je nakratko da spreči masovno preobraćanje.....

Istrajavanje Gorazdevca Priredili Blagoje Radunovic, Milijanko Portic, Ljubomir Grujic Udruzenje `Zavicaj`, Gorazdevac, ogranak u Beogradu, 2006. Mek povez, 169 strana, ilustrovano. Istorija Gorazdevca i tog dela Metohije. Goraždevac (alb. Gorazhdec) je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Peć. Administrativno pripada Kosovu i Metohiji, odnosno Pećkom upravnom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine bilo je 570 stanovnika.[a] Geografija Goraždevac je najveće srpsko selo u Metohiji. U naselju se nalazi i sedište SO Peć i Pećkog okruga izmešteno posle rata u pokrajini 1999. godine. Do 1999. godine postojala je i tekstilna fabrika kao projekat fabrike u Peći „ KOPEKS“, ali je od 2000. do 2008. godine služila kao baza mirovnoj misiji NATO-a na Kosmetu KFOR-u. Ali od 2008. ostala je pusta kada su se vojnici KFOR-a premestili u najveću bazu u Pećkom okrugu u Belom Polju. U selu sada se nalazi Dom zdravlja u kome se nalazi medicinsko osoblje: doktor opšte prakse, zubar, laborant i nekoliko medicinskih sestara. Nalazi se i Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnazija „Sveti Sava“ (izmeštena iz Peći), Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković“ (izmeštena iz Peći), Elektro-tehnička škola i Mašinska Škola (takođe izmeštene iz Peći), Pošta (pod upravom privremenih vlasti iz Prištine), policijska stanica (u kojoj se nalaze policajci KPS). Istorija Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. Po turskom popisu iz 1485. godine zabeleženo je da u selu ima 28 srpskih kuća, među kojima i dom srpskog popa. Selo je više puta bilo napadano od strane Albanaca, ali uvek bezuspešno. Sve do 13. avgusta 2003. godine kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece dok su se kupala na improvizovanoj plaži reke Bistrice.[1] Počinioci zločina nisu pronađeni.[2] Napadi na Goraždevac su bili i 7. decembra 2015.[3] U selu postoje nekoliko izvora pijaće vode, spomenik stradalima u ratu na Kosovu, i deci kojoj je presečena mladost na Bistrici. Stanovništvo Prema popisu iz 1981. godine mesto je bilo većinski naseljeno Srbima. Nakon rata 1999. godine većina Srba nije napuštala Goraždevac. Etnički sastav prema popisu iz 1981.[4]‍ Srbi 1.038 72,1% Crnogorci 124 8,6% Albanci 113 7,8% Romi 65 4,5% Muslimani 60 4,2% Jugosloveni 38 2,6% Ukupno: 1.440 Etnički sastav prema popisu iz 2011.[5]‍ Srbi 255 44,7% Albanci 148 25,9% Romi 80 14% Egipćani 59 10,3% Bošnjaci 26 4,6% Ukupno: 570 Broj stanovnika na popisima: Demografija[6] Godina Stanovnika 1948. 889 1953. 1.012 1961. 1.235 1971. 1.411 1981. 1.440 1991. 1.690 Kultura Crkva brvnara Svetog Jeremije U selu se nalazi najstarija crkva brvnara u Srbiji, podignuta u 16. veku. Posvećena je Sv. Jeremiji. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Godine 1926. u blizini stare crkve je sagrađena nova crkva, posvećena Pokrovu Sv. Bogorodice. Pokraj sela protiče Pećka Bistrica, rečica Birka, i takozvani „jaz“ u kome se svakog 14. maja okupa veći deo sela zbog običaja i dugovekovne tradicije, kako bi im zaštitnik sela sv. prorok Jeremija podario plodnu i zdravu godinu. Istog dana litije kruže selom pevajući pesme o postojbini svog naroda. U Goraždevcu od 2000. godine funkcioniše jedini srpski medij u Metohiji koji predstavlja centar okupljanja mladih i informiše srpsko stanovništvo. Zahvaljujući KOSMA mreži i ostalih medijskih partnera radio Goraždevac plasira informacije iz ovog kraja i u ostale delove Srbije i regiona. Sport FK Omladinac je osnovan 1966. Klub je funkcionisao sve do 1999, a nastavio je sa radom 2008. godine. Najveći uspesi kluba su šesnaestine kupa SFR Jugoslavije gde je izgubio od FK Borac Čačak rezultatom 2:1 utakmici u Goraždevcu i učešće u trećoj državnoj ligi. tags: kosovo, metohija, pec, enklava...

Opširni katastarski popis za oblast Hercegovinu iz 1585.1-2 godine -Ahmed S. Aličić Dokumenti Banja Luka 2016 483+ 560 str U Velikoj Sali Gazi Husrev-begove biblioteke 14.05.2014, u 18 sati održana je promocija ,,Opširnog katastarskog popisa za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ koji je sa osmansko-turskog na bosanski jezik preveo i obradio Ahmed S. Aličić. Djelo je izašlo u izdanju Dobre knjige iz Sarajeva. Promotori ovog izdanja bili su dr. Edin Radušić, profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu i dr. Aladin Husić, naučni saradnik Orijentalnog instituta. Uz promotore, prisutnima se obratio i ministar kulture i sporta u Vladi Federacije Salmir Kaplan, kao i sam autor dr. Ahmed S. Aličić, a u ime izdavača direktor Izedin Šikalo. O naučnom dopirnosu u izučavanju historije osmanskog perioda i sistema govorio je dr. Edin Radušić. On se posebno osvrnuo na kritički pristup i kritički odnos dr. Ahmeda S. Aličića spram historografije ali i njegov pristup izučavanja historije kroz sistem kao polazište za razumijevanje povijesti naših krajeva. Premda se najznačajnija djela odnose na 19. stoljeće, dr. Ahmed S. Aličić podjednako se uspješno bavio i klasičnim razdobljem osmanske uprave. Osim mnogih studija koje se odnose na osmanski sistem i njegovu uspostavu u Bosni, taj period u znanstvenom doprinosu dr. Aličića poznatiji je po izdavanju osmanskih izvora, među koje spada i ovo najnovije izdanje. O samom katastarskom popisu, njegovom sadržaju i značaju za historijsku nauku govorio je dr. Aladin Husić. ,,Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ izvorno pisan na osmansko-turskom jeziku, zaprema dva sveska. Prvi (Sveska I) volumena 483 stranice formata A 4, dok drugi tom (Sveska II) volumena je 565 stranica istoga formata. Ova dva toma popisa obuhvataju 27 nahija ili radi lakšeg razumijevanja mogli bi reći okruga. To znači da obuhvataju geografski prostor od Prijepolja na istoku, u današnjoj Srbiji, približno do linije Duvno-Imotski na zapadu, te prostor južno od vrhova Jahorine i Bjelašnice, gotovo do obale Jadranskoga mora. To podrazumijeva dokumentiranje svih gradskih i seoskih naselja na navedenom teritorijalnom okviru, sa svim fiskalnim obavezama stanovništva po osnovu agrarne proizvodnje te njihovom distribucijom vojničkoj klasi. Ovaj kao i drugi slični izvori imaju iznimno veliki značaj za neka važna historijska pitanja, poput agrarnih, konfesionalnih, društvenih, ekonomskih odnosa, a poseban značaj imaju sa stanovišta izučavanja pitanja širenja islama u našim krajevima i konfesionalnih prilika općenito. Za sva navedena pitanja izvor ima regionalni značaj. To dakle, nije samo izvor od značaja za Bosnu i Hercegovinu, nego i susjedne joj zemlje, Srbiju, Crnu Goru i Hrvatsku, makar se radilo i o graničnim dijelovima njihovog teritorija. Objavljivanje ovog izvora za prošlost područja koja su predmet ovog popisa znači nove pretpostavke za njeno izučavanje u svim navedenim aspektima. Stoga ovaj značajan prevodilački i obrađivački poduhvat predstavlja važan doprinos našoj osmanistici i historiografiji. L. 1

