Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) bio je prvi istorijski sociolog u Srbiji. [1] Biografija Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite.

„VIZIJA SLOBODE (Elibertacija Sombora 1745-1749)“ Milan Stepanović Iz štampe je danas izašla nova monografija Milana Stepanovića „VIZIJA SLOBODE (Elibertacija Sombora 1745-1749)„, koja govori o najznačajnijem periodu somborske istorije, kada su ovdašnji srpski i bunjevački graničari, sa nesvakidašnjom upornosti, odlučno, jedinstveno i sa iskazanim diplomatskim umećem, istrajali u podvigu uzdizanja svog dotadašnjeg vojničkog šanca u slobodan i kraljevski grad Zahvaljujući njima Sombor je 1749. godine stao na prag građanskog društva, što je omogućilo njegov prepoznatljiv urbani i društveni razvoj u jedan od najlepših i najznačajnijih vojvođanskih gradova. Knjiga ima 224 stranice, velikog je formata (33 x 24 cm), tvrdog poveza i štampana je u koloru. Osim ostalog, njome se obeležava 75 godina postojanja i rada somborskog Istorijskog arhiva i 275 godina od proglašenja Sombora za slobodan i kraljevski grad. Premijerno će (vrlo kratko, napominje autor) biti predstavljena 30. novembra (u 12 časova), na svečanosti povodom 75. godišnjice somborskog Arhiva, a promocija knjige uslediće 16. februara 2024. (veče pred Dan Grada) u zdanju somborske Županije. Izdavači knjige su Istorijski arhiv Sombor i UG „Norma“ Sombor, a dizajn knjige načinio je J. M. Jofke. Njeno objavljivanje pomogli su Grad Sombor i Pokrajinski sekretarijat za kulturu. „Vizija slobode“ predstavlja 39. knjigu ili monografiju koju je napisao ili priredio somborski pisac, publicista, zavičajni istoričar, Milan Stepanović. Монографија „Визија слободе – Елибертација Сомбора 1745-1749“ је објављена у издању Историјског архива Сомбор и удружења грађана „Норма“, а њено објављивање помогли су Град Сомбор и Покрајински секретаријат за културу и информисање АП Војводине. Према речима првог рецензента овог дела, проф. др Владана Гавриловића са Филозофског факултета у Новом Саду, ради се о волуминозној монографији која, као и претходне Степановићеве књиге, сведочи о пребогатој, изузетно занимљивој и још увек до краја неиспричаној историји Сомбора. - Она кроз различите историјске епохе описује пут елибертације Сомбора и за коју је надарени Сомборац и повесничар града Милан Степановић урадио ог- роман посао, спојивши и сагледавши досадашња, већином парцијална истраживања – рекао је проф. др Гавриловић, док је његов колега доц. др Атила Пфајфер, уједно и други рецезент књиге, историјски растумачио појаву слободних и краљевских градова и њихових права и повластица које су уживали. - Степановићева монографија „Визија слободе” је с једне стране резултат озбиљног прикупљања и анализе постојећих архивских извора и литературе чији списак можемо да пратимо чак на 10 страна при крају књиге, а с друге стране представља и одличан преглед историје града између 1745. и 1749. године, тако да ова и естетски лепа књига, на којој можемо као грађани Сомбора да будемо захвални њеном аутору и издавачима, успешно и свеобухватно сажима период елибертације Сомбора и јасно сведочи о том времену и о великом подухвату Сомбораца, који су, пре 275 година, успели да, после три и по године упорне борбе, остваре наизглед неостварив подухват и да се изборе за статус града, који је касније профилисао Сомбор у место какво данас познајемо и волимо – рекао је Пфајфер. М. Миљеновић L. 2. SAJ. D. 1. POL. 3

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica se odvojilo od tabaka, znaci nije pocepano samo se odvojilo. Sve ostalo uredno! Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Kao nova knjiga Sima Milutinović Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj.[1] U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Bio je privatni učitelj Petra II Petrovića Njegoša. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[2] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[3][4] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[5] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[6]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva prosvete i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [7] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[8] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[9] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo[uredi | uredi izvor] Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[10] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[11] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica.[5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihovil Bolonić (Vrbnik, 3. siječnja 1911. – Krk, 16. veljače 1984.) je bio hrvatski povjesničar te aktivni društveni radnik. Životopis Rodio se u Vrbniku 1911. Studirao je u Ljubljani gdje je diplomirao na Bogoslovnom fakultetu. Radio je kao tajnik Krčke biskupije. Obnašao je dužnost Stolnog kaptola na Krku i tajnog komornika (noseći naslov monsinjora). Iako je bio crkvenom osobom, Izvršno vijeće Sabora SRH dodijelilo mu je `izuzetno priznatu mirovinu` zbog zasluga na kulturnom polju. Znanstvenim se radom bavi u kasnijoj dobi. Uglavnom se je bavio arhivskim materijalima na Krku. Najviše ga je znanstveno zanimala srednjovjekovna i novija povijest Krka, glagoljaška prošlost Krka i okolice, a osobita mu je zasluga otkrivanje ekonomskog i socijalnog položaja malog primorskog puka u prošlosti. Kao društveni radnik djelovao je u okviru akcija Katoličke Crkve i SSRNH. BOLONIĆ, Mihovil, povijesni pisac (Vrbnik na Krku, 3. I 1911 — Krk, 16. II 1984). Osnovnu školu završio je u Vrbniku, gimnaziju polazio u Krku (1921–27) i Splitu (1927–29), teologiju studirao u Splitu (1930–32) i Ljubljani (1932–36). Za svećenika je zaređen 1934. Obavljao je službe kapelana (1934–36), biskupijskog arhivara (1936–54) i tajnika biskupske kancelarije (1954–79) u Krku. Istodobno je bio dijecezanski konzultor i prosinodalni ispitivač. — B. istražuje kulturnu, socijalnu i crkvenu prošlost otoka Krka, kvarnerskih otoka i Hrvatskog primorja, napose djelovanje i život glagoljašâ. Objavio je više priloga i povijesnih rasprava u časopisima i godišnjacima: Krčki kalendar (1953–55), Bogoslovska smotra (1965–68, 1970, 1972, 1973, 1975–77), Krčki zbornik (1970–72, 1975), Vjesnik Historijskog arhiva u Rijeci i Pazinu (1972, 1974), Senjski zbornik (1973–75, 1977), Istarska danica (1974), Croatica Christiana periodica (1980) i dr. U brojnim studijama i djelima B. obrađuje dosad nedovoljno rasvijetljena pitanja iz krčke povijesti, temeljeći ih na bogatoj faktografskoj građi i obilju izvornih podataka. DJELA: Parčićeva tiskara u Glavotoku. Rijeka 1965. — Krčki seoski kaptoli pioniri i nosioci liturgijskog života. Bogoslovska smotra, 38(1968) 2, str. 263–284. — O životu i radu Ivana Feretića (1769–1839). Krčki zbornik, 1970, 1, str. 285–349. — O životu i radu Dragutina A. Parčića. Bogoslovska smotra, 42(1972) 4, str. 413–433. — Crkveni patronat na području senjsko-modruške biskupije. Senjski zbornik, 5(1973) str. 219–318. — Kapari vrbnički. Zagreb 1973. — Bratovština sv. Ivana Krstitelja – Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Zagreb 1975. — Stoljetne veze krčkih i senjskih glagoljaša. Senjski zbornik 6(1975) str. 81–139. — Ekonomsko-socijalno stanje krčkih glagoljaša. Bogoslovska smotra, 45(1975) 1, str. 97–116; 46(1976) 4, str. 475–500; 47(1977) 1, str. 101–123. — Otok Krk kroz vjekove (suautor I. Žic Rokov). Zagreb 1977. — Otok Krk kolijevka glagoljice. Zagreb 1980. LIT.: N. Marulić: O prvoj štampariji na otoku Krku. Krčki zbornik, 1972, 5, str. 408–409. — M. Bogović: Bratovštine na otoku Krku. Zvona, 15(1976) 5, str. 5. — V. Dorčić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic-Rokov, Otok Krk kroz vjekove. Marulić, 11(1978) 2, str. 206–207. — S. Kovačić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic Rokov; Otok Krk kroz vjekove. Crkva u svijetu, 13(1978) str. 183–184. — Isti: Mihovil Bolonić, Bratovština sv. Ivana Krstitelja Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Ibid., str. 184–185. — D. Horvatić (D. H.): Mihovil Bolonić »Otok Krk, kolijevka glagoljice«. Marulić, 14(1981) 4, str. 420–421. — F. E. Hoško: Mihovil Bolonić – Ivan Žic-Rokov: Otok Krk kroz vjekove. Croatica Christiana periodica, 5(1981) 7, str. 79–81. — Isti: Mihovil Bolonić: Otok Krk kolijevka glagoljice. Ibid., str. 81–83. — P. Strčić: Radovi Mihovila Bolonića o Krku i glagoljaštvu. Jadranski zbornik, 12(1982–85) str. 555–563. — Isti: In memoriam mons. Mihovilu Boloniću. Vjesnik, 45(1984) 13 097, str. 5. — M. Valković: In memoriam – Mihovil Bolonić 1911–1984 (s bibliografijom radova). Croatica Christiana periodica, 8(1984) 14, str. 225–229. — A. Benvin: In memoriam Mihovil Bolonić. Slovo, 35(1985) str. 155–156. Glagoljica (staroslovenski – sloven – `sloviti` – `govoriti`) je pismo koje su slovenski narodi koristili u drugoj polovini 9. veka. U današnjoj nauci prevladava mišljenje da ju je sastavio jedan od slovenskih misionara Ćiril u drugoj polovini 9. veka (oko 863. godine), uz pomoc svog brata Metoda. On je tim pismom preveo Bibliju i to na staroslovenski jezik. Glagoljica je sastavljena, po jednoj hipotezi, prema grčkom tajnopisu. Prvobitno je imala 40 slova, a posle 38 slova (svako slovo je imalo dvojaku vrednost – glasnovnu i brojnu). Od spomenika pisanih glagoljicom poznati su: Zografsko jevandjelje, Asemanovo jevandjelje, Sinajski psaltir, Marijinsko jevandjelje, Baščanska ploča i Kocev glagoljaš, Bečki listići, Hrvojev misal. Originalni tekstovi Kirila i Metoda nisu sačuvani, vec samo prepisi tih tekstova s kraja 10. i početka 11. veka. Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. Ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U zapadnim predelima glagoljica je ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta glagoljica. U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski. Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani `glagoljasi`, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica).

Autor - osoba Đurić, Antonije, 1929-2020 = Đurić, Antonije, 1929-2020 Naslov Za čast Otadžbine : kako se Beograd borio u Prvom svetskom ratu / Antonije Đurić Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Čačak : Litopapir) Fizički opis 463 str., [32] lista s tablama ; 24 cm Zbirka Izabrane knjige Antonija Đurića ; ǂknj. ǂ2 (broš.) Napomene Str. 5-22: Predgovor / Petar Opačić. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Beograd -- 1914-1915 -- U literaturi Autor - osoba Đurić, Antonije, 1929-2020 = Đurić, Antonije, 1929-2020 Naslov Solunci govore / Antonije Đurić Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 7. dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Čačak : Litopapir) Fizički opis 426 str. : ilustr. ; 24 cm Zbirka Izabrane knjige Antonija Đurića ; ǂknj. ǂ1 ISBN 86-391-0117-5 (broš. sa omotom) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Solunski front -- U uspomenama Naslov Žene-solunci govore / Antonije Đurić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Čačak : Litopapir) Fizički opis 279 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Đurić, Antonije, 1929-2020 = Đurić, Antonije, 1929-2020 Zbirka Izabrane knjige Antonija Đurića ; ǂknj. ǂ3 ISBN 86-391-0042-X (broš.) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Solunski front -- Žene -- U sećanjima ZA ČAST OTADŽBINE Kako se Beograd borio u Prvom svetskom ratu SOLUNCI GOVORE Autor nam ovim delom upotpunjava sliku o jednom ratu, stradanjima, strašnim ljudskim sudbinama, stavljajući fokus na ljubav prema otadžbini i postavljajući je kao glavni odgovor na mnoga pitanja vezana za ovu tematiku. Ovo delo takođe ljude o kojima govori oslobađa konteksta davne prošlosti, približavajući nam njihove lične sudbine, strepnje i hrabre odluke. ŽENE SOLUNCI GOVORE Povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata Evro–Đunti je objavio knjigu Antonija Đurića, potresno svedočanstvo o hrabrim i odvažnim kćerima Srbija koje su branile obraz i čast svog naroda u Prvom svetskom ratu, o kojima je svetska štampa pisala sa divljenjem, a čuveni francuski generali, poput Franše D’Eperea, u njima videli veliku uzdanicu za odbranu od neprijatelja. Svetska štampa donosila je njihove slike na svojim naslovnim stranama i sa divljenjem izveštavala o junačkim podvizima velike Milunke Savić, srpske Jovanke Orleanke, i Sofije Jovanović, čuvene braniteljke Beograda.Antonije Đurić pripoveda nam o podvizima i junaštvu odvažne Vasilije Vukotić, ćerke serdar Janka Vukotića, Nataliji Bjelajac, hrabroj Slovenki koja je napustila rodni Maribor i pošla da brani srpsku zemlju. Tu su i priče o Marici Savić, Milosavi Perunović, Lenki Rabasović i mnogim drugim heroinama koje su preživele sve strahote Albanije i hrabro zakoračile na Solunski front, kako bi učestvovale u oslobađanju svoje voljene otadžbine.... Ja sam ih gledao i na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama, u kojima su na materinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, i u kojima semasovno umiralo od gladi i zime... Gledao ih i divio im se! Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koju one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti – izabrale smrt... - Anri Barbi, francuski književnik Antonije Đurić (Sjenica, 21. januar 1929 – Čačak, 15. avgust 2020) bio je srpski novinar, književnik, istoričar i publicista. Gimnaziju je završio u Užicu. Zbog pisanja protiv komunističkog režima, robijao je sedam godina u sremskomitrovačkom zatvoru u isto vreme što i Stevan Moljević koji je preminuo u zatvoru, Đuro Đurović, Vojin Andrić, Kosta Kumanudi, Dragić Joksimović koji je takođe preminuo u zatvoru, sveštenik Sava Banković i Borislav Pekić. Posle izlaska iz zatvora, najveći deo svog radnog veka proveo je radeći kao novinar u „Ekspres politici”. Po njegovoj drami „Solunci govore”, napravljen je i istoimeni televizijski film 1990. godine a on je bio scenarista filma. Bio je član Udruženja književnika Srbije. Imao je redovnu mesečnu kolumnu u listu „Srbija” iz Kanade i radio je kao saradnik „Srpskih novina” iz Čikaga. Antonije Đurić je živeo i radio u Čačku, gde je i preminuo 15. avgusta 2020. godine. Sahranjen je 18. avgusta na groblju Dovarje u Užicu, pored svog oca Milorada, četnika u jedinici vojvode Vuka. Dela Knjige „Solunci govore”, „Za čast otadžbine” i „Žene-Solunci govore” „Solunci govore” (1982) „Kraj Morave dolina nade” (1983) „Za čast otadžbine” (1985) „Žene-Solunci govore” (1987) „Obaveštajac kaplar Miloje” (1990) „Po zapovesti Srbije” (1994) „Ravnogorci govore” (1996) „Crvena kuga – tri toma” (2016) „Juriš u porobljenu otadžbinu” (2016) „Toplički ustanak” (2017) MG116 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Staracke pegice na bocnim stranama tabaka, sve ostalo uredno! Fototipsko izdanje iz 1890 Knjiga `Stara Srbija i Makedonija` autora Spiridona Gopčevića predstavlja detaljan opis stanovništva i običaja tog područja koje obuhvata teritoriju od Skoplja do Soluna, od Prištine do Verije. Autor nam donosi putopisne beleške, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara, kao i druge zanimljive detalje o životu i kulturi srpskog naroda u tom području. Drugi deo knjige se bavi srpsko-bugarskim sporom o Makedoniji i Staroj Srbiji, gde je izložena istorija njihovog suparništva, jezik Makedonaca i Staro-Srbijanaca, običaji, način života, narodne pesme i druge karakteristike ovog prostora. Autor takođe analizira procese islamizacije, pojelinjenja, bugarizacije i albanizacije u regionu. Spiridon Gopčević, pseudonim Leo Brener (nem. Leo Brenner; 9. jul[1] 1855, Trst – 1928) bio je srpski istoričar, astronom, ratni izveštač, poliglota i pisac. Poreklo Potiče iz srpske porodice (obitelji - po Dositeju) iz Trsta, koja se onamo doselila iz Herceg-Novog u vreme kada je taj grad bio duhovni centar Srba. Bili su iz bokeljskog mesta Podi.[2] Gopčević je porodica `crnogorska` koja je od strane `venecijanaca` u 17. veku na stepen grofstva `uzvišena`. Tu se kod tršćanskog milionera, grofa Gopčevića u Trstu u gostima rado bavio i veliki Njegoš, njegov srodnik.[3] Novosadski časopis `Danica` je objavio Njegoševu pesmu pod nazivom `Pirovanje`, za koju stoji u napomeni da je nastala `U Trijestu, 7. dekembrija 1850. kod g. Spiridona Gopčevića`.[4] Spiro je rođen je u leto 1855. godine u `Gopčevića palati` na Velikom kanalu u Trstu.[5] Otac Spiridon bio je `prvi` trgovac (velikokupac[6])u Trstu, a majka Lujza rodom Emanova bila je Bečlijka. Bez oca je mali Spiridon ostao kad mu je bilo šest godina, a bez majke u osamnaestoj. Otac imenjak `prvi pritežilac lađa` i veliki trgovac austrijski - propao je tokom jednog velikog špekulantskog poduhvata. On je nakon finansijskog sloma iz 1856. godine, kada su mu tokom rata stradale 32 lađe sa kupljenom hranom (žitom) u Azovskom moru[7], poludeo i u bečkom sanatorijumu izvršio samoubistvo. Mladi Špiro je završio gimnaziju u Melku, a u Beču trgovačku školu i konzervatorijum. Zatim se za svoju dušu privatno školovao - `odao istorijskim, geografskim, militarskim (vojnim) i nautičkim (vojno-pomorskim) studijama`. Afinitet pokazuje i prema lingvistici; navodno je učio 28 jezika, od kojih je taj poliglota govorio 13. Između 1872-1892. godine putovao je neprekidno; prošao je celu Evropu, Severnu Ameriku, Malu Aziju, bio u Siriji, Palestini, Misiru, Sibiriji itd. Veliki neumorni avanturist duha i tela bio je po mnogo čemu neprevaziđen. Godine 1892. živeo je on u Celju u Štajerskoj; bio je to mali predah pred pohod u Dalmaciju.[8] Astronom Život je u mladosti proveo burno kao ratni izveštač i novinar sa Balkanskih ratišta. U braku će dobiti novi polet ka drugačijim aktivnostima. Bio je oženjen austrijskom plemkinjom Fani Manora Plasković iz Moravske, te uz podršku njene porodice otvara 1893. godine privatnu (`zvezdarnicu`) opservatoriju, na ostrvu Mali Lošinj (po Dositeju: ostrvu Malom Lošinju) koju naziva po njoj Manora.[9] Lošinj je izabran za lokaciju zbog izvanrednih klimatskih odlika koje uslovljavaju posebno vedro nebo nad tim ostrvskim mestom, što pogoduje opservaciji. Gopčević je bio upravnik te zvezdarnice u periodu 1893-1909. godine. Imala je ta ustanova najveći teleskop na Balkanu, koji se sačuvao. Pod pseudonimom „Leo Brener“ objavljuje mnoštvo opažanja Merkura, Venere, Marsa, Jupitera te Saturna. Kao priznanje za obiman posao jedan krater na Mesecu dobija ime po njemu Leo Brener. Špiro je propagirao astronomiju i tom cilju izdavao i svoj list sa tom tematikom `Astronomische Rundschau`. Stvaralaštvo Spiridon je bio izuzetno plodan pisac, koji je za kratko vreme ispisao obimno i interesantno štivo. Prvo delo mu je objavljeno u Lajpcigu 1877. godine i to na nemačkom jeziku: `Montenegro und die Montenegriner`. Knjigu je posvetio Darinki, udovici crnogorskog kneza Danila.[10] U tom spisu je inače kritikovao crnogorskog vladara kneza Nikolu Petrovića, sa kojim je bio u sukobu. Ubrzo je objavio istoriju crnogorsko-turskog ratovanja 1876-1878. godine. Posle bavljenja u Crnoj Gori, veliki avanturista je slično prošao među Albancima pa Bugarima. Nakon dolaska u sukob sa vladajućim krugovima tih zemalja, Gopčević bi ih pisanjem razobličavao. Usledila su zatim druga u dobroj meri intrigantna dela o Albancima i Bugarima, poput: `Oberalbanien und seine Liga` (Lajpcig 1881) i `Bulgarien und Ostrumelien` (Lajpcig 1886). U Beču je 1889-1890. godine izdavao jedan časopis i jedan dnevni list (Wiener Tagespost).[5] Za petnaest godina Gopčević je objavio dvadeset opsežnih dela i brošura (poput `Istina o Makedoniji`[11] iz 1890), jedan roman (`Beata`), šest novela, 250 `militantnih i maritimskih` članaka, 30 naučnih radova, 85 beletrističnih članaka, te 1350 političkih i rasprava u čak 76 raznih časopisa.[12] Ostali rad Etnografska karta „Stara Srbija i Makedonija“. Nakon `razlaza` sa Bugarima, zbog pisanja o bugarskim zločinima u Pirotu, Spiridon se najzad okreće svom srpskom rodu. Od tada on je sa strašću kakva se retko sreće, ispisao mnogo sjajnih stranica braneći srpstvo, naročito u Makedoniji. Između ostalog rad Spiridona Gopčevića po Južnoj Srbiji i Makedoniji tek sada dolazi do izražaja te mu se pridaje veliki značaj, u kojem detaljno opisuje stanovništvo tog područja od Skoplja do Soluna, te od Prištine do Verije, običaje srpskog naroda u tom području, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara te islamizaciju, pojelinjenje, bugarizaciju i albanizaciju istih, a pre svega uz pomoć Sionskih `ćeri, organizaciju, koja je finansirana s`polja, te otvaranje bugarskih gimnazija za opismenjavanje srpskog stanovništva, odricanje od slavljenja krsnih slava i sl. Najznačajnije delo iz ove tematike je `Stara Srbija i Makedonija`. Napisao je i knjigu `Crna Gora i Crnogorci`, koju je žestoko kritikovao Bernhard Švarc zbog navodne pristrasnosti na štetu Crnogoraca. Iako u Trstu, Spiridonu je uvek bilo blisko Srpstvo, Crna Gora i Srbija, njegova je porodica bila veliki dobrotvor srpskog naroda, te ga je pomagala u ustancima.