David Tasic- Lesevi s Golog Prvo dokumentarno kazivanje o Golom otoku Emonica, Beograd/Ljubljanja, 1988. Mek povez, 103 strane, ilustrovano. U uglu prvih nekoliko listova mala mrlja od kafe, vidi se na slici. PRVO IZDANJE PRVOG SVEDOCANSTVA O GOLOM OTOKU! Dragutin Vajdić (28. oktobar 1919 — 23. avgust 1987) bio je profesor, umetnik i književnik. Biografija Rođen 28. oktobra 1919. godine u Vrdniku (Srem) u rudarskoj porodici (otac Čeh, majka Slovenka). Osnovnu, srednju muzičku i višu zanatsku školu završio u Beogradu. Radio je kao muzičar na lađi „Kraljica Marija”, trenirao boks kod Tome Stanisavljevića. Bio je sekretar URS-a, rasturao je značke No pasaran. Iz političkih razloga mobilisan i upućen u Tivat, sporečkao se s narednikom i osuđen je na tri godine strogog zatvora.[1] Zahvaljujući generalu Simonoviću, završio je školu za vojne obaveštajce u Nišu, specijalizirao za Albaniju gde je i dočekao 1941. godinu. Iz Berata je došao u Valonu, izveo dve veće divarzije i obreo se u Beogradu, gde su već bili Nemci. Uspostavio je vezu s francuskim vojnim atašeom Žontijem, a ovaj ga povezao s Kostom Pećancem koji ga je poslao u Štab Draže Mihailovića na Bukulju. Draža ga je odbio kao oficira, pa je Dragutin Vajdić u maju i junu 1941. godine sa svojih nekoliko boraca osnovao Narodnu vojsku, koja je razoružala žandare, palila opštinske arhive i pozivala seljake na borbu. Ova grupa se kasnije priključila Valjevskom partizanskom odredu. Pao je četnicima u ruke i to ga je moglo stajati glave da ga nije prepoznao Draža Mihailović. Godine 1943. kao iskusan vojnik, posle kapitulacije Italije, iz Bosne odlazi u Sloveniju. Borio se u Lici, na Kordunu, Baniji i zapadnoj Bosni, Slavoniji i Srbiji, više puta je ranjavan i uporno odbijao da postane član KPJ, pa je rat i završio kao kapetan prve klase. Iz vojne službe je demobilisan 1948. godine, nakon čega je ispitivan i upućen na Goli otok na kome je ostao do 25. juna 1953. godine. Nakon izlaska iz zatvora, radio je kao nastavnik Opšte tehničkog obrazovanja u XI beogradskoj gimnaziji i drugim školama, a onda je otišao na rad u Francusku. Tamo se bavio umetničkom stolarijom intarzijom. Vratio se 1967. godine. Penzionisan je kao težak ratni invalid (70%).[1] Bio je oženjen našom pozorišnom glumicom Miroslavom Vajdić, rođ. Radović. Miroslavina matična kuća je bilo Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Godine 1972. dobili su ćerku Nedu Vajdić koja se kasnije zajedno sa majkom izborila za priznavanje očevih autorskih prava nad delom Gažen dijamant.[1] Odlikovanja Dragutin Vajdić je nosilac Ordena za hrabrost i Ordena zasluge za narod sa srebrnim vencem. Spomenicu nije dobio,jer ju je tražio posle povratka sa Golog otoka, s obrazloženjem da je zakasnio. Poznavao se sa De Golom.[1] David Tasić i Gažen dijamant Roman Gažen dijamant je registrovan 11.09.1984. godine u Jugoslovenskoj autorskoj agenciji u Beogradu. Dragutin Vajdić, pisao je ovaj roman godinama, stalno pod stresom, iznova preživljavajući mučnih pet godina na Golom otoku. Kada je završio roman, bezuspešno je tražio dovoljno hrabru izdavačku kuću, koja bi ga objavila. Sve do 1987. godine i susreta sa tada studentom i honorarnim saradnikom Mladine Davidom Tasićem, kada je dogovoreno da se delovi romana objavljuju u nastavcima u Mladini, kako bi se ispitala reakcija javnog mnenja i eventualno štampala knjiga.[2]Prvi nastavak je izašao jula 1987. godine, a drugi je objavljen mesec dana kasnije, Dragutin Vajdić nije ni dočekao nastavak, jer je preminuo. Nastavci su i dalje izlazili u Mladini. Od brošure Goli otok nastaje knjiga Leševi sa Golog (na srpskom), koju David Tasić, uz veliku medijsku pompu, javno promoviše u beogradskom SKC-u kao autor, marta 1988. godine.[2] Kulturni događaj, međutim, pretvara se u neprijatan duel sa prijateljima pokojnog Vajdića koji Tasića javno optužuju da je prisvojio rukopis mrtvog čoveka i pod svojim imenom objavio memoare o Golom otoku. Roman čak nije ni prepričan, već su izvučena suštinska poglavlja, i u integralnoj i identičnoj verziji objavljena kao autorsko delo. Knjiga koja kao plagijat dospeva na Drugi opštinski sud u Beogradu, u Sloveniji postaje bestseler i prateći marketinški rekvizit ljubljanskog procesa. Od početnih 800 primeraka, kolporteri Mladine ne čuvenom Kulturnom mitingu u Ljubljani uspevaju da je prodaju u tiražu preko četiri hiljade, a sav prihod odlazi kao pomoć uhapšenom autoru. Bez ikakvog objašnjenja i poziva na sud, tužba je odbijena jula 1989. godine. Iste godine pokrenuta je nova parnica, ali u Ljubljani i konačno je dobijena posle dve godine, Vrhovni sud Slovenije 1991. godine potvrđuje da je autor knjige Dragutin Vajdić. a ne David Tasić, kome se određuje novčana kazna zbog zloupotrebe autorskog prava. Sudski spor oko knjige, kao i sama presuda nisu sprečili Tasića da oktobra 1990. godine štampa novo izdanje, sada u luksuznom povezu, dok se u ljubljanskom katalogu ``Svet knjige``, Leševi sa Golog reklamira kao jedan od najčitanijih romana krajem 1990. Lesevi sa Golog

K61 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Žan-Klod Forest, Žak Tardi Žanrovi:: Stripovi i grafičke novele Izdavač:: Komiko Godina izdanja:: 2019. Broj strana: 188 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 31 cm Kultni francuski strip Žan-Klod Foresta i Žaka Tardija. Ovo delo je jedan od prvih frankofonih grafičkih romana (roman graphique) i originalno je izlazilo u nastavcima u listu A suivre tokom 1978. godine, da bi naredne 1979. bilo publikovano i kao album u izdanju Kastermana. Sada, napokon, ovo je mračno, zabavno i neprestano iznenađujuće remek-delo dobija svoju premijeru na srpskom jeziku, u prevodu Gorana Kostrovića. Neočekivana, ali glatka saradnja između mračnog cinika Žaka Tardija i zaigranog sanjara Žan-Kloda Foresta (autora Barbarele i Kosmičkih putnika) rezultirala je ovim modernim klasikom čija je radnja smeštena na malom ostrvu na francuskoj pučini gde su beskrupulozni zemljoposednici oduzeli zemlju poslednjem nasledniku nekada uvažene i bogate porodice. Taj naslednik, koji je u beketskom obrtu sada osuđen da po cele dane hodi zidinama koji ograđuju parcele zemlje koja mu je nekada pripadala i jedva zarađuje za život prikupljanjem dažbina na kapijama. Baš ovdašnji govori o vlasništvu i ljudskoj prirodi, ali, možda još važnije, o pravu i pravdi u nesavršenom svetu. Ograđena Zemlja naizgled je karikatura, ali je poput svake karikature smešna baš zato što se temelji na stvarnosti. Slično u uvodu navodi i Žan-Klod Forest, mudro prećutavši detalje, jer deo šarma ovog dela leži i u postepenom otkrivanju sve većeg apsurda koji raste poput melodije bolera – od nepravde koju otkrivamo kroz važnost statike i kvaliteta zidova do epidemiološkog problema, humanitarne misije i sudbine dveju država. Baš ovdašnji odvija se u Tardijevoj omiljenoj epohi ranog 20. veka i nacrtan je njegovim jasnim stilom elegantne stilizacije, uz mnoštvo detalja i izuzetan balans crnih i belih površina. Ova izuzetna saradnja dva autora na vrhuncu svojih kreativnih potencijala ništa nije izgubila na svežini ni posle četiri decenije, što bez sumnje ukazuje da se radi o istinskom remek-delu koje zavređuje mesto na centralnoj polici bilo koje biblioteke. Jacques Tardi (francuski: [taʁdi]; rođen 1946.) francuski je crtač stripova. Često se pripisuje isključivo kao Tardi. Tardi was born on 30 August 1946 in Valence, Drôme. After graduating from the École nationale des beaux-arts de Lyon and the École nationale supérieure des arts décoratifs in Paris, he started drawing comics in 1969, at the age of 23, in the Franco-Belgian comics magazine Pilote, initially illustrating short stories written by Jean Giraud and Serge de Beketch, before creating the political fiction story Rumeur sur le Rouergue from a scenario by Pierre Christin in 1972.[1][2] A highly versatile artist, Tardi successfully adapted novels by controversial writer Louis-Ferdinand Céline and crime novelist Léo Malet. In Malet`s case, Tardi adapted his detective hero Nestor Burma into a series of critically acclaimed graphic novels, though he also wrote and drew original stories of his own. Tardi also created one of French comics` most famous heroines, Adèle Blanc-Sec. This series recreates the Paris of early 20th century where the moody heroine encounters supernatural events, state plots, occult societies and experiments in cryogenics. Another graphic novel was Ici Même [fr] which was written by Jean-Claude Forest, best known as the creator of Barbarella. A satire, it describes the adventures of Arthur Même who lives on the walls of his family`s former property. Tardi has produced many antiwar graphic novels and comics, mainly focusing on the collective European trauma of the First World War, and the pitfalls of patriotism spawned several albums (Adieu Brindavoine, C`était la guerre des tranchées, Le trou d`obus, Putain de Guerre...). His grandfather`s involvement in the day-to-day horrors of trench warfare, seems to have had a deep influence on his artistic expression. He also completed a four-volume series on the Paris Commune, Le cri du peuple. In the English language, many of Tardi`s books are published by Fantagraphics Books, edited and translated by Fantagraphics` co-founder Kim Thompson.[3] Books published by Fantagraphics include West Coast Blues (Le Petit bleu de la côte ouest), You Are There (Ici Même), It Was the War of the Trenches (C`était la guerre des tranchées), Like a Sniper Lining Up His Shot (La Position du tireur couché) and The Arctic Marauder (Le Démon des glaces). Four books, including two albums collecting the first four Adele Blanc-Sec volumes, were previously published by NBM Publishing, the previous rightsholder to Tardi`s works, in translations by Jean-Marc Lofficier and Randy Lofficier. In January 2013, Tardi was nominated as a Chevalier in France`s Legion of Honour, the country`s highest distinction.[4] However, he turned down the distinction, citing that he will `remain a free man and not be held hostage by any power whatsoever.`

A.S. Puskin - Bajke Decje novine, Gornji Milanovac, 1988. Tvrd povez, 83 strane, posveta. Stripove nacrtao Djordje Lobacev Bajka o caru Saltanu Bajka o zlatnom petlicu Bajka o mrtvoj carevoj kceri i o sedmorici vitezova Bajka o popu i njegovom radniku tikvanu Bajka o ribaru i ribici Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mediteranski brevijar Glas koji dolazi iz Srednje Evrope – iz kontinentalnog sveta, sa širokih hrvatsko-panonskih nizina – napisao je, evo, genijalnu knjigu o Mediteranu, nepredvidivu i blistavu, koja jednako obogaćuje kulturnu istoriografiju kao i književnost o moru s njenim hiljadugodišnjim bogatstvima, koja su ravna blagu potonulom u morske dubine. Predrag Matvejević je u isto vreme čovek s obale. Rođen u Mostaru, u Hercegovini, samo pedesetak kilometara daleko od Jadrana, očaran već u detinjstvu rekom i mediteranskim podnebljem, pitao se zašto je rub uz more ponegde tako uzak a razmak kratkotrajan ili pak zbog čega pojedini stanovnici, odmaknuvši se od morske strane, menjaju odjednom običaje i pevaju drugačije pesme. – Klaudio Magris Predrag Matvejević (Mostar, 7. oktobra 1932 — Zagreb, 2. februara 2017)[1] bio je bosanskohercegovački i hrvatski pisac, publicist, hrvatski i italijanski državljanin, član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 2002. godine. Matvejević pripada među najprevođenije hrvatske književnike u svetu.[2] Njegovo najpoznatije delo `Mediteranski brevijar` prevedeno je na 23 jezika.[3][4] Biografija Matvejević se rodio u Mostaru 1932. godine, od oca Vsevoloda Nikolajeviča Matvejevića, ruskog porekla, rođenoga u ukrajinskoj Odesi, koji je nakon povratka iz ratnog zarobljeništva u Nemačkoj u Mostaru bio sudija 1945. godine. Prema Predragovim izjavama na HRT-u 2012, njegov otac je imao boljševička uverenja i velike simpatije prema ruskoj kulturi iako su njegov otac i brat umrli od gladi u Gulagu. Predragova majka Angelina (r. Pavić) bila je Hrvatica iz BiH, a njena strana porodice imala je bitan uticaj na njegovo rano obrazovanje u katoličkoj sredini. Nakon školovanja u rodnom Mostaru, gde je bio i partizanski kurir, započinje studije francuskog jezika i književnosti u Sarajevu koje je završio u Zagrebu. Godine 1967. doktorirao je na univerzitetu Sorbona u Parizu[1] disertacijom o angažovanom i prigodnom pesništvu. Od 1959. do 1991. godine predavao je francusku književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Zagrebu.[1] Za vreme ratnih sukoba u Hrvatskoj, kao penzioner, napustio je Zagreb i od 1991. do 1994. predavao je slovensku književnost na Trećemu pariskom univerzitetu (Nouvelle Sorbonn). Od 1994. do 2007. predavao je srpski i hrvatski jezik i srpsku i hrvatsku književnost na Rimskom Univerzitetu La Sapienza.[1] Matvejević je primio jedan počasni doktorat u Francuskoj (Perpinjan) i dva u Italiji (Đenova, Trst), a dodeljen mu je 2002. godine i počasni doktorat na Univerzitetu `Džemal Bijedić` u njegovu rodnom Mostaru. Matvejević je je jedan od najprevođenijih hrvatskih autora u svetu. Njegov `Mediteranski brevijar` preveden je na 23 jezika (samo u Italiji prodat je u više od 300.000 primeraka), a `Druga Venecija` preko 10.000 primeraka. Matvejevićevu publicistička knjigu `Jugoslavenstvo danas`, koja je bila vrlo čitana u bivšoj SFR Jugoslaviji uredili su Jovan Radulović i Rajko P. Nogo a objavio je beogradski BIGZ 1984. kao džepno izdanje u 30.000 primeraka. Bio je predsednik Hrvatskog centra PEN-a od 1980. do 1989. godine.[1] Bio je počasni doživotni potpredsednik Međunarodnog PEN kluba u Londonu od 1990. godine[1]; predsednik Naučnog veća mediteranskog laboratorija u Napulju. Bio je savetnik za politiku prema Sredozemlju u Evropskoj komisiji i član Saveta političke stranke SRP kojom je predsedavao Stipe Šuvar u Zagrebu. Matvejević je 1989. godine, zajedno sa Miloradom Pupovcem, Žarkom Puhovskim i Brankom Horvatom i uz podršku generala Koče Popovića , bio među osnivačima Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), prve nezavisne političke asocijacije u tadašnjoj SFR Jugoslaviji, koja je imala službeni slogan `Jugoslavija, ili rat!` i u Zagrebu je prethodila osnivanju nacionalnih stranaka HSLS, i HDZ. Bio je član Saveta levog časopisa Novi Plamen. Na parlamentarnim izborima u Hrvatskoj 1992. godine bio je službeni kandidat za poslanika u Hrvatskom saboru na stranačkoj listi projugoslovenske Socijalno-demokratske unije. Godine 1999. bio je, kao državljanin Italije, kandidat italijanskih komunista na izborima za parlament EU. Nosilac je odlikovanja koja su mu dodelili predsednici Republike u Francuskoj (Legija časti), Hrvatskoj (Red Danice hrvatske), Sloveniji i Italiji. Predrag Matvejević je 2020. godine dobio posthumnu francusku književnu nagradu Jean d`Ormesson za knjigu `Mediteranski brevijar`.[4] Osude i klevete Dana 10. novembra 2001. Predrag Matvejević je u zagrebačkom Jutarnjem listu objavio tekst pod nazivom Naši talibani. U tom novinarskom članku zahtevao je da neki sud `stroži od Haškoga tribunala`, poput komunističkih `sudova koji su sudili kolaborantima fašizma` presudi književnicima Dobrici Ćosiću, Matiji Bećkoviću, Momi Kaporu, Rajku Petrovu Nogu, Gojku Đogu, Ivanu Aralici, Anđelku Vuletiću i Miletu Pešordi kao `kvislinškim piscima` odgovornim za zločine počinjene u agresiji na BiH, pisao je Matvejević. Pešorda je u nedeljniku `Fokus` tvrdnje P. Matvejevića imenovao verbalnim političkim atentatom `Matvejevićev verbalni atentat na Pešordu`, (Fokus br.81., str.2., Zagreb, 29. novembar 2001). Jedini od svih pomenutih tužio je Matvejevića Općinskom sudu u Zagrebu za klevetu i započeo parnicu u martu 2003. Dana 2. 11. 