K120 U dobrom stanju! Par stranica bukvalno par stanica, se uredno odvojilo od tabaka, znaci nije pocapanao ili nesto slicno samo se odvojilo od knjiskog bloka, nista strasno, i malo ostecena prednja korica u donjem delu ni to nije nista starsno, ostalo u dobrom i urednom stanju! - Podzemna carica - Trojica u mraku - Sedma Zrtva - Lutalica Chagos - Grob u prasumi - Meksikanac - Cvijet u kamenu - Posljenja petorica Andrija Maurović (1901 — 1981) je bio jugoslovenski i hrvatski crtač stripova, slikar i ilustrator. Delujući u maloj zemlji s nerazvijenom strip-tradicijom, zemlji neažurnih poslenika kulture, Maurović je, nažalost, iskusio sudbinu mnogih velikih umetnika i ostao je gotovo anoniman izvan njenih granica. Biografija Andrija Maurović, rođen je 29. marta 1901. godine u malom mestu Muo, kraj Kotora, kao sedmo dete Bokeljke i Slovenca, apotekarskog službenika austro-ugarske vojske. Nakon kratkotrajnog boravka u Krakovu, u Poljskoj, porodica Maurović se preselila u Dubrovnik, gde je Andrija proveo dane dečaštva i mladosti. Bio je slab đak, ali je od najranije mladosti pokazivao talenat za crtanje. U jesen 1920. godine prvi put odlazi u Zagreb u nameri da studira slikarstvo, ali se zbog besparice vraća kući. Prva izložba Kao osamnaestogodišnjak, 1919. godine, na jednoj zajedničkoj izložbi je u Dubrovniku izložio svoje prve radove. O uspehu tog prvog izlaganja nema nikakvih podataka, ali već sledeće 1920. godine Maurović ponovo izlaže i to 32 slike u tehnikama akvarela, ulja, pastela i ugljena. `Fali mu još dosta toga - osobito u tehnici; boje mu nemaju svježinu i prelazi su tvrdi ali se sve to dade postići školom i vježbanjem. Maurović je sada u 8. razredu gimnazije. Ovako mlad nas je začudio svojom prvom izložbom` - pisala je tadašnja kritika. Studije Kraće vreme (1921./1922.) bavio se glumom u sarajevskom pozorištu, a glumio je i u nekoliko nemih filmova. Pokazalo se kasnije da je ovo kratko filmsko iskustvo uveliko odredilo njegov način kadriranja stripova i ilustracija. Nakon odsluženja vojnog roka u Nišu, po drugi put odlazi u Zagreb kako bi otpočeo sa studiranjem na `Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt`, što je bio tadašnji naziv za Akademiju likovnih umetnosti. Upisao se u klasu Ferde Kovačevića. Ovoga puta Finansijski problemi su manji jer ga je pripomogla dubrovačka opština. Ipak Maurović je zarađivao za život izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige. U to vreme pravila Akademije zabranjivala su studentima takav rad, pa Maurović ubrzo prekida studije. U arhivi Akademije nisu pronađeni dokumenti na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je došlo do sukoba sa upravom i da je Maurović isključen sa Akademije. Profesionalac Nakon prekida školovanja u potpunosti se posvećuje ilustratorskom radu. Povremeno objavljuje karikature u dubrovačkom `Ježu`. Među sačuvanim brojevima `Ježa` prvi Maurovićev crtež naslovljen je Madam Pompadur i taj crtež možemo smatrati njegovim najranijim sačuvanim crtežom (`Jež`, Dubrovnik 1921., br. 4 od 1.5.1921). Od 1925. godine povremeno sarađuje i sa tada najznačajnijim humorističko-satiričnim časopisom u Hrvatskoj `Koprive`, a od 1928. dobija poverenje da radi naslovnice i zadnje strane za taj časopis i pokoji crtež unutar broja. Tokom 1930. godine većinu naslovnica je uradio Maurović što govori da je stekao ugled i status među ilustratorima i karikaturistima. Sarađivao je sa velikim brojem novina i časopisa među kojima su `Jutarnji list`, `Novosti`, `Koprive`, `Ženski svet` i `Kulisa`. Zlatno doba: 1935—1941 Uvozni strip, pretežno američki, sredinom tridesetih godina počeo je da osvaja čitaoce, pa su urednici zagrebačkih `Novosti` odlučili da otpočnu sa objavljivanjem domaćeg stripa, a taj veliki posao su poverili Andriji Mauroviću. Svoj prvi strip `Vjerenica mača`, prema delu francuskog pisca Paula Fevala, `Novosti` su počele objavljivati 2. maja 1935. godine. Reprint ovog Maurovićevog prvenca, u okviru biblioteke `Velikani hrvatskog stripa`, objavio je Osiječki `Format` 2006. godine. Posle `Verenice mača`, prvog `romana u slikama`, usledila su dva naučno-fantastična stripa, `Podzemna carica` i `Ljubavnica s Marsa`, a onda su se kao na pokretnoj traci počeli ređati stripovi: `Plen demona džungle`, `Razbojnikova verenica`, `Krvolok od Tanipura`, `Ognjem i mačem`, `Zlatarevo zlato` i mnogi drugi. Veliku slavu je stekao sa svoja prva dva vestern-stripa `Trojica u mraku` i `Sedma žrtva` za kojima slede `Gospodar Zlatnih bregova`, `Poslednja pustolovina Starog Mačka`, `Sablast zelenih močvara`... Strip junaci naprečac osvajaju publiku širom zemlje, a svom tvorcu donose ogromnu slavu - i isto toliko novca. `Zarađivao sam po sedamdeset-osamdeset hiljada tadašnjih dinara mesečno, a za taj novac je kuća mogla da se kupi`. - rekao je Andrija Maurović. `Ali, kako je dolazilo, tako je i odlazilo: piće, žene, lumpovanje, četa prijatelja koji se za tren okupe oko čoveka punog para; koliko god da ih ima, nikad dovoljno, i ništa mi od sveta toga nije ostalo...` Svoj stvaralački vrhunac Maurović je imao između 1935. i 1941. godine. U drugoj polovini pedestih godina (1956-60) nije objavio nijedan strip pokušavajući da se vrati na puteve čistog slikarstva. Često je govorio da ga slikarstvo odmara, a da je strip upropastio njegov život. U periodu 1970-76 takođe se uzdržava od crtanja stripova. U 1976. objavljuje svoj poslednji strip `Povratak Starog Mačka`. Drugi svetski rat Početkom rata (1941-43.) Maurović nije crtao stripove, ali je tokom 1943. i 1944. za `Zabavnik` nacrtao sledeće stripove: Grob u prašumi, Seoba Hrvata, Knez Radoslav, Tomislav, Zlatni otok i Ahuramazda na Nilu. Pred kraj Drugog svetskog rata Maurović je pristupio partizanima i bio u sastavu Osme kordunaške divizije. Uglavnom je radio plakate i zidne novine. Nakon rata je nacrtao opus od 6 kratkih stripova iz partizanskog života. Ti stripovi su objedinjeni u strip-albumu `Priče o odvažnim ljudima` (Izdavač: KIC `Privlačica`, Vinkovci 1989). Za naslovnicu je upotrebljena njegova slika (ulje na platnu) iz 1945. godine .[1] Strip-album `Priče o odvažnim ljudima` sadrži sledeće stripove: `Brodolomci na otoku Mega` (Scenario Marcel Čukli. Prvo objavljivanje `Horizontalni zabavnik`, 1952.) `Protiv smrti (scenario Vicko Raspor. Prvo objavljivanje `Omladina`, 1954.) `Rankov odred` (Scenario: Mahmud Konjhodžić i Norbert Neugebauer. Prvo objavljivanje `Plavi vjesnik`, 1961.) `Vreme odvažnih` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Strip magazin`, 1966.) `Istinite priče o malim borcima` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Kekec`, 1967/68.), sadrži zbirku kratki stripova: `Prijeteći pozdrav`, `Zaslađeni benzin`, `Most je popravljen`, `Spašeno selo`, `Ruke uvis`, `Lekovi su nabavljeni`, `Spašena žetva`, `Snalažljivi kurir`, `Beg iz doma`, `Uništeni plakati`. Poslednji šesti strip iz partizanskog opusa pod nazivom `Sinovi slobode` nije objavljen u ovom albumu jer su originalne table izgubljene, a reprint iz `Modre laste` nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Na ivici ponora `Pio sam po desetak litara vina dnevno, po dva litra najjače rakije od kukuruza, pušio po osamdeset cigareta, predavao se jednako neumerenim čulnim uživanjima - i tako preko dvadeset godina, dok nisam dospeo na rub ponora, na granicu potpunog rastrojstva i kraha. Tek onda, kad mi je već bilo četrdeset pet godina, uspeo sam da se trgnem, da bih koliko-toliko produžio menicu života.` - izjavio je Maurović za magazin `Start` .[2] Opus - bibliografija Andrija Maurović je za života nacrtao preko 200 stripova. Veliki broj stripova je urađen po književnim delima među kojima je verovatno najpoznatija adaptacija `Gričke vještice` po motivima istoimenog romana Marije Jurić Zagorke. `Večernji list` je prvi započeo objavljivanje, u periodu 1960/62., ali je strip u celosti objavljen u ediciji `Strip-strip`, u izdanju `Lykos` (koji će kasnije promeniti ime u `Epoha`). Ediciju je štampao `Vjesnik` 1962. godine u 14 svezaka na ukupno 364 stranice. Po romanima Šenoe je uradio `Zlatarevo zlato` i `Čuvaj se senjske ruke`. `Ljubavnica s Marsa` je delo Alekseja Tolstoja, `Ognjem i mačem` Henrika Sjenkjeviča Kompletan opus možete pogledati ovde: Stripovi Andrije Maurovića Posthumno je NLC Media Grupa, Zagreb objavila Maurovićevu zbirku erotskih skica i crteža pod nazivom `Kandaul` ISBN 978-953-98075-7-1 koja je štampana u nekoliko izdanja. Crteži su rađeni u olovci. Na pojedinim mestima olovka se razmazala, pa tekst nije dovoljno čitak. Na nekim tablama sličice su razrađene do najsitnijeg detalja dok su na drugima ostale samo kao proste skice. Maurović se nije previše trudio jer je stripove sa erotskom sadržinom radio iz razonode, samo za sebe. Smrt Poslednjih godina svog života Andrija Maurović je u svojoj okolini važio za čudaka i ekscentrika. Prihvatio je spartansko-asketski način života, opredelio se za najstroži vegetarijanski način ishrane, ustajao zorom a legao s prvim mrakom. Odrekao se poroka i društva ljudi i vratio se svojoj prvoj ljubavi - slikarstvu. Nakon kraće bolesti umro je u oskudici 2. septembra 1981. godine u vlastitoj kući u Zagrebu, na Pantovčaku 45. Maurović je 9 godina nakon svoje smrti sahranjen po drugi put 16. decembra 1990. godine. Piscu Maurovićeve biografije, novinaru Aleksandru Vojinoviću, pripada zasluga, pored pisanja biografije, što su Maurovićevi posmrtni ostatci premešteni iz grobnice koja je bila u katastrofalnom stanju u pristojnu grobnicu na zagrebačkom groblju Mirogoj. Priznanja Kulturno društvo klub devete umetnosti iz Ljubljane (Vošnjakova 4.) je 1978. godine ustanovio nagradu `Andrija` Zagrebačko nevladino udruženje `Art 9`, koje okuplja strip crtače, scenariste, kolekcionare, istoričare i stripofile, ustanovilo je 2009. godine nagradu `Andrija Maurović` koja se dodeljuje hrvatskim strip autorima za životno delo.

Zagreb 2009. Tvrd povez, 245 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). J11 Ovom knjigom Franco Cardini preispituje ideje, predrasude te uvjerenja i preduvjerenja koja su oblikovala i usmjerila europski odnos prema islamu. Obuhvaćajući 2500 godina intelektualne razmjene kao i oružanog sukoba, Cardini ponovno gradi povijest Istoka i Zapada i ustanovljava zašto je i kako došlo do nesporazuma. Cilj je knjige sintetički slijediti put koji je Europa prešla u stvaranju odnosa s islamom, objasniti na koji način i iz kojih razloga se on ostvario, opisati povijesni proces unutar kojeg su se razvili ti odnosi, prikazati raznolikost aspekata, poimanja i oblika predrasuda, kao i dezinformacije i antiformacije koje su oblikovale i uvjetovale sliku islama u Europi. Autor se u knjizi usredotočio na sredozemni islam s kojim su Europljani u kontaktu vrlo dugo te ističe da islam ne treba shvaćati kao homogenu cjelinu. Knjiga završava pitanjem uloge islama u Europi današnjice, koja postaje, što mnogi osporavaju, sve važnija. „Unatoč križarskim ratovima i borbama, gusarskim pljačkama, grabeži i trgovini robljem, unatoč Lepantu i opsadi Beča, istina je da smo s islamom uvijek uspješno trgovali i imali, uglavnom, dobre odnose. Tijekom vremena prevladalo je nerazumijevanje sa rezultatima i za jednu i drugu stranu — izvorna je teza Franca Cardinija” «La Stampa» „Franco Cardini nanovo raspliće niti sjećanja i potpuno oslobađa od laži i predrasuda.` «ll Venerdi» `Knjiga Franca Cardinija nezaobilazna je polazna točka, osobit rad koji uspijeva sintetizirati i stvoriti jasnu sliku povijesnih odnosa između kršćana i muslimana.` «Medioevo» Franco Cardini (1940), povjesničar i esejist, docent na Katedri za povijest Srednjega vijeka Sveučilišta u Firenci. Predavao je na sveučilištima u Bariju, Parizu, Göttingenu, Beču, Madridu, Barceloni, Turkuu, Bostonu, Burlingtonu, Sao Paolu, Jeruzalemu i Damasku. Neka od njegovih djela su: `Gostanza, vještica iz San Miniata` (2001.), `Mi i islam. Susret koji je moguć?` (2001.), `Jedrimo u ime Boga. Putovanje srednjovjekovnog hodočasnika na Istok` (s G. Bartolinijem, 2002.), `Nostalgija za rajem. Srednjovjekovni vrt` (s M. Miglijem, 2002.), `Strah i obijest` (2003.), `Srednji vijek po ženi` (koautori F, Bertini, Mt. Fumagalli Beonio Brocchieri i C. Leonardi, 2005.), `Astrea i Titani. Američki lobiji u osvajanju svijeta` (2005.). Sadržaj: Predgovor prvom izdanju Autorova bilješka Uvod 1. Jedan Poslanik i tri kontinenta 2. Između dva tisućljeća 3. Europski odgovor. „Rekonkvista” i pomorski podvizi 4. Uloga Svetog Grada 5.đSukobi i susreti u dvanaestom i trinaestom stoljeću 6. Faraonovo blago 7. Gospodari straha 8. „Inimicus crucis, inimicus Europae”. Osmanska prijetnja 9. Renesansna Europa i Turci 10. Sultani, gusari i odmetnici 11. Razdoblje željeza i prosvjetiteljstva 12. Od „bolesti” Osmanskog Carstva do „trećeg vala” islama Kronologija Bibliografska bilješka Index Evropa i islam

U dobrom stanju! Priredio: Zarko Dimic, Izdavač: Logos - Bačka Palanka, 2008. god. Tvrd povez, zlatotisk, 21,5 cm. 546 str. Kritičko izdanje Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj Petra II Petrovića Njegošev. U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[1] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[2] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[3] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[4]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [5] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[6] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810-1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[7] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[8] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[9] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica

Lepo očuvano Retko u ponudi Šarl Etinger ISTORIJA JEVREJSKOG NARODA Ginko, beograd, 1996. 541 strana, tvrd povez Stručna redakcija: Eugen Veber Jevrejska istorija je istorija Jevreja, njihove religije i kulture, onako kako se razvijala i komunicirala sa drugim narodima, religijama i kulturama. Iako se judaizam kao religija prvi put pojavljuje u grčkim spisima tokom helenističkog perioda (323. - 31. pne), a najranije pominjanje Izraela upisano je na steli Merneptaha iz 1213–1203 pne, pominjanja Izraelaca u verskoj literaturi sežu unazad do oko 1500 pne. Jevrejska dijaspora je započela sa asirskim zatočeništvom i nastavila u mnogo većem obimu sa vavilonskim robstvom. Jevreji su takođe bili rašireni širom Rimskog carstva, a to se nastavilo u manjoj meri i tokom perioda vizantijske vladavine u srednjem i istočnom Mediteranu. Vizantijsko carstvo je 638. godine izgubilo kontrolu nad Levantom. Arapsko Islamsko carstvo pod kalifom Omarom osvojilo je Jerusalim i zemlje Mesopotamije, Sirije, Palestine i Egipta. Zlatno doba jevrejske kulture u Španiji poklopilo se sa srednjim vekom u Evropi, periodom muslimanske vladavine na većem delu Iberijskog poluostrva. Tokom tog vremena, Jevreji su bili opšteprihvaćeni u društvu i cvetao je jevrejski verski, kulturni i ekonomski život. Јаков се бори са анђелом - Рембрант Tokom klasičnog otomanskog perioda (1300-1600), Jevreji su zajedno sa većinom ostalih zajednica carstva, uživali određeni nivo prosperiteta. U 17. veku, u Zapadnoj Evropi su postojale mnoge znatne jevrejske populacije. Tokom perioda evropske renesanse i prosvetiteljstva, u jevrejskoj zajednici su se odvile značajne promene. Jevreji su počeli u 18. veku da vode kampanju za emancipaciju od restriktivnih zakona i integraciju u šire evropsko društvo. Tokom 1870-ih i 1880-ih, jevrejsko stanovništvo u Evropi počelo je aktivnije da raspravlja o emigraciji u Izrael i ponovnom uspostavljanju jevrejske nacije u njenoj nacionalnoj domovini. Cionistički pokret je zvanično osnovan 1897. godine. U međuvremenu, Jevreji Evrope i Sjedinjenih Država sticali su renome u oblastima nauke, kulture i ekonomije. Među onima koji se generalno smatraju najpoznatijim su naučnik Albert Ajnštajn i filozof Ludvig Vitgenštajn. Mnogi dobitnici Nobelove nagrade u to vreme bili su Jevreji, kao što je to još uvek slučaj.[1] Godine 1933, usponom na vlast Adolfa Hitlera i nacista u Nemačkoj, jevrejska situacija je postajala sve teža. Ekonomske krize, rasni antisemitski zakoni i strah od predstojećeg rata naveli su mnoge Jevreje da pobegnu iz Evrope u Palestinu, u Sjedinjene Države i u Sovjetski Savez. Godine 1939. počeo je Drugi svetski rat i do 1941. Hitler je okupirao skoro celu Evropu, uključujući Poljsku u kojoj su u to vreme živeli milioni Jevreja, i Francusku. Godine 1941, nakon invazije na Sovjetski Savez, započeto je Konačno rešenje, opsežna organizovana operacija neviđenih razmera, koja je imala za cilj uništenje jevrejskog naroda, a rezultirala je progonom i ubistvima Jevreja u Evropi, uključujući evropsku Severnu Afriku (pronacistička Viči-Severna Afrika i italijanska Libija). Ovaj genocid, u kome je metodično istrebljeno oko šest miliona Jevreja, poznat je pod nazivom Holokaust ili Šoa (hebrejski termin). U Poljskoj je tri miliona Jevreja ubijeno u gasnim komorama u svim koncentracionim logorima kombinovano, a milion samo u kompleksu logora Aušvic. Godine 1945, jevrejske organizacije otpora u Palestini ujedinile su se i osnovale Jevrejski pokret otpora, koji je napao britanske vlasti. Dejvid Ben-Gurion je proglasio 14. maja 1948. osnivanje Jevrejske države u Erecu Izrael poznate kao Država Izrael. Neposredno nakon toga napale su novu državu susedne arapske države, ali se novoformirani IDF odupro. Godine 1949. rat je okončan i država Izrael je počela da se razvija i da apsorbuje ogromne talase stotina hiljada Jevreja iz celog sveta. Danas (2019) Izrael je parlamentarna demokratija sa preko 9 miliona ljudi, od kojih je oko 7 miliona Jevreja. Najveće jevrejske zajednice su u Izraelu i Sjedinjenim Državama, a postoje i znatne zajednice su u Francuskoj, Argentini, Rusiji, Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi i Nemačkoj.[2][3][4][5][6] Vremenski periodi u Jevrejskoj istoriji уреди Istorija Jevreja i judaizma se može podeliti u pet perioda: (1) drevni Izrael pre judaizma, od početaka do 586 pne; (2) počeci judaizma u 6. i 5. veku pne; (3) formiranje rabinskog judaizma nakon uništenja Drugog hrama 70. godine; (4) doba rabinskog judaizma, od nastanka hrišćanstva do vremena političke moći pod carom Konstantinom Velikim 312. godine do kraja političke hegemonije hrišćanstva u 18. veku; i (5), doba raznolikih judaizama, od Francuske i Američke revolucije do sadašnjosti.[7] Tags palestina sukob palestinci rat jevreja i palestinaca istorijski ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprint izdanje Ubistvo kralja Aleksandra/Foto album, oktobar 1934. Veliki format, 70-tak strana, veliki broj fotografija. Napomena: stranice malo savijene, Nista strasno, to je zbog veceg formata! Aleksandar I Karađorđević (Cetinje, 4/16. decembar 1888 — Marselj, 9. oktobar 1934) bio je regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije (1914—1918), regent prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921), kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921—1929) i kralj Jugoslavije (1929—1934). Bio je mlađi sin Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke i brat Đorđa P. Karađorđevića. Aleksandar je svoju mladost proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Srbiju je došao kada je njegov otac izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Nakon što se njegov stariji brat Đorđe Karađorđević odrekao prestola 1909, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Aleksandar Karađorđević je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Bilo je to tokom njegove posete Francuskoj 5. aprila do 27. aprila 1910 godine. Aleksandar je leteo na avionu faler broj 2.[2] Postao je regent svom ocu 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Posle pobede u Prvom svetskom ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,a kralj 1921. posle očeve smrti. Vladao je autokratski zemljom u kojoj su bili izraženi socijalni i nacionalni kontrasti. Posle ubistava u Narodnoj skupštini, zaveo je Šestojanuarsku diktaturu 1929, a 1931. godine je doneo Oktroisani ustav. Grupa zaverenika iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a ga je ubila u Marselju, 1934. godine. Nasledio ga je najstariji sin Petar, ali je zbog njegove maloletnosti zemljom do 1941. vladalo namesništvo na čijem je čelu bio Aleksandrov rođak knez Pavle. Biografija Mladost Knežević Aleksandar, Kneginja Jelena i Knežević Đorđe, Deca Kneza Petra i Kneginje Ljubice − Zorke Karađorđević, Ženeva 1894. Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar III.[3] Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu,[4] a potom u Beogradu,[5] po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine. Prestolonaslednik Srbije Kraljević Aleksandar Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Đorđa su mnogi u Srbiji dugo smatrali nepodesnim da postane kralj Srbije, a među njima su bili političari kao što je Nikola Pašić i visoki oficiri poput Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića, kojima nije odgovarao impulsivan Đorđev karakter i nestabilna ličnost sklona incidentima.[4] Đorđe je bio počinitelj tragičnog incidenta iz 1909. kada je šutnuo svog slugu u stomak, izazvavši njegovu smrt nekoliko dana kasnije. Ovaj incident je bio poslednja kap, zbog kog je izbio veliki skandal u srpskoj javnosti, kao i u austrougarskoj štampi, koja je intenzivno izveštavala o tome, pa je princ Đorđe bio primoran da se odrekne prava na presto. Princ Aleksandar je 1910. skoro preminuo od stomačnog tifusa i zbog toga je imao stomačne probleme do kraja svog života. Kada je Aleksandar postao prestolonaslednik, borba za vlast između Pašićevih radikala i Apisove Crne ruke je dobila i trećeg učesnika. Aleksandar je sve više smatrao sebe jedinim presudnim faktorom, pa je oko sebe okupio Belu ruku, grupu oficira predvođenih Petrom Živkovićem, Petrom Mišićem i Josif Kostićem.[6] Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom. U Prvom balkanskom ratu (1912), prestolonaslednik Aleksandar je kao formalni zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913[7]. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. Regent Aleksandar obilazi ranjenike na Solunskom frontu 1917. godine. Aleksandar Karađorđević U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske Monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović. U Kragujevcu postoji Regentova kuća gde je živeo tokom 1914-1915. Tokom 1917-1919 postojala je Srpska rezervna bolnica prestolonaslednika Aleksandra. Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta Prvodecembarsko ujedinjenje Prvodecembarsko ujedinjenje Prestolonaslednik Aleksandar sa vojnicima VI puka Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Narodno veće u Zagrebu je 24. novembra 1918. godine proglasilo ujedinjenje. Odluci o ujedinjenju prethodio je ultimatum dalmatinske vlade od 16. novembra 1918, po kojem je iz Splita imalo da se proglasi neposredno ujedinjenje sa Srbijom ako se u roku od pet dana to ne učini iz Zagreba. Delegacija Narodnog veća, od trideset članova, stigla je u Beograd ujutro 28. novembra 1918. Za utvrđivanje načina kako da se proglasi ujedinjenje, obrazovan je odbor od šestorice. U njega su ušli Ante Pavelić (Stariji), Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka kao predstavnici narodnog veća, i Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić, kao predstavnici Vlade Kraljevine Srbije. U odboru šestorice odlučeno je da se ujedinjenje izvrši tako što bi delegacija Narodnog veća uputila adresu regentu Aleksandru Karađorđeviću, koja bi sadržala zaključak i naputke „uputstva“ od 24. novembra. Dvočanski akt ujedinjenja izvršen je u 8 sati uveče, 1. decembra 1918. godine, u salonu kuće Krsmanovića na Terazijama u kojoj je regent Aleksandar privremeno stanovao nakon oslobođenja prestonice. Aleksandar i Marija na dan venčanja 1922. godine. Članovi delegacije Narodnog veća, stojeći u polukrugu, čekali su dolazak regenta. Regent Aleksandra se zatim pojavio u pratnji Protića, Jovanovića, Ninčića i vojvode Živojina Mišića. Potom je istupio Ante Pavelić i pročitao adresu. Regent Aleksandar je u odgovoru na Adresu izrazio zadovoljstvo odlukom zagrebačkog Narodnog veća od 24. novembra i proglasio ujedinjenje. Regent Aleksandar je odbio da za prvog predsednika Vlade postavi Nikolu Pašića, već je na to mesto ukazom postavio Stojana Protića. Na listi ministra prve Vlade Kraljevine SHS bilo je 9 Srba, 5 Hrvata, 3 Slovenca i 1 musliman. Vlada pod Protićevim predsedništvom nosila je jugoslovensko obeležje. Krajem decembra Vlada je notifikovala stvaranje nove Kraljevine, a do sredine 1919. godine usledila su međunarodna priznanja. Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921), Regent Aleksandar je postao kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Nije mogao prisustvovati očevoj sahrani jer je u Parizu bolovao od zapaljenja slepog creva.[8] U zemlju se vratio krajem oktobra i 6. novembra položio pred skupštinom zakletvu na ustav. Oženio se 1922. godine, princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina — Petar, Tomislav i Andrej. Politička delatnost 1918-1929. Otpor ujedinjenju i neredi Talas socijalističke revolucije se iz Rusije širio na zapadi doveo do socijalističkih pobuna 1919. u Mađarskoj i Nemačkoj. Neki od Jugoslovena koji su učestvovali u Oktobarskoj revoluciji tada su se vraćali u otadžbinu. Prevratnički duh je zahvatio deo naoružanih odmetnika u „zelenom kadru” i običnih stanovnika, naročito u Slavoniji i Banatu. Seljaci su pljačkali imanja bogatih na području Osijeka, a u istočnom Banatu došlo je do pokušaja stvaranja „sovjetske republike”.[9] Vojska Kraljevine Srbije je morala, pored zaštite predviđenih granica, zaustaviti širenje revolucije i suprotstavi se pobunama protiv ujedinjenja. Veću pretnju za granice predstavljalo je prisustvo vojske Italije u Dalmaciji i primorju, a manju upadi pripadnika VMRO-a (Vnatrešna makedonska revolucionerna organizacija) iz Bugarske u Makedoniju.[10] U delu hrvatskog stanovništva postojala je duga tradicija otpora centralističkim težnjama. Ona se spojila sa netrpeljivošću prema pravoslavnom stanovništvu. Zbog toga se ubrzo javio otpor ujedinjenju pod dinastijom Karađorđević. Deo netrpeljivih Hrvata nije želeo lako da pristane na stvaranje države u kojoj će katolici biti manjina u odnosu na pravoslavce. Među onima koji su se protivili ujedinjenju i tražili stvaranje hrvatske republike isticao se Stjepan Radić. Posle proglašenja ujedinjenja, on je govorio da je sakupio oko 200.000 potpisa protiv ujedinjenja u nameri da ih uz protest pošalje Mirovnoj konferenciji u Parizu. Nasuprot tome, pristalice ujedinjenja su stvarale sokolske legije.[11] Svađe zbog načina ujedinjenja dovele su do pobune u Zagrebu 5.12.1918. Pobunili su se hrvatskih vojnici Nacionalne garde, koju je stvorilo Narodno vijeće. Oni su na Trgu bana Jelačića tražili stvaranje republiku i podržavali S. Radića. Na naredbu Narodnog vijeća mornari su pucali na pobunjenike. Gušenje protesta pomogli su i hrvatski sokoli. U sukobu bilo je i nekoliko ubijenih. Prema zvaničnim tvrdnjama, u tom sukobu nisu učestvovali Srbi, nego su na obe strane bili Hrvati. Narodno vijeće je raspustilo pobunjene odrede. Vojska je morala umiriti protestne skupove po Hrvatskoj na kojima se tražilo stvaranje republike. Deo Srba, koji je pamtio odanost velikog dela Hrvata prema Habzburgovcima, nije verovao ovom „republikanskom pokretu”. Oni su mislili da je to samo otpor kralju Srbinu kao vladaru zajedničke države.[11] Kralj Nikola i njegova vlada nisu prihvatili odluke Podgoričke skupštine. Ipak, prividno su pokušali delovati nenasilno. Nikolina vlada je izdala proglas kojim je pozivala narod da se bez oružja suprotstavi „srbijanskoj okupaciji”. Italija je pomogla pristalicama porodice Petrović-Njegoš da organizuju oružanu pobunu. Pobunjenici, koje su predvodili Nikčević i Čelebić, su poraženi na Cetinjskom polju početkom januara 1919. (Božićna pobuna).[11] Nakon vladine odluke iz decembra 1918. da se 10.000 ljudi regrutuje u žandarmeriju stvaranje jedinstvene žandarmerije u Kraljevini SHS je dovršeno donošenjem uredbe u februaru 1919. Žandarmerija je smatrana pomoćnim delom stalne vojske od koje je dobijala oružje. Istovremeno je plate dobijala od Ministarstva unutrašnjih dela. U martu 1919. stvorena je i jedinstvena vojska Kraljevine SHS. Njen pun sastav u miru je imao 140.000 vojnika. Komandnom sastavu srpske vojske je pridodato oko 500 crnogorskih oficira i oko 1.000 oficira bivše Austrougarske.[11] Država je nasledila međunarodne dugove Srbije, Crne Gore i deo dugova Austrougarske i Turske. Ujednačavanje novca je izvršeno 1920. Tada je određeno da se austrougarske krune povuku iz opticaja menjanjem 4 krune za 1 srpski dinar. Iste 1920. je Narodna banka Srbije postala Narodna banka Kraljevine SHS. Zamena preostalih kruna (kuna) za dinar je trajala do 1923...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis! Andre Maurois - Povijest engleske politike, Ante Velzek, Zagreb 1940 godine André Maurois (francuski: [mɔʁwa]; rođen Émile Salomon Wilhelm Herzog; 26. srpnja 1885. - 9. listopada 1967.) bio je francuski pisac. Maurois je rođen 26. srpnja 1885. u Elbeufu i školovao se na Lycée Pierre Corneille u Rouenu, [1] oboje u Normandiji. Član obitelji Javal, Maurois je bio sin Ernesta Herzoga, židovskog proizvođača tekstila, i njegove supruge Alice Lévy-Rueff. Njegova je obitelj pobjegla iz Alsacea nakon francusko-pruskog rata 1870–71. i sklonila se u Elbeuf, gdje su posjedovali mlin vune.[2] Kako je Maurois primijetio, obitelj je sa sobom u preseljeni mlin dovela cijelu svoju alzašku radnu snagu, zbog čega je Mauroisov djed primljen u Legiju časti jer je `spasio francusku industriju`.[3] Ova obiteljska pozadina odražava se u Mauroisovu Bernardu Quesnayu - priči o mladom veteranu Prvog svjetskog rata s umjetničkim i intelektualnim sklonostima koji je privučen, mnogo protiv svoje volje, da radi kao direktor u djedovim tvornicama tekstila - lik koji očito ima mnogo autobiografski elementi.[4][5] Tijekom Prvog svjetskog rata pridružio se francuskoj vojsci i služio kao tumač potpukovnika Winstona Churchilla (prema Martinu Gilbertu u Churchill and the Jews, Henry Holt and Company, New York, 2007.), a kasnije i časnik za vezu s britanskom vojskom. Njegov prvi roman, Les silences du colonel Bramble, bio je duhovit i društveno realističan prikaz tog iskustva. To je bio trenutni uspjeh u Francuskoj. Prevedena je i postala popularna u Ujedinjenom Kraljevstvu i drugim zemljama engleskog govornog područja kao Šutnja pukovnika Bramblea. Mnoga druga njegova djela također su prevedena na engleski [6] jer su se često bavila Britancima ili temama, kao što su njegove biografije Disraelija, Byrona i Shelleyja. Godine 1938. Maurois je izabran u prestižnu francusku Académie française. U traženju ovog mjesta ohrabrio ga je maršal Philippe Pétain i pomogao mu je u traženju ovog mjesta, a zahvalio je na svom dugu prema Pétainu u svojoj autobiografiji iz 1941., Ne nazivaj nikoga sretnim – iako su se do trenutka pisanja njihovi putevi oštro razišli, Pétain postavši šef države Vichy Francuske. Kad je počeo Drugi svjetski rat, imenovan je francuskim službenim promatračem pri britanskom glavnom stožeru. U tom svojstvu pratio je britansku vojsku u Belgiju. Osobno je poznavao glavne političare u francuskoj vladi, te je 10. lipnja 1940. poslan u misiju u London. Nakon što je primirje okončalo tu misiju, Maurois je demobiliziran i otputovao iz Engleske u Kanadu. O tim je iskustvima napisao u svojoj knjizi Tragedy in France.[7] Kasnije u Drugom svjetskom ratu služio je u francuskoj vojsci i slobodnim francuskim snagama. Njegov pseudonim Maurois postao je njegovo službeno ime 1947. Umro je 1967. u Neuilly-sur-Seineu nakon dugogodišnje karijere autora romana, biografija, povijesti, knjiga za djecu i znanstvenofantastičnih priča. Pokopan je na društvenom groblju Neuilly-sur-Seine u blizini Pariza....