2005. Matvejević je proglašen krivim za zlodelo klevete i uvrede Mileta Pešorde i osuđen je na petomesečnu uslovnu kaznu, objavu presude u Jutarnjem listu o svom trošku i da plati 5000 kuna sudskih troškova. Matvejević se nije žalio na presudu već je, s direktnom podrškom hrvatskog premijera i predsednika HDZ-a Ive Sanadera, pokrenuo međunarodnu kampanju protiv presude, koja je izazvala organizovani protest više istaknutih pisaca u Evropi. Izjavio je tada da bi žalbom priznao presudu i onog ko je presudu izrekao. Presuda je 20. decembra 2005. postala pravosnažna, a njenu zakonitost potvrdio je 23.09.2009. Vrhovni sud Hrvatske i odbio zahtev glavnog državnog odvjetnika Republike Hrvatske da poništi presudu. Veliki odjek u hrvatskoj javnosti dobili su članci `Matvejevićeva vješala za hrvatske književnike` Darka Kovačića u zagrebačkom nedeljniku `Fokus` od 11 .11.2005, i politološki esej Zdravka Tomca `Predrag Matvejević brani i zastupa velikosrpska i četnička stajališta`, objavljen u zagrebačkom nedeljniku `Fokus` 25. aprila. 2008. i analiza dr. Zvonimira Šeparovića `Kleveta je ozbiljan zločin`. Tadašnji predsednik Hrvatske Ivo Josipović imenovao je Matvejevića za predstavnika Republike Hrvatske u Međunarodnoj organizaciji frankofonih država, iznoseći tvrdnje u svom pismu Le Mondu da iako je pravosnažno osuđen, Matvejević nije počinio zločin klevete i uvrede. Zbog toga je potom Josipovića napalo udruženja hrvatskih sudija. Vladimir Gredelj (bivši predsednik udruženja hrvatskih sudija) je u kolumni u Večernjem listu nazvao takav postupak Josipovića bizarnim i sramotnim ocenivši to kao krajnje neprikladno, ujedno i uvredu Vrhovnog suda Hrvatske, Matvejevićevo imenovanje na državnu dužnost kao osobe koja je javno izjavila da ne priznaje hrvatske zakone.

DUBROVAČKA AKTA I POVELJE Knjiga V Obradio i objavio Jovan Radonić Zbornik za istoriju jezik i književnost srpskog naroda Treće odeljenje Knjiga XVI SAN SANU Naučna knjiga Beograd 1951. god. XXXI+765 stranica dobro ocuvana bez nedostataka nerasecene stranice IZVORI ZA ISTORIJU JUŽNIH SLOVENA Uređuje JOVAN RADONIĆ Lib 26 Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik, učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara. Dodeljen mu je Kraljevski orden Belog orla u tri stepena, Orden Svetog Save, Kraljevski orden Karađorđeve zvezde i Albanska spomenica.[2] Važniji radovi Radonić, Jovan (1950). Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka. Beograd: Naučna knjiga. Radonić, Jovan (1954). „Rad na uniji crnogorskog primorja u prvoj polovini XVII veka”. Istoriski zapisi. 7 (10): 305—309. Izvori Enciklopedija srpske istoriografije, priredili Sima Ćirković i Rade Mihaljčić, Beograd 1997, 610. Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 562.

Beograd 1988. Tvrd povez, ilustrovano, 383 strane. Knjiga je odlično očuvana. J9 Sadržaj: Uvod Okupacija zemlje i politika genocida tzv. Nezavisne Države Hrvatske Prvi dio : PRIPREME, USTANAK I BORBE NA BANIJI 1941. GODINE Aktivnost komunista i partijskih organizacija na Baniji u pripremama oružane borbe 1941. godine Ustanak i početne oružane akcije Napad na Banski Grabovac Odmazda koja prerasta u genocid Pokolj u Glinskoj crkvi Banija u znaku ustanka Osnivanje Štaba Partizanskog odreda »Šamarica« Novi zločin ustaša Nove grupe boraca Organiziranje narodnooslobodilačkih odbora i dalje borbe Konferencija predstavnika narodnooslobodilačkog pokreta Korduna i Banije Siščani na Šamarici Prva zajednička akcija Polaganje partizanske zakletve na Čavića brdu Mjere organiziranja i borbene akcije Ofanziva neprijatelja na Šamaricu Partizanski odredi napuštaju Šamaricu Banijski partizanski odred dejstvuje po planu Glavnog štaba Hrvatske Banijski partizanski bataljon Širenje slobodne teritorije Banije Formiranje bataljona u NOPO Banije Umjesto zaključka Drugi dio: USPJEŠNA 1942. GODINA NARODNOOSLOBODILAČKOG POKRETA NA BANIJI Učvršćivanje i razvoj narodnooslobodilačkog pokreta na Baniji početkom 1942. godine Ofanziva neprijatelja na Baniju januara 1942. godine Neprijatelj pali selo Šegestin Organizovanje vojno-političkog kursa Bratstvo i jedinstvo — zajednička briga U napadu na Zrinj oboren i neprijateljski avion Veliko slavlje u Bešlincu Spaljena je i Dragotina Veliki uspjesi partizana Banije u martu 1942. godine Formiranje 4. bataljona NOPO Banije Akcije Odreda prvih aprilskih dana 1942. godine »Mrakova ofanziva« na Baniju aprila 1942. godine Dejstvo Banijskog partizanskog odreda u Bosanskoj krajini Povratak odreda iz Bosne U selu Brubno pogibe i Vasilj Gaćeša Organizaciono sređivanje NOPO Banije Neprijateljske tajne službe na djelu Akcije i mjere u maju do Prve okružne partijske konferencije Kozarčani ruše vijadukt kod Volinje Partizanske akcije širom Banije Upad 2. bataljona u selo Kuljane Upad 3. bataljona na stanicu Hrastovica Nove čete u 1. i 2. bataljonu Napad na Vrnograč i Mečenčane Mjere za dalju organizaciju NOPO Banije Aktivnost pozadine u maju 1942. godine U radu KPH na Baniji vrlo živa aktivnost Prva okružna partijska konferencija Novi bataljoni, čete i grupe u odredu Neprijateljeva ofanziva juna 1942. godine Napad i paljenje sela Prekope Borbe posle proboja iz okruženja Borbe kao pomoć susednoj Kozari Kadrovske promjene u odredu Matijevići i Lebrenica Borbe i obezbedivanje žetve 1942. godine Napad na neprijatelja u Trtniku i Brnjeuški Planovi dejstava u slučaju neprijateljeve ofanzive Neprijateljeva ofanziva u augustu 1942. godine Dejstva NOPO Banije do povlačenja na Kordun Uloga ostavljenih partizanskih snaga u Šamarici Dejstva NOPO Banije na Kordunu Dvije operativne grupe bataljona Banije Operativne i teritorijalne partizanske jedinice i dejstva područnih bataljona Partizanski odred Banije — drugog sastava Prodor u »banijski trokut« i do rijeke Save Umjesto zaključka Treći dio : PARTIZANSKI ODREDI BANIJE 1943. GODINE Partizanski odred Banije u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi Borba 1. bataljona za Baltića brdo i Balinac Od Obljaja i Žirovca do Bosanskog Petrovca Neprijatelj u ofanzivi ubija i pali Na Baniji stalno partizani Partizanski odred se vraća na Baniju Prve borbe odreda, prve popune i kadrovske promjene Sunja — Blinjski Kut — Glina — Kamenski most — Divuša Napad na Sunju — odredska akcija Napad na Blinjski Kut kod Siska Slijedila je akcija za akcijom Teške posljedice četvrte neprijateljeve ofanzive Protuakcije neprijatelja i daljnje borbe Partizanski odred Banije od maja 1943. godine Domobranski general je ostao na cesti Usko sadejstvo sa Unskom operativnom grupom Odred u odbrani slobodne teritorije Banije . Formira se i peta banijska brigada Osiguravanje žetve — osnovni zadatak Pokušaj pobune u 2. bataljonu Odred u prihvatu i popuni 7. banijske udarne divizije Formiranje Prvog hrvatskog bataljona PO Banije Odred osigurava slobodnu teritoriju Banijski odred u vrijeme napada na Glinu Protivčetnička četa i Udarni bataljon u »Trokutu« Šesta neprijateljska ofanziva ili operacija »Panter« Četvrti dio: PARTIZANSKI ODREDI BANIJE 1944. GODINE Glina je oslobođena Sve teži uslovi za borbu 1944. godine Neprekidna djelovanja i borbe Banijski partizanski odred daje popunu i za specijalne jedinice Pojačavanje napada na neprijateljeve komunikacije Zaštita općenarodne imovine Zaštita Treće okružne konferencije USAOH-a Osiguravanje velikog slavlja u selu Komori Sedma neprijateljeva ofanziva — Operacija Šah Banijski partizanski odred u ljeto 1944. godine Ponovo sa četiri bataljona Dva partizanska odreda na Baniji Odredi pod Operativnim štabom za Banju Napadi odreda na komunikacije Korpusna operacija na komunikacijama Ponovo jedan partizanski odred na Baniji Odbrana i zaštita slobodnog područja Uspješna i 1944. godina na Baniji Peti dio: PARTIZANSKI ODRED BANIJE U POSLJEDNJOJ RATNOJ GODINI U očekivanju skore slobode Odbrana na širokom frontu Partizanski odred Banije u oslobađanju Petrinje PRILOZI Narodni heroji Jugoslavije — borci i rukovodioci partizanskih odreda Banije Pregled učešća u borbi i žrtava tokom NOR-a na Baniji 1941—1945. godine Osnovni podaci o razvoju banijskih partizanskih jedinica 1941—1945. godine Pregled starješinskog kadra banijskih partizanskih odreda 1941—1945 godine Objašnjenje nekih riječi i kratica

Macedonia and the Macedonian question A brief survey Makedonija i makedonsko pitanje Kratak pregled Society for Macedonian studies, Center of Macedonians abroad, Thessaloniki, 1983. Mek povez, 45 strana. Pogled na makedonsko pitanje iz grcke vizure. Македонско питање је термин настао крајем 19. века, током борби за македонске области Османског царства између суседних новооснованих хришћанских држава (Бугарске, Србије и Грчке). Суштина проблема Народ који данас насељава простор Северне Македоније је словенског порекла, али је његова етничка припадност и дан данас предмет спорења. Данас сами становници се већином називају и сматрају Македонцима, а свој језик македонским језиком. Народи који данас насељавају просторе Пиринске и Егејске Македоније не сматрају себе Македонцима у етничком смислу. Историјска подлога Почевши од Берлинског конгреса 1878. године, на коме је Србија добила независност, а Бугарска аутономију, на подручју данашње Северне Македоније почиње интензивна пропаганда обе државе међу тамошњим становништвом. Обе пропаганде су имале за циљ идентификацију локалног становништва са Србима односно Бугарима. Један од видова пропаганде биле су и стипендије којима су будући интелектуалци и будући виђени људи постајали индиректни заговорници једне од страна. У сукоб се умешала и Грчка која је преко Цариградске патријаршије (на чијем је челу био Грк) покушала да изврши хеленизацију. Сукоб се заоштравао и крајем 19. века, а поготово у првој деценији 20. века прерастао је у отворени сукоб Комита (Срба и српских присталица) и бугарских присталица који се несмањеном жестином водио по селима и планинама широм данашње Северне Македоније. Посебан фактор чинила је турска власт која је почетком 20. века настојала да свим силама истреби православно становништво у својим земљама и Арнаути (Албанци) који су широм Косова, Метохије, Рашке и Вардарске Македоније убијали и пљачкали становништво само зато што је било православно на шта је турска власт гледала благонаклоно. Бугарска страна Бугарско виђење етничког састава Македоније 1914. године Бугари своју тезу базирају на неким историјским чињеницама (бугарска национална свест македонских препородитеља из 19. века, учешће македонских Бугара у бугарском препороду и у бугарском друштвено-политичком животу и др.) као и на сличностима бугарског и македонског језика. Оба језика имају аналитичку структуру, дакле немају падеже и користе предлошке конструкције и постпозитивне чланове. Ипак и јужноморавски српски дијалекти нагињу аналитизму, а сличну структуру имају и грчки, албански и румунски, који заједно са македонским и бугарским формирају балканску језичну групу (нем. Balkan Sprachbund). У Бугарској је 1883. године створено `Бугарско Македонско благотворително друштво`. То хумано друштво је водило бригу о `сиротим Бугарима` из Македоније, у Учитељским школама. Радило је на томе да се у Македонији подигне и издржава њихово `Педагошко училиште`.[1] Македонци у Пиринској Македонији као и у другим крајевима Бугарске имају бугарску националну свест, изузев око њих 1.650 према последњем попису (за разлику од пописа непосредно након Другог светског рата и десет година после тога када у условима комунистичког режима око 70% становништва у Пиринској Македонији се изјаснило као македонско по народности). Српска страна Срби своју тезу граде на чињеницама да је део становништва крајем 19. и почетком 20. века под притиском Бугара и Турака престао да слави крсну славу (обележје српског народа) и променио завршетке својих презимена из -ић у -ски (нпр- Ивановић у Ивановски). По сведочењима Срба које су протерали бугарски и албански фашисти за време Другог светског рата, комунистички функционер Лазар Колишевски, председник Централног Комитета Комунистичке партије Македоније, 1947. године је спалио све црквене крштенице из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије и отпочео са преименовањем српског и грко-цинцарског становништва са „-ић” у „-ски”. Српско виђење етничког састава Македоније 1914. године, према Јовану Цвијићу Спиридон Гопчевић у свом делу „Стара Србија и Македонија“, у уводном делу доноси следеће: Познато је да су „Шопови”, који су без сумње наши земљаци, у пркос својим протестима спојени 1878. године са Кнежевином Бугарском, а то због тога што се српска Влада никад пре није старала за шопску земљу и што се никад није противила дрскости Бугара, који су жигосали Шопове именом „Бугари”. У осталом, онда је падало у рачун руској политици, да Кнежевину Бугарску колико могуће више прошири. Данас ствари стоје друкчије. Неблагодарни Бугари избацише своје ослободиоце и понизише их толико, да се Русија не може више за њих заузети, ако није рада, да погази своје достојанство. А остане ли Бугарска усамљена, онда је сва прилика, да ће Србија победоносно изаћи из неминовне и одлучне борбе са Бугарском, е да ће том приликом опет придобити пределе до Видина и Искра, који су ионако њена својина. Овакав рат решио би у исто време и македонско питање. На свом путовању уверио сам се о непобитном факту, да у крајевима између Арбаније и Родопских планина са једне, а од српске међе па до Солуна с друге стране, живе наши земљаци. Дужност је дакле сваког Србина да поради на њиховом ослобођењу. За сад су стара Србија и Македонија под турском влашћу и Турска је доста снажна, да одржи ове покрајине. Нема дакле наде, да се што год може постићи силом, као што нема ни изгледа, да би какав народни устанак у оним крајевима могао имати успеха. Ваља нам дакле стрпљиво чекати, док друге силе не смире Турску, те да се ми узмогнемо дочепати свог дела из наследства „болесног човека”. Гопчевић даље наставља: Али нам ваља имати на уму, да нисмо ми једини, који полажемо право на баштину „болесног човека”. Бугари су то много пре учинили, и то са више дреке, дрскости и вештине, него ми. Пошло им је за руком, те су уверили недотупавне путнике о „бугараштини” старо-Србијанаца, толико, да су ови, довели у заблуду целу Европу. Изредно се, дакле, радујем, што је моје дело довело до убеђења научњаке, да су ти тако звани Бугари у ствари прави Срби. Мило ми је, што сам својим проналасцима могао стати на поприште за права нашега народа. Али ја сам још више пронашао, но праву народност Македонаца! Пошло ми је за руком, те сам по аутентичним изворима, открио бугарску пропаганду и њена подла средства. Читалац мога дела увидеће, колико су Бугари напреднији од нас, како они радосно троше новац, да побугаре наше земљаке, те како неуморно раде, да, не бирајући средства, свој циљ постигну. Ако са њиховим упоредимо наш досадашњи рад у правцу одбране својих права на оне крајеве, онда се заиста можемо заруменити од стида, јер ништа, ама баш ништа, нисмо учинили! А будемо ли трагали за разлогом овако стидне појаве, онда ћемо наћи, да он лежи у невероватној равнодушности нашега народа и његових вођа наспрам македонског питања, чију сам важност малочас доказао. А будемо ли тражили разлог овакве равнодушности — шта ћемо наћи? — Још жалоснију појаву, да нам партијска мржња и унутрашњи раздор, не дозвољавају, да се бавимо питањима спољне политике. Одмах по свршетку Другог светског рата око 120.000 македонских Срба било је приморано да емигрира из Македоније у Србију, односно готово 10% целокупног македонског становништва.