Koca Popovic - Beleske uz ratovanje Dnevnik, beleske, dokumenti BIGZ, Beograd, 1988. Tvrd povez, 318 strana, ilustrovano. RETKO! Konstantin (Koča) Popović (Beograd, 14. mart 1908. – Beograd, 20. oktobar 1992.), školovani oficir i filozof, istaknuti nadrealistički pesnik, književnik, partizanski vojskovođa, jugoslovenski diplomata, junak socijalističkog rada, narodni heroj Jugoslavije i potpredsednik Jugoslavije. Koča je bio poručnik Španske republikanske armije, a potom komandant čuvene Prve proleterske brigade (kasnije Prve proleterske divizije) tokom Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Nakon rata je bio načelnik Generalštaba JNA, šef jugoslovenske diplomatije, te potpredsjednik SFRJ. Sedamdesetih godina povlači se iz političkoga i javnog života usled čistke `liberala` u Srbiji. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Nadrealistički period 1.2 Španski građanski rat 1.3 Sukob na književnoj ljevici 1.4 Narodnooslobodilačka borba 1.5 Razdoblje SFRJ 1.6 Raspad SFRJ 2 Književni rad 3 Odlikovanja 4 Izvori 5 Literatura 6 Povezano 7 Vanjske veze Biografija Konstantin Popović je rođen 14. marta 1908. godine u Beogradu, u bogatoj trgovačkoj porodici, od oca Aleksandra i majke Ruže, rođene Zdravković.[1] U svojoj četvrtoj godini života, 1912. godine, sa roditeljima se odselio u Švajcarsku, gde su neko vreme živeli. Tamo je Popović učio da svira na klaviru, a bio je i solo pevač u horu.[2] Prvo je naučio da čita i piše na francuskom jeziku, a tek kroz nekoliko godina, po dolasku u Beograd 1921. godine, učio je na srpskohrvatskom jeziku.[2] Gimnaziju je završio u Beogradu 1926. godine, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine i iste godine je proizveden u čin artiljerijskog potporučnika. Nadrealistički period Glavni članak: Nadrealizam Ako postoji ritam u disharmoničnom trajanju podsvesti, on sigurno nije stalan i ravnomeran, sem ako pesnik nije šef stanice, mlinar ili časovničar. (…) Problem ritma, u svom odnosu prema sadržinskom oslobođenju poezije, postavlja se tako tek u nadrealističkoj poeziji, a do sada je pravilna versifikacija istorijski bila potpuno opravdana, i oslobođenje od nje bio je samo jedan formalistički trik u odsustvu sadržinskog oslobođenja, i sva postignuća slobodnog stiha kao takvog, jedna obična komedija.[3] – Koča Popović i Marko Ristić, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog Popović posle odsluženja vojnog roka ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku gde na Sorboni studira filozofiju. Popović se za vreme studija u Parizu priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. 1929. godine Koča Popović i Vane Bor s francuskim umetnicima potpisuju protest `Čovek od ukusa` u pariskom časopisu „Revue Du Cinéma” (br. 3). Pisao je filmske kritike i za list Paris-Soir. 1930. godine u Beogradu u almanahu Nemoguće (Le Impossible) izlazi manifest nadrealizma koji su potpisali beogradski nadrealisti, uključujući i Koču. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu Nadrealizam danas i ovde. Diplomirao je filozofiju na Sorboni 1932. godine.[4] Iste godine je u Jugoslaviji unapređen u čin artiljerijskog poručnika.[2] Srpski nadrealisti su neretko dolazili pod udar zakona, jer su im aktivnosti bile usmjerene prema društvenoj revoluciji. 1932. Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. 1933. Zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Koča Popović odlaze u zatvor u Sremsku Mitrovicu.[5] Od 1933. godine je postao član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), nakon čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. 1934. izlazi novi beogradski časopis „Danas”, koji je uređivao Miroslav Krleža, a među suradnicima se nalaze Marko Ristić, Koča Popović i Vane Bor. Do izbijanja rata 1941. godine aktivno se bavi publicistikom i književnošću. Nakon dolaska Hitlera na vlast, Koča Popović se sve više okretao politici. On je sredinom 1930-ih pisao da narodi ne mogu biti indiferentni prema istorijskoj dilemi fašizam-demokratija, koja ima svoj najoštriji izraz „u sudbonosnoj alternativi: rat ili mir“.[1] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat, Narodna republikanska armija, i Španski borci Prvih dana generalske pobune, anarhisti su napravili čuda, svaki u svoje ime, kao anarhista, i sa verom u sebe koja nije odgovarala njihovim mogućnostima, ali zaista prezirući smrt.[6] – Koča u pismu Marku Ristiću Koča Popović, poručnik republikanske armije, osmatra položaj neprijatelja. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Koča je peške otišao preko Pirineja u Španiju i svrstao se u redove Španske republikanske armije od jula 1937. godine.[2] Prvo je bio borac, zatim artiljerijski instruktor, pa komandir baterije i komandant artiljerijskog diviziona. Stekao je čin poručnika Španske republikanske armije.[2] Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke za Madrid. U Španiji je neko vreme ležao u bolnici.[6] Posle sloma Republikanske armije Španije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, februara 1939. godine prelazi u Francusku. Zbog učešća u španskom narodnooslobodilačkom ratu interniran je i mart i april 1939. godine provodi u koncentracionom logoru Sen Siprijen. Izbavljen je intervencijom svojih francuskih prijatelja. Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza iz Francuske se vratio u Jugoslaviju, gde je nastavio revolucionarnu aktivnost pod okriljem Komunističke partije Jugoslavije. Sukob na književnoj ljevici Glavni članak: Sukob na književnoj ljevici Po povratku iz Španskog građanskog rata, Koča napušta čisto nadrealističku poziciju i priklanja se konceptu `novog realizma`, po kojem je književnost sredstvo u borbi za socijalnu pravdu.[7] U vreme sukoba na književnoj ljevici, Popović će se naći među Krležinim protivnicima u `Književnim sveskama`. Koča Popović u uniformi kraljevske Jugoslovenske vojske. Inicijatori Književnih sveski bili su Đilas i Kardelj. Ožujka 1940. Broz je nakon povratka iz Moskve oštro istupio protiv sukoba na levici: `Najvažnije što treba u ovoj situaciji vidjeti i razumjeti jest da nam je pred vratima, pred nosom rat. Sada treba misliti o zbijanju partijskih redova i jačanju antifašističke fronte borbe, o spremanju za borbu.`[7] U leto 1940. u Zagrebu izlazi zbornik Književne sveske kojim se KPJ obračunava s pečatovskom skupinom intelektualaca. U zbornik je uvršten i Kočin tekst `Ratni ciljevi Dijalektičkog Antibarbarusa`, kojim kritikuje Krležin `Dijalektički antibarbarus`. Popović svoj esej započinje sasvim različitom intonacijom od ostalih. Iako zastupa partijsku liniju, Popovićev tekst se razlikuje po tome što ne pokušava obezvrediti Krležino književno delo. »U Krleži se imalo što izgubiti«, uprkos »činjenici da Krleža nije nikada bio marksist«. Njemu »Krležino delo vredi beskrajno više od svih argumenata kojima ga Krleža brani«.[8] Za razliku od dominantnog ideološkog diskursa koji samouvereno presuđuje, Popović ironizira svoje protivnike, ali i vlastitu poziciju. On ocenjuje da se Krležina metoda u Dijalektičkom antibarbarusu zasniva na »kreteniziranju tuđih izlaganja«: uzme se jedan pasus, rastvori na rečenice, one u riječi, riječi u slova, pa se sve to prevrće i miješa dok pisac ne ispadne glupan.[7] Potom osporava Krležinu tezu da je posrijedi čisto literarni sukob. Koča ne misli da su posrijedi pitanja literature jer glavni suradnici Pečata nisu književnici, već teoretičari i ideolozi. Prema Popovićevoj ocjeni, svojevremeno je časopis Danas mogao biti jednim od sektora lijeve knjige, Pečat to više nije: »pečatovština se suprotstavlja tom razvoju samo prividno iznutra; ustvari ona se suprotstavlja levoj knjizi spolja, i kao tuđa njoj, i kao tuđe oruđe.«[7] Popović zaključuje kako više nije dovoljno da se lijevo opredjeljenje »manifestuje kroz pisanje i samo i jedino njim«, upozoravajući Pečatove suradnike da su »tuđe oruđe« i da napuštaju »veliku zajedničku borbu«.[8] Krajem 1940. godine Koča je ponovo uhapšen i mučen u zatvoru. U zatvoru na Adi Ciganliji je ležao šest meseci, a na slobodu je pušten početkom marta 1941. godine.[2] Koča se, navodno, u zatvoru nedostojno držao pred klasnim neprijateljem, zbog čega je isključen iz KPJ februara ili marta 1941.[9] Prema Đilasu, Koča je posle `kraćeg batinanja odao Rankovićevo ime`. Prema Koči: `Đilas se slabije držao na robiji. Nepošteno je mene oklevetao iako je znao da nisam odao autora nacrta proglasa (Đilas je autor) i niko zbog mene nije uhapšen.`[9] Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Ustanak u Srbiji, Narodnooslobodilačka borba, Prva proleterska brigada, Prva proleterska divizija, i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama. Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali — bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili —- bili žilaviji; slabije naoružani — ubojitiji; bez motorizacije — brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost.[10] Smotra Prve proleterske brigade 7. novembra 1942. godine u Bosanskom Petrovcu. »Koča neće da napada kada ne očekuje uspeh. To je njegovo osnovno opredeljenje... Borci su to znali i cenili.«[11] Miloš Vuksanović, jedan od boraca Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji, Popović nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice nakon aprilskog sloma 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Sa partizanima je od izbijanja ustanka u Srbiji jula 1941. godine. Ponovo primljen u Partiju avgusta ili septembra 1941.[9] Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je postao komandant Posavskog odreda. Pod njegovom komandom vođene brojne ustaničke borbe i izvojevane mnoge pobede u okupiranoj Srbiji u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba i glavnine partizanskih snaga iz Užičke republike za Sandžak, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske brigade, prve regularne jedinice Narodnooslobodilačke vojske, u Rudom 21. decembra 1941. godine, Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom `Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade`. Početkom 1942. godine, pod Kočinom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, i izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu i izvojevala mnoge blistave pobede: Livno avgust 1942. Jajce septembar 1942. Teslić, januar 1943. Gornji Vakuf, mart 1943. Nevesinje, mart 1943. Kalinovik, mart 1943. Foča, maj 1943. Sutjeska, jun 1943. Vlasenica, jun 1943. Zvornik, juli 1943. 1. novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. »Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Poticao je iz imućne beogradske porodice i rado se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofije na Univerzitetu u Parizu, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivnika, uvek je bio na oprezi.«[12] William Deakin, član britanske vojne misije pri NOVJ Tokom bitke na Sutjesci, Koča je našao slabu tačku u nemačkom obruču i doprineo spašavanju partizanske glavnine.[12] 9. i 10. juna 1943. godine njegova Prva proleterska divizija je, uz velike gubitke, probila obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, te 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ. Peko Dapčević je rekao Titu da moraju za Kočom, jer ako ne pođu odmah, probijaće se istim putem pod težim uslovima.[9] Iako je ostalima omogućio izlaz iz krajnje teške pozicije, Koča je posle proboja kritikovan, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Govorilo se da je Prva proleterska `pobegla` i ostavila druge jedinice i Vrhovnog komandanta. Vrhovni komandant nije usvojio predlog da se pohvali Prva proleterska koja je izvršila prodor. S druge strane, komandant 369. divizije smenio je komandanta borbene grupe majora Henea, čije je jedinice razbio Koča.[12] Vrhovni komandant Tito je, 10. avgusta 1943. godine, svojim najvišim komandantima dodelio oficirske činove. Kosta Nađ, Peko Dapčević i Koča Popović su tada postali pukovnici, a desetak dana kasnije generali. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa NOVJ i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. 1. novembra 1943. godine je, zbog posebnih zasluga na ratištu, unapređen u čin general-lajtnanta. Koča Popović ponovo u Srbiji, 1. 9. 1944. Konstantin Popović je jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO Srbije. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućom bitkom za njeno oslobođenje. I pored njegove ključne uloge u borbama za oslobođenje Srbije, neki ga smatraju odgovornim za savezničko bombardovanje nemačkih položaja u Leskovcu, koje je izazvalo ogromne civilne žrtve.[13] Neko vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i: general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar Armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba Armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Tokom Narodnooslobodilačke borbe, uvek je bio član najviših političkih predstavništava nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Razdoblje SFRJ Glavni članci: SFRJ, Pokret nesvrstanih, i Čistka liberala u Srbiji „Naša generacija nije mogla da uradi više, mi smo uradili maksimum.“[1] Nakon rata, bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Nakon rezolucije Informbiroa i pogibije dotadašnjeg načelnika generalštaba Arsa Jovanovića, Koča Popović je 1948. postao načelnik Generalštaba JNA sa činom general-lajtnanta, a kasnije i general-pukovnika. Kao Načelnik Generalštaba poduzeo je pregovore sa zapadnim silama oko modernizacije vojske tokom sukoba sa SSSR-om.[14] Imao je značajnu ulogu u američkom naoružavanju Jugoslavije. Otišao je u Vašington, Pentagon, razgovarao sa američkim generalima, šefom CIA... Posredno je vezao Jugoslaviju za NATO pakt, Balkanskim paktom sa Grčkom i Turskom, radi osiguranja od sovjetske intervencije.[9] Koča Popović na čelu jugoslovenske delegacije na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. 23. decembra 1951. godine, objeležavana je desetogodišnjica formiranja Prve proleterske brigade. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ dijeljeni su ordeni. Među 282 nova nosioca ordena Narodnog heroja nije bilo Koče Popovića. Preživeli pripadnici Prve proleterske brigade dočekali su Vrhovnog komandanta ispred Doma Garde u Topčideru povicima: „Koču za heroja! Koču za heroja!“. Tada je Tito, opominjući okupljene, rekao: `Ako drug Koča nije proglašen za narodnog heroja, to ne znači da neće...`[15] Koča je na položaju Načelnika Generalštaba JNA ostao do 27. januara 1953. kada je svoju dužnost prepustio još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. 27. aprila 1953. je preveden u rezervu. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. 27. novembra 1953. godine dodeljen mu je Orden narodnog heroja. »Koča je bio čovek izvan serije, imao je krug ljudi sa kojima je bio blizak, bio je neobično duhovit čovek, čovek opasne ironije, prezirao je glupost i nije je opraštao, uvek je bio u stanju da, na neki način, to stavi do znanja, naročito ako mu se činilo da je njegov sagovornik još i pretenciozan.«[1] Latinka Perović o Koči Popoviću Od januara 1953. do 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i sekretar za inostrane poslove SFRJ. U tom periodu Jugoslavija je izgradila svoju spoljnu politiku aktivne miroljubive koegzistencije i postala vodilja međunarodne saradnje i politike nesvrstanosti.[10] Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u UN-u i zalaganjem za principe miroljubive koegzistencije značajno je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu.[10] Koča Popović, šef diplomatije, prima odlikovanje od Haile Selasija. Koča se zalagao za iskorake u pogledu demokratije.[9] Posle uklanjanja Rankovića na Brionskom plenumu, Koča je 1966. prihvatio dužnost potpredsednika Republike, postavši simbol opšte liberalizacije društvenog života i slabljenja ideoloških stega.[10] Kako je video da je funkcija formalna, i da nema nekog uticaja, povukao se već naredne 1967. godine.[1] Za člana Centralnog komiteta SKJ biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Desetom Kongresu izabran je za člana stalnog dela konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije od 1966. do 1982. godine. Koča se definitivno povukao iz politike 1972. godine, nakon čistke `liberala` u Srbiji. On je podržavao politiku koju je vodilo tadašnje uže partijsko rukovodstvo Srbije, takozvani liberali.[9] Proskribovanim liberalima (Latinka Perović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac) je pružio veliku podršku. Oni su bili izloženi žestokoj kampanji kao antititoisti, sovjetofobi, i slično. Koča je zajedno sa njima dao ostavku na sve funkcije[1], čime se faktički razišao sa Titom.[9] 1973. godine na Tjentištu se obeležavala 30. godišnjica bitke na Sutjesci, čemu su prisustvovale mnoge zvanice iz zemlje i inostranstva. Koča nije bio pozvan, zbog svog političkog istupanja na strani smenjenog srpskog rukovodstva.[16] Koča je došao svojim `spačekom`, smestio se u vojne šatore sa bivšim borcima, i otišao sledećeg jutra.[9] Koča ja iskazao poslednju počast Vrhovnom komandantu Titu na sahrani, kao jedan od odabranih saradnika koji su nosili njegov kovčeg.[10] Ubrzo nakon Titove smrti izbile su demonstracije na Kosovu 1981. godine, koje su pratila masovna hapšenja i suđenja Albancima. Koča je smatrao da je sloboda drugih neodvojiva od sopstvene slobode i govorio da Albanci mogu biti državljani Jugoslavije, ali ne mogu biti srpski podanici.[1] Za života bio dva puta oženjen, najpre sa Verom Bakotić, a posle rata sa Lepom Perović, provoborkinjom iz Banjaluke. Dece nije imao. Raspad SFRJ Glavni članak: Raspad SFRJ Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti. Bosnu pokušavaju da raščereče, raščupaju. Bosna je veoma važna tačka za budućnost Jugoslavije.[17] Grob Koče Popovića u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Koča Popović je, u dubokoj starosti, ponovo izašao u javnost uoči raspada SFRJ, kako bi delovao na ublaženje i mirno rešenje jugoslovenske krize. Koča je Jugoslaviju razumevao kosmopolitski, a sve te nacionalne borbe za njega su bile `sitne plemenske borbe` (Perović).[1] Nakon Miloševićevog neuspelog `mitinga istine` u Sloveniji, Koča je kritikovao anti-slovenačko pisanje beogradske Politike rečima: Nečija jednonacionalna “istina”, samim tim što je takva, ne može biti istina. Ona suzbija razboritost slobodnih građana. – [18] Konstantin Popović je smatrao da “politika koja nas je bacila u nacionalistička razračunavanja nije uvezeno zlo, već je ona naše ogledalo i naša najrazornija žica”.[18] On je govorio da se paralele između Miloševića i Tuđmana “prepoznaju po tome što veruju u silu i propagandu, a neistomišljenike teško podnose.”[18] Koča je pred rat bez iluzija govorio: “U ovom trenutku ne vidim ni jedan uverljiv razlog da verujem u miran rasplet.` Dopuštao je mogućnost da hrvatski i srpski nacionalistički lideri dođu do kompromisa, ali ne na račun trećih, tj. “da Bosna plati ceh”. Jasno je uviđao da glavni centri moći sve više zavise od `rastućih i uveliko naoružanih proustaških i pročetničkih, na sve spremnih agresivaca, čije je usmerenje u biti fašističko.”[18] Do kraja života živeo je u Beogradu, gde je i umro 20. oktobra 1992. godine. Poslednja želja mu je bila da na odru, ispred krematorijuma, bude sam, da pored njegovog kovčega izostane defile hipokrita.[15] Svoju imovinu, koja se sastojala od spisa, beležaka, dokumenata, fotografija, radne sobe, velike biblioteke i kolekcije gramofonskih ploča, zaveštao je kao legat Arhivu Beograda.[19] Od 2005. godine, Kočin legat dostupan je istraživačima. Književni rad Korice knjige `Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog` (1931), značajno delo srpskog nadrealizma. Koča Popović je objavio mnoštvo nadrealističkih spisa i članaka između dva rata, među kojima: Odlomci ulice Prodana sudbina, 1930. Pohvala osrednjosti, 1930. U tom periodu je sa Markom Ristićem objavio jedno od najznačajnijih programskih spisa srpskog nadrealizma: Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, 1931. U međuratnom periodu je takođe pisao protiv rastućeg fašizma: Uloga fašizma u savremenom društvenom zbivanju, `Naša stvarnost`, novembra-decembar 1936. U vreme sukoba na književnoj ljevici piše odgovor na Krležin Dijalektički antibarbarus: Ratni ciljevi dijalektičkog antibarbarusa, 1940. Nakon drugog svetskog rata, napisao je više knjiga ratne tematike, među kojima su najznačajnije: Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade, 1946. Revision du Marxisme-Leninisme au sujet de la guerre de liberation en Yougoslavie, 1949. Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije, 1949. Beleške uz ratovanje, 1988. Odlikovanja Odlikovan je brojnim visokim jugoslovenskim i stranim odlikovanjima: Ordenom slobode, Ordenom ratne zastave, Ordenom partizanske zvezde sa zlatnim vencem (dva puta), Ordenom za hrabrost, Ordenom narodnog oslobođenja prvog reda i Ordenom Suvorova prvog i drugog reda. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine, a Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Naslov Beleške uz ratovanje : (dnevnik, beleške, dokumenti) / Koča Popović ; priredio, izbor dokumenta sačinio i komentare napisao Miloš Vuksanović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : BIGZ, 1988 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 318 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vuksanović, Miloš = Vuksanović, Miloš Zbirka Istorijsko-memoarska dela. Posebna izdanja / BIGZ (karton) Napomene Str. 11-13: Umesto predgovora / Miloš Vuksanović Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 -- Jugoslavija – Dnevnici UMESTO PREDGOVORA Koča Popović je о našoj narodnooslobodilačkoj borbi objavio samo nekoliko članaka u vreme rata ili neposredno po njegovom okončavanju, a tek je sada, u petoj deceniji mira, dozvolio, ne baš laka srca, da se iz rukopisa koji su nastali između 1941. i 1945. godine obelodani ponešto od onoga što se po završetku rata iz komandantske torbice preselilo u arhivske ladice. Tako se, makar kao kroz odškrinuti prozor, pojavljuje samo deo njegovih zapisa pod naslovom Beleške uz ratovanje koje obuhvataju ratni Dnevnik, Beležnicu i nekoliko drugih njegovih beležaka. Preostali, mnogo veći deo njegovih zapisa – jer nije prestao da piše sve do sadašnjih dana – namenjen je kao Legat Arhivu grada Beograda. Koča je počeo da vodi Dnevnik 19. decembra 1941. i pisao ga je sve do 6. marta 1945. godine u obliku šeme, u malom notesu sa linijama, veličine 10x6,5 cm, na francuskom jeziku, sa ponekom reči i na srpskohrvatskom. Na prvoj strani, kao naslov, stoji: Itinéraire de la 1. brigade –Marš-ruta 1. brigade, na levoj polovini strane arrivées – dolasci, a na desnoj départs – polasci. Ispod tih naslova upisivao je nazive mesta ili regiona u koje je došao ili iz kojih je polazio. Po sredini lista je pisao datume, a zatim približno vreme polaska ili dolaska. Uz neke datume ubeležio je kratko i neki važan događaj, kao na primer: la bataille (borba), attaquons (napadamo), toute la nuit (ćelu noć), neige (sneg), ili na srpskohrvatskom – pad Zvornika. Takav Dnevnik neodoljivo upućuje na razmišljanje da ga je autor vodio sa namerom za kasnije korišćenje kao podsetnik za detaljniju obradu događaja. U Dnevniku je pedantno zabeležio 468 marševa, od kojih 192 noćnih, a 32 duža od 50 kilometara. I u tom velikom broju podataka samo jedan datum je podvučen – 9. VI 1943. godine – dan polaska u proboj neprijateljskog obruča na Zelengori – na Balinovcu, „najznačajniji dan u našem NOR-u“, kako je autor o tome kasnije zabeležio. Koča je dozvolio da se Dnevnik ne priređuje po šemi, ali da se strogo poštuje njegova tačnost. Takođe je dozvolio da se oznake vremena, pisane skraćeno, prvi put prevedu prema značenju u Dnevniku, a zatim stalno pišu na srpskohrvatskom jeziku: avant l`aube – pred zoru; à Taube – u zoru; matin – ujutro; midi – u podne; après midi – posle podne; soir – uveče; nuit – noću; minuit – u ponoć. Beležnicu, pak, Koča je počeo da piše krajem 1942. godine, upravo u vreme kada je otišao iz 1. proleterske brigade za komandanta 1. proleterske divizije. Ta koincidencija nije slučajna. Život u brigadi bio je sadržajan, dinamičan, raznovrstan i zahtevao je od njenih starešina potpuno angažovanje. Odlaskom na novu dužnost, malo podalje od streljačkog stroja i rovova, nešto dalje od neposrednog kontakta sa borcima о kojima je stalno vodio brigu i koje je voleo svom ljubavlju – jurišlijama, bombašima, puškomitraljescima, komandirima i političkim komesarima i nadasve velikim drugovima Prve proleterske brigade, Koča kao da je osetio da može i treba da piše i о njima, kao i о još ponečemu što nije sam rat. Beležnica je jedan omanji blok kockastog papira veličine 20x12 cm, sa 75 listića. Ukupno je ispisao 147 pedantno obeleženih strana. Na mnogim mestima iskrižan je deo napisanog teksta ili otkinut deo lista. Autor objašnjava – to nije bilo lepo rečeno. Pisao je nalivperom, neke stranice napisane olovkom posle je „prepisao“ mastilom. Autor je beležnicu pisao na srpskohrvatskom i francuskom, rede na engleskom, ruskom, nemačkom i španskom jeziku. Treba imati na umu da je Koča bilingval, da je prvo naučio da piše na francuskom pa tek onda na srpskom. Koča kaže da mu je uvek bilo lakše da piše na francuskom nego na srpskohrvatskom. To se i oseća u Beležnici. Tekst na ruskom jeziku pisao je fonetski – latinicom (!) i izrazio je svoju želju da tako ostane i u knjizi. Sve tekstove koji su pisani na stranim jezicima i prevedeni Koča je autorizovao. Pored toga, autor je insistirao da se njegov tekst prenese autentično, prvo na stranom jeziku, a potom prevod. Prevodi onih tekstova koje je Koča pisao na stranom jeziku stavljeni su u uglastu zagradu ili su u napomeni. Sadržaj Beležnice čine: opisi ljudi, predela i interesantnih događaja, razmišljanja о mnogim problemima, sećanja, doživljaji, ponešto о ratu, naročito posle prelaza u Srbiju, i misli posvećene jednoj velikoj autorovoj ljubavi. Uz Beležnicu, Koča je dao i nekoliko posebnih zapisa ¬– о načelniku Vrhovnog štaba, о Sutjesci, neka razmišljanja о ratu, о vojničkim pravilima, lične podsetnike i slično. Beležnica je pisana ondašnjim pravopisom i tako je, uglavnom, ostalo, osim u pojedinim slučajevima gde se moralo intervenisati. U tekstu ima više skraćenica. Dopunjavanje je posebno naznačeno tekstom u uglastim zagradama. Sadržaj Beležnice, Dnevnika i posebnih zapisa veoma je raznovrstan. Međutim, sva tri delà, pojedinačno ili skupa, ne čine jedinstvenu celinu, ne postoji kontinuitet zbivanja, niti bi se to moglo predstaviti kao knjiga. Zato je u dogovoru sa autorom bilo potrebno napraviti zajedničku osnovu, spone i dati potrebna objašnjenja. Izabrani naslov Beleške uz ratovanje upućivao je na to da se kao osnova kompozicije knjige uzme Kočino ratovanje i u taj vremenski sled ugrade Dnevnik, Beležnica i posebni zapisi uz potrebne komentare. Komandovanje Koče Popovića karakteristično je naročito u periodu kada je bio komandant 1. proleterske brigade, kada se tek učilo veštini komandovanja, kada je brigada učila i drugi učili od nje. Okolnost što je brigada bila neposredno potčinjena Vrhovnom štabu, odnosno Vrhovnom komandantu, uslovljavala je specifičnosti u njenom radu, a posebno u radu njenog Štaba. U takvoj situaciji Koča, kao njen komandant, bori se za njen uspeh i razvitak i, naravno, za svoja shvatanja njene uloge i načina dejstvovanja. Zbog toga se svi dokumenti, a naročito izveštaji iz prve godine ratovanja, znatno razlikuju od kasnije nastalih dokumenata. U njima, osim podataka о borbenim dejstvima, ima mnogo više procena situacija, raznih predloga, uputstava о komandovanju brigadom, kritike, i slično. U izboru dokumenata nastojalo se, koliko je to bilo moguće, da to budu dokumenti pisani ili potpisani Kočinom rukom i da po sadržaju ne budu „suviše ratni“, da ne „ubiju duh“ Beležnice. Odabrani su upravo oni dokumenti za koje mislimo da su nezaobilazni, koji prirodno pristaju uz sadržaj Beležnice. Zbog svega već rečenog razumljivo da su bili neizbežni i određeni komentari. Oni se izdvajaju posebnim slogom, ili kao objašnjenje u napomenama. Dato je i nekoliko fotokopija koje potvrđuju autentičnost Kočinog teksta. Iako knjiga nema pretenzije naučnog rada, u napomenama su uneti izvori dokumenata zbog značaja njihovog sadržaja ili što se sada prvi put objavljuju. Ima u Kočinim rukopisima poneka skraćenica, neidentifikovana ličnost, neka teže razumljiva ili usamljena misao, ili, pak, poneka teže shvatljiva metafora. Ukoliko je u tom smislu i bila neka intervencija u tekstu, to je na određeni način i označeno. A što se u tekstu mnogo govori о Koči „kriv“ je rat i ono što je u njemu Koča ostvario kao komandant i vojni mislilac izuzetne intelektualne snage i vidovitosti. Čitajući knjigu, prateći bogatstvo tema, način izražavanja i mišljenja Koče Popovića, mnogi čitaoci će verovatno zažaliti što Koča nije objavio još ponešto od toga što je zapisao. Miloš Vuksanović Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 – Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke – bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. MG96 (K)