[2] Комите Србија је организовала (на територији данашње Северне Македоније) и убацивала (из тадашње Краљевине Србије) комитске чете са циљем заштите свог становништва од насилништва Бугара, Турака и Арнаута (Албанаца). Бугарски револуционар Васил Левски написао је у Букурешту 1862. Синтагму (Устав) бугарских горских чета (комита). Други разлог због којег су српски комити 1906. године променили назив у четници по налогу мајора Воје Танкосића је чињеница да су и Срби и Бугари имали исте еполете, по узору на руске, и да су Срби Старе Србије везивали термин комити за Бугаре и њихове зулуме над тамошњим Србима. Сукоб СПЦ и МПЦ Сукоб између Српске православне цркве и Македонске православне цркве настао је због самопроглашења аутокефалности МПЦ коју није признала ниједна канонска помесна црква. Проглашење аутокефалности је изведено под утицајем одређених владајућих структура и тајних служби у ондашњој СФР Југославији. Хронологија раскола између СПЦ и МПЦ 1945 — одмах по формирању ФНР Југославије долази до протеривања митрополита Јосифа Цвијовића. 1963 — Јосип Броз Тито, савезни министар унутрашњих послова Александар Ранковић и председника Владе СР Македоније Лазар Колишевски најављују раскол. 1967 — долази до формалног расцепа постављењем архиепископа Доситеја, а након његове смрти архиепископа Михаила на положај архиепископа охридског. 2003 — СПЦ предлаже аутономни статус МПЦ, што значи да све остаје по старом, али да су верници и свештенство аутономне Охридске архиепископије дужни да у свакој литургији помињу име патријарха српског. Овај предлог, назван Нишки споразум, прихватио је једино митрополит велешки и повардарски Јован Вранишковски. Владика Јован је због тога црквеносудском одлуком избачен из МПЦ, а средином 2005. године је завршио у затвору због наводног „изазивања верске мржње” (због упада у битољској цркви и због тога што је претио ватреним оружјем комшиници која је се бунила због тога што је свој стан користио као верски објекат), а кривични процес због наводних „финансијских малверзација” (под оптужбом да је проневерио око 300.000 евра док је био владика МПЦ и због употреба донације од 50.000 евра македонског бизнисмена Трифуна Костовског за куповину свог џипа уместо за обнову иконостаса) још траје (због поништаја ослобађајућих пресуда од стране другостепеног суда због погрешне примене материјалног права јер је првостепени судија Валентин Зафиров сматрао да због тога што су ствари које је себи куповао вратио цркви као и због његовог непојављивања у суду).[3] Грчка страна Грци негирају становништво Северне Македоније и њој самој употребу термина Македонија, Македонац и македонски језик јер је по њиховом гледишту Македонија назив њихове историјске државе (Александар Македонски) и нема никакве везе са Словенима који су се ту населили неколико векова касније. Овај сукоб је окончан 17. јуна 2018. када је потписан Преспански споразум у којем међу остало пише да Македонија се треба преименовати у Северна Македонија. Северна Македонија је изабрала симбол Сунце Вергине или Звезда из Кутлеша са црвеном позадином. Грчка је одговорила тако што је симбол Сунца из Вергине убацила у готово све своје институције. Спор је делимично решен октобра 1995. године у компромису који је предложен од стране Уједињених нација. Симбол је уклоњен са заставе Северне Македоније у склопу споразума којим су успостављени дипломатски и економски односи између Северне Македоније и Грчке. Након тога Северна Македонија је променила изглед заставе, а Грчка је укинула трговински ембарго.[4]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ispovest Ženi Lebl o teškim zatvoreničkim danima protkana je ironično-duhovitim opaskama. Podseća na njenu vedrinu, ali i na njena sećanja na stroge nemačke zatvore u kojima je boravila kao mlada devojka. U obraćanjima svojim čitaocima, u cilju da ukaže na sve aspekte zatvora u kojima boravi, Ženi opet opisuje i ljude oko sebe, njihove lične tragedije i razmišljanja, pokušavajući da sebe izostavi iz uloge glavnog protagoniste. Na izdržavanju administrativne kazne Ženi je u periodu od 28.4.1949. do oktobra 1951.g boravila u dva zatvora i tri logora. Najpre u istražnom zatvoru Udbe – Glavnjači, potom u logoru Ramski rit, u blizini Golupca na Dunavu, zatim u zatvoru Zabela kod Požarevca. Poslednja dva odredišta ove zatvorenice bila su na Svetom Grguru i Golom otoku, na Jadranskom moru. Na svim mestima traženo je isto, da se revidira stav, promeni način razmišljanja i javno prizna počinjeni ili ne počinjeni greh. Jovanka Ženi Lebl (Aleksinac, 20. jun 1927 — 21. oktobar 2009, Tel Aviv) bila je srpski pisac, novinar i istoričar jevrejskog roda. Biografija Ženi Lebl je rođena 20. juna 1927. godine, u Aleksincu. Otac joj se zvao Leon, i bio je rudarski inženjer, a majka se zvala Ana, rođ. Robiček. U Beograd su se preselili 1933. godine, gde je završila osnovnu školu i upisala Prvu realnu gimnaziju.[1] Živela je u Beogradu, a za vreme odvođenja Jevreja u logoru Sajmište pobegla je u Niš. U toku okupacije uspela je da izbegne hapšenje i likvidaciju kao Jevrejka. Živela je u Nišu, kod Jelene Glavaški, svoje nekadašnje vaspitačice iz vrtića, gde je radila kao saradnik NOP-a pod lažnim imenom Jovanka Lazić. Radila je u ilegalnoj štampariji. Cela grupa je provaljena od strane Bugara koji su ih kasnije predali Gestapou, a pošto su uglavnom bili mladi ljudi, završili su u logoru u Nemačkoj. Pošto je ponovo uhapšena, iz berlinskog Gestapoa oslobođena je tek 28. aprila 1945. godine. Po povratku u Beograd, završila je gimnaziju, studirala pravo i Novinarsko-diplomatsku visoku školu. U istom periodu, bila je aktivan saradnik lista Politika. Zbog vica koji je ispričala kolegama u redakciji Politike, optužena je za „klevetu protiv naroda i države”. Osuđena je avgusta 1949. godine i kažnjena prinudnim radom u trajanju od godinu dana. Pomilovana je posle više od dve godine provedene u Glavnjači, Zabeli, Ramskom ritu, Svetom Grguru i na Golom otoku. Zbog presude izbačena je iz redakcije Politike, izbrisana iz članstva Saveza boraca Jugoslavije i Udruženja novinara NR Srbije. Oslobođena je avgusta 1951. godine. Posle puštanja na slobodu, vratila se u Beograd gde nije mogla da nađe posao. Zbog toga je otišla za Izrael, septembra 1954. godine, gde je živela do kraja života. U Haifi je završila višu školu za rendgen tehničare. Četiri godine je radila u bolnici, posle čega je otišla na specijalizaciju u Švedsku. Od 1964. godine bila je upravnik škole za rendgen tehničare u sklopu Medicinskog centra u Tel Avivu. Do odlaska u penziju u istoj školi predavala je radiografiju. Posvetila se izučavanju istorije Jevreja na teritoriji Jugoslavije, pre svega Srbije i Makedonije, u okviru Istorijskog odbora HOJ (Udruženje Jevreja poreklom iz Jugoslavije). Osim velikog broja različitih članaka vezanih za život Jevreja na teritoriji Jugoslavije, napisala je nekoliko odrednica u enciklopediji Jad Vašem i Leksikonu jevrejskih zajednica Jugoslavije. Na osnovu njenih iskustava sa Golog otoka, iznetih u razgovoru sa Danilom Kišom, snimljena je serija Goli život (1990). Pisala je na srpskom i hebrejskom jeziku i bavila se prevođenjem dela izraelskih pisaca. Godine 1990. je napisala knjigu Jevreji u Pirotu.[2] Napisala je dva članka u listu Politika iste godine: Držite se zajedno, vaša snaga je u jedinstvu i Akcija za istoriju - spomenik jevrejskim žrtvama. Na podsticaj Danila Kiša napisala i objavila je knjigu o sudbini na Golom otoku u knjizi „Ljubičica bela“ (aluzija na, tada često pevanu, pesmu „Druže Tito, ljubičice bela...`). Knjiga je postala bestseler u Izraelu. Život u nacističkim logorima je opisala u knjizi „Odjednom drukčija, odjednom druga“. Takođe je pisala o Jevrejima na prostoru bivše Jugoslavije, o čime svedoči zbornik „Da se ne zaboravi“. Na kraju života na srpskom, hebrejskom i engleskom jeziku obelodanila je veze jerusalimskog muftije Hadži-Amina Huseinija sa nacističkom Nemačkom i njegovo delovanje u Bosni za vreme Drugog svetskog rata, čije se posledice osećaju do današnjeg dana na Bliskom istoku i Balkanu. Na anonimnim konkursima u organizaciji Saveza jevrejskih opština Jugoslavije (Srbije) učestvovala je od 1983. do 2006. godine, gde je bila dobitnik najvećeg broja nagrada. Autor je 24 nagrađena rada, koja su posvećena izučavanju istorije Jevreja u Srbiji, ali i šire. U znak pijeteta prema njoj, Izvršni odbor Saveza je 24. januara 2010. godine doneo odluku da se prva nagrada koja se dodeljuje na konkursu, imenuje po njoj - Prva nagrada „Ženi Lebl”

I - 420; II - 524, mek povez Да је којом срећом српска Отаџбина — постојбина мојих прадедова — остала у дуготрајном миру, после ослобођења и уједињења Српства 1918. године, ја бих се највероватније, доследно својим старим, одазвао сељачком позиву. — Да на имању свога оца, које је дед откупио од Турчина, орем и сејем, да косим и жањем, да гоним коње у гувну који копитама истресају жито из јечмена, ражана и пшенична класа од кога се прави „насушни хлеб“. Да одгајам стоку — овце, козе, говеда и коње; да косим ливаде и чаире, да сечем листобер за прехрану стоке преко зиме; да лети изгоним стоку на пасишта по планини, да је напајам на коритима са истопљеном водом од леда и снега, извађеног из јама, вртача и дубодолина. Моја срећна будућност проширила би се и на одлажење у варош и састанке: куповао бих намирнице, продавао стоку на пазару, слушао од варошана „шта се ради у свету“. Ишао о празницима цркви и на састанке; веселио се са рођацима и певао с њима враћајући се кући. Сретала би ме мајка, ако нико други не би био, помиловала руком и очима. Бавио би се „спортом“ када је зима и ора за лов, ловећи дивљач по планини. У доколици, преко зиме, читао песмарице и учио песме напамет, оне о бојевима, певао их уз гусле па какав био глас и гудало. Та неостварена будућност мога живота, по злом удесу избијања Другог светског рата, претворила се у нешто друго, сасвим неочекивано и непредвиђено. Уместо плуга, да је остао мир, узео сам пушку, када је севнула искра устанка у моме селу Казанци у Гацку, Херцеговина, и тако постао борац у четничком рату који се водио 4 године под старешинством Драже Михаиловића, народног вође и првог устаника у окупираној Европи. Када је Отаџбина пала у комунистичко ропство 1945. године продужио сам четовање по српским планинама још 5 година. Тако сам у четовању и под оружјем провео више од 9 година — од 6. јуна 1941. до 10. августа 1950. Из тога живота је и ово моје „сећање“, писано по изласку из Отаџбине. Шта је написано и ко је писац, то је прва ствар коју заинтересовани хоће да сазна чим отвори књигу? У мојим сећањима или успоменама из четничке борбе, који се састоје од 2 главна дела написано је следеће: У ПРВОМ ДЕЛУ под насловом „У ДОБА РАТА“ изнето је о устајању Срба у Гацку на отпор хрватској злочиначкој усташкој војсци која је, посретством немачких и италијанских окупатора, хтела да уништи српски народ свугде где се протезала њихова пупет држава. Изнети су догађаји у почетку устанка, за први месец дана, са више опширности и подробности. Ту је први напад на усташку посаду, на жандармериску станицу у Казанцима, 6. јуна 1941. заузимање положаја од Самобора до Степена према усташкој Фазлагића Кули, борбе око Зборне Гомиле, Пустог Поља и Степена. Напад на варошицу Автовац и заузимање од усташа, уочи Видовдана 1941. г. Напад на италијанску извиђачку колону, која је хтела да оспори заузимање Автовца, и суочавање са усташким злочинима на Коритској јами, у коју су хрватске усташе бациле преко 300 Срба. Почетак борбе са комунистима и њихова оргијања из првих дана њиховог крвавог заснутка и пира над националним Србима и Српкињама. Једна већа операција четника Невесињског корпуса, у мају и јуну 1942. г. која је допринела поразу комуниста са терена Херцеговине и Црне Горе, описана је како сам је ја видео. Борбе „гатачких јуришлија“ свуда по Гацку и деловима Невесиња, Билеће, Требиња, Љубиња и Стоцу. На простору Пиве, Голије и Бањана, и путем кроз Босну, до Лијевча Поља и пл. Козаре, где су безмало сви нестали. Одступање преко Словеније и прелажење у Аустрију. Ступање у додир са Енглезима и како су нас изручили комунистима. 30 дана прогонства у унутрашњост земље и бежање из Теслића, у Босни. Шеснаест дана путовања преко планина, од Теслића до Гацка, наилажење на остатке лешева и спреме куда се Дража са србијанским четницима пробијао за Србију. Поново „савијање гнезда“ у планинама свога родног краја и настављање борбе мањих четничких група. У ДРУГОМ ДЕЛУ под насловом „ПОСЛЕ РАТА“ или „Борба до последње капи крви“, изнет је живот патње и страдања у шуми од 1945 — 1950. У овом делу, о коме се мало у јавности зна, заинтересовани читалац може наћи горког искушења и нечувених напора како се четници, и после рата, дуги низ година, одржавају по планинама, жестоко прогоњени од комунистичких власти. Ноћни додири са народом и исказивања заједничких мука, сукоби по кланцима са потерницама, скривање трага и зимовања по највећим планинама, брдима, јамама, пећинама, покретања и искакања у снег пред куршуме. Погибије четника по планини Сомини. Масовне потере и претње комуниста на уништењу преосталих четника. Прогонства породица и пријатеља четника у сабирне логоре ради боље контроле над четницима у шуми. Пуштају их само кад сазанају да је њихов четник погинуо. Садизам и мрцварење тела погинулог четника — песме и коло око убијеног! Нечувене страхоте комунистичког терора над противницима свог злогласног режима. Под насловом „ОДЛАЗАК ИЗ ОТАЏБИНЕ“ или „путем кроз беспуће — из Херцеговине за Грчку, од 25. маја до 10. августа 1950.“ читалац може наћи како је једна четничка група од 5 бораца покушала да се пробије за Грчку, преко планина Црне Горе и Јужне Србије. Овде је учињен последњи напор који се могао дати да неко пређе у иностранство из толике даљине, на томе путу је остављено 78 дана. Од петорице четника, колико их је пошло за Грчку, пробила су се само двојица; остала тројица су погинули у арнаутском насељу Дреница код Метохије. Како се пело на највише висове Шар планине, да се узме „оријентација“, и вијугало између албанских и југословенских караула по граници, са тачношћу је описано. Наилазак на граничне страже и заседе, на запете мине, вучје јаме; упадања у непозната села и заглављивања по непознатим планинама, отимања хране од Арнаута и тешкоће око прелажења река, били су свакодневна појава двојице претеклих четника који су се пробили у Грчку. Патње без воде по безводним планинама и храњење попрженим житом из отрешеног класа по пољима, били су чести догађаји на путу. Губљење оријентације и помисао на самоубиство пратили су нас на више места. Прелажење у Албанију, због непознавања правца куда да се иде, тешкоће на томе путу који је трајао 5 дана. Пролажење кроз албанска војничка заседања која су била истурена по граници због сукоба са Југославијом. Несташица воде и хране и опасно провлачење на албанско-грчкој граници, где је логоровала војска, због затегнутих односа и недавно протераних комуниста из Грчке. Све се то може наћи, скоро сваки преживели дан, у опширном напису „Путем кроз беспуће“, који је спреман за посебну књигу. Цела грађа, која је сабрана у овој књизи производ је мојих доживљаја и очевидности. Ништа није узето по „чувењу“ и најмање има туђих навода. Сви преживели догађаји су суочавање у