odlično stanje Srbi u istoriji Trsta Trst (ital. Trieste, sloven. Trst, mađ. Trieszt i nem. Triest) je važan grad i luka u Italiji na obali Jadrana sa 208.815 stanovnika, blizu granice sa Slovenijom. Grad je središte istoimenog okruga Trst i pokrajine Friuli-Venecija Đulija. Po arhimandritu Nikoli Dučiću (1868) ime grada je nastalo po slovenskoj reči `Trstika` tj. trska, koje ima u izobilju tamo, na morskoj obali.[1] Trst je danas jedini grad u Italiji na istočnoj obali Jadrana, veoma blizu Slovenije i Hrvatske. Grad je neka vrsta `italijanske ispostave` za Jugoistočnu Evropu. U Trstu i danas postoji značajna slovenačka nacionalna manjina, a u gradu postoje živi tragovi ostalih južnoslovenskih naroda (Srbi, Hrvati). Trst je i jedna od najvažnijih luka na severnoj obali Sredozemlja. Nekad je bio `carska luka Habzburgovaca`, a danas je najvažnija pomorska luka za unutarkopnenu Austriju. Geografija[uredi | uredi izvor] Trst se nalazi u krajnje severoistočnom delu Italije, na samoj granici sa Slovenijom, koja grad okružuje sa juga i istoka. Na zapadu je Jadran, a na severu uska veza sa ostatkom Italije. Od prestonice Rima grad je udaljen 670 km, a od prvog većeg grada, slovenačke Ljubljane svega 95 km. Reljef[uredi | uredi izvor] Trst se razvio u krajnje severnom delu Jadranskog mora. Grad je smešten na mestu gde se poslednja brda Dinarskih planina spuštaju ka Padskoj niziji na zapadu. Pad priobalnih brda ka moru je veoma nagao, pa je veći deo grada veoma brdovit. Jedino je gradsko jezgro smešteno u omanjoj priobalnoj ravnici. U okolini grada ima mnogo predela sa izraženim kraškim oblicima reljefa. Klima[uredi | uredi izvor] Klima u Trstu je izmenjeno sredozemna klima sa značajnim uticajem sa kontinentalnog Severa. Stoga su zime oštrije, a leta blaža nego u drugim delovima Italije. Ovaj sudar klima očitava se i u veoma jakim vetrovima (bura). skupiKlima (Trst) Pokazatelj \ Mesec Jan. Feb. Mar. Apr. Maj Jun Jul Avg. Sep. Okt. Nov. Dec. God. Srednji maksimum, °C (°F) 7 (45) 9 (48) 12 (54) 17 (63) 22 (72) 25 (77) 28 (82) 27 (81) 24 (75) 18 (64) 12 (54) 8 (46) 28 (82) Srednji minimum, °C (°F) 3 (37) 4 (39) 6 (43) 10 (50) 14 (57) 18 (64) 20 (68) 20 (68) 17 (63) 13 (55) 8 (46) 4 (39) 3 (37) Količina padavina, mm (in) 71 (28) 62 (24,4) 77 (30,3) 87 (34,3) 81 (31,9) 102 (40,2) 71 (28) 101 (39,8) 102 (40,2) 87 (34,3) 114 (44,9) 92 (36,2) 1,047 (412,5) [traži se izvor] Vode[uredi | uredi izvor] Jadransko more u ovom delu je najhladnije i nema plavu boju kao u južnim delovima. Kopnenih vodotoka nema zbog kraškog reljefa. Istorija[uredi | uredi izvor] Karta podele tršćanskog dela Istre na zonu A i B. Zona A je pripala Italiji, a zona B Jugoslaviji. Prostor današnjeg Trsta naseljen je još u doba praistorije. 3000. p. n. e. ovde se naselilo pleme Karni. 177. p. n. e. prostor osvajaju Rimljani i tada se prvi put spominje današnje ime grada u obliku Tergeste. Kasnije grad pripada Vizantiji, zatim Franačkoj državi, pa zatim njenim naslednicima. Godine 1382. Trst je pripao Habzburgovcima. U prvih par vekova njihove dugotrajne vladavine grad je očuvao veliki stepen autonomije. Međutim, od 18. veka i razvoja trgovine Trst postaje sve značajniji kao najvažnija luka carskog grada Beča i postepeno gubi autonomiju. Istovremeno započinje izgradnja veće gradske luke i uporedo sa tim izgradnja savremenog grada. Tada je grad dobio i kosmopolitski karakter, i to, doseljavanjem ljudi iz svih delova Habzburške monarhije. Među njima i doseljeni Srbi, najviše iz Hercegovine i Boka kotorske. Iako malobrojna, srpska zajednica je bila uticajna u Trstu, sa nizom bogatih pojedinaca i porodica čije su palate i zadužbine i danas širom Trsta.[2] Od 19. veka do danas Trst je često menjao gospodara. Prvo je od 1807–15. godine bio u sastavu Napoleonovih Ilirskih provincija, da bi potom bio vraćen Habzburškoj monarhiji. U drugoj polovini veka desio se najveći procvat grada, kada se izgrađuje ogromna gradska luka i veliki broj gradskih crkva, zdanja i palata. Tada se dolazi i železnica. Trst je do kraja Prvog svetskog rata imao veliku italijansku, slovenačku, hrvatsku, furlansku, ali i nemačku i još neke druge narodne zajednice. Dolazak šovinističkih režima na vlast u Italiji je doveo je do velikog iseljavanja neitalijanskog stanovništva ili njegovog prisilnog asimiliranja. Jedino su brojniji Slovenci uspeli do danas zadržati svoju nacionalnu svest. Na kraju Drugog svetskog rata grad su oslobodili jugoslovenski partizani, a potom je izbila je kriza oko pripadnosti Trsta i okoline. Odnosi Jugoslavije i Italije su se bili zakuvali do nivoa da je pretilo izbijanje rata. Treba uzeti u obzir činjenicu da saveznicima nije bilo u interesu da Jugoslaviji pripadne jedan tako ekonomski i psihološki važan grad kao Trst. Među zapadnim saveznicima je bio jak stav da se granica sa Italijom vrati na preratno stanje. Tako je stvoreno privremeno rešenje u vidu Slobodne teritorije Trsta. Izostanak snažnije sovjetske podrške DF Jugoslaviji požurio je takav ishod. Međutim, kasnije je ona podeljena i Trst je sa užom okolinom pripao Italiji. Kao naglašeno pogranični grad bez zavisnog područja Trst je u drugoj polovini 20. veka kaskao za razvojem ostatka države i gubio stanovništvo. Ovaj proces, iako ublažen poslednjih decenija, nije ni danas okončan. Srbi u Trstu[uredi | uredi izvor] U Trstu je živela jedna impresivna `kolonija` ponositih Srba trgovaca, oficira, plemića i građanina koji su odigrali svoju ulogu tokom srpske istorije. Od 18. veka sreće se u tom gradu srpska opština, koju čine doseljenici iz Boke i Bosne i Hercegovine. Ovi se tu nastanjuju od 1740. godine i bave trgovinom. Sticali su vredni Srbi kuće i imanja, razvijali trgovinu i posedovali brodove, radili na uvozu i izvozu robe. Da se oformi tršćansko srpsko društvo zaslužan je karlovački vladika Danilo Jakšić. On je tokom posete Trstu saznao za imena nekih bogatijih Srba u Sarajevu, Hercegovini i Dubrovniku, koje je zatim nagovorio da se nasele u prosperitetni grad Trst. Tako su u Trst došli Damjan Riznić i Lazo Ljubibratić sa porodicama i imetkom. Pravoslavni Srbi i Grci tršćanski trgovci su zajednički molili caricu Mariju Tereziju, za dozvolu da podignu pravoslavnu crkvu. To nije išlo lako, nametana im je unija, pa je prošlo više godina u očekivanju vladarkine dobre volje. Dočekali su građevinsko pravo, i podigli na najlepšem mestu u gradu, pravoslavnu crkvu Sv. Spiridona, koju su osveštali 1748. godine. Srbima je bilo više stalo do crkve, pa su više finansijski učestvovali u gradnji. Dogovor su onda sklopili Srbi i Grci da se u crkvi izvrši raspored: u jednoj pevnici da se poji po grčki, a u drugoj po `slovenski` tj. srpski. To bi bilo jedne nedelje i određenih praznika na jednom, a druge nedelje i određenih praznika na drugom jeziku. Grke je opsluživao paroh arhimandrit Damaskin Omero a Srbe neki jeromonah. Pomagali su im četvorica tutora, dva Srbina i dva Grka. Sve je bilo u početku u redu, a onda grčki paroh je počeo da huška Grke protiv Srba. Srbi su se vremenom obogatili, ojačali i stekli određene pozicije u gradu Trstu. Grka je bilo mnogo više od Srba, i sa vremenom je neminovno došlo do nesporazuma oko crkvenog redosleda. Grci su hteli da istisnu srpski jezik iz crkve, ali tvrdokorni Srbi se nisu dali, pa je bilo puno svađe bez razrešenja, među braćom pravoslavcima. Kada je srpski kaluđer otišao poslom u Beč, Grci su zatražili od gradske uprave da više ne prima srpske sveštenike u grad. Sukob je bio sve žešći i trajao godinama (preko 30!), a i jedni i drugi su se stalno žalili i tužili u Beču. Prvu pobedu su Srbi izdejstvovali 1757. godine, kada je uz pomoć mitropolita Nenadovića, carica donela rezoluciju. Po tom dokumentu i Srbi i Grci u Trstu su potpali pod jurisdikciju karlovačkog episkopa Danila Jakšića. Vladika Jakšić je odmah poslao u Trst jeromonaha Melentija, sa Svete Gore iz manastira Sv. Ane. Grci su se pomirili sa tim da je on od srpske strane tu u svojstvu kapelana, i ostao je da služi. Uskoro je grčki pop Damaskin ponovio prevaru; poslao je 1760. godine kaluđera van grada, u kapelu Sv. Đorđa u Beču. Godine 1762. došao je ponovo vladika u Trst i hteo da postavi drugog monaha, ali Grci ga nisu hteli primiti. Opet su išli Srbi kod carice Terezije sa žalbama. Tada je sastavljen i spisak Srba trgovaca u Trstu, da bi se dokazao značaj Srba za grad Trst i samu austrijsku carevinu. Te 1762. godine u Trstu su živeli sledeći bogati Srbi, trgovci: plemić Jovo Vojnović, Lazo Ljubibratić, Damjan Riznić, Jovo Kurtović, Pero Andrijev sa bratom - iz Levanta, Vilin Ljubibratić, Jovo Mirović, Marko Njeguš. Tu su još pomenuti Srbi trgovci `sa strane`, njih 18 koji nekoliko puta godišnje dolaze u Trst, da bi trgovali. Srbi su trpeli bez sveštenika više godina jer je i tršćanska gradska vlast držala stranu Grcima. Najzad je stigla 1769. godine rezolucija, kojom su Srbi u Trstu opet imali pravo na svog sveštenika, ali se vladika morao dogovarati o toj osobi sa gradskom vlašću u Trstu, tzv. Intedencom.[3] Srbe su predvodili u to vreme `prvaci` Jovo Kurtović trgovac Hercegovac (iz Trebinjske šume u Hercegovini), i `graf` Jovo Vojnović srpski plemić (potomak vlastele iz doba cara Dušana) iz Herceg Novog. Njih dvojica su novcem i vezama isposlovali da car Franja II definitivno reši to pitanje: Srbima ostaje crkva Sv. Spiridona, a Grci dobijaju odštetu u novcu. To je za Srbe bilo vrlo povoljno i oni su brzo Grke isplatili u celosti. Jovo Vojnović je dao 1000 f, a Jovo Kurtović 500 f. Maksim Kurtović je značajan jer je prvi potpisao na obligaciji za svotu, koja je od erara (države) pozajmljena. Pored ove trojice, naročito se sada istakao treći Jovo, ovaj Miletić Hercegovac, a rodom iz Sarajeva. On je pored sve pomoći i priloga za isplatu, dao i 70.000 f. da se u istoj crkvi kod zapadnih vrata, dva istovetna zvonika izgrade. Grci su u međuvremenu dobili pravo na gradnju pa su takođe na lepom mestu, na obali mora podigli svoj hram posvećen Sv. Nikoli. Dva bratska naroda su se 1782. godine definitivno razdvojila. U Trstu je vladala izreka u vezi sa srpskom imovinskom pobedom: `Crkvu Sv. Špiridona dobi od Grka, Vojnovića gospodstvo, a Kurtovića bogatstvo`. Srpska pravoslavna opština se konstituisala 1748. godine, ali se za potvrđenje dugo čekalo. Opština je svoj `Ustav` sastavila i podnela caru Franji II 1772. godine. Potvrda je stigla najzad 1. septembra 1793. godine, a što znači 21 godinu nakon podele sa Grcima. Paroh i pretplatnik čuvene Rajićeve srpske istorije bio je 1794. godine pop Pahomije Petrović. Tekst `ustava` srpske opštine je dobijao svaki njen član, a publikovan je dovoljnom tiražu, u Budimu na `pismeni slaveno-srbskija` 1798. godine. Ispod grba tršćanskih Srba, koji je činio - orao, otisnut u tekstu pravila, stojala je `srpska deviza` na latinskom: `Sub umbra alarum tuarum` što bi u prevodu glasilo: `Pod senkom tvojih krila`. Tekst je imao 77 članova kojima su bila definisana prava i dužnosti. Na čelu opštine je bilo telo `Kapitul`, koji su činili: 18 izabranih članova i upravitelj, dva prokuratora, dva sindika, i kancelist. Izbor je bio slobodan, u opštini, u prisustvu vladinog komesara. Mandat članova je bio tri godine i mogao se više puta ponoviti, a birani su isključivo stalni stanovnici grada, Srbi pravoslavci, koji su uz to poštenog karaktera i izvesnog bogatstva. Godine 1828. bili su srpski sveštenici u Trstu: pop Isak Ivančević kapelan i namesnik i pop Gavril Majstorović kapelan.[4] Još od 1835. godine Srbi tršćanski su razmišljali kako da postojeću crkvu ili prerade ili novu veću načine. Rešilo se da nova veličanstvena crkva, zameni staru. Srušena je stara i postavljeni temelji nove, koji su osveštani 2. marta 1861. godine. Nova crkva je sagrađena i sasvim uređena, opremljena i živopisana 1869. godine. Kod gradnje novog hrama najviše se istakla svojim znatnim prilogom plemkinja gđa Nakinica. Ta dama rodom iz porodice Vučetić, je dala za crkvu svojih 50.000 f. Srpska opština je u novinama raspisala stečaj tražeći najboljeg arhitektu za hram. Opštinska komisija je izabrala `glasovitog` milanskog arhitektu, Italijana Karla Mačijakina, za graditelja. Gradnja je otpočela 2. maja 1861. godine, kod kanala blizu `Crvenog mosta` (Ponte roso). Crkva koja je bila poređena sa manastirskom u Dečanima, projektovana je u vizantijskom stilu i obliku krsta, sa pet kubeta. Crkva je od kamena, visoka do svoda 40 m, duga 38 m i široka 31 m, a može da primi 1400 duša. Pokrivena je olovom, a jabuke sa krstovima su pozlaćeni. Crkvu je živopisao cenjeni slikar iz Milana, Josip Bertini. Cena celokupnih radova u crkvi je oko 500.000 f. Po ustavu opštinskom, parosi su morali biti jeromonasi iz nekog našeg manastira. To su i bili 1868. godine - parosi tršćanski Savatije Knežević i Vićentije Kovačević jeromonasi iz srpskog pravoslavnog manastira Krke. Na liturgiji u tršćanskoj crkvi spominje se ne vladika, već Patrijarh srpski. To je zato što i opština i crkva imaju autonomiju, pa ne pripadaju ni jednoj eparhiji. To na neki način podseća na posebni pravni položaj starog Dubrovnika, kad je bio republika. U Trstu su postojale još dve srpske pravoslavne crkve - kapele. Hram Sv. Dimitrija na starom gradskom groblju, i hram Sv. Đorđa na novom gradskom groblju, ali van grada. Kapelan srpske crkve u Trstu 1831. godine je bio Stefan vitez od Budisavljević. Tršćanski učitelj Simeon Dimitrijević nabavio je 1834. godine (to i 1846) jednu pedagošku knjigu, štampanu u Pešti. Prenumerant srpske istorijske knjige je bio 1846. godine i pop Danil Buić `sveštenoslužitelj`. Početkom 19. veka pominje se učeni i daroviti Joakim Vujić kao učitelj francuskog i italijanskog jezika u Trstu. Tu je crpeći kulturnu naprednost i `široku ruku` tršćanske srpske elite, nekoliko knjiga objavio poput pozorišne - `javne` igre, iz 1805. godine, koju je inače preveo sa engleskog jezika.[5] Srpski učitelj i prenumerant 1829. godine bio je Jefto Popović u Trstu. Tršćanska srpska opština je podigla i osnovnu školu, koju je umela dobro da vodi i uređuje. Škola je četvororazredna, spada u red najstarijih srpskih škola, a tada je učitelj bio Jovan Dimović (1868). U veliku svetlu i lepu učionicu može da dođe dete bilo koje nacije i vere, i besplatno je, s tim da se nastava izvodi na srpskom jeziku. Dva pretplatnika srpske knjige 1832. godine su umni Tršćani, Simeon Dimitrijević učitelj i Dimitrije Vladisavljević profesor.[6] Kao kupac srpske knjige 1831. godine je Dimitrije Vladisavljević učitelj škole u Trstu i `spisatelj`. On se u tom svojstvu javlja i 1846. godine. Tršćani Srbi su oduvek bili mecene, zdušno pomagali srpsku književnost i izdavaštvo. Krajem 18. veka pomogli su književnika i prosvetitelja Dositeja Obradovića, koji ih je pohodio. Nisu izneverili ni Vuka St. Karadžića, kojeg su uvek podržali u njegovim naučnim, reformatorskim i književnim nastojanjima. Pomagali su oni i srpske ustanike pod Karađorđem i crnogorsku vojsku pred Omer-paša Latasom 1852. Odazivali su se uvek i rado, kada su pomoć tražile mnoge srpske crkve i društvene ustanove. Tršćani Srbi rodoljubi su ostavili puno o sebi lepog traga na koricama knjiga, koje su izdašno pomogli. Treba samo zaviriti u Stojkovićeve i Rakićeve knjige, i videti ih na mecenarskom delu. Stojkovićevu knjigu, drugi deo `Fizike` iz 1802. godine uzelo je pedeset najotmenijih građana tog `srpskog mesta`. Pored paroha Vićentija Rakića i kapelana Save Popovića, svoje počasno mesto su našli veliko-kupci, kupci, pomorski kapetani, građani i naravno omladina. Veliko-kupci Jovan Kurtović i Teodor Mekta platili su svaki čak po 12 egzemplara.[7] Pretplatu za bečke `Novine serbske` skupljali su 1815. godine u Trstu, Drago Teodorović i Radonić. Trst i srpsku crkvu su pohodili mnogi znatni ljudi Evrope i Srbi, poput ruskog cara Nikole, pa njegov sin Konstantin sa suprugom, zatim knez Miloš i knez Mihajlo Obrenović iz Srbije. Iz Crne Gore su se tu bavili vladari Petar II i knez Danilo Petrović. U Njegoš je pisao pisma (1859) `starom prijatelju` - Dimitriju Vladisavljeviću učitelju iz Trsta. Knez Danilo se i oženio iz Trsta, Darinkom Kvekić, od srpske plemenite familije trgovaca Kvekića.[8] Tršćanski trgovac Krsto Mandžuka je jednoj svojoj lađi velikom briču, dao ime Vuka Karadžića.[9] Njegoševo delo Šćepan Mali je štampano u Trstu u štampariji Andrije Stojkovića i to novim Vukovim pravopisom.[10] U Trstu je Kraljevina Srbija 1898. godine imala kao jedinog diplomatu, Hajima Daviča generalnog konzula III klase. Tršćanski značajni Srbi[uredi | uredi izvor] Tršćani su sposobni ali i požrtvovani prijatelji `lepe reči`, i svojim su rodoljubljem jedno vreme prednjačili u Srpstvu. Još 1794. godine okupili su se tamošnji Srbi oko Rajićeve slavne istorijske knjige. Zapisali su se za pretplatu sledeći građani: Stefan Riznić, Nikola Marković, Georgije Teodorović, Jovan Rajković i Jovan Cetković.[11] Učeni Srbin doktor filozofije Atanasije Stojković napisao je knjigu stihova 1800. godine, koje je posvetio svom prijatelju i dobročinitelju, tršćanskom kupcu Jovanu Palikući. Jovan mladi plemić je trebalo da se ženi, i ta knjižica je bila nešto poput `svadbenog dara`.[12] I druga Stojkovićeva knjiga je interesantna za Srbe tršćansku gospodu. Javljaju se kao prenumeranti: Stefan Riznić, Petar Palikuća, Teodor Mekša, Jovan i Stefan Tirković, tri Teodorovića - Georgije, Petar i Dragutin, i na kraju već godinu dana ranije pominjani, plemić Jovan Palikuća ot Furluga, sa svojom mladom suprugom Jelisavetom rođenoj Muškatirović.[13] Treća Stojkovićeva knjiga bila je 1801. godine posvećena prijatelju - kupcu, obitatelju i gospodar tršćanskom Dragutinu Teodoroviću.[14] Poučno religiozno delo tršćanskog pravoslavnog paroha pri crkvi Sv. Spiridona, jeromonaha Vićentija (iz sremskog manastira Feneka) pomogli su novčano Tršćani, od kojih je jedan bio tek rođen. Autor se zahvalio za pomoć grupi koju su činili mladići - Filip Cvetković, Jovan Stefanov Riznić, Marko Jovanov Nikolić, Aleksandar Florijev Jovanović, Dimitrij Nikin Nikolić i `beba` Petar Georgijev Teodorović.[15] Delo kaluđera tršćanskog paroha Vikentija Rakića `Lestvicu`, pomoglo je 1805. godine 30 najbogatijih Srba tršćanskih, na čelu sa Jovanom Kurtovićem i braćom Riznić. Knjigu sa biografijama slavnih ljudi, uzeli su 1807. godine Srbi Tršćani: kupci Jovan Cvetković i Dimitrije Atanasijević.[16] Dva tršćanska trgovca nabavili su srpsku pedagošku knjigu 1812. godine: Drago Teodorović i Jovan Cvetković - šest primeraka.[17] Dve godine kasnije 1814. isti Drago zajedno sa Stefanom Jurkovićem trgovcem uzima vredno antičko delo koje je `posrbio` učeni Srbin Živković.[18] Kupci srpske knjige u Trstu 1831. godine, pored kapelana i učitelja, su još bili doktor medicine Dimitrije Frušić lekar Građanske bolnice tamošnje, sedam trgovaca i četiri pomorska kapetana.[19] Članovi Matice srpske u Pešti, postali su do 1840. godine Srbi Tršćani, Mihail Vučetić velikokupac, te trgovci Dimitrije Teodorović i Jovan Cvetković. Pomenuti su priložili u matičinu kasu, kao redovni članovi članski ulog od 40 f. Tršćanski paroh Nikola Vujinović je 1843. godine objavio svoju knjigu `za slaveno-srbsku mladež` u Karlovcu.[20] Njegoševu knjigu izdao je 1851. godine Andrija Stojković trgovac u Trstu.[21] Rašićevu knjigu objavljenu u Beču 1852. godine kupili su Tršćani: Dimitrije Vladisavljević nastavnik mladeži (tri primerka), protođakon Grigorije Anđelić nastavnik mladeži (tri), braća Gopševići velikokupci (pet) i Biblioteka `Slavnoga obšćestva Tršćanskog` - 10 egzemplara.[22] Špiro Gopčević trgovac (1854): njegova trgovačka kuća je bankrotirala, zbog dugova koji prelaze tri miliona forinti.[23] Srpsko-dalmatinski magazin je imao svoju čitalačku publiku 1856. godine i u Trstu. Prijavilo se za svoj primerak kod skupljača pretplate Teofana Popovića đakona i učitelja, njih 10 građana.[24] Andrija Sirović rodom iz Boke, izdao je u Trstu 1877. godine istorijsku pripovetku na italijanskom jeziku `Mučenici srpski`. Kada su srpske kneževine Crna Gora i Srbija objavile rat turskoj carevini, Tode Janičić iz Trsta je poklonio 1000 zlatnih napoleona vladi u Beogradu i 1000 na Cetinju, za ratne potrebe. Nije hteo da mu se objavi ime, ali je Lazar Tomanović to ipak učinio kao dobar primer rodoljublja. [25] U Trstu je 1861-1862. godine `Slavenska narodna čitaonica` pretplatnik srpskog časopisa `Danica` iz Novog Sada. Čitaonica se bavi i izdavaštvom (1866). Najbolja škola srpska u celoj Austriji je 1858. godine tršćanska, zahvaljujući tamošnjem učitelju Dimitriju Vladisavljeviću. Vladisavljević je umro januara 1858. godine, u 70. godini života. Radio je kao tršćanski srpski učitelj 44 godine. Preveo je (i objavio mu je Vuk Karadžić 1864. godine u Beču) jednu pedagošku knjigu: `Priprava za istoriju svega svijeta radi dece`, od Šlecera.[26] Ostao mu je rukopis dela - Gramatika srpsko-italijanskog jezika. Dimitrije Teodorović građanin u Trstu, platio je 1864. godine da se u Peroju, crkveni toranj sagradi i zvono teško tri i po centa postavi u njega. Spisatelj iz Trsta, Jovan Vesel počasni je član Društva srpske slovesnosti u Beogradu 1865. godine. Petar Uzelac trgovac u Trstu, prodavao je `bojadisanu` fotografiju, snimak Đorđa Mandrovića sa veridbe kneza Milana Obrenovića i Natalije plem. Kečko u Beču, 1875. godine. Stanovništvo[uredi | uredi izvor] Prema proceni, u gradu je 2010. živelo 205.535 stanovnika.[27] Demografija 1931. 1936. 1951. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011. 250.170 248.307 272.522 272.723 271.879 252.369 231.100 211.184 202.123 2008. godine. Trst je imao nešto preko 200.000 stanovnika, gotovo isto kao na početku 20. veka, a za 50.000 manje nego pre pola veka. Opšte opadanje stanovništva tokom proteklih decenija odražava se i na gradsko stanovništvo koje je izuzetno staro - prosečan Tršćanin ima 46 godina. Prirodni priraštaj u gradu je svega 7,6‰, najmanje od svih značajnijih italijanskih gradova. Grad danas ima znatno manju nacionalnu šarolikost naspram stanja od pre jednog veka. 94% stanovnika su građani Italije. Među njima postoji i značajan broj pripadnika slovenačke nacionalne manjine, koji upravo u Trstu imaju svoje kulturno središte. Ostalih 6% su doseljenici iz svih krajeva sveta, ali najviše sa Balkana. U gradu se govori italijanski jezik, mada se tradicionalno koristi veoma posebna venecijanska varijanta. Slovenački jezik ima status manjinskog jezika. tags: Istorija Trsta srbi srpski narod srpskog naroda srba srbije srpska u trstu ...

Boris Ciglic, Dragan Savic - Dornier Do 17 The Yugoslav story Operational record 1937-1947. Jeroplan Books, Beograd, 2007. Mek povez, 155 strana, bogato ilustrovano, posveta jednog od autora. RETKO! Дорније Do 17 (нем. Dornier Do 17) је лаки бомбардер, производио се у немачкој фабрици авиона Дорније. Због своје витке линије, у земљама енглеског говорног пордучја добио је надимак „Летећа оловка“. За време Другог светског рата, био је један од три бомбардера који су чинили главни ослонац тактичких бомбардерских снага Луфтвафеа у првим годинама рата.[1] Релативно кратко време га је користила Луфтвафе да би био замењен бољим Јункерсом Ju 88. Усавршена верзија Do 215 произведена је у мањој серији, али ни она није остала дуго у употреби. Дорнијеа покрећу два радијална мотора, уграђена на крилима, а репне површине имају два вертикална стабилизатора. Био је популаран међу својим посадама због лаког управљања на мањим висинама што му је омогућавало изненадне нападе. Ради његове танке конструкције био је мањи циљ и било га је теже погодити него друге немачке бомбардере. Развој Дорније Do 17 је конструисан почетком 1930-их, вођа пројектантског тима је био др. Клод Дорније. Авион је био један од три главна немачка бомбардера кориштена у прве три године Другог светског рата. Своју прву борбену мисију авион је имао 1937. године током Шпанског грађанског рата, у различитим улогама у Легији Кондор. Током Другог светског рата коришћен је у великом броју у предњој линији сваке веће акције све до краја 1941. године, када му је коришћење ограничено само на ношење бомби с чиме му је смањена ефикасност и долет. Производња Дорнијеа је завршена у лето 1940, у корист тада новог и снажнијег Јункерса Ju 88. Наследник Do 17 је био Do 27, који се почео појављивати 1942. године. И поред новијих авиона Do 17 је наставио службу у флоти Луфтвафеа до краја рата у различитим улогама, као ноћни ловац, извиђач, транспортер, школски и авион за разна аеро-испитивања. Знатан број преосталих авиона послат је у земље савезнице Немачке. Само неколико авиона је преостало после рата, а задњи је приземљен у Финској 1952. године. Мања количина модернизованих авиона произвођена је за извоз под ознаком Do 215, али су на крају и ови авиони завршили у флоти Луфтвафеа. Производња Do 215 је престала 1941. Верзије Do 17K На основу успеха Do 17 за време циришких авио трка, Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је откупило лиценцу за производњу авиона у Државној фабрици авиона у Краљеву. Модификације су се састојале у уградњи бољих звезда мотора Гном Рон 14Н, а додат је топ „хиспано“ од 20 mm као и три митраљеза браунинг 7,92 mm. У тадашњој Југославији израђиване су три верзије: бомбардер Do 17 Kb-1, извиђачки Do 17 Ka-2 и такође извиђачки Do 17 Kb-3. Између Ка-1 и Ка-2 постојала је незнатна разлика, задњи нешто увећани део кабине био је помакнут мало уназад. На Do 17 Ka-3 је, према моделу М-1, доњи део крила био прекривен Дуралуминијумом, а ради ширих мотора увећана је и његова оплата. Главни чланак: Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату До почетка Априлског рата укупно је произведено 70 авиона. У току Априлског рата већину авиона су на земљи уништили или непријатељ или посаде авиона. Неколико посада је са авионима пребегло на страну савезника, а 11 су Немци продали квислиншкој НДХ Do 17Z Дорније До-17 Ка-3 ЈКРВ по слетању на Хелиополис Египат април 1941. год. Дорније Do 17Z серија је била је најпрепознатљивија верзија, која је израђена у великом броју. Перформансе ове варијанте су знатно надмашиле перформансе претходника. Прве модификације су настале након стицања борбених искустава у Шпанском грађанском рату, када је уочеан мана да је Do 17 слабо заштићен од напада одоздо. Услед ограничења поља гађања, његов једини митраљез који је постављен надоле није био довољно ефикасан. Због тога је реконструисан предњи део трупа, са застакљеним носом на врху, заједно с пилотском кабином, која је проширена и спуштена с чиме је омогућена уградња додатног митраљеза. И сама купола кабине је била потпуно у стаклу, протегнута је уназад тако да је била упоредна с нападном ивицом крила и његовим кореном. За тестирање ови верзије израђени су модели Do 17S и Do 17U на које су уграђени мотори DB 600. Како су ови мотори били резервисани за ловачке авионе, користили су се Брамо Фафнир 323 А радијални звездасти мотори. Авион је могао понети до 1000 kg бомби, а посади је додат и четврти члан. Ради додатне тежине наоружања и посаде, мотори су се показали преслаби, па су замењени са јачим моторима Брамо 323 P. Изграђена су само три Do 17S и 15 Do 17U. Модификоване верзије су са пуним оптерећењем имале борбени радијус од 322 km. Касније верзије, Do 17Z-3, Z-4 и Z-5, које су биле опремљене с камерама, двоструким контролама и пловцима (за поморске операције) и даље нису могле потпуно савладати проблеме с долетом и пуним оптерећењем наоружања.[2] Верзије Z модела наставиле су се и даље развијати. Z-6 је био извиђачки авион, иако је израђен само као прототип, а Z-8 се није производио. Z-9 је био опремљен посебним механизмом за испуштање бомби и њиховим ослобађањем са задршком за нападе са мањих висина. Посљедње Z верзије, Z-7 Кауц I и Z-10 Кауц II биле су ноћни ловци, који су коришћени до краја 1941. године. Do 215 Do 215 је била извозна (експортна) варијанта авион Do 17 Z, вредно је напоменути да је за њу била заинтересована и Југославија. Та, измењена верзија са ознаком Do 215, од којих је неколико испоручено Луфтвафеу и пре него што је основни нацрт прерађен у знатно бољи модел Do 217. Задње варијанте типа Do 17 били су ноћни ловци Do 17 Z-6 и Do 17 Z-10, код којих је стаклени нос замењен чврстим, наоружаним једним топом и митраљезима.[1] Do 17Z-10 Ћук Три прототипа су израђена из конструкције постојеће З-серије за модел Do 17Z-7 Кауц I (нем. Kauz - Ћук). Каснији редизајнирани модел Do 17Z-10 Кауц II је у свом металном носу имао један IR рефлектор за Spanner Anlage сиситем откривања. Z-10 је био наоружан с четири 7,92 mm MG 17 митраљеза и два 20 mm MG FF у доњем делу носа. Само десет Кауц II авиона је настало реконструкцијом постојећих авиона Z-серије. Спанер систем се показао у већини случајева бескорисним, па у већину авиона Z-10 није уграђиван. Један Z-10, са ознаком као CD+PV је служио је за тестирање и развој Лихтенштајн радарског система 1941. и 1942. године.[3] У тако раној фази рата није се уграђивао радар, а у пролеће 1942, ловци Do 17 кауц искључени су из наоружања. Земље корисници авиона Дорније Do 17 Краљевина Бугарска Финска Краљевина Италија Краљевина Југославија Краљевина Мађарска Хрватска НДХ Њемачка Трећи рајх Краљевина Румунија САД Шпанија Шпанија Швајцарска Уједињено Краљевство Употреба у Краљевини Југославији Дорније До-17 К Југословенског краљевског ратног ваздухопловства Југословенске власти су 1936. године наручиле од Немачке 36 авиона Do 17E, а преговори за добијање лиценце за 36 Do 17Ka су завршили 27. јуна 1938. Југославија је 18. марта 1938. наручила 16 комплета Do 17 Ka-2 и Ка-3 по цени од 3.316.788 РМ. Авиони су испоручени у деловима, а посљедњи је примљен 21. априла 1939. Влада је такође тражила куповину лиценце за производњу. На авион се гледало као на поуздан и квалитетан. Југославија је још током 1920. купила Дорније Комет, којег је користило тадашње Поморско ваздухопловство. Иако много скупљи од Комета, с обзиром на немачку спремност за краткорочну испоруку без ограничења у броју, ипак је одабрана верзија Do 17Ka. Дорнијеи су испоручивани без немачке опреме и мотора те су ови делови набављани из Француске. За уградњу су одабрани француски Гноме-Рон Мистрал Мајор мотори за које се тврдило да имају 649 kW (870 КС) и да могу развити брзину 420 km/h на 3.850 m висине. Пропелери сталне брзине такође су били слаби, а испорука је каснила што је довело и до судског процеса с Пијађо Аеро и Ратијер пропелерсом. Само један од Do 17 испоручен је с немачком опремом. Остали Дорнијеи су били опремљени с белгијским митраљезима FH 7,9 mm, чешким камерама, а неколико је имало Телефункен радио сет. Свеукупно је у југословенским фабрикама израђено 70 примерака авиона Do 17.

Bernhard Svarc - Crna Gora Opis putovanja kroz unutrasnjost sa nacrtom geografije zemlje CID, Podgorica, 2014. Tvrd povez, 438 strana. RETKO! Bernhard Švarc, (Rajnsford kod Grajca 12. avgusta 1844 — Visbaden 8. februara 1901) njemački protestantski svještenik, putopisac, pripovjedač i profesor zemljopisa. Bio je protestantski svještenik u Frajbergu, u Saksoniji, ali ga je veliko interesovanje za zemljopis odvelo na daleka svjetska putovanja, na kojima je proveo najveći dio svog života, trudeći se da sakupi što više zemljopisnog materijala. Objavljivao je svoje zapise sa putovanja kao priloge u časopisima i novinama, a činio je to na veoma uspješan i deskriptivan način, tako da je u književnim leksikonima uz njegovo ime, pored oznake da je bio putopisac, zabilježeno da je bio i pripovjedač. Proputovao je Evropu, Sjevernu Afriku, Bliski Istok, a nekoliko godina pred smrt bio je i u Sibiru, ostavljajući i o ovom putovanju putopis (Quer durch Sibirien, 1898). S obzirom na to da je za vrijeme svojih putovanja prikupio značajan zemljopisni metarijal i na taj način stekao stručnu reputaciju, od 1880. godine predavao je zemljopis na Akademiji za rudarstvo u Frajbergu. Iako njegova zemljopisna otkrića i njegovi radovi iz te oblasti danas nemaju neki veći značaj, njegovo ime je zapamćeno kao ime značajnog putopisca i književnika. Kada je 1885. godin, po nalogu Njemačkog ministarstva za inostrane poslove, bio postavljen za vođu ekspedicije u tadašnju njemačku koloniju Kamerun, a tri godine kasnije (1888) za člana ekspedicije od Južne Afrike (Kejptaun) do Namibije (Damaraland), u potrazi za nalazištima zlata, Švarc je taj period ovjekovječio u literarnim ostvarenjima: Kamerun. Putovanje u zaleđe kolonije, Mimbo i Mimba. Misionarski roman iz Kameruna, U njemačkoj zemlji zlata, Slike sa putovanja o jugozapadnim afričkim kolonijama, Slavujev grob, Roman iz života crnaca u Africi. Dio svojih evropskih putovanja opisao je u knjizi Sa Istoka, Pisma sa putovanja u Mađarsku, Transilvaniju, Vlašku, Tursku i Malu Aziju, koja je objavljena 1876. godine. Opis Crne Gore Dolazi u Crnu Goru 1880. godine na mjesec dana, kako bi obavio zemljopisna istraživanja. Njegov putopis Crna Gora, opis putovanja kroz unutrašnjost sa nacrtom zemljopisa zemlje, spada u najopsežnije njemačke putopise o Crnoj Gori, u kojem pokazuje veoma veliku naklonost prema ovoj zemlji i njenim ljudima. Putopis se sastoji iz dva dijela. U prvom dijelu je opis putovanja po unutrašnjosti Crne Gore, a u drugom je prezentovao zemljopisna istraživanja tada istaknutih njemačkih naučnika (Bart, Titce, Kiper Bitner, Mojsović). Suprostavlja se ustaljenom viđenju Crne Gore koja je do tada među Nijemcima prikazivana sa dosta predrasuda i zlonamjernosti. U prvom dijelu putopisa opisuje putovanje vozom od Drezdena do Beča, preko Ljubljane za Rijeku, a odatle brodom do Kotora, kada stupa na crnogosko tlo i upućuje se u unutrašnjost zemlje. Na svom putovanju on upoznaje svog saputnika, čuvenog istoričara, slavistu, etnologa i zemljopisca Pavla Rovinskog, dobrog poznavaoca Crne Gore. Upoznao se s njim na Cetinju: `Tako sam ovom prilikom upoznao gospodina Rovinskog, koji će na mom putovanju po zemlji odigrati glavnu ulogu.` Zbog nepoznavanja jezika, na prijedlog vlade Crne Gore, Rovinski je prihvatio da mu bude pratilac tokom ovog jednomjesečnog putovanja. [1] Posjetio je: Rijeku Crnojevića, Bar, Ulcinj, Skadar, Podgoricu, Spuž, Danilovgrad, Nikšić, Šavnik, Kolašin, Manastir Moraču... O ovom putopisu od 21.aprila do 10.maja 1881. pisao je Glas Crnogorca. [2] Susret sa Knezom Nikolom Nakon obilaska Crne Gore Švarc je imao prijem kod Kneza Nikole: Naravno, vijest o mom srećnom povratku već je stigla do dvora. Pojavio se jedan ađutant i prenio mi je porukuda Knjaz koće da me primi u tri sata popodne... Nisam dugo čekao. Začuo se trom bat koraka, zavjese su se podigle i pojavilo se njegovo visočanstvo. Knjaz Nikola je visok, mišićav čovjek, kao i većina Crnogoraca, ali je prilično punačak. Njegove oštre crte lica oavale su inteligenciju i habrost, ali i blagost i prijateljstvo. Prema običaju u ovoj zemlji, on nosi brkove, ali i zaliske. Obučen je u narodnu nošnju, samo što je ona boljeg materijala i bogatije ukrašena. Njegovo visočanstvo Knjaz bio je veoma milostiv prema meni stalno je ponavljao nadu da će i ubuduće dolaziti još njemačkih naučnika da istražuju njegovu zemlju sa svih aspekata. Odbio je moju molbu da razgovaramo na njemačkom jeziku i, uz osmijeh, napomenuo da se služi njemačkim jezikom, ali se ustručava da to učini u prisustvu onih kojima je njemački jezik maternji. Kao znak potpune dobrodošlice ponudio mi je cigaretu, što, kao što je poznato, čini vladar na Zlatnom rogu (u Carigradu) samo kada nekoga veoma uvažava. Prema želji njegovog visočanstva, pričao sam mu na francuskom jeziku o mom putovanju i hvalio sam ono što je bilo vrijedno hvale, a toga je bilo dosta. Nisam se ustručavo ni da kažem šta mi se ne sviđa i šta bi se, po mom mišljenju, moglo popraviti. Njegovo visočanstvo se složilo sa mnom u svemu, ali je ukazao na one prilike u zemlji koje su se popravljale veoma sporo. Vladar `crnih planina` me je otpustio uz čvrst stisak ruke i sa željom da me opet vidi u Crnoj Gori. A bilo je i krajnje vrijeme da krenem. Sat je već pokazivao 5 časova poslije podne, a sunce je naginjalo ka horizontu. [3] Zanimljivosti U ovom opisu putovanja u Crnu Goru neka tadašnja sporadična zapažanja su iz današnjeg aspekta promijenjenih društveno-političkih okolnosti, postala zanimljiva. Karlobag je najjužnija od većih hrvatskih naseobina,[4] Šćepan Mali je nazvan Hrvatom,[5] crnogorsku mušku nošnju je ovako opisao: `Ostali dijelovi odjeće predstavljaju tri stare srpske boje na takav način da je prsluk crven poput skerleta, pantalone su plave, a čarape bijele.` [6] Djeca u školama pored ostalih predmeta imaju i predmete: srpski jezik i srpska istorija, a izostanak sa crkvene službe se morao pravdati kao i izostanak iz škole [7] Teritorijalno proširenje Crne gore na obale mora Švarc pozdravlja ovim riječima: `Neka se iznad daleke slane bujice, koju su čežnjivo posmatrali godinama, kroz buduće vjekove leprša trobojka starog srpskog cara...` [8] Njegoš mu je najznačajniji srpski pjesnik. [9] Podgorica mu je albanski grad (albanski Lajpcig),[10] Prokletije na više mjesta naziva gornje-albanskim Alpama, dok su mu sjeverniji Arnauti slovenskog porijekla a Albanci su, za razliku od Crnogoraca, bez nacionalne svijesti. [11] Zamjera i Spiridonu Gopčeviću što je skandalozno oklevetao Crnogorce u svojoj knjizi o njima. Zapaža da u tadašnjoj Crnoj Gori nema pijanaca, debelih ljudi, prostitucije, naplaćivanja gostoprimstva, prosjačenja (primanje milostinje im je ispod časti), ali i zamjera gotovo ropsku ulogu žene koja radi i muške poslove. U opisu sela Vrake pored Skadra, koje nije obišao, samo navodi da tu žive veoma loši ljudi. Ne navodi nјihovu etničku pripadnost niti razloge za ovakav stav, a razlog je taj što su u to srpsko selo u Albaniji izbjegli protjerani Kadići, zbog atentata (osveta za Danilovo nasilje nad jednom popadijom na Ostrogu) na kneza Danila 1860. godine. Crnogorci su ogranak Srba, potomci hrišćanskih ratnika koje je knez Lazar predvodio u nesrećnoj bici na Kosovu polju 15. juna 1389. Ovaj dan nestanka jednog velikog carstva istovremeno je bio dan rađanja crnogorske nacije. [12]