њима и пренешени су на хартију са најбољим сећањем и жељом да буду најтачнији. Ако понегде има „песничке ноте“, то је „мана“ свих горштака из гусларског краја. Има понегде и поноса, али не претераног и незаслуженог, него онаквог за који Његош каже: „Није срамно похвалит се право“. Ја то нигде нисам чинио у односу себе него у односу описивања јунака према којима нисам могао „срцу одолети“ а да не кажем и коју похвалну реч. Описивања догађаја нису само на простору свога ужег краја, она се протежу дуж целе Југославије, чак и даље — од Тирола у Аустрији до близу Грамоса у Грчкој. Ја сматрам да ће и за будућег историчара понешто бити од важности из ових мојих успомена. Када, рецимо, по неком фосилу или каквој другој ископини из земље, могу да пронађу колико је стара и из кога доба потиче, или из записа који су писали невешти људи, стручњаци нађу драгоцености — можда ће онда и овде бити нечега за што се иначе не би знало. Ја сам, што сам више могао, избегавао да пишем о оним стварима које су други писали и објавили. Такође, нисам стајао на брду него под брдом, па нисам могао добро видети „шта се све ради“, као они што су били на положајима и одговарајућим местима. Да сам тада мислио на писање, вероватно бих имао шире погледе. О ономе што нисам добро „осмотрио`, нисам писао. Ја сам носио пушку, а не перо! Грађа која је унета у ову књигу није спремана за књигу, бар овакву целокупну какву сам спремио сада. Ово су мањи и већи написи објављени у новинама, у периоду дужем од 25 година. Тако ови (састави) неће бити добро сложени и по хронолошком реду. Биће неких „прескока“ у првом делу „Из доба рата“, али ће то мањи чланци, који су писани о „годишњицама“, „Божићима“ и другим истакнутим догађајима, потпуно допунити што је у недостатку. „После рата“ и „Одлазак из Отаџбине“ су потпуни састави, спремни да се објаве као посебне књиге. На крају да поменем и то — шта ме је потстакло да пишем о четничким борбама по изласку из Отаџбине, у страни свет и емиграцију. Највише је деловало то, што из оне средине, где сам пролазио у борбама, разним патњама и страдањима, није преживело много бораца, њих је врло мало у емиграцији, а нема их много ни у земљи. Када сам живео са њима, онима што су пали за Српство, нарочито после рата у шуми, ми смо се међусобно разговарали и о томе, ако неко преживи, да каже како смо живели. Пошто су ово мањи и спореднији догађаји збивања у најновијој српској историји, то би могли пасти у заборав, па ме је, с те стране, потстрекивала жеља да радим на овом објављивању. У земљи, где влада комунизам, набацано је доста корова на све што је српско и четничко. Преостаје да преживели, који се налазе у слободи, раде на обарању комунистичких неистина које су се почеле ширити из оквира њихова домена. Као дугогодишњем четничком борцу у Отаџбини мени ни крв није дала „мира“ да после боја бацим копље у ледину и седим скрштених руку у емиграцији. Остао сам под заклетвом своме мученичком народу и палим саборцима да очувам њихов аманет и да се борим до последњег даха свога живота. То је за мене најмања жртва а највећи понос. Да је било места за оружану борбу никада не би узео перо, јер оно није моје занимање — моја је пушка у рату и плуг у миру моје Отаџбине. Велико гостопримство нашао сам у „Канадском Србобрану“, органу Српске народне одбране у Канади, у којем сам, скоро од његовог изласка, почео објављивати чланке из четничке борбе и своја запажања у односу борбе против српских непријатеља, као што су комунисти у земљи и усташе у иностранству. Чланцима о четничкој борби „Канадски Србобран“ је осветљавао гробове у тами наше поробљене Отаџбине. У раду око штампања изашли су у сусрет и помогли: Српска народна одбрана у Канади, уступила је своје машине за слагање текста; г. Лазар Стојшић, пешадијски мајор Краљевске војске, пре рата, и уредник „Канадског Србобрана“ више од три деценије, извршио је коректуру текста пре и после слагања; инж. Гвозден Ђ. Бајић, сложио је текст на машинама и извршио техничку припрему за штампу, уз минималну награду. Њиховом помоћи смањен је материјални издатак за штампање књиге, на шта им се свесрдно захваљујем. Уз то, као најглавније, они су имали у виду да, својим радом и доприносом, помажу српску националну борбу која се води — изношењем дела на видело из прошлог рата, са чим се уједно осветљава истина и пали свећа палим у борби за слободу српског народа. Велику моралну подршку имао сам и код читалаца „К. Србобрана“ који су ми бројним писмима и порукама дали више воље да радим на објављивању. Многи од читалаца „К.С“, са којима сам се срео, стиснули су ми десницу и кроз сузно око проговорили шта мисле о преживелим догађајима из четничке борбе коју су читали у „К. Србобрану“. Неки су нашли себе и своје „доживљаје“ који спавају на срцу у њима. Они који нису имали среће да се боре у Равногорском четничком покрету, него су стицајем околности живели ван Отаџбине, стекли су више сазнања и добили јаснију слику о ратним догађајима у њиховој земљи и још више заволели своје четнике — борце за слободу. Нашло се љубитеља слободе и међу младим српским снагама, које пристижу из Отаџбине, па су са одушевљењем читали чланке у „К.С“, о борбама четника за време рата и после њега. У књизи има више од половине градива које нигде пре није објављено. Сабрано у једном делу биће прегледније и лакше за читање. По садржају на крају књиге лако ће се моћи наћи шта је од интереса за читање — из кога доба и о чему. Моја жеља је одувек била да упознам што већи број читалаца о догађајима у земљи за време рата и четничкој борби у њима, зато сам претходно и објављивао већи број чланака у новинама о томе. У нади да ће ускоро гранути сунце слободе српском народу у нашој Отаџбини па ће искрснути боље могућности, и виша сазнања о праведним жртвама које су пале на бранику Српства и слободе. * Алекса Тепавчевић, рођен 28. јануара 1920. године у херцеговачком селу Казанци, у Гацку, од оца Јакова и мајке Саве рођ. Слијепчевић. Без школског образовања сем основне школе. Детињство и младе дане провео на сеоском имању код свога оца. У почетку устанка у своме месту ступио у четничке одреде и борио се у њима до завршетка рата. Пред крај рата повлачио се са четницима у Босну, после у Словенију. Прешао у Аустрију (1945), ступио у додир са британским трупама код Бељака, од којих био враћен и предат комунистима на жељ. станици Јасенице. Прогоњен 30 дана под стражом комуниста у правцу „свог родног места“; на том путу, код Теслића у Босни, извршио бегство и планинама дошао у свој родни крај. Ступио у додир са четничким групама у пределу Херцеговине и наставио четовање. Провео у шуми 5 година после рата, уз велике патње и страдања. Доживео 1950. годину и са четири претекла саборца отступио за Грчку. На том путу, од 78 дана, изгубио три саборца — сапутника. Прешао у Грчку са Димитријем Црногорцем на предело Кастурије у Грчкој. Око годину дана провео у избегличком логору Лаврион, одакле емигрирао у Канаду 1. децембра 1951. године. У Канади, као „новој отаџбини“ настањен и живи стално до данас. Као фабрички радник узгредно се бави писањем у српским емигрантским листовима: „Канадском Србобрану“, „Слободи“ и „Српским Новинама“. Писао већином о преживљајима из доба рата на коме искуству темељио своја излагања о националним проблемима. Писао и о животу националне српске емиграције, о њеном одржању у туђини и борби за ослобођење поробљене Отаџбине испод комунистичког ропства. Поред овог дела, „Борба за Слободу“, које сада издаје, у рукопису му стоји напис „Из живота мојих земљака“ — углавном патње и страдања изнета кроз разговор сељака и сељанки са којима је писац био тесно повезан у току рата и после њега.