Spolja kao na slikama. Posveta jednog od autora na prvoj knjizi. Unutra odlično očuvano. Autor - osoba Antoljak, Stjepan, 1909-1997 = Antoljak, Stjepan, 1909-1997 Naslov Istorija makedonskog naroda. Knj. 1 : od praistorije do kraja XVIII veka / [autori Stjepan Antoljak...i dr. ; preveli sa makedonskog Dimitar Panevski, Leposava Žunić i Boris Blagoeski] Jedinstveni naslov Istorija na makedonskiot narod. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za izdavanje udžbenika SRS, 1979 (Beograd : Kultura) Fizički opis 321 str.+ [20] list. s tablama : ilustr. ; 24 cm + geografska karta Drugi autori - osoba Panevski, Dimitar Žunić, Leposava = Žunić, Leposava Blagoeski, Boris (Karton) Napomene Prevod dela: Istorija na makedonskiot narod Na vrhu nasl. str.: Istitut za nacionalnu istoriju Skoplje Tiraž 4.000 Bibliografija: str. 305-319. Predmetne odrednice Istorija – Makedonija Autor - osoba Bitoski, Krste, 1926-2009 = Bitoski, Krste, 1926-2009 Naslov Istorija makedonskog naroda. Knj. 2 : od početka XIX veka do kraja Prvog svetskog rata / [autori Krste Bitoski...i dr. ; preveli sa makedonskog Dimitar Panevski, Leposava Žunić i Boris Blagoeski] Fizički opis 413 str. + [17] list. s tablama : ilustr. ; 24 cm Bibliografija: str. 397-411. Autor - osoba Apostolski, Mihailo, 1906-1987 = Apostolski, Mihailo, 1906-1987 Naslov Istorija makedonskog naroda. Knj. 3 : period između dva svetska rata i narodna revolucije : (1918-1945) / [autori Mihailo Apostolski...i dr. ; preveli sa makedonskog Dimitar Panevski, Leposava Žunić i Boris Blagoeski] Fizički opis 449 str. + [18] list. s tablama : ilustr. ; 24 cm + jedna geografska karta Bibliografija: str. 435-[447]. Predmetne odrednice Makedonci -- Istorija -- 20v SADRŽAJ knjiga 1 Strana Predgovor 5 Prirodno-geografske odlike Makedonije 9 DEO PRVI. — Makedonija u vreme prvobitnog društva i robovlasničkog perioda Glava I. — Prvobitno društvo 17 Glava II. — Stvaranje i razvitak drevne makedonske države 32 Glava III. — Makedonija pod rimskom vladavinom 46 DEO DRUGI. — Makedonija u vreme ranog feudalizma Glava I. — Naseljavanje Slovena na Balkansko poluostrvo 55 Glava II. — Naseljavanje Slovena u Makedoniju i stvaranje makedonskih sklavinija 73 Glava III. — Širenje hrišćanstva i književnosti kod Makedonskih Slovena 90 Glava IV. — Bogumilski pokret u Makedoniji 100 Glava V. — Samuilovo Carstvo 109 DEO TREĆI. — Makedonija u vreme razvijenog feudalizma Glava I. — Vizantijska vlast u Makedoniji 135 Glava II. — Borba protiv vizantijske vlasti 148 Glava III. — Prodor Normana, Srba i krstaša u Makedoniju 159 Glava IV. — Samostalni feudalni vladari Proseka 164 Glava V. — Srpska vlast u Makedoniji 173 Glava VI. — Osamostaljenje Makedonije i njen pad pod tursku vlast 178 Glava VII. — Privreda i društvena struktura u Makedoniji u XIII i XIV 182 Glava VIII. — Kulturne prilike do kraja XV veka 192 DEO ČETVRTI. — Turska vlast u Makedoniji (XV–XVIII vek) Glava I. — Makedonija u vreme razvoja Osmanlijske Imperije 213 Glava II. — Makedonija u vreme slabljenja Osmanlijske Imperije 238 Glava III. — Borba protiv feudalne eksploatacije i turske vlasti u Makedoniji 247 Glava IV. — Karpošev ustanak 257 Glava V. — Feudalna anarhija u Makedoniji 265 Glava VI. — Kulturne prilike od IX do XVIII veka 275 Glava VII. — Islamska kultura u Makedoniji 292 Glava VIII. — Kulturno-stvaralačke manifestacije albanske narodnosti u Makedoniji 302 Bibliografija 305 SADRŽAJ knjiga 2 DEO PETI. — Raspad feudalizma i začeci kapitalizma u Makedoniji 7 Glava I. — Makedonija u prvoj polovini XIX veka 9 Glava II. — Učešće Makedonaca u ustancima na Balkanu 25 Glava III. — Nove reforme u Turskoj i njihova primena u Makedoniji 28 Glava IV. — Počeci preporoda 34 Glava V. — Pojačano prodiranje evropskog kapitala u Tursku posle krimskog rata i promene u Makedoniji 41 Glava VI. — Crkvene borbe protiv carigradske patrijaršije 54 Glava VII. — Borbe za narodnu prosvetu i kulturu 63 DEO ŠESTI. — Nacionalne manifestacije i oslobodilačke borbe u drugoj polovini XIX veka 71 Glava I. — Bune i ustanci 73 Glava II. — Kresnenski ustanak i drugi pokreti u Makedoniji 86 Glava III. — Pogoršanje stanja makedonskog naroda i masovni odlazak u pečalbu 101 Glava IV. — Strane propagande i posledice njihovog delovanja 111 Glava V. — Prosveta, kultura i umetnost 126 DEO SEDMI. — Pojava i razvoj makedonskog nacionalno-revolucionog pokreta 133 Glava I. — Opšti preduslovi 135 Glava II. — Stvaranje makedonske Revolucionarne organizacije 144 Glava III. — Revolucionarne struje van Organizacije 182 Glava IV. — Politika balkanskih država prema Makedoniji i TMORO 192 Glava V. — Ilindenski ustanak 207 Glava VI. — Stanje posle ilindenskog ustanka 232 DEO OSMI. — Makedonija od mladoturske revolucije do balkanskih ratova 269 Glava I. — Priprema i tok mladoturske revolucije 271 Glava II. — Narodna federativna partija i ostala politička strujanja u uslovima mladoturskog režima 279 Glava III. — Radnički i socijalistički pokret u Makedoniji posle mladoturske revolucije 304 Glava IV. — Kulturno-prosvetni život u Makedoniji u periodu od 1908. do 1912. 313 DEO DEVETI. — Makedonija za vreme balkanskih ratova (1912–1913. godine) 321 Glava I. — Prvi balkanski rat 323 Glava II. — Drugi balkanski rat 341 DEO DESETI. — Makedonija u Prvom svetskom ratu 349 Glava I. — Makedonija u prvim godinama rata 351 Glava II. -— Solunski front 357 Glava III. — Položaj Makedonije pod vlašću osvajača 366 Glava IV. — Odnos makedonske emigracije prema ratu 380 Glava V. — Ujedinjenje jugoslovenskih naroda i makedonski nacionalni 383 Glava VI. — Makedonsko pitanje na Mirovnoj konferenciji u Parizu 393 Bibliografija 397 SADRŽAJ knjiga 3 DEO JEDANAESTI. — Makedonija između dva svetska rata 7 Glava I. — Stanje u Makedoniji za vreme Kraljevine SHS do Vidovdanskog ustava 9 Glava II. — Privredni i političko-prosvetni život u Vardarsko] Makedoniji od Vidovdanskog ustava do šestojanuarske diktature 28 Glava III. — Ekonomska situacija u Vardarskoj Makedoniji od uvođenja monarhofašističke diktature do aprilskog rata 1941. godine 56 Glava IV. — Prve godine monarhofašističke diktature u Vardarskoj Makedoniji 64 Glava V. — Politički život i izborne borbe u Vardarskoj Makedoniji 1933–1935. godine 72 Glava VI. — Previranje i borbe u Vardarskoj Makedoniji od 1936. do 1938. 88 Glava VII. — Vardarska Makedonija u vreme izbijanja Drugog svetskog rata 104 Glava VIII. — Aprilski rat i podela Makedonije 1941. godine 117 Glava IX. — Štampa, kultura i umetnost u Vardarskoj Makedoniji od 1918. do 1941. godine 123 DEO DVANAESTI — Pirinska Makedonija od 1918. do 1941. 151 Glava I. — Položaj i borba Makedonaca u Bugarskoj do kraja 1924. godine 153 Glava II. — Pokret Makedonaca i „autonomistička“ VMRO do majskog prevrata 1934. godine 179 Glava III. — VMRO (Ujedinjena) i nacionalno-političke manifestacije Makedonaca u Bugarskoj 200 DEO TRINAESTI — Egejska Makedonija od 1919. do 1941. godine 221 Glava I. — Promene etničkog sastava stanovništva u Egejskoj Makedoniji 223 Glava II. — Položaj Makedonaca u Grčkoj do fašističke okupacije 236 DEO ČETRNAESTI — Narodnooslobodilački rat i revolucija u Makedoniji 251 Glava I. — Okupacija Makedonije 253 Glava II. — Početak ustanka 274 Glava III. — Razvoj ustanka 1942. godine 288 Glava IV. — Rasplamsavanje ustanka 320 Glava V. — Opštenarodni ustanak 359 Glava VI. — Oslobođenje Makedonije 387 Glava VII. — Oslobođenje Jugoslavije 416 Glava VIII. — Prosveta, kultura i umetnost u NOB-u 421 Bibliografija 435 MG47 (N)

633 – DŽONI HAZARD: Blago Džingis Kana, KONAN: Sve zveri džungle 634 – PRINC VALIANT, ISTRAŽIVACI SVEMIRA: Džinovski stranac, DŽONI HAZARD: Smrt u pustinji, ROBIN HUD 635 – BEN BOLT: Sudar na moru KONAN: Adžagina smrt, ROMEO BRAUN: Nestali testament 636 – BOB MORAN: Ljudi žabe, ARTUR FANTOM: Spasavanje Venecije, GOPAL: Obračun u džungli 637 – NEBESKI SOKO: Osveta, VALERIJAN: Zemlja bez zvezda 1.deo, TOR: Samozvanac 638 – STIV KENJON: Epidemija u planini, VALERIJAN: Zemlja bez zvezda 2.deo, PRINC VALIANT 639 – POL FORAN: Došljaci iz svemira, AGENT E100: Gorolomci, RINGO: Pljačka poštanskih kola 640 – FLAŠ GORDON: Svemirski vrtlog, AGENT E100: Zort gas, KONAN: Morska veštica, ROBIN HUD 641 - RIP KIRBI: Dezmondovi ljubavni jadi, GOSPODAR PRSTENOVA: Crni jahači 1. deo, GOPAL: Izgubljeni grad, ISTRAŽIVAČI SVEMIRA: Na dnu mora 642 – FIL KORIGAN: Povratak Dr 7, ARTUR FANTOM: Dobri susedi, GOSPODAR PRSTENOVA: Crni jahači 2. deo Stripoteka je strip časopis koji je izlazio na prostoru SFRJ u periodu između 1969. i 1991. godine. Ponovo je pokrenuta 1999. godine u SRJ, kasnije je nastavila da izlazi u Srbiji. Sa poslednjim brojem 1174 objavljenim 31. maja 2019. do daljeg ne izlazi. Istorija Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka dolazi do procvata strip izdavaštva u Vojvodini. U Novom Sadu su se nalazile dve moderne štamparije velikog kapaciteta – „Forum” i „Dnevnik”. Brojni beogradski časopisi i magazini, od kojih je veliki broj onih koji sadrže stripove, štampani su u ova dva pogona. Za ovaj procvat vojvođanskog stripa je, paradoksalno, zaslužno i srpsko političko rukovodstvo tog vremena. U Kragujevcu je 1971. godine održan Kongres kulturne akcije u organizaciji srpskih liberala. Na ovom kongresu strip je uvršten u šund literaturu, pa je samim tim zakonski oporezovan stopom od 31,5 odsto. Brojne revije i izdavačke kuće nisu se mogle nositi sa takvim finansijskim nametom. Vojvodina je, međutim, svojom poreskom autonomijom bila izuzeta od ovog finansijskog nameta i strip izdavaštvo je počelo da cveta. tako je „Forum” (kasnije „Marketprint”) preuzeo je primat sa Panoramom (kasnije Stripoteka), Spunkom, Spunk novostima, Strip zabavnikom i drugim izdanjima. Vojvođanski Forum i Dnevnik su s vremenom postali perjanica srpskog strip izdavaštva i rasadnik velikog broja domaćih imena u svetu stripa. Forumovi i Dnevnikovi umetnici, poput Baneta Kerca, Dejana Nenadova i Petra Meseldžije, ostvarili su i zavidnu inostranu karijeru. Stripoteka je prvi put izašla 1969. godine pod imenom Stripoteka Panorama. Pokrenuta je kao specijalno mesečno izdanje nedeljne strip revije Panorama, nakon što se ova ugasila. Za razliku od Panorame koja je donosila stripove u nastavcima Stripoteka je sadržavala kompletne epizode stripa. Koncepcija stripa se vremenom menjala, kao i dinamika izlaženja. Uvedeno je objavljivanje više različitih stripova u jednom broju. Akcenat je uglavnom bio na francusko-belgijskom stripu, ali su objavljivani i radovi američkih, italijanskih, španskih, britanskih i nekolicine kineskih autora. U početku je izlazila sa pod naslovom „Jugoslovenska strip revija”, da bi od 2000. godine, od broja 946 počela da izlazi sa podnaslovom „Revija svetskih stripova”. Od istog broja kao izdavač se više ne pojavljuje „Forum”, već „Marketprint”. Najčešće objavljivani strip junaci: Artur Fantom Arči Keš Aster Blistok Ben Bolt Crvenooki Čarli Mun Daleka planeta Divlja Kobila Domino Umpah-Pah (Uderzo i Gošini) Talični Tom (Moris i Gošini) Krcko Karl Viking (Don Lorens) Olak Gladijator (Don Lorens) Čelična Kandža (Hezus Blasko) Spiru (Andre Franken) Titef (Zep) Hogar Strašni (Dik Braun) Redov Bili (Mort Voker) Morg Sudbina Boksera Riđobradi i Demon sa Kariba (Ibenon i Šarlije) Džoni Ringo (Vilijam Vans i Žak Akar, Arturo del Kastiljo) Persevan Modesti Blejz (Džim Holdavej) Džet-As-Logan Džejms Bond Korto Malteze Tangi i Laverdir (Albert Uderzo i Šarlije) Bluberi (Žiro i Šarlije) Tarzan (Ras Maning, Bern Hogart) Gaša Šeprtlja (Gaston) (Andre Franken) Džoe Bar tim Lik Orijent (Edi Pape i Greg) Hauard Flin (Vilijam Vans) Asteriks (Albert Uderzo i Gošini) Crnobradi (M. Remakl) Ves Slejd (Džordž Strouks) Bob Moran (Vilijam Vans i Anri Vern) Tor Tragom jedne legende Srebrni letač Vilijem Voker Konan Džipsi Agent E-100 Badi Longvej Braća Špageti Billy the Pljuc Boginja jezera Glen Distra Daleka planeta (Don Lorens) Zori Kid (Jakoviti) Koko Bil (Jakoviti) Blekmor Bernard Princ Iznogud (u početku objavljivan kao Harun Al Prašid) (Tabari i Gošini) Nova Novator (Greg) Merok (Don Lorens) Džef Hok (Sidni Džordan) Lutka od Slonovače Nebeski soko (Džon Dikson) Skitnica Robni Crnooki duh (Sezar) Fantom (Li Fok i Saj Bari) Fil Korigan (Al Vilijamson i Arči Gudvin) Brik Bredford (Klarens Grej i Viljem Rit) Princ Valijant (Hal Foster, Džon Kalen Merfi) Prpabata i Zortalija Rip Kirbi (Džon Prentis) Inspektor Aleksandar Istraživači svemira Jalek Jugurta Kran Kosmički Putnici Porodica Tarana (Džo Makmanus) Flaš Gordon (Den Bari) Cisko Kid (Hose Luis Salinas) Operacija Tigar Ben Bolt (Džon Kalen Merfi) Marti Misterija (Alfredo Kasteli) Majk Stil Mali Spiru (Andre Franken) Mandrak (Li Fok, Fred Frederiks, Fil Dejvis) Moderni Ciceron Neuništiva napast Robin Hud Stiv Kenjon Spirit Tika Luftika Toša Kačket Gidža (T. K. Rajan) Mornar Popaj (Tom Sims i B. Zaboli) Nova Tara Bruno Brazil (Vilijam Vans i Luj Alber) Otpadnici Privado Torgal Torpedo Ratnici sa Akbara Romeo Braun (Džim Holdavej) Šufnudle Džeri Spring Džonatan Kartland Valerijan Voz za Čatanugu Džim iz Džungle Džoni Hazard Vanredna izdanja Stripoteka je objavljivala nekoliko vanrednih izdanja: Spunk - strip magazin za mlade bio je vanredno izdanje Stripoteke koje je izlazilo od 1979. do 1982. godine. Izlazio je jednom mesečno, svakog prvog petka u mesecu, a objavljeno je ukupno 17 brojeva. Vanredno izdanje Spunk novosti – nedeljno izdanje Stripoteke započelo je sa izlaženjem 1981. godine. Nulti broj izašao 2. jula 1981. godine pod nazivom Spunk novine. Izlazilo je svakog četvrtka. Godine 1989. pojavila se i Mala Stripoteka, strip magazin za najmlađe. Izlazila je do 1990, a objavljeno je svega 7 brojeva. MG142 (N)

Autor - osoba Zečević, Irena, 1969- = Zečević, Irena, 1969- Glušac, Ana, 1981- = Glušac, Ana, 1981- Naslov Katalog stripova Biblioteke Matice srpske : 1940-2010 / [priredile Irena Zečević, Ana Glušac] Vrsta građe katalog Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Biblioteka Matice srpske, 2022 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis VIII, 404 str., [16] str. s tablama ; 24 cm Zbirka Katalog posebnih zbirki Biblioteke Matice srpske ; ǂknj. ǂ5 ISBN 978-86-80061-77-1 (karton) Napomene Podatak o autorkama preuzet s prelim. str. Tiraž 300 Registri. Predmetne odrednice Biblioteka Matice srpske (Novi Sad) -- Stripovi -- 1940-2010 -- Katalozi Stripovi -- 1940-2010 – Katalozi UVOD Katalog stripova Biblioteke Matice srpske : 1940-2010 peti je u nizu u ediciji „Katalog posebnih zbirki Biblioteke Matice srpske“, pokrenutoj 2013. godine i predstavlja deo bogate knjižne i neknjižne građe iz fonda posebnih zbirki. Stripom se smatra priča u slikama koju prate tekstualni dodaci odnosno dijalozi. Istorijski gledano, prvi oblici stripa sežu u daleku prošlost, u stari vek, gde korene likovnog izražavanja nalazimo u pećinskom slikarstvu evropskog gornjeg paleolita. Začeci tog prvobitnog oblika stripa datiraju još iz 2. veka, kada je u čast cara Trajana na Trajanovom stubu oslikan „primitivni oblik stripa“ koji svedoči o ratnim pohodima Rimljana na Dačane. Takvi oblici stripa otkriveni su i u Staroj Grčkoj i Egiptu u hijeroglifima i na tapiserijama. Od „priče u slikama“ strip je, prolazeći kroz nekoliko istorijskih etapa, kada je pronalaskom štamparske prese crtež pratio tekst, najpre bio pretežno verskog karaktera, da bi kasnije dobio satiričnu i komičnu notu, dok je moderan strip počeo da se formira u 19. veku. Šireći se na svim kontinentima, zadobio je status „devete umetnosti“, tako da se danas izučava kao medij na univerzitetskim katedrama u Evropi i svetu i kod nas. Strip je izrastao do posebnog žanra koji, vremenom, stiče sve više podžanrova. Danas je, za razliku od prethodnih vremena, za njegovu realizaciju potrebno angažovanje autora teksta i crtača, a u najnovije doba i veb-dizajnera. Kriminalistički sižei vizuelnih priča, horor i erotska tematika koji se javljaju (uglavnom u stripu 20. i 21. veka) povezuju sliku i reč, a jedna od najprepoznatljivijih vrsta jeste ilustrovana istorija priča o superherojima. Jedan od najupečatljivijih superheroja „pretočen“ u strip i kasnije brojne filmske verzije jeste Supermen koji se pojavio 1938. godine. Autor crteža Supermena je Džo Šuster, dok je tekst osmislio Džerom Sigel. Avanture „čoveka pauka“ pod imenom Spajdermen traju od 1962. godine (crtač Stiv Ditko), a vodeći izdavač stripova, i danas, jeste Marvel Komiks iz SAD. Vanevropska tradicija stripa posebno je snažna na Dalekom istoku, u japanskim „manga stripovima“. Evropska središta „devete umetnosti“ su Francuska i Belgija, sa junacima Asteriksom, odnosno Taličnim Tomom. U Italiji i zemljama bivše Jugoslavije izuzetnu popularnost stekao je strip Alan Ford, koji izlazi od maja 1969. godine. Po ugledu na listove koji su izlazili u zapadnoj Evropi, urednik lista za denu Neven (od 1880. do 1898) Jovan Jovanović Zmaj nastojao je da zadrži čitalačku publiku ilustrovanim pričama, stripovima u na- stavcima. Na balkanskim prostorima, prvi strip u modernom obliku pojavio se početkom 1935. godine, a autor je Vlastimir Beklić. Avanture detektiva Harija Vilsa naslov je izdanja kojim počinje istorija stripa u Srbiji. U međuratnom periodu beleži se i rad Đorđa Lobačeva, čije ime nosi današnja Škola stripa i ilustracije u Beogradu. Osim u naveden oj prosvetnoj ustanovi, strip se izučava i u visokom školstvu u našoj zemlji. Naime, Fakultet primenjene umetnosti u Beogradu, u okviru Odseka Primenjena grafika, istražuje prošlost „stripologije“, ali i njegove savremene, digitalne realizacije. Važnost stripa prepoznata je i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde se ispituje značaj stripa kao medija kulture, a najviše njegova povezanost sa pisanjem i realizacijom scenarija u filmskoj industriji. Glavni centri stripa u Srbiji su Beograd, gde pri Studentskom kulturnom centru radi pomenuta škola „Đorđe Lobačev“, zatim Novi Sad gde je nekada postojala striparnica „Dragon“, dok u Leskovcu posluje Škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“. Prva knjiga kataloga stripova vremenski je omeđena i obuhvata period od 1940. do 2010. godine. Ovu knjigu čine 1184 kataloške jedinice poređane hronološkim redosledom tj. prema godini izdavanja, čijem je bibliografskom ispisu prethodilo ujednačavanje imena autora, razrešavanja njihovih pseudonima, primena novih pravila kataloško-bibliografske obrade, ujednačavanje UDK broja i dr. Publikacije su urađene prema Međunarodnom standardu za bibliografski opis monografskih publikacija ISBD(M). Stripovi koji su ušli u ovoj katalog dospeli su u Biblioteku obaveznim primernom, kupovinom, poklonom i razmenom, a najveći broj se nalazi u posebnim zbirkama Biblioteke Matice srpske u Fondu sitno-štampanog i dokumentacionog materijala. Obrađeni su u elektronskoj bazi Biblioteke Matice srpske u programskom paketu COBISS, u formatu COMARC/B i masci M, metodom „de visu“ tj. sa knjigom u ruci. Numeracija jedinica teče u kontinuitetu. Broj jedinice se nalazi u levom uglu, iznad odrednice, dok se signatura publikacije nalazi u desnom uglu i sastoji se iz 3 dela: slovne oznake PSt, BMS i dr., zatim formata publikacije obeleženog rimskim brojem (od I do V) i tekućeg broja, tj. „numeras curens-a“ koji se obeležava arapskim brojem. Osim broja jedinice i signature, svaku katalošku jedinicu čini: individualna odrednica (prezime i ime autora ili pseudonim), a ukoliko publikacija ima više od 3 autora, vodi se na glavni naslov, zatim slede podaci o naslovu, autorstvu, izdanju, mestu izdavanja, izdavaču, godini izdavanja, mestu štampanja i štamparu, broju strana, dimenziji, podatak o kolekciji i numeraciji u okviru kolekcije ukoliko je ima. Nakon glavnog kataloškog opisa većina kataloških jedinica sadrži i napomene na srpskom jeziku. Ukoliko strip ima ISBN broj, on se takođe navodi. U donjem levom uglu, ispod svake jedinice, nalazi se inventarni broj. Signature kataloga stripova imaju više vrsta slovnih oznaka u zavisnosti od zbirke kojoj pripadaju, a najbrojniji su sa slovnom oznakom PSt. Za određen broj stripova utvrđena je samo decenija izdavanja i kod njih u godini izdavanja umesto poslednje cifre stoji crta (npr. 195-). Ove jedinice se nalaze ispred svih jedinica sa godinom izdavanja u toj jedinici. U katalogu su najviše zastupljeni francuski autori, belgijski, italijanski, a zapažena je prisutnost i srpskih autora. Najbrojniji su stripovi na srpskom, a ostali zastupljeni jezici su: hrvatski, mađarski, engleski, italijanski, slovenački, poljski, bugarski, makedonski, španski, albanski, nemački i korejski. Biblioteka Matice srpske poseduje nekoliko primeraka fotostripa kao podžanra stripa, i oni su na srpskom, hrvatskom makedonskom i albanskom jeziku, a autor je Aleksandar Saša Bizetić, pionir fotostripa na ovim prostorima. U posebnim zbirkama, u fondu Sitno-štampanog i dokumentacionog materijala nalaze se takođe i stripovi koji izlaze kao periodična izdanja (almanasi, revije i dr.) ali su izuzeti iz ovog kataloga. U cilju lakšeg snalaženja i pretraživanja građe u katalogu, urađeni su sledeći registri: Autorski registar, Registar naslova, Registar kolekcija, Registar izdavača i Registar štamparija. Autorski registar sadrži imena svih autora, bez obzira na vrstu autorstva: autor teksta, scenarista, ilustrator, kolorista, prevodilac, autor dodatnog teksta i drugo. Imena su poređana azbučnim redosledom prema prezimenu ili pseudonimu autora u fonetskom obliku, dok je uz strana imena autora naveden i etimološki oblik. Za sve autore urađeni su zapisi u normativnoj bazi CONOR. Veliki broj domaćih i stranih autora se, tokom svog stvaralačkog opusa, potpisivao pseudonimom, pa je to zahtevalo i istraživački rad u razotkrivanju pravih imena autora. Registar naslova se sastoji iz dva dela. Ćirilični naslovi su po- ređani azbučnim, a latinični abecednim redosledom. U registar su uključeni i korični stvarni naslov, hrpteni stvarni naslov, naslovi iz popisanog sadržaja i naslovi epizoda, koji se pojavljuju u kataloškim jedinicama. Registar kolekcija sadrži popis kolekcija poređan azbučnim redosledom. Registar izdavača obuhvata nazive izdavača prema njihovom sedištu azbučnim redosledom. Registar štamparija čini popis štamparija, prema njihovom sedištu, a redosled je azbučni. Na kraju kataloga nalaze se ilustrovani prilozi odnosno skenirane stranice odabranih reprezentativnih primeraka stripova. One su obeležene arapskim brojem koji upućuje na katalošku jedinicu. Katalog je izlistan iz elektronskog kataloga Biblioteke Matice srpske, urađeni su prelom, priprema za štampu i kontrolne korekcije. Ove poslove obavile su Novka Šokica Šuvaković, Olivera Mihajlović i autorke kataloga. Autorke iskazuju veliku zahvalnost na stručnoj pomoći i saradnji prilikom realizacije ovog kataloga stripova Ljiljani Klevernić, Mariji Vaš, Danieli Kermeci, Mileni Marković, Štefaniji Maćko, Bojani Bjelici i Bojani Janjušević. MG35 (N)

Kao na slikama Retko u ponudi Vjesnik Super strip Alan Ford je italijanski strip, koji su stvorili scenarista Lučano Seki (pseudonim Maks Bunker) i crtač Roberto Raviola (pseudonim Magnus). Strip je politička satira koja kao osnovu radnje koristi parodiju na glamurozne tajne agente poput Džejmsa Bonda. Lik Alana Forda Magnus je nacrtao po uzoru na britanskog glumca Pitera O`Tula, dok je u liku Boba Roka dao sopstvenu karikaturu. Alan Ford Alan Ford br. 1 (1969) Priča Maks Bunker Crtež Magnus Prva publikacija maj 1969. god.; pre 54 godine Izdavanje uredi Prvi broj Alana Forda izašao je u Italiji u maju 1969. Nakon samo nekoliko brojeva strip je stekao veliku popularnost. Nakon broja 75. Magnusa kao crtača zamenjuje Paolo Pifarerio. Nakon toga dolazi do postepenog ali stalnog pada kvaliteta stripa. Alan Ford izlazi u Italiji u redovnim mesečnim epizodama i danas. U bivšoj Jugoslaviji Alan Ford je od 1972. izdavao zagrebački Vjesnik. Strip je izlazio na dve nedelje. Vjesnikovo izdanje karakteriše izuzetno duhoviti prevod Nenada Briksija (1922—1984)[1][2], a mnogobrojni citati iz Briksijevog prevoda su postali deo popularne kulture na čitavom srpskohrvatskom govornom području. Uspeh koji je imao u Jugoslaviji, Alan Ford nije zabeležio ni u jednoj drugoj zemlji, pa čak ni u Italiji. U pojedinim zemljama kao što su Francuska i Brazil, izdato je tek nekoliko brojeva, a u Grčkoj nekoliko desetina. Do raspada Jugoslavije, doživeo je čak tri reizdanja. Stare epizode su zbog velikog interesovanja ponovo izdavane uporedo sa novima. Nakon raspada SFRJ u Srbiji nakratko Alan Ford izdavala kraljevačka kuća Maverik. U Srbiji Alan Ford redovno izlazi jednom mesečno u izdanju izdavačke kuće Color Press Group iz Novog Sada. Urednici izdanja za Srbiju bili su Dimitrije Banjac i Mladen Urdarević, danas poznati kao učesnici popularnog sitkoma `Državni posao`. [3] Danas je glavni urednik redovnog izdanja Aleksandar Andrić [4], a specijalnog izdanja `Priče Broja Jedan` Jasen Kundalić. [5] Mesto radnje, glavni i sporedni likovi uredi Centrala grupe TNT se nalazi u Njujorku, mada se sa vremenom otvara i „podružnica“ (filijala) u Los Anđelesu, koju vodi Veliki Cezar (prije sukoba sa ostatkom grupe) i mister Lamp (poslije sukoba sa Velikim Cezarom). U njoj su i braća Boba Roka. Iako većina epizoda počinje i završava se u „cvjećarnici“, radnja velikog broja epizoda se događa i na drugim mjestima, stvarnim ili izmišljenim. Npr. u Iraku (epizoda „Pustinjski blesak“), Brazilu (čitav ciklus), Paradoru (parodiji na latinoameričke banana države). Čuvena izjava Boba Roka Grupa TNT uredi Alan Ford je siromašni plavokosi mladić koji je odrastao u sirotištu. Vrlo je naivan i dobrodušan, pa ga često iskorištavaju. Igrom slučaja i zamene identiteta postaje tajni agent i član grupe TNT. Ova grupa, koju čine najrazličitiji likovi, rešava brojne tajne zadatke, redovno rizikujući sopstveni život. Međutim, od toga nemaju neke velike finansijske koristi, već su stalno gladni i obučeni u dronjke. Sedište grupe TNT je cvećara na Petoj aveniji, a mesto radnje grad Njujork. Ostali članovi grupe TNT: Vođa grupe TNT je Broj 1, starac u kolicima i sa dugačkom bradom. O njemu lično se ne zna gotovo ništa. On, međutim, ima malu crnu knjižicu u kojoj se nalaze podaci i gresi iz prošlosti o svemu i svakome. Broj 1 je izuzetno škrt, pa sve finansijske uspehe grupe zadržava za sebe, a svojim ljudima daje tek mrvice. Često zna i ispričati poneku istorijsku priču gde se uz poznate istorijske ličnosti, pa čak i iz davne prošlosti, pojavljuje i on lično. Broj jedan je jako lukav, hladnokrvan, podmukao i narcisoidan. Svoje potčinjene iz grupe TNT tretira sa izuzetnom strogoćom, a u nekim epizodama ume da bude beskrupulozan i neurotično- agresivan ka njima. Uporedo sa tim, Broj 1 je veoma inteligentna, proračunata i analitična osoba, kao i efikasan organizator svega što mu ide u interes. Dešava se i da pokaže humane osobine, kao i emotivne momente, što ga čini još kompleksnijim likom. Robert Bob Rok je niskog rasta i ima veliki nos. Zbog toga je vrlo iskompleksiran i tankih živaca. U večnoj je svađi sa svima. Ima tri brata, Tima, Toma i Tumba, koji su ranije bili kriminalci. Njihov otac je poginuo u pljački banke, a majka je pogubljena na električnoj stolici. Ser Oliver je Englez i uvek je u odelu, sa polucilindrom. Najsposobniji je član grupe posle Broja 1, ali ima nezgodnu naviku da ukrade sve što mu dođe pod ruku. Grunf (Oto fon Grunt) je pronalazač koji je u stanju da za neverovatno malo novca stvori najrazličitije naprave. Ti izumi gotovo uvek rade, ali skoro nikada onako kako bi trebalo. Grunf je nemačkog porekla, a njegovi preci su se prezivali Grunt. Kada su doselili u Ameriku, onda su to prezime „... iz temelja promenili u Grunf“. Grunf često nosi majice sa najrazličitijim natpisima npr. Tko leti vrijedi, tko vrijedi leti, tko ne leti ne vrijedi ili Bolje častan uzmak nego nečastan poraz. Šef je nekada bio zamenik Broja 1, a sada samo spava u cvećari. Jeremija je čovek koji boluje od svih mogućih bolesti i neprestano kuka kako će umreti. Najbolja mu je izjava: Imam čir na dvanaestercu koji će uskoro prijeći na trinaesterac! Minuet Makon je verenica Alana Forda koja sa njim radi u grupi TNT (u cvećari). Lepa je i to koristi kao svoj adut, ali je vrlo hrabra, odvažna i realna. Uvek ohrabruje Alana i izbavlja ga iz raznih nevolja u koje upadne tokom tajnih zadataka. Pojavljuje se u kasnijim brojevima. Postoje i brojne životinje koje dele sudbinu članova grupe TNT. To su pas Nosonja, brbljivi papagaj Klodovik, mačka Prudi ... Sporedni likovi uredi Uz članove grupe TNT postoje i niz sporednih likova koji se uvek iznova pojavljuju: Njihov komšija je stari penzioner koji se stalno svađa sa njima jer u životu nema pametnijeg posla. Brok je ne previše sposoban policijski inspektor. General Vor (Rat) poverava Broju 1 zadatke od nacionalne važnosti koji su, naravno, dobro plaćeni... Samoubica koji se stalno pokušava ubiti i kada mu to ne pođe za rukom kaže da nije sposoban ni da se ubije Pochita je bivša žena Velikog Cezara. Sposobna je da zavede svakog člana grupe TNT Pochito je brat Pochite Negativci uredi Tromb* je glavni negativac ranih epizoda Alana Forda. On je ludak koji želi da uništi svet, debeljko sa manijakalnim namerama, parodija na negativce serijala o Džejmsu Bondu. Superhik je najveći neprijatelj Grupe TNT. On krade od siromašnih i nemoćnih da bi dao bogatima; poređenje sa Robinom Hudom je neizbežno. Po danu je čistač ulica i zbog toga ne voli siromašne ljude, jer oni bacaju smeće posvuda. Doživeo je nesreću u kojoj se zamalo utopio u hiljadama litara alkohola iz neke fabrike. Tada je dobio veliku moć i u stanju je svakoga savladati svojim alkoholnim zadahom. Bepa Džozef je ženski lik (velika Superhikova ljubav) - takođe neprijatelj grupe TNT. Krasi je impozantna veličina, bradavica na nosu i trodnevna brada. Bela Džozef ima i svoj alter-ego, pevačicu Morganu, koja je uvedena u epizodi „Ljepotica iz Rija“ kao misteriozni neprijatelj grupe TNT u koju je zaljubljen Broj 1. Tek epizoda „Morganina tajna“ otkriva da je Morgana u stvari Bela Džozef koju je Superhik prodao u Brazilu, pa ju je otkupilo neko brazilsko pleme koje je htelo da je žrtvuje. Ipak, izbavio ju je vrač protivničkog plemena i dao joj zanosan izgled koji ona želi da iskoristi protiv grupe TNT. Gumifleks je bitno opasniji, uporniji i efikasniji neprijatelj grupe TNT. Tajanstvena osoba gumenog lica, koja neverovatnom lakoćom menja izgled i identitet. Baron Vurdalak je vampir, lik koji se takođe pojavljuje u stripu Satanik, takođe kreaciji Magnusa i Bunkera. On se sa svojim grbavim pomoćnicima i vampirskom družinom može shvatiti i kao parodija na grofa Drakulu. Zanimljivosti uredi Godine 2012. objavljeno je prvo izdanje knjige Lazara Džamića, `Cvjećarnica u kući cveća`. Knjiga se sa sociološkog i istorijskog aspekta bavi fenomenom popularnosti Alana Forda u Jugoslaviji, koja je bila veća nego i u matičnoj Italiji i svim drugim zemljama u kojima je ovaj strip izlazio. Autor u jednom intervjuu objašnjava da je jedno od njegovih tumačenja ove popularnosti sledeće: `Postojala je jedna interesantna dihotomija između autentičnog verovanja da živimo u jednoj od najboljih država u svetu i istovremeno shvatanje da tu mnogo šta ne valja i ne funkcioniše i da je mnogo šta privid. To jeste jedna vrsta alanfordovske poetike, što je stripu davalo dodatnu oštricu`. Tags: U epizodi Newyorku njujorku prvo izdanje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, filozof, pesnik nadrealista, general-pukovnik JNA, diplomata i društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Biografija Detinjstvo, školovanje i rana mladost Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra (1869—1932), bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković (1875—1963). Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković.[1] Imao je jednog brata, Nikolu, i pet sestara — Maru, Jelisavetu, Kseniju, Tatjanu i Oliveru.[2] Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj, od 1912. do 1921. godine, gde je stekao osnovno obrazovanje u školi jednog Dominikanskog samostana, u okolini Lozane. Tu je naučio francuski jezik, da svira klavir, a pevao je i u horu kao solista, i kao osnovac proputovao Švajcarsku pevajući solo arije na misama u crkvama.[3] Po povratku u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Popović se upisao u beogradsku Treću mušku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1926. godine, a kao odličan učenik bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. U međuvremenu, sve aktivnije se bavi boksom i plivanjem. Po završetku gimnazije, otišao je na odsluženje vojnog roka. Završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.[4][5] Posle završetka služenja vojske, ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira najpre pravne nauke, a potom i filozofiju i diplomira 1931. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa.[6][7] Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. U vreme studija, intenzivno je posećivao psihijatrijsku bolnicu „Sveta Ana” u Parizu, s obzirom da se dosta interesovao za psihoanalizu i delo Zigmunda Frojda. Tada je napisao i tekst „Zapisi iz ludnice”. Akademsku 1931/1932. godinu, Koča Popović proveo je u Nemačkoj, u Frankfurtu, na produženim studijama psihoanalize i filozofije.[8] Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Tokom studija u Parizu, 1929/1930. godine, aktivno se uključio u studentski društveno-politički život i učestvovao u demonstracijama protiv fašističkih organizacija. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen.[9] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i Ustanak u Srbiji 1941. Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore u činu artiljerijskog poručnika. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno–Prozor i Kupres–Šujica–Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant Južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice–Sarajevo–Banjaluka–Karlovac–Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata (NOR), bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Razglednice Koče Popovića; nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN). Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Zajedno sa Petrom Stambolićem, predsednikom SIV-a i ambasadorom u SAD Veljkom Mićunovićem je bio član delegacije Jugoslavije na sahrani Džona F. Kenedija, 25. novembra 1963. godine.[10] Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine, posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala, i otišao u penziju. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića.[11] Privatni život, pozne godine i smrt Bio je u braku sa Veronikom Vjerom Bakotić (1912—2005)[12] i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović (1911—2000), prvoborcem iz Banja Luke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu, iako je dosta vremena provodio i u Dubrovniku, u kom je poslednji put boravio leta 1991. godine.[13] Nakon što je imao moždani udar, prebačen je na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da na odru bude sam.[14][15][16] Poslednja volja Koče Popovića Svoju poslednju volju, Koča Popović je napisao šesnaest godina pre svoje smrti, 26. septembra 1976. godine. U njoj je istakao da kada umre „želi da bude spaljen, bez ikakvih ceremonija i povorke, oproštajnih govora, venaca i drugih počasti” koje bi mu inače sledovale. Svojom poslednjom voljom je želeo „da sačuva samopoštovanje, kao čovek; smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše Revolucije.”[13] Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime.[17] Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beritić, Lukša, hrvatski konzervator (Sustjepan u Rijeci dubrovačkoj, 20. II. 1889 – Dubrovnik, 24. III. 1969). Od 1946–60. bio je povjerenik Konzervatorskoga zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Izveo mnogobrojne konzervatorske radove u Dubrovniku (gradske zidine, Knežev dvor, Revelin, Gvardija) i na ostalome području nekadašnje Dubrovačke Republike (Ston, Lopud). Proučavao povijest razvoja urbane strukture naselja, gradnju obrambenih sustava i oblike graditeljstva na području dubrovačke okolice. Osnovao Društvo prijatelja dubrovačke starine 1952. Djela: Utvrđenja grada Dubrovnika (1955), Stonske utvrde (1958). BERITIĆ, Lukša, konzervator (Sustjepan, Rijeka dubrovačka, 20. II 1889 — Dubrovnik, 24. III 1969). Nakon završene mornaričke strojarske škole u Puli, bio je strojarski časnik u Ratnoj mornarici; postigavši čin strojarskog majora, postao je upravitelj stroja na brodu »Dalmacija«. Umirovljen je 1940. kad je, privremeno zamjenjujući komandanta na brodu stacioniranom u Boki Kotorskoj odbio postupiti protiv podoficira i mornara optuženih zbog komunizma. Od tada živi i radi u Dubrovniku. Nakon umirovljenja isključivo se bavio dubrovačkom prošlošću. Poslije oslobođenja Dubrovnika u listopadu 1944. postaje referent za zaštitu spomenika u Gradskomu narodnom odboru i predsjednik Sabirnog centra pokretnih spomenika. Od 1946. do 1960. bio je povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Osnovao je Društvo prijatelja dubrovačke starine i bio njegov prvi predsjednik 1952; poslije je izabran za doživotnoga počasnog predsjednika. Konzervatorskim radom bavio se i poslije 1960, a 1961. izabran je za počasnog člana Društva konzervatora Jugoslavije. Proučavanjem dubrovačke prošlosti, navlastito utvrda i vojnog naoružanja, bavio se od mladosti te prve članke objavio za časničkih dana u dubrovačkoj Narodnoj svijesti (1936–1938) i Dubravi (1940) potpisujući ih L. B. Nastavio je istraživanjem dokumenata u dubrovačkom arhivu, rukopisa Knjižnice Male braće, a povremeno je radio u arhivima Zagreba i Beča. Istraživanja je proširio proučavanjem fortifikacija duž obale. Kao povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik pridonio je očuvanju i održavanju dubrovačkih zidina i povijesnih spomenika u gradu i na području nekadašnje Dubrovačke Republike. Njegovim nastojanjem, osim dubrovačkih zidina, obnovljena je Gradska straža i luža za zvona, gradska vrata s mostovima, popravljen je i pretvoren u muzej Knežev dvor te Divona u koju je zatim smješten Državni arhiv, uređeni su Lazareti i bivši samostan Sv. Klare, na Stradunu su postavljeni starinski ferali, a dućani su dobili vrata na koljeno. Osobito je zaslužan za proučavanje, čuvanje i restauriranje spomenika Stona, Kneževa dvora, predromaničke crkvice Sv. Mihajla i tvrđavskog kompleksa. Isposlovao je da Društvu prijatelja dubrovačke starine, kojemu je bio predsjednik, dubrovačka Općina preda na upravu gradske zidine. Pisao je o urbanističkom razvitku Dubrovnika, Stona, Cavtata i Konavala, o dubrovačkomu fortifikacijskom sustavu, gradskim objektima (luka, arsenal, vodovod, žitni magazini) i o vojnoj organizaciji, a te svoje radove objavljivao je u stručnim listovima, časopisima i zbornicima: Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji (1948, 1954–1959, 1962), Dubrovački festival (1950), Urbanizam i arhitektura (1950), Dubrovački vjesnik (1951), 1956, 1957), Dubrovačko pomorstvo (1952), Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku (1954, 1956–1959, 1960/1961 i 1970), Naše more (1954, 1955), Dubrovnik (1956, 1958/1961, 1962, 1963, 1965), Mornarički glasnik (1956, 1961), Zbornik zaštite spomenika kulture (1959, 1961, 1962), Pomorski zbornik (1962, 1964). Osim objavljenih knjiga važniji su mu radovi: O zaštiti spomenika u Dubrovniku kroz stoljeća (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1959, 10), Problemi zaštite i spasavanja urbanističkih cjelina i utvrda na području bivše Dubrovačke Republike (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1963, 14), Brodsko naoružanje kod nas od dolaska Slavena do konca XVIII stoljeća, Obalna utvrđenja na našoj obali, Urbanizam dubrovačkih luka (Pomorski zbornik, 1964, 1/2). — B. je »radio sa znanstvenom akribijom i dobrim poznavanjem predmeta i stručne literature, ispitivanjem zgrada i ruševina, ubiciranjem nestalih spomenika, točnom ocjenom i opreznim korištenjem arhivskih spisa. U svojim radovima pružio je neiscrpnu i pouzdanu građu budućim estetskim i sintetičkim prikazima i ocjenama dubrovačke kulture i umjetničke baštine« (C. Fisković). U povodu 70-godišnjice njegova života Društvo prijatelja dubrovačke starine izdalo je 1961. Beritićev zbornik u kojem je tiskana i bibliografija njegovih radova objavljenih 1948–1961.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 110 prazničnih dana s pratećim običajima • 16 vrsta obrednih povorki • 5 vrsta slava • na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). Miodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) bio je srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir). Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001). Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960). Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009). Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije. Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu. Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike. Publicistički rad Članke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama: Student (1962–1967), Vidici (1964, 1967), Leto (1964), 20 semestara Španca (1964), Letopis Beogradskog univerziteta (1965), Sociološke teme (1967–1968), Oktobar (1967), DMB (1967), Novi Beograd (1967–1971), Mladost (1967–1970, 1988), Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983), Poljoindustrija (1968–1970), Pančevac (1968–1969), Front (1969), Glas Istre (1969), Krila Armije (1969), PTT vesnik (1969–1971), Susret (1970), NIN (1970), Zadruga (1970–1971), Prosvetni pregled (1970–1971), Naša krila (1970–1971), Jež (1971), Zavičaj (1971), Naše stvaranje (1971), Dom i škola (1972–1973), Književna reč (1972), Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008), Ilustrovana politika, (1973), Treći program Radio-Beograda (1973–1974), Večernje novosti (1974), Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987), Raskovnik (1975, 1987, 1988), Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987), Rembas (1980–1983), Eho (1980), Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987), Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988), Novinarstvo (1982–1988), Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983), Etnološki pregled (1983), Sabor (1984, 1986), Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006), Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985), Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985), Zbornik Sjenice (1985–1986), Naša štampa (1985), Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987), Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988), Delavska enotnost (1986), Svetlost (1996), Zadužbina(1990–2008), Srpsko nasleđe (1998—1999), Glas (2001), Šabački glasnik